СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – СМЕЈКАЛ

Аутор: Александар Бачко

 

У дневном листу „Време“ од 15. априла 1925. године, рекламирана је кобасичарска радња „Фрања Смејкал и комп(анија)“. Налазила се на адреси Кнежев споменик 2 у Београду.[1]

Јован Смејкал родио се у месту Светнов у Чешкој, 5. децембра 1884. године. Родитељи су му били Фрања Смејкал и Марија рођена Сошкова. По занимању је Јован био кобасичар, а по вероисповести римокатолик. Доселио се у Београд почетком 20. века.[2]

Био је у браку са Маријом, која је рођена „у Чехословачкој“ 6. фебруара 1894. године. Јован Смејкал је имао сина Богољуба и ћерку Веру. Богољуб се родио у Београду 5. августа 1914, а Вера у истом граду, 20. октобра 1925. године. Поменута Јованова ћерка постала је чиновница.[3]

Од 24. априла 1924. године, Јован Смејкал је живео у улици Војводе Добрњца број 15 у Београду, где је поседовао сопствену кућу. Од 19. јула 1940. је становао у Душановој улици број 68, да би од 17. јуна 1941. године био пријављен на адреси Душанова 66.[4]

На истој адреси са Јованом (Душанова 68), био је забележен и Антонин Смејкал, син Франца и Марије. Он је био Јованов брат. Антонин је рођен 22. маја 1877. године у месту Склене Морави у Чешкој. Био је чиновник, римокатоличке вероисповести.[5]

Антонинова супруга била је Марија. Родила се 5. јуна 1890. године у „Чехословачкој“. Антонинова ћерка звала се Јитка. Рођена је 8. новембра 1925. године.[6]

Јозеф Смејкал живео је у Душановој улици број 76. Био је кобасичар и „деловођа код Росулека“. Јозеф је био син Фрање и Марије (девојачко презиме Сошкова). Рођен је у насељу Светнов у Чешкој, 7. фебруара 1887. године. У Београд је дошао из чешког места Склене. Био је рођени брат Јована Смејкала.[7]

Јозефова супруга Ана родила се у Бечу, 2. јуна 1902 године. Деца су му била Либуша (рођена 25. августа 1921. у Београду) и Мирослав (родио се у Београду 24. марта 1924). Јозеф Смејкал постао је југословенски држављанин 3. априла 1933. године.[8]

Кобасичару Јовану Смејкалу украдено је 8500 динара током ноћи, између 3. и 4. јула 1925. године. Новац му је нестао из радње, која се налазила у улици Краља Милана број 122.[9]

Radnja Jovana Smejkala, Pravda 31. 12. 1927, 10
Радња Јована Смејкала, фотографија из листа Правда, Београд 31. 12. 1927, страна 10

За пострадале од поплаве, Јован Смејкал је 27. јула 1926. године уплатио добровољни прилог Народном одбору Црвеног крста, у износу од од 2000 динара.[10]

На „кружним аутомобилским тркама на Авалском друму“, одржаним 20. маја 1928. године, једну од награда у категорији „затворена кола испод шест цилиндера“ освојио је Ј. Смејкал. Возио је аутомобил марке „Опел“.[11]

Јозефина, ћерка Фрање Смејкала, удала се за Косту Ђорђевића Росулека, пасторка Богољуба Росулека. У литератури је погрешно забележено, да је у питању била ћерка Јована Смејкала.[12]

Наиме, Коста Росулек је 12. јула 1928. године путем дневне штампе обавештавао „своје пријатеље и познанике, да је његов добри таст г. Фрања Смејкал, приватијер 11. јула умро. Погреб 12. јула у 3 и по часа по подне из Душанове 76“.[13]

У литератури се наводи, да је један од чланова породице Смејкал отворио пивницу у Београду. Она се налазила преко пута кобасичарске радње његовог сународника, Косте Ђорђевића Росулека. Поменута пивница је „одлично радила“. Из дневне штампе можемо сазнати, да је Јован Смејкал у августу 1928. године „поред главне радње у ул(ици) Краља Милана бр(ој) 122, отворио и продавницу… у ул(ици) Краља Милана – Теразије, где ће свака поштована муштерија моћи се снабдети са истом робом, као и у главној радњи“. Уз нову продавницу Јован је „у сутерену отворио бифе са кобасичарским закускама и најбољим вином као и првокласним Вајфертовим пивом“.[14]

Кобасичарска радња Јована Смејкала славила је 1932. године десетогодишљицу рада. Тада је забележено, да је Јован 1906. године дошао из Чешке у Београд, „као млад кобасичарски помоћник, код свог зета Косте Росулека. За време Првог светског рата, Смејкал се повлачио преко Албаније са српском војском. По завршетку рата, наставио је да ради у Росулековој радњи, да би 1922. отворио сопствену кобасичарску радњу, прво у Ратарској улици број 72, а потом на Славији (у улици Краља Милана). Потом је отворио поменуту радњу на Теразијама, а касније је због велике потражње његових производа отворио и трећу радњу, у улици Краља Милана број 49.[15]

Године 1930, Јован Смејкал био је одликован краљевским Орденом Светог Саве петог степена. Београдска општина га је 1931. године наградила Дипломом за чистоћу.[16]

Поред наведених Смејкала, у Београду је било забележено још носилаца овог презимена. За њих није поуздано утврђено, да ли се били у (ближем) сродству са Јованом Смејкалом.[17]

Презиме Смејкал забележено је и у Славонији, односно у северној Хрватској. Према подацима из 1948. године, носиоци овог презимена пописани су у следећим насељима на том подручју: Божјаковина код Дугог Села (2 особе у 1 домаћинству), Хрушковица код Врбовеца (5 носилаца презимена у 1 кући), Лекеник код Сиска (иста бројност), Одра недалеко од Сиска (1 Смејкал), Павловец код Врбовеца (2 особе), Ступно код Сиска (5 чланова породице у 1 домаћинству) и Загреб (2 носиоца овог презимена у 1 дому). Они су, по свему судећи, пореклом били од чешке заједнице, која живи на тим просторима.[18]

 

[1] Време, година V, број 1194, Београд 15. април 1925, 8.

[2] Историјски архив Београда, Управа града Београда, Картотека житеља града Београда и Земуна (у даљем тексту: Картотека).

[3] Картотека.

[4] Картотека.

[5] Картотека.

[6] Картотека.

[7] Картотека.

[8] Картотека.

[9] Време, година V, број 1270, Београд 4. јули 1925, 5.

[10] Време, година VI, број 1653, Београд 28. јули 1926, 6.

[11] Време, година VIII, број 2302, Београд 21. мај 1928, 6.

[12] Вук Петровић, О Чесима и њиховим потомцима у Србији јужно од Саве и Дунава, Чешка беседа Београд, Београд 2015. (у даљем тексту: Вук Петровић), 190.

[13] Време, година VIII, број 2352, Београд 12. јул 1928, 8.

[14] Миливоје М. Костић, Успон Београда, Библиотека града Београда, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 1994, 23; Вук Петровић, 190; Правда, година XXIV, број 209, Београд 5. август 1928, 16.

[15] Време, година XII, број 3605, Београд 15. јануар 1932. (у даљем тексту: Време, 15. јануар 1932), 6.

[16] Време, 15. јануар 1932, 6.

[17] Картотека.

[18] Лексик презимена С. Р. Хрватске, Југославенска академија знаности и умјетности, Институт за језик, Загреб 1976, 599.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – СМЕЈКАЛ

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – НОВОТНИК

Аутор: Александар Бачко

 

Алојз Новотник доселио се у Београд „из Ческе“. Његово лично име бележено је и у другим облицима – као Алуиз и Алоиз. По занимању је био кобасичар, исто као још неки његови земљаци у Србији. Године 1900, у „Трговинско – занатлиском шематизму Краљевине Србије“, рекламирао своје новоотворене кобасичарске радње.[1]

Новотникове радње у Београду биле су лоциране на Теразијама, „до кафане г(осподина) Боторића и у моме филијалу у Босанској улици у кући Димитрија Најдановића кафеџије број 33“.[2]

Своје производе Новотник је 1900. године рекламирао на следећи начин: „Препоручује своје богате прерађевине, свих артикла припадајућих кобасичарској радњи као: шунке предње и стражње изврсног квалитета, праве ташенско мортаделе, ловачке саламе, пољске кобасице, кракавске саламе, дебрецинске кобасице, берлинске саламе, кобасице од гушчијих џигерица (Gansleber), шваргле од језика и без, паризера, кренвиршле и салфаладе сваки дан свеже итд. и то све са најумернијом ценом, сопствена израда“.[3]

Поред тога, Алојз Новотник је у својој реклами навео: „Молим поштов(ане) муштерије да ме својим посетама удостоје и поверење ме поклоне, и уложићу труда да поштов(ану) публику задовољим“.[4]

Андрија Новотник доселио се у Београд из свог родног места, Омољице код Панчева. По занимању је био зидар. Пријавио се 11. децембра 1924. године у Вајфертовој улици број 5 у Београду. Станодавац му је био Ђорђе Вајферт лично.[5]

Андрија је био рођен 5. маја 1893. године. Родитељи су му били Фердинанд Новотник и његова супруга Катарина. Венчао се са Ленком (девојачко презиме Велф), рођеном 21. априла 1896. у Иванову код Панчева. Са њом је имао децу Јулијану (рођену 15. фебруара 1913. у Омољици) и Јохана (родио се 21. маја 1921. године, такође у Омољици).[6]

Франтишек Новотник био је чехословачки држављанин, родом из Ржиковице. Рођен је 20. октобра 1870. године, од оца Јосифа и мајке Марије. Био је директор школе. Лични опис му је био следећи: „стас висок, лице овално, очи сиве, коса црна, нос правилан, уста правилна, бркови проседи, брада мала проседа“. Супруга му се звала Марија (девојачко презиме Филипова), рођена 18. децембра 1873. године у граду Мистек.[7]

У Београд је Франтишек дошао 9. септембра 1932. године. Пријавио се на адреси улица Јове Илића 4, код доктора Бранка Милетића. У српској престоници боравио је кратко, до 26. септембра 1932. године, а потом се вратио у Чехословачку.[8]

Презиме Новотник заступљено је и у другим земљама, односно областима. Тако се, на пример, оно јављало у Славонији, односно у северној Хрватској. Године 1948, носиоци овог презимена пописани су у следећим насељима на том подручју: Дишник код Гарешнице (1 домаћинство – 3 особе са презименом Новотник), Гарешница (2 носиоца овог презимена), Горње Село код Крижеваца (1 домаћинство Новотника са 6 укућана) и Свилна код Славонске Пожеге (1 носилац овог презимена). Они су свакако потицали од чешке заједнице, која живи на тим просторима.[9]

 

[1] Св. Р. Христић, Трговинско – занатлиски шематизам Краљевине Србије, Београд 1900. (у даљем тексту: Христић), 17 (посебна пагинација).

[2] Христић, 17 (посебна пагинација).

[3] Христић, 17 (посебна пагинација).

[4] Христић, 17 (посебна пагинација).

[5] Историјски архив Београда, Управа града Београда, Картотека житеља града Београда и Земуна (у даљем тексту: Картотека).

[6] Картотека.

[7] Картотека.

[8] Картотека.

[9] Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књига XV, недотупав – нокавац, Српска академија наука и уметности, Институт за српски језик, Београд 1996, 763; Лексик презимена С. Р. Хрватске, Југославенска академија знаности и умјетности, Институт за језик, Загреб 1976, 463.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – НОВОТНИК

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ХОЛЕЦ

Аутор: Александар Бачко

 

Међу житељима Кнежевине Србије, касније Краљевине Србије, који су били чешког порекла, забележени су и носиоци презимена Холец. Најпознатији међу њима свакако су били доктор Јосиф Холец и његов син, срески начелник Душан Холец.[1]

Министар војни Миливоје П. Блазнавац поставио је 9. марта 1868. године доктора Холеца за члана комисије, „која ће понова рекрутацију за стојећу војску извршити“.[2]

„Војеном лекару овдашњем“, доктору Јосифу Холецу, Управителство вароши Београда одобрило је 1. маја 1870. године, да „може имати кафану у својој згради која овде у Београду на Дорћолу постоји, на плацу који се граничи од југа улицом званом ‘Зерек’, од запада зградом Настасије, удове Ђорђа Нанча, од севера једним малим сокаком, а од истока кафанском зградом Ђорђа и Андрије, браће Ђоза овдашњи “.[3]

Међу лекарима, који су 1872. године саставили, односно потписали „Устав Српског лекарског друштва“ (Статут Српског лекарског друштва), био је и доктор Холец.[4]

Потпуковник др. Ј(осиф) Холец изабран је 9. маја 1882. године за члана управе, односно одборника, Београдске стрељачке дружине. Холец је освојио четврту награду на „свечаном гађању“ 19/20. септембра 1882. године, под покровитељством краља Милана Обреновића. На овом такмичењу учествовао је укупно 41 члан Београдске стрељачке дружине.[5]

Указом од 12. јануара 1889. године постављен је судија Јосиф Холец за редовног члана Инвалидског суда. Забележено је, да је Холец по чину био санитетски пуковник.[6]

Доктор Јосиф Холец помиње се у списку београдских свечара, који датира из 1895. године. Његова крсна слава био је Никољдан (Свети Никола), 19. децембра по новом календару.[7]

Међу редовним члановима Српског лекарског друштва наводи се доктор Јосиф Холец, у „Државном календару Краљевине Србије“, штампаном 1898. године.[8]

Катарина Холец била је ћерка Јосефа Холеца и његове супруге Марије. Катарина се родила у Крушевцу, 6. новембра 1868. године. Касније је живела у Београду.[9]

Син Јосифа Холеца и његове (друге) супруге Евице, Душан Холец, родио се у Београду 27. новембра 1876. године. Био је у браку са Наталијом (девојачко презиме Јовановић), рођеном 28. марта 1888. године у Зајечару.[10]

Године 1898, као један од запослених у Одељењу за контролу прихода у дирекцији Српских државних железница, наведен је Добривоје Холец. Био је саобраћајни чиновник IX класе.[11]

Као „званичник“ из Београда, Душан Холец се помиње 23/25. јуна 1899. године. Тада је за њега Управа вароши Београда издала званично уверење, да је био „доброг владања“.[12]

Према подацима, који датирају од 3. марта 1924. године, Душан Холец је био срески начелник у пензији. Тада је живео у Бацетиној улици број 4 у Београду.[13]

Добривоју Ј. Холецу, „бив(шем) шефу железничке станице у Беочину“, породица је давала помен у суботу 10. јануара 1925. године, у цркви Светог Саве у Београду.[14]

Године 1925, Душан Холец био је постављен у Министарству унутрашњих дела за среског поглавара у Срезу посавском Области београдске. За њега је тада забележено, да је био „начелник срески у пензији“.[15]

Катарина Холец и Наталија Холец дале су 1926. године добровољне прилоге, у износу по 20 динара, „Дечијем обданишту бр(ој) 2“. Ова установа је била лоцирана у Београду.[16]

Душан Ј. Холец постављен је 1930. године, „по потреби службе“, за управно – канцеларијског чиновника Окружног инспектората у Крагујевцу. Пре тога је био „претстојник“ градске полиције у Травнику.[17]

Шестомесечни помен бившем среском начелнику Душану Холецу давале су 12. априла 1933. године, на гробљу у Београду, супруга Наталија и сестра Катарина Холец.[18]

Према подацима, који датирају из 1934. године, Катарина Холец је живела у Шајкашкој улици број 15 у Београду. Тада је забележено, да се Катарина није удавала.[19]

У Београду се наводе и други носиоци овог презимена. Тако је Карло Холец био је међу регрутима из српске престонице, којима је био упућен позив на војну вежбу „према наређењу команданта VII батаљона Краља Александара I од 28. марта 1894. године бр(ој) 1066“. Карло је по занимању био кројач.[20]

Један од запослених у царинарници у Београду крајем 19. века био је Ђорђе Холец, како сведочи „Државни календар Краљевине Србије“, публикован 1898. године.[21]

У „Адресној књизи Београда“ из 1912. године, такође се помиње један носилац овог презимена. У питању је био Франц Холец. По занимању је био обућар, а живео је у Видинској улици број 13.[22]

Војислав Холец је, како се наводи у листу „Време“, 14/16. августа 1926. године приложио 100 динара Народном одбору Црвеног крста. Овај прилог је био намењен „за пострадале од поплава“.[23]

Војимир Холец био је до 1937. године секретар VII положајне групе у Министарству иностраних послова, а тада је унапређен за секретара VI положајне групе.[24]

 

[1] Славица Поповић-Филиповић, Горостаси чешке науке и културе даровали српском народу: Др Јован Валента, др Антоније Зајичек и др Божана Бартош- Михајловић у традицији Нишког округа, текст на интернет адреси http://www.rastko.rs/rastko/delo/14083

[2] Живети у Београду 1868 – 1878, документа Управе града Београда, књига 4, Историјски архив Београда, Београд 2006. (у даљем тексту: Живети…, књ. 4), 86.

[3] Живети…, књ. 4, 284.

[4] Живети…, књ. 4, 384 – 390.

[5] Српска независност, година II, број 81, Београд 29. мај 1882, 318; Српска независност, година II, број 143, Београд 10. октобар 1882, 554.

[6] Мале новине, година II, број 20, Београд 13. јануар 1889, 2.

[7] Имена свечара, ова књига важи само за Београд за 1895. годину, Издање штампарије Петра К. Танасковића, репринт издање, Београд 1994, 100.

[8] Државни календар Краљевине Србије за годину 1898, Београд 1898. (у даљем тексту: Државни календар 1898), 66.

[9] Историјски архив Београда, Управа града Београда, Картотека житеља града Београда и Земуна (у даљем тексту: Картотека).

[10] Картотека.

[11] Државни календар 1898, 82.

[12] Београдске општинске новине, година XVII, број 26, Београд 18. јули 1899, 101 – 102.

[13] Картотека.

[14] Време, година V, број 1098, Београд 9. јануар 1925, 2.

[15] Време, година V, број 1103, Београд 14. јануар 1925, 2.

[16] Време, година VI, број 1438, Београд 14. фебруар 1926, 2; Време, година VI, број 1673, Београд 17. август 1926, 5.

[17] Време, година X, број 3169, Београд 24. октобар 1930, 5.

[18] Правда, година XXIX, број 10210, Београд 11. април 1933, 14.

[19] Картотека.

[20] Београдске општинске новине, година XII, број 15, Београд 3. април 1894, 65.

[21] Државни календар 1898, 82.

[22] Адресна књига Београда 1912, Београд 1912, део I, 169.

[23] Време, година VI, број 1438, Београд 14. фебруар 1926, 2; Време, година VI, број 1673, Београд 17. август 1926, 5.

[24] Време, година XVII, број 5683, Београд 11. новембар 1937, 4.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ХОЛЕЦ