Аутор:
Александар Бачко
Цртице из биографије проте Константина Крстановића
Константин – Којо Крстановић био је син Илије Крстановића и његове супруге Ане (Анице), рођене Вучковић. Рођен је у граду Книну, 19. марта 1881, а крштен је 5. априла исте године.[1]
Године 1900/1901. Константин Крстановић завршио је VI разред Гимназије у Задру. Потом се уписао у Богословски завод (1901/1902. године). Завршио је ту образовну институцију током 1904/1905. године. У школским документима било је забележено, да му је отац по занимању „обртник“.[2]
Убрзо потом, рукоположен је за свештеника. На уписе у матичним књигама умрлих, које је Крстановић уносио као православни свештеник Мокрог Поља код Книна, наилазимо у периоду од 1906. до краја 1911. године.[3]
У „Шематизму Православне епархије далматинске и истријске за годину 1907“, свештеник Константин Крстановић помиње се као администратор парохије у Мокром Пољу код Книна.[4]
Касније је постао православни парох у Шибенику. Италијанске окупационе власти су, у периоду између 1918. и 1920. године, депортовале у Италију поједине свештенике из Далмације. Међу њима је био и Константин Крстановић. У интернацији је био од марта 1919, до јула 1920. године, када се вратио у Шибеник.[5]
Као „окружни протопрезвитер“ Протопрезвитерата шибеничког, Константин Крстановић помиње се у „Шематизму Источно православне српске патријаршије по подацима из 1924. године“. Током исте године, прота Константин наводи се и у „Државном календару Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца“.[6]
У београдском дневном листу „Време“ од 6. септембра 1929. године, на насловној страни је публикован чланак о избору чланова „Ужег главног одбора“ Удружења српског православног свештенства. Том приликом је у поменути одбор био изабран Константин Крстановић из „Шибенске“ (заправо Далматинске) епархије.[7]
Године 1931, Константин Крстановић из Книна, син Илије и Анице, помиње се као окружни протојереј (у Шибенику) и члан Духовног великог суда (у Београду). Забележено је, да је био ожењен. Боравио је у одређеном периоду у Београду, у улици Вука Караџића број 27 (почевши од 5. јуна 1931. године). [8]
Прота Константин Крстановић објављивао је и поједине радове. Тако је у „Веснику Српске цркве“ из 1931. године, на страни 977, публиковао чланак „Да се боље упознамо“.[9]
Прота Константин Крстановић такође се помиње међу „пионирима задружне мисли“ и оснивачима задруга у северној Далмацији, у првој половини 20. века. Одликован је значајним одликовањем – краљевским Орденом Светог Саве.[10]
Крстановић је са италијанским маршалом Де Боном 1941. године преговарао око спашавања српског становништва северне Далмације. Планирано је, да се српски цивили пребацују из НДХ на италијанску територију, где би несумњиво били у мањој опасности.[11]
Прота Константин Крстановић убијен је као свештено лице, од стране хрватских партизана, 11. септембра 1943. године. Мученички је страдао на шибенском гробљу Утвина.[12]
Породица проте Константина Крстановића
Са својом супругом Љубицом, прота Константин имао је децу, међу којом је био син Илија Крстановић. Рођен је у Шибенику 15. маја 1906. године. Илија је у документима забележен као чиновник и студент права. У Београду је први пут био пријављен 12. септембра 1934. године, на адреси Босанска 65. Потом је, од 12. марта 1937, живео у Ломиној улици број 63 у Београду, да би се 12. јуна 1940. године преселио на адресу Жоржа Клемансоа број 25. Његова супруга Славка била је рођена у Шибенику, 12. априла 1910. године.[13]
***
Отац проте Константина, Илија Крстановић, био је син Николе Крстановића. Родио се у Рамљанима код Книна (на Далматинском Косову), 20. јануара 1852. године.[14]
Илија Крстановић се преселио у Книн, где се 23. јула 1878. године венчао са Аном (Аницом), чије је девојачко презиме било Вучковић. Она је била рођена 30. октобра 1857. године, у Полачи код Книна. Кумови на венчању били су им кнински трговци: Владимир Амановић, Дамјан Мирковић и Милан Јовић. По занимању је Илија Крстановић био крчмар.[15]
Поред Константина, Илија и Аница имали су и другу децу. Најстарија је била њихова ћерка Симеуна, која се родила 7. октобра 1879. године у Книну. Крштена је истог дана. Симеуна је преминула у свом родном граду, 22. маја 1883. године.[16]
Протина сестра Марија (Марица), ћерка Илије Крстановића и његове супруге Ане, родила се у Книну, 21. новембра 1882. године. Крштена је 2. јануара следеће године (у документима је погрешно забележено – „1882“). „Посједница“ Марија Крстановић удала се 28. априла 1902. године за учитеља Војина Бачка из Книна. Овај брачни пар имао је: Миливоја – Мимија Бачка, Милену Бачко (удату Хедениг), Небојшу Бачка, Љубишу Бачка, Велинку Бачко (удату Кљаковић), Војина – Брацу Бачка и другу децу.[17]
Стеван Крстановић био је Константинов брат, односно син Илије и Ане Крстановић. Родио се у Книну, 27. јула 1884, а крштен је 2. септембра исте године.[18]
Са својом супругом Аном, Илија Крстановић је имао и ћерку Љубицу. Она се родила у Книну 23. фебруара 1886. године. Преминула је у свом родном граду, 22. децембра исте године.[19]
У Книну се 4. маја 1887. године родио Никола Крстановић, син Илије и Ане Крстановић. Крштен је 12. маја 1887. године, међутим током истог дана је и преминуо.[20]
Петар Крстановић такође је био син Илије Крстановића и његове супруге Ане (Анице). Био је рођен у Книну, 26. јуна 1889. године, а крштен је 23. јула исте године.[21]
Након смрти своје прве супруге Ане рођене Вучковић, Илија Крстановић се 12. јануара 1897. године оженио по други пут. Његова супруга тада је постала удовица Сава, ћерка Васе Синобада из Книнског Поља и Ђурђије Вуковић из Голубића. Кумови на њиховом венчању били су трговци из Книна, Дамјан Мирковић и Васиљ Маринчић.[22]
Са својом другом супругом Савом, Илија Крстановић прво је добио сина Николу Крстановића. Био је рођен 2. децембра 1899. године. Током живота постао је (винарски) трговац и гостионичар.[23]
Никола Крстановић венчао се 20. октобра 1921. године са Зорком рођеном Бркић из Шибеника. Њени родитељи били су Марко Бркић и Матија (девојачко презиме Беламарић), православци из Шибеника (Варош). Венчање је обавио Николин брат, свештеник Константин Крстановић. Овај брачни пар оставио је потомство.[24]
Милица – Љуба Крстановић била је ћерка Илије Крстановића и Саве рођене Синобад. Родила се у Книну 17. јуна 1902. године. По занимању је била привредна чиновница. У једном периоду боравила је у Београду, на адреси Краљице Наталије 4 (почевши од 16. марта 1938. године).[25]
Порекло проте Константина Крстановића
Константинов отац, Илија Крстановић, био је син Николе Крстановића из Рамљана код Книна. Илијина мајка била је Симеуна, рођена Чоловић, из Тепљуха код Дрниша.[26]
Поменути Никола Крстановић рођен је 13. новембра 1804. године у Рамљанима. Био је син Максима Крстановића (рођеног 1775) из Рамљана и његове супруге Стане, чије је девојачко презиме било Вученовић. Стана је била рођена 1779. године у истом месту. Максимов отац се звао Петар Крстановић.[27]
Поред друге родбине, Илија Крстановић имао је рођеног стрица Константина – Коју Крстановића, који је умро у својим родним Рамљанима 29. марта 1872, у 55. години живота. Прота Константин је вероватно по њему добио име.[28]
Године 1948, у Рамљанима је Крстановића било укупно 77. Живели су у 13 домаћинстава. Крстановићи у Книну и Рамљанима славе Светог Ђорђа (Ђурђевдан), 6. маја по новом календару.[29]
Крстановића је у Рамљанима 1834. године било 6 кућа, као што сведочи попис православног становништва. Домаћинство Максима Крстановића (рођеног 1775), сина Петра Крстановића, помиње се у попису из 1834. године. У њему су биле 3 мушке и 3 женске особе. Из овог домаћинства потекао је Илија Крстановић, који је био Максимов унук.[30]
Домаћини у осталим кућама рамљанских Крстановића били су 1834. године: Петар Крстановић син Николе (рођен је 1797), Ђурађ Крстановић син Григорија (рођен 1799), Лазар Крстановић син Дмитра (био је рођен 1780), Никола Крстановић (рођен 1761) и Тодор Крстановић син Ђурђа (родио се 1773. године).[31]
Рамљанска породица Крстановић се, према подацима из 1816. године, састојала од 4 домаћинства. Сматра се, да је протин предак Максим Крстановић био рођен 1775. године. Он је био 1816. на челу домаћинства у Рамљанима. У његовој кући живеле су 4 особе мушког и 3 особе женског пола.[32]
Године 1816. су у Рамљанима пописана и домаћинства: Николе Крстановића (рођеног 1748), Дмитра Крстановића (родио се 1744), као и другог Николе Крстановића (рођен је 1763. године).[33]
У црквеном попису Рамљана који датира из 1811. године, такође се помињу чланови домаћинства Максима Крстановића. Поред домаћина, који је тада имао 38 година, у овој кући су живели: Никола Крстановић (стар 7 година), Стана Крстановић (29 година) и Илинка Крстановић (имала је 5 година).[34]
Међу другим домаћинима у Рамљанима 1811. године помињу се: Дмитар Крстановић (стар 68 година), Никола Крстановић (70 година) и Јаков Крстановић (тада је имао 45 година).[35]
Међу војницима Далматинске регименте 1805 – 1806. године помињу се и два члана ове рамљанске породице. У питању су били Лазо Крстановић (Lazo Kerstanovich) и Јован Крстановић (Joan Kerstanovich).[36]
Преци фамилије Крстановић помињу се на катастарском плану Рамљана, који датира из 18. века. Овај план вероватно је настао током шездесетих или седамдесетих година 18. века. На њему се наводе два власника парцела са овим презименом. У питању су били домаћини Крстан Крстановић (Christan Christanovich) и Стојан Крстановић (Stojan Christanovich). Само презиме Крстановић формирано је по мушком личном имену Крстан, како се несумњиво звао родоначелник ове породице.[37]
***
Мајка проте Константина Крстановића, Ана (Аница), рођена је у Полачи код Книна. Њени родитељи били су Миле Вучковић и Стоја, чије је девојачко презиме било Јовић.[38]
Породица Вучковић у Полачи слави Светог Николу, 19. децембра по новом календару. Године 1948, у том насељу их је укупно било 182, а живели су у 31 домаћинству. Сматра се, да ова фамилија води порекло из Босне.[39]
Средином 18. века чланови ове породице помињу се у документима. Наиме, 1761. године свештеник, односно капелан у православној цркви у Полачи био је извесни „Вушковић“ (Вучковић).[40]
Године 1701, у „селу Добросел и Полач“ (несумњиво данашњој Полачи код Книна), пописани су домаћини Никола син Вучка и Павиша син Вучка. Они су највероватније били једни од најстаријих предака полачке породице Вучковић, односно синови родоначелника Вучка.[41]
Један од огранака породице Вучковић из Полаче се преселио у Граховско Поље у Босанској Крајини и тамо прозвао Руњо. Припадници тог огранка су задржали стару славу, Никољдан. Из Граховског Поља су се Руње даље расељавале по Босанској Крајини.[42]
***
Као што је већ поменуто, бака по оцу проте Константина Крстановића била је Симеуна Крстановић рођена Чоловић. Родила се у насељу Тепљух, лоцираном недалеко од Дрниша.[43]
Према подацима из пописа 1948. године, у Тепљуху код Дрниша, Чоловића су била 54 домаћинстава са укупно 257 укућана. Крсна слава ове фамилије је Свети Ђорђе, односно Ђурђевдан.[44]
Године 1871, старешина села (capovilla) Тепљуха био је Марко Чоловић Ћирић (Čolović Čirić Marco), а његов заменик (aggiunto) био је Тома Чоловић (Čolović Tomasso). Марко Чоловић такође је био један од одборника (consiglieri) у општини Дрниш.[45]
Међу потписаним далматинским православцима на једном документу из 1796. године, јавља се капетан Јаков Чоловић. Домаћинства ове породице лоцирана су испод остатака средњовековне градине Петровца у Тепљуху.[46]
Најстарији познати помен ове фамилије датира из 1710. године. Наиме, у катастру Тепљуха, наведене године се помињу породичне старешине, од чијих домаћинстава се ова породица развила. У питању су капетан Видо Чоловић син покојног Радана (Ka. Vuido Zolouich q. Radan; Vido Zolouich) и Марко Чоловић син покојног Милете (Marco Zolouich q. Miletta; Marcho Zolouich). Као што се из наведених података може видети, Чоловићи су током више генерација били капетани (харамбаше), односно старешине у Тепљуху.[47]
Презиме Чоловић изведено је од личног надимка родоначелника ове фамилије, који је гласио Чоло. У питању је надимак формиран од основе “чолак” – турцизма у српском језику, којим се означава особа без прста или руке.[48]
***
Поменута протина преткиња Стана Крстановић родом је била из рамљанске породице Вученовић. Та фамилија слави Светог Николу, а средином 20. века је бројала 9 домаћинстава са укупно 55 укућана у Рамљанима.[49]
Сматра се, да су се преци Вученовића у Рамљане доселили из Босне. Највероватније нису сродни са својим презимењацима у Кољанима, који славе Светог Василија.[50]
Београд, март 2022.
[1] Александар Бачко, О појединим српским породицама у Книну, Београд 2017. (у даљем тексту: Бачко, О појединим…), 35; Српска православна црква, Книн, Стање душа 1872, 1889, http://www.familysearch.org (у даљем тексту: Книн, Стање душа), 66.
[2] Марко Јачов, Ученици српских православних школа у Дамацији од XVII века до 1919. године, Мешовита грађа (Miscellanea), књига 15, Историјски институт, грађа, књига 28, Београд 1986, 85.
[3] Српска православна црква, Мокро Поље, Матичне књиге умрлих 1906 – 1914, http://www.familysearch.org, 1, 37.
[4] Шематизам Православне епархије далматинске и истријске за годину 1907, Задар 1907, 29.
[5] Драгољуб Живојиновић, Прогон православних свештеника у окупираној Далмацији 1918 – 1920. године, Братство XVI, Друштво „Свети Сава“, Београд 2012, 13 – 14, 16, 18.
[6] Шематизам Источно православне српске патријаршије по подацима из 1924. године, 1925, 132; Државни календар Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца, Београд 1924, 434.
[7] Време, година IX, број 2765, Београд петак 6. септембар 1929, 1.
[8] Историјски архив Београда, Управа града Београда, Картотека житеља града Београда и Земуна (у даљем тексту: Картотека), Крстановић Константин.
[9] Карло Јуришић, Фра Габро Цвитановић и његов Ратни дневник 1914 – 1918, Зборник „Качић“, 8, Сплит 1984, 41.
[10] Александар Бачко, Породице далматинских Срба, Зборник за српску етнографију и историју, књ. 2, Удружење грађана „Српски деспот“, Београд 2008. (у даљем тексту: Бачко, Породице далматинских Срба), 244.
[11] Душан Пленча, Книнска ратна времена 1850 – 1946, Книн – Дрниш – Буковица – Равни Котари, Загреб 1986, 209; Бачко, Породице далматинских Срба, 244.
[12] Попис досад утврђених имена епархијана српскоправославне Епархије далматинске који су страдали за време II светског рата од 1941. до 1945. године, Косовска народна читанка 1989, Далматинско Косово, Шибеник – Београд 1989, 298; Гласник Српског историјско – културног друштва „Његош“, 33 – 34, 1974, 67; Бачко, Породице далматинских Срба, 244.
[13] Картотека, Крстановић Илија.
[14] Бачко, О појединим…, 35; Книн, Стање душа, 66.
[15] Книн, Стање душа, 66; Бачко, О појединим…, 35.
[16] Бачко, О појединим…, 35; Книн, Стање душа, 66.
[17] Александар Бачко, Жегар – порекло становништва, Филозофски факултет у Београду, Одељење за етнологију и антропологију, Етноантрополошки проблеми, Монографије, књига 29, Београд 2005, 185; Бачко, О појединим…, 35; Српска православна црква, Книн, Матичне књиге венчаних 1881 – 1924, http://www.familysearch.org (у даљем тексту: Книн, Венчани), 35; Книн, Стање душа, 66.
[18] Книн, Стање душа, 66; Бачко, О појединим…, 35.
[19] Книн, Стање душа, 66; Бачко, О појединим…, 37.
[20] Бачко, О појединим…, 37; Книн, Стање душа, 66.
[21] Книн, Стање душа, 66; Бачко, О појединим…, 37.
[22] Бачко, О појединим…, 37; Книн, Венчани, 27.
[23] Картотека, Крстановић Никола; Книн, Венчани, 55.
[24] Книн, Венчани, 55; Картотека, Крстановић Никола; Бачко, О појединим…, 37.
[25] Картотека, Крстановић Милица.
[26] Бачко, О појединим…, 40; Книн, Венчани, 7.
[27] Српска православна црква, Звјеринац, Стање душа 1834, http://www.familysearch.org (у даљем тексту: Звјеринац, Стање душа 1834), 16.
[28] Српска православна црква, Звјеринац, Матичне књиге умрлих 1863 – 1872, http://www.familysearch.org, 112.
[29] Бачко, Породице далматинских Срба, 242; Лексик презимена С.Р. Хрватске, Ј.А.З.У, Институт за језик, Загреб 1976. (у даљем тексту: Лексик), 339; Саво Накићеновић, Книнска Крајина, Београд – Книн 1990. (у даљем тексту: Накићеновић), 114 – 115.
[30] Бачко, О појединим…, 43; Звјеринац, Стање душа 1834, 16 – 18.
[31] Звјеринац, Стање душа 1834, 16 – 18; Бачко, О појединим…, 43 – 44.
[32] Бачко, О појединим…, 45; Српска православна црква, Звјеринац, Стање душа 1816, http://www.familysearch.org (у даљем тексту: Звјеринац, Стање душа 1816), 21 – 23.
[33] Звјеринац, Стање душа 1816, 21 – 23; Бачко, О појединим…, 45.
[34] Црквени попис Рамљана, Уздоља и Риђана из 1811. године (у даљем тексту: Рамљане 1811), 5.
[35] Рамљане 1811, 3, 6.
[36] Далматинска регимента 1805 – 1806.
[37] Милица Грковић, Речник личних имена код Срба, Београд 1977, 115; Милан Босанац, Просвјетин именослов, Просвјета, Загреб 1984, 301; Бачко, О појединим…, 46.
[38] Книн, Венчани, 7.
[39] Бачко, Породице далматинских Срба, 114 – 115; Лексик, 732; Накићеновић, 109.
[40] Бачко, Породице далматинских Срба, 114 – 115; Јосип Анте Солдо, Вијести из бискупских визитација Книнске Крајине тијеком XVIII стољећа, Кнински зборник, Матица хрватска, Зборници и монографије, Загреб 1993, 158.
[41] Фазилета Хафизовић, Попис села и земље Санџака Крка, Клис и Херцеговина, ослобођених од Млетачке Републике 1701. године, Српско културно друштво „Просвјета“, Филозофски факултет Свеучилишта у Загребу, Центар за компаративнохисторијске и интеркултурне студије, Оријентални институт у Сарајеву, Загреб – Сарајево 2016, .
[42] Бачко, Породице далматинских Срба, 114 – 115; Петар Рађеновић, Унац, С.А.Н, Српски етнографски зборник 56, Насеља и порекло становништва 30, Београд 1948, 495, 544; Петар Рађеновић, Бјелајско Поље и Бравско, С.К.А, Српски етнографски зборник 35, Насеља и порекло становништва 20, Београд 1925, 217, 220, 226, 261, 274; Ђорђе Јањатовић, Презимена Срба у Босни, Сомбор 1993, 321.
[43] Книн, Венчани, 7.
[44] Лексик, 113; Бачко, Породице далматинских Срба, 464.
[45] Luigi Maschek, Manuale del Regno di Dalmazia per l’anno 1871, compilato colla scorta di dati ufficiali, Anno I, Zara 1871, 135.
[46] Никодим Милаш (Е. Н. М), Списи о историји православне цркве у Далматинско – истријанском владичанству од 15. до 19. века, књига I, Задар 1899, 495 – 501; Борислав Шарић, Буковица и Котари, Београд 1998, 120; Мирко Марковић, Динара као сезонска планина сточара сјеверне Далмације, Ј.А.З.У, Зборник за народни живот и обичаје, књ. 51, Загреб 1989, 51; Бачко, Породице далматинских Срба, 464.
[47] Државни архив у Задру, Книн 1710 ДАЗД – 5 кутија 14, Попис поседника по врстама земљишта и детаљан приказ чланова породице по узрасту и полу, Звјеринац, Риђане, Уздоље, Тепљух, Сиверић, Виново Доње, Цивљане, Косоре (Rubriche del territorio di Knin 1710, Sfuerinaz, Raggie, Usdoglie, Tepliu, Siuerich, Vino Inf., Ciuilani, Cossore), 18 – 20.
[48] Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, пето издање, Сарајево 1985, 180; Бачко, Породице далматинских Срба, 463 – 464.
[49] Бачко, Породице далматинских Срба, 112.
[50] Накићеновић, 114 – 115; Бачко, Породице далматинских Срба, 112.
Породично порекло 