СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ТОПАЛНАСТИЋ (ТОПАЛ-НАСТИЋ)

Аутор: Александар Бачко

 

Члан Еснафа бакалског, „Наста Топал Петров(ић)“, помиње се у „Попису свих лица (арачких глава) у Београду, од којих је 1826. године наплаћен царски харач“. Он је свакако био родоначелник породице Топалнастић. Заједно са Настом Топалом, 1826. године били су пописани Мита Петровић и Коста Петровић. Сви они су били у обавези, да плаћају (х)арач.[1]

Петар „Топал Настић“ (Топал-Настић) помиње се у попису Београда, који датира из 1840. године. Његова кућа била је пописана под редним бројем 47. Петар је тада једини плаћао харач у свом домаћинству. Други одрасли мушкарци са презименом Топал–Настић (Топалнастић) нису забележени у наведеном попису.[2]

Године 1852, 28. априла, абаџија Никола Обреновић поднео је тужбу суду против трговца (болтаџије) Николе Стефановића, због плаца у Београду. У овом документу се, између осталог, наводи: „Ја сам пре 4 године… од Османа Мула Мехмедовића, његови сестара: Несибе и Зејнибе и Сафије, удовице Хафиза брата Османовог, купио, према дућану Х. Димитрије Констандиновића лежећиј један муштеречкиј дућан са плацем, који је ограничен с једне стране бином (кућом – А. Б.) Живка Николића (Топал-Настиним) а с друге стране бином Здравка Пржића, с треће и четврте путем обштим, који плац содржи у себи… плативши продавцима за истиј тај дућан с плацем 16 800 гр(оша) чарш(ијских). (…) Осим тога, кад сам вопросниј плац купио, постојале су у авлији и с једне и с друге стране ограде, које су границу између Живковог плаца и мог, као опет, мога плаца и Пржићевог опредељивале. Но како је пре неког времена Никола Стефановић болтаџија овдашњиј, купивши од Живка Николића, или Петра Топал Настића бину, купио и од Турака плац, до мог плаца граничећи се, то је он, несматрајући на право, моје, основано на тапији, несматрајући даље ни за затекшу се у авлији ограду, као известну границу свог плаца, до које је он плац свој, као после моје куповине, закупљениј, купивши могао, усудио се, без знања и соизволења мог, као и без знања и одобрења власти било судејске било полицајне, самовластно речену у авлији ограду дићи, и изместити је у моју авлију, с којом ми од мог плаца одузимље гди мало мање, гди мало више моје собствене земље…“[3]

У листу „Шумадинка“, публиковано је обавештење, о „отварању стецишта“ (оставинској расправи) 4. маја 1856. године, „при Суду вар(оши) Београда над целим имањем поч(ившег) Петра Топал-Настића“.[4]

Удовица Наста Топал-Настић поседовала је између осталог, „шталу слабу“ у Београду. Ова некретнина, која се помиње у документу писаном 15. маја 1862. године, била је лоцирана „У сокаку Сараф-катн.“, свакако у Сараф-Костином сокаку. Овај сокак, који се још називао Сараф-Костина улица, пружао се „од улице Краља Петра до Јакшићеве улице“. Тај назив је носио у периоду између 1835. и 1872. године. Касније (1872 – 1909) ова улица се звала Кнеза Лазара, а од 1909. године, па све до данас, Цара Лазара.[5]

Само презиме Топалнастић формирано је по личном имену и личном надимку родоначелника ове фамилије, поменутог Топал-Насте Петровића (Насте-Топал Петровића). Термин „топал“ представља турцизам у српском језику, са значењем „онај који је хром“. Лично име Наста представља варијанту имена Настас или Настасије.[6]

 

[1] Бранко Перуничић, Београдски суд 1819 – 1839, Београд 1964. (у даљем тексту: Перуничић, Београдски суд), 269, 317.

[2] Архив Србије, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд, год. 1840, инвентарни број 132, 3.

[3] Бранко Перуничић, Управа вароши Београда 1820 – 1912, Београд 1970. (у даљем тексту: Перуничић, Управа…), 312 – 313; Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, пето издање, Сарајево 1985. (у даљем тексту: Шкаљић), 143.

[4] Шумадинка, лист за књижевност, забаву и новости, теч. V, No 30 , Београд 13. април 1856, 239.

[5] Перуничић, Управа…, 476; Милан Леко, Београдске улице и тргови 1872 – 2003, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2003, 336.

[6] Шкаљић, 619; Милица Грковић, Релник личних имена код Срба, Београд 1977, 143; Перуничић, Београдски суд, 317.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ТОПАЛНАСТИЋ (ТОПАЛ-НАСТИЋ)

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ПУПЧЕТОВИЋ (ПУПЧЕ)

Аутор: Александар Бачко

 

Ђорђе Пупче помиње се као члан Еснафа магазаџијског у „Попису свих лица (арачких глава) у Београду, од којих је 1826. године наплаћен царски харач“. У његовом домаћинству пописан је тада и „Ђорђе Здрав(ковић) слуга. Обојица су плаћала харач.[1]

Године 1836, 22. јуна, „право ловљења (риболова – А. Б.) у Сави…, од Орешца до ушћа Колубаре, дато је на лицитацији Кости Пупчету за 1175,33 гр(оша) чарш(ијских) полугодишње“.[2]

У попису Београда из 1840. године помиње се Ђорђе Пупче, у кући пописаној под редним бројем 97. Заједно са њим били су пописани: Димитрије Стојановић, Миле Бранковић и Сима Алексић. Само је Сима морао плаћати цео харач, док су остали наведени били обавезни да плаћају по ½ харача.[3]

Кућа Јована Рекалића у Савамали, коју је 17. јуна 1840. године продао Кости Х. Селаковићу, налазила се уз кућу Цветка Пупчета. Међу сведоцима, потписницима уговора о продаји ове некретнине, били су Цветко Пупче и Ђорђе Пупче.[4]

Године 1860, помиње се „Кафана массе почив(шег) Косте Пупчета. Држи је под закуп Јоца Штерић, трговац овдашњи. Узета је под аренду о Ђурђеву дну 1859. на 3 године. Уговору истиче рок о Ђурђеву дну 1862. године. Отворена је пре 20 година, без одобрења. Од слабог је материјала. Има у себи осим кафане, 5 соба, кујну и подрум“.[5]

„Кућа са кафаном слаба“, која се налазила на Сава капији, помиње се у документу насталом 15. маја 1862. године. Тада се ова некретнина налазила у власништву „масе Косте Пупчета“.[6]

Цветко Пупче, забележен је 1862. године као „бивши магазаџија“. У то време, био је власник плаца у „Сокаку од Два бела голуба до куће Футине Константиновића“.[7]

„Маса Пупчетова“ помиње се у Београду 1867. године. У вези са Пупчетовом некретнином, тада се наводи следеће: „На овоме плацу као бивш(ем) мирималском, сада правитељственом подигао је Пупчетовић зграду ову пре више година, са уговором, да ужива у тој згради докле она траје са плаћањем неке кирије на плац. Зграда је подигнута по произволењу притјажатеља“.[8]

У документу о управљању бившим турским добрима у власништву државе, који је 19. априла 1875. године Управи вароши Београда упутио министар финансија Чедомиљ Мијатовић, наводи се да је „Управи преписом министра финансије од 12. маја 1873. године АNo 1283 напоменуто, да се од масе покојног Косте Михајловића – Пупчета овдашњег кирију од тамо изложеног мирималског добра наплаћује и даљи надзор над њим води“.[9]

Детаљнији подаци о овом поседу наводе се у списку, који је приложен уз наведени документ од 19. априла 1875. године: „10. Маса покојног Косте Пупчета бив(ши) чинов(ник) – 1 кућа с кафаном и фуруна. Варошки кварт близу Сава капије… – с десне стране Божић, с леве и са зачеља држава – По претпису Министарства финансије 12. маја 1873 МNо 1283, препоручено Управи да кирију по 100 гр(оша) чар(шијски) мес(ечно) наплаћује“.[10]

 

[1] Бранко Перуничић, Београдски суд 1819 – 1839, Београд 1964. (у даљем тексту: Перуничић, Београдски суд), 269, 319.

[2] Београдске општинске новине, часопис за комунално – социјални, привредни и културни живот Београда, година LVIII, број 11 – 12, Београд новембар – децембар 1940, 923.

[3] Архив Србије, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд, год. 1840, инвентарни број 132, 5.

[4] Рајко Л. Веселиновић, Грађа за историју Београда од 1806. до 1867, књига I, Музеј града Београда, Грађа, књига I, Београд 1965, 61 – 62.

[5] Бранко Перуничић, Управа вароши Београда 1820 – 1912, Београд 1970. (у даљем тексту: Перуничић, Управа…), 411.

[6] Перуничић, Управа…, 476.

[7] Перуничић, Управа…, 510.

[8] Перуничић, Управа…, 718.

[9] Живети у Београду 1868 – 1878, документа Управе града Београда, књига 4, Историјски архив Београда, Београд 2006. (у даљем тексту: Живети…, књ. 4), 321.

[10] Живети…, књ. 4, 323.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ПУПЧЕТОВИЋ (ПУПЧЕ)

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – КАСНАР

Аутор: Александар Бачко

 

Предак ове породице, Панта Каснар, родом је био из Епира. У Београд се доселио преко Трста. Породица Каснар је свакако цинцарског или грчког порекла. Панта је био у браку са Српкињом.[1]

Као члан Еснафа болтаџијског у „Попису свих лица (арачких глава) у Београду, од којих је 1826. године наплаћен царски харач“, помиње се Панта Каснар. Са њим су заједно пописани: Павле Ћир Наумов(ић), „Јоан слуга Ћир Наум(овића)“, Мито Јовић „слуга у дућану“ и Јован Божић. Сви они су плаћали харач.[2]

Панта Каснар био је ортак у „комисионарској радњи“ са Петром Ичком. Маја месеца 1828, Панта је тврдио, да је Петров капитал у овој радњи у време његове смрти, крајем 1827. или почетком 1828. године, износио 5730 гроша.[3]

Године 1838, 2. децембра, Панта Каснар се помиње међу београдским трговцима, који су били кредитори Радојка Милосављевића, њиховог колеге. Кредиторима је тада препоручено, да Милосављевићева дуговања наплате у роби.[4]

Панта С. Каснар помиње се у попису пореских обвезника Београда, који датира из 1840. године. Његово домаћинство било је пописано под редним бројем 26. У истој кући био је пописан и Димитрије Пашота. Обојица су били порески обвезници. Осим Панте, у Београду тада нису били забележени други одрасли мушкарци са презименом Каснар.[5]

У Београду су у састав „Друштва за помагање развоја трговине и еснафа“, 6. марта 1845. године, изабрани чланови „од обштинара“. Међу њима је био и Панта Каснар.[6]

„Панта Каспар“ (заправо Каснар) био је 7. септембра 1846. године један од двојице „преценитеља“ (проценитеља) имовине почившег Косте Стојановића сарафа, родоначелника породице Сарафкостић.[7]

Документ „Наименованије сокака“ (именовање улица) у Београду, од 19. фебруара 1848. године, показује да је Доситејева улица била лоцирана „од Мемед Спаине куће поред Панте Каснара и г. Бојанића куће, па до ћоше Шанцу идући“.[8]

У „Списку членова Еснафа болтаџијског“ у Београду, сачињеног 15. септембра 1850. године, помиње се Панта Каснар. Иначе, термин „болтаџија“ има значење „трговац“.[9]

Године 1901, Катица Каснар, удовица покојног београдског трговца Милана П. Каснара, упутила је молбу за помоћ Управи Београдске општине. Одбор Београдске општине је по том питању решио, да се за Катицу из општинске касе издваја 20 динара месечне помоћи.[10]

Особа забележена као „Д. Каснар“ дала је 14. децембра 1902. године прилог од 2 динара за сиротињу, на чему је Суд Београдске општине исказао јавну захвалност.[11]

Даница М. Каснар помиње се у „Трговачко – занатлијском шематизму Краљевине Србије“ из 1905. године. Она је тада била власница једног од „укопних завода“ (погребних предузећа) у Београду.[12]

Зорка Каснар је, 17. фебруара 1916. године, објавила текст у „Београдским новинама“. У питању је била биографија покојног доктора Уроша Петровића, доцента за француски језик и књижевност на Београдском универзитету.[13]

За време аустроугарске окупације Београда, тачније 16. децембра 1916. године, поново се помиње удовица Катица Каснар, која је живела „сама…, стара, слаба, а у невољи“. Становала је у Вишњићевој улици број 3. Поново се помиње 10. октобра 1917. године, као „Каснар Катица Милана“, на истој адреси.[14]

„Суплент Друге женске гимназије“ у Београду, Зорка Каснар, била је сарадница листа „Просветни гласник“. Писала је о „Друштву за просвећивање жене и заштиту њених права“.[15]

За професора Друге мушке гимназије у Београду, Зорка Каснар постављена је 1921. године. До тада је обављала дужност суплента у истој просветној установи.[16]

Госпођа (Зорка) Каснар – Караџић, „професор стручњак у модерној настави језика“, држала је током 1928. године приватне часове француског и немачког језика. Живела је у Варшавској улици број 38, у Професорској Колонији.[17]

Анка Каснар преминула је „напрасно“ 1. јула 1937. године. Ћерка јој је била професор Зорка Каснар – Караџић, зет Радивоје Караџић директор драме у позоришту, унук Боривоје, а снаја Милица. Анка је била удовица, стара 71 годину, а живела је у улици Милоша Великог број 28.[18]

Професор Зорка Караџић – Каснар основала је 1939. године два фонда, намењена „за награђивање светосавских темата“. Један од њих звао се „Фонд Анке Каснар“.[19]

 

[1] Душан Ј. Поповић, О Цинцарима, Прилози питању постанка нашег грађанског друштва, Београд 1937, 384.

[2] Бранко Перуничић, Београдски суд 1819 – 1839, Београд 1964. (у даљем тексту: Перуничић, Београдски суд), 269, 297 – 298.

[3] Д. Ј. Ранковић, Кафана „?“ („Томина кафана“), Београдске општинске новине, часопис за комунално – социјални, привредни и културни живот Београда, година LVIII, број 9, Београд септембар 1940, 768.

[4] Живети у Београду 1837 – 1841, документа Управе града Београда, књ. 1, Историјски архив Београда, Београд 2003, 295.

[5] Архив Србије, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд, год. 1840, инвентарни број 132, 2.

[6] Живети у Београду 1842 – 1850, документа Управе града Београда, књ. 2, Историјски архив Београда, Београд 2004. (у даљем тексту: Живети…, књ. 2), 303.

[7] Александар Бачко, Београдске банкарске, мењачке и сарафске породице у 19. и почетком 20. века, Београд 2018, 95; Живети…, књ. 2, 401.

[8] Живети…, књ. 2, 446.

[9] Велимир Михајловић, Грађа за речник страних речи у предвуковском периоду, I том (А – Љ), Институт за лингвистику у Новом Саду, Нови Сад 1972, 77; Живети…, књ. 2, 328.

[10] Београдске општинске новине, званични лист Општине београдске, година XIX, број 6, Београд 11. фебруар 1901, 28 – 29.

[11] Београдске општинске новине, званични лист Општине београдске, година XX, број 50, Београд 15. децембар 1902, 303 – 304.

[12] Св. Р. Христић, Трговачко – занатлијски шематизам Краљевине Србије, V, Београд 1905, 52.

[13] Београдске новине, година II, број 21, Београд 17. фебруар 1916, 3.

[14] Београдске новине, година II, број 305, Београд 16. децембар 1916, 4; Београдске новине, година III, број 278, Београд 10. октобар 1917, 2.

[15] Просветни гласник, службени лист Министарства просвете, година XXXVII, књига прва, Београд јул – децембар 1920, III, VII.

[16] Просветни гласник, службени лист Министарства просвете, година XXXVIII, број 3, Београд март 1921, 40.

[17] Време, година VIII, Београд 27. септембар 1928, 10.

[18] Правда, година XXXIII, број 11746, Београд 2. јули 1937, 17; Време, година XVII, број 5552, Београд 3. јули 1937, 11.

[19] Правда, година XXXV, број 12290, Београд 28. јануар 1939, 6.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – КАСНАР

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ВАЛЕНТА (ДР. ЈОВАН ВАЛЕНТА)

Аутор: Александар Бачко

 

Доктор Јан Валента (у Србији познат као Јован Валента) родио се у чешкој престоници Прагу, 1826. године. У Србију је дошао из Чешке, „у младим својим годинама“. У Србији је, како се сматра, „нашао другу своју отаџбину“. Живео је и радио као лекар у неколико места.[1]

Прешавши потом у Београд, доктор Валента је такође радио као лекар. Поред тога, службовао је као професор у Великој школи и Београдској гимназији. Био је „један од оних ређих људи у Београду, који се интересују за јавна и добротворна удружења“.[2]

Између осталог, доктор Јован Валента био је: председник Грађанске касине, члан Главног одбора „Црвеног крста“ и редовни члан Српског пољопривредног друштва.[3]

Године 1864. је доктор Јован Валента „превео из чешког дела ‘Zdrawowjeda’ од Dr. Кодима и по потребама нашег народа умножио и саставио“ књигу „Наука о чувању здравља“. У то време, Валента је био „члан Ученог друштва и Друштва ческих лекара, практ. лекар у Београду“.[4]

Доктор Јован Валента био је управитељ Болнице вароши Београда, како сведоче документа настала у српској престоници, 4. септембра и 26. новембра 1865. године. Валента је тада примао годишњу плату од 150 талира.[5]

Лекарски извештај, који је сачинио доктор Валента, био је укључен у извештај Кварта врачарског за септембар 1866. године. Овај документ био је упућен Управитељству вароши Београда, 1. октобра 1866. године. Као лекар у Београду, Валента се помиње и у документу писаном 10. јануара 1868. године.[6]

За „управитеља и лекара београдске болнице“ поставио је министар унутрашњих послова (поново) доктора Јована Валенту, што се може видети из документа писаног у Београду, 11. априла 1868. године. Одређена му је годишња плата од 500 талира. Валента је непосредно пре тога обављао дужност општинског лекара.[7]

У Историјском архиву Београда сачувана је молба Антонија Њемеца, др. Јована Валенте, др. Јанка Шафарика и Игњата Бајлонија за оснивање Друштва „Чешка беседа“, упућена Управитељству вароши Београда 19. фебруара 1869. године.[8]

У документу о оснивању овог друштва наводи се: „Подписани желе завести овде у Београду друштво под именом ‘Чешке беседе’ којег задатак биће да доселивше се и једнако долазеће чешке своје санароднике одржава при живој народној словенској свести и да јих сачува од моралног и материјалног пропадања; а к постизавању ове цјели служиће се оно састанцима и забавама дружевним, читањем књига, новина и часописа, подпомагањем дошавших раденика и насељеника, притицањем у помоћ новцем и потребама живљења онима који би пали у болест и беду. О великој потреби оваквог Друштва сваки је уверен коме је познато, како многи од досељених се овамо Чеха после неког времена пропадају и морално и материјално, особито кад јих снађе болест, дуготрајућа овдашња грозница и у сљедству тога – оскудица и беда. Зато подписани учтиво моле да ово Управитељство изради код надлежне високе власти дозволење, да се ово Друштво по приложеним овде под . / . штатутима завести може“.[9]

Управитељство вароши Београда је 5. марта 1869. године позитивно одговорило на молбу: Антонија Њемеца, др. Јована Валенте, др. Јанка Шафарика и Игњата Бајлонија о оснивању „Чешке беседе“ у Београду.[10]

Као „члан помагач друштва за пољску привреду“ (у саставу Српског пољопривредног друштва), доктор Јован Валента из Београда помиње се током 1870 – 1871. године.[11]

Један од 14 лекара, који су 1872. године били састављачи и потписници „Устава Српског лекарског друштва“ (односно Статута Српског лекарског друштва), био је и доктор Јован Валента.[12]

Као лекар у болници у Београду помиње се доктор Јован Валента у вези са погибијом у лову молера Петра Н. Талијана, која се десила 22. октобра 1873. године.[13]

Године 1877, доктор Јован Валента издао је у Београду књигу „Хигијена, наука о чувању здравља“. Други наставак ове књиге, под насловом „Засебна хигијена, дијететика“, издао је 1881. године.[14]

Током 1878. и 1880. године, Јован Валента је био „књажев посланик“ (по другом, мање вероватном извору – владин посланик) „на скупштини у Крагујевцу, где је поводом дебате о жељезничкој конвенцији држао значајну беседу, која је обратила на се пажњу свију тадашњих политичких кругова“.[15]

Године 1880, доктор Јован Валента помиње се као професор Београдске гимназије. Те године био је постављен за редовног члана Главног просветног савета у Србији.[16]

Доктор Јован Валента, дотадашњи професор Београдске гимназије, премештен је указом од 20. септембра 1882. године за окружног лекара Округа пиротског.[17]

Био је „јако заузет за пољску привреду и њено унапређење у земљи“. Управо је он 1885. године „највише допринео оснивању подружине у Пироту, која је крепко и сложно делала, све докле јој је он био на челу“. Заслужан је и за оснивање фонда „за раднице ћилимова у Пироту, којим је руковала подружина и који је претворен доцније у ‘Ћилимарско удружење’“. Валента је био и председник Пољопривредне подружине у Пироту. У својим шездесетим годинама, објављивао је радове у појединим чешким и бечким новинама. Пензионисан је у Пироту, 1886. године.[18]

Јован је преминуо у бањском месту Марили у Банату (код Оравице, тада у Аустро – Угарској, а данас у румунском делу Баната), у недељу 7. јуна 1887. године, у 8 часова ујутро. Сахрањен је у недалекој Оравици. Остао је упамћен као „искусан лекар, добар професор“, затим као „ватрени Славенин, добар патриота, савестан лекар и чиновник и искрен пријатељ“.[19]

У „Малим новинама“ од 13. марта 1895. године изашао је оглас: „Кућа покојног доктора Валенте у Спасовској ул(ици) бр(ој) 7 (11) издаје се под кирију од 1. маја. За услове упитати удову докторку госпођу Хиршовицу у Марковој улици“. Спасовска улица у Београду се од 1896. године зове Грачаничка.[20]

 

 

[1] Живети у Београду 1868 – 1878, документа Управе града Београда, књига 4, Историјски архив Београда, Београд 2006. (у даљем тексту: Живети…, књ. 4), 464; Тежак, Орган Српског пољопривредног друштва, година XVIII, број 7, Београд јули 1887. (у даљем тексту: Тежак, јули 1887), 460.

[2] Тежак, јули 1887, 460 – 461; Живети у Београду 1851 – 1867, документа Управе града Београда, књига 3, Историјски архив Београда, Београд 2005. (у даљем тексту: Живети…, књ. 3), 116; Живети…, књ. 4.

[3] Тежак, јули 1887, 460 – 461; Живети…, књ. 4, 464.

[4] Наука о чувању здравља, превео из чешког дела „Zdrawowjeda“ од Dr. Кодима и по потребама нашег народа умножио и саставио Др. Јован Валента, Београд 1864, насловна страна.

[5] Живети…, књ. 3, 430 – 434.

[6] Живети…, књ. 3, 116; Живети…, књ. 4, 464.

[7] Живети…, књ. 4, 403.

[8] Живети…, књ. 4, 23, 393.

[9] Живети…, књ. 4, 23, 393.

[10] Живети…, књ. 4, 394.

[11] Тежак, илустровани лист за пољску привреду, година III, број 3, Београд 15. децембар 1870, 23.

[12] Живети…, књ. 4, 384 – 390.

[13] Живети…, књ. 4, 513.

[14] Годишњак града Београда, 15, Београд 1968, 221; Српски биографски речник, књ. 2, 2004, 32.

[15] Отаџбина, књижевност, наука, друштвени живот, друга година, књига пета, свеска 17 – 20, Београд 1. јули 1880, 368; Тежак, јули 1887, 461.

[16] Школски лист, година XII, број 10, Сомбор 15. мај 1880, 156.

[17] Просветни гласник, година IV, свеска XXIV, Београд 31. децембар 1883, 949.

[18] Тежак, орган Српског пољопривредног друштва, година XVI, број 4, Београд април 1885, 198; Тежак, јули 1887, 460 – 461.

[19] Живети…, књ. 4, 464; Тежак, јули 1887, 460 – 461; Josef Březina, Děti slavných rodičů, 1, 1995, 16; Борислава Лилић, Југоисточна Србија 1878 – 1918, Институт за савремену историју, Београд 2006, 350.

[20] Мале новине, број 72, Београд 13. март 1895, 1; Милан Леко, Београдске улице и тргови 1872 – 2003, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2003, 347.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ВАЛЕНТА (ДР. ЈОВАН ВАЛЕНТА)