СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ПРАПОРЧЕТОВИЋ

Аутор: Александар Бачко

  

Родоначелник ове старе и угледне београдске породице био је Коста Димитријевић звани Прапорче. Родом је био из Битоља. Презиме Димитријевић, које је носио, највероватније је било формирано по личном имену његовог оца. Коста је био „велики и познати београдски трговац“.[1]

Као члан „болтаџијског“ (трговачког) еснафа у Београду, „Коста Прапорче“ помиње се 1826. године. Тада су са њим пописани Никола Костић (највероватније његов син) и Јован чирак (шегрт). Коста је, између осталог, био претплатник на поједина дела Вука Стефановића Караџића.[2]

Из канцеларије кнеза Милоша Обреновића писано је 16. јула 1825. године трговцу Кости Прапорчевићу (Прапорчетовићу), „да Вуку Х. Вукашиновићу, суму од 4000 фо(ринти) сребра, коју је суму стрицу овом, Петру Х. Вукашиновићу, на облигацији дужан остао, по међу њима учињеном термину плаћа, будући да и овај намерава почети трговину“.[3]

Коста Прапорче наводи се и у пореском попису Београда, који датира из 1840. године. Тада је Коста био једини одрасли ожењени мушкарац у домаћинству, односно једини који је плаћао порез.[4]

Очувана је и једна прича о Кости Прапорчету, коју је седамдесетих година 19. века забележио Сретен Л. Поповић: „Због његовог имена једна сада отмена госпа, бивша онда девојчица, а сада баба, извукла је добру ћушку. Ево како: Њу и њену другарицу, мајсторица, код које су учили везти, пошле да нешто купе, казавши им да оду у чича Прапорчетов дућан. Оне су свим путем, да не забораве полако повторавали речи мајсторичине, ‘чича Прапорац’ све до дућана, али кад у дућан уђу, сбуне се и почну тепати: ‘по-сла-ла нас мај-сто-ри-ца чи-ча звон-це да нам…’ ‘Враг вам матери’, прекине им он говор, ‘мало што сам Прапорац, него ме начинисте и звонцем’. Сироте мале знале су да је нешто што звони, па онако збуњене и стидне у место ‘чича Прапорче’, рекну ‘чича звонце’ “.[5]

Један члан ове породице био је деловођа, односно „деловодитељ“ Управе вароши Београда, шездесетих година 19. века. Иницијал, односно иницијали његовог имена различито су рашчитавани, као: „Л. Д. Прапорчетовић“, „М[…] Прапорчетовић“ и „А. Д. Прапорчетовић“. Наводи се у документима писаним у периоду између  1864. и 1866. године.[6]

Као члан Општинског суда Београда наводи се 20. октобра 1867. године члан фамилије Прапорчетовић, чије лично име у документу није поменуто. Можда је он био идентичан са наведеним деловођом Прапорчетовићем. Као члан Општинског суда у Београду, М. Прапорчетовић помиње се у документу писаном 12. јануара 1868. године. М. Д. Прапорчетовић „за председника Об[штинског] суда“ потписао је једну молбу 17. септембра 1869. године у Београду. М. Прапорчетовић се наводи 20. децембра 1870. године, као „I члан“ Суда Општине београдске.[7]

Никола Д. Прапорчетовић био је члан трговачког еснафа у Београду, како сведочи документ, настао 2. маја 1867. године. У једном периоду, седамдесетих и осамдесетих година 19. века, Никола Прапорчетовић био је власник „Коларчеве пивнице“. Ова пивница се налазила „на углу данашњег Трга Републике и Македонске улице бр. 1“. Период, у ком је њен власник био Прапорчетовић, сматран је за „најцветније доба ове кафане“, по мишљењу Бранислава Нушића.[8]

О Николи је Нушић оставио следећу белешку: „Најдуже је држао кафану ‘Коларац’ поменути Никола Прапорчетовић или, као што су га обично звали, Никола Прапорац. То је био отмен господин и добар домаћин, а врло корпулентан човек са великим трбухом пред собом. Међу његовим гостима тада је циркулисала једна анегдота о Николи Прапорцу који је, као неки делегат, са многим другима, одлазио у Москву на неку изложбу. Веле тада је и руски цар био на тој изложби и радо је примио српску депутацију. Када му се представио овај симпатични кафеџија београдски и рекао да се зове Прапорац, веле, цар га је одмерио онако корпулентног какав је био и рекао: ‘Но, кад су у Србији такви прапорци, каква ли тек звона морају бити!’“[9]

Забележено је мишљење, да је Коста Прапорче био отац „елитног и познатог генерала и великог борца старе српске војске Јована Прапорчетовића“, рођеног у Београду, 6. новембра 1843. године (по старом календару). Међутим, Јован је имао средње слово „Д.“, што заједно са годином његовог рођења наводи на помисао, да је он заправо био унук, а не син Косте Прапорчета. Јован је завршио 6 разреда гимназије у родног граду, а потом и Војну академију. За „ђенералштабног потпоручника“ произведен је 17. новембра 1866, а за капетана 10. марта 1876. године. Као потпуковник, био је командант Алексиначке окружне војске (6. батаљона). Са својом јединицом, учествовао је 19. јануара 1877. године у Боју на Самокову.[10]

Краљ Милан Обреновић поставио је указом од 23. марта 1882. године „ђенералштабног потпуковника“ Јована Прапорчетовића за команданта Коњичког пука. До тада је обављао дужност начелника Географског одељења „Главног ђенералштаба“. Током 1882. године, потпуковник Прапорчетовић био је одликован аустроугарским Орденом Франца Јозефа, у рангу командира („контурски крст“).[11]

Пуковник Јован Прапорчетовић одређен је решењем министра војног од 2. јнуара 1889. године, за заменика председника Војно – касационог суда. „Ђенералштабни пуковник“ Јован Д. Прапорчетовић био је у једном периоду министар војни у влади Краљевине Србије. У том својству помиње се током 1891. и почетком 1892. године. Разрешен је те дужности указом краљевских намесника од 21. марта 1892. године, на основу оставке, коју је претходно поднео.[12]

Коњичком поручнику Братиславу Маршићанину надређени су 1894. године одобрили женидбу са Маријом, ћерком ђенералштабног пуковника Јована Д. Прапорчетовића.[13]

У попису београдских свечара, који датира из 1895. године, наводи се једно домаћинство ове породице, на чијем челу је стајао Јован Д. Прапорчетовић. Крсна слава ове фамилије је Свети Никола.[14]

Као „пуковник у стању покоја“ (у пензији), Јован Прапорчетовић је, указом краља Александра Обреновића од 23. јула 1900. године, добио „титулу почасног ђенерала“.[15]

Краљ Александар Обреновић одликовао је 23. јула 1901. године артиљеријског капетана II класе Љубишу Прапорчетовића Орденом Таковског крста V реда.[16]

Артиљеријски капетан I класе Љубиша Прапорчетовић постављен је 1903. године на службу у управу Војно – техничких завода. До тада је службовао на инжењерско – техничком одељењу Министарства војног. [17]

Године 1912, у „Адресној књизи Београда“, наводе се три особе са презименом Прапорчетовић. У питању су били: Љубица Прапорчетовић (са кућом у улици Кнегиње Љубице 31), инжењер Љубиша Прапорчетовић који је поседовао кућу у Господар Јовановој 42, као и удовица Милка Прапорчетовић, чија се кућа налазила у Доситејевој улици број 17.[18]

Милки, удовици генерала Прапорчетовића, даван је четрдесетодневни помен на Новом гробљу у Београду, 12. јануара 1917. године (30. децембра 1916. по старом календару).[19]

Ћерка Љубише Прапорчетовића и његове супруге Љубице, Милка, венчала се у београдској Саборној цркви, 26. новембра 1928. године, са адвокатом др. Владиславом Д. Стакићем. Михаило Прапорчетовић, син Љубише и Љубице, дипломирао је „са одликом“ на правном факултету у Паризу, 1931. године.[20]

 

 

[1] Сретен Л. Поповић, Где је слава, ту је Србин, Београд 1878. (у даљем тексту: С. Поповић), 103; Полексија Д. Димитријевић – Стошић, Кључеви Белог града, поводом прославе сто година ослобођења Београда од Турака, Београд 1969. (у даљем тексту: Димитријевић – Стошић), 41.

[2] Бранко Перуничић, Београдски суд 1819 – 1839, Београд 1964, 296, 789, 795; Вук Стефановић Караџић, Даница 1826, 1827, 1828, 1829, 1834, Сабрана дела Вука Караџића, Београд, 192; Голуб Добрашиновић, Вукови пренумеранти, претплатници и добротвори Вукових дела 1814 – 1862, Београдско читалиште, Прометеј, Београд – Нови Сад 2001, 132.

[3] Василије Крестић, Никола Петровић, Протокол кнеза Милоша Обреновића 1824 – 1825, Српска академија наука и уметности, Архив Србије, Посебна издања, књига CDLX, Одељење историјских наука, књига I, Београд 1973, 456 – 457.

[4] Архив Србије, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд, год. 1840, инвентарни број 132, 2.

[5] С. Поповић, 103 – 104.

[6] Живети у Београду 1851 – 1867, књ. 3, Историјски архив Београда, Београд 2005. (у даљем тексту: Живети у Београду…, књ. 3), 252, 399, 403.

[7] Живети у Београду…, књ. 3, 517; Живети у Београду 1868 – 1878, књ. 4, Историјски архив Београда, Београд 2006. (у даљем тексту: Живети у Београду…, књ. 4), 210, 234.

[8] Живети у Београду…, књ. 4, 251; Миливоје М. Костић, Успон Београда 2, Библиотека града Београда, Београдско читалиште, ПС „Грмеч“, „Привредни преглед“ Београд, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 2000, 233; Бранислав Нушић, Стари Београд, Библиотека баштина, књ. 7, Београд 1984. (у даљем тексту: Нушић), 116.

[9] Нушић, 117.

[10] Димитријевић – Стошић, 41; Илустрована ратна кроника, свеска VII, Нови Сад 1877 – 1878, 438, 440; Ст. Станојевић, Народна енциклопедија српско – хрватско – словеначка, III књига, Н – Р, Загреб 1928, 637 – 638.

[11] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година II, број 13, Београд 25. март 1882, 363 – 364; Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година II, број 50, Београд 11. децембар 1882, 1527 – 1528.

[12] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година IX, број 3, Београд 21. јануар 1889, 51 – 52; Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XI, број 43 – 44, Београд 26. новембар 1891, 1; Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XII, број 12 – 13, Београд 28. март 1892, 321 – 322.

[13] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XIV, број 13 – 14, Београд 30. март 1894, 365 – 366.

[14] Имена свечара, ова књига важи само за Београд за 1895. годину, Издање штампарије Петра К. Танасковића, репринт издање, Београд 1994, 93.

[15] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XX, ванредни број, Београд 23. јул 1900, 619.

[16] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XXI, број 32, Београд 23. јул 1901, 682.

[17] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XXIII, број 43 – 44, Београд 30. октобар 1903, 819 – 820.

[18] Адресна књига Београда 1912, Београд 1912, 128.

[19] Београдске новине, година III, број 5, Београд субота 6. јануар 1917, 10.

[20] Време, година VIII, број 2435, Београд четвртак 22. новембар 1928, 8; Време, година XI, број 3433, Београд петак 24. јул 1931, 8.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ПРАПОРЧЕТОВИЋ

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ХЕЛИХ

Аутор: Александар Бачко

  

Алојз Хелих родио се у Пођебрадима источно од Прага, у Чешкој (односно Бохемији), 7. јула 1843. године. Његов отац Емануел Хелих по занимању је био апотекар. Алојз је основну школу и гимназију завршио у родном граду и у чешкој престоници.[1]

Прву апотекарску праксу имао је у апотеци свог оца, у периоду 1858 – 1861. године. Стекао је звање дипломираног магистра фармације. Касније је прешао у Србију, где је остварио сјајну каријеру.[2]

Министар унутрашњих дела Кнежевине Србије примио је, „по гласу височајшег решења“ од 25. априла 1872. године, дипломираног магистра фармације Алојза Хелиха за „хемика V класе у Министарству унутрашњих дела“.[3]

На основу указа кнеза Милана Обреновића од 11. новембра 1872. године, министар војни га је поставио за контрактуалног апотекара I класе при стајаћој војсци.[4]

Алојз Хелих венчао се са Божаном, ћерком доктора медицине Фрање Бочука, из Пођебрада, 13. августа 1873. године. Са њом је имао сина Јарослава Хелиха, каснијег војног лекара, као и две ћерке. Године 1874, Алојз је примио српско држављанство. Живео је са својом породицом у Београду.[5]

У чин санитетског капетана I класе произведен је 1. маја 1875. године. Након Првог и Другог српско – турског рата, био је награђен Орденом Таковског крста V реда. У том периоду, постао је и носилац одликовања Друштва Црвеног крста. Чин санитетског мајора стекао је 2. августа 1883. године.[6]

У Београдском гарнизону наводи се „Лазар Хелих“. Био је један од приложника за сиротињу „о празнику Христовог рождества год(ине) 1886.“ (односно 1887. по новом календару). Том приликом, Хелих је приложио 2 динара.[7]

Године 1889, 21. фебруара, постао је витез Ордена Таковског крста IV реда. Санитетски мајор „А. Хелих“ био је члан четворочлане мешовите комисије, која је заседала 27. априла 1891. године у Београду. Ова комисија расправљала је о питању фабрике вуне браће Минх у Параћину, која је требало да производи тканину за војну одећу.[8]

Краљ Александар Обреновић, на предлог војног министра, одликовао је 2. августа 1893. године санитетског мајора Алојза Хелиха, Орденом Таковског крста III степена. Орденом Светог Саве III степена био је награђен 6. децембра 1894 године.[9]

Апотекар Алојз Хелих, наводи се међу дописним члановима Српског лекарског друштва, у „Државном календару Краљевине Србије“, који датира из 1898. године.[10]

Током службовања, Алојз Хелих стекао је чин почасног мајора и звање вишег интенданта II класе (новембра 1898), а био је и управник Главног апотекарског слагалишта. Решењем војног министра постављен је 23. априла 1900. године, за трупног лекара Гарнизона београдског. Објављивао је научне радове. Алојз Хелих преминуо је у Београду, 9. марта 1902. године.[11]

Године 1893, у „Списку пријављених кандидата за питомце министарства војног по струци медицинској по расписаном конкурсу, а по решењу министра војног од 9. 7. тек(уће) год(ине) Л No. 2122“, помиње се и Јарослав Хелих. По занимању је био филозоф. Био је висок 1,73 m, а тежина му је износила 56 килограма.[12]

Након завршеног основног и средњег школовања у Србији, Јарослав Хелих студирао је прво у Грацу, а потом у Прагу. Докторирао је медицину на Прашком универзитету.[13]

Др. Јарослав Хелих постао је наредбом министра војног, од 13. августа 1902. године, ординирајући лекар Тимочке сталне војне болнице. До тог датума службовао је као трупни лекар Гарнизона крагујевачког.[14]

За трупног лекара Гарнизона београдског постављен је, по сопственој молби, санитетски поручник др. Јарослав Хелих, 28. октобра 1903. године. Међутим, није дочекао овај премештај. Преминуо је млад у Зајечару, 15. новембра 1903. године. Остао је упамћен, између осталог, као члан утемељивач Српског пољопривредног друштва.[15]

Ружа Хелих била је, како се наводи у штампи из 1930. године, директорка „Школе за нудиље“. Краљица Марија Карађорђевић уврстила је Ружу у ужи одбор „Фонда за помагање нудиља“, који је сама основала.[16]

Божана Хелих (удовица Алојза) преминула је у Београду, у 79. години живота. Сахрањена је 27. јула 1932. године. До смрти је живела у Делиградској улици број 35.[17]

 

[1] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XXII, број 15, Београд 14. април 1902. (у даљем тексту: Службени војни лист, 14. април 1902), 275 – 276; Гласник Хемијског друштва Београд, 14 – 16, Београд 1949. (у даљем тексту: Гласник хемијског…), 207.

[2] Гласник хемијског…, 207 – 208; Службени војни лист, 14. април 1902, 275 – 276.

[3] Службени војни лист, 14. април 1902, 275 – 276.

[4] Гласник хемијског…, 207 – 208; Службени војни лист, 14. април 1902, 275 – 276.

[5] Службени војни лист, 14. април 1902, 275 – 278.

[6] Службени војни лист, 14. април 1902, 275 – 278.

[7] Београдске општинске новине, година VI, број 47, Београд 29. новембар 1887, 4 (посебна пагинација).

[8] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XI, број 18 – 19, Београд 16. мај 1891, 581 – 582; Службени војни лист, 14. април 1902, 277 – 278.

[9] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, број 31, година XIII, Београд 2. август 1893, 856; Службени војни лист, 14. април 1902, 277 – 278.

[10] Државни календар Краљевине Србије за годину 1898, Београд 1898. (у даљем тексту: Државни календар 1898), 67.

[11] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XX, број 17, Београд 29. април 1900, 381 – 382; Службени војни лист, 14. април 1902, 277 – 278; Гласник хемијског…, 207 – 208; Државни календар 1898, 35.

[12] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XIII, број 38 – 39, Београд 4. септембар 1893, 1099 – 1104; Службени војни лист, 14. април 1902, 277 – 278.

[13] Тежак, Илустровани орган Српског пољопривредног друштва, година XXXIV, Београд 10. децембар 1903. (у даљем тексту: Тежак, 10. децембар 1903), 287 – 288.

[14] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XXII, број 32, Београд 18. август 1902, 605 – 606.

[15] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XXIII, број 43 – 44, Београд 30. октобар 1903, 823 – 824; Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XXIII, број 47, Београд 26. новембар 1903, 913 – 914; Тежак, 10. децембар 1903, 287 – 288.

[16] Време, година X, број 2973, Београд 5. април 1930, 1.

[17] Време, година XII, број 3795, Београд 28. јул 1932, 9.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ХЕЛИХ

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ЗАХ (ГЕНЕРАЛ ФРАЊА АЛЕКСАНДАР ЗАХ)

Аутор: Александар Бачко

 

Фрања (Франтишек) Александар Зах родио се у Оломуцу у Моравској, 1. маја (19. априла по старом календару) 1807. године. Родитељи су му били „скромни грађани тамошњи, народности чешке“. У раној младости преселио се са родитељима у Брно, где је његов отац купио гостионицу „Код црног орла“, а потом стекао и знатно имање.[1]

Фрања Зах је основну школу, гимназију и филозофију завршио у Брну. Године 1828. на Бечком универзитету је завршио четворогодишњи течај Правног факултета.[2]

Године 1830. био је службеник општине у Знојму у Моравској. Потом је прешао у Француску, где је у периоду од 1832. до 1836. године био посвећен војним студијама. Био је и библиотекар Краљевске библиотеке у палати Фонтенебло код Париза.[3]

Вратио се у Беч, али је био прогоњен због својих панславистичких ставова, због чега је 1836/37. године, преко Швајцарске, избегао у Француску. Радио је као професор немачког језика, а у Паризу је основао прву Чешку беседу.[4]

Живео је наизменично у Француској и Швајцарској до 1843. године, када је прешао у Цариград, код пољских избеглица. Одатле га је кнез Адам Чарторијски у јесен 1843. године (по другом извору 1844) упутио у Београд, „да ту врши послове пољске емиграције“. Запослио се као драгоман у француском генералном конзулату у Србији. У том периоду остварио је значајне контакте са Србима и постао уважен међу овим народом.[5]

Са пољском емиграцијом раскрстио је до Свесловенског конгреса у Прагу 1848. године. Због ванредног стања и масовних хапшења, која су у Прагу уследила због револуције 1848. године, Зах је пребегао у Брно код своје родбине. Потом је прешао у Беч, где се придружио словачким добровољцима. Прво је био ађутант команданта Словачке народне војске, потпуковника Блоудска, а потом подкомандант, који се борио уз редовну Аустријску царско – краљевску војску.[6]

Био је и вођа једне словачке делегације упућене у Оломуц, где се тада налазио хабзбуршки царски двор. Крајем 1849. године, Фрања Зах се вратио у Београд.[7]

На предлог војводе Стевана Книћанина, Зах је Илији Гарашанину изнео у писаној форми своје предлоге за оснивање војне школе у Србији, у којој би се образовали и васпитавали будући официри. Његови предлози били су прихваћени. Тако је 1850. године у Београду основана Артиљеријска школа (претеча Војне академије), а Зах је постављен за њеног управника. У почетку је био цивилни чиновник, а 8. јуна 1850. године добио је чин артиљеријског капетана у Српској војсци. Са мањим прекидима, до 22. септембра 1865. године био је на челу те школе.[8]

Године 1858/59, Светоандрејска скупштина је без образложења донела одлуку о његовом удаљавању из Србије. Отишао је код рођака у Брно, а у Србију се вратио на позив кнеза Милоша Обреновића, 11. јуна 1860. године.[9]

У време кнеза Михаила Обреновића, Фрања Зах је био заступник војног министра, а обављао је и различите значајне послове у иностранству за Кнежевину Србију. Године 1868. био је војни инспектор.[10]

Зах је 23. маја 1874. године био одређен за првог ађутанта кнеза Милана Обреновића. То звање је носио све до свог пензионисања, иако је обављао друге дужности.[11]

Почетком 1876. године, „кад је настала озбиљнија спрема за рат с Турцима“, постављен је начелника Главног ђенералштаба. Пред сам рат, именован је за команданта Западноморавске дивизије, са штабом у Чачку. По формирању Ибарске војске, на чијем челу је био, Фрања Зах водио је битке код: Калипоља, Кладнице и Јавора, тада на турској територији.[12]

Капетан је био до 30. новембра 1857, када је стекао чин мајора. Потпуковник је постао 26. октобра 1862, а пуковник 1. јануара 1870. године. Генералски чин Фрања Зах је стекао 10. августа 1875. године.[13]

Zah Franja

Указом краља Милана Обреновића пензионисан је 31. марта 1883. године. Касније је живео у Прагу, а последње две године свог живота провео је у Брну. Преминуо је у том граду у Моравској, 2. јануара 1892. године. По царској наредби, сахрањен је уз војне почасти и уз просуство Брнског гарнизона. Није се женио и није имао деце, а најближа родбина били су му сестрићи. У питању су били царски – краљевски фелдмаршал – лајтант Албин Кутиг и царски саветник и инспектор северне аустроугарске железнице Зденко Кутиг.[14]

Генерал Фрања Зах био је витез Ордена Таковског крста I реда. Такође је био носилац већег броја српских и страних одликовања, међу којима су: Орден Белог орла II степена, Златна колајна за храброст и Ратна споменице за ослобођење и независност Србије. Био је и члан Српског ученог друштва у Београду.[15]

 

[1] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XII, број 6, Београд 7. фебруар 1892. (у даљем тексту: Службени војни лист 7. фебруар 1892), 141 – 142; Мала енциклопедија Просвета, Општа енциклопедија, друго издање, 1, А – Љ, Београд – Љубљана 1968 – 1970. (у даљем тексту: Мала енциклопедија 1), 514; Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, I, А – К, Београд 1977. (у даљем тексту: Нова енциклопедија 1), 656; Фердо Чулиновић, Документи о Југославији, хисторијат од оснутка заједничке државе до данас, 1968. (у даљем тексту: Чулиновић), 9.

[2] Службени војни лист 7. фебруар 1892, 141 – 142.

[3] Службени војни лист 7. фебруар 1892, 141 – 142.

[4] Службени војни лист 7. фебруар 1892, 143 – 144.

[5] Климент Џамбазовски, Културно – политичке везе Бугара са Кнежевином Србијом од почетка XIX века до Париског мира 1856. године, Српска академија наука и уметности, Балканолошки институт, Посебна издања, књига 13, Београд 1982, 95; Службени војни лист 7. фебруар 1892, 143 – 144.

[6] Службени војни лист 7. фебруар 1892, 143 – 146.

[7] Службени војни лист 7. фебруар 1892, 145 – 146.

[8] Слободан Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Сабрана дела, Београд 1932, 16 – 17; Нова енциклопедија 1, 656; Мала енциклопедија 1, 514; Службени војни лист 7. фебруар 1892, 145 – 146.

[9] Службени војни лист 7. фебруар 1892, 145 – 148.

[10] Службени војни лист 7. фебруар 1892, 147 – 148.

[11] Службени војни лист 7. фебруар 1892, 147 – 148.

[12] Ђорђе Поповић, Војвода Мишић и његови ратници, Просвета, 1988, 16; Чулиновић, 9; Нова енциклопедија 1, 656; Мала енциклопедија 1, 514; Службени војни лист 7. фебруар 1892, 147 – 148.

[13] Мала енциклопедија 1, 514; Нова енциклопедија 1, 656; Службени војни лист 7. фебруар 1892, 149 – 150.

[14] Нова енциклопедија 1, 656; Мала енциклопедија 1, 514; Службени војни лист 7. фебруар 1892, 141 – 142; Чулиновић, 9.

[15] Љубомир Никић, Гордана Жујовић, Гордана Радојчић – Костић, Грађа за биографски речник чланова Друштва српске словесности, Српског ученог друштва, Српске краљевске академије, 1841 – 1947, Српска академија наука и уметности, Издања библиотеке, 24, Београд 2007, XVII; Преглед радње и стања Српског ученог друштва у 1870. години, Гласник Српског ученог друштва, књига XII (свеска XXIX старога реда), Београд 1871, XIII; Службени војни лист 7. фебруар 1892, 149 – 150.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ЗАХ (ГЕНЕРАЛ ФРАЊА АЛЕКСАНДАР ЗАХ)

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ШТРБИЋ

Аутор: Александар Бачко

 

Мијајло (Михаило) Штрбић, кројач из Београда, помиње се 15. јануара 1881. године, као један од просветних добротвора. Он је тада приложио 12 динара, који су употребљени, заједно са другим прилозима, за оснивање Више женске школе у Нишу.[1]

На изборној скупштини трговаца и занатлија, одржаној у недељу, 13. децембра 1887, за члана Трговачког суда у Београду за 1888. годину, изабран је кројач Михаило Штрбић.[2]

Одбор Београдске општине изабрао је 16. децембра 1888. године одређени број занатлија „да прегледају материјал војени (војни – А.Б.), при разним набавкама“. Међу њима су тада изабрани и кројачи: Јосиф Стојановић, Милош Вујић и Михаило Штрбић. Они су били задужени за прегледање „израђеног одела“.[3]

Михаило Штрбић био је одборник Београдске општине. На ту функцију, односно за помоћника одборника Општине београдске, Михаило (Михајло, Михајило) Штрбић изабран је децембра 1892. године. У „Београдским општинским новинама“, помиње се у својству одборника у периоду од 1892. до 1903. године. У том периоду такође се бавио кројачким занатом.[4]

У попису београдских свечара, који датира из 1895. године, такође се наводи кројач Мијајло Штрбић. Његова крсна слава била је Ђурђиц (16. новембра по новом календару).[5]

У „Београдским општинским новинама“ од 29. јула 1901. године, објављена су имена одликованих од стране краља Александра Обреновића, поводом годишњице његовог венчања са краљицом Драгом. Међу одликованима тада је био и одборник Михаило Штрбић, који је постао витез Ордена Таковског крста IV реда.[6]

Жандармеријском поручнику Максиму Новаковићу надређени су крајем 1903. године одобрили венчање са Лепосавом, ћерком београдског кројача Михаила Штрбића.[7]

Убрзо после смрти „бившег народног посланика“ Михаила Штрбића, кројача из Београда, преминуо је 1906. године и његов једини син, Радивој Штрбић. Он „тек беше преузео радњу својега покојног оца и почео да њоме управља“.[8]

 

[1] Просветни гласник, година II, свеска I, Београд 15. јануар 1881, 26.

[2] Београдске општинске новине, година VI, број 51, Београд 24. децембар 1887, 502.

[3] Београдске општинске новине, година VII, број 44, Београд 25. децембар 1888, 356.

[4] Београдске општинске новине, година X, број 52, Београд 25. децембар 1892, 458; Београдске општинске новине, година XIII, број 44, Београд 22. октобар 1895, 197; Београдске општинске новине, година XVII, број 12, Београд 4. април 1899, 47; Београдске општинске новине, година XXI, број 39, Београд 21. септембар 1903, 222.

[5] Имена свечара, ова књига важи само за Београд за 1895. годину, Издање штампарије Петра К. Танасковића, репринт издање, Београд 1994, 56.

[6] Београдске општинске новине, година XIX, број 28, Београд 29. јул 1901, 147.

[7] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XXIII, број 48, Београд 30. новембар 1903, 935 – 936.

[8] Правда, орган Напредњачке омладине, година III, број 228, Београд 23. август 1906, 2.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ШТРБИЋ