СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – КАНАРА

Аутор: Александар Бачко

 

Преци породице Канара доселили су се у Београд из Влахоклисуре (Клисуре), насеља источно од Костура у Егејској Македонији. Ова фамилија је цинцарског порекла.[1]

Најстарији познати предак ове београдске породице звао се Ђорђе Канара. Он се као домаћин јавља у попису Београда из 1840. године. Ђорђево домаћинство било је пописано под редним бројем 83. Тада је у Канариној кући био пописан само један порески обвезник – сам домаћин.[2]

Јанаћ Канара био је по занимању „болтаџија“, односно трговац. Изабран је 22. новембра 1861. године за „заступајућег члана“ Скупштине Трговачког суда у Београду.[3]

Јован Канара помиње се 18. маја 1864. године у прегледу „Рачуна добијеног прихода од издати планова мејански надлежним лицима“. Тада је он за своју механу у Београду добио план III класе, који је платио 120 „чаршијски гроша“.[4]

Као један од „помоћника“ потписаних на документу, који су 2. маја 1868. године саставиле старешине Трговачког еснафа у Београду, јавља се „Ј(ован) Канаре“.[5]

Јована Канару налазимо и међу потписницима докумената насталих у Београду 28. јуна и 9. јула 1869. године, током процеса против банкара (сарафа) Давида С. Руса. На првом од тих докумената, он се потписује као „Јован Канари“, а на другом као „Јован Канара“.[6]

У документу писаном 16. фебруара 1872. године, поново се јавља Јован Канара, овај пут као изабрани сведок. Тада се његово име наводи на „Списку изабраних лица да ове године присуствују при испитима полицијским код Управе (вароши Београда) и њених оделења у овој вароши“.[7]

Никола Канара наводи се као један од редовних чланова „Друштва за потпомагање и васпитање сиротне и напуштене деце у Београду у 1886. години“, у извештају публикованом 1887.[8]

У „Београдским општинским новинама“ од 24. децембра 1887. године, такође се помиње Никола Канара. По занимању је био бакалин, а живео је у Једренској улици.[9]

Ђорђе Ј. Канара помиње се 1887. године у „Списку обвезника I позива свију јединица VII пуков. округа из кога се види гди је обвезник и у коју јединицу уписат, а сви из вароши Београда“. Био је житељ Савског кварта. По занимању је био трговац. У војсци је имао звање „комесара“. За Ђорђа је у напомени наведено: „вр(ши) дуж(ност) коме(сара) при штабу Пеш(адијског) пука I поз(ива) са св(ојим) јах(аћим) коњ(ем)“.[10]

У списку београдских војника II позива, који такође датира из 1887. године, помиње се Никола Ј. Канара, који је по чину био поднаредник. Живео је у Савском кварту, а по занимању је био трговац. За Николу се у напомени наводи: „врши дуж(ност) вод(ника) офиц(ира) при коњич(ком) дивизиону II поз(ива)“.[11]

У истом списку из 1887. године наводи се и Коста Ј. Канара. Био је трговац, који је живео у Савском кварту у Београду. Коста је био „редов… при коњичкој дивизији II позива“.[12]

Ђорђе Канара помиње се у „Београдским општинским новинама“ од 3. априла 1894. године, када је заједно са другим „обвезницима VII актив(ног) пешад(ијског) пука“ био позван на војну вежбу.[13]

Општински одбор Београда, на својој ванредној седници 30. августа 1896. године, издао је „Ђорђу и Николи Ј. Канари… уверење о њиховом породичном односу“.[14]

Плац „Канаре трг(овца) из Београда помиње се у новинама 6. септембра 1897. године. Овај плац био је под шумом, а налазио се „више железничке карауле бр(ој) 6 с леве стране Топчидерске реке“.[15]

Решењем министра војног, пуковника Илије М. Гојковића, Јован Канара био је 29. августа 1910. године примљен за „питомца I године Ниже школе Војне академије“, пошто је испунио „све законске услове“.[16]

Потпоручник Јован Канара наводи се у листу „Пијемонт“ од 24. октобра 1914. године, међу погинулим српским официрима. Лист је добио званично саопштење Министарства војног о смрти ових официра. Вест о погибији пешадијског потпоручника Јована Канаре пренео је и „Службени војни лист“ од 28. новембра 1914. године.[17]

Из дневне штампе сазнајемо, да је удовица Милица Канара за време аустроугарске окупације Београда, тачније 9. децембра 1916. године, живела у Југ Богдановој улици број 20. Тада се помиње и њена ћерка Ружица као одрасла особа.[18]

Милица Н. Канара „са ћерком и фамилијом“, давала је 26. октобра 1917. године у цркви Светог Марка на „Старом гробљу“ у Београду трогодишњи помен свом сину, пешадијском потпоручнику Јовану (Бати) Канари.[19]

У „Београдским новинама“ од 25. новембра 1917. године наведен је међу особама које се траже, Ђорђе Ј. Канара са адресом Југ Богданова улица број 20 (у Београду).[20]

Михаило Ђуровић, „наред(ник) музике“ из Солуна, преко новина је 25. августа 1918. године покушавао да ступи у контакт са својом родбином, „стрицем Петром Ђуровићем чин(овником) из Београда и сестром Милицом Канаром Југ Богдана улица број 20“.[21]

Артиљеријском капетану I класе Владимиру С. Петровићу, надлежни су октобра 1921. године одобрили женидбу са Ружицом, ћерком „бившег трговца из Београда“, Николе Канаре.[22]

„Средишњи одбор Удружења ратних инвалида у Београду“ приредио је 6. новембра 1936. године „помен и освећење споменика својим великим добротворима пок. Јовану, Калини и Ђорђу Канари. Помен ће се одржати на гробу (парцела 18)“.[23]

У литератури је забележено и мишљење, да је једна од варијанти презимена Наума Крнара, Цинцарина који је убијен заједно са Карађорђем, гласила – Канара. За такву тврдњу, међутим, нису нам познати поуздани докази. Наум Крнар родио се око 1780. године у Москопољу.[24]

 

[1] Душан Ј. Поповић, О Цинцарима, Прилози питању постанка нашег грађанског друштва, Београд 1937. (у даљем тексту: Поповић, О Цинцарима), 382.

[2] Поповић, О Цинцарима, 382; Архив Србије, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд, год. 1840, инвентарни број 132, 4.

[3] Живети у Београду 1851 – 1867, документа Управе града Београда, књ. 3, Историјски архив Београда, Београд 2005. (у даљем тексту: Живети…, књ. 3), 245; Велимир Михајловић, Грађа за речник страних речи у предвуковском периоду, I том (А – Љ), Институт за лингвистику у Новом Саду, Нови Сад 1972, 77.

[4] Живети…, књ. 3, 313.

[5] Живети у Београду 1868 – 1878, документа Управе града Београда, књ. 4, Историјски архив Београда, Београд 2006. (у даљем тексту: Живети…, књ. 4), 252.

[6] Живети…, књ. 4, 227, 230.

[7] Живети…, књ. 4, 104.

[8] Извештај Управног одбора Друштва за потпомагање и васпитање сиротне и напуштене деце у Београду о свом раду у 1886. години, Београд 1887, 23.

[9] Београдске општинске новине, година VI, број 51, Београд 24. децембар 1887. (у даљем тексту: Београдске општинске новине, 24. децембар 1887), 504.

[10] Београдске општинске новине, 24. децембар 1887, 1, 12 (посебна пагинација).

[11] Београдске општинске новине, 24. децембар 1887, 49, 69 (посебна пагинација).

[12] Београдске општинске новине, 24. децембар 1887, 49, 62 (посебна пагинација).

[13] Београдске општинске новине, година XII, број 15, Београд 3. април 1894, 65.

[14] Београдске општинске новине, званични лист Општине београдске, година XIV, број 37, Београд 15. септембар 1896, 166.

[15] Полицијски гласник, стручни лист за све полицијске радње, година I, број 5, Београд 6. септембар 1897, 35.

[16] Службени војни лист, орган и издање Војног министарства, година 30, број 32, Београд 1. септембар 1910, 715 – 716.

[17] Пијемонт, година IV, број 268, Београд 24. октобар 1914, 3; Службени војни лист, орган и издање Војног министарства, година 34, број 34, Ниш 28. новембар 1914, 971 – 972.

[18] Београдске новине, година II, број 298, Београд 9. децембар 1916, 2.

[19] Београдске новине, година III, број 293, Београд 25. октобар 1917, 4.

[20] Београдске новине, година III, број 324, Београд 25. новембар 1917, 2.

[21] Народ, година II, број 376, Солун 25. август 1918, 2.

[22] Службени војни лист, орган и издање Министарства војнога и морнарице, година 40, број 44, Београд 27. октобар 1921, 2313 – 2314.

[23] Време, година XVI, број 5321, Београд 6. новембар 1936, 12.

[24] Поповић, О Цинцарима, 256.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – КАНАРА

„БЕСЕДА СА ИГРАНКОМ“ У БЕОГРАДУ 1870. ГОДИНЕ

Аутор: Александар Бачко

 

Јован Резник је, по овлашћењу Одбора који спрема „Ческу беседу“, поднео 1. августа 1870. године молбу полицији за одобрење организовања „Беседе са игранком“. Резник је био кројач из Београда, који „седи на бившој Стамбол – капији“, односно „са квартиром на бившој Стамбол – капији“ (живео је у близини данашњег Трга Републике).[1]

Игранка је била планирана за недељу, 9. августа 1870. године, са почетком у 8 часова увече, „у дворани Бајлоновој“ (односно „дворани Игњата Бајлона“). Како је наведено, „та ће се беседа давати у почаст декларанта и њихових бирача у Ческој“. Планирано је, да чист приход буде уступљен Српском инвалидском фонду.[2]

Поменута „дворана Бајлонова“ налазила се „на Тобџијској пијаци – Хајдук Вељковом венцу“. У питању је била „чувена гостионица Бајлони са великом салом у приземљу и на спрату, где су одржаване забаве и концерти, свадбени и други ручкови“.[3]

Што се тиче саме „Ческе беседе“ (или „Чешке беседе“, како се такође назива у овим документима), Јован Резник је у поменутој молби од 1. августа 1870. године навео, да је то „наше друштво г. министар одобрио и оно има своје штатуте“.[4]

Програм „Беседе са игранком“ 9. августа 1870. године био је следећи:

„1. Овертира из словенских песама од Китла

  1. Говор чески
  2. Збор чески ‘Бивали Чехове’
  3. Декламација српска
  4. Фантазија по ческој народној песми ‘Ах нењи ту, нењи’ на фортепијано од Лва
  5. Словачка народна песма ‘Орала, орала’ за два гласа од Хорејше
  6. Декламација српска
  7. Збор ‘Моја ружа’ од Даворина Јенка“.[5]

Поред програма, посебно је био наведен „Ред за играње“:

„1. Полка мазурка

  1. Коло
  2. Полка трамблант
  3. Галоп
  4. Кадрил
  5. Страшак
  6. Хоро
  7. Староческа
  8. Лансије
  9. Страшак
  10. Полка
  11. Коло“.[6]

Улазница је коштала 8 „гроша чаршијских“ по особи, док су породичне улазнице продаване по цени од 12 „гроша чаршијских“. Такође је наведено, да се „родољубиви поклони преко одређене цене примају… и уписују одвојено“.[7]

Београдска полиција одобрила је одржавање игранке „Ческе беседе“ у Бајлонијевој дворани, о чему је 5. августа 1870. године званичним документом известила Јована Резника.[8]

Иначе, очувани су и поједини други помени чешког презимена Резник (Режник) у Београду. Тако се Владислав, син Јована Резника, помиње у „Списку непронађених рекрута 1895. год(ине) VII пуковског округа из Општине београдске, који се имају упутити ради упута у кадар“.[9]

Војта Режник наводи се 4. септембра 1933. године, као секретар Чехословачког савеза у Београду. Он се тада састао у Загребу са чехословачким представником у Краљевини Југославији, др. Флидером.[10]

 

[1] Живети у Београду 1868 – 1878, документа Управе града Београда, књ. 4, Историјски архив Београда, Београд 2006. (скраћено: Живети…, књ. 4), 454 – 455.

[2] Живети…, књ. 4, 454 – 456.

[3] Миливоје М. Костић, Успон Београда, Библиотека града Београда, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 1994, 41; Вук Петровић, О Чесима и њиховим потомцима у Србији јужно од Саве и Дунава, Чешка беседа, Београд 2015, 17.

[4] Живети…, књ. 4, 454 – 455.

[5] Живети…, књ. 4, 455.

[6] Живети…, књ. 4, 455.

[7] Живети…, књ. 4, 456.

[8] Живети…, књ. 4, 455.

[9] Београдске општинске новине, званични лист Општине београдске, година XVI, број 29, Београд 19. јули 1898, 119.

[10] Време, година XII, број 3834, Београд 5. септембар 1933, 3.

„БЕСЕДА СА ИГРАНКОМ“ У БЕОГРАДУ 1870. ГОДИНЕ

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – КОТУЛА (КУТУЛА)

Аутор: Александар Бачко

 

Породица Котула, или Кутула, како се још у литератури назива, цинцарског је порекла. Преци ове фамилије, „стари и угледни београдски трговци“, досељени су из Македоније.[1]

За историјат ове породице уско је везана „кућа испод Универзитетског парка, у Јевремовој улици, у којој је 1808. године Доситеј Обрадовић отворио прву велику школу“ (Лицеј Доситеја Обрадовића). Сматра се, да је за време турске власти ова кућа била својина „неког паше“. Преко пута ње била је Керим – бегова башта. У тој кући дуго је био француски конзулат. Она је у периоду „после Турака“ куповином постала власништво трговца Николе Котуле (Кутуле), који је ту живео, имао бакалску радњу и радионицу за израду сапуна и лојаних свећа.[2]

Будући да је трговац Кутула био „угледан грађанин“, по њему је име добио Кутулин (Котулин) сокак у Београду. У каснијем периоду овај сокак је назван Косачина улица. Како се у литератури наводи, улица се „пружала… од улице Краља Петра једним краком, односно од Господар Јевремове другим краком укосо и у луку иза Лицеја Доситеја Обрадовића, до улице Вишњићеве (1872 – после 1963, а пре 1965). Улица више не постоји. Остатак ове улице је улаз у двориште основне школе из Вишњићеве улице“.[3]

У документу писаном у Београду 13. децембра 1839. године, наводе се детаљи око парнице између Николе Котуле (Кутуле) и Настаса Васиљевића „овдашњег меанџије“. Настас је Николи био дужан „1000 гроша“, па пошто није вратио овај дуг, поједине ствари су му 10. децембра 1839. године биле одузете и продате на лицитацији.[4]

У попису Београда, који датира из 1840. године, два пута се помиње име Никола Котула – први пут у домаћинству пописаном под редним бројем 46, а други пут у кући број 205.[5]

У Турску је, по доласку на власт кнеза Александра Карађорђевића (1842. године), била протерана група од тридесетак „Грка и Цинцара“, која је подржавала кнеза Милоша Обреновића. Сматра се, да је услед тога једно време у изгнанству провео и Кутула.[6]

Године 1848, Никола Котула је „молио власти да му допусте да подигне једну фабрику за мили-свеће и хелена-сапун с искључивим правом на 20 година, у близини Београда“. Кнез Александар Карађорђевић је неколико дана касније одобрио решење Совјета, да се Котули да искључиво право на овакву фабрику за 14 година. Котула је у складу са овим одобрењем био обавезан, да за годину дана од добијања дозволе почне са производњом.[7]

Котула је 1852. године објавио оглас у новинама: „У фабрици мојој преко пута зданија у сокачићу до девојачке школе, где је табла сапуна са свећама изложена, фабрицирам разне сорте и величине лојане свеће, а такође и разне сорте сапуна од чистог лоја за прање кошуља и умивање. Свеће са бечким фитиљима сваке дебљине и увученим тако да у свакој свећи фитиљ управо на средини стоји, по 7 ½ а сапун по 4 гроша ока, Наведени фабрикати носе натпис: ‘Котула у Београду’“.[8]

У листу „Шумадинка“ од 25. априла 1852. године, Панта Михајловић дао је оглас за продају своје куће у Београду. Ова некретнина налазила се „у сокаку до Настаса Христодуловића и Николе Котуле“.[9]

Никола Котула је живео веома дуго – сматра се да је доживео 97 година. Герас Нуша, звани Кир – Герас, „трговац београдски са Зерека“, био је зет Николе Котуле (у појединој литератури се погрешно наводи као „Јован Кутула“) и рођак Бранислава Нушића. Од свог таста, Герас је наследио поменуту кућу у Београду. У приземљу те куће, у једној соби, он је живео и умро, како се сматра, са 95 година. О њему је писао Стеван Сремац. Кир – Герас Нуша имао је два сина – Петра Нушића, који је био коњички капетан и Николу Нушића, који је дочекао дубоку старост као пензионер. Године 1912, капетан у пензији Пера (Петар) Нушић живео је у Београду, на адреси Главашева 10а.[10]

Кир – Герасови наследници продали су кућу београдском бакалину Андреју Дади, који је дуго у њој обитавао. Ово је једна од најстаријих кућа у Београду, које су се до данас очувале. У наше време се у овом објекту, лоцираном на углу улица Господара Јеврема и Вишњићеве, налази Вуков и Доситејев музеј.[11]

 

 

[1] Душан Ј. Поповић, О Цинцарима, Прилози питању постанка нашег грађанског друштва, Београд 1937. (у даљем тексту: Поповић, О Цинцарима), 30, 66, 162, 445; Милован Ристић, Београдска Велика школа Карађорђева доба, Београдске општинске новине, часопис за комунално – социјални, привредни и културни живот Београда, година LVI, број 11, Београд новембар 1938. (у даљем тексту: Ристић), 820; Миливоје М. Костић, Успон Београда, Библиотека града Београда, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 1994. (у даљем тексту: Костић, књ. 1), 25; Живети у Београду 1837 – 1841, документа Управе града Београда, књ. 1, Историјски архив Београда, Београд 2003. (скраћено: Живети…, књ. 1), 300.

[2] Милан Леко, Београдске улице и тргови 1872 – 2003, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2003. (у даљем тексту: Леко), 53; Ристић, 820; Поповић, О Цинцарима. 66, 162; Костић, књ. 1, 25.

[3] Драг. Ј. Ранковић, Називи улица у старом Београду, Прилози за историју Београда, Београдске општинске новине, часопис за комунално – социјални, привредни и културни живот Београда, година LVI, број 5 – 6, Београд мај 1938, 400; Леко, 214; Костић, књ. 1, 25.

[4] Живети…, књ. 1, 299 – 301.

[5] Архив Србије, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд, год. 1840, инвентарни број 132, 2, 6.

[6] Поповић, О Цинцарима, 445.

[7] Костић, књ. 1, 174.

[8] Костић, књ. 1, 25.

[9] Шумадинка, лист за књижевност, забаву и новости, број 33, Београд 25. април 1852, 132.

[10] Време, година XVIII, број 5875, Београд 29. мај 1938, 20; Ристић, 820; Поповић, О Цинцарима. 66, 162; Адресна књига Београда 1912, Београд 1912, део I, 109; Бранислав Нушић, Стари Београд, Библиотека „Баштина“, књига 7, Просвета, Београд 1984, 18.

[11] Леко, 53; Поповић, О Цинцарима. 66, 162; Ристић, 820; Костић, књ. 1, 25.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – КОТУЛА (КУТУЛА)

ПРИЛОГ ПОЗНАВАЊУ КУЛТУРНИХ ВЕЗА ИЗМЕЂУ ПРАГА И БЕОГРАДА У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ 19. ВЕКА

Аутор: Александар Бачко

 

Културне и друге везе између Прага и Београда још увек нису у довољној мери истражене. То се нарочито односи на везе између ових градова у првој половини 19. века и раније.

„Управителство вароши Београда“ издало је 18. новембра 1841. године „Публикацију“, којом даје на знање грађанима, „да ће дошавши из Прага у Бохемији г. Манојло Беренека комедијаш у авлији Делијског конака вечерас у 5 саати енглеско комедијашко на коњма вежество с нуџдними и повећим числом помоћника своји представљати, и овде се више даља продуцирањем веџества тог занимати, и таково свагда у 5 саати предвече по европејском представљати“.[1]

У „Публикацији“ се даље наводи: „Који год дакле вамо ишао буде, редко ово и за човеческо око удивително веџество видити, нека се довече а и свагда и 5 саати предвече по европејском у авлији Делијској конака нађе. За први плац плаћа се такса од 3 цв[анцика], за други два, за трећиј 1, а за четврти по цванцика“.[2]

Делијски конак, у чијој „авлији“ (дворишту) се овај догађај одиграо, налазио се између данашњих београдских улица Вука Караџића и Кнез Михаилове. За време Првог српског устанка, у њему је живео вожд Карађорђе Петровић. Када је овај конак порушен, плац на ком се налазио поклоњен је његовом сину, кнезу Александру Карађорђевићу. У близини се налазила и Делијска чесма. Најстарија чесма овог имена била је од 17. века „на месту Дефтердарове џамије (данас зграда у којој је ресторан ‘Пролеће’), а поред Делијског конака“. Касније, вероватно од 1843. године, та чесма се налазила на углу Кнез Михаилове и улице Вука Караџића.[3]

Највероватније је са поменутим „из Прага у Бохемији… комедијашем“ био идентичан редитељ Беранек (Beránek). Он је 1845. године преко: Моравске, Угарске и Београда, путовао у Турску заједно са својом трупом, организујући успут представе.[4]

 

 

[1] Живети у Београду 1837 – 1841, књ. 1, Историјски архив Београда, Београд 2003. (у даљем тексту: Живети…, књ. 1), 343 – 344.

[2] Живети…, књ. 1, 344.

[3] Милан Леко, Београдске улице и тргови 1872 – 2003, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2003, 41, 234 – 236; Павле Васић, Барок у Београду 1718 – 1739, Ослобођење градова у Србији од Турака 1862 – 1867. године, Српска академија наука и уметности, Одељење друштвених наука, Београд 1970, 613 – 614; Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, пето издање, Сарајево 1985, 106.

[4] Alois Jirásek, Sebrané spisy, XL, Smésa, Praha 1937, 318; Живети…, књ. 1, 343.

ПРИЛОГ ПОЗНАВАЊУ КУЛТУРНИХ ВЕЗА ИЗМЕЂУ ПРАГА И БЕОГРАДА У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ 19. ВЕКА

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ШОНДА

Аутор: Александар Бачко

 

Фамилија Шонда је цинцарског порекла. У Београд су се око 1850. године из Клисуре, односно Влахоклисуре (Егејска Македонија) доселила браћа Коста и Никола Шонда. У Клисури, колико је познато, данас нема никога од овог рода. Браћа су поред матерњег цинцарског и српског језика знала и грчки, „јер су у Клисури учила грчке школе“.[1]

Трговац Коста М. Шонда изабран је на изборној скупштини трговаца и занатлија, одржаној у недељу, 13. децембра 1887, за члана Трговачког суда у Београду за 1888. годину.[2]

У „Списку обвезника III позива свију јединица VII пуков. округа из ког се види гди је обвезник и у коју јединицу уписат, а сви из вароши Београда“, публикованом у „Београдским општинским новинама“ од 24. децембра 1887. године, наводи се Коста Шонда. Он је забележен као трговац из Теразијског кварта, за кога је одређено, да буде „прекобројни возар са своја два коња и кола III позива“.[3]

Породица Шонда поседовала је стару кућу на Зереку, односно Дубровачкој улици (данас део улице Краља Петра на падини ка Дунаву), испод некадашњег Трговачког суда, недалеко од Узун – Миркове улице. Ту се налазила породична бакалница, коју је држао поменути Коста Шонда. Он је првобитно био „мали бакалин“, па се уздигао до „великог колонијалног трговца“.[4]

Имао је малу радионицу бомбона, а 1888. године је, заједно са синовима, успео отворити велику фабрику, у којој су се производили: чоколаде, какао и бомбоне. Њихова фабрика се налазила на Јалији, односно на дунавској обали код Дорћола. Била је на добром гласу и непрекидно је повећавала промет. Костини синови радили су у овој фабрици, док је он сам наставио да води своју бакалницу. У оквиру фабрике „изградили су велике зграде на спрат, којима се прилазило широком улицом са дрворедима“.“[5]

Међу 80 поротника за варош Београд, изабраних 15. новембра 1894. године на ванредном састанку Општинског одбора, помиње се и трговац Коста М. Шонда. Мандат ових поротника обухватао је целу 1895. годину. Коста је такође био изабран за једног од београдских поротника за 1897. и 1900. годину.[6]

Један од „судија грађанског реда“ у Београдском трговачком суду за 1902. годину, постављених указом краља Александра Обреновића од 7. децембра 1901, био је трговац Коста Шонда.[7]

„Г-ђа Олга К. Шонда“ помиње се у београдским „Малим новинама“ од 13. јануара 1903. године, као „домаћин славе“ Свети Сава, у Основној школи на Теразијама.[8]

Коста Шонда упамћен је као човек „тихе нарави“, који је „обично… стајао на прагу дућана посматрајући пролазнике, држећи у шакама ћилибарске бројанице чија је зрна пребројавао прстима“. Највероватније је преминуо током 1910, пошто је те године „маса К. Шонде отворена… у Суду вароши Београда“.[9]

Поседи ове фамилије помињу се и у „Адресној књизи Београда“, која датира из 1912. године. Тада је у Кнез Михаиловој улици број 37 забележена „радња фабрике бонбона“ Косте М. Шонде. Телефонски број ове радње био је 248.[10]

Године 1912. је у Београду, на адреси Цара Уроша број 70, био забележен „индустријалац Коста М. Шонда“, са телефонским бројем 514. „Индустријалац Михајло Шонда“ те године је живео у Косовској улици број 5 (телефонски број му је био 1073).[11]

У „Адресној књизи Београда“ из 1912. године помиње се и особа са сличним презименом, кројачица Даница Шондић. Она је живела у кући на Обилићевом венцу број 3.[12]

Михаило – Мика Шонда, Костин син, био је банкар и сувласник фабрике чоколаде, заједно са своја два млађа брата. Михаилова мајка била је Анета Н. Шонда, чланица Палилулског певачког друштва „Војислав“ (од 1899. године). Михаило је завршио Земунску трговачку школу. Он је, после Луке Ћеловића, био председник управног одбора Београдске задруге. У акционарском друштву „Ново време“ такође је био председник управног одбора. Михаило је подигао двоспратницу у Косовској улици, где живео. За време бомбардовања, једна бомба је погодила његову кућу, а он је пао мртав са балкона.[13]

Мара З. Ружић била је ћерка Станије К. Шонде. Преминула је пре своје мајке. Марин полугодишњи помен одржан је у цркви Светог Марка у Београду, 2. новембра 1916. године.[14]

Браћа Шонда, индустријалци, давали су својој покојној сестри Олги годишњи помен у цркви Светог Марка у Београду, у суботу 10. маја 1924. године, у 11 часова пре подне.[15]

 

 

[1] Душан Ј. Поповић, О Цинцарима, Прилози питању постанка нашег грађанског друштва, Београд 1937, 476; Миливоје М. Костић, Успон Београда, Библиотека града Београда, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 1994. (у даљем тексту: Костић, књ. 1), 131.

[2] Београдске општинске новине, година VI, број 51, Београд 24. децембар 1887. (у даљем тексту: Београдске општинске новине, 24. децембар 188), 502.

[3] Београдске општинске новине, 24. децембар 1887, 1, 13 (посебна пагинација).

[4] Костић, књ. 1, 131.

[5] Бранислав Нушић, Стари Београд, Библиотека баштина, књ. 7, Београд 1984, 19; Костић, књ. 1, 131, 180.

[6] Београдске општинске новине, година XII, број 47, Београд 20. новембар 1894, 197; Београдске општинске новине, година XIV, број 50, Београд 19. децембар 1896, 222; Београдске општинске новине, година XVII, број 42, Београд 5. децембар 1899, 170.

[7] Бранич, часопис за правне и државне науке, Орган Удружења јавних правозаступника у Србији, година VIII, број 10 – 12, Београд октобар – децембар 1901, 977.

[8] Мале новине, година XVIII, број 13, Београд 13. јануар 1903, 3.

[9] Костић, књ. 1, 131.

[10] Адресна књига Београда 1912, Београд 1912. (у даљем тексту: Адресна књига), део I, 175.

[11] Адресна књига, део I, 175.

[12] Адресна књига, део I, 175.

[13] Костић, књ. 1, 131; Мале новине, број 279, Београд 2. септембар 1899, 3.

[14] Београдске новине, година II, број 260, Београд 1. новембар 1916, 4.

[15] Време, година IV, број 857, Београд 9. мај 1924, 2.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ШОНДА

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ЈЕНИЧЕК

Аутор: Александар Бачко

 

„Управителству вароши Београда“ писао је 13. фебруара 1868. године „член I класе Оделења теразијског“ Никола Ј. Поповић, да се уважи молба Антона Алберта Јеничека за пријем у „србско сажителство (српско држављанство – А. Б.) и то тек онда, пошто поднесе уредан одпуст од његове садање власти“.[1]

Јеничек је био „главни марвени лекар, при стојећој војсци нашој“ (српској). Био је влашки (односно румунски) поданик. Родом је био „из Боемије у Ческој“, а имао је 44 године (дакле, био је рођен око 1824). По вероисповести је Антон био православац („вере источне“).[2]

Држављанство је Јеничек тражио и за своју супругу Марију, тада стару 36 година, као и за своју децу Василија (8 година старог) и Марију, која је у то време имала 9 година.[3]

У Србију је Антон Јеничек прешао из „Влашке“ (Кнежевине Румуније), у јануару 1868. (13. фебруара те године забележено је: „пре месец дана“). Поседовао је уредна документа и одмах по доласку у Србију „у стојећој војски као марвени лекар ступио“.[4]

Оцењено је, да је доброг владања и да „има свој известан начин живота од кога нема сумње да ће икоме на терет пасти“. Министар унутрашњих дела Радивоје Милојковић је 30. августа 1868. године одобрио, да Јеничек добије српско држављанство.[5]

Доктор Јеничек, „главни марвени лекар“, био је разрешен професорске дужности 1869, како се наводи у војном листу „Војин“, публикованом 10. априла те године. Није нам познато, шта је у каснијем периоду било са њим и са његовом породицом.[6]

Само презиме Јеничек (Jeníček) релативно је често међу припадницима чешког народа. Оно је, по свему судећи, формирано по хипокористику веома фреквентног мушког личног имена Јан.[7]

 

[1] Живети у Београду 1868 – 1878, књ. 4, Историјски архив Београда, Београд 2006. (у даљем тексту: Живети…, књ. 4), 74.

[2] Живети…, књ. 4, 74.

[3] Живети…, књ. 4, 74.

[4] Живети…, књ. 4, 74.

[5] Живети…, књ. 4, 74.

[6] Војин, лист за војне науке, вештине и новости, година 6, број 11, Београд 10. април 1869, 176.

[7] Naše řeč, vol. 63 – 65, 1980, 229; Josef Beneš, O českých příjmeních, Nakl. Československé akademie věd, 1962, 6, 47, 113.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ЈЕНИЧЕК