NOTES ABOUT CERTAIN HISTORICAL DATUS AND PANGLIMAS (SULTANATE OF SULU)

Author:

Aleksandar Bačko GCPS

Dedicated to

His Royal Majesty

Paduka Mahasari Al-Maulana Ampun Sultan

Hadji Muedzul-Lail Tan Kiram ibni Almarhum Sultan Mohammad Mahakuttah Abdulla Kiram

The 35th Sultan of Sulu and North Borneo


Grand Sayyid and Hereditary Sovereign of

The Royal and Hashemite Order of the Pearletc. etc.

DATU

(TITLE)

Title “Datu” refers to royalty, highest nobility and some notables of Philippine Islands. In the Royal Sultanate of Sulu, this title is also known as Su-sultanun. Some of early Rulers of Sulu were bearing title Tuan. It is important to mention, that descendant of Tuan Mashā′ikha (died in 1310 AD), Tuan May, had a son, named Datu Tka. The descendants of Tuan May did not assume the title Tuan, instead, they started to use title Datu. It is the first known time, that title Datu was used as a political institution in Sulu.[1]

Sulu Archipelago, before the arrival of Islam, was inhabited by several cultures. It was devided in three independent kingdoms, which were ruled by the Buranun, Tagimaha, and Baklaya peoples. The socio-political systems of these kingdoms were characterized by several distinct institutions: rajahship, datuship, tuanship and timwayship. The arrival of mentioned Ruler, Tuan Mashā′ikha, established a core Islamic community in the island.[2]

In the Royal Sultanate of Sulu, titles Royal Datu and Datu acquired exclusively by lineage of the Sultan’s Family, or by adoption. All male members of the Royal House of Sulu should hold this hereditary title. They should hold the style His Royal Highness, or His Highness, according to the traditional customs of Royal House of Sulu. Their spouses should hold the title of Dayang Dayang (Princess of the first degree) and should hold the style Her Royal Highness, or Her Highness.[3]

Datus in Visayas belonged to the Tumao class. In that region and in Mindanao, among other meanings, Datu was a title refering to: Chiefs, Sovereign Princes, and Monarchs. This was also a title of members of Maginoo class in Tagalog society, who ruled over a community. Same was at the lowlands of Luzon. Datus either ruled over a single community (a pook) or part of a larger settlement (a bayan, „town“). They constituted a council (lipon, lupon, or pulong) and answered to a Paramount Chief, Lakan (or Rajah). During the Spanish conquest of Philippine Islands, these community Datu were given the equivalent Spanish title of Don.[4]

In some other parts of Southeast Asia, as well as in Oceania, some similar titles are (or were) used. Term “Datu” is, for instance, akin to the Malay word Dato or Datuk. These are royal titles of the Malay people. Fijian title of Ratu shares the same root.[5]

Term “Datu Sadja” is refering to senior titled nobility in the Royal Sultanate of Sulu. Style of Datu Sadja is „Excellency“. The title of Datu Sadja may be granted for certain merits or achieved through appointment to any of the eight great offices of the Realm: Wazir (Prime Minister), Datu Maharaja Adenduk, Datu Maharaja Layla, Datu Amir Bahar, Chancellor, Secretary General, Gateway Chronicler King of Arms, and the Chief of Protocol and Public Relations. In the past, the list of these offices was varying, but similar. Also, title (Gullal) of Datu Sadja can be granted, if a commoner has achieved outstanding deeds or services to Sultan and Sultanate.[6]

Datu Sadja is not hereditary title, unless the Sultan, in any particular situation, decides otherwise. Anyway, a kind of preference is being given to the relatives of the past Datu Sadjas. It is established, that the children of Datus enjoy the titles of Tuan (for men), or Sitty (for women). This Tuanship descends via primogeniture. In the Royal Sultanate of Sulu, spouses of Datu Sadjas in this Sulatanate are bearing title Dayang, and style “Her Excellency”.[7]

            Term “Datu” is also attested in topography of Philippine Islands. There are many Philippine place names with this root, and in Sulu is settlement Datu Tubig. It is located at the island Bucutua in Sulu archipelago.[8]

CERTAIN HISTORICAL

DATUS

(SULTANATE OF SULU)

Datu Aliud-Din

            Datu Aliud-Din was grandson of Sultan Shakirul-Lah of Sulu. He challenged Sultan Jamalul-Kiram II of Sulu, during first reign 1884 – 1895, but he was unsuccessful. Because of that, Datu Aliud-Din was forced to flee to the island Basilan. As a mediator between the Sultan and Aliud-Din appeared Datu (later Sultan) Harun Ar-Rashid.[9]

Datu Bandahara

            Datu Bandahara from Jolo was mentioned in documents in 1836, when he owed some items to commander Hose Maria Dujiol. His historical mentions, dating from 1828. and 1829. were also preserved.[10]

Datu Bukon

            Datu Bukon, alongside with Datu Molok, was the head of community of 600 men in Jolo town. He is mentioned in document dating from 1814.[11]

Datu Bulok

            Datu Bulok was remembered as “principal rival” of Datu Molok. He is mentioned in documents in 1836. At that time, he owed some items to commander Hose Maria Dujiol. Datu Bulok lived in Jolo (Sulu).[12]

Datu Camsa

            Datu Camsa was Sultan Sharapud-Din’s son-in-law. He was mentioned in Jolo, in April 1794. It was stated, that Datu Camsa “led pillaging expeditions in the Philippines selling the captives in Jolo, Borneo, Makassar and Batavia”. He had son, named Datu Tabuddin. See also: Datu Tabuddin.[13]

Datu Daniel

            Datu Daniel lived in Jolo (Sulu). He was mentioned in documents dating from 1830s, including one from 1834.[14]

Datu Emir Bahar

            Datu Emir Bahar was mentioned in historical documents during 1830s, more precisely in 1835. At that time, he had certain debts to the Chinese traders. Datu Emir Bahar lived in Jolo. He led significant export trade.[15]

Datu John

            In document dated in 1836, some items that Datu John owed to commander Hose Maria Dujiol are mentioned. Datu John lived in Jolo.[16]

Datu Julkarnain

During the second reign of Sultan Jamalul-Kiram II of Sulu, in 1895, the unit of the Sultanate of Sulu led by prominent military leaders, brothers Datu Julkarnain and Datu Kalbi, attacked the Spanish troops in the Jolo. However, this attack was rejected by the combined forces of the Spanish Army and military units of their Filipino allies. See also: Datu Kalbi.[17]

Datu Kalbi

            Kalibi was one of Datus of Sulu. He was brother of Datu Julkarnain of Sulu. Alongside his brother, Datu Kalibi attacked  the Spanish troops in the Jolo in 1895. this attack was unsuccessful. See also: Datu Julkarnain.[18]

Datu Mohammed Buyo

            Datu Mohammed Buyo was bearing title of the Raja Muda (Crown Prince) of the Sulu Sultanate. He was mentioned in certain historical documents, dating from 1825. and 1831. Datu Mohammed Buyo lived in Jolo.[19]

Datu Molo

            Datu Molo, resident of Jolo, was mentioned in historical document dating from 1833. He might be same person as Datu Molok (see).[20]

Datu Molok

            Datu Molok was the Prime Minister of Sulu during long period. He was “described in European accounts as an enterprising, intelligent man, owning four trading ships and a large quantity of arms (25 cannon and 100 muskets) and reputed to be worth 150 000 pesos“. In 1814. Datu Molok, alongside with Datu Bukon, was the head of community of 600 men in Jolo town. He is also mentioned in documents in 1834. He lived in Jolo (Sulu). It is stated, that Datu Molok’s “principal rival” was Datu Bulok. See also: Datu Molo.[21]

Datu Putong

            Putong was one of Datus of Sulu and descendant of Sultan Alimud-Din of The Sultanate of Sulu. He was also ancestor (great grandfather) of Datu Harun Ar-Rashid, who was declared Sultan of Sulu by Spansh in Manila in 1886, but was forced to abdicate in 1894.[22]

Datu Salipasan

            Datu Salipasan lived in Jolo (Sulu). This datu was mentioned in historical document, dating from year 1830.[23]

Datu Tabuddin

            Datu Tabuddin was son of Datu Camsa. Together with his father, Datu Tabuddin is mentioned in Jolo, in April 1794. See also: Datu Camsa.[24]

PANGLIMA

Term “Panglima” refers to region representative within Royal Sultanate of Sulu. Sub region representative inside Royal Sulu Sultanate is called Laksaman. Panglimas of Sultanate are bearing title Tuan (for males), or Sitti (for females). Also, Panglima Dalan was former office in the Royal Sultanate of Sulu. It was conferred to blood relatives of Sultan.[25]

“Tuan” is a title with basic meaning: „lord“, „powerful master“, or “master”. Nowadays, it is the title of the Minor Titled Nobility in the Sultanate of Sulu. Style of Tuan is “Honourable”. This title can be achieved or inherited. Offices referring to this style are: Wakil Kesultanan, Panglima, Parkasa and Laksaman. Sitti, female equivalent of the title Tuan, has basic meaning “Lady”. Style of Sitti is “Honourable”. This title also can be achieved or inherited.[26]

            In topography of Philippine Islands, term “Panglima” is also attested. There are few Philippine place names with this root – in Sulu settlements Panglima Estino (New Panamao) and Hadji Panglima Tahil (Marunggas), as well as Panglima Sugala in Tawi-Tawi.[27]

CERTAIN HISTORICAL

PANGLIMAS

(SULTANATE OF SULU)

Hadji Panglima Tahil – See: Panglima Tahil.

Panglima Alip

            Panglima Alip was “principal Chief” of Ballongningkin (island in Sulu archipelago). He was mentioned in historical document, dating from 1838. It is stated, that Panglima Alip is “under the Sultan of Sulu”.[28]

Panglima Ambutong

            Panglima Ambutong is mentioned among other Sulu local leaders (Panglima Hassan, Panglima Dammang) in historical documents dating from 1903.[29]

Panglima Asib

            Panglima Asib, local leader of Patikul on Jolo Island, was mentioned during the reign of the Sultan Aliud-Din (Aliyud-Din) of Sulu, more precisely in year 1812. At that time, Patikul had estimated population of about 5000.[30]

Panglima Dammang

            Panglima Dammang was one of local leaders in the Sultanate of Sulu in early 20th century. He was mentioned in historical documents dating from 1903, among other bearers of the same title (Panglima Hassan, Panglima Ambutong). [31]

Panglima Daud

            Among the local Sulu leaders, during the reign of Sultan Aliud-Din (Aliyud-Din), was Panglima Daud. He was leader of Bual on Jolo Island. Panglima Daud was mentioned in document dating from 1812.[32]

Panglima Hassan (19th century)

            One of the local leaders, during the reign of Sultan Aliud-Din (Aliyud-Din) of Sulu, was Panglima Hassan. He was leader of Sagaugun near Jolo. Panglima Hassan was mentioned in historical document dating from 1812.[33]

Panglima Hassan (20th century)

            Other, later local leader from Sulu, was also bearing same name and title. It was Panglima Hassan, who “opened fight” that lasted from October 1903, until March 1904. He is mentioned in various historical documents.[34]

Panglima Japar

            Panglima Japar, local leader of Pata Island in Sulu archipelago, south of Jolo Island, was mentioned during the reign of the Sultan Aliud-Din (Sultan Aliyud-Din) of Sulu, more precisely in year 1812.[35]

Panglima Kamba

            Among the local Sulu leaders, during the regin of Sultan Aliud-Din (Aliyud-Din), was Panglima Kamba. He was leader of Buang Hinan near Jolo. Panglima Kamba was mentioned in historical document dating from 1812.[36]

Panglima Sayyadi

            In the Sultanate of Sulu, local leader of Tapul Island (located south of Jolo Island) in 1890. was Panglima Sayyadi.[37]

Panglima Tahil (Hadji Panglima Tahil)

            Hadji Panglima Tahil was one of the Sulu local leaders. Among other historical documents, Panglima Tahil was mentioned as one of the grantees from Sulu during the reign of the Sultan Jamalul Kiram.[38]

 


[1] Aleksandar Bačko, HRM Sultan Muedzul Lail Tan Kiram and The Sultanate of Sulu,Belgrade 2019. (further: Bačko, HRM Sultan Muedzul Lail Tan Kiram), 113 – 115; Aleksandar Bačko, Sultanate of Sulu – Notes from the past and present times, Belgrade 2015. (further: Bačko, Sultanate of Sulu), 56 – 58; Sixto Y. Orosa, The Sulu Archipelago and its people, New York 1931. (further: Orosa), 24; HE Datu Sadja Michael Y. Medvedev, The Honours System of the Royal Sultanate of Sulu (further: Medvedev, Honours).

[2] Bačko, HRM Sultan Muedzul Lail Tan Kiram, 113 – 115; Bačko, Sultanate of Sulu, 56 – 58.

[3] Medvedev, Honours; Bačko, HRM Sultan Muedzul Lail Tan Kiram, 113 – 115, 117, 120, 136; Bačko, Sultanate of Sulu, 56 – 58, 60, 62 – 63, 78.

[4] Artemio R. Guillermo, Historical Dictionary of the Philippines, third edition, 2012. (further: Guillermo, Historical Dictionary), 4, 5, 125, 273, 300; Bačko, HRM Sultan Muedzul Lail Tan Kiram, 113 – 115; Bačko, Sultanate of Sulu, 56 – 58.

[5] Bačko, HRM Sultan Muedzul Lail Tan Kiram, 113 – 115; Bačko, Sultanate of Sulu, 56 – 58.

[6] Orosa, 58; Medvedev, Honours; Bačko, HRM Sultan Muedzul Lail Tan Kiram, 116 – 118; Bačko, Sultanate of Sulu, 58, 60.

[7] Medvedev, Honours; Guillermo, Historical Dictionary, 236; Bačko, HRM Sultan Muedzul Lail Tan Kiram, 116 – 118; Bačko, Sultanate of Sulu, 58 – 60.

[8] Gazetteer of the Philippines, Volume I, A – L, Second edition, Washington D. C. May 1989, 429.

[9] James Francis Warren, The Sulu Zone, 1768-1898, The Dynamics of External Trade, Slavery, and Ethnicity in the Transformation of a Southeast Asian Maritime State, second edition, Nus Press, Singapore 2007. (further: Warren), 124; Philippine studies, Volume 42, Manila 1994, 30, 37; Orosa, 34 – 35, 107; Habib Jamasali Sharief Rajah Bassal Abdurahman, The Sultanate of Sulu: their dominion, 2002, 80; Gémino H. Abad, Memories, visions, and scholarship, and other essays, University of the Philippines, Center for Integrative and Development Studies, 2001, 106, 133; Volker Schult, Wunsch und Wirklichkeit, Deutsch–philippinische Beziehungen im Kontext globaler Verflechtungen 1860–1945, Berliner Südostasien-Studien, Band 8, Berlin 2008, 63; Samuel K. Tan, Filipino Muslim perceptions of their history and culture as seen through indigenous written sources, 2003, 16; Bačko, HRM Sultan Muedzul Lail Tan Kiram, 61 – 62; Bačko, Sultanate of Sulu, 31.

[10] Philippine Studies, Volumes 25 – 26, Ateneo de Manila, 1977. (further: Philippine Studies 25 – 26), 53; Warren, 59, Appendix R.

[11] Warren, 153.

[12] Philippine Studies 25 – 26, 63; Warren, 59.

[13] David John Starkey, Jaap de Moor, E. S. van Eyck van Heslinga, Pirates and Privateers – New Perspectives on the War on Trade in the Eighteenth and Nineteenth Centuries, University of Exeter Press, 1997, 70; Warren, 152.

[14] Warren, Appendix R

[15] Y.H. Teddy Sim, Piracy and surreptitious activities in the Malay Archipelago and adjacent seas, 1600 – 1840, Springer, Singapore 2014, 137; Warren, 59; Philippine Studies 25 – 26, 63.

[16] Philippine Studies 25 – 26, 63; Warren, 59.

[17] Gregorio F. Zaide, The pageant of Philippine history: political, economic, and socio-cultural, Volume 1, 1979. (further: Zaide), 556; Salah Jubair, Bangsamoro, 1999. (further: Jubair), 53; Bačko, HRM Sultan Muedzul Lail Tan Kiram, 63; Bačko, Sultanate of Sulu, 32 – 33.

[18] Zaide, 556; Jubair, 53; Bačko, HRM Sultan Muedzul Lail Tan Kiram, 63; Bačko, Sultanate of Sulu, 32 – 33.

[19] Mohd. Taib Osman, Islamic Civilization in the Malay World, Dewan Bahasa dan Pustaka and the Research Centre for Islamic History, Art and Culture, Istanbul, 1997, 92; Warren, Appendix R.

[20] Warren, Appendix R.

[21] Charles F. Keyes, On the Margins of Asia, Diversity in Asian States, Association for Asian Studies, 2006, 61, 63; Philippine Studies 25 – 26, 63; Warren, 59, 153, 226.

[22] Bačko, HRM Sultan Muedzul Lail Tan Kiram, 61 – 62; Bačko, Sultanate of Sulu, 31; Warren, 124.

[23] Warren, Appendix R.

[24] Warren, 152.

[25] Orosa, 11, 24, 58 – 60; Medvedev, Honours; Bačko, HRM Sultan Muedzul Lail Tan Kiram, 122, 128; Bačko, Sultanate of Sulu, 64, 70.

[26] Orosa, 61; Medvedev, Honours; Bačko, HRM Sultan Muedzul Lail Tan Kiram, 139, 141 – 142; Bačko, Sultanate of Sulu, 81, 83 – 84.

[27] Sulu in Focus, Its Demographic and Socio-economic Profile, Republic of the Philippines, National Statistics Office, Sulu 1999, 62 – 63, 66, 137, 139, 141; Tawi-Tawi in Focus, Its Demographics and Socio-economic Profile, Republic of the Philippines, National Statistics Office, Tawi-Tawi 1999, 100 – 101, 193.

[28] Warren, Appendix Q; Transformasi sosial, merenungkan dan memformulasikan kebijakan/dasar pembangunan di Borneo-Kalimantan, prosiding Konferensi Antaruniversiti se Borneo-Kalimantan ke-3, 15 – 17 Jun di Banjarmasin, Kalimantan Selatan, Indonesia, Borneo-Kalimantan 2007, Institut Pengajian Asia Timur, Universiti Malaysia Sarawak, 2007, 366.

[29] Annual Reports of the War Department, Volume 5, United States. War Department, Washington 1903. (further: Annual Reports…), 526.

[30] Warren, Table 3.

[31] Annual Reports…, 526.

[32] Warren, Table 3.

[33] Warren, Table 3.

[34] B. R. Rodil, The Minoritization of the Indigenous Communities of Mindanao and the Sulu Archipelago, Alternate Forum for Research in Mindanao, 2004, 123; Annual Reports…, 526.

[35] Warren, Table 3.

[36] Warren, Table 3.

[37] Habib Jamasali Sharief Rajah Bassal Abdurahman, The Sultanate of Sulu, Their Dominion, Astoria Print. & Publishing Company, 2002, 54.

[38] Readings on the Sabah Question, International Studies Institute of the Philippines, 1987, 93.



NOTES ABOUT CERTAIN HISTORICAL DATUS AND PANGLIMAS (SULTANATE OF SULU)

ПРИЛОЗИ ПОЗНАВАЊУ РУСКИХ ПОРОДИЦА У БЕОГРАДУ И ЗЕМУНУ ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА

Аутор:

Александар Бачко

Посвећено

Њеном Императорском Величанству

Великој Кнегињи

Марији Владимировној

од Русије

Поглавару Руског Царског Дома и

de jure Царици Сверуској

и

Његовом Императорском Височанству

Царевићу Престолонаследнику

Великом Кнезу

Георгију Михаиловичу

         

   Након Фебруарске револуције, Октобарске револуције и Грађанског рата (1917/18 – 1922/23), велики број „Белих“ Руса, морао је напустити своју отаџбину. Највећи део руске елите емигрирао је тада, раме уз раме са бројним другим избеглицама, припадницима различитих друштевих слојева.[1]

            Велики број руских емиграната населио се тада у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Неки од њих су се касније преселили у друге земље, али је знатан део ових досељеника остао у Краљевини СХС (Краљевини Југославији). Посебно је бројна била руска емиграција у Београду. Многи од досељених Руса су у српској (југословенској) престоници засновали своје породице и оставили потомство.[2]

            Већи део руских досељеника из овог периода, имао је високо и средње образовање. Та чињеница је, уз друге њихове способности и вештине, веома позитивно утицала на развој Београда, као и на развој Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца уопште.[3]

            Међу руским емигрантима у Београду било је и: припадника племства, официра, високих интелектуалаца, признатих уметника, као и носилаца одликовања: Ордена Светог Владимира, Ордена Свете Ане, Ордена Светог Николаја Чудотворца, Ордена Светог Станислава и других значајних одличја. Породице само неких од њих поменуте су у редовима који су пред Вама.[4]

            Вреди поменути, да је приликом писања овог рада коришћена грађа Историјског архива Београда, тачније Картотека житеља града Београда и Земуна (фонд Управе града Београда). Није нам познато, да је наведена коришћена грађа о породицама руског порекла до сада била негде публикована. У тексту су имена и презимена углавном презентована у српској форми, како су наведена и у поменутим документима.[5]

            У Картотеци житеља града Београда и Земуна наводе се не само оне особе које су живеле у Београду (односно Земуну), већ и они који су ту привремено боравили, а имали су стално пребивалиште у другим насељима.[6]

            У тексту који следи нису презентовани опсежни подаци о руским досељеницима у Београду и Земуну, већ само поједини прилози њиховим биографијама.

***

Абрамов Александер (син Мирона)

            Руски држављанин Александер Абрамов био је син Мирона Абрамова и његове супруге Елене. Родио се 29. августа 1872. године. По занимању је био «чиновник данског посланства» у Београду.[7]

            У Картонима житеља Београда се наводи, да је Александер Абрамов прво био пријављен у улици Милоша Великог број 49 (од 28. маја 1924), а потом у Немањиној улици број (од 3. септембра 1924. године).[8]

Абрамов Феодор (син Феодора)

            У Картотеци житеља Београда, која се данас чува у Историсјком архиву Београда, сачуван је картон «Феодора Абрамова (сина Феодора)». Из овог документа можемо видети, да је Феодор био рођен у Русији, наводно 1870. године. Био је руски држављанин, а наведено је, да је по занимању учитељ. У Београду је прво боравио у хотелу «Сплендид», а потом у улици Кнегиње Љубице број 25, у периоду од 15. марта до 24. марта 1938. године. После тога је отишао у Бугарску.[9]

            У земунским картонима житеља помиње се Фјодор Фјодорович Абрамов, односно «Тодор Абрамов, син Тодора и Александре» (Феодор син Феодора), родом је био из «Допске» (Донске) области у Русији. Као датум његовог рођења наводи се 12. децембар 1870. године. Био је удовац, «грчко источне» вероисповести. Забележено је, да је по занимању био учитељ. Боравио је у Земуну у периоду од 12. септембра до 24. септембра 1938. године, на адреси Прегревица број 62. Након тога, отишао је «за Софију».[10]

            Опширнији подаци о Феодору Абрамову, носиоцу више високих одликовања Руске Империје, који је по чину био генерал – лајтант, наведени су у тексту „Прилози за биографски речник витезова Ордена Свете Ане у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији“ (I део).[11]

Аверјанов Петар (син Ивана)

            За Петра Аверјанова, сина Ивана и Марфе, у Картотеци житеља Београда наводи се, да је био рођен 5. октобра 1867. године у Петрограду. Забележено је, да је био руски држављанин, православне вероисповести. Био је ожењен са Софијом, рођеном 1870. године у Тифлису (Тбилисију).[12]

Очуван је и његов кратки лични опис: средњи стас, лице овално, очи зелене, коса „шишана“, нос и уста правилни, бркови проседи, „носи цвикере“. Петар је био пријављен у Београду 20. априла 1928. године, на адреси Ратарска 127 (касније је ова улица променила име у Краљице Марије). У истом документу је забележено, да је због смрти одјављен са ове адресе, 19. октобра 1937. године.[13]

О генерал – лајтанту Петру Аверјанову, који је био награђен већим бројем високих одликовања Руске Империје, опширније информације су презентоване у тексту „Прилози за биографски речник витезова Ордена Свете Ане у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији“ (I део).[14]

Акаро Надежда (ћерка Александра)

            Надежда Акаро била је ћерка Александра Акара и његове супруге Катарине, чије је девојачко презиме било Мацановска. Родила се 1. децембра 1918. године у Кијеву у Руској Империји. Била је православне вероисповести. Стекла је југословенско држављанство. Није била удата.[15]

            У Београд је Надежда дошла из Марибора у Дравској Бановини (улица Кузарјева 12). Прво је била пријављена на београдској адреси Соколска 7 (од 19. априла 1940. године). Потом је променила неколико адреса у српској престоници: Његошева 4, Јована Ристића 37, поново Соколска 7, Битољска 8, Његошева 49 и Јована Ристића број 27 (почевши од 11. јула 1941. године).[16]

            Надеждин отац, Александар Васиљевич Акаро, био је пилот, по чину потпуковник. Био је носилац више значајних одликовања Руске Империје (Ордена Светог Георгија, Ордена Свете Ане и Ордена Светог Станислава). Опширније је о овом истакнутом официру писано у тексту „Прилози за биографски речник витезова Ордена Свете Ане у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији“ (II део).[17]

Апухтин Константин (син Валеријана)

            Руски држављанин Константин Апухтин био је син Валеријана Апухтина и његове супруге Варваре. Родио се 6. марта 1881. године у Виљни (Вилњусу) у Руској Империји. У Београду је прво био пријављен на адреси (Булевар) Краља Александра 120 (од 8. фебруара 1925), а потом у Граховској улици број 14 (од 12. маја 1925. године).[18]

            Константин Валеријанович Апутхин био је „контрактуални нижи војно – технички чиновник I класе“ у Војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца до 4. децембра 1922. године, када је решењем краља Александра I Карађорђевића завршена његова служба.[19]

            У питању је био истакнути руски царски официр, генерал – лајтант Константин Валеријанович Апухтин, носилац неколико високих одликовања Руске Империје. Опширније је о генералу Апухтину писано у тексту „Прилози за биографски речник витезова Ордена Свете Ане…“ (II део).[20]

Бајдак Леонид (син Ивана)

            Пилот Леонид Бајдак био је син Ивана Бајдака и његове супруге Јелене (девојачко презиме Омељченко). Родио се у Одеси у Руској Империји, 8. марта 1894. године. По чину је био пуковник. Био је православне вероисповести. Стекао је југословенско држављанство  – „завичајна општина“ била му је Нови Сад.[21]

            Леонидова супруга била је Наталија (девојачко презиме Бабринскаја), рођена 11. септембра 1902. године у Тули у Русији. Овај брачни пар имао је ћерку Татјану, рођену 9. марта 1924. године у Новом Саду (по другом документу – 1923. у Петроварадину).[22]

            Како се наводи у „Службеном војном листу“ Краљевине СХС, „контрактуални нижи војно – технички чиновник IV класе“ Леонид И. Бајдак био је постављен 4. октобра 1922. године „на службу у радионицу I Ваздухопловне команде“.[23]

            „Наредбом министра војске и морнарице“ од 14. јуна 1926. године, одређен је „по потреби службе“ ваздухопловни поручник Леонид И. Бајдак за пилота аеропланске радионице 1. ваздухопловног пука.[24]

            Ваздухопловног мајора Леонида И. Бајдака „у име краља Петра II… краљевски намесници“ су на предлог министра војске и морнарице, унапредили у чин ваздухопловног потпуковника, 6. септембра 1940. године.[25]

            У „Росингеровој“, односно Розегеровој улици број 9а у Земуну (данас улица Мирослава Тирша), Леонид Бајдак је био пријављен од 1. маја 1937, до 26. септембра 1938. године, када је отишао у Скопље. У Розегеровој 9а у Земуну поново је био пријављен од 9. јула 1941. до 29. јуна 1942. године (отишао је у Сарајево). У међувремену је долазио на адресе Шарпланинска 1 (3. септембра 1941) и Нова улица број 96 у Београду (19. јануара 1942. године).[26]

Балк Александар (син Павела)

Руски држављанин Александар Балк родио се у Петрограду, 7. фебруара 1866. године. Отац му је био Павел Балк, а мајка му се звала Ана (девојачко презиме Тимашов). Александар је по занимању био чиновник „М(инистарства) вој(ног)“, а по вероисповести православац. Његова супруга Вера такође је била рођена у Петрограду.[27]

У Београду је Александар Балк прво био пријављен на адреси Кнез Милетина 35 (почевши од 5. априла 1924 године). Касније је живео на различитим адресама: Краља Милутина 56, Милоша Великог 83, Јована Ристића 27, Алексе Ненадовића 36, Коларчева 9, Краља Милутина 33, Војводе Миленка 22, Делиградска 15 и Коче Капетана 36 (од 9. маја 1941. године).[28]

Очуван је и лични опис Александра Балка у Картонима житеља Београда: стас висок, лице дугуљ(асто), очи смеђе, коса – „челав“(!), нос правилан, уста правилна, бркови мали, брада мала, а „нарочите знаке“ није имао.[29]

Барбовић Иван (син Гаврила)

            Иван Барбовић, односно Барбович, рођен је у Полтави у Руској Империји, 27. јануара 1874. године. Отац му се звао Гаврил Барбович, а мајка му је била Елена (девојачко презиме Семеновска). Био је руски држављанин, православне вероисповести. По занимању је био чиновник Министарства војног и морнаричког.[30]

            Иванова супруга била је Марија рођена Ларионова. Она се родила 26. фебруара 1885. године у Петрограду. Овај брачни пар имао је сина Метислава Барбовића, који се родио у Петрограду 27. јануара 1910. и ћерку Људмилу, рођену 8. октобра 1917. године у Русији. Поменути Иванов син био је чиновник по занимању.[31]

            У Картонима житеља Београда је забележено, да је Иван Барбовић живео на више адреса: Краља Милана 85 (од 17. новембра 1926), Његошева 55, Битољска 77, Таковска 50, Таковска 13, Мајке Јевросиме 1, Далматинска 76, Сазонова 62 и Саве Текелије број 1 (почевши од 13. маја 1940. године).[32]

            Иван Барбович био је истакнути руски официр, генерал – лајтант по чину. Био је носилац високих одликовања, као што су: Орден Свете Ане 3. степена (1910. године), Орден Светог Станислава 2. степена (1914), Орден Светог Владимира 4. степена са мачевима (1915), Орден Свете Ане 2. степена са мачевима (1915), Георгијевско оружје (1915), Орден Светог Георгија 4. степена (1915. године), а био је одликован и другим значајним одличјима.[33]

            Орденом Светог Саве петог реда одликовао је краљ Александар I Карађорђевић, 24. октобра 1922. године, контрактуалног вишег техничког чиновника III класе Ивана Гавриловича Барбовича.[34]

            Иван Барбович био је члан Управног одбора „Руско – српског клуба“, како се наводи у чланку, публикованом у београдском дневном листу „Правда“ од 22. маја 1933. године.[35]

Борисов Кирил (син Бориса)

            Руски држављанин Кирил Борисов родио се 5. маја 1906. године у Петрограду. Отац му је био Борис Борисов, а мајка му се звала Наталија (девојачко презиме Давидчикова). Као Кирилово занимање прво је забележено „студ(ент) тех(нике)“, а касније је дописано „певач“. Био је православне вероисповести.[36]

            Кирилова супруга била је Гали(?) рођена Ивановскаја. Она је рођена у Русији, 14. августа 1906. године. Очуван је и лични опис Кирила Борисова у Картонима житеља Београда: стас средњи, лице овално, очи црне, коса смеђа, нос правилан, уста правилна, бркове брије, браду брије, „нарочите знаке“ нема.[37]

            У Београду је Кирил Борисов био пријављен на више адреса: Нишка 20, Војводе Драгомира 8 (од 7. септембра 1929), Кнез Данилова 67, Мишарска 4, Престолонаследников трг 38, Далматинска 58, Саве Текелије 1, Краљице Наталије 35, Кнеза Павла 53, Кнегиње Зорке 56, Страхињића Бана 33а и Војводе Миленка 20 (од 19. марта 1941. године). У међувремену је путовао у: Херцеговину, Белу Цркву и Беч. Кирил је 22. марта 1941. године поново отпутовао за Беч и више се није пријављивао у Београду.[38]

            У новинском чланку поводом концерта у сали Музичког друштва „Станковић“, који је одржан у мају 1933. године, за Кирила Борисова се наводи, да „има добру школу и соноран заобљен баритон“. Такође је поменуто, да је његово извођење било „врло добро“.[39]

Врангел Олга (удовица)

            У Картонима житеља Београда забележено је, да је удовица Олга Врангел рођена 5. августа 1885. године у Петрограду. Родитељи су јој били Михаило Иваненко и Наталија рођена Катков(а). Олга је била руска држављанка, православне вероисповести. Према подацима из 1934. године, била је пензионерка.[40]

            У Београд је Олга Врангел дошла из Брисела у Белгији, 9. децембра 1934. године. Била је пријављена у Румунској улици број 8. Као њен „станодавац“ на тој адреси наведена је Јелисавета Котљаревска. У Брисел се Олга Врангел вратила после кратког времена, 20. децембра 1934. године.[41]

            Баронеса Олга Михајловна Врангел (рођена Иваненко) била је супруга, касније удовица чувеног барона Петра Николајевича Врангела, генерала и команданта Беле армије. Преминула је у емиграцији, током 1968. године.[42]

Гагарин Григорије (син Ђорђа)

            Григорије Гагарин био је син Ђорђа Гагарина и његове супруге Јелене. Рођен је у Москви, 29. марта 1912. године. Био је православне вероисповести. По занимању је је био дипломирани филозоф, а 3. маја 1935. године постао је асистент на универзитету. Стекао је југословенско држављанство.[43]

            Венчао се са Смиљком, чије је девојачко презиме било Михајловић. Григоријева супруга рођена је у Вуковару, 16. августа 1910. године. Овај брачни пар имао је ћерку Јелену, рођену у Београду 17. јануара 1940. године.[44]

            Од 24. августа 1933. године, Григорије Гагарин био је пријављен на адреси Нишка 32 у Београду. Касније је променио више адреса у српској престоници: Јована Ристића 27, Франкопанова 4, Палмотићева 6, Варшавска 38, а од 14. јуна 1941. године поново је живео у улици Јована Ристића број 27. У Картонима житеља Београда забележено је, да је Гагарин 3. децембра 1942. године отишао „у Немачку“.[45]

            Један од добитника Награде Фондације „Лука Ћеловић – Требињац“ 1933. године био је студент филозофије Григорије Гагарин, за рад „Рудник Мешица у источним Караванкама“. Његова награда износила је 1000 динара.[46]

            У научној експедицији организованој од стране Београдског универзитета, која је 1933. године ишла у Андријевицу у Црној Гори и на Косово, учествовао је и Григорије Гагарин са Филозофског факултета.[47]

            Григорије Гагарин постављен је 27. јуна 1938. године за асистента – чиновничког приправника (VIII положајне групе) на Филозофском факултету Универзитета у Београду. До тада је Гагрин био асистент – дневничар истог факултета.[48]

            За асистента „с правима чиновника VIII положајне групе“ на Филозофском факултету Универзитета у Београду постављен је одлуком од 24. октобра 1939. године Григорије Ђ. Гагарин.[49]

Гагарин Константин (син Ивана)

            Руски држављанин Константин Гагарин родио се 4. октобра 1900. године. Отац му је био Иван Гагарин, а мајка му се звала Надежда. По занимању је Константин био „прив(редни) чинов(ник)“. Био је православне вероисповести.[50]

            Супруга Константина Гагарина била је Ра(д)мила, чије је девојачко презиме било Цвејић. Рођена је 4. децембра 1905. године у Ђали. Овај брачни пар имао је синове Ивана (рођеног 10. марта 1929) и Николу (родио се 14. новембра 1931. године).[51]

            Константин Гагарин живео је на више адреса у Београду: Златиборска 94 (од 19. октобра 1928. године), Бојанина 15, Подрињска 4, Лозничка 5, Ужичка 14, Косовска 39, Краљице Наталије 8, Ломина 30, Ломина 5, Кондина 1 и од 6. фебруара 1941. године Скадарска улица број 6.[52]

            Очуван је и физички опис Константина Гагарина у Картонима житеља Београда: стас средњи, лице дугуљасто, очи зелене, коса смеђа, нос правилан, уста правилна, бркове брије, браду брије, „нарочите знаке“ нема.[53]

Глебов Иван (син Александра)

            Иван Глебов рођен је у Петрограду у Русији, 8. маја 1885. године. Отац му је био Александар Глебов, а мајка му се звала Маргарита. Иван је стекао чехословачко држављанство. По занимању је био „прив(редни) чинов(ник)“, а по вероисповести православац.[54]

            Како се наводи у Каротонима житеља Београда, био је ожењен. У српску престоницу је дошао из Марибора. У Београду је Иван Глебов био пријављен у улици Риге од Фере број 1. Датум његовог пријављивања је 27. октобар 1936. године.[55]

            Иван Александрович Глебов био је „контрактуални нижи војно – технички чиновник I класе“ у Војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Његова служба је завршена 4. децембра 1922. године, решењем краља Александра I Карађорђевића.[56]

Голицин Димитрије (син Владимира)

            Димитрије Голицин (Галицин) био је син Владимира Голицина и његове супруге Вере, чије је девојачко презиме било Степанова. Овај руски држављанин родио се у Москви, 20. јануара 1914. године. Био је православне вероисповести, а по занимању је био студент (пре тога је забележено: „свршени матурант“).[57]

            У Београд је Димитрије Голицин дошао из Беле Цркве у Банату. Прво је био пријављен на адреси Његошева 48 у српској престоници (од 10. јула 1933. године). Потом је становао у Тополској 23, а затим у Новопазарској улици број 28 (од 29. октобра 1935. године). На свим адресама је као „станодавац“ био забележен његов отац, Владимир Голицин. Повремено је одлазио у Загреб. Године 1942, 21. јуна, Димитрије је отишао у Немачку и више се не помиње у Картонима житеља Београда.[58]

            Димитрије је имао рођеног брата Кирила Голицина (Галицина). Он је био рођен у Москви, 20. јуна 1917. године. Такође се доселио у Београд преко Беле Цркве у Банату, а по занимању је био ђак. На његове помене у документима наилазимо у периоду од 6. јуна 1938. до 10. фебруара 1941. године.[59]

Голицин Павле (син Стевана)

            Павле Голицин, руски држављанин, био је син Стевана Голицина и Олге (девојачко презиме Мјахкова). Родио се у Русији, у граду Цимљанску, 10. јануара 1908. године. Био је православне вероисповести, по занимању дипломирани грађевински инжењер.[60]

            Супруга Павла Голицина била је Бранка (девојачко презиме Марковић), рођена 2. марта 1915. године. Овај брачни пар имао је ћерку Олгу Голицин, рођену у Београду 25. августа 1939. године.[61]

            Голицин је променио више адреса током свог живота у Београду: Неготинска 31 (од 17. новембра 1928), Чучук Станина 4, Хаџи Мустафина 6, Мајданска 30, Косте Главинића 4, Четничка 12 (данашња улица Војислава Вучковића), Хаџи Милентијева 59, Мајке Јевросиме 6, Молерова 68, Краља Александра 266, Хаџи Мустафина 8, Мали Мокри Луг 47 и Краља Александра 154 (од 11. јануара 1945. године). Одјавио се из Београда 18. новембра 1949. године и отишао у Сарајево. У Београд се вратио 17. јуна 1952. године и настанио у Шантићевој улици број 2.[62]

            Очуван је Павлов лични опис у Картонима житеља Београда: стас мали, лице овално, очи граорасте, коса плава, нос правилан, уста правилна, бркове и браду брије, „нарочите знаке“ нема.[63]

Григорјев Анатолиј (син Гаврила)

            Руски држављанин Анатолиј Григорјев био је машин – бравар по занимању. Отац му се звао Гаврило Григорјев, а мајка му је била Марија. Анатолиј је био православне вероисповести. Родио се 3. јула 1906. године у Омску у Русији.[64]

            У Београд је дошао из Смедерева. У српској престоници је пријављен 10. децембра 1934. године, на адреси Косте Главинића 4 (у Руском студентском дому). Једно време је боравио у Новом Саду. Од 9. септембра 1936. године, Анатолиј Григорјев је живео на адреси Гробљанска 4 у Београду.[65]

Григорјев Василије (син Александра)

            Василије Григорјев био је син Александра Григорјева и његове супруге Павле (девојачко презиме Николенко). Родио  се у Армавиру у Русији. Био је руски држављанин, православне вероисповести. По занимању је био шофер.[66]

            Григорјев је био ожењен. Његова супруга Ангелина била је рођена у Жагубици, 24. октобра 1910. године. Василије је прву пут пријављен у Београду 4. априла 1929. године, на ардеси Кнез Данилова 40. Касније је живео на другим адресама: Цетињска 28 (од 17. јуна 1931), Адмирала Гепрата 60а (од 9. новембра 1936) и Ломина 34 (од 9. новембра 1937). У једном периоду (од 20. јула 1940. до 18. августа исте године) био је на Крку, да би се потом вратио на исту адресу у Београду. На адреси Цвијићева 91 Василије је био пријављен од 29. јула 1941. године.[67]

Дјадин Алимпије (син Михајла)

            Трговац Алимпије Дјадин родио се 1894. године у Русији. Био је трговац по занимању. Алимпијев отац био је Михајло Дјадин, а мајка му се звала Татјана. Алимпије је био руски држављанин.[68]

            Први пут се помиње у Београду 1. марта 1924. године. Тада је био пријављен у Босанској улици број 50. Током наредних година променио је више адреса у српској престоници: Раковички мајдан, Краљице Јелене 3, Љубе Дидића 27, Тетовска 43 и Шест топола, да би се 27. августа 1942. године вратио у Тетовску 43.[69]

Долгоруков Георгије (син Ивана)

            Инжењер Георгије Долгоруков родио се у Тираспољу у Русији, 23. јуна 1916. године. Отац му је био Иван Долгоруков, а мајка Евгенија рођена Степанова. Био је православне вероисповести. Имао је југословенско држављанство, а „завичајна општина“ му је био Вршац у Дунавској бановини.[70]

            Георгијева супруга била је Маја (девојачко презиме Недељковић), рођена у Вршцу 31. маја 1919. године. У Земун је Долгоруков дошао из Сремске Митровице. Нова улица број 6/II у Земуну била је адреса, на којој је био пријављен од 7. септембра 1940. године.[71]

Долгоруков Лав (син Николе)

            Руски држављанин Лав Долгоруков био је син Николе Долгорукова и његове супруге Жозефине. Лав је рођен у Москви, 1898. године. Био је ђак шоферске школе. У Београду је забележен 21. јула 1926. године, на адреси Далматинска 9. У истој улици, али у броју 5, пријављен је 3. септембра исте године. Из Београда је отишао у Струмицу, 13. септембра 1926. године.[72]

Жуков Јевгеније (син Андреја)

            Јевгеније Жуков био је син Андреја Жукова и његове супруге Матроне. Родио се у Кијеву, 18. фебруара 1900. године. Прво је био руски, а потом југословенски држављанин. По занимању је био новинар. У документима је забележено, да је православне вероисповести.[73]

            Јевгенијева супруга била је Софија (девојачко презиме Павлов). Родила се у Кијеву, 16. априла 1898. године. Овај брачни пар имао је сина Димитрија Жукова, рођеног 28. априла 1918. године у Панчеву.[74]

            У Београду је породица Јевгенија Жукова прво била пријављена 15. априла 1924. године, у Студеничкој улици број 34. Касније су променили још две адресе – Молерова 13 (од 16. јула 1924) и Цара Николе 7 (ту су били пријављени 24. фебруара 1931. и 18. новембра 1932. године).[75]

            Очуван је и кратак физички опис Јевгенија Жукова, који свакако датира из 1924. године: стас средњи, лице овално, очи плаве, коса смеђа, нос правилан, уста правилна, бркове брије, брада /, нарочите знаке нема.[76]

            Новинар Јев(геније) Жуков је, заједно са руским генералштабним официром Јевгенијем Меснером, држао предавање о догађајима на Далеком истоку, 26. јула 1929. године, у сали Друге мушке гимназије у Београду.[77]

            У „Списку приложника“, који су дали своје донације сиромашним грађанима поводом Божићних празника 1934. године, помиње се и Београђанин Јевгеније Жуков. Он је тада приложио 30 динара. Истим поводом је Жуков 1935. године дао прилог од 20 динара.[78]

Зарубин Сергије (син Николаја)

            Сергије Зарубин родио се 8. октобра 1895. године у Јекатаринодару (данашњем Краснодару) у Русији. Отац му је био Николај Зарубин, а мајка му се звала Катарина. Био је православне вероисповести, по занимању чиновник. Сергије је стекао југословенско држављанство.[79]

            Зарубин је био у браку са Милицом, чије је девојачко презиме било Спасојевић. Она је била рођена 16. јануара 1901. године у насељу Винце (код Голупца). Овај брачни пар имао је синове Бранислава (рођеног 11. априла 1927. у Голупцу) и Константина (родио се 8. маја 1929. у Берлину), као и ћерку Љиљану (рођена је 7. јануара 1944. године у Београду). Константин је био млад, када је преминуо.[80]

            У Београду је Сергије Зарубин прво био пријављен на адреси Зорина улица број 62 (од 9. октобра 1930. године). Касније је живео на више адреса у српској престоници: Владетина 5, Молерова 16, Франкопанова 14, Франкопанова 9, Браће Недића 18, Карађорђева 23 и Краља Милутина 58 (ту је први пут био пријављен 7. августа 1940, а последњи 21. августа 1945. године). У међувремену је одлазио у Кучево.[81]

            Сергије Зарубин, геометар из Београда, помиње се у новинском чланку, публикованом у дневном листу „Правда“ 16. маја 1933. године. Он је био међу геометрима, који су помагали суду приликом „ограничења државних шума“.[82]

Зегелов Александар (син Александра)

            Руски држављанин Александар Зегелов родио се 31. марта 1858. године у Харкову. Отац му је био Александар Зегелов, а мајка му се звала Елизабета. По занимању је Александар (млађи) био „контрак(туални) чиновник Дун(авске) див(изијске) области“.[83]

            У Београду је Зегелов први пут био пријављен 16. март 1926. године, на адреси Таковска 14. Од 4. новембра 1926. године живео је на адреси Делиградска 36, а од 27. марта 1931. у Битољској улици број 25. Почевши од 9. јуна 1941. године, Александар Зегелов је био пријављен у Тополској улици број 6. На тој адреси је и преминуо, 5. марта 1942. године.[84]

            Александар Зегелов био је истакнути руски официр. Од 14. априла 1904. носио је чин генерал – мајора, а 10. јануара 1909. године постао је генерал – лајтант. Чин пешадијског генерала стекао је током 1915. године. Био је носилац више значајних одликовања Руске Империје, међу којима су: Орден Светог Станислава 1. степена (добијен 1906. године), Орден Свете Ане 1. степена (10. маја 1912), Орден Светог Владимира 2. степена са мачевима (18. марта 1915), Орден Светог Георгија 4. степена (19. маја 1915) и Орден Белог Орла са мачевима (26. маја 1915. године).[85]

            Армијски ђенерал А(лександар) Зегелов помиње се 11. маја 1929. године, као потпредседник Савета Уједињених руских официрских удржења у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.[86]

            Армијски генерал Зегелов постао је касније председник Савета Уједињених руских официрских удржења у Краљевини Југославији. На тој функцији наводи се већ 11. новембра 1929. године.[87]

Икишев Сергије (син Михеја)

            Сергије Икишев родио се у Москви, 7. јуна 1874. године. Отац му је био Михеј Икишев, а мајка му се звала Анастасија. Био је руски држављанин, православац по вероисповести. Сергијево занимање било је „технички цртач минист(арства) војног“. У Картонима житеља Београда се наводи, да је био удовац.[88]

            У Београду је Сергије Икишев прво био пријављен 9. јануара 1925. године, на адреси Карађорђева 79. Касније је живео на различитим адресама: Молерова 92, Краља Милутина 56, Краља Милутина 58, Таковска 50, Мишарска 4, Хаџи Проданова 19, Проте Матеје 3, затим иста улица број 4, да би се потом вратио у број 3 (последњи пут је забележен 10. новембра 1944. године).[89]

Иностранцев Михајло (син Александра)

            Михајло Иностранцев био је професор Прашког универзитета. Рођен је у Петрограду у Русији, 8. августа 1872. године (26. јула по старом календару). Родитељи су му били академик Александар Иностранцев и Марија. Михајло је стекао чехословачко држављанство. Живео је у Прагу. Забележено је, да је био удовац, православне вероисповести. Имао је двоје деце, према подацима из 1911. године.[90]

            Руски генералштабни генерал, бивши професор Руске генералштабне академије и професор Чехословачке генералштабне академије, Михајло Александрович Иностранцев, допутовао је из Прага у Београд у мају 1930. године. Одржао је низ предавања на Руском научном институту у српској престоници.[91]

            У Београду је Михајло Иностранцев био пријављен 6. априла 1937. године. За време свог боравка у српској престоници забележен је на адреси улица Зрињског 35. У Праг се вратио 15. јануара 1938. године.[92]

            Михајло Иностранцев био је истакнути официр. Чин генерал – мајора у руском генералштабу стекао је 21. октобра 1915. године. Био је носилац већег броја значајних одликовања, међу којима су: Орден Свете Ане 2. степена (награђен је 6. децембра 1913), Орден Светог Владимира 3. степена са мачевима (1. децембра 1915), Орден Светог Станислава 1. степена (6. децембра 1916. године). Преминуо је 5. децембра 1938. године у Прагу.[93]

Корбе Никола (син Сергија)

            Никола Корбе био је „инж(ењер) хем(ије)“. Родио се 29. маја 1897. године у Верхнеднепровску у Руској Империји. Отац му је био Сергиј Корбе, а мајка му се звала Параскева. Био је руски држављанин, православац по вероисповести.[94]

            Његова супруга била је Евгенија (девојачко презиме Арцебушева). Родила се 1. новембра 1899. године у Новгороду. Никола Корбе пријављен је у Београду 1. јуна 1926. године. Тада је живео у Бирчаниновој улици 34а. Од 31. јануара 1927. године био је пријављен у Господар Јовановој 65, а од 19. априла исте године у Мишарској улици број 5. На последњи његов помен у Картону житеља Београда наилазимо 19. децембра 1927. године, када је живео у Далматинској улици број 9.[95]

            На концерту, који је 31. јула 1926. године у Београду, у ресторану „Руска семја“, одржало Руско женско друштво за помоћ сиромашним члановима београдске руске колоније, учешће је узела и „г(оспо)ђа Арцебушева Корбе“.[96]

Кошкин Александар (син Сергија)

            Александар Кошкин био је руски држављанин, православне вероисповести. По занимању је био радник. Отац му се звао Сергиј (Сергије) Кошкин, а мајка му је била Евгенија (девојачко презиме Строгонова). Александар се родио 10. јуна 1902. године у Одеси, граду који је тада припадао Руској Империји. За њега је у Картону житеља Београда наведено 31. августа 1939. године, да је разведен.[97]

            Кошкин је био пријављен на неколико адреса у Београду: Краљице Наталије 33 (почевши од 25. јула 1935), Хиландарска 22, Цара Душана 138, Крунска 12, Зеке Буљубаше 5, и (Булевар) Краља Александра 171 (од 8. октобра 1940. године).[98]

Кузњецов Димитрије (син Михајла)

            Родитељи Димитрија Кузњецова били су Михајло Кузњецов и његова супруга Зинаида. Димитрије се родио 28. фебруара 1908. године у Одеси (тада у Херсонској губернији). Био је православне вероисповести. Године 1928. забележено је, да је био „студент геодетске школе“. Стекао је југословенско држављанство. Као Димитријева „завичајна општина“ у документима се наводи Вршац.[99]

            Димитрије Кузњецов венчао се са Маријом, чије је девојачко презиме било Антић. Она је била рођена у Београду, 23. октобра 1907. године. Овај брачни пар имао је ћерку Јованку, која се родила у Београду 31. августа 1932. године.[100]

            У Београду је Димитрије био пријављен на неколико адреса: улица Принца Евгенија број 2 (од 28. септембра 1928), Кнез Данилова 67, Цара Душана 22, Видинска 15, Скендербегова 17, Гундулићев Венац 25, Радничка 34, Кнез Милетина 59а, Станоја Главаша 38, и Цвијићева улица број 44 (почевши од 5. маја 1937. године).[101]

            У „Списку по рангу резервних пешади(ј)ских поднаредника – ђака, који су у 1933. години положили испит за чин резервног пешади(ј)ског потпоручника у Школи за резервне пешади(ј)ске официре“ помиње се, под редним бројем 1216, Кузњецов М. Димитрије.[102]

Линицки Леонид (син Леонида)

            Доктор Леонид Линицки родио се 8. јула 1900. године, у Руској Империји. Отац му се такође звао Леонид Линицки, а мајка му је била Надежда (девојачко презиме јој је било Арцибошева). Доктор Линицки је био лекар и асистент универзитета. Био је православне вероисповести. Стекао је југословенско држављанство. Као његова „матична општина“ наводи се Вишњица.[103]

            Леонидова супруга била је Катарина (девојачко презиме Дракина) рођена је 15. новембра 1905. године у Руској Империји, у Бердјанску. Овај брачни пар имао је ћерку Галину (рођену 20. децембра 1926. у Београду) и сина Бориса (родио се такође у Београду, 10. новембра 1930. године).[104]

            Линицки је у Београду први пут био пријављен 18. априла 1931. године, у Вишњичкој улици број 23. Касније је живео у Вишњичкој 16, а у улици Кнез Милетиној број 73 пријављен је 7. децембра 1931. године.[105]

            Доктор Линицки дао је добровољни прилог од 100 динара обданишту „Свети Андреја“, лоцираном у београдском насељу Карабурма, поводом крсне славе те установе, 13. децембра 1932. године.[106]

Оболенски Јуриј (син Бориса)

            Јуриј Оболенски био је син Бориса Оболенског и његове супруге Елизабете. Рођен је у Москви, почетком 20. века. Био је руски држављанин, православне вероисповести. По занимању је био инжењер. Стекао је југословенско држављанство. Крчевина код Марибора била је његова „завичајна општина“.[107]

            У Београду је Јуриј Оболенски био пријављен у улици Кнегиње Љубице број 23. Први пут је на тој адреси пријављен 25. новембра 1940, док друга његова пријава датира од 13. августа 1941. године. [108]

            Јуриј је био идентичан са Георгом Оболенским, сином Бориса и Елизабете, за кога је 1944. године забележено, да је имао немачко држављанство. У Београду је Оболенски поново био пријављен 2. фебруара 1944. године, на адреси Краљице Марије 2.[109]

Петри Георгије (син Феодора)

            Георгије (Ђорђе) Петри био је син Феодора Петрија и његове супруге Ксеније, рођене Сергијек. Родио се у Анапи у Русији, 23. маја 1900. године. Прво је био руски држављанин, а потом је стекао југословенско држављанство. Судирао је хемију, а касније је постао чиновник. Георгије је био православне вероисповести.[110]

            Венчао се 12. јуна 1943. године са Анком (девојачко презиме Михајловић), рођеном у Београду 24. јануара 1907. године. Она је била чланица старе београдске породице, која је такође носила презиме Хаџимихајловић (Хаџимијајловић). Родоначелник те фамилије, Хаџи – Михајло, доселио се у Београд из Охрида током 19. века. Георгије Петри и његова супруга Анка добили су 6. јуна 1944. сина Александра, а 3. јануара 1946. године ћерку Бранку. Георгије је за крсну славу славу узео свој имендан – Ђурђевдан.[111]

            Петри је живео на више адреса у Београду: Карађорђева 26 (од 28. децембра 1924), Голубачка 4, Которска 26, Пожаревачка 33, Кнеза Иве од Семберије 8, Господара Вучића 148, Босутска(?) 11, Краља Томислава 73, а у улици Војводе Драгомира број 10 пријављен је 30. јануара 1940. године.[112]

            У Картонима житеља Београда очуван је краћи лични опис Георгија Петрија: стас средњи, лице овално, очи смеђе, коса црна, нос правилан, уста правилна, бркове и браду брије, а као „нарочити знаци“ наведено је: „има седе косе“.[113]

Пономаров Максим (син Лаврентија)

            Максим Пономаров био је руски држављанин. Рођен је у Русији, али се у Картону житеља Београда не наводе његово родно место и датум рођења. Био је православне вероисповести, а по занимању је био кувар. Отац му се звао Лаврентије Пономаров. Максим је у Београду био пријављен 24. фебруара 1932. године, на адреси Владетина улица број 4.[114]

Попов Михаило (син Тодора)

            Михаило Попов био је син Тодора Попова и његове супруге Надежде. Родио се у Ростову на Дону, 8. новембра 1889. године. Био је руски држављанин, православне вероисповести. Позанимању је био „службеник Југослов(енског) А(кционарског) Д(руштва).“[115]

            У Београду је прво био пријављен у улици Алексе Ненадовића број 12, 1. јула 1935. године (у Картонима житеља Београда погрешно је забележено – „1945.“). На адреси Љубе Дидића 31, Попов је био пријављен 31. октобра 1936. године. Касније је живео на различитим адресама: Ситничка 13, Вразова 23, Жичка 30, Војводе Анђелка 14 и Миодрага Давидовића 11 (почевши од 2. новембра 1938. године).[116]

Рајевски Александар (син Андреја)

            Руски држављанин Александар Рајевски био је син Андреја Рајевског и његове супруге Татјане. Рођен је у Петрограду, 1907. године. По занимању је био чиновник, а по вероисповести православац.[117]

            Александрова супруга звала се Кира. Рођена је у Петрограду, 1908. године. Овај брачни пар имао је ћерку Јекатарину, рођену у Београду, 20. маја 1932. године. Очуван је и краћи лични опис Александра Рајевског: стас висок, лице овал(но), очи „браун“, коса црна, нос и уста прав(илни), бркови мали штуцовани, брада /, а „нарочите знаке“ није имао.[118]

            У Картонима житеља Београда забележено је, да је Александар Рајевски живео на адреси Мајданска улица број 34 (од 19. септембра 1930. године). Ова улица је касније променила име у Сање Живановића. На истој адреси Рајевски је последњи пут био забележен 23. јануара 1942. године.[119]

Рајевски Владимир (син Михајла)

            Владимир Рајевски родио се у Нижњем Новгороду, 20. априла 1879. године. Отац му је био Михајл Рајевски, а мајка му се звала Екатарина (девојачко презиме Красина). Владимир је био румунски држављанин. По занимању је био „марвени лекар“ (ветеринар).[120]

            Супруга Владимира Рајевског звала се Вера, а девојачко презиме јој је било Смирнова. Била је рођена у Казању (у Русији), 3. септембра 1883. године.[121]

            У Београду је Рајевски први пут био пријављен 20. јула 1928. године, на адреси Приштинска 21. Потом је, од 26. јуна 1930. године био пријављен у Дринској улици број 51, а од 12. јула 1933. у улици Зринског 19. Потом следе пријаве на адресама: Бана Јелачића 31 (од 14. маја 1937), Новопазарска 40 (од 6. септембра 1938) и поново Зринског 19 (од 21. јуна 1940. године). У међувремену је више пута ишао у Румунију.[122]

Соловјев Александар (син Василија)

            Професор универзитета Александар Соловјев био је син Василија Соловјева и његове супруге Јелене. Родио се у Калишу у Пољској (тада у Руској Империји), 18. септембра 1890. године. Стекао је југословенско држављанство. Александар Соловјев био је православне вероисповести.[123]

            Био је у браку са Наталијом (девојачко презиме Рајевска), рођеном 26. децембра 1900. године у Петрограду. Овај брачни пар имао је сина Александра, рођеног у Београду, 8. априла 1933. године.[124]

            Професор Соловјев је пријављен као житељ Београда 3. маја 1940. године. Из српске престонице отишао је за Сарајево 3. априла 1947. године. У наведеном периоду живео је на адреси Војводе Драгомира број 10.[125]

            Александар Васиљевич Соловјев (Соловјов) био је истакнути руски правник, историчар и слависта. Поред веома значајних радова везаних за историју словенског и српског средњовековног права, изучавао је и проблематику богумила и стећака. Такође је био стручњак из области сфрагистике и хералдике.[126]

Соловјев Сергеј (син Васиља)

            Академски сликар Сергеј Соловјев био је син Васиља Соловјева и његове супруге Ане. Родио се у Курску у Русији, 15. априла 1901. године. Касније је стекао југословенско држављанство.[127]

            Супруга Сергеја Соловјева била је Вера (девојачко презиме Љуксић), рођена у „Фиуми“, односно Ријеци, 1903. године. Ова фамилија живела је на неколико адреса у Београду: Кнез Михаилов Венац 55 (касније улица Маршала Пилсудског, а данас Тадеуша Кошћушка) од 24. септембра 1930, Солунска 24, Битољска 22, Косовска 51, Кнеза Павла 38 и Банатска улица број 17 (од 22. априла 1939. године).[128]

Толстој Александар (син Сергија)

            Александар Толстој родио се у Петрограду у Русији, 9. децембра 1895. године. Родитељи су му били Сергије и Пелагија Толстој. По занимању је био уметнички сликар. У документима је забележено, да је био православне вероисповести.[129]

            Супруга Александра Толстоја звала се Геновева. Била је рођена 8. октобра 1909. године у Петрограду. У Београду је Толстој прво живео у хотелу „Унион“. Од 8. јула 1935. био је пријављен на адреси Брсјачка 32, а од 19. децембра 1935. године живео је у улици Кнегиње Љубице број 21а. Почевши од 1. јула 1936. године, Александар је био пријављен у београдској улици Спасе Гарде број 5. У Сплит је отишао 2. јуна 1937. године и после тог датума се више не помиње у Картонима житеља Београда.[130]

Толстој Владимир (син Михајла)

            Владимир Толстој рођен је 24. децембра 1905. године у Москви. Отац му је био Михајло Толстој, а мајка Александра (девојачко презиме Глебова). Био је руски држављанин, православне вероисповести. По занимању је Владимир био инжењер архитектуре.[131]

            Пре него што је дошао у Београд, Владимир је једно време живео у Жичком срезу. Године 1939, 11. септембра, пријављен је на београдској адреси Страхињића Бана 63. После тога је живео у: Крунској 12, Кумановској 32, Светосавској 33 и Кнез Даниловој улици број 38 (ту је био пријављен од 16. октобра 1940. године).[132]

            Инжењер Владимир Толстој помиње се заједно са другим истакнутим личностима Великокикиндског среза у новинском чланку, публикованом 27. априла 1933. године у београдском дневном листу „Правда“.[133]

Толстој Сергије (син Стевана)

            Руски држављанин Сергије Толстој био је син Стевана Толстоја и његове супруге Ане. Родио се 5. октобра 1896. године у Русији. Сергије је био чиновник по занимању. Супруга му је била Валентина (девојачко презиме Давидов), рођена 28. октобра 1898. године у граду Тула у Русији. Овај брачни пар имао је ћерку Татјану (рођену 20. децембра 1925. у Београду) и сина Сергија (такође рођеног у српској престоници, 28. јуна 1934. године).[134]

            Сергије Толстој је са члановима своје породице био пријављен на више адреса у Београду, у периоду од 1. маја 1924, до 14. новембра 1949. године: Душанова улица број 54, Стојана Новаковића 13, Далматинска 70, Которска 7, Милешевска 25, Далматинска 85, Церска 21, Алексе Ненадовића 40, Милошева 27, Доситејева 15, Цвијићева 113, Дивчибарска 2, Далматинска 64, Лоле Рибара 4 и Огњена Прице 54. Толстој се 29. маја 1950. године иселио у Италију.[135]

Тројицки Александар (син Петра)

            Александар Тројицки родио се у Николајеву у Руској Империји, 5. новембра 1899. године. Био је син Петра Тројицког и његове супруге Ане. Био је руски држављанин, православне вероисповести. По занимању је био трговац. [136]

            Александрова супруга била је Јелена, чије је девојачко презиме било Вахарина. Родила се 1. новембра 1899. године, у Варшави (тада у саставу Руске Империје).[137]

            У Београду је Александар Тројицки прво био пријављен на адреси (Булевар) Краља Александра 132, почевши од 20. августа 1927. године. Касније је живео на различитим адресама: Кочина 27 (од 17. септембра 1927), Таковска 26, (Булевар) Краља Александра 67, Далматинска 85 и Митрополита Мраовића 7 (од 31. октобра 1935. године).[138]

Трубецкој Никола (син Петра)

            Никола Трубецкој био је син Петра Трубецкоја и његове супруге Елизабете рођене Лукашевић. Никола се родио у Кијеву, 3. марта 1875. године. Био је руски држављанин, православне вероисповести. По занимању је био „приватни професор музике“.[139]

            Трубецкој је живео на различитим адресама у Београду: Мачванска 8 (од 17. јуна 1927), Косовска 47 (од 14. децембра 1928), Краљице Наталије 35 (од 5. новембра 1929), Његошева 6 (од 6. новембра 1931), Цара Николе II 51 (од 30. маја 1932), Баба Вишњина 15 (од 4. октобра 1932), Рајићева 5 (од 3. новембра 1932), Франкопанова 14 (од 9. маја 1933) и Мишарска 5 (од 14. августа 1933. године). У међувремену је путовао у Бању Ковиљачу и Сплит, а 8. септембра 1933. године је отишао у Нови Сад, након чега се у београдским Картонима житеља више не помиње.[140]

            У документима је очуван и следећи лични опис Николе Трубецкоја: стас висок, лице „чисто округло“, очи „грау“, коса смеђа, нос „обичан“, уста средња, бркови „средњи штуцовани“, а браду није носио.[141]

Фостиков Михајло (син Архипа)

            Руски држављанин Михајло Фостиков по занимању је био предузимач. Родио се 25. августа 1886. године у Кубанској области у Русији. Отац му се звао Архип, а мајка Екатарина. Михајло је по вероисповести био православац. Ступио је у брак са Вером, рођеном у Русији, 25. марта 1896. године.[142]

            Овај брачни пар имао је синове Јурија Фостикова и Бориса Фостикова. Њихов старији син Јуриј, родио се на острву Лемнос у Грчкој, 30. децембра 1921, док је млађи рођен у Врању у Србији 1. јуна 1925. године.[143]

            „Руски избеглица“ Михаило Фостиков наводи се као сведок на суђењу у случају незаконитог пословања Индустри(ј)ско – трговачке банке у Врању, које је било одржано 6. марта 1934. године.[144]

            У Београд су чланови породице Михајла Фостикова дошли из Врања. Прво су били пријављени на адреси Смиљанићева 3 (од 6. јуна 1934. године). У Баба Вишњиној улици број 51 у Београду живели су од 12. децембра 1935, а у Милешевској 25 од 12. маја 1936. године.[145]

            Јуриј се у каснијим Картонима житеља Београда помиње као студент Георгије Фостиков, син Михајла и Вере. Био је православне вероисповести. Забележено је, да је од 27. фебруара 1941. године живео у београдској улици Косте Главинића број 4. Тада је био неожењен. Пре наведеног датума, Георгије је неко време живео у Старој Пазови у Срему.[146]

Чапов Сергије (син Михајла)

            Сергије Чапов родио се 28. маја 1889. године у Бјалистоку, у „жупанији“ Гродно. Био је руски држављанин, православне вероисповести. Отац му се звао Михајло Чапов, а мајка му је била Марија. По занимању је Сергије био геометар.[147]

            Пре доласка у Београд, Сергије Чапов је живео у Беочину. У Београду је прво био пријављен на адреси Кнез Данилова 47, од 23. јануара 1934. године. Потом је живео у: Кнез Милетиној 53а, Царице Милице 11, Дурмиторској 31, Добрињској 1 и Косовској 39 (од 4. новембра 1935. године). Из Београда је отишао у Книн, 7. априла 1936. године.[148]

Черкаски Никола (син Прокофија)

            Никола Черкаски родио се у Омску у Русији, 27. марта 1883. године. Отац му је био Прокофиј Черкаски, а мајка му се звала Александра. Био је руски држављанин, а радио је у „Земаљском руском савезу“.[149]

            У Београду је Черкаски први пут био пријављен 7. марта 1924. године, на адреси Вишеградска улица број 15. Почевши од 10. јула 1924. године, Никола је живео у Небојшиној улици број 3.[150]

Шахматов Метислав (син Вјачеслава)

            Професор историје Метислав Шахматов родио се 27. октобра 1888. године у Петрограду. Био је руски држављанин, православне вероисповести. Отац му се звао Вјачеслав Шахматов, а мајка му је била Марија.[151]

            У Београд је Шахматов дошао из Прага. Пријављен је 14. јуна 1936. године у Шуматовачкој улици број 38. Потом је отишао у Дубровник, да би 27. августа 1938. године поново дошао у Београд (такође у Шуматовачку 38). У српској престоници остао је до 5. септембра 1938, када се вратио у Праг.[152]

Шчербина Владимир (син Степана)

            Владимир Шчербина био је син Степана Шчербине и његове супруге Александре. Родио се у Чернигову у Руској Империји, 4. јуна 1887. године. Био је руски држављанин. Као његово занимање, у Картонима житеља Београда прво се наводи „чиновник Министарства иностраних дела“, а затим „поч(асни) ген(ерални) конзул“.[153]

            Супруга Владимира Шчербине била је Татјана, чије је девојачко презиме било Бахметова. Она је била рођена 1899. године. За Владимира је у документима наведено, да је преминуо 10. јуна 1941. године.[154]

            У Београду је Владимир Шчербина прво био пријављен у Косовској улици број 41 (од 19. јуна 1924. године). У Његошевој 46 пријављен је 5. августа 1924, а у Београдској улици број 68 од 3. децембра 1924. године. Потом је живео на адреси Војводе Миленка 11а (од 15. септембра 1926) и Вила Стражевског без броја (почевши од 25. марта 1941. године). Последња адреса на којој је Владимир Шчербина живео била је улица Милоша Поцерца број 5 у Београду (од 12. маја 1941. године).[155]

            Глигорије С. Шчербина био је рођен 1868. године. У периоду од пет година био је руски конзул у Скадру, а у фебруару 1903. постао је конзул у (Косовској) Митровици. Убио га је извесни каплар Ибрахим у том граду, 30. марта 1903. године. Шчербина је остао упамћен као „заштитник пренапаћеног српског народа у Турској Царевини“.[156]


[1] Савремени свет, Илустрована историја света, четврти том, Београд – Љубљана 1984, 228 – 230, 239, 281; Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, II, Л – Ш, Београд – Љубљана 1978. (у даљем тексту: Нова енциклопедија 2), 1301 – 1302, 1554 – 1555, 1587; Мала енциклопедија Просвета, Општа енциклопедија, друго издање, 2, М – Ш, Београд 1968 – 1970. (у даљем тексту: Мала енциклопедија 2), 213 – 215, 361, 495 – 496; Сергей Карпенко, Гражданская война в России: 1917 – 1922 гг, 2002, 4; Мирослав Јовановић, Руска емиграција на Балкану 1920 – 1940, Београд 2006. (у даљем тексту: Јовановић, Руска емиграција…), 142, 370, 397; Милана Живановић, Брижљиво чувајући трагове: руски емигранти у Великој Кикинди и монахиње манастира Хопово, 2016. (у даљем тексту: Живановић), 17; Alban Godwin Gordon, Russian Civil War: A Sketch for History, 1937, 1 – 280; Александар Бачко, Прилози за биографски речник витезова Ордена Свете Ане у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији (I део), Интернет презентација „Породично порекло“ https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2019/04/06/%d0%bf%d1%80%d0%b8%d0%bb%d0%be%d0%b7%d0%b8-%d0%b7%d0%b0-%d0%b1%d0%b8%d0%be%d0%b3%d1%80%d0%b0%d1%84%d1%81%d0%ba%d0%b8-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%bd%d0%b8%d0%ba-%d0%b2%d0%b8%d1%82%d0%b5%d0%b7%d0%be%d0%b2/ (у даљем тексту: Бачко, Прилози за биографски речник 1).

[2] Мирослав Јовановић, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС, Београд 1996, 1 – 386; Јовановић, Руска емиграција…, 1 – 559; Сергей В. Волков, Проект „Участники Белого движения и эмиграции“ (биографический словарь) на интернет адреси http://www.bfrz.ru/data/beloie_dvizgenie_volkov/personalii_volkov_1.pdf, 1 – 334; Тома Миленковић, Момчило Павловић, Белоемиграција у Југославији 1918 – 1941, том II, Институт за савремену историју, Београд 2006, 10; Тома Миленковић, Школовање деце емиграната из Русије у Југославији 1919 – 1941, Београд 2004, 12, 17, 19; Живановић, 11 – 25.

[3] Јовановић, Руска емиграција…, 175 – 176, 178; Живановић, 17.

[4] Русская Императорская Армия, на интернет адреси http://www.regiment.ru/index.htm (у даљем тексту: Русская Императорская Армия).

[5] Историјски архив Београда, Управа града Београда, Картотека житеља града Београда и Земуна (у даљем тексту: Картотека).

[6] Картотека.

[7] Картотека, Абрамов Александер (син Мирона).

[8] Картотека, Абрамов Александер (син Мирона).

[9] Картотека, Абрамов Феодор (син Феодора).

[10] Картотека, Абрамов Тодор (син Тодора).

[11] Александар Бачко, Прилози за биографски речник витезова Ордена Свете Ане у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији (I део), на интернет адреси  https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2019/04/06/%d0%bf%d1%80%d0%b8%d0%bb%d0%be%d0%b7%d0%b8-%d0%b7%d0%b0-%d0%b1%d0%b8%d0%be%d0%b3%d1%80%d0%b0%d1%84%d1%81%d0%ba%d0%b8-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%bd%d0%b8%d0%ba-%d0%b2%d0%b8%d1%82%d0%b5%d0%b7%d0%be%d0%b2/ (у даљем тексту: Бачко, Прилози… 1).

[12] Картотека, Аверјанов Петар (син Ивана).

[13] Милан Леко, Београдске улице и тргови 1872 – 2003, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2003. (у даљем тексту: Леко), 330; Картотека, Аверјанов Петар (син Ивана).

[14] Бачко, Прилози… 1.

[15] Картотека, Акаро Надежда (ћерка Александра).

[16] Картотека, Акаро Надежда (ћерка Александра).

[17] Александар Бачко, Прилози за биографски речник витезова Ордена Свете Ане у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији (II део), на интернет адреси  https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2019/04/07/%d0%bf%d1%80%d0%b8%d0%bb%d0%be%d0%b7%d0%b8-%d0%b7%d0%b0-%d0%b1%d0%b8%d0%be%d0%b3%d1%80%d0%b0%d1%84%d1%81%d0%ba%d0%b8-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%bd%d0%b8%d0%ba-%d0%b2%d0%b8%d1%82%d0%b5%d0%b7%d0%be%d0%b2-2/ (у даљем тексту: Бачко, Прилози… 2).

[18] Картотека, Апухтин Константин (син Валеријана).

[19] Службени војни лист, Орган и издање Министарства војнога и морнарице, година 41, број 52, Београд 13. децембар 1922. (у даљем тексту: Службени војни лист, 13. децембар 1922), 2259 – 2260.

[20] Бачко, Прилози… 2.

[21] Картотека, Бајдак Леонид (син Ивана).

[22] Картотека, Бајдак Леонид (син Ивана).

[23] Службени војни лист, Орган и издање Министарства војнога и морнарице, година 41, број 42, Београд 12. октобар 1922, 1869 – 1870.

[24] Службени војни лист, Орган и издање Министарства војске и морнарице, година 45, број 25, Београд 19. јун 1926, 993 – 994.

[25] Службени војни лист, Орган и издање Министарства војске и морнарице, година 59, број 34, Београд 6. септембар 1940, 2159 – 2160.

[26] Леко, 333; Картотека, Бајдак Леонид (син Ивана).

[27] Картотека, Балк Александар (син Павела).

[28] Картотека, Балк Александар (син Павела).

[29] Картотека, Балк Александар (син Павела).

[30] Картотека, Иван Барбовић (син Гаврила).

[31] Картотека, Иван Барбовић (син Гаврила); Картотека, Барбовић Метислав (син Ивана); Картотека, Барбовић Људмила (ћерка Ивана).

[32] Картотека, Иван Барбовић (син Гаврила).

[33] Alexey Likhotvorik, Барбович Иван Гаврилович, на интернет адреси http://www.grwar.ru/persons/persons.html?id=3053 (у даљем тексту: Likhotvorik); Русская Императорская Армия.

[34] Службени војни лист, Орган и издање Министарства војнога и морнарице, година 41, број 46, Београд 3. новембар 1922, 2051 – 2052.

[35] Правда, година XXIX, број 10251, Београд 22. мај 1933, 3.

[36] Картотека, Борисов Кирил (син Бориса).

[37] Картотека, Борисов Кирил (син Бориса).

[38] Картотека, Борисов Кирил (син Бориса).

[39] Правда, година XXIX, број 10259, Београд 30. мај 1933, 14.

[40] Картотека, Врангел Олга.

[41] Картотека, Врангел Олга.

[42] Валерий Краснов, Врангель, Трагический триумф барона, 2006, 47, 132; Записки Русской академической группы в С. Ш. А, 1 – 3, 47.

[43] Картотека, Гагарин Григорије (син Ђорђа).

[44] Картотека, Гагарин Григорије (син Ђорђа).

[45] Картотека, Гагарин Григорије (син Ђорђа).

[46] Време, година XIII, број 3976, Београд 28. јануар 1933, 5.

[47] Правда, година XXIX, број 10299, Београд 9. јули 1933, 10.

[48] Просветни гласник, Службени орган Министарства просвете Краљевине Југославије, година LIV, свеска 7, Београд јул 1938, 618.

[49] Просветни гласник, Службени орган Министарства просвете Краљевине Југославије, година LV, свеска 11, Београд новембар 1939, 1316.

[50] Картотека, Гагарин Константин (син Ивана).

[51] Картотека, Гагарин Константин (син Ивана).

[52] Картотека, Гагарин Константин (син Ивана).

[53] Картотека, Гагарин Константин (син Ивана).

[54] Картотека, Глебов Иван (син Александра).

[55] Картотека, Глебов Иван (син Александра).

[56] Службени војни лист, 13. децембар 1922, 2259 – 2260.

[57] Картотека, Голицин (Галицин) Димитрије (син Владимира).

[58] Картотека, Голицин (Галицин) Димитрије (син Владимира).

[59] Картотека, Голицин (Галицин) Кирил (син Владимира).

[60] Картотека, Голицин Павле (син Стевана).

[61] Картотека, Голицин Павле (син Стевана).

[62] Леко, 383; Картотека, Голицин Павле (син Стевана).

[63] Картотека, Голицин Павле (син Стевана).

[64] Картотека, Григорјев Анатолиј (син Гаврила).

[65] Картотека, Григорјев Анатолиј (син Гаврила).

[66] Картотека, Григорјев Василиј (син Александра).

[67] Картотека, Григорјев Василиј (син Александра).

[68] Картотека, Дјадин Алимпије (син Михајла).

[69] Картотека, Дјадин Алимпије (син Михајла).

[70] Картотека, Долгоруков Георгије (син Ивана).

[71] Картотека, Долгоруков Георгије (син Ивана).

[72] Картотека, Долгоруков Лав (син Николе).

[73] Картотека, Жуков Јевгеније (син Андреја).

[74] Картотека, Жуков Јевгеније (син Андреја).

[75] Картотека, Жуков Јевгеније (син Андреја).

[76] Картотека, Жуков Јевгеније (син Андреја).

[77] Време, година IX, број 2722, Београд 25. јул 1929, 9.

[78] Београдске општинске новине, Службени орган Општине града Београда, година 52, број 5, Београд 1. фебруар 1934, 47; Београдске општинске новине, Службени орган Градског поглаварства града Београда, година 53, број 10 – 11, Београд 14. март 1935, 127.

[79] Картотека, Зарубин Сергије (син Николаја).

[80] Овадија, 43; Картотека, Зарубин Сергије (син Николаја).

[81] Картотека, Зарубин Сергије (син Николаја).

[82] Правда, година XXIX, број 10245, Београд 16. мај 1933, 2.

[83] Картотека, Зегелов Александар (син Александра).

[84] Картотека, Зегелов Александар (син Александра).

[85] Русская Императорская Армия; Likhotvorik.

[86] Службени војни лист, Орган и издање Министарства војске и морнарице, година 48, број 19, Београд 11. мај 1929, 803 – 804.

[87] Време, година IX, број 2831, Београд 11. новембар 1929, 7.

[88] Картотека, Икишев Сергије (син Михеја).

[89] Картотека, Икишев Сергије (син Михеја).

[90] Русская Императорская Армия; Likhotvorik; Картотека, Иностранцев Михајло (син Александра).

[91] Време, година X, број 3024, Београд 30. мај 1930, 1.

[92] Картотека, Иностранцев Михајло (син Александра).

[93] Likhotvorik; Русская Императорская Армия.

[94] Картотека, Корбе Никола (син Сергија).

[95] Картотека, Корбе Никола (син Сергија).

[96] Време, година VI, број 1655, Београд 30. јули 1926, 6.

[97] Картотека, Кошкин Александар (син Сергија).

[98] Картотека, Кошкин Александар (син Сергија).

[99] Картотека, Кузњецов Димитрије (син Михајла).

[100] Картотека, Кузњецов Димитрије (син Михајла).

[101] Картотека, Кузњецов Димитрије (син Михајла).

[102] Службени војни лист, Орган и издање Министарства војске и морнарице, година 52, број 30, Београд 23. септембар 1933, 1455 – 1456, 1467 – 1468.

[103] Картотека, Линицки Леонид (син Леонида).

[104] Картотека, Линицки Леонид (син Леонида).

[105] Картотека, Линицки Леонид (син Леонида).

[106] Правда, година, број, Београд 28. децембар 1932, .

[107] Гојко Никетић, Административни речник места Краљевине Југославије, Београд 1931, 366; Јаков М. Овадија, Именик места Краљевине Југославије, Београд 1935. (у даљем тексту: Овадија), 155; Картотека, Оболенски Јуриј (син Бориса).

[108] Картотека, Оболенски Јуриј (син Бориса).

[109] Картотека, Оболенски Георг (син Бориса).

[110] Картотека, Петри Георгије (син Феодора).

[111] По саопштењу г. Александра Петрија; Картотека, Петри Георгије (син Феодора); Александар Бачко, Старе београдске породице – Хаџимихајловић (Хаџимијаиловић), интернет презентација „Породично порекло“ https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2019/05/30/%d1%81%d1%82%d0%b0%d1%80%d0%b5-%d0%b1%d0%b5%d0%be%d0%b3%d1%80%d0%b0%d0%b4%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%bf%d0%be%d1%80%d0%be%d0%b4%d0%b8%d1%86%d0%b5-%d1%85%d0%b0%d1%9f%d0%b8%d0%bc%d0%b8%d1%85%d0%b0/.

[112] Картотека, Петри Георгије (син Феодора).

[113] Картотека, Петри Георгије (син Феодора).

[114] Картотека, Пономаров Максим (син Лаврентија).

[115] Картотека, Попов Михаило (син Тодора).

[116] Картотека, Попов Михаило (син Тодора).

[117] Картотека, Рајевски Александар (син Андреја).

[118] Картотека, Рајевски Александар (син Андреја).

[119] Леко, 229; Картотека, Рајевски Александар (син Андреја).

[120] Картотека, Рајевски Владимир (син Михајла).

[121] Картотека, Рајевски Владимир (син Михајла).

[122] Картотека, Рајевски Владимир (син Михајла).

[123] Картотека, Соловјев Александар (син Василија).

[124] Картотека, Соловјев Александар (син Василија).

[125] Картотека, Соловјев Александар (син Василија).

[126] Нова енциклопедија 2, 1652; Мала енциклопедија 2, 608 – 609.

[127] Картотека, Соловјев Сергеј (син Васиља).

[128] Леко, 210; Картотека, Соловјев Сергеј (син Васиља).

[129] Картотека, Толстој Александар (син Сергија).

[130] Картотека, Толстој Александар (син Сергија).

[131] Картотека, Толстој Владимир (син Михајла).

[132] Картотека, Толстој Владимир (син Михајла).

[133] Правда, година XXIX, број 10226, Београд 27. април 1933, 8.

[134] Картотека, Толстој Сергије (син Стевана).

[135] Картотека, Толстој Сергије (син Стевана).

[136] Картотека, Тројицки Александар (син Петра).

[137] Картотека, Тројицки Александар (син Петра).

[138] Леко, 249; Картотека, Тројицки Александар (син Петра).

[139] Картотека, Трубецкој Никола (син Петра).

[140] Картотека, Трубецкој Никола (син Петра).

[141] Картотека, Трубецкој Никола (син Петра).

[142] Картотека, Фостиков Михајло (син Архипа).

[143] Картотека, Фостиков Михајло (син Архипа).

[144] Правда, година XXX, број 10536, Београд 7. март 1934, 10.

[145] Картотека, Фостиков Михајло (син Архипа).

[146] Картотека, Фостиков Георгије (син Михајла).

[147] Картотека, Чапов Сергије (син Михајла).

[148] Картотека, Чапов Сергије (син Михајла).

[149] Картотека, Черкаски Никола (син Прокофија).

[150] Картотека, Черкаски Никола (син Прокофија).

[151] Картотека, Шахматов Метислав (син Вјачеслава).

[152] Картотека, Шахматов Метислав (син Вјачеслава).

[153] Картотека, Шчербина Владимир (син Степана).

[154] Картотека, Шчербина Владимир (син Степана).

[155] Картотека, Шчербина Владимир (син Степана).

[156] Нова искра, илустровани лист, година V, број 6, Београд јун 1903, 161, 187; Нова искра, илустровани лист, година пета, Београд 1903, садржај, 4; Правда, година XXIV, број 82, Београд, 25. март 1928, 6.

ПРИЛОЗИ ПОЗНАВАЊУ РУСКИХ ПОРОДИЦА У БЕОГРАДУ И ЗЕМУНУ ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (VIII)

Аутор: Александар Бачко

 

Јелена Грујић била је ћерка липовског пароха Прокопија Грујића и његове супруге Агрипине (рођене Косић). Била је рођена сестра Милутина Грујића, каснијег епископа Никанора.[1]

Јелена се родила у Барањи, у насељу Липова, 23. марта 1813. године (наведени датуми су по старом календару). На њеном крштењу кумовао је Јован Тадић из Кишфалубе, данашње Брањине. Чин крштења обавио је 15. априла 1813. године свештеник Матеј Парабак, парох Ивања у Барањи.[2]

Године 1836, 9. новембра, Јелена ћерка јереја Прокопија Грујића удала се у Липови за Језекиља Остојића житеља (Дуна)пантелијског. Кум на венчању био је Георгиј Кашанин из Липове. Чин венчања обавио је свештеник Јевтимије Гојковић, парох цркве Светог великомученика Георгија у Ивању.[3]

Језекиљ Остојић постао је касније капелан и администратор парохије Ловра, лоциране на Чепељском острву на Дунаву. На његов први помен у матичним књигама Ловре наилазимо 2. јуна 1838. године (у матици крштених).[4]

Сина Димитрија добили су 8. фебруара 1841. године свештеник Језекиљ Остојић администратор ловрански и његова супруга Јелена рођена Грујић. Крстио га је 9. фебруара исте године свештеник Василије Димитријевић парох Адоња, а кум је био Теодор Петровић из Дунапантелије.[5]

Димитрије Остојић, син свештеника Језекиља Остојића, преминуо је у Ловри 31. децембра 1841. године. Сахранио га је свештеник Павле Ристић, парох (рац)ковински, на гробљу у Ловри, 1. јануара 1842. године.[6]

Свештеник Језекиљ Остојић и његова супруга Јелена (Грујић) добили су 26. априла 1843. године ћерку Јелисавету. На њеном крштењу, 29. априла те године, кумовао је Теодор Петровић из Дунапантелије. Чин крштења обавио је сам отац детета. [7]

Ловрански администратор, јереј Језекиљ Остојић, преминуо је 27. јула 1843. године у месту свог службовања. На његовој сахрани, 29. јула, опело је служило више свештеника: „ал(машки) парох“ Михајло Павловић, адоњски парох Андреј Кнежевић, (рац)ковински парох Павле Ристић, чипски парох Стефан Новаковић, дунапантелијски администратор Марко (презиме нечитко у матици), као и јерођакон Павле.[8]

По свему судећи, Јелена се по смрти свога супруга вратила у родну Липову, заједно са ћерком Јелисаветом. У матичним књигама налазимо, да се Јелисавета ћерка „почившаго пароха ловранскаго“ удала у Липови 13. новембра 1861. године. Млада је имала тада 18 година, рођена је у Ловри, а живела је у Липови. Несумњиво је реч о поменутој ћерки свештеника Језекиља Остојића и Јелене рођене Грујић.[9]

Јелисаветин супруг тада је постао Теофил Топенарски, син свештеника Прокопија Топенарског, који је прво био парох барањског насеља Мајш, а потом Дунафелдвара. Теофил је био рођен у Мајшу, а живео је у Дунафелдвару. У време венчања био је стар 22 године.[10]

Кум на Јелисаветином и Теофиловом венчању био је (свештеник) Георгиј Окановић, парох Будмира у Барањи. Чин венчања обавио је јереј Јован Мађаревић, липовски парох.[11]

Теофил Топенарски можда је био идентичан са свештеником Богољубом Топенарским (Топонарским), који се јавља у различитим документима у том периоду. Лично име Богољуб заправо представља превод грчког имена Теофил.[12]

Богољуб Топенарски конкурисао је 1866. године за место учитеља у основној школи, лоцираној у барањском насељу Кишфалуби (данашња Брањина), али није успео добити тај посао.[13]

У Трсту је Богољуб Топонарски службовао као ђакон православне цркве од 1870. године. У том својству помиње се и 1871. године. Парох у том граду био је у периоду 1882 – 1885. и 1891 – 1897. године. У међувремену се помиње се као парох у православним матичним књигама Дунасечуја у Угарској, почевши од 1885. године.[14]

Познато је, да је управо ђакон Богољуб Топонарски успео да тешко оболелог Светозара Марковића смести у болницу у Трсту и да телеграмом контактира његову породицу. Међутим, Марковић је убрзо преминуо, 10. марта 1875. године. После његове смрти, Топонарски је „пренео… тело Светозара Марковића из Градске болнице у православну капелу“.[15]

Београд, август 2020.

 

 

[1] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Липова, Храм Светог Јована Крститеља, Матична књига крштених, 1811 – 1829. (у даљем тексту: Липова, Крштени 1811 – 1829), 18.

[2] Липова, Крштени 1811 – 1829, 18.

[3] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Липова, Храм Светог Јована Крститеља, Матична књига венчаних, 1832 – 1860, 9.

[4] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Ловра, Храм Светог Николе, Матична књига крштених, 1831 – 1860. (у даљем тексту: Ловра, Крштени 1831 – 1860), 30.

[5] Ловра, Крштени 1831 – 1860, 42.

[6] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Ловра, Храм Светог Николе, Матична књига умрлих, 1821 – 1860. (у даљем тексту: Ловра, Умрли 1821 – 1860), 82.

[7] Ловра, Крштени 1831 – 1860, 54.

[8] Ловра, Умрли 1821 – 1860, 88.

[9] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Липова, Храм Светог Јована Крститеља, Матична књига венчаних, 1861 – 1895. (у даљем тексту: Липова, Венчани, 1861 – 1895), 2.

[10] Липова, Венчани, 1861 – 1895, 2.

[11] Липова, Венчани, 1861 – 1895, 2.

[12] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Дунасечуј, Храм Преноса мошти Светог Николе, Матична књига крштених, 1861 – 1891. (у даљем тексту: Дунасечуј, Крштени, 1861 – 1891), 127; Милица Грковић, Речник личних имена код Срба, Београд 1977, 39, 193.

[13] Школски лист за годину 1866, VIII година, број 1, Сомбор 15. јануар 1866, 16.

[14] Т. Недељковић, Схиматизам Српске православне епархије горњо – карловачке за 1871, Летопис Матице српске, књига 115, Нови Сад 1873, 170; Миодраг Ал. Пурковић, Историја Српске православне цркве у Трсту, 1960, 147, 193, 195; Дунасечуј, Крштени, 1861 – 1891, 127.

[15] Ђорђе Митровић, Саво Андрић, Светозар Марковић и његово доба, Београд 1978, 211 – 212; Woodford McClellan, Svetozar Marković and the Origins of Balkan Socialism, Princeton University Press, Princeton (New Jersey) 1964, 259.

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (VIII)

About certain mentions of The Sovereign Military Order of Malta (SMOM) in Serbian press before beginning of The World War II

Author:

Aleksandar Bačko

 

 

Dedicated to

Malteser

in Passau (Germany)

 

There are not many mentions of Sovereign Military Order of Malta (SMOM) in Serbian press before beginning of The World War II. During brief research, we were not able to find any mention in Serbian newspapers published in 19th century. From the beginning of 20th century, situation is a little bit different.

In “Prosvetni glasnik” (official gazette of The Ministry of education and church of The Kingdom of Serbia), published in Belgrade on September 1st 1901, we find mention of The Knights of Malta (“Malteski Riteri”).[1]

That gazette contains the text about meeting of Serbian local leaders, held 1614. in area of clan Kuči, in order to rise against the Turks. In this text, author Jovan N. Tomić mentioned that Knights of Malta promised Duke Charles Gonzaga of Nevers help, to built a fleet.[2]

Russian Emperor Paul I, as Grand Master of The Order of Saint John of Jerusalem (Order of Malta), rewarded count Nikola Dimitrijević Vojnović for his great war merits, by membership in this Order. Text about count Nikola is published in periodical “Delo”, on April 1st 1902.[3]

There is an article about Russian general of Serbian origins, Simeon Nerandžić Zorić, in „Srpski književni glasnik“ (Serbian Literary Gazette) published on September 16th 1913. In that article is mentioned, that general Simeon Nerandžić Zorić “was allowed to bear” granted insignia of The Maltese Order of Saint John in 1777.[4]

In newspaper “Vreme” (Time), published in Belgrade on March 3rd 1926, author M. Svetovski wrote about old palace in Prague. That palace previously belonged to The Maltese Order, and after formation of The Czechoslovak Republic, it was used as Embassy of The Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes.[5]

Text about certain treasure of The Maltese Knights is published in newspaper “Vreme”, on April 6th 1929. It is about four bejeweled golden caskets, containing such priceless relics as: a fragment of The True Cross, icon painted by Saint Lucas, relic of the right hand of Saint John the Baptist and the Cross of La Valet, the Grand Master of The Order.[6]

These caskets were handed to Russian Emperor Paul I by Maltese Knights. Later, Empress Maria Feodorovna, widow of Emperor Alexander III of Russia, brought those objects to Denmark. In 1920s mentioned caskets and its content became objects of a complex international dispute.[7]

Mention of “old fortress (town) of Knights of Malta, dating from 14th century”, located in Pakrac in Slavonia was published in newspaper “Vreme” (Belgrade, February 10th 1930).[8]

In 18th number of magazine “Ilustrovano vreme” (Illustrated Time), published in Belgrade in 1930, was an article about Knights of Malta. This article was advertised by newspaper “Vreme”.[9]

News about planned reorganization of The Order of Knights of Malta by Grand Master Ludovico Chigi-Albani, on island Rhodes, were brought by newspaper “Vreme” published on September 21th 1931.[10]

On the page 15 of the daily newspaper “Pravda” (Justice), published in Belgrade on March 23rd 1934, is article “Ko su Vitezovi Malteškog reda?” (Who are The Maltese Knights?). This text is published regarding to Congress of the Maltese Knights, held in Rome in March 1934.[11]

Brief history of The Order of Malta is presented in mentioned article. In the same newspaper, on page 20, is published following photo of the Maltese Knights visiting Pope Pius XI, “before their great congress”:[12]

Malteski vitezovi

In the article about exhibition of antiquities of Bay of Kotor, held in 1934, it is stated, that captain Petar Želalić (Dželalić) from Bijela in Bay of Kotor, during 18th century “became knight of Malta, despite he belonged to the Orthodox faith, which was the first case, that Maltese knighthood was given to Non-Catholic”.[13]

Island of Malta, “once famous fortress of the Knights of Malta, and now powerful center of the English Navy in Mediterranean”, was mentioned in newspaper “Vreme” on July 26th 1936.[14]

Newspaper “Vreme”, published in Belgrade on November 7th 1936, brought brief news from Vatican daily newspaper “L’Osservatore Romano”, that “Order of Malta will be abolished or radically transformed”.[15]

Text about The Order of Karađorđe’s Star with swords, published in “Beogradske opštinske novine” (Newspaper of the Belgrade municipality) on November 1st 1937, also contains mentions of the Order of Malta. Author of this text brings brief history, and some details concerning SMOM.[16]

At Museum, founded at former court of King Nicholas I of Montenegro, were kept many valuable King’s objects, such is badge of “The Maltese cross”. Article about this Museum was published in Belgrade, on February 21st 1939, in newspaper “Pravda”.[17]

Article about Prince and Grand Master of SMOM and Hereditary Marshall of the Holy Roman Church Ludovico Chigi della Rovere-Albani, and his family, was published on February 25st 1939. in Belgrade, in daily newspaper “Pravda”.[18]

About mentioned captain Petar Želalić (Dželalić), Orthodox Christian from Bijela in Bay of Kotor, who became knight of Malta in 18th century, was also written in “Vreme” published in Belgrade on July 3rd 1940.[19]

 

[1] Јован Н. Томић, Састанак и договор српских главара у Кучима 1614. године ради устанка на Турке, Просветни гласник, Службени лист министарства просвете и црквених послова Краљевине Србије, година XXII, Београд 1. септембар 1901. (further: Prosvetni glasnik 1901), 1114 – 1115.

[2] Prosvetni glasnik 1901, 1114 – 1115.

[3] Ј. Р. Милорадовић, Руска експедиција у Персији под графом М. И. Војновићем (1781 – 1782), Дело, лист за науку, књижевност и друштвени живот, двадесет четврта књига, година седма, Београд 1. април 1902, 165.

[4] Милош С. Московљевић, Генерал Симеон Неранџић Зорић, Српски књижевни гласник, књига тридесет прва, свеска шеста, Београд 16. септембар 1913, 434.

[5] М. Световски, Посело у властелинском двору нашег посланика у Прагу, Време, година VI, број 1510, Београд 3. март 1926, 1.

[6] Борба за благо витезова с Малте, Време, година IX, број 2618, Београд 6. април 1929. (further: Vreme 1929), 2.

[7] Vreme 1929, 2.

[8] Време, година X, број 2919, Београд 10. фебруар 1930, 1.

[9] Време, година X, број 3056, Београд 3. јул 1930, 7.

[10] Време, година XI, број 3492, Београд 21. септембар 1931, 6.

[11] Правда, година XXX, број 10552, Београд 23. март 1934. (further: Pravda 1934), 15.

[12] Pravda 1934, 15, 20.

[13] Време, година XIV, број 4601, Београд 30. октобар 1934, 7.

[14] Време, година XVI, број 5218, Београд 26. јули 1936, 14.

[15] Време, година XVI, број 5322, Београд 7. новембар 1936, 1.

[16] Живан Ј. Ранковић, Карађорђева звезда са мачевима, Београдске општинске новине, година LV, број 11, Београд 1. новембар 1937, 706.

[17] Правда, година XXXV, број 12314, Београд 21. фебруар 1939, 12.

[18] Правда, година XXXV, број 12318, Београд 25. фебруар 1939, 10.

[19] Време, година XX, број 6622, Београд 3. јул 1940, 7.

About certain mentions of The Sovereign Military Order of Malta (SMOM) in Serbian press before beginning of The World War II

Knights of The Order of The Cross of Takovo – Contributions to the biographical dictionary

Aleksandar Bačko has published his new book, “Knights of The Order of The Cross of Takovo – Contributions to the biographical dictionary“.

This E – book has 200 pages. It is dedicated to author’s ancestor Đorđe Mitić (1847 – 1913), Knight of The Order of The Cross of Takovo and Councilor of The Belgrade Municipality.

Editor is Mr. Igor Mojsilović from Belgrade.

This book can be downloaded free (in PDF format), following this link:

Vitezovi Ordena Takovskog krsta – prilozi za biografski recnik

 

Korice-konacna verzija

Knights of The Order of The Cross of Takovo – Contributions to the biographical dictionary

ВИТЕЗОВИ ОРДЕНА ТАКОВСКОГ КРСТА – ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФСКИ РЕЧНИК

Александар Бачко објавио је своју нову књигу, “Витезови Ордена Таковског крста – Прилози за биографски речник “.

Књига је публикована у електронском издању, на 200 страна. Посвећена је успомени на ауторовог претка Ђорђа Митића (1847 – 1913), витеза Ордена Таковског крста и одборника Београдске општине.

Уредник је господин Игор Мојсиловић из Београда.

Ова књига може се бесплатно преузети (у PDF формату), путем следећег линка:

Vitezovi Ordena Takovskog krsta – prilozi za biografski recnik

 

Korice-konacna verzija

ВИТЕЗОВИ ОРДЕНА ТАКОВСКОГ КРСТА – ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФСКИ РЕЧНИК

TITLES OF EAST AFRICAN TRADITIONAL RULERS, ROYALTY, CHIEFS, NOBILITY AND CHIVALRY

Aleksandar Bačko has published his new book, “Titles of East African traditional rulers, royalty, chiefs, nobility and chivalry“.

This book is dedicated to His Majesty Rukirabasaija Agutamba Solomon Gafabusa Iguru I Omukama (King) of The Kingdom of Bunyoro-Kitara, Ruler of Hoima, Masindi, Kibaale, Buliisa, Kiryandongo, Kagadi and Kakumiro, etc. etc. etc.

“Titles of East African traditional rulers, royalty, chiefs, nobility and chivalry“ has 141 pages.

This book can be downloaded free (in PDF format), following this link:

Titles of East African Traditional Rulers

 

Titles of East African Traditional Rulers

TITLES OF EAST AFRICAN TRADITIONAL RULERS, ROYALTY, CHIEFS, NOBILITY AND CHIVALRY

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (VII)

Аутор: Александар Бачко

 

Милица Грујић била је ћерка липовског пароха, свештеника Прокопија Грујића и његове супруге Агрипине Грујић (рођене Косић). Родила се у месту Липова у Барањи, 17. маја 1808. године (по старом календару).[1]

Милицу је 25. маја 1808. године крстио, у њеном родном месту, Матеја Парабак парох цркве Светог Георгија у Ивању. Кум на Миличином крштењу био је Јован Тадић из Кишфалубе (данашње Брањине) у Барањи.[2]

Епископ Никанор Грујић помиње своју рођену сестру Милицу у „Аутобиографији“ („Автобиографији“). Он наводи, да је заједно са њом прележао „козице“, односно овчије богиње (варичеле).[3]

У Никаноровој „Аутобиографији“ очуван је и посредни помен Милице Грујић: „Две старије сестре почеле се већ девојчити, њима је требало приправити штогод за удају, а још нас четворо млађих на врату – у таквим околностима није се дало ни мислити на моје школовање“.[4]

До Миличине удаје дошло је 17. октобра 1838. године, у Липови. Тада је постала супруга Томе Суботића из Ловре. Чин венчања обавио је парох Јевтимије Гојковић из Ивања. Кум је био Георгиј Кашанин, мештанин Липове.[5]

Тома Суботић касније је рукоположен за свештеника. Као „свјештенојереј пароха цркве Светог Јована Крститеља у Липови“, обавио је 5. новембра (погрешно забележено „септембра“) 1843. године крштење у Батосеку у жупанији Толна у Мађарској.[6]

Од 28. новембра 1843. године, Тома се у матици крштених потписује као администратор цркве Светог Великомученика Георгија у Батосеку, а од 25. јуна 1847. као тамошњи парох.[7]

Милица Суботић, супруга батосечког пароха, кумовала је 21. јануара 1861. године на крштењу Јулијане, ћерке Саве и Ане Мађаревић из Батосека. Свештеник Тома Суботић обавио је чин крштења.[8]

На крштењу Јелене, ћерке казанџије Николе Ферковића рођеног у Мокрину и његове супруге Екатарине, такође је кумовала Милица Суботић, супруга свештеника Томе. Крштење је обављено у Батосеку, 30. маја 1864. године.[9]

Парох Тома Суботић преминуо је у Батосеку 11. јануара 1869. године. Био је 55 година стар. Забележено је, да је био рођен у Ловри, насељу на Чепелском острву на Дунаву (Пештанска жупанија).[10]

Београд, јануар 2020.

 

[1] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Липова, Храм Светог Јована Крститеља, Матична књига крштених, 1790 – 1811. (у даљем тексту: Липова, Крштени 1790 – 1811), 104

[2] Липова, Крштени 1790 – 1811, 104.

[3] Никанор Грујић, Автобиографија Никанора Грујића, некад. епископа пакрачког, за штампу приредио архим. Иларион Зеремски, Сремски Карловци 1907. (у даљем тексту: Грујић, Автобиографија), 6.

[4] Грујић, Автобиографија, 9 – 10.

[5] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Липова, Храм Светог Јована Крститеља, Матична књига венчаних, 1832 – 1860, 12.

[6] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Батосек, Матична књига крштених 1830 – 1860. (у даљем тексту: Батосек, Крштени 1830 – 1860), 72.

[7] Батосек, Крштени 1830 – 1860, 72, 93.

[8] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Батосек, Матична књига крштених, 1861 – 1893. (у даљем тексту: Батосек, Крштени 1861 – 1893), 1.

[9] Батосек, Крштени 1861 – 1893, 8.

[10] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Батосек, Матична књига умрлих, 1861 – 1895, 11.

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (VII)

ABOUT THE TENTH ANNIVERSARY OF RESTORATION AND ESTABLISHMENT OF THE ROYAL ORDERS OF THE BUNYORO-KITARA KINGDOM (2020)

Author: Aleksandar Bačko 1st OEBKK

 

Three important anniversaries for His Majesty Omukama (King) Solomon Iguru I and Bunyoro Kitara Kingdom are occurring during year 2020 – tenth anniversary of restoration of The Royal Order of the Omujwaara Kondo, as well as tenth anniversaries of establishment of The Royal Order of the Engabu and The Most Honourable Order of Omukama Chwa II Kabalega.

More precisely, The Royal Order of the Omujwaara Kondo (post-nominal letters: OOKB) was restored on March 22nd 2010. The Royal Order of the Engabu (post-nominal letters: OEBKK) was established on June 18th  and The Royal Order of the Engabu and The Most Honourable Order of Omukama Chwa II Kabalega on July 1st same year.[1]

According to the oral tradition, dignity of the Omujwaara Kondo is dating from the late 15th century, and it was established by Omukama Rukidi of Bunyoro. His Majesty Omukama Solomon Iguru I of Bunyoro Kitara Kingdom used His right of fons honorum, to restore and modernize this ancient dignity, as The Royal Order of the Omujwaara Kondo (Order of the Coronet Wearer).[2]

The Royal Order of the Engabu (Order of the Shield) was established by His Majesty Omukama Solomon Iguru I of Bunyoro Kitara Kingdom, to replace old Royal Order of the Crown. According to the oral tradition, dignities connected with Order of the Crown are dating back roughly to the 17th century.[3]

The Most Honourable Order of Omukama Chwa II Kabalega is named after HM Omukama Chwa II Kabalega of Bunyoro, a national hero of Uganda and grandfather of HM Omukama (King) Solomon Iguru I.[4]

During previous ten years, The Royal Order of the Omujwaara Kondo, The Royal Order of the Engabu and The Most Honourable Order of Omukama Chwa II Kabalega developed, becoming significant and worldwide recognized Orders. His Majesty Omukama Solomon Iguru I of Bunyoro Kitara is The Grand Master of these Royal Orders.[5]

Members of The Royal Family of Bunyoro Kitara Kingdom: HM Omugo Margareth Adyeri Karunga, HRH Crown Prince Rukidi David Mpuga and HRH Royal Princess Masamba Nkwanzi, are very important Members of these Royal Orders.[6]

Among distinguished Members of The Royal Order of the Engabu are: HRM Muedzul Lail Tan Kiram Sultan of Sulu and North Borneo, HIH Prince Ermias Sahle Selasie President of The Ethiopia Crown Council and His Grace The Right Reverend Gennadios Stantzios Orthodox Metropolitan of Botswana.[7]

 

Engabu

 

Unfortunately, some of distinguished members of these Royal Orders passed away, during these ten years. Among them were HE Don Carlos Gereda y de Borbón Marquis de Almazan (January 24th 1947 – August 29th 2017) and Right Honourable Eng Yabezi Kiiza (January 20th 1938 – August 1st 2016) former Prime Minister of Bunyoro Kitara.[8]

More details concerning these Royal Orders were presented in work named “Titles of Ugandan traditional rulers, royalty, chiefs, nobility and chivalry”, published in 2017.[9]

Significant Orders of The Bunyoro Kitara Kingdom, as The Royal Order of the Omujwaara Kondo, The Royal Order of the Engabu and The Most Honourable Order of Omukama Chwa II Kabalega will certainly keep flourishing for a long time, under guidance of HM Omukama Solomon Iguru I, as well as under guidance of His Majesty’s descendants.

 

[1] Aleksandar Bačko, Titles of Ugandan traditional rulers, royalty, chiefs, nobility and chivalry, Belgrade 2017. (further: Bačko, Titles…) https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2017/02/28/titles-of-ugandan-traditional-rulers-royalty-chiefs-nobility-and-chivalry/ , 67 – 74; Internet presentation https://en.wikipedia.org/wiki/Royal_Order_of_the_Omujwaara_Kondo ; Internet presentation https://en.wikipedia.org/wiki/Royal_Order_of_the_Engabu .

[2] Bačko, Titles…, 67 – 74.

[3] Bačko, Titles…, 67 – 74.

[4] Internet presentation https://en.wikipedia.org/wiki/Most_Honourable_Order_of_Omukama_Chwa_II_Kabalega ; Internet presentation https://en.wikipedia.org/wiki/Kabalega_of_Bunyoro

[5] Internet presentation http://www.bunyoro-kitara.org/47.html (further: Bunyoro-Kitara, Order of Omujwaara Kondo); Internet presentation http://www.bunyoro-kitara.org/42.html (further: Bunyoro-Kitara, Order of Engabu); Internet presentation https://en.wikipedia.org/wiki/Most_Honourable_Order_of_Omukama_Chwa_II_Kabalega.

[6] Bunyoro-Kitara, Order of Omujwaara Kondo; Bunyoro-Kitara, Order of Engabu.

[7] Bunyoro-Kitara, Order of Engabu; Internet presentation https://drevo-info.ru/articles/16426.html.

[8] Bunyoro-Kitara, Order of Omujwaara Kondo; Bunyoro-Kitara, Order of Engabu; Internet presentation https://en.wikipedia.org/wiki/Carlos_Gereda_y_de_Borb%C3%B3n ; Internet presentation https://en.wikipedia.org/wiki/Yabezi_Kiiza

[9] Bačko, Titles…, 1 – 104.

ABOUT THE TENTH ANNIVERSARY OF RESTORATION AND ESTABLISHMENT OF THE ROYAL ORDERS OF THE BUNYORO-KITARA KINGDOM (2020)

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (VI)

Аутор: Александар Бачко

 

Василиј (Василије) Грујић рођен је 9. јуна 1834. године, по старом календару. Крштен је 12. јуна исте године. Место његовог рођења била је Дуна Пантелија, односно Пантелија, у Фејерској (Столнобеоградској) жупанији.[1]

Василије је био син Драгутина Грујића, тада православног пароха дунапантелијског (каснијег проте мохачког) и његове супруге Дафине. Драгутин је био рођени брат епископа Никанора Грујића.[2]

На Василијевом крштењу кумовао је Николај Сабадуш, учитељ из Дуна Пантелије. Крстио га је свештеник Урош Марјановић, парох цркве Свете Тројице у Адоњу.[3]

Око 1860. године, Василије Грујић је стекао адвокатску диплому на Бечком универзитету. Нешто касније, око 1868. године, постао је конзисторијални нотар Будимске епархије и саветник епископа Арсенија Стојковића. Службовао је и живео у Сентандреји. Становао је у тамошњем домаћинству, заведеним под редним бројем 50. Василије Грујић није се женио и није за собом оставио потомство.[4]

Како се наводи у часопису „Српски Сион“ од 3. маја 1892. године, предат је „г(осподину) конс(историјалном) бележнику В(асилију) Грујићу високи отпис Његове Светости г(осподина) Патријарха, којим се г(осподин) Герасим Петровић за мандатара именује, да се прочита и публикује“. Том приликом је протосинђел Герасим био именован за мандатара Будимске епархије.[5]

У Сентандреји је Василије и преминуо, 25. фебруара (13. фебруара по старом календару) 1895. године. Забележено је, да је био стар „60 љета“ у време смрти. Сахрањен је на „Општем пожаревачком гробљу“ у Сентандреји, 27. (15) фебруара 1895. године. Опело је вршио Платон Телечки, „архимандрит беочински и патр(ијаршијски) митр(ополијски) мандатар“. Архимандрит Телечки био је у то време мандатар Будимске епархије.[6]

Православни парох Чобанца, Ст. Ђурђевић, написао је по упокојењу Василија Грујића читуљу, која је била објављена у листу „Српски Сион“ од 26. фебруара 1895. године.[7]

Због значаја ове читуље, њен садржај преносимо у целости: „Читуља (+ Василије Грујић) ‘И опет једно име више у читуљи српских раденика, и опет један гроб више’… Тако је почео свој говор почасни протојереј и парох пештански, учени старина наш Симеон Костић при опелу Василија Груића, многогодишњег бележника сва три одсека епархијске управе у Св. Андреји“.[8]

Даље се у читуљи наводи: „Васа је био син Драгутина Грујића, негдашњег проте Мохачо-пољског, а брата блаженопочившег Епископа Никанора. Око 1860. године био је Васа један од првих јуриста на бечком универзитету, где је и до адвокатске дипломе дошао, али – судба је тако хтела и Васу, блаженопочивши владика Арсеније к себи позва 1868. год. Ту – у Св. Андреји – чика Васа својим оштрим умом, искреношћу и заиста својим научним апаратом за кратко време тако задоби љубав и поверење у свога освећеног старешине, да га овај за правог пријатеља сматраше; та био му је бележник референт, прави тајни саветник у свему и свачему десна рука“.[9]

Према Ђурђевићевом мишљењу, Грујић је „био… прави тип карактер Србина, господина од старије гарде. Па и поред свега челик-Српства својега бијаше Васа обљубљен и поштован од целе вароши“.[10]

У Василијевој читуљи изнети су и поједини детаљи са сахране: „При погребу му окупила се сва ондашња и околна интелигенција без разлике вере и народности, пола и узраста. Виђесмо му при погребу осим преставништва српске правосл. црквене општине Св. Андрејске и цео магистрат варошки, а на челу му са узор-Србином, Јевђенијем Думчом градоначелником; заступљен бијаше и срески кр. суд, и корпорације разних других завода. При опелу му присуствоваше десет околних свештеника, од којих њих осморо чинодјејствоваху; а црква и порта, па и улице пуне, закрчене тронутим народом. Љубав и уважење према пок. чика Васи показа и доказа и Његова Високопречасност г. Платон Телечки, Архимандрит беочински, патријаршијски мандатар епархије будимске и члан сабора краљевина Хрватске и Славоније, који не пожали труда, те у ово опако зимско доба на прву жалосну вест и пође и стиже и сам из Беочина у Св. Андреју, да начелствује и последњу пошту и сам ода нашем добром чика Васи. Зато и на овом месту, нека му је и од стране овдашњег околног свештенства па и од стране Васиних присних највећа благодарност! Нека је овде хвала и благодарност и руском проти г. Кардасевићу, магистеру Духовне Академије; почасном протојереју и пароху пештанском г. Симеону Костићу и осталој господи свештеницима; даље магистрату варошком, среском кр. суду и целој вароши без разлике вере и народности; благородном г. Петру Лупи, велепоседнику и посланику на државном сабору у Б. Пешти, а и певачкој дружини месној, јер се сви горе наведени пожурише, да својим присуством барем у неколико ублаже нам тугу и жалост за изгубљеним нашим чика Васом, коме нека је црна земља лака!“[11]

Београд, децембар 2019.

 

 

[1] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Дуна Пантелија, Храм Светог Николаја, Матична књига крштених, 1830 – 1851. (у даљем тексту: Дуна Пантелија, Крштени 1830 – 1851), 10.

[2] Српски Сион, недељни лист за црквено-просветне и автономне потребе Српске православне митрополије карловачке, са благословом Светог синода, година V, број 9, Нови Сад 26. фебруар 1895. (у даљем тексту: Српски Сион, 26. фебруар 1895), 149; Дуна Пантелија, Крштени 1830 – 1851, 10.

[3] Дуна Пантелија, Крштени 1830 – 1851, 10.

[4] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Црква Светих апостола Петра и Павла (Ћипровачка црква), Умрли 1861 – 1895. (у даљем тексту: Ћипровачка, Умрли 1861 – 1895), 53; Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

[5] Српски Сион, недељни лист за црквено-просветне и автономне потребе Српске православне митрополије карловачке, са благословом Светог синода, година II, број 18, Нови Сад 3. мај 1892, 296.

[6] Ћипровачка, Умрли 1861 – 1895, 53; Школски лист за 1895. годину, година двадесетседма, Сомбор 1895, 28.

[7] Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

[8] Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

[9] Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

[10] Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

[11] Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (VI)