Оснивање Великог и Малог Мокрог Луга

Пропаст првог српског устанка 1813. године и исељавање око 61000 Срба на аустријску територију довело је до ситуације да је један део Србије у знатној мери опустео. Овакво стање није одговарало Турцима, пошто је земља била пуста и необрађена. Због тога је већ 13. октобра 1813. године Куршид-паша објавио: “да је султан раји опростио све погрешке, да јој нико несме чинити зулума и неправде, и да јој је слободно и у миру наставити своје редовне послове“. Тада је објављена и амнестија и за оне који су побегли “преко”. Због тога су се до 1814. године избеглице већином вратиле у Србију. Од 61000 избеглих Срба  вратило се њих 57000. Тако су се и Мокролужани вратили назад,  обнављајући привремено запустело насеље.¹⁾

Помен Мокрог Луга у околини Београда, имамо релативно кратко време по повратку његових становника из данашње Војводине. Тај помен наилазимо у документу  који се назива “Уписник колико се у пашалуку Београдском… находило домова, глава порески и арачкиј…”. Овај документ је писан 1818. године, дакле неких девет година по оснивању старог Мокрог Луга, који се налазио на Селишту, а око 4 до 5 година после повратка Мокролужана са тадашње аустријске територије. Сачувана је и једна руска карта Балканског полуострва на којој је уцртан Мокри Луг (Мокрилугъ). Ова карта се назива “Карта Европейской Турцiи, Масштаб 10 верстъ въ дюме”. Та карта је вероватно настала у време после Првог српског устанка, али се не може са сигурношћу  утврдити година њене израде.²⁾

Већ 1819. године се јавља следећи документ у коме наилазимо на име Мокри Луг. То је “Назначение села, домова, ожењених глава и арача у пашалуку  београдском на нахије раздељеном од 1819. године”. После ових пописа, мокролушка насеља се јављају  континуирано у различитим документима кроз 19.век.³⁾

Иако је у народној традицији, забележеној у другој половини 19. века, остало упамћено да су  Велики и Мали Мокри Луг формирани као посебна насеља одмах по повратку предака Мокролужана из “прека”, за то не постоје потврде у историјским документима. Напротив, у два најстарија пописа (из 1818. и 1819. године) и на помињаној руској карти, имамо ситуацију која упућује на супротан закључак. Попис из 1818. године бележи село Мокри Луг, које је тада имало 38 кућа и 94 арача (тј. харачке главе). Поред Мокрог Луга, забележено је и мало насеље, које се називало “махала из Мокра Луга“, које је имало само 4 куће  са 7 арача. То насеље је, као што му и само име каже, било махала, практично заселак Мокрог Луга, и њега, као што ћемо из наредних пописа видети, не треба доводити у везу са Малим Мокрим Лугом.⁴⁾

Попис из 1819. године нам пружа податак да је још тада постојао јединствен Мокри Луг, који је имао 52 ожењене мушке главе. У том попису нема помена  посебне “ Махале из Мокрог Луга”, већ је она урачуната у сам Мокри Луг, чији је у неколико издвојени део практично и била. Руска карта, која, по свему судећи показује ситуацију на терену  каква је била након Првог српског устанка, такође показује да је тада постојао само један Мокри Луг.⁵⁾

Према подацима које је 1876. године публиковао  Милан Ђ. Милићевић, позивајући се на спискове харачког тевтера из 1822. године, које је објавио Вук Стефановић Караџић у својој “Даници“ за 1827. годину, тада (1822. године) је постојао само један Мокри Луг. Поред овог насеља постојало је 1822. године по истим списковма, и Ново Село (различито од Новог Села, како се раније називало данашње Велико Село, па и Велики Мокри Луг). То је био, по свему судећи новији назив за помињану “Махалу из Мокрог Луга”.⁶⁾

Из године 1823. сачувана су нам два различита пописа. Први од њих нам показује  да су тада већ постојала два Мокра Луга, а уз њих се помиње заселак, који је овде наведен као “Махала Мокрог Луга”. Тај попис нам доноси податке да је Мокри Луг имао 1823. године 44 куће, 55 пореских глава и 119 арача (харачких глава), а “Мокри Луг Нови” 32 куће, 41 пореску главу и 78 арача. “Махала из Мокрог Луга “ имала је тада 6 кућа, 6 пореских глава и 12 арача. Овде се термин “Мокри Луг“ односи на данашњи Мали Мокри Луг, а “Мокри Луг Нови” на данашњи Велики Мокри Луг. Да су Нови и Велики Мокри Луг исто, сазнајемо из једног записа у Матичној књизи крштених (1821 – 1852. године) парохијалне, то јест миријевске, цркве. У овој књизи је на једном месту, 1840. године, забележено да су родитељи крштеног детета из “Новог или Великог Мокрог Луга”.  По означавању овог насеља као “новог” види се да се оно накнадно развило  одељивањем од Мокрог Луга (“старог”), што је назив којим се означава данашњи Мали Мокри Луг. Деоба Мокрог Луга на Мали и Велики (“Нови”) одиграла се управо 1822/23. године, као што нам пописи показују. Готово истоветну ситуацију бележи и други попис из 1823. године. По њему, Мокри Луг је тада имао 43 куће, а Ново Село (како је у том попису забележен Мокри Луг Нови, каснији Велики Мокри Луг) 31 домаћинство. Још је почетком 20. века било живо предање, да се Велики Мокри Луг некада називао Ново Село. И у матичним књигама крштених из тридесетих година 19. века појављује се овај назив за данашњи Велики Мокри Луг. Поред ова два насеља је забележена и “Махала из Мокрог Луга”, али погрешно, као “Мали Мокри Луг”. Та махала је имала, према овом попису, 6 кућа. Може се приметити велика нестабилност у именовању места у  овим пописима, што иде у прилог чињеници да су у питању нова насеља. Тако, видимо да се данашњи Велики Мокри Луг назива исте године и “Мокри Луг Нови“ и “Ново село”, док се термин “Ново Село“ односи у попису из 1822. године, као и у једном каснијем попису, на друго насеље, невелику махалу Мокрог Луга.⁷⁾

Године 1825. попис бележи Мокри Луг Нови  са 33 куће, 41 пореском главом и 87 арача (арачких глава). Мокри Луг (данас Мали Мокри Луг) имао је тада 46 кућа, 58 пореских глава и 138 арачких глава. По овим пописима се види, да је у периоду после дељења Мокрог Луга на два насеља, Данашњи Мали Мокри Луг био већи од данашњег Великог Мокрог Луга. Поред ова два насеља, попис из 1825. године бележи и треће, Ново Село (Рибник) што се свакако односи на пређашњу “Махалу Мокрог Луга”. То насеље је имало према овом попису 7 кућа, 6 пореских и 11 арача.⁸⁾

Један значајан догађај одиграо се 1825. године. После неуспеле буне коју је дигао против кнеза Милоша Обреновића, Милоје Ђак, родом из места Кусадак, ухваћен је у Малом Мокром Лугу. Ђак је предводио побуњенике из смедеревског краја, који су као своје захтеве изнеле следеће: укидање кулука, смањивање данка и сузбијање самовоље чиновника. Успео је да сакупи војску од око 5000 људи. У боју на Опленцу га је поразио Тома Вучић Перишић, који је био послат од стране кнеза Милоша, да угуши ову буну. Војска Милоја Ђака се тада разбежала, а сам Милоје је био рањен ’’у кост више левог колена’’. Побегао је у правцу Београда, али се зауставио услед великих болова у механи у Малом Мокром Лугу, са намером да, када се тамо залечи, пређе преко Дунава у ’’Немачку’’ (тј. У данашњу Војводину). Од битке са Перишићем, па све до доласка у Мали Мокри Луг, Ђака је чувао један старац, кога он није ни познавао. Ту су Ђака, међутим, препознали, везали и одвели код кнеза Милоша, који се тада налазио у Баточини. Кнез га је поставио на коња, пошто се није могао држати на ногама, и извео пред војску. Тада је кнез Милош рекао војницима: “Ово је онај, браћо, због кога сам вас морао отрзати од ваших кућа и послова”. На те кнежеве речи, војници запуцаше и убише Ђака.⁹⁾

О овом догађају је доста писано. Између осталих, тај догађај је већ 1827. године забележио Ђорђе Магарашевић у свом путопису по Србији. У протоколу кнеза Милоша Обреновића, под датумом 28. јануар 1825. године (редни број 257), забележено је следеће: “Писано кн. Живку Михаиловићу у Београдској да са старцем, кога му је кн. Јован Вићентијевић ухвативши (га) са Милојем Дијаком у Мокром Лугу, предао, и све код Дијака нађено, а особито писма, амо у Крагојевац пошље”. Данас у Малом Мокром Лугу постоји традиција, која говори да Милоје Ђак, у ствари није ухваћен у тамошњој механи, већ у кући породице Јовановић, која данас има породични надимак Чалакови. С обзиром да се у свим старијим записима као место Ђаковог хватања изричито наводи механа у овом месту, може се претпоставити да се можда радило о механи коју је држала поменута породица Јовановић.¹⁰⁾

Мокри Луг се помиње исте, 1825, године у још једном запису поменутог протокола кнеза Милоша Обреновића. Дана 31. јануара 1825. године, под редним бројем 283, забележено је: “Дан паспорт Ристи и Ћири из Мокрог Луга, нахије Београдске, дотеравшим једног преступника”. Данас се не може са сигурношћу рећи, да ли су ова два човека били мештани Малог или Великог Мокрог Луга, а још мање којим су породицама припадали. Ухваћени преступник, који се помиње у белешци, је можда био у некаквој вези са Ђаковом буном. Можда је у питању био баш онај старац, који је до смрти чувао Ђака.¹¹⁾

У свом “Путешествију по Сербији” Јоаким Вујић на више места помиње Мокри Луг. Године 1826. је, тако, забележио: “…после с мојим људима кренем се из манастира (Раковице – А. Б.), пак на десно оставим село Кумодраж (Вујић је у оригиналу, уместо Кумодраж, написао “Комоџара” – А. Б.), планину Авалу, и код ње село Рипањ. (…) После идући приспем у село Средњи Мокри Луг, а одавде путујући оставим на лево село Миријево, пак дођем у обштежитељни манастир, зовоми Сланци”. На овом месту Вујић помиње некакав “Средњи Мокри Луг”, насеље које никада није постојало, бар не под тим именом. Такво насеље се, осим код овог аутора, не помиње ни у једном извору. Очигледно да се ради о некаквој Вујићевој грешки која, уосталом, није једина. Између осталог, он је погрешно навео и име Кумодража, као “Комоџара”. Од осталих путописних цртица вреди поменути да Мокролушку Реку Вујић бележи као “поток Мокри Луг”. Поред тога, забележио је и чесму у (Малом) Мокром Лугу једну чесму са арапским натписом, свакако данашњу Пашину Чесму.¹²⁾

Прус Ото Дубислав племенити Пирх забележио је у свом “Путовању по Србији у години 1829.” да се на путу у близини Београда сусрео са групом Рома (’’Цигана’’) из Мокрог Луга. Он је тада погрешно изнео да је Мокри Луг “циганско село”, било услед овог сусрета, било да му је неко тада рекао такву неистину. Да Рома у самом Мокром Лугу од његовог оснивања, па све до данас, није ни било у већем броју (а још је даља од истине тврдња да се ради о ромском насељу), можемо видети из све доступне литературе. Такође, људи ромске етничке припадности су у попису Кнежевине Србије из 1863. године назначавани као “Цигани”, а људи са таквом назнаком немамо у попису Малог Мокрог Луга из те године. Да су Роми, у ствари живели у засебном насељу, које се налазило негде у близини Малог Мокрог Луга, на територији тадашње миријевске парохије, можемо поуздано утврдити и по подацима из матичних књига ове парохије из 19. века. Наиме у матичној књизи крштених (1821 – 1852. године) се, међу родитељима и кумовима крштених налазе и они, за које је наведено у рубрици о месту становања, да су житељи “Циганскии Черга” или само да су “Жителие Цигана”, како се наводи у записима из 1840. године. Због тога нема сумње да су Роми, које је на свом путу срео Пирх, били били привремено настањени у негде атару (или близини) Малог Мокрог Луга.¹³⁾

Када је 1830. године организована велика свечаност поводом читања хатишерифа којим је турски султан званично признао самоуправу Србији, а кнезу Милошу наследно кнежевско достојанство. Том приликом је на свечаност позвано око три хиљаде људи из свих крајева земље, којима је требало обезбедити смештај. У самом Београду са Палилулом и Сава Малом нису постојали услови за смештај толиког броја људи, па су, поред спискова тамошњих кућа у којима су се могли сметити посетиоци ове свечаности, направљени и спискови кућа у околним селима, у којима је такође требало сместити ове госте. Према тим списковима, у (Малом) Мокром Лугу, Новом Селу (Великом Мокром Лугу), Вишњици, Сланцима, Великом Селу, Миријеву, Кумодражу, Бањици, Јајинцима, Раковици, Железнику, Жаркову, Остружници и Кнежевцу нађено је места за укупно 2855 посетилаца. Поводом те свечаности, 9. новембра 1830. године у Београд је стигао портин комесар Лебип ефендија, коме је Јеврем Обреновић, заједно са другим представницима српске власти ’’изашао (…) на сусрет до Пашине чесме у Мокром Лугу’’. У недељу 23. новембра, када је кнез Милош долазио у Београд на ову свечаност, на Екмеклуку су га свечано дочекали Јоксим Милосављевић и Туцаковић са одредом војника.¹⁴⁾

Из 1831/32. године имамо сачуван поименични попис Малог и Великог Мокрог Луга. У то време  Мали Мокри Луг имао је 42 куће, 44 пореске и 111 арачких глава. Велики Мокри Луг је тада сачињавало 65 домаћинстава са 75 пореских и 185 арачких глава. Упоређивањем овог пописа са онима из 1823. и 1825. године, види се да се у периоду између 1825. и 1831/32. године Нови Мокри Луг нагло увећао, и прозвао се Велики Мокри Луг. У то време је он постао насеље са више кућа и становника од (Малог) Мокрог Луга. Треће насеље на мокролушком простору, Махала Мокрог Луга (или Ново Село, или  Рибник), не помиње се у  овом попису, нити у било ком документу писаном после овог времена. То значи да се ово мало насеље у периоду  између 1825. и 1831/32. године раселило или утопило у један од два Мокра Луга. С обзиром на велики раст Великог (Новог) Мокрог Луга у овом периоду, може се претпоставити да је дошло до спајања Махале Мокрог Луга са Великим Мокрим Лугом. Нагли раст Великог Мокрог Луга у овом периоду тешко може бити проузрокован само евентуалним  спајањем са поменутом Махалом и природним прираштајем, већ је ово насеље између 1825. и 1831/32. године свакако морало у себе примити и известан број досељеника.¹⁵⁾

У овом периоду наступа, поред коначног успостављања само два мокролушка насеља, и стабилизација имена тих насеља. Од тог пописа се устаљују имена Велики и Мали Мокри Луг, која се у документима, са само једним изузетком наводе све до данас. Један документ из 1832. године  нам такође показује такву ситуацију, према којој постоје Велики и Мали Мокри Луг.¹⁶⁾

Поменути изузетак у називима ових насеља у периду после 1831/32. године је забележен у једном документу  из 1835. У том документу су наведени термини “Горњи” и “Доњи Мокри Луг”. Да се термин “Горњи Мокри Луг” односи на Горњу Махалу Малог Мокрог Луга, а не, на пример, на Велики Мокри Луг, може се осим по географском положају тих насеља и делова насеља, видети и из контекста овог документа. Одатле сазнајемо да је вода, то јест извор, на Екмеклуку био најближи Горњем Мокром Лугу, а пошто знамо да је Екмеклук код Горње Махале Малог Мокрог Луга, и да је на њему постојао извор који је затрпан пре 1863.године, нема сумње да је у питању управо тај део насеља. Доњи Мокри Луг је, дакле, Доња Махала Малог Мокрог Луга.¹⁷⁾

Аустријски капетан Франц Кајзер је 1. јануара 1837. године у Белој Цркви саставио опис свог путовања по Србији претходне (1836) године. На путу од Београда до Ниша поменуо је Кајзер и Мокри Луг, о коме је оставио и извесне податке. Он пише, да се на 2 сата удаљености од Београда пролази путем поред села Мокри Луг (“Мокри Луг”), које се налази са десне стране главног пута (“Hauptstrasse”), од кога је четврт часа далеко. По Кајзеровом мишљењу, Мокри Луг ја тада бројао 50 кућа са око 250 становника. Сви становници села Мокрог Луга, као и суседних Болеча и Винче су Срби (’’…welch alle Serben sind’’). Франц Кајзер је, као што се из података о положају насеља и бројности становништва ’’Мокрог Луга’’ види, овде свакако описао Мали Мокри Луг.¹⁸⁾

Даље, аутор овог списа наводи да се становништво Мокрог Луга и друга два наведена села бави земљорадњом (пољоделством), воћарством, виноградарством, продајом ’’горива’’ (’’Brand’’), тј. ћумура, затим дрва и стоке. Положај овог предела је, како наводи Кајзер, згодан за виноградарство и воћарство, а и шуме су им недалеко. На овом месту вреди поменути, да је поменута производња и продаја ћумура веома укорењено занимање међу досељеницима из југоисточних крајева. Тако је, на пример, познато да су се овом делатношћу бавио предак родова Николића, Аћимовића и Петровића у Пиносави, Црни Здравко, који је био пореклом из шопске области, или предак пиносавских Белиловића, Бели Стојан, такође Шоп.¹⁹⁾

Главни војни штаб жалио се 21. септембра 1839. године Полицији вароши београдске, да ’’…на правителственом зданију код касарне више од једне стотине мајстора због оскудости воде већ два дана дангубе, тако да Правителство тиме преко 1200 гроша штете има…’’. Као узрок ове несташице воде наводи се то, да ’’су људи у Мокром Лугу чункове на неколико места провалили и стоку по пољу напајају и воду на своје башче напуштају, тако да у касарни капи воде нема…’’ Због тога војни штаб умољава београдску полицију ’’…да она наредбу учинити изволи, да се зидари у Мокри Луг пошљу и цигље и креч однесе да се разваљена места час пре зазидају и вода на касарну доведе’’. Да је овај инцидент био везан управо за Мали Мокри Луг, можемо закључити по положају некадашњег водовода (’’чункова’’).²⁰⁾

Године 1813/14. заснован је, дакле, поново Мокри Луг, од стране Мокролужана  који су се вратили из кратког  избеглиштва  са територије тадашње  аустријске државе. Ово место није било поново засељено на месту Селишту где се раније налазило, већ на месту данашњег Малог Мокрог Луга. Управо 1822/23. год. је дошло до деобе овог места. Тада је формиран Мокри Луг Нови, данашњи Велики Мокри Луг. У документима прве половине 19. века се за њега, поред ових имена  користи и термин Ново Село, док се данашњи Мали Мокри Луг назива само Мокри Луг. Поред ова два насеља, у мокролушком атару је постојало још једно мало село, пре би се могло рећи заселак. Оно се први пут помиње 1818. године као Махала из  Мокрог Луга, а јавља се још и под називима Мала Мокрог Луга и Ново Село – Рибник (различито од Новог Села, како се у једном од пописа називао Велики Мокри Луг или од другог Новог Села – данашњег Великог Села). То мало насеље нестало је између 1825. и 1831/32. године, највероватније припајањем данашњем Великом Мокром Лугу.

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

 

Црква Светог Трифуна у Малом Мокром Лугу. Фото: А. Бачко.

 

 

Напомена: овај текст представља сепарат из књиге Александар Бачка „Мали Мокри Луг“ (Одељење за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду, Етноантрополошки проблеми – Монографије, књ. 28, Београд 2005; уредник академик Петар Влаховић). Иницијатори и главни покровитељи ове књиге су господин Хаџи Живојин Крстић и госпођа Хаџи Живанка Крстић из Малог Мокрог Луга.

Извори и литература

1. Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, књ. 1, Београд 1876. (у даљем тексту: Милићевић 1), стр. 15; Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, II, Л – Ш, Београд 1978 (у даљем тексту: Н. енциклопедија 2, стр. 1440; Риста Т. Николић, Околина Београда, С.К.А, Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља 2, Београд 1903. (у даљем тексту: Р. Николић, Околина…), стр. 951; Боривоје М. Дробњаковић, Смедеревско Подунавље и Јасеница, С.К.А, Српски етнографски зборник 34, Насеља и порекло становништва 19, Београд 1925 (у даљем тексту: Дробњаковић, Смедеревско…), стр. 258; А. В. Богић, Опис Врачарскога среза, Гласник Српског ученог друштва, књ. 64, Београд 1885. (у даљем тексту: Богић), стр. 199 – 200.
2. Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842, књ. 2, Београд 1898. (у даљем тексту: М. Петровић), стр. 951.
3. М. Петровић, стр. 515 – 516.
4. Богић, стр. 199 – 200; М. Петровић, стр. 481, 515 – 516; Р. Николић, Околина.., стр. 951.
5. М. Петровић, стр. 515 – 516; Р. Николић, Околина.., стр. 951.
6. Милићевић 1, стр. 109.
7. Бранко Перуничић, Београдски суд 1818 – 1839, Београд 1964. (у даљем тексту: Перуничић, Београдски…), стр. 194; Тихомир Р. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији у време кнеза Милоша (1815 – 1839.), С.К.А, Српски етнографски зборник 37, Насеља и порекло становништва 22, Београд – Земун 1926, стр. 30; Милићевић 1, стр.108.
8. Перуничић, Београдски…, стр. 226.
9. Милићевић 1, стр. 73, 149; Милан Ђ. Милићевић Ђ, Поменик, Матица српска, Српска књижевна задруга, Српска књижевност у сто књига, књ. 35, Нови Сад – Београд 1971, стр. 96; Леонтије Павловић, Смедерево у XIX веку, Народни музеј Смедерево, Посебно издање, књ. 6, Смедерево 1969. (у даљем тексту: Л. Павловић), стр. 124 – 125.
10. Ђорђе Магарашевић, Путовање по Србији у 1827. години, Панчево (без године издања), стр. 35; Василије Крестић, Никола Петровић, Протокол кнеза Милоша Обреновића 1824 – 1825, С.А.Н.У, Архив Србије, Посебна издања, књ. CDLX, Одељење историјских наука, књ. 1, Београд 1973. (у даљем тексту: Крестић – Петровић), стр. 238; по саопштењу г. Хаџи Живојина Крстића.
11. Крестић – Петровић, стр. 244; Л. Павловић, стр. 124 – 125.
12. Јоаким Вујић, Путешествије по Сербији, прва књига, Српска књижевна задруга, 66, Београд 1901, стр. 42, 82; Јоаким Вујић, Путешествије по Сербији, друга књига, Српска књижевна задруга, 72, Београд 1902, стр. 105 – 106, 113 – 114, 116 – 117.
13. Ото Дубислав плем. Пирх, Путовање по Србији у години 1829, српски превод од др. Драгише Т. Мијушковића, Издање Академије наука, Београд 1899, стр. 46; Бранко Перуничић, Град Ваљево и његово управно подручје 1815 – 1915, Ваљево 1973, стр. 880 и др.; Архив Србије, Пописне књиге становништва (1840. – 1863.), ролна бр. 5, Београдски округ, врачарски срез, год. 1863, ред. бр. књ. 145, стр. 164 – 180, 344 – 346; Р. Николић, Околина.., стр. 1039 – 1041; Историјски архив Београда, Општина Звездара, Месна канцеларија Миријево, Храм св. Илије у Миријеву, књ. 1, Матична књига рођених 1821 – 1852. године, стр. 80, 82 и друга литература.
14. Михаило С. Петровић, Београд пре сто година, Београд 1930, стр. 150, 154 – 156.
15. Перуничић, Београдски…, стр. 522 – 526; По саопштењу г. Хаџи Живојина Крстића.
16. М. Петровић, стр. 1017.
17. Перуничић, Београдски…, стр. 642.
18. Алекса Ивић, По Србији кнеза Милоша, С.К.А, Споменик LXXIV, Други разред 57, Београд 1933. (у даљем тексту: А. Ивић), стр. 96.
19. А. Ивић, стр. 96; Р. Николић, Околина.., стр. 1035.
20. Живети у Београду 1837 – 1841, документа Управе града Београда, књ. 1, Историјски архив Београда, Београд 2003, стр. 357 – 358.