НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (XVI)

Аутор: Александар Бачко

Нису поуздано познати преци владике Никанора Грујића по мушкој линији, пре његовог оца, свештеника Прокопија Грујића. По линији Никанорове мајке најдаљи поуздано утврђени преци су епископови деда и бака, Марко Косић и његова супруга Савка.[1]

Имена епископових даљих предака није могуће са сигурноћу утврдити, али се ипак може доћи до појединих посредних информација о њима. На овом месту вреди поменути, да је у Барањи по свему судећи живело неколико породица Грујића, које нису биле у међусобном сродству. Највероватније је у овој области било и неколико породица са презименом Косић, које су биле различитог порекла.[2]

Из венчанице родитеља Никанора Грујића, Прокопија Грујића и Агрипине рођене Косић (26. јануара 1797. године), познато је да је епископов отац био из Шумберка. У питaњу је насеље које се данас налази у мађарском делу Барање, северно од Мохача.[3]

На Прокопијеву крштеницу не наилазимо у матичним књигама Шумберка, које се воде од 1777. године. Највероватније је био рођен у том месту, неколико година пре увођења матичних књига. Носилаца презимена Грујић било је више у шумберачким матицама из 18. века.[4]

Свог прадеду, односно деду свог оца, чије име није навео, владика Грујић је поменуо у „Автобиографији“. За њега је само навео, да је „био преко деведесет година стар“, када је свом унуку Прокопију причао о извесној Богородичној икони, која се налазила у месту Ђуду, код Шиклоша у Барањи.[5]

Познато је, да је владика Никанор у својој „Автобиографији“ поменуо, да је његов отац Прокопије „одрастао… као самоуко ђаче у Маишу код проте Марјановића“. Није познато, да ли је Прокопије Грујић евентуално био у извесним родбинским односима са поменутим протом Кузманом Марјановићем.[6]

У попису Шумберка (Somberg) који датира из 1720. године, не помиње се ни један домаћин са презименом Грујић. Међутим, међу тамошњим кућним старешинама наводи се Грујица Лукић (Groicsa Lukicz), који је вероватно био родоначелник шумберачких Грујића.[7]

Попис Шумберка (Sonberg) из 1715. године приказује нам исту ситуацију – у овом месту нема Грујића, али се такође помиње Грујица Лукић (Groicsa Lukics). До урбара поменутог насеља, који датира из 1767. године, на жалост, нисмо успели доћи.[8]

Предање о пореклу породице Никанора Грујића из Херцеговине било је познато покојној Зорки Митић рођеној Грујић (Качфала 1885 – Београд 1963). Она је била ћерка свештеника Јосифа Грујића и унука проте Драгутина Грујића, рођеног епископовог брата. У овом тренутку наведено предање није могуће ни потврдити, ни оповргнути.[9]

Крсна слава Грујића, од којих је родом био пакрачки владика Никанор, највероватније је била Свети Никола, 19. децембра по новом клалендару (6. децембра по старом).[10]

***

Урбар Кишфалубе (данашње Брањине), који датира из 1767. године, доноси нам помен Никаноровог деде по мајци, Марка Косића (Marko Kosity). У овом документу Марко се помиње међу домаћинима, под редним бројем 103.[11]

У Кишфалуби је тада било и других носилаца овог презимена, али није поуздано утврђено њихово евентуално сродство са Марком Косићем. Највећа је вероватноћа, да је са њим био сродан Ћиро Косић (Tyiro Kosity), који се као домаћин помиње на суседном кућном плацу, пописаном под редним бројем 104.[12]

Презиме Косић не помиње се међу домаћинима у старијим пописима Кишфалубе, односно Брањине у Барањи. Ови документи датирају из 1715. и 1720. године.[13]

Међутим, удовица Коса (Kosza özvegy) из Кишфалубе (Baranyakisfalud) помиње се у појединим документима, насталим између 1719. и 1721. године. Она је вероватно била родоначелница породице, од које је потекао Марко Косић, деда по мајци епископа Никанора Грујића.[14]

Београд, мај 2021.

---

[1] Православна црква, Брањина, Матична књига венчаних 1778 – 1821, (у даљем тексту: Брањина, Венчани 1778 – 1821), 34; Православна црква, Липова, Матична књига крштених 1790 – 1811. (у даљем тексту: Липова, Крштени 1790 – 1811), 120.

[2] Брањина, Венчани 1778 – 1821, 34; Липова, Крштени 1790 – 1811, 120.

[3] Брањина, Венчани 1778 – 1821, 34.

[4] Православна црква, Шумберак, Матична књига крштених 1777 – 1778.

[5] Никанор Грујић, Автобиографија Никанора Грујића, некад. епископа пакрачког, за штампу приредио архим. Иларион Зеремски, Сремски Карловци 1907. (у даљем тексту: Грујић, Автобиографија), 1.

[6] Грујић, Автобиографија, 9 – 10.

[7] Иван Јакшић, Из пописа становништва Угарске почетком XVIII века, III, Војвођански музеј, Повремена издања, Прилози и грађа 5, Нови Сад 1974. (у даљем тексту: Јакшић, Из пописа 3), 95.

[8] Јакшић, Из пописа 3, 25.

[9] По сведочењу покојног Владимира Бачка, унука покојне Зорке Митић рођене Грујић.

[10] По сведочењу покојног Владимира Бачка, унука покојне Зорке Митић рођене Грујић.

[11] Urbarium 1767, Baranya, Kisfalud (у даљем тексту: Urbarium).

[12] Urbarium.

[13] Јакшић, Из пописа 3, 52, 128 – 129.

[14] András Pataky, Délkelet-Baranya (Drávaszög) hat évszázados településtörténete, lakosságának nemzetiségi összetételeés változásai, Eszék  2009.

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (XV)

Аутор: Александар Бачко

„Актуариус“ Аврам Косић, син проте Саве Косића, односно брат од ујака епископа Никанора Грујића, имао је потомство које се веома истакло у Барањској жупанији и шире.[1]

За „Аврама Косића актуариуса“ је, између осталог, забележено, да је био кум на венчању учитеља Димитрија Поповића из Мола у Бачкој (који је живео и радио у Кишфалуби) и Убаве, ћерке трговца Танасија Николића из Кишфалубе. Чин венчања одиграо се 19. јула 1826. године у том барањском месту, а обавио га је свештеник Симеон Поповић. Из овог брака родио се 25. јула 1830. године у Кишфалуби Светозар, који је 1891. године постао темишварски епископ под именом Никанор Поповић. Владика је преминуо у Темишвару, 1901. године.[2]

У матичним књигама места Шарок у Барањи наводи се, да су „Аврам от Косић актуар“ и његова супруга Каролина рођена Скалницка 23. априла 1827. године (по старом календару) добили сина Константина. Родитељи детета били су „житељи филијала Лака Спах[ијског]“ (данашњег Кнежева у Барањи). Константин је крштен 24. априла исте године, а кум му је био „Георг Скалницкиј“. Чин крштења обавио је свештеник Јован Акимовић.[3]

Стеван Михалџић забележио је у једној од својих књига: „Деца протиног сина Аврама, актуариуса бељског, су се помађарила и покатоличила. Један унук његов, Камило Косић, био је поджупан жупаније Барањске у мађ[арској] служби, око год[ине] 1890. Није знао српски, али је долазио на гроб свога прадеде и читао плочу у зиду црквеном“. У питању је највероватније био латински натпис на гробу Аврама Косића, мада је поджупан Камил(о) Косић био Аврамов унук, а не праунук.[4]

Године 1857, 10. марта, крштен је у римокатоличкој цркви у Дунафелдвару син Константина Косића заменика окружног судије (Constantinus Kosics Sub. Judex District.) и његове супруге Терезије рођене Сонер (Theresia Szonner). На крштењу је добио чак четири лична имена: „Cornelius Georgius Josephus Constantinus“. Кумови на његовом крштењу били су Георгије Скалницки који је по занимању највероватније био чиновник властелинства (Georg. Skalniczki Offic. Domin.) и Каролина Мајер (Carolina Majer). Родитељи и кумови детета забележени су као католици по вероисповести. Породица Косићи је у (Дуна)фелдвару живела у кући број 7.[5]

Камило Адалберт Георгије Косић (Camillus Adalbertus Georgius), син заменика окружног судије „Костанса“, односно Константина Косића (Constans Kosics District V. Judex)  и његове супруге Терезије рођене Сонер (Theresia Szonner), крштен је у католичкој цркви у Дунафелдвару, 5. марта 1860. године. Кумови су му били поседник Георгије „Скланицки“ (Georg. Sklániczki possessor), несумњиво идентичан са поменутим кумом Георгијем Скалницким и Етелка Хорват (Etellca Horváth). У то време, породица Косић живела је у дунафелдварској кући број 151.[6]

За разлику од докумената писаних на латинском језику, попут наведених матичних књига, чланови католичког огранка породице Косић бележени су под другачијим, мађарским варијантама личних имена у исправама писаним на том језику. Тако је Константин Косић у документима на мађарском навођен као Силард Косић (Koszits Szilárd). Његова супруга Терезија бележена је као Риза (Riza). Као Силард Ђерђ Косић (Koszics Szilárd György) помиње се Константинов син рођен 1857. године, док је за Камила Косића коришћено практично исто име (Koszits Kamill).[7]

Константин, односно Силард Косић, у војсци је по чину био поручник. Касније је обављао дужности адвоката (ügyvéd) и главног судије (főszolgabíró). Био је у браку 47 година. Преминуо је у Печују, 1902. године.[8]

Као адвокат, Константин Косић важио је за експерта на међународном нивоу (“Mr. Koszits (one of the foreign experts)”). Помиње се и у британској стручној литератури (Herr Constantin Koszits), у вези случаја „Батјањ против Волфорда“ (Batthyany v. Walford) из 1886. године.[9]

Силард Ђерђ Косић (млађи) преселио се у Будимпешту. Био је краљевски инспектор. У браку са Маргит Маријом Шмит (Schmidt Margit Maria) имао је ћерку рођену 1900. године, а можда и другу децу.[10]

Камил Косић, син Константина Косића, обављао је веома високу функцију поджупана (alispán) Барањске жупаније. Био је у браку са Ирмом рођеном Жолнај (Zsolnaj Irma). Поджупан Косић је преминуо 19. јуна 1932. године и сахрањен је у Печују.[11]

Поред двојице наведених синова, ужој породици судије Константина (Силарда) Косића припадали су и други чланови. Међу њима су била Константинова деца: син Пал Косић (Koszits Pál), син др. Акош Косић главни тужилац Барањске жупаније (dr. Koszits Ákos Baranyavármegye tb. főügyészе) и ћерка Риза Косић супруга Ђорђа Станковића (Koszits Riza, férj. Stankovits Györgyné), затим Константинов „шогор“ Карољ Сендреди краљевски окружни судија (Szendrődy Károly kir. járásbíró), као и други чланови породице.[12]

Вреди поменути, да је син наведених Ђорђа Станковића и Терезије – Ризе рођене Косић, био чувени писац и песник Корнел Сентелеки, односно Станковић (Szenteleky Kornél). Родио се у Печују 1897, а преминуо у Старом Сивцу 1933. године.[13]

Београд, мај 2021.

---

[1] Стеван Михалџић, Православна епископија у Весприму, манастир Српски Ковин, манастир Брана и његова околина у прошлости, село Брањина, (Нови Сад) 1935. (у даљем тексту: Михалџић, Православна епископија…), 122; Велимир Михајловић, Грађа за речник страних речи у предвуковском периоду (од времена пре Велике сеобе до Вуковог Рјечника 1818. године), I том (А – Љ), Институт за лингвистику у Новом Саду, Нови Сад 1972, 11.

[2] Православна црква, Брањина, Матична књига венчаних 1821 – 1860, 17; Михалџић, Православна епископија…, 124.

[3] Православна црква, Шарок, Матична књига крштених 1821 – 1859, 32.

[4] Михалџић, Православна епископија…, 124.

[5] Римокатоличка црква, Дунафелдвар, Матична књига крштених 1853 – 1859. (у даљем тексту: Римокатоличка црква, Дунафелдвар, Крштени 1853 – 1859), 235.

[6] Римокатоличка црква, Дунафелдвар, Матична књига крштених 1860 – 1868. (у даљем тексту: Римокатоличка црква, Дунафелдвар, Крштени 1860 – 1868), 8.

[7] Римокатоличка црква, Дунафелдвар, Крштени 1853 – 1859, 235; Римокатоличка црква, Дунафелдвар, Крштени 1860 – 1868, 8; Посмртна листа Силарда Косића (Koszits Szilárd), Печуј 1902. (у даљем тексту: Посмртна листа); Magyar nyelvőr, Vol. 112, Akadémiai Kiadó, 1988, 4, 12; Béla Kálmán, A nevek világa, Gondolat, 1969, 25.

[8] Gábor Bona, Hadnagyok és főhadnagyok az 1848-49. évi szabadságharcban, 1998, 274; István Tóth, Emlékezés Szenteleky Kornélra, Dunantuli Naplo, 8. 1973. (у даљем тексту: Tóth), 217; Gyula Kiss, Lajos Kanyó, Igazsagügyi tiszti Nevtar és az e. f. kir. biróságok szervezete, első rész, Budapest 1879, 147; Népnevelők Kalauza, 9. szám, Első évfolyam, Pecs aprilis 1. 1865, 152; Népnevelők Kalauza, 15. szám, Első évfolyam, Pecs junius 1. 1865, 246; Посмртна листа.

[9] The Law Reports, Under the Superintendence and Control of The Incorporated Council of Law Reporting for England and Wales, Supreme Court of Judicature, Cases determined in the Chancery Division and in Lunacy and on Appeal therefrom in the Court of Appeal , Vol. XXXIII, London 1886, 629; The Law Times Reports of Cases decided in The House of Lords, The Privy Council, The Court of Appeal, The Chancery Division, The Queen’s Bench Division, The Probate, Divorce and Admiralty Division, The Queen’s Bench Division in Bankruptcy and The Court for the Consideration of Crown Cases Reserved, Volume LV, from September 1886. to February 1887, London, 513, 515 – 516; The Law Times Reports of Cases decided in The House of Lords, The Privy Council, The Court of Appeal, The Chancery Division, The Queen’s Bench Division, The Probate, Divorce and Admiralty Division, The Queen’s Bench Division in Bankruptcy and The Court for the Consideration of Crown Cases Reserved, Volume LVII, from September 1887. to February 1888, London, 209.

[10] Мађарска, Грађанска регистрација, Будимпешта VIII кварт, Рођени 1895 – 1980, 769; Посмртна листа.

[11] Baranya történelemi közlemények, V – VI évfolyam, 1992-93/1-2, Baranya Megyei Levéltár, Pécs 1992 – 1993, 191; Jelentés a VIII, Nemzetközi állatorvosi kongresszusról, Budapest 1905, Vol. 3, Budapest 1906, IX, LXXXV; Társadalomtudomány, Vol. 12, 1932, 255; Handbuch des allerhöchsten Hofes und des Hofstaates seiner K. und K. Apostolischen Majestät, 1913, 258; Истраживања, 8 – 9, Институт за историју, Нови Сад 1979, 27 – 28; Посмртна листа; Tóth, 217.

[12] Посмртна листа; Tóth, 217.

[13] Посмртна листа; Tóth, 217.

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (XIV)

Аутор: Александар Бачко

Рођени ујак пакрачког владике Никанора Грујића, мохачки протопрезвитер и парох Кишфалубе (данашње Брањине) у Барањи Сава Косић, имао је бројно потомство. Вреди поменути, да је у исто време у Кишфалуби живео још један мештанин који се звао Сава Косић.[1]

Син проте Саве, „Г[осподин] Аврам Косић венгерских прав слишатељ“ (студент права), наводи се 1808. године, међу претплатницима из Кишфалубе на књигу Николаја Шимића „Логика сербскаго јазика на глаголанију, Част 1“. У том прегледу поменут је заједно са својим оцем и браћом: Јаковом, Милутином и Добреном, који се наводе као ученици.[2]

Аврам Косић постао је „актуариус“ (судски писар, односно деловођа) на спахилуку Беље у Барањи. Прота Стеван Михалџић је мишљења, да је „так[в]о звање у то доба тешко… добијао син српског свештеника“.[3]

Аврам Косић сахрањен је у Кишфалуби, „уз [православну] цркву у порти“. Како Михалџић наводи, поред његовог гроба „у зиду цркве узидана је плоча латински исписана“.[4]

„Младенац“ (дете) Исак, син „Саве Косића протопрезвитера и пароха кишфалубског“, преминуо је у Кишфалуби 30. септембра 1795. године. Сахрањен је 1. октобра у „општем гробљу“ у том месту.[5]

Син „Саве Косића протопрезвитера“ и његове супруге Пелагије, Јаков Косић, родио се 8. октобра 1795. године у Кишфалуби. Крстио га је свештеник Григорије Ћосић, 11. октобра исте године. Јаковљев кум био Тодор Бокић из наведеног места.[6]

Јаков Косић из Кишфалубе, син „Г[осподина] С[аве] К[осића] п[рото] п[резвитера]“, венчао се 3. фебруара 1827. године са Анастасијом, ћерком Марка Титошца из истог места. Кум на њиховом венчању био је Илија Хорват, такође из Кишфалубе. Чин венчања обавио је свештеник Симеон Поповић (капелан проте Саве Косића).[7]

Поменути Јаков Косић и његова супруга Анастасија добили су 17. јануара 1832. године сина Марка (крштен је 26. јануара у Кишфалуби). Кум му је био „Милош, син Илије Хорвата“. Марка је крстио свештеник Григорије Бошњак, парох Кишфалубе.[8]

Године 1798, 20. априла, родила се Персида, ћерка протојереја Саве Косића и Пелагије Косић. Крштена је 2. маја исте године. На њеном крштењу кумовао је Јаков Бокић из Кишфалубе. Чин крштења обавио је протин капелан Давид Поповић.[9]

Милутин, син „протојереја Саве Косића“ и његове супруге Пелагије, рођен је у Кишфалуби 20. фебруара 1801. године. Крштен је у родном месту, 24. фебруара исте године, а кума му је била Тода, ћерка Пантелије Бокића из Кишфалубе. Милутина је крстио јереј Прокопије Грујић (отац епископа Никанора Грујића), тада капелан проте Саве Косића.[10]

Добрен Косић био је син „Г[осподина] Саве Косића протопр[есвитера] мухачког“ и његове супруге Пелагије. Родио се у Кишфалуби, 6. новембра 1803, а крштен је 11. новембра исте године. Кум му је био Илија Орват (Хорват). Чин Добреновог крштења обавио је свештеник Прокопије Грујић, капелан проте Саве Косића.[11]

Београд, мај 2021.

---

[1] Стеван Михалџић, Православна епископија у Весприму, манастир Српски Ковин, манастир Брана и његова околина у прошлости, село Брањина, (Нови Сад) 1935. (у даљем тексту: Михалџић, Православна епископија…), 122.

[2] Николај Шимић, Логіка сербскаго языка на глаголанію, Часть 1, Будим 1808, пренумеранти.

[3] Велимир Михајловић, Грађа за речник страних речи у предвуковском периоду (од времена пре Велике сеобе до Вуковог Рјечника 1818. године), I том (А – Љ), Институт за лингвистику у Новом Саду, Нови Сад 1972, 11; Михалџић, Православна епископија…, 122.

[4] Михалџић, Православна епископија…, 122.

[5] Православна црква, Брањина, Матична књига умрлих 1777 – 1795, 367.

[6] Православна црква, Брањина, Матична књига крштених 1777 – 1797, 131.

[7] Православна црква, Брањина, Матична књига венчаних 1821 – 1860, 19.

[8] Православна црква, Брањина, Матична књига крштених 1821 – 1849, 138.

[9] Православна црква, Брањина, Матична књига крштених 1797 – 1814. (у даљем тексту: Брањина, Крштени 1797 – 1814), 8.

[10] Брањина, Крштени 1797 – 1814, 37.

[11] Брањина, Крштени 1797 – 1814, 72.

ABOUT CERTAIN MENTIONS OF THE SOVEREIGN MILITARY ORDER OF MALTA (SMOM) IN SERBIAN LITERATURE BEFORE BEGINNING OF THE WORLD WAR II

Author: Aleksandar Bačko

Along with mentions of the Sovereign Military Order of Malta (SMOM) in Serbian press before World War II, there were also certain mentions of this Order in Serbian literature and historical journals in the same period. In this text will be presented certain number of mentions of SMOM in these sources.[1]

In the Catalog of the National Library in Belgrade (in Serbian: „Katalog Narodne biblioteke u Beogradu“), published in 1894, is mentioned book about history of the Sovereign Military Order of Malta. It was written by Croatian author Ivan Kukuljević Sakcinski.[2]

            Knights of Malta were mentioned in Ljubomir Jovanović’s text about Serbian count Đorđe Branković (history of late 17^th and early 18^th century). It was published in journal „Work“ („Delo“ in Serbian), in 1896.[3]

            Unnamed knight of the Sovereign Military Order of Malta is mentioned in historical work, in “Chronicle of Matica srpska” (in Serbian: “Letopis Matice srpske”), published in Novi Sad in 1912.[4]

            Some data about the family of Petar Dželalić (or Želalić), knight of Malta, are published in the book “Bay of Kotor” („Boka“ in Serbian), written by Sava Nakićenović. It was published in Belgrade in 1913, by the Serbian Royal Academy. According to the family tradition mentioned in that book, ancestors of family Dželalić came to Bijela (Bay of Kotor) from Trebinje in Herzegovina, „in 1682“.[5]

            Tradition about Petar’s membership in the Order of Malta, granted by the Grand Master (despite his Orthodox faith), is preserved among the members of Dželalić family in Bijela. His merits in wars against the Ottomans were also remembered.[6]

            In cadaster of Bijela, dated in 1726, one of the ancestors of this family was mentioned. It was householder Vuko Dželalija. Traditional family feast („slava“ in Serbian) of Dželalić family is held on Saint Nicholas day (on 19^th December). Besides Petar, certain members of Dželalić family were navy captains, too.[7]

            Author Petar D. Šerović published the article about knight of Malta captain Petar Želalić (Dželalić) in 1926. It was published in „Almanac Adriatic Guard“ („Almanah Jadranska straža“ in Serbian).[8]

            Šerović stated in that text, that portrait painting of captain Petar Želalić depicted as knight of The Order of Malta „is kept in  Bijela, in the house of captain Luka Želalić,  captain Slavo Želalić and their brother“.[9]

            Certain document about Dželalić family from Bijela is published within other text, also written by Petar D. Šerović. It was published in 1933. in “Bulletin of the Ethnographic Museum in Belgrade” (in Serbian: “Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu”). In this document, dating from 1752. are mentioned Petar, and other members of Dželalić family.[10]

            Text which is containing mentions of knight of Malta, captain Petar Želalić (Dželalić), was also published in 19^th book of „Brotherhood“ („Brastvo“ in Serbian). It was printed by „Society of Saint Sava“ („Društvo Svetog Save“), in Belgrade in 1925.[11]

            One of the most important mentions of this Order in Serbian literature is published in first book of “Serbian – Croatian – Slovenian People’s Encyclopedia” (in Serbian: “Narodna enciklopedija srpsko – hrvatsko – slovenačka”), in 1925. It was published under term  “the Hospitallers” (“Hospitalci”). There were mostly information about Hospitalers in Croatia, Slavonia and Dalmatia (in Marča and in Vrana).[12]

            About  Napoleon’s conquest of the state of the Sovereign Military Order of Malta in 1798, writes Milan Prelog, in his history textbook for high school, under the title “General history of the new ages for the senior grades of high schools” (in Serbian: “Opšta istorija novoga veka za više razrede srednjih škola”). This book was published in Belgrade, in 1927.[13]

            Author Vasilj Popović in his book „Eastern Question“ („Istočno pitanje“ in Serbian), published in Belgrade in 1928, also mentions the Order of Malta, concerning the history of the War of Candia (1645 – 1669).[14]

            Serbian Royal Academy in Belgrade published the book “Spain and Dubrovnik in the 16^th century” (in Serbian: “Španija i Dubrovnik u XVI veku”), in 1932. Its author was Jorjo Tadić. This book contains certain mentions of the Knights of Malta, during mentioned century.[15]

            Some facts about the history of the knights of the Order of Malta were also mentioned in “Anniversary of Nikola Čupić” („Godišnjica Nikole Čupića“ in Serbian), published in Belgrade in 1934.[16]

            In the book named “Vojvodina”, published in Novi Sad in 1939, were also mentioned knights of the Sovereign Military Order of Malta. In this book was written about their participation in wars against Ottoman Empire, in 18^th century.[17]

Belgrade, May 2021.

---

[1] Aleksandar Bačko, About certain mentions of The Sovereign Military Order of Malta (SMOM) in Serbian press before beginning of The World War II – Породично порекло (wordpress.com), Internet presentation “Porodično poreklo”.

[2] Каталог Народне библиотеке у Београду, I, Књижевност српска, Београд 1894, 357.

[3]  Љ[убомир] Јовановић, Ђорђе Бранковић лажни потомак старих српских деспота – Црта из прошлости српске с краја XVII века, Дело, лист за науку, књижевност и друштвени живот, једанаеста књига, Београд 1896, 394.

[4] Летопис Матице српске 285 (90), Нови Сад 1912, 42.

[5] Сава Накићеновић, Бока, Српска краљевска академија, Српски етнографски зборник 20, Насеља српских земаља 9, Београд 1913. (further: Nakićenović), 289, 506.

[6] Nakićenović, 506.

[7] Nakićenović, 506.

[8] Петар Д. Шеровић, Капетан Петар Желалић, Алманах Јадранска стража, 1926. (further: Šerović, Kapetan…), VIII, 287 – 289.

[9] Šerović, Kapetan…, 289.

[10] Петар Д. Шеровић, Из архиве старе топаљске општине код Херцегновога, Гласник Етнографског музеја у Београду, књига осма, Београд 1933, 29 – 37.

[11] Браство, књига 19, Друштво Светог Саве, Београд 1925, 101.

[12] Станоје Станојевић, Народна енциклопедија српско – хрватско – словеначка, I књига, А – Х, Загреб 1925, 839.

[13] Милан Прелог, Општа историја новога века за више разреде средњих школа, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд 1927, 130.

[14] Васиљ Поповић, Источно питање, историски преглед борбе око опстанка Османлиске Царевине у Леванту и на Балкану, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд 1928, 55.

[15] Јорјо Тадић, Шпанија и Дубровник у XVI веку, Српска краљевска академија, Посебна издања, 93, Београд 1932, 86, 127.

[16] Годишњица Николе Чупића, 43, Београд 1934, 107.

[17] Војводина, Издање Историског друштва у Новом Саду, Нови Сад 1939, 278.

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (XIII)

Аутор: Александар Бачко

Прота Сава Косић, ујак епископа Никанора Грујића, поред матичних књига и других документа, помиње се у литератури. Забележено је, да његовим доласком Кишфалуба (данашња Брањина) „постаје… средиште протопресвитерата Мохачког“.[1]

Године 1935, прота Стеван Михалџић, парох у Брањини, забележио је следеће: „О Сави Косићу много се прича и данас. Његове досетке и шале познате су народу и данас“.[2]

Познато је, да је Сава Косић „у момаштву“ био учитељ у Шароку. Ту дужност обављао је три године. Иначе, Шарок је барањско насеље, лоцирано западно – северозападно од Кишфалубе. Нешто касније, од 1789. године, Косић је био парох у Батосеку у жупанији Толна.[3]

Чим је Косић преузео парохију у Кишфалуби, „латио се да на место трошне, трском покривене и тарабом ограђене цркве, подигне лепу и угледну цркву. Већ 26. априла 1808. године после двогодишње градње, освећена је данашња црква Св. Николе. Освећење обавио је лично епископ будимски Дионисије Поповић некадањи ‘митрополит бјелиградски и всеја Сербиј’, као што пише на антиминсу од њега дарованом св. цркви“.[4]

Године 1808, међу претплатницима на књигу Николаја Шимића „Логика сербскаго јазика на глаголанију, Част 1“ из Кишфалубе, наводи се „Пречестнјејшиј Г[осподин] Сава Косић Мухачкополскиј Протопресвитер, и Ч[асног] Будимскаго Консисториума Присједатељ“.[5]

„Преч[асни] Г[осподин] Сава Косић“ прота „муачкопољски“ помиње се 1818. године, међу претплатницима (пренумерантима) на „Рјечник“ Вука Стефановића Караџића. У Караџићевој преписци такође се помиње „Г[осподин] прота Косић“.[6]

Јоаким Вујић помиње у свом „Животоописанију“, штампаном 1833. године, проту Саву Косића. Наиме, у овом свом делу Вујић је публиковао „Похвалитељни декрет“ цара Франца I од 23. марта 1813. године. У том значајном документу је „Сави Косићу протопресвитеру мохачкоме“ (односно „Sabbae Koszics Protopresbytero Mohacsiensi“ у латинској варијанти текста) и појединим другим похваљеним особама изражено „Височајше Благоволеније Царскоје“.[7]

Међу лицима, којима се Јоаким Вујић захваљује за помоћ приликом писања и публиковања „Животоописанија“ био је и „Прече[с]т[њејшиј] Г[осподин] Сава Косић Протопресвитер Мухачопољскиј и Чест. Консисториума Епхархији Будимскија Присједатељ“.[8]

Како поменути прота Стеван Михалџић сматра, „Сава Косић био је врло уважен човек, имао је велику породицу“. За „протопрезвитера под јурисдикцијом будимског епископа“ који живи у Кишфалуби, Саву Косића, у другој литератури се наводи, да је био „човек од заслуга“ и „предузимљив“. [9]

Сматра се, да су се поједине православне школе у „такозваној Доњој будимској епархији, код Мохача“ у знатној мери очувале, „благодарећи неуморном старању и будности пречасног протопрезвитера Косића“ .[10]

Међутим, „на тужби пароха шарочког потписано је више свештеника, који туже проту Саву Косића епископу, да он у селу Брањини држи по 3 – 4 капелана у један мах, и да их никако не плаћа, већ да они служе ‘о свом круху и руву’. Даље се у тужби навађа, да свирепо кажњава парохе, затварајући их на недостојна места, кроз више дана “.[11]

Стеван Михалџић сматра, да је „у овоме… морало нечег бити, јер је прота Сава стално седео у свом винограду. Писма је датирао из свог винограда у планини…“ (односно, у брдима у атару Кишфалубе).[12]

Парохију проте Саве Косића у Кишфалуби „послуживали… су капелани, којих је необично много било у селу. Осим капелана било је ту и ђакона, који су вршили учитељску службу“.[13]

Прота Михалџић наводи: „Прве године његове службе, наилазимо у протоколима записе само капелана Јована Поповића. Већ 1795. године уз овога потписивали су се у протоколима: Глигорије Ћосић (из Ивања), Јаков Видовић (из Шарока), Јаков Поповић, Милош Комадиновић. [Године] 1796… Давид Поповић капелан и Дионисије Чупић јеромонах манастира Грабовца. [Године] 1797. и 1798. уз капелана Давида Поповића и капелан Адам Стојановић. [Године] 1799. уз ове још и капелан Стеван Бачванин“.[14]

Даље у Михалџићевом тексту стоји: „Год[ине] 1800 – 1805. потписују се: Прокопије Грујић капелан (то беше отац покојног епископа Никанора Грујића ‘Срб Милутина’), Јевтимије Миловановић капелан ‘бивши парох бјелиградски у Турској’, Теодор Поповић капелан сечујски, Матеј Парабак капелан протопресвитерски, Михајло Радмановић капелан протопр[есвитерски]“.[15]

У периоду „1806 – 1812. год[ине]: Прокопије Станковић капелан, Симеон Поповић капелан, Симеон Михајловић капелан, Гаврил Арсић капелан. [Године] 1813 – 1819. сам Симеон Михајловић капелан. [Године] 1820 – 1828. године Андреј Андрејевић капелан и Симеон Поповић капелан“.[16]

Михалџић закључује: „Тешко је погодити зашто се толико свештеника купило у Брањини! Да ли их је Косић скупљао, да их обучава богослужењу, или званичењу, или их је скупљао по казни?“[17]

У својој „Автобиографији“ епископ Никанор Грујић наводи, да је његов отац, свештеник Прокопије Грујић, био „пет година капелан код проте Косића у Кишфалуби, где није могао стећи ништа“.[18]

Вреди поменути, да се лична библиотека протопрезвитера Саве Косића у Кишфалуби (der Bibliothek des Protopresbyter Sava Kosić zu Kisfalud), у којој су се налазили поједини значајни списи, помиње у књизи Павла Јос. Шафарика о историји јужнословенске литературе, штампаној у Прагу 1865. године.[19]

Прота Сава Косић био је парох у поменутом барањском насељу „пуне 34 године“. После његове смрти, на том положају га је наследио Григорије Бошњак. Ову дужност Бошњак је обављао у периоду између 1829. и 1844. године.[20]

Београд, мај 2021.

---

[1] Стеван Михалџић, Православна епископија у Весприму, манастир Српски Ковин, манастир Брана и његова околина у прошлости, село Брањина, (Нови Сад) 1935. (у даљем тексту: Михалџић, Православна епископија…), 122.

[2] Михалџић, Православна епископија…, 122.

[3] Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад 1961, 208; Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Батосек, Матична књига умрлих 1777 – 1807, 41.

[4] Михалџић, Православна епископија…, 122.

[5] Николај Шимић, Логіка сербскаго языка на глаголанію, Часть 1, Будим 1808, пренумеранти.

[6] Вук Стефановић Караџић, Српски рјечник (1818), Сабрана дела Вука Караџића, књига друга, Београд 1966, XXI; Вук Стефановић Караџић, Преписка, књига V, 1910 , 237, 241, 245, 247, 248, 259, 757; Голуб Добрашиновић, Архивска грађа о Вуку Караџићу, 1970, 84; Годишњак Библиотеке Матице српске, Нови Сад 1994, 176.

[7] Јоаким Вујић, Животоописаније, Карлштат 1833. (у даљем тексту: Вујић), 380, 382, 385.

[8] Вујић, 435.

[9] Зборник за историју, 17 – 18, Матица српска, Одељење за друштвене науке, Нови Сад 1978. (у даљем тексту: Зборник за историју 17 – 18), 157; Михалџић, Православна епископија…, 122.

[10] Зборник за историју 17 – 18, 160.

[11] Михалџић, Православна епископија…, 122 – 123.

[12] Михалџић, Православна епископија…, 123.

[13] Михалџић, Православна епископија…, 123.

[14] Михалџић, Православна епископија…, 123.

[15] Михалџић, Православна епископија…, 123.

[16] Михалџић, Православна епископија…, 123.

[17] Михалџић, Православна епископија…, 123.

[18] Никанор Грујић, Автобиографија Никанора Грујића, некад. епископа пакрачког, за штампу приредио архим. Иларион Зеремски, Сремски Карловци 1907, 9.

[19] Paul Jos. Šafařík, Geschichte der Südslawischen Literatur, Prag 1865, 198.

[20] Михалџић, Православна епископија…, 124.

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (XII)

Аутор: Александар Бачко

            Прота Сава Косић, који је, као што је утврђено, био рођени ујак епископа Никанора Грујића, рођен је око 1761. године. Наиме, према подацима из до сада необјављене архивске грађе, добијеним љубазношћу покојног професора др. Димитрија Е. Стефановића, наводи се, да је Сава  Косић 1797. године био протопрезвитер „мухачопољски“ и парох у Кишфалуби. Тада је био стар 36 година, ожењен, а имао је троје деце – два сина и ћерку.[1]

У истом документу наведено је, да га је за свештеника рукоположио епископ (каснији митрополит) Стефан от Стратимировић, 8. новембра 1789. године. Сава Косић оцењен као „примеран“ у вршењу својих дужности. Говорио је српски и немачки језик.[2]

На најстарији нама познати помен Саве Косића наилазимо у матичним књигама Кишфалубе (данашње Брањине) у Барањи. Наиме, знатно пре него што је постао свештеник, Сава Косић из Кишфалубе поменут је 15. априла 1778. године, као кум на крштењу Марка, сина Јанка Пешића из истог насеља и његове супруге Милице.[3]

Као венчани кум Сава Косић из Кишфалубе помиње се 7. новембра 1785. године (грешком забележено „1786“). Том приликом венчали су се члан породице Радојичин из истог места и Петрија ћерка Никифора (Пешића?) из недалеког насеља Бана (данашњи Поповац).[4]

„Сава Марков или Косић“ из Кишфалубе венчао се 30. маја 1786. године са Пелагијом „из вароши Зонбора“ (Сомбора). Форма у којој је забележено Савино презиме представља још један доказ, да је он био син Марка Косића (односно рођени брат Агрипине Косић).[5]

У православним матичним књигама умрлих Батосека у жупанији Толна наилазимо на најстарији помен Саве Косића као свештеника. Наиме, у наведеним матицама, он се помиње 24. децембра 1789. године, као парох Батосека.[6]

Из Батосека се Сава Косић 1794. године вратио у Кишфалубу, где је добио парохију. У матичним књигама крштених тог барањског места помиње се крштење, које је обавио „Сава Косић пр(ото) пресви(тер)“ 12. новембра 1794. године. После тог датума, Косић се континуирано помиње као парох у Кишфалуби, све до своје смрти. То је уједно и најстарији помен Саве као протопрезвитера.[7]

Сава Косић, протопрезвитер мохачкопољски и парох Кишфалубе, преминуо је у свом парохијалном месту, 6. јула 1828. године. Пред смрт се исповедио јереју Данилу Чупићу архимандриту манастира Грабовац. Сахрањен је 8. јула исте године, „при церк(ви) Св. Оца Николаја“ у Кишфалуби, „близ врат церковних от запада“.[8]

На погребу проте Саве Косића учествовао је велики број свештених лица: Василиј Миловановић парох сомборски, Арон Грујић „парох сомборски и намјестник“, Григориј Бошњак парох дунафелдварски, Григориј Ћосић парох бански, Јевтимиј Гојковић администратор моношторски, Андреј Кнежевић администратор херцегсуљошки, Стефан Бачванин парох тарђански, Јаков Поповић парох качфалски, Прокопиј Станковић парох болмански, Стојан Јаковалац администратор бременски, Давид Поповић парох борјадски, Јован Живковић парох мохачки, Андреј Андрејевић парох мајшки, Прокопиј Грујић парох липовски (отац владике Никанора Грујића), Михаил Гојић парох „м(ађар) бојскиј“, Матеј Парабак парох ивањски, Јован Акимовић парох шарочки, Михаил Ћосић капелан бански и Симеон Поповић капелан „кишфалубскиј“.[9]

Београд, мај 2021.

---

[1] Преписи из до сада необјављене архивске грађе добијени љубазношћу покојног професора др. Димитрија Е. Стефановића. (у даљем тексту: Стефановић); Школски лист, година XIX, број 5, Сомбор 10. мај 1887, 70.

[2] Стефановић.

[3] Православна црква, Брањина, Матична књига крштених 1777 – 1797. (у даљем тексту: Брањина, Крштени 1777 – 1797), 6; Православна црква, Брањина, Матична књига умрлих 1828 – 1844. (у даљем тексту: Брањина, Умрли 1828 – 1844), 2 – 3; Стеван Михалџић, Православна епископија у Весприму, манастир Српски Ковин, манастир Брана и његова околина у прошлости, село Брањина, (Нови Сад) 1935. (у даљем тексту: Михалџић, Православна епископија…), 150.

[4] Православна црква, Брањина, Матична књига венчаних 1778 – 1821. (у даљем тексту: Брањина, Венчани 1778 – 1821), 11.

[5] Брањина, Венчани 1778 – 1821, 14.

[6] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Батосек, Матична књига умрлих 1777 – 1807, 41.

[7] Брањина, Крштени 1777 – 1797, 119.

[8] Брањина, Умрли 1828 – 1844 , 2 – 3.

[9] Михалџић, Православна епископија…, 123 – 124.

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (XI)

Аутор: Александар Бачко

            У „Школском листу“ број 5 (година XIX), штампаном у Сомбору 10. маја 1887. године, публикован је текст на шест страна поводом смрти пакрачког епископа Никанора Грујића.[1]

            Овај опширни некролог насловљен је „Никанор Грујић православни епископ пакрачки, Њ(еговог) Ц(арског) Кр(аљевског) Величаства прави тајни саветник, велекрстник Ордена Франц Јосифа I итд, у књижевству названи Срб Милутин, митроносни песник, прослављени словослов и неуморни књижевник србски. Рођен 1. дек(ембра) 1810. + 8. апр(ила) 1887.“[2]

У тексту се наводе многи значајни подаци о покојном епископу. Поред друге биографске и библиографске фактографије, наведене су и одређене информације о његовој породици.[3]

О епископовом оцу Прокопију Грујићу наведено је, да је био „један од оних побожних старих свештеника барањских, који су се у Сомборској норми код Аврама Мразовића и Атанасија Зарића учили служити верно Богу и народу своме“.[4]

Мајка Никанора Грујића, Агрипина Грујић (рођена Косић) описана је у наведеном тексту као „разборита Србкиња, која је децу своју ваљано васпитавала, и за образац добре матере, домаћице и супруге свој околини служила“.[5]

У Никаноровом некрологу погрешно је забележено, да је на крштењу добио име „Михаил“. Заправо је крштен као Милутин, а Михајлом су га прозвали тек на школовању у Печују. Исправан је податак, да су га у младости звали Милак. У тексту се такође наводи, да је „старији брат његов Драгутин био… парох качвалски и прота мухачкопољски“.[6]

За наше истраживање од посебног је значаја податак публикован на другој страници некролога (односно на 70. страни „Школског листа“), да је Никанорова мајка Агрипина била „рођена сестра проте мухачког Косића“.[7]

У питању је прота Сава Косић, који је, дакле, био рођени ујак епископа Никанора Грујића. Пошто се у матицама венчаних Кишфалубе (данашње Брањине у Барањи) наводи, да се отац Агрипине Косић звао Марко, то је дакле било и име оца Саве Косића. Иначе, у Кишфалуби је крајем 18. века вероватно живео још један мештанин, који се такође звао Марко Косић.[8]

Матичне књиге умрлих Кишфалубе доносе нам податак, да је „Савка мати протопрезв(итера)“ преминула у том барањском месту, 3. децембра 1809. године (по старом календару). Нема сумње, да је у питању управо мајка Саве Косића, који је у том периоду био мохачки прота, односно једини протопрезвитер у Барањи. Сава је живео и умро у Кишфалуби.[9]

Несумњиво је наведена Савка из Кишфалубе (Брањине) била мајка Агрипине Грујић рођене Косић, односно бака пакрачког епископа и администратора Карловачке митрополије Никанора Грујића.[10]

Београд, мај 2021.

---

[1] Школски лист, година XIX, број 5, Сомбор 10. мај 1887. (у даљем тексту: Школски лист), 69 – 74.

[2] Школски лист, 69.

[3] Школски лист, 69 – 74.

[4] Школски лист, 69 – 70.

[5] Школски лист, 70.

[6] Ђорђе Магарашевић, Живот и књижевни рад Никанора Грујића пакрачког владике, Рад Ј.А.З.У, књига 156, Разреди хисторичко – филилогички и философичко – јуридички 61, Загреб 1904, 2 – 3; Георгије Дијак (Ђорђе Перић), Митроносни песник Никанор Грујић (1810 – 1887), Београд 1981, 1 – 2; Школски лист, 70.

[7] Школски лист, 70.

[8] Православна црква, Брањина, Матична књига венчаних 1778 – 1821, (у даљем тексту: Брањина, Венчани 1778 – 1821 ), 36; Православна црква, Брањина, Матична књига крштених 1777 – 1797, 30 (5. јануар 1781).

[9] Православна црква, Брањина, Матична књига умрлих 1798 – 1818, (у даљем тексту: Брањина, Умрли 1798 – 1818), 138.

[10] Брањина, Венчани 1778 – 1821 , 36; Брањина, Умрли 1798 – 1818, 138; Школски лист, 70.