CONTRIBUTIONS CONCERNING THE KNIGHTS OF THE ROMANIAN ORDERS IN THE KINGDOM OF SERBIA (1895 – 1899)

Dedicated to

Her Majesty

Margareta of Romania

Custodian of the Crown of Romania

Head of the Royal House of Romania

Author:

Aleksandar Bačko

Belgrade 2021.

ПРИЛОЗИ О ВИТЕЗОВИМА

РУМУНСКИХ ОРДЕНА У

КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ

(1895 – 1899)

Посвећено

Њеном Величанству

Маргарети од Румуније

Заштитници Румунске Круне

Поглавару Румунског Краљевског Дома

Аутор:

Александар Бачко

Београд 2021.

УВОД

            Поједини истакнути грађани Краљевине Србије били су одликовани Орденима Краљевине Румуније. На овом месту биће изнети извесни детаљи о онима, који су забележени као носиоци румунских одликовања у периоду између 1895. и 1899. године. Неки од одликованих ордене су добили управо у том периоду, а неки од њих су одликовани раније.[1]

            У „Шематизму одликованих лица нашим и страним ореднима у Краљевини Србији од 1895. до краја 1899. године“, публикованом 1900. године, наведена су „имена само оних лица, која су у животу и која су према члану 17. закона о орденима и медаљама од 1883. год[ине] добила дозволу за ношење ових ордена, као и она, која су до овог закона одликована“.[2]

            Носилац румунског Ордена Звезде, српски краљ Милан Обреновић, у периоду на који се односи овај рад, био је у емиграцији у Аустроугарској. За краља Милана се у „Шематизму одликованих лица 1895 – 1899“ наводи само то, да је био „носилац свих краљевских ордена“ (српских). Његови инострани ордени не помињу се на том месту.[3]

            Познато је, да су грађани Краљевине Србије били одликовани са два различита Ордена Краљевине Румуније. У питању су били Орден Звезде Румуније и Орден Круне Румуније.[4]

ОРДЕН ЗВЕЗДЕ РУМУНИЈЕ

Године 1864, кнез Румуније Александар Јоан Куза, предузео је прве кораке за утемељење државног ордена, који је био претеча овог одликовања. Назван је Орден Уније (Ordinul Unirii). За време владавине краља Карола I, 1877. године, установљено је одликовање које је названо Орден Звезде, тачније Орден Звезде Румуније (Ordinul Steaua României).[5]

Овај значајни румунски Орден рангиран је у пет редова. Почевши од виших редова ка нижим, у питању су:[6]

Велики крст (Mare Cruce) – I ред

Велики официр (Mare Ofițer) – II ред

Командир (Comandor) – III ред

Официр (Ofițer) – IV ред

Витез (Cavaler) –  V ред

            Године 1937/38, наведеним редовима додат је нови степен овог Ордена – Прва класа (Clasa I), између Великог крста и Великог официра. Међутим, наведени степен није постојао у периоду, на који се односи овај рад.[7]

ОРДЕН КРУНЕ РУМУНИЈЕ

            Орден Круне, односно Орден Круне Румуније (Ordinul Coroana României) установљен је поводом оснивања Краљевине Румуније, 14. марта 1881. године. Установио га је румунски краљ Карол I из династије Хоенцолерн.[8]

            Орден Круне спада у најзначајнија румунска краљевска одликовања. Овај Орден рангиран је у пет редова, односно степена. Рангирање је код овог одликовања је следеће (од виших редова ка нижим):[9]

Велики крст (Mare Cruce) – I ред

Велики официр (Mare Ofițer) – II ред

Командир (Comandor) – III ред

Официр (Ofițer) – IV ред

Витез (Cavaler) –  V ред

ВИТЕЗОВИ РУМУНСКИХ

ОРДЕНА

            На овом месту презентован је азбучни преглед држављана Краљевине Србије, који су били носиоци Ордена Краљевине Румуније, у периоду између 1895. и 1899. године. У прегледу су изнети само неки биографски подаци о одликованима. Њихове опширније биографије могу представљати предмет евентуалног опширнијег истраживања. Са друге стране, презентован је знатан део информација о Орденима, које су они стекли до 1899. године.

***

АНДРЕЈЕВИЋ МИЛАН

            Пуковник Милан Андрејевић био је одликован краљевским румунским Орденом Круне IV степена. Ово одликовање додељено му је 1884. године. Крајем 19. века живео је у Београду.[10]

            Милан Андрејевић се 1899. године, као „пешадијски пуковник“, помиње међу лицима одликованим српским Орденима. Он је 1876. био одликован Орденом Таковског крста V реда, 1886. године IV степеном, а 1889. године III редом истог ордена. Орден Белог орла V степена пуковник Андрејевић добио је током 1894. године, а IV ред тог ордена 1899. године.[11]

АРМЕНУЛИЋ ЛЕОНИДА

            Леонида Арменулић из Београда одликован је Орденом Круне Румуније IV реда током 1884. године. За Арменулића је 1899. године забележено, да је по занимању „капетан пристаништа“.[12]

            Капетан Арменулић такође је постао носилац једног српског одликовања. У питању је био Орден Таковског крста (V реда). Овај орден добио је током 1887. године.[13]

            Леонида Арменулић помиње се 14. децембра 1890. године као „царинар“. У то време је молио Народну скупштину, да му се „извесне године службе урачунају у указну службу“.[14]

БАБИЋ ЈОВАН

            Окружни начелник у пензији Јован Бабић, живео је крајем 19. века у Београду. Био је одликован румунским Орденом Звезде IV реда. То одликовање добио је 1879. године.[15]

            Бабић је такође био носилац других иностраних одликовања – турског Ордена Меџидије III реда (од 1881) и аустроугарског Ордена Франца Јозефа IV реда (одликован је 1881. године).[16]

            Био је одликован и српским одликовањима. Орденом Таковског крста V степена био је награђен током 1877. године. Орден Таковског крста III реда добио је 1897, а Орден Милоша Великог IV степена током 1899. године.[17]

            Начелник у пензији из Београда, Јован Бабић, помиње се такође у документима, који датирају из 1884 – 1885. године. Наиме, он је тада поседовао извесне парцеле у Нишу.[18]

БАРЛОВАЦ ЂОРЂЕ

            Генерални конзул Краљевине Србије у Будимпешти, Ђорђе Барловац, био је носилац румунског Ордена Звезде V степена. Ово одликовање стекао је 1884. године.[19]

            Барловац је био носилац и других иностраних ордена. У питању су били: аустроугарски Ордени Франца Јозефа IV степена (одликован је 1883) и Гвоздене круне III реда (1884. године), затим пруски Орден Круне IV реда (1883), хесенски Орден „Фил[ипа] Великод[ушног]“ V степена (1884) и португалски Орден Исуса Христа V реда (1884. године).[20]

            Награђен је и појединим српским одликовањима: Орденом Таковског крста V реда током 1885. године, Орденом Таковског крста IV степена (1894), затим III редом истог Ордена (1896), као и Орденом Белог орла V степена (одликован је 1896. године).[21]

            У Београду су у 19. веку живела браћа Барловац: Коста, Јовица, Михаило („Миајло“) и Милан. Поседовли су „колонијалну радњу у својој кући до пожарне команде, на Великој пијаци“ (данашњи Студентски трг).[22]

            Сматра се, да су Барловци досељени „из крагујевачког села Барлова“. Међутим, Барлово се заправо налази у Топлици, недалеко од Куршумлије. Према предању, Барловци су даљим пореклом са Косова.[23]

            Михаило Барловац био је „посланик за варош Београд“ на Светоандрејској скупштини 1858. године. Постао је ађутант и двороуправитељ кнеза Милоша Обреновића 1860. године. Кнез Михајло Обреновић поставио је мајора Михаила Ђ. Барловца за управника вароши Београда. На тој функцији био је у периоду од 1861. до 1868. године. Преминуо је током 1894. године.[24]

            Супруга Михаила Барловца била је једна од четири ћерке чувеног мењача, Сараф Косте, који је преминуо у Београду 1846. године. У питању је био родоначелник старе београдске породице Сарафкостић.[25]

            Ђорђе Барловац био је син Михаила Барловца. Завршио је пет разреда гимназије у Београду и Панчеву, а потом и четворогодишњу трговачку школу у Дрездену.  Отац је Ђорђа „уортачио са Миајлом С. Начићем, са којим је отворио мануфактурну радњу на велико у Главној чаршији“. Међутим, та радња се није дуго одржала, како се сматра, „због Начићеве несолидарности“.[26]

            У каснијем периоду, Ђорђе Барловац је постао официр, а потом је постављен за саветника посланства у Бечу. Ту се оженио „ћерком виђенијег аустријског народног посланика Русоа“.  Барловац је потом постао генерални конзул у Будимпешти.[27]

            Ђорђе је имао сина „Миајла“, који је после очеве смрти дошао у Србију. Ђорђева сестра била је удата за дипломату Милана Богићевића. Поменута браћа Коста и Јовица Барловац такође су имала потомство. Међу истакнутим члановима ове породице вреди поменути и Јовичиног сина, рентијера и генералног конзула Краљевине Србије у Паризу, Живка Барловца. Он је од готово целокупне своје имовине основао „Задужбину Јовице Барловца, трговца из Београда“.[28]

            У попису београдских свечара, који датира из 1895. године, наводе се поједини носиоци овог ретког и специфичног презимена. Поменуто је, да је тада Светог Луку славио трговац Јовица Барловац, а трговац Радован Барловац Светог Николу.[29]

БЕЛИМАРКОВИЋ ЈОВАН

            Ђенерал Јован Белимарковић („Бели-Марковић“) из Београда забележен је крајем 19. века као „бивши краљевски намесник“. Одликован је 1879. године румунским Орденом Звезде II реда.[30]

            Био је носилац још неких значајних иностраних одликовања: турског Ордена Меџидије III реда (стекао је ово одликовање 1867), црногорског Ордена Данила II реда (1876) и руског Ордена Светог Станислава I реда са мачевима (од 1878. године).[31]

            Од српских одликовања, Белимарковић је био носилац: Ордена Таковског крста III степена (од 1877. године), затим II реда истог Ордена, I степена Ордена Таковског крста, као и Ордена Милоша Великог II реда (одликован је 1899. године).[32]

            У време када је примио Орден Таковског крста I степена са лентом, 5. јануара 1878. године, генерал Јован Белимарковић био је командант Шумадијског кора. Према другом извору, Белимарковић је ово одликовање стекао током 1881. године.[33]

БЕТАН КАРЛО

            Краљевски секретар у пензији, Карло Бетан, одликован је 1878. године румунским Орденом Звезде IV степена. Године 1884, добио је и румунски Орден Круне II реда. Деведесетих година 19. века, живео је у Швајцарској.[34]

            Бетан је такође био носилац једног француског одликовања. У питању је била „Почас[на] легија“, односно Легија части IV реда, којом је био награђен током 1884. године.[35]

            Од српских одликовања, Карло Бетан је добио: Орден Таковског крста IV степена (1883. године), затим II ред истог Ордена (1885), Орден Белог орла IV степена (одликован је 1883), као и Орден Милоша Великог IV реда (током 1899. године).[36]

            Карло Бетан такође се помиње током 1905. године, у „Државном календару Краљевине Србије“. Тада је био забележен као „секретар Краљ[евске] канцелар[ије]“.[37]

БЛАЗНАВАЦ ЖИВОЈИН

            Државни саветник у пензији Живојин Блазнавац из Београда награђен је током 1884. године значајним румунским одликовањем. У питању је био Орден Круне II степена.[38]

            Блазнавац је такође био носилац два аустроугарска одликовања – Ордена Франца Јозефа II реда (одликован је 1884) и Ордена Леополда II степена (ово одликовање је добио 1885. године).[39]

            Био је носилац следећих српских одликовања: Ордена Таковског крста V реда (од 1877. године), III степена истог Ордена (1878), затим II степена овог Ордена (1886), Ордена Белог орла IV реда (1883), III реда истог Ордена (одликован је током 1894), као и Ордена Милоша Великог III степена (од 1899. године).[40]

            Године 1875, Живојин Блазнавац се наводи у „Календару са шематизмом Књажества Србије“ као „начелник II класе“. Службовао је у Крушевачком окружном начелству.[41]

            Живојин Блазнавац се као „државни саветник у пензији“ наводи у попису београдских свечара, који датира из 1895. године. За њега је тада забележено, да слави Светог Луку.[42]

БОГИЋЕВИЋ АНТА

            Потпредседник Државног савета Краљевине Србије, „ђенерал“ Анта Богићевић, живео је у Београду. Носилац румунског Ордена Звезде III реда постао је 1879. године.[43]

            Био награђен и другим иностраним одликовањима: руским Орденом Свете Ане III степена (од 1871. године), турским Орденом Меџидије III реда (1874), италијанским Орденом Круне IV реда (1874), бугарским Орденом Светог Александра III реда (1882), аустроугарским Орденом Франца Јозефа II реда (1879), аустроугарским Орденом Гвоздене круне II реда (1884), као и грчким Орденом Светог Спаситеља I реда (одликован је 1890. године).[44]

            Добио је следећа српска одликовања: Орден Таковског крста V степена (током 1877. године), Орден Таковског крста са мачевима III реда (1883), Орден Таковског крста I степена (1888), Орден Белог орла IV реда (1883), исти Орден III степена (1894), затим Орден Белог орла II степена (1897. године), а Орденом Милоша Великог II степена био је награђен током 1899. године.[45]

            Генерал Анта Богићевић био је у „Биографским и мемоарским белешкама“ Јована Ристића оквалификован као „човек беспрекоран, сређен, умерен и поуздан“.[46]

            У попису београдских свечара из 1895. године, наводи се да је породица „ђенерала“ Анте Богићевића славила Светог Николу (19. децембра по новом календару). За време аустроугарске окупације Србије у Београду је преминуо Анта Богићевић. У то време је наведено, да је био „стари ђенерал“.[47]

БОШКОВИЋ СТОЈАН

            Државни саветник у пензији Стојан Бошковић из Београда награђен је румунским Орденом Круне I степена. Ово значајно одликовање Бошковић је добио током 1895. године.[48]

            На другом месту се Стојан Бошковић наводи као министар у пензији. Он је такође био носилац српских одликовања: Ордена Таковског крста IV степена (од 1878. године), истог Ордена II реда (1879) и Ордена Светог Саве I степена (одликован је 1889. године).[49]

            Државни саветник Стојан Бошковић помиње се и у књизи епископа жичког Саве, под насловом „Владалац и народ“. Ово дело штампано је током 1897. године.[50]

ВЕЛИЋ МАРКО

            Поручник Марко Велић из Београда сврстао се 1897. године у ред добитника одликовања Краљевине Румуније. Тада је био награђен Орденом Круне V реда.[51]

            Марко Велић се такође помиње у „Државном календару Краљевине Србије“, који датира из 1910. године. У то време, Велић је био пешадијски капетан I класе.[52]

ВЕСОВИЋ АЛЕКСА

            Крајем 19. века, за Алексу Весовића из Крагујевца забележено је, да је био Окружни начелник у пензији. Одликован је током 1897. године румунским Орденом Круне III степена.[53]

            Весовић је био награђен и српским одликовањем. У питању је био Орден Таковског крста (III степена), којим је начелник био одликован током 1896. године.[54]

            У „Календару са шематизмом Књажества Србије за годину 1875“, Алекса Весовић се помиње као писар I класе. Тада је службовао у Београдском окружном начелству.[55]

ВИЛОВСКИ ТОДОР

            „Начел[ник] минист[арства]“ Тодор Виловски из Београда награђен је 1897. године значајним одликовањем Краљевине Румуније. У питању је био Орден Круне II реда. [56]

            Исте, 1897. године, начелник Тодор Виловски био је такође одликован другим иностраним одликовањем – аустроугарским Орденом Франца Јозефа II степена.[57]

            Тодор Виловски је био носилац појединих српских одликовања: Ордена Светог Саве IV степена (одликован је током 1887. године), Ордена Таковског крста III реда (1894) и Ордена Белог орла V степена (од 1897. године).[58]

            „Секретар министар[ства] спољних послова“, Тодор Стефановић Виловски, био је децембра 1885. године један од редовних чланова Српског пољопривредног друштва.[59]

            Током 1907. године, била је публикована аутобиографија Тодора Стефановића Виловског. Ова књига била је насловљена „Моје успомене (1867 – 1881)“.[60]

ГВОЗДИЋ СВЕТОЗАР

            Светозар Гвоздић био је државни саветник, а живео је у Београду. Током 1897. године овај високи чиновник био је награђен Орденом Круне II степена Краљевине Румуније.[61]

            Саветник Гвоздић такође је био носилац једног аустроугарског одликовања. У питању је био Орден Франца Јозефа (II степена), кога је стекао током 1897. године.[62]

            Био је награђен српским одликовањима: Орденом Таковског крста IV степена (током 1889. године), затим II редом истог Ордена (1896), Орденом Белог орла V степена (1898), као и Орденом Милоша Великог III реда (одликован је 1899. године).[63]

            Светозар Гвоздић рођен је у Пожаревцу, око 1846. године. Прво је био трговац, а затим је студирао у Минхену. Потом је уписао правни факултет у Хајделбергу (1869. године). [64]

            У попису београдских свечара, који датира из 1895. године, помиње се „бивши министар“ Светозар Гвоздић. За њега је наведено, да слави Светог Димитрија (Митровдан).[65]

ЂОКИЋ ЛАЗАР

            Лазар Ђокић је према подацима из 1899. године живео у Београду, а имао је чин почасног мајора. Током 1884. године Ђокић је постао носилац Ордена Круне IV степена Краљевине Румуније.[66]

            Био је награђен и другим иностраним одликовањима: руским Орденом Светог Станислава III реда (1879. године), аустроугарским Орденом Франца Јозефа IV степена (1884), као и персијским Орденом Лава и Сунца IV реда (одликован је 1887. године).[67]

            Краљ Александар Обреновић је, на предлог војног министра, одликовао 2. августа 1893. године коњичког капетана I класе Лазара Ђокића Орденом Таковског крста IV реда.[68]

Коњички поручник Лазар Ђокић је, решењем министра војног од 25. новембра 1881. године, преведен у службу у жандармерији. Пре тога је службовао у Алексиначкој окружној команди.[69]

У попису београдских свечара, који датира из 1895. године, наводи се, да „коњички капетан“ Лазар Ђокић слави Светог Алимпија Столпника (9. децембра по новом календару).[70]

            Коњички капетан I класе Лазар Ђокић наведен је током 1898. године у „Државном календару“, као командир Дунавског пограничног одсека жандармерије, са седиштем у Београду.[71]

ЂОРЂЕВИЋ ВЛАДАН

Београђанин др. Владан Ђорђевић био је резервни потпуковник и председник министарства Краљевине Србије. Био је носилац румунског Ордена Звезде III степена од 1879, као и румунског Ордена Круне II реда (одликован је 1884. године).[72]

Ђорђевић је такође био награђен руским императорским Орденом Свете Ане са мачевима (II степена). Наведено одликовање примио је током 1878. године.[73]

Био је награђен и појединим српским одликовањима: Орденом Таковског крста V реда (1876. године), истим Орденом III степена (1876), Орденом Таковског крста са мачевима II степена (1883), Орденом Таковског крста I реда (1898), Орденом Светог Саве II степена (1883), истим Орденом I реда (1888), Орденом Белог орла V степена (1894), затим IV редом наведеног Ордена (1897), као и Орденом Милоша Великог II степена (награђен је 1899. године).[74]

            Владан Ђорђевић био је син Ђоке (Ђорђа), Београђанина цинцарског порекла и његове супруге Маре (Марије). Владанова мајка била је ћерка београдског Цинцарина Марка Лека старијег, који је био „татарин“ код кнеза Милоша Обреновића (службеник, који је на коњима преносио пошту између Србије и Цариграда). Марин брат био је Тома Леко.[75]

            Др. Ђорђевић се родио у Београду, 23. новембра 1844. године. На крштењу, 27. новембра исте године, добио је име Ипокрит (Хипокрит). Отац му се звао Ђорђе Џимо, а мајка Марија. Крштени кум му је био „Костандин“ (Константин) Герман, а чин крштења је обавио свештеник Пантелија Михајловић. Када се уписао на Лицеј, Ипокрит је на наговор Ђуре Даничића прихватио српско име Владан. Његово презиме, Ђорђевић, било је формирано по личном имену његовог оца Ђорђа.[76]

            Студирао је медицину у Бечу, а када је докторирао, добио је место шефа војне болнице у Франкфурту. Касније се вратио у Београд и венчао се са Паулином из Беча. Са својом супругом имао је бројно потомство. Стекао је чин мајора и постао је шеф војног санитета и професор хигијене на Војној академији у Београду. У каснијем периоду постао је дворски лекар кнеза (каснијег краља) Милана Обреновића.[77]

            Владан Ђорђевић био је један од оснивача Српског лекарског друштва и Српског Црвеног крста. Постављен је за председника Београдске општине. Знатно је допринео развитку српске престонице –  организовао је водовод и канализацију, основао Ново гробље, уредио Савски кеј и увео је фењере за осветљавање улица.[78]

            У једном периоду био је министар просвете, а потом је упућен у Атину као посланик. Био је члан Академије наука. Пензионисан је 1894. године, па се преселио у Париз. Недуго затим, враћен је у службу као посланик Србије у Цариграду.[79]

            Када се удавала за цариградског банкара Властарија, ћерку Владана Ђорђевића, Мару, венчала су три патријарха: цариградски, антиохијски и јерусалимски. Венчању је присуствовао и велики везир, у својству султановог изасланика.[80]

            Краљ Александар Обреновић је октобра 1898. године именовао др. Владана Ђорђевића за председника владе. Касније је живео у Бечу, а у Србију се вратио тек након Мајског преврата, који се одиграо 29. маја 1903. године. Ђорђевић је написао већи број научних и књижевних дела.[81]

            У „Адресној књизи Београда“, која датира из 1912. године, наводи се, да је доктор Владан Ђорђевић био рентијер. Те године живео је у Македонској улици број 27.[82]

            Ђорђевића су за време Првог светског рата (1915. године) Аустријанци интернирали у близини Беча. У Београд се вратио 1918. године. Наизменично је живео у престоници и у Дубровнику, где му је био сахрањен син Милан, „који је први 1918. године на челу српских трупа, ушао у ослобођени Дубровник“. Владан Ђорђевић је умро у дубокој старости.[83]

ЂОРЂЕВИЋ НУШИЋ ПЕТАР

            Капетан у пензији, Петар Ђорђевић Нушић из Београда помиње се међу особама одликованим орденима Краљевине Румуније. Године 1884. био је одликован Орденом Круне IV реда.[84]

            Од иностраних одликовања, капетан Петар је био такође носилац аустроугарског Ордена Франца Јозефа IV реда (од 1884) и персијског Ордена Лава и Сунца V степена (одликован је 1887. године).[85]

            Потпоручник Петар Нушић забележен је 23. јуна 1878. године, као командир III крушевачког батаљона. Тада је био одликован српском Златном медаљом за храброст.[86]

ЂУКНИЋ ИЛИЈА

            „Ђенерал“ Илија Ђукнић из Крагујевца био је одликован румунским Орденом Круне III степена, током 1884. године. Ђукнић је награђен I степеном истог Ордена 1897. године.[87]

            Од иностраних одликовања Ђукнић је такође био носилац аустроугарског Ордена Франца Јозефа II реда. Тим Орденом био је одликован током 1884. године.[88]

            Ђукнић је био награђен следећим српским одликовањима: Орденом Таковског крста V реда (током 1876. године), Орденом Таковског крста са мачевима III степена (1883), Орденом Таковског крста са мачевима II реда (1886), Орденом Таковског крста I степена (1897), Орденом Белог орла V реда (1893), Орденом Белог орла IV степена (1897), као и Орденом Милоша Великог II реда (одликован је 1899. године).[89]

            Капетан II класе Илија Ђукнић забележен је у „Календару са шематизмом Књажества Србије“ из 1872. године, као командир III пољске батерије у Београду.[90]

ЖИВКОВИЋ МИЈАЈЛО

            Мијајло Живковић је крајем 19. века по чину био потпуковник, а живео је у Београду. Године 1884. био је одликован Орденом Круне IV степена Краљевине Румуније.[91]

            Највероватније је био идентичан са мајором Мијајлом Живковићем, који се помиње у списку београдских свечара из 1895. године. За мајора Живковића тада је забележено, да слави Светог Николу.[92]

ЗАНКОВИЋ ИВАН

            Иван Занковић је живео у Београду. За њега је 1899. године забележено, да је секретар у пензији. Одликован је румунским Орденом Звезде IV реда, 1884. године.[93]

            Занковић је био носилац још једног иностраног одликовања. У питању је био шпански Орден Карла III. Године 1883, био је одликован IV степеном овог Ордена.[94]

            Од српских одликовања, Занковић је 1897. био награђен Орденом Таковског крста III степена, а Орденом Белог орла V степена био је одликован током 1886. године.[95]

            Краљевина Србија отворила је 16. јула 1888. године конзулат у Трсту, указом краља Милана Обреновића. За првог конзула постављен је у септембру исте године Иван Занковић.[96]

ЗДРАВКОВИЋ СТЕВАН

            Стеван Здравковић живео је у Београду. Био је државни саветник и „рез[ервни] ђенерал“. Године 1879. одликован је румунским Орденом Звезде III степена.[97]

            Од иностраних одликовања, Здравковић је такође био носилац: француског Ордена „Поч[асне] легије“ (Легије части) IV реда од 1885. године, аустроугарског Ордена Франца Јозефа I степена (од 1893), као и турског Ордена Османије I реда (одликован је 1894. године).[98]

            Здравковић је био награђен следећим српским одликовањима: Орденом Таковског крста V реда (1876. године), Орденом Таковског крста са мачевима III степена (1883), Орденом Таковског крста II реда (1888), затим I степеном истог Ордена (1894), Орденом Светог Саве II реда (1887), Орденом Белог орла V степена (1894), Орденом Белог орла IV реда (1897) и Орденом Милоша Великог III степена (одликован је 1899. године).[99]

            За генерала Стевана Здравковића је забележено у списку београдских свечара, који датира из 1895. године, да слави Свете Враче Козму и Дамјана (14. новембра по новом календару).[100]

ИЛИЋ ЈАНИЋИЈЕ

            У Крагујевцу је живео официр Јанићије Илић. По чину је био мајор, а током 1885. године био је одликован краљевским румунским Орденом Круне (V степена).[101]

            Мајор Јанићије Илић такође је био награђен српским одликовањима. У питању су били Орден Таковског крста V степена, који је Илић добио током 1898, као и IV ред истог Ордена (одликован је 1899. године).[102]

            У једном периоду Јанићије Илић је био запослен у Мушкој гимназији у Крагујевцу. Предмет који је предавао ученицима звао се „вој[ничко] и телесно вежбање“.[103]

Инокентије митрополит – видети Павловић Инокентије митрополит

ЈАКШИЋ ВЛАДИМИР

            Владимир Јакшић живео је у Београду. Крајем 19. века је за њега забележено, да је био начелник статистичког одељења у пензији. Одликован је румунским Орденом Круне III реда 1884. године.[104]

            Јакшић је такође био носилац других иностраних одликовања: италијанског Ордена Круне V степена (од 1884. године), грчког Ордена Светог Спаситеља III реда (1887) и црногорског Ордена Данила II степена (одликован је током 1893. године).[105]

            Највероватније је био идентичан са „пензионером“ Владимиром Јакшићем, који се помиње у списку београдских свечара из 1895. године. Поменути пензионер славио је Светог архиђакона Стефана, 9. јануара по новом календару.[106]

ЈАНКОВИЋ ДРАГОМИР

            Драгомир Јанковић био је драматург Народног позоришта у Београду. Током 1897. године, Јанковић је био одликован Орденом Круне III степена Краљевине Румуније.[107]

            Такође је био носилац једног иностраног одликовања. У питању је био пруски Орден Круне IV степена. Тим одликовањем био је награђен током 1893. године.[108]

Српским Орденом Светог Саве IV степена Јанковић је био одликован 1897. године. Наредне, 1898. године, овај драматург био је одликован Орденом Таковског крста IV реда.[109]

Драгомир Јанковић помиње се такође као драматург, а потом и као управник Народног позоришта у Београду, првих година 20. века. За њега је забележено, да је „захваљујући свом високом образовању и усавршавању (Бечу, Берлину и Паризу)“ увео у Народном позоришту „виша уметничка, европска мерила и то се испољавало и у избору репертоара, и у његовој сценској реализацији“.[110]

ЈОВАНОВИЋ НИЋИФОР

            За Нићифора Јовановића је деведесетих година 19. века забележено, да је био пуковник у пензији. Живео је у Београду. Јовановић је 1879. године био одликован румунским Орденом Звезде III реда.[111]

            Јовановић је такође био носилац српских одликовања: Ордена Таковског крста III реда (1878), Ордена Таковског крста са мачевима II степена (1883), као и Ордена Белог орла V реда (1897).[112]

            Године 1878, 10. маја, пуковник Нићифор Јовановић помиње се као командант I дивизије (у Шумадијском кору). Он је тог датума био одликован Орденом Таковског крста II степена.[113]

КАЉЕВИЋ ЉУБОМИР

            Љубомир Каљевић је крајем 19. века био државни саветник, а живео је у Београду. Године 1884. био је награђен високим одликовањем – румунским краљевским Орденом Круне I степена.[114]

            Каљевић је 1878. године био одликован српским Орденом Таковског крста IV степена. Током 1882. године награђен је вишим, II редом истог српског Ордена.[115]

            Љубомир Каљевић био је истакнути српски државник. Рођен је 1841. године у Ужицу. Гимназију је завршио у Београду, а државне науке је студирао у Хајделбергу и Паризу. Био је политичар, публициста и дипломата. Издавао је лист „Србија“, орган Уједињене омладине. Каљевић је био народни посланик 1871 – 1877. године. Био је министар финансија у периоду од 25. новембра 1874. до 20. јануара 1875. године. На челу Народне скупштине налазио се 1875. Као председник владе Србије (1875 – 1876. године) издејствовао је доношење законског прописа по ком се забрањује претходна полицијска цензура над штампом. Љубомир је био посланик Србије у Букурешту и Атини (1881 – 1889), као и министар спољних послова у Авакумовићевој влади 1903. године. Члан Државног савета био је у периоду од 1895. до 1907. године. Краљ Александар Обреновић именовао га је 1901. за доживотног сенатора, када је по први пут у Србији установљен сенат. Ово је урадио упркос чињеници, да је Каљевић био карађорђевићевац. Написао је мемоаре.[116]

КАТАНИЋ МАРКО

            „Почасни ђенерал“ Марко Катанић живео је у Београду. Одликован је румунским Орденом Звезде III степена. То одликовање добио је током 1879. године.[117]

            Катанић је био носилац још једног иностраног одликовања. У питању је био руски Орден Свете Ане са мачевима II степена. Тим одликовањем био је награђен 1878. године.[118]

            Такође био носилац српских одликовања: Ордена Таковског крста V степена (од 1876. године), Ордена Таковског крста са мачевима II реда (1883), Ордена Таковског крста I степена (1894) и Ордена Милоша Великог III реда (одликован је током 1899. године).[119]

            Марко Катанић се, са чином капетана, помиње у „Списку наплаћивања приреза за школски фонд“. Овај документ настао је у Београду, 16. новембра 1844. године.[120]

            Министар војни, пуковник Миливоје П. Блазнавац, поставио је 9. марта 1868. године Марка Катанића (у то време капетана прве класе) за члана Комисије за регрутацију.[121]

            Међу „пешачким потпуковницима“ (пешадијским), који се наводе у „Државном календару Књажества Србије“ из 1875. године, био је и Марко Катанић.[122]

            Марко Катанић, потпуковник, био је командант Рудничке бригаде I класе у време српско – турских ратова (у периоду 1876 – 1878. године). Током тих ратова, био је рањен у јуришу, а дужност команданта бригаде преузео је капетан Радомир Путник (каснији војвода).[123]

            Катанић је такође обављао дужност главног интентанта Врховне команде у Српско – турском рату 1877 – 1878. године. Почасни генерал Марко Катанић преминуо је током 1907. године.[124]

КОВАЧЕВИЋ ЈОВАН Ф.

            Официр Јован Ф. Ковачевић живео је у Крагујевцу. По чину је био пуковник. Ковачевић је 1884. године био одликован румунским Орденом Круне (IV степена).[125]

            Пуковник је такође био носилац других иностраних одликовања: руског Ордена Светог Станислава са мачевима III реда (од 1878 године), аустроугарског Ордена Франца Јозефа IV степена (од 1884), као и аустроугарског Ордена Гвоздене круне III реда (награђен је 1887. године).[126]

            Ковачевић је одликован следећим српским Орденима: године 1883. Орденом Таковског крста V реда, године 1886. добио је IV степен истог Ордена, 1889. године  III ред Ордена Таковског крста, док је Орденом Белог орла V степена био награђен током 1896. године. Виши, IV степен тог Ордена добио је 1899. године.[127]

КОНДИЋ ЈОВАН

            Јован Кондић живео је у Београду. За њега је крајем 19. века забележено, да је био писар у пензији. Године 1884, одликован је румунским Орденом Круне IV степена.[128]

Кондић је такође био носилац српског краљевског одликовања. У питању је био Орден Таковског крста (V степена), којим је био награђен током 1884. године.[129]

Међу чиновницима у пензији 1898. године помиње се писар Краљевске канцеларије Јован Кондић. Он је у једном периоду службовао у Министарству иностраних дела.[130]

КОНСТАНТИНОВИЋ АЛЕКСАНДАР

            Године 1899. забележено је, да је Александар Константиновић био пуковник по чину и да је живео је у Београду. Био је одликован краљевским румунским Орденом Круне III реда, 1884. године.[131]

            Био је носилац и других иностраних одликовања: руског Ордена Светог Станислава II степена (од 1882. године), немачког Ордена Црвеног орла IV реда (1882), аустроугарског Ордена Гвоздене круне III степена (1882), аустроугарског Ордена Леополда IV реда (1885), као и турског Ордена Меџидије II степена (награђен је 1894. године).[132]

            Константиновић је такође био одликован српским Орденима. У питању су били: Орден Таковског крста са мачевима V реда (1883. године), Орден Таковског крста III степена (1892), затим I ред истог Ордена (1898), Орден Белог орла V степена (1883), исти Ордена IV реда (1893), Орден Белог орла III степена (1896), као и Орден Милоша Великог IV реда (награђен је током 1899. године).[133]

            Александар Константиновић (млађи) био је син велепоседника Александра Константиновића старијег (1803 – 1858) и његове супруге Анке Обреновић. Родио се 1848. године. Његова мајка Анка рођена је 20. марта 1821. године. Била је ћерка господара Јеврема Обреновића и Томаније. Александар (млађи) имао је сестре Катарину и Симку.[134]

Анка је погинула 29. маја 1868. године у Топчидеру, приликом атентата на кнеза Михаила Обреновића. Син Александра Константиновића (млађег) и његове супруге Милеве Опујић био је Владимир. Он је био официр, исто као и његов отац.[135]

            У списку београдских свечара, који датира из 1895. године, помиње се потпуковник Александар „Констандиновић“. Његова крсна слава била је Свети Никола.[136]

КРСТИЋ КРСТА

            Официр Крста Крстић одликован је током 1897. године румунским краљевским Орденом Круне IV степена. Живео је у Горњем Милановцу, а по чину је био капетан.[137]

            Капетан Крста Крстић такође је био носилац српског одликовања. У питању је био Орден Таковског крста V степена, којим је Крстић био одликован током 1889. године.[138]

КУМРИЋ („КУМРИЈЋ“) МИЈАЈЛО

            Мијајло Кумрић („Кумријћ“) био је официр из Београда (на другом месту се наводи, да је живео у Нишу). По чину је био пуковник. Кумрић је током 1878. године био одликован румунским Орденом Звезде V степена. Године 1884. награђен је другим значајним румунским одликовањем – Орденом Круне IV реда.[139]

            Пуковник Кумрић такође је био носилац других иностраних одликовања – аустроугарског Ордена Франца Јозефа IV степена (од 1884. године) и грчког Ордена Светог Спаситеља IV реда (одликован је током 1889. године).[140]

            Убраја се и међу носиоце српских одликовања: Ордена Таковског крста V степена, Ордена Белог орла V реда (одликован је током 1889. године), IV степена истог Ордена (1893), као и Ордена Милоша Великог IV реда (од 1899. године).[141]

            „Пешачки поручник“ Мијајло Кумрић помиње се 10. маја 1878. године, као „ор[донанс] офиц[ир] Њег[овог] Вис[очанства]“. Тада је Кумрић био одликован Орденом Таковског крста V степена. По другом извору, ово одликовање добио је током 1883. године.[142]

КУРТОВИЋ МИЛОСАВ

Милосав Куртовић био је у другој половини 19. века генерални конзул у Скопљу. Током 1879. године био је одликован краљевским румунским Орденом Звезде V степена.[143]

Куртовић је био носилац следећих српских одликовања: Ордена Таковског крста IV степена (одликован је током 1892. године), затим III реда истог Ордена (1893), као и Ордена Белог орла V степена (од 1897. године).[144]

Милосав Куртовић рођен је 1856. године. Школовао се у: Пешти, Трсту и у Бечу, у бригадној официрској коњичкој школи. Радио је као наставник на Војној академији, у периоду од 1886. до 1888. године. За конзула у Скопљу постављен је 1898. године. Пензионисан је 1903. године, као присталица династије Обреновић. Преминуо је током 1913. године.[145]

ЛАЗАРЕВИЋ ЛАЗАР

Лазар Лазаревић живео је у Београду. По чину је био „ђенерал“. Године 1879. био је одликован румунским Орденом Звезде IV степена, а 1884. награђен је Орденом Круне III реда.[146]

Лазаревић је такође био носилац одликовања других земаља: турског Ордена Меџидије V реда (од 1874. године), руског Ордена Светог Станислава II реда (од 1882), немачког Ордена Круне IV степена (1882), аустроугарског Ордена Гвоздене круне III реда (1882), као и аустроугарског Ордена Леополда IV степена (награђен је 1884. године).[147]

Био је одликован следећим српским Орденима: године 1883. Орденом Таковског крста са мачевима V степена, године 1883. Орденом Таковског крста IV реда, године 1885. истим Орденом III степена, године 1893. Орденом Белог орла V реда и године 1897. IV степеном истог Ордена. За „ђенерала“ Лазу Лазаревића из Београда 1899. године је наведено, да је одликован Орденом Милоша Великог III реда.[148]

Генерал Лазар Лазаревић помиње се и почетком 20. века. Наиме, у литаератури се наводи, да је током 1902. и 1903. године био председник Великог војног суда.[149]

ЛАЗАРЕВИЋ СТАНОЈЕ

            Официр Станоје Лазаревић живео је у Београду. По чину је био поручник. Одликован је током 1897. године румунским краљевским Орденом Круне V степена.[150]

            Године 1911, Станоје Лазаревић имао је чин пешадијског капетана I класе. Помиње се у „Државном календару Краљевине Србије“, који датира из наведене године.[151]

МАКСИЋ ЈАКОВ

            Јаков Максић је 1899. године забележен као пуковник у пензији. Живео је у Београду. Одликован је румунским краљевским Орденом Круне IV степена током 1885. године.[152]

            Максић је био носилац још једног иностраног одликовања. У питању је био аустроугарски Орден Гвоздене круне III реда. Овим Орденом пуковник Максић био је награђен током 1884. године.[153]

            Носилац је следећих српских одликовања: Ордена Таковског крста V реда (од 1878. године), Ордена Таковског крста са мачевима V степена (1883), Ордена Таковског крста III реда (1889) и Ордена Белог орла V степена (одликован је током 1898. године).[154]

            Јаков Максић се помиње 1872. године у „Календару са шематизмом Књажества Србије“. Био је припадник жандармерије Управе вароши Београда. У то време је имао чин потпоручника.[155]

МАРИНОВИЋ СИМА

            Сима Мариновић био је секретар посланства у пензији, а живео је у Београду. Године 1881. био је одликован румунским Орденом Звезде (V степена).[156]

            Поред овог значајног одликовања, Мариновић је био носилац француског Ордена „Поч[асне] легије“ (Легије части) V степена. Тај Орден добио је током 1883. године.[157]

            Секретар Мариновић био је одликован српским Орденом Таковског крста V степена (током 1881. године), као и IV редом истог Ордена (награђен је 1890. године).[158]

            Сима Мариновић био је један од потписника „Конвенције о заштити индустријске својине између Србије, Белгије, Бразилије, Шпанске, Француске, Гватемале, Италије, Холандије, Португалије, Салвадора и Швајцарске“. Овај документ састављен је у Паризу, 20. марта 1883. године.[159]

МАРКОВИЋ МИЛОШ

            Милош Марковић, капетан у пензији, живео је у Нишу. Био је одликован краљевским румунским Орденом Круне V реда. Ово значајно одликовање добио је током 1884. године.[160]

МАШИН АЛЕКСАНДАР

            Крајем 19. века пуковник Александар Машин био је министар посланик на Цетињу. Одликован је током 1884. године румунским краљевским Орденом Круне IV степена.[161]

            Машин је такође био носилац других одликовања: аустроугарског Ордена Франца Јозефа IV реда (од 1884. године), руског Ордена Свете Ане III степена (1892), а од 1892. године и француског Ордена „Поч[асне] легије“ (Легије части) IV реда.[162]

            Награђен је следећим српским одликовањима: Орденом Таковског крста V степена (током 1877. године), Орденом Таковског крста са мачевима V реда (1883), Орденом Таковског крста са мачевима  IV степена (1886), Орденом Таковског крста III реда (1889), Орденом Белог орла V степена (1894), IV редом истог Ордена (1898), као и Орденом Милоша Великог IV степена (одликован је 1899. године).[163]

            У списку београдских свечара, који датира из 1895. године, помиње се потпуковник Александар Машин. За њега је тада било забележено, да му је крсна слава Свети Ћирило.[164]

            Александар Машин био је рођени брат инжењера Светозара Машина, првог супруга Драге Машин рођене Луњевица. Драга је удајом за краља Александра Обреновића постала српска краљица. О фамилији Машин може се наћи много података у стручној литератури.[165]

МЕДОВИЋ МИЛАН

            Милан Медовић је био секретар Краљевске канцеларије, а живео је у Београду. Године 1897, Медовић је био одликован румунским Орденом Круне III степена.[166]

            Био је такође носилац иностраних одликовања: аустроугарског Ордена Франца Јозефа V реда (од 1889. године), турског Ордена Меџидије IV степена (1894), бугарског Ордена За грађанске заслуге III реда (1896), као и црногорског Ордена Данила III степена (одликован је 1896. године).[167]

Био је награђен и српским краљевским одликовањем. У питању је био Орден таковског крста IV степена, који је секретар Милан Медовић добио током 1893. године.[168]

Када је 22. октобра 1890. године у Цркви Светог Марка у Београду држан четрдесетодневни помен „Јелки Медовићевој“, као ожалошћени (чланови породице) помињу се: „Проф. Др. Аћ[им] Медовић, Катарина Медовић, Милан Медовић“.[169]

МИЛАНКОВИЋ ЈОВАН

            Писар Министарства спољних послова Јован Миланковић живео је крајем 19. века у Београду. Године 1897. награђен је румунским Орденом Круне IV степена.[170]

            Јован Миланковић, секретар Министарства спољних послова, помиње се 1896. године у „Списку коњаника и даваоца коморе, који су се обавезали, да у року од 3 месеца набаве коње, односно комору“.[171]

МИЉКОВИЋ МИЛАН

            Официр Милан Миљковић живео је крајем 19. века у Београду. По чину је био потпоручник. Године 1897. био је одликован румунским Орденом Круне V степена.[172]

            Потпоручник Милан Миљковић забележен је у „Државном календару Краљевине Србије“ из 1898. године, као „водник“ у III гардијском батаљону у Београду.[173]

МИРИЋ ЉУБОМИР

            Капетан Љубомир Мирић живео је и радио у Београду, према подацима из 1899. године. Овај официр био је награђен краљевским румунским Орденом IV реда 1897. године.[174]

            Пешадијском капетану прве класе Љубомиру Мирићу је „одобрена женидба“. Ово обавештење је објављено у београдским „Малим новинама“ од 15. јануара 1903. године.[175]

МИШКОВИЋ ЈОВАН

            „Резер[вни] ђенерал“ Јован Мишковић живео је у Београду. Био је одликован румунским Орденом Звезде III степена. Ово значајно одликовање примио је током 1878. године.[176]

            Мишковић је такође био носилац других иностраних одликовања: руског Ордена Светог Станислава са мачевима II реда (од 1878. године), руског Ордена Светог Станислава I степена (1891), аустроугарског Ордена Гвоздене круне II реда (1891), аустроугарског Ордена Франца Јозефа II степена (1884), аустроугарског Ордена Франца Јозефа I реда (1895), француског Ордена „Поч[асне] легије“ односно Легије части IV степена (1882. године), затим III степена истог Ордена (1891), турског Ордена Меџидије I реда (1894), као и бугарског Ордена Светог Александра I степена (награђен је током 1896. године)[177]

            Од српских одликовања, Мишковић је добио: Орден Таковског крста V степена (1876. године), исти Орден III реда (1878), Орден Таковског крста са мачевима II степена (1883), Орден Таковског крста I реда (1897), Орден Светог Саве I степена (1893), Орден Белог орла V реда (1894), затим IV степен истог Ордена (1896), као и Орден Милоша Великог II реда (одликован је 1899. године).[178]

            „Ђенерал“ Јован Мишковић наводи се у попису београдских свечара, који датира из 1895. године. За њега је тада било забележено, да му је крсна слава Свети Никола.[179]

НИНЧИЋ АРОН

            Арон Нинчић био је касациони судија крајем 19. века. Живео је у Београду. Ничић је био одликован румунским краљевским Орденом Круне I степена, током 1897. године.[180]

            Судија Нинчић такође је био носилац српских одликовања: Ордена Таковског крста IV реда (од 1883. године), истог Ордена III степена (1889), затим II реда истог Ордена (1896), као и Ордена Белог орла V степена (одликован је 1894. године).[181]

            У попису славара у Београду, који датира из 1895. године помиње се и министар Арон Нинчић. За њега је тада било забележено, да слави Светог Јована Крститеља.[182]

ПАВЛОВИЋ ЂОКА

            За Ђоку Павловића је 1899. године забележено, да је „у пензији минист. послан.“ Живео је у Београду. Високим румунским Орденом Круне I степена био је одликован 1884. године.[183]

            Павловић је такође био носилац значајног италијанског одликовања, које је носило исто име – Орден Круне I реда. Поменути Орден стекао је током 1889. године.[184]

            У београдским „Малим новинама“ од 25. априла 1889. године, објављена је вест, да је „Г[осподин] Ђока Павловић, досадашњи посланик у Риму, предао… краљу Хумберту своје опозивно писмо“.[185]

ПАВЛОВИЋ ИНОКЕНТИЈЕ МИТРОПОЛИТ

            Према подацима из 1899. године, београдски митрополит Инокентије Павловић био је одликован само једним иностраним Орденом. У питању је био румунски краљевски Орден Круне III степена. Ово одликовање добио је током 1884. године.[186]

            Овај црквени великодостојник био је носилац више српских одликовања: Ордена Таковског крста V степена (од 1877. године), Ордена светог Саве III реда (1883), затим I степена истог Ордена (1898), Ордена Таковског крста I реда (1898), Ордена Белог орла V реда (1889), Ордена Белог орла IV степена (1894), Ордена Белог орла III реда (1898) и Ордена Милоша Великог II степена (одликован је током 1899. године).[187]

            На месту архиепископа београдског и митрополита Србије, Инокентије Павловић био је од 1898. године, па све до своје смрти. Преминуо је у Београду, 1905. године.[188]

ПАНТЕЛИЋ („ПАНТЕЛИЈЋ“) СТЕВАН

            Стеван Пантелић („Пантелијћ“) био је „ђенерал“ у пензији, који је крајем 19. века живео у Београду. Одликован је румунским Орденом Звезде III реда, током 1879. године Орденом Круне III степена Краљевине Румуније награђен је 1884. године.[189]

            Био је носилац и других одликовања: аустроугарског Ордена Гвоздене круне II степена (од 1883), аустроугарског Ордена Франца Јозефа II реда (1884), Ордена Леополда III реда (1887), италијанског Ордена Светог Мауриција и Лазара  III степена (1886), пруског Ордена Црвеног орла II степена (1893), као и пруског Ордена Круне I реда (одликован је 1896. године).[190]

            Пантелић је такође био носилац следећих српских одликовања: Ордена Таковског крста IV степена (од 1878. године), истог Ордена III реда (1881), затим II степена истог Ордена (1889), Ордена Белог орла V реда (1883), као и IV степена истог Ордена (одликован је 1893. године). Орденом Таковског крста I реда Пантелић је одликован 1899. године.[191]

            Вреди поменути, да је генерал Стеван Пантелић такође био у једном периоду управник Војне академије. На тој функцији се помиње током 1893. године.[192]

ПАНТИЋ КОСТА

            Официр Коста Пантић одликован је 1884. године краљевским румунским Орденом Круне IV степена. По чину је Пантић био пуковник, а крајем 19. века живео је у Бечу.[193]

            За њега је забележено, да је такође био носилац аустроугарског Ордена Франца Јозефа IV степена. То одликовање пуковник Пантић је стекао током 1884. године.[194]

            Пантић је био одликован следећим српским Орденима: године 1883. Орденом Таковског крста са мачевима V реда, 1889. Орденом Таковског крста III степена, 1893. Орденом Белог орла V реда, а 1899. године IV степеном истог Ордена.[195]

            Пуковник Коста Пантић био је војни аташе у Бечу. Учествовао је у ратовима са Турцима и Бугарима. Упамћено је, да се у овим војним сукобима „показао као прави јунак“. Био је омиљен „у свима круговима отменог београдског друштва“.[196]

ПАНТОВИЋ АНТОНИЈЕ

            Антоније Пантовић је живео у Београду, а био је начелник министарства. Одликован је краљевским румунским Орденом Круне II степена. Ово значајно одликовање примио је 1897. године.[197]

            Пантовић је такође био награђен турским одликовањем. У питању је био Орден Меџидије II степена. Овим Орденом начелник је био награђен током 1894. године.[198]

            Био је носилац појединих српских одликовања: Ордена Таковског крста III степена (од 1889. године), Ордена Белог орла V реда (1894), IV степена истог Ордена (1897), као и Ордена Милоша Великог IV реда (одликован је 1899. године).[199]

            „Чиновник“ Антоније Пантовић помиње се у попису београдских свечара, који датира из 1895. године. За њега је тада било забележено, да слави Светог Николу (19. децембра по новом календару).[200]

ПАУНОВИЋ САВА

            Официр Сава Пауновић одликован је румунским Орденом Звезде V степена. Ово одликовање добио је током 1878. године. За Пауновића је у Шематизму из 1899. године забележено, да је био пуковник по чину, као и то, да је живео у Нишу.[201]

            Био је такође носилац појединих српских одликовања: Ордена Таковског крста са мачевима V степена (од 1883. године), Ордена Таковског крста IV реда (1889. године), као и III степена истог српског Ордена (награђен је током 1889. године).[202]

            Вреди поменути, да се коњички пуковник Сава Пауновић такође помиње у „Државном календару Краљевине Србије“, који датира из 1905. године. У то време је он био судија.[203]

ПЕТРОВИЋ ЈОВАН

            Јован Петровић помиње се 1899. године, као пуковник у пензији из Београда. Током 1884. године био је одликован високим румунским Орденом Круне I степена.[204]

            Пуковник Петровић био је носилац различитих иностраних одликовања: руског Ордена Светог Станислава са мачевима II степена (од 1878. године), аустроугарског Ордена Франца Јозефа I реда (1884) и бугарског Ордена Светог Александра I степена (одликован је 1896. године).[205]

            Награђен је и појединим српским одликовањима: Орденом Таковског крста са мачевима V степена (1878. године), истим Орденом III реда (1883), Орденом Таковског крста II степена (1883), Орденом Таковског крста са мачевима I реда (1884), Орденом Белог орла V степена (1894), као и IV редом истог Ордена (1897. године).[206]

ПЕТРОВИЋ ЛАЗАР

            Лазар Петровић био је пуковник по чину. Крајем 19. века, живео је у Цариграду. Године 1884. одликован је румунским краљевским Орденом Круне IV степена.[207]

            Био је награђен и другим иностраним одликовањима: француским Орденом Легије части V степена (од 1882. године), хавајским Орденом Келакуе IV реда (1884) и аустроугарским Орденом Франца Јозефа IV степена (одликован је 1884. године).[208]

            Пуковник Петровић био је носилац следећих српских одликовања: Ордена Таковског крста са мачевима V степена (од 1883. године), Ордена Таковског крста IV реда (1885), Ордена Таковског крста са мачевима IV реда (1886), Ордена Таковског крста III степена (1889), Ордена Белог орла V реда (1894) и Ордена Белог орла IV степена (одликован је 1897. године).[209]

            Године 1895, у попису свечара у Београду, помиње се потпуковник „Лаза“ Петровић. Како се на том месту наводи, његова крсна слава била је Свети Арханђел Михаило.[210]

ПЕТРОВИЋ МИЛОШ

            Потпуковник у пензији Милош Петровић живео је у Београду. Награђен је румунским Орденом Звезде V  степена. Ово одликовање добио је током 1879. године.[211]

            Петровић је такође био носилац аустроугарског одликовања. У питању је био Орден Франца Јозефа (IV степена). Наведено одликовање добио је 1884. године.[212]

ПЕТРОНИЈЕВИЋ МИЛАН А.

Румунским Орденом Звезде III степена Милан А. Петронијевић награђен је 1878. године. Румунски Орден Круне II реда добио је током 1881. године. За Петронијевића је 1900. године забележено, да је био био државни саветник у пензији и да је живео у Београду.[213]

Милан А. Петронијевић био је носилац још једног иностраног одликовања. Наиме, 1895. године био је одликован руским императорским Орденом Свете Ане I степена.[214]

Од српских одликовања Петронијевић је добио: Орден Таковског крста II реда (1881. године), Орден Таковског крста I степена (1883), Орден Светог Саве I степена (1897), као и Орден Милоша Великог IV реда (одликован је током 1899. године).[215]

Милан А. Петронијевић, секретар „Попечитељства инострани дела“ (Министарства иностраних послова) помиње се 11. јануара 1855. године у Београду. За председника „Одбора за подизање театра“ у Београду, постављен је 9. децембра 1864. године. Као министар иностраних дела, Петронијевић се помиње у документу, упућеном 20. фебруара 1868. године Управитељству вароши Београда.[216]

„Председатељ Министарског савета и заступник министра правде“ Милан Петронијевић био је један од шесторице потписника документа о проглашењу ванредног стања, после убиства кнеза Михаила Обреновића, 29. маја 1868. године.[217]

ПРАПОРЧЕТОВИЋ ЈОВАН

            Београђанин Јован Прапорчетовић био је, како је 1899. године забележено, пуковник у пензији. Године 1884. одликован је румунским Орденом Круне III степена.[218]

            Прапорчетовић је такође био носилац руског Ордена Светог Станислава са мачевима II реда (од 1878. године), као и аустроугарског Ордена Франца Јозефа III степена (одликован је 1882. године).[219]

            Одликован је следећим српским Орденима: године 1876. Орденом Таковског крста V реда, истим Орденом IV степена (1878. године), Орденом Таковског крста са мачевима IV реда (1883), Орденом Таковског крста III степена (1889), затим II редом истог Ордена (1893), као и Орденом Белог орла V реда (1893. године).[220]

            Прапорчетовићи су стара и угледна београдска породица. Њихов родоначелник био је Коста Димитријевић звани Прапорче, родом из Битоља. Презиме Димитријевић, које је носио, највероватније је било формирано по личном имену његовог оца. Коста је био „велики и познати београдски трговац“.[221]

„Коста Прапорче“ се, као члан „болтаџијског“ (трговачког) еснафа у Београду, помиње током 1826. године. Тада су са њим пописани Никола Костић (највероватније његов син) и Јован чирак (шегрт). Коста је, између осталог, био претплатник на поједина дела Вука Стефановића Караџића.[222]

            Године 1825, 16. јула, из канцеларије кнеза Милоша Обреновића писано је трговцу Кости Прапорчевићу (Прапорчетовићу), „да Вуку Х. Вукашиновићу, суму од 4000 фо(ринти) сребра, коју је суму стрицу овом, Петру Х. Вукашиновићу, на облигацији дужан остао, по међу њима учињеном термину плаћа, будући да и овај намерава почети трговину“.[223]

            У пореском попису Београда, који датира из 1840. године, такође се наводи Коста Прапорче. Тада је Коста био једини одрасли ожењени мушкарац у домаћинству, односно једини који је плаћао порез.[224]

            Очувала се и једна прича о Кости Прапорчету, коју је седамдесетих година 19. века забележио Сретен Л. Поповић: „Због његовог имена једна сада отмена госпа, бивша онда девојчица, а сада баба, извукла је добру ћушку. Ево како: Њу и њену другарицу, мајсторица, код које су учили везти, пошле да нешто купе, казавши им да оду у чича Прапорчетов дућан. Оне су свим путем, да не забораве полако повторавали речи мајсторичине, ‘чича Прапорац’ све до дућана, али кад у дућан уђу, сбуне се и почну тепати: ‘по-сла-ла нас мај-сто-ри-ца чи-ча звон-це да нам…’ ‘Враг вам матери’, прекине им он говор, ‘мало што сам Прапорац, него ме начинисте и звонцем’. Сироте мале знале су да је нешто што звони, па онако збуњене и стидне у место ‘чича Прапорче’, рекну ‘чича звонце’ “.[225]

            Један од чланова ове породице био је деловођа, односно „деловодитељ“ Управе вароши Београда, шездесетих година 19. века. Иницијал, односно иницијали његовог имена различито су рашчитавани, као: „Л. Д. Прапорчетовић“, „М[…] Прапорчетовић“ и „А. Д. Прапорчетовић“. Наводи се у документима писаним у периоду између  1864. и 1866. године.[226]

            Један од Прапорчетовића, чије лично име у документу није поменуто, помиње се као члан Општинског суда Београда, 20. октобра 1867. године. Можда је он био идентичан са наведеним деловођом Прапорчетовићем. Као члан Општинског суда у Београду, М. Прапорчетовић помиње се у документу писаном 12. јануара 1868. године. М. Д. Прапорчетовић „за председника Об[штинског] суда“ потписао је једну молбу 17. септембра 1869. године у Београду. М. Прапорчетовић наводи се као „I члан“ Суда Општине београдске  20. децембра 1870. године.[227]

            Како сведочи документ, писан 2. маја 1867. године, Никола Д. Прапорчетовић био је члан трговачког еснафа у Београду. У једном периоду, седамдесетих и осамдесетих година 19. века, Никола Прапорчетовић био је власник „Коларчеве пивнице“. Ова пивница се налазила „на углу данашњег Трга Републике и Македонске улице бр. 1“. Период, у ком је њен власник био Прапорчетовић, сматран је за „најцветније доба ове кафане“, по мишљењу Бранислава Нушића.[228]

            Бранислав Нушић је о Николи забележио: „Најдуже је држао кафану ‘Коларац’ поменути Никола Прапорчетовић или, као што су га обично звали, Никола Прапорац. То је био отмен господин и добар домаћин, а врло корпулентан човек са великим трбухом пред собом. Међу његовим гостима тада је циркулисала једна анегдота о Николи Прапорцу који је, као неки делегат, са многим другима, одлазио у Москву на неку изложбу. Веле тада је и руски цар био на тој изложби и радо је примио српску депутацију. Када му се представио овај симпатични кафеџија београдски и рекао да се зове Прапорац, веле, цар га је одмерио онако корпулентног какав је био и рекао: ‘Но, кад су у Србији такви прапорци, каква ли тек звона морају бити!’“[229]

У литератури је забележено мишљење, да је Коста Прапорче био отац „елитног и познатог генерала и великог борца старе српске војске Јована Прапорчетовића“, рођеног у Београду, 6. новембра 1843. године (по старом календару). Међутим, Јован је имао средње слово „Д.“, што заједно са годином његовог рођења наводи на помисао, да је он заправо био унук, а не син Косте Прапорчета. Јован је завршио 6 разреда гимназије у родног граду, а потом и Војну академију. За „ђенералштабног потпоручника“ произведен је 17. новембра 1866, а за капетана 10. марта 1876. године. Као потпуковник, био је командант Алексиначке окружне војске (6. батаљона). Учествовао је 19. јануара 1877. године у Боју на Самокову, са својом јединицом.[230]

            Указом од 23. марта 1882. године, краљ Милан Обреновић поставио је „ђенералштабног потпуковника“ Јована Прапорчетовића за команданта Коњичког пука. До тада је обављао дужност начелника Географског одељења „Главног ђенералштаба“. Током 1882. године, потпуковник Прапорчетовић био је одликован аустроугарским Орденом Франца Јозефа, у рангу командира („контурски крст“).[231]

            Решењем министра војног од 2. јнуара 1889. године, пуковник Јован Прапорчетовић одређен је за заменика председника Војно – касационог суда. „Ђенералштабни пуковник“ Јован Д. Прапорчетовић био је у једном периоду министар војни у влади Краљевине Србије. У том својству помиње се током 1891. и почетком 1892. године. Разрешен је те дужности указом краљевских намесника од 21. марта 1892. године, на основу претходно поднете оставке.[232]

Коњичком поручнику Братиславу Маршићанину надређени су 1894. године  одобрили женидбу са Маријом Прапорчетовић. Она је била ћерка ђенералштабног пуковника Јована Д. Прапорчетовића.[233]

            Године 1895, у попису београдских свечара, помиње се једно домаћинство ове породице, на чијем челу је стајао Јован Д. Прапорчетовић. Крсна слава ове фамилије је Свети Никола, 19. децембра по новом календару.[234]

            Јован Прапорчетовић је, као „пуковник у стању покоја“ (у пензији), указом краља Александра Обреновића од 23. јула 1900. године, добио „титулу почасног ђенерала“.[235]

            Орденом Таковског крста V реда одликовао је краљ Александар Обреновић, 23. јула 1901. године, артиљеријског капетана II класе Љубишу Прапорчетовића.[236]

            Године 1903, артиљеријски капетан I класе Љубиша Прапорчетовић постављен је на службу у управу Војно – техничких завода. До тада је службовао на инжењерско – техничком одељењу Министарства војног.[237]

            У „Адресној књизи Београда“ из 1912. године, наводе се три особе са презименом Прапорчетовић. У питању су били: Љубица Прапорчетовић (са кућом у улици Кнегиње Љубице 31), инжењер Љубиша Прапорчетовић који је поседовао кућу у Господар Јовановој број 42, као и удовица Милка Прапорчетовић, чија се кућа налазила у Доситејевој 17.[238]

Удовици генерала Прапорчетовића, Милки, вршен је четрдесетодневни помен на Новом гробљу у Београду, 12. јануара 1917. године (30. децембра 1916. по старом календару).[239]

            Милка, ћерка Љубише Прапорчетовића и његове супруге Љубице, венчала се у београдској Саборној цркви, 26. новембра 1928. године. Њен супруг тада је постао адвокат др. Владислав Д. Стакић. Михаило Прапорчетовић, син Љубише и Љубице, дипломирао је 1931. године „са одликом“, на правном факултету у Паризу.[240]

ПРОТИЋ КОСТА

            Румунским Орденом Звезде III степена Коста Протић је био награђен 1879. године. По занимању је био директор железнице, а живео је у Београду. За Протића се 1900. године наводи, да је у пензији.[241]

            Такође је био носилац других иностраних одликовања. У питању су: руски императорски Орден Свете Ане II степена (1882. године) немачки односно пруски Орден Црвеног орла III реда (1882. године), аустроугарски Орден Франца Јозефа III степена (1882), баварски Орден Светог Михаила III степена (1882), виртенбершки Орден Круне III реда (1882), баденски Орден „Цер[ингенског] Лафа“ II реда (1882), хесенски Орден „Фил[ипа] Великод[ушног]“ II степена (1882), алтенбуршки Орден [Сакс-] Ерн[естинског] дома III реда (1882), шварцбуршки Орден Поч[асног] крста I степена (1882), као и валдешки Орден В[еликог] крста за зас[луге] I реда (одликован је 1882. године).[242]

            Протић је био носилац следећих српских одликовања: Ордена Таковског крста са мачевима V реда (награђен је 1883. године), Ордена Таковског крста III степена (1883), као и II реда истог Ордена (од 1884. године).[243]

            У дужем периоду Протић је вршио своју функцију у српској железници. Наиме, у „Државном календару Краљевине Србије“, који датира из 1911. године, поново се помиње као „директор желез[ничке] дирекц[ије]“.[244]

ПУТНИК РАДОМИР

            Године 1899. је за Радомира Путника забележено, да је био пуковник у пензији. Тада је живео у Београду. Румунским Орденом Круне III степена био је одликован 1884. године.[245]

            Такође је био  носилац руског Ордена Светог Станислава са мачевима II реда (одликован је 1878), као и аустроугарског Ордена Гвоздене круне III реда (од 1884. године).[246]

            Путник је награђен следећим српским одликовањима: Орденом Таковског крста са мачевима V реда, Орденом Таковског крста IV степена, истим Орденом  III реда (1889. године), затим II редом истог Ордена (1893), као и Орденом Белог орла V степена (1897. године).[247]

            О чувеном српском војводи Радомиру Путнику постоји веома обимна стручна (и друга) литература. Обимнија разматрања о Путнику и подаци о одликовањима која је стекао после 1899. године, свакако ће бити предмет неког другог истраживања.[248]

РАЈЧЕВИЋ СТЕВАН

            Крајем 19. века је забележено, да је Стеван Рајчевић био управник штампарије у пензији. Живео је у Београду. Румунским Орденом Круне III реда био је награђен 1883. године.[249]

            „Стева Рајчевић“ је такође био носилац српских одликовања – Ордена Таковског крста IV реда (од 1878. године) и Ордена Светог Саве III степена (одликован је 1883. године).[250]

РИСТИЋ ЈОВАН

            „Бивши Краљ[евски] намесник“ Јован Ристић живео је крајем 19. века у Београду. Одликован је 1878. године високим румунским Орденом Звезде I степена.[251]

            Био је и носилац других значајних одликовања: турског Ордена Меџидије II реда (од 1867. године), руског Ордена Светог Станислава II степена (1867), затим I степена истог Ордена (1868), руског Ордена Александра Невског I реда, персијског Ордена Лава и Сунца I степена (одликован је 1878. године), аустроугарског Ордена Леополда I реда, италијанског Ордена Светог Мауриција и Лазара I степена као и црногорског Ордена Данила I реда.[252]

            Јован Ристић био је такође награђен српским одликовањима – Орденом Таковског крста I реда (1878. године), Орденом Светог Саве I степена (1889) и Орденом Милоша Великог I реда (током 1899. године).[253]

            У списку београдских свечара, који датира из 1895. године, наводи се „бивши намесник“ Јован Ристић. Његова крсна слава била је Свети Никола (Никољдан).[254]

СИМИЋ ЂОРЂЕ

            Представник Министарског савета Краљевине Србије Ђорђе Симић био је одликован румунским Орденом Звезде IV реда, током 1878. године. Живео је у Београду.[255]

            Симић је био такође носилац иностраних одликовања: бугарског Ордена Светог Александра II степена (о 1883. године), руског Ордена Светог Станислава I реда (1890), аустроугарског Ордена Гвоздене круне I реда (1891), турског Ордена Османије I реда (1894), италијанског Ордена Круне I степена (1894), немачког Ордена Црвеног орла I реда (1894) и црногорског Ордена Данила I реда (одликован је 1895. године).[256]

            У делу „Успон и пад српске идеје“, политичар Ђорђе Симић оквалификован је као „један од умеренијих радикала и доцнији председник министарског савета“.[257]

СИМОНОВИЋ АЛЕКСАНДАР

            Александар Симоновић био је коморник краљице Наталије Обреновић. За њега је 1899. године забележено да је по чину био резервни пуковник и да је живео у Београду. Симоновић је током 1879. године био одликован румунским Орденом Звезде IV реда. Године 1884. био је награђен III степеном истог Ордена.[258]

            Пуковник Симоновић такође је био носилац других значајних одликовања: саксонског Ордена Албрехтовог крста II степена (од 1882. године), мекленбуршког Ордена Вендске круне III реда (1882), анхалтског Ордена Албрехта Медведа III реда (1882), Ордена Почасног крста Липе – Шаумбурга I степена (1882), Ордена Почасног крста Ројса I реда (1882), као и аустроугарског Ордена Франца Јозефа III реда (награђен је овим одликовањем током 1884. године).[259]

            Био је  награђен и српским одликовањима: Орденом Таковског крста V степена (1877. године), Орденом Таковског крста са мачевима IV реда (1883), Орденом Таковског крста III реда (1885), затим II степеном истог Ордена (1893), као и Орденом Белог орла V реда (1895. године).[260]

            У попису београдских свечара, који датира из 1895. године, помиње се пуковник Александар Симоновић. Тада је забележено, да је његова крсна слава Свети архиђакон Стефан, 9. јануара по новом календару.[261]

СПАСИЋ АЛЕКСА

            Министар у пензији Алекса Спасић крајем 19. века је живео у Београду. Био је одликован румунским Орденом II степена. Ово одликовање Спасић је примио 1884. године.[262]

            Био је награђен још једним иностраним одликовањем. У питању је био аустроугарски Орден Франца Јозефа III степена, који је Спасић добио током 1883. године.[263]

            Спасић је такође био носилац српских одликовања – Ордена Таковског крста IV степена (награђен је током 1881. године) и истог Ордена II реда (од 1884. године).[264]

            У аутобиографији Тодора Стефановића Виловског, издатој под насловом „Моје успомене (1867 – 1881)“, помиње се „секретар посланства и доцније министар Алекса Спасић“.[265]

СРЕЋКОВИЋ МИЈАЈЛО

            Мијајло Срећковић живео је, према подацима из 1899. године, у Београду. По чину је био „ђенерал“. Одликован је 1884. године румунским Орденом Круне III реда.[266]

            Срећковић је такође био носилац одликовања: турског Ордена Меџидије V реда (од 1874. године), руског Ордена Светог Станислава са мачевима II степена (1878), пруског Ордена Црвеног орла III реда (1881), Ордена Албрехта II реда Кнежевине Анхалт – Десау (1886), као и аустроугарског Ордена Франца Јозефа I степена (одликован је 1898. године).[267]

            Награђен је следећим српским одликовањима: Орденом Таковског крста V степена (1876. године), Орденом Таковског крста са мачевима III реда (1883), Орденом Таковског крста II реда (1893), I степеном истог Ордена (1897), Орденом Белог орла V реда (1883), истим Орденом IV степена (1888), III редом наведеног Ордена (1897), као и Орденом Милоша Великог III степена (одликован је током 1899. године).[268]

            Командант српске војске у сукобима српске и турске војске код Грделице 23. и 24. децембра 1877. године, приликом ослобађања југоисточне Србије, био је Мијајло Срећковић.[269]

СТЕЈИН ЂОРЂЕ

            Како се наводи у „Шематизму одликованих лица“, Ђорђе Стејин је 1899. године био почасни мајор из Београда. Одликован је 1884. године румунским Орденом Круне IV реда.[270]

            Коњички капетан II класе Ђорђе Стејин именован је 1881. године за заменика у редовном суду „за Дрински кор и све стајаће трупе на територији овог кора“.[271]

СТОЈАНОВИЋ ВЛАДА

            Влада Стојановић је крајем 19. века живео у Београду. За њега је тада било забележено, да је благајник у пензији. Стојановић је током 1878. године био награђен румунским Орденом Звезде IV реда.[272]

            Стојановић је био носилац следећих српских одликовања: Ордена Таковског крста IV степена (од 1878. године), истог Ордена III реда (1890), Ордена Белог орла V степена (1883), IV реда поменутог Ордена (1897), као и Ордена Милоша Великог IV степена (одликован је 1899. године).[273]

            Највероватније је био идентичан са „пензионером“ Владом Стојановићем, који се помиње у списку београдских свечара из 1895. године. „Пензионер“ Стојановић славио је Светог Алимпија Столпника.[274]

ТРИВУНАЦ СВЕТОЗАР

                Светозар Тривунац забележен је крајем 19. века као окружни начелник у пензији. Живео је у Алексинцу. Одликован је румунским Орденом Звезде V реда (1878. године).[275]

            Тривунац је такође био носилац: руског Ордена Светог Станислава III степена (од 1878. године), руског Ордена Светог Владимира IV реда (1882), као и аустроугарског Ордена Франца Јозефа IV реда (то одликовање добио је током 1884. године).[276]

            Награђен је следећим српским одликовањима: Орденом Таковског крста V реда (1876. године), Орденом Таковског крста са мачевима V степена (1883), Орденом Таковског крста IV реда (1886) и Орденом Белог орла V степена (1896 године).[277]

            Начелник Светозар Тривунац највероватније је био идентичан са истоименим сином механџије Милована Тривунца, који је у време пописа Алексинца 1863. био стар 11 година (дакле, био је рођен око 1852). Милован је у време поменутог пописа имао 48 година. Његово домаћинство пописано је под редним бројем 809. Поред њих двојице, у тој кући су живели: Милованова супруга Милка (стара 50 година), његови синови Лазар (17 година) и Љубомир (8), као и Милованове ћерке Јелена (12) и Перса (тада је имала 2 године).[278]

            Поред Милована, у Алексинцу су 1863. године пописани следећи домаћини са презименом Тривунац (односно „Трифунац“): трговац Трифун Трифунац (пописан под редним бројем 11), трговац Анта Трифунац (број 32), ћурчија Лазар Трифунац (број 496), трговац Милија Трифунац (пописан под бројем 595), „земљеделац“ односно земљорадник Павле Трифунац (број 604), „земљеделац“ Стеван Трифунац (број 611), трговац Милосав Трифунац (дом пописан под бројем 645), као и „земљеделац“ Милета Трифунац (домаћинство пописано под редним бројем 937).[279]

Фамилија Тривунац потиче из насеља Суботинац (другачје се назива Суботинце), лоцираног северно од Алексинца. Тривунаца је у каснијем периоду било и у самом Алексинцу, али стари пописи недвосмислено показују, да им је матица у Суботинцу.[280]

У Суботинац су се преци Тривунаца доселили из гостиварског краја, у данашњој западној Македонији. Област око Гостивара и Тетова назива се Полог, још од средњег века. Данас у Пологу нема носилаца презимена Тривунац (Трифунац). Не може се поуздано утврдити, да ли су им сродни Трифуновци (Трифуноски), који живе у тамошњем селу Врутоку.[281]

Међу чиновницима „које је народ изабрао за нахије: Крушевачку, Ражањску и Алексиначку“, који се наводе у писму кнеза Милоша Обреновића од 8. децембра 1832. године, помиње се Јован Тривунац из Суботинца, чиновник суда (судија) у Алексинцу. Њега и друге чиновнике изабрали су тада српски устаници, за време буне, која је претходила прикључењу „Шест нахија“ Кнежевини Србији. У прикључене убласти спадао је и алексиначки крај.[282]

У попису Капетаније алексиначке наилазимо на помен једног од предака Тривунаца. У питању је први попис након ослобођења овог дела Србије, који датира из 1834. године. У овом попису наведен је кнез Иван Тривунац из Суботинца. Вреди поменути, да се у то време још увек не помињу Тривунци у самом Алексинцу.[283]

Да поменути Иван Тривунац није био само сеоски старешина (кнез), већ начелник веће области, може се видети из чињенице, да је у самом Суботинцу, поред Ивана, пописан и кмет Неша. Нема сумње, да је поменути Неша био сеоски старешина Суботинца. Од великог је значаја то, што се по другим насељима Капетаније алексиначке тада помињу и други кметови, али ни један кнез. У овој области, коју су тада сачињавала 24 насеља, укључујући и Алексинац, помиње се и један капетан. У питању је био капетан Милојко из Болвана, родоначелник тамошње породице Кнез-Милојковић.[284]

Чланови породице Тривунац убрајају се међу најстарије досељенике у сам град Алексинац, после његовог ослобођења од Турака. Можда су досељени 1835. године, када је дошло до масовног насељавања становништва из околних села у град Алексинац. Међу првим досељеним члановима ове породице из Суботинца у Алексинац били су наведени Јован Тривунац, чиновник (судија) алексиначког суда и Иван Тривунац, који је био економ Алексиначког среза.[285]

ТРИВУНАЦ УРОШ

            Официр Урош Тривунац живео је 1899. године у Ваљеву. По чину је био капетан. Награђен је румунским краљевским Орденом Звезде V степена, током 1884. године.[286]

            Капетан Тривунац такође је био носилац српских одликовања. Године 1878. добио је Орден Таковског крста V реда, а 1883. Орден Таковског крста са мачевима (V степена). Видети и опширније податке о овој фамилији, презентоване у одељку посвећеном Светозару Тривунцу. [287]

ЋИРКОВИЋ ДИМИТРИЈЕ

            Димитрије Ћирковић био је трговац из Београда. Одликован је румунским Орденом Круне III степена. Ово значајно одликовање добио је током 1897. године.[288]

            Ћирковић је такође био носилац српских одликовања. У питању су били Орден Таковског крста IV степена (одликован је 1889. године) и III ред истог Ордена (1896. године).[289]

            У списку београдских свечара, који датира из 1895. године, помиње се трговац Димитрије Ћирковић. Његова крсна слава била је Свети Никола, 19. децембра по новом календару.[290]

ФРАНАСОВИЋ ДРАГУТИН

            Године 1899, за „ђенерала“ Драгутина Франасовића забележено је, да је био министар војни „на расположењу“. Живео је у Београду. Румунским Орденом Звезде III реда био је одликован 1884. године.[291]

            Франасовић је такође био носилац следећих одликовања: данског Ордена Данеброга II степена (од 1882. године), бугарског Ордена За храброст IV реда (1882), бугарског Ордена Светог Александра III степена (1883), грчког Ордена Светог Спаситеља III реда (1883), хавајског Ордена Калакуе III реда (1883), португалског Ордена Исуса Христа III степена (1883), италијанског Ордена  Круне IV степена (1882), затим I реда истог Ордена (1885), немачког Ордена Круне III степена (1883), француског Ордена Легије части IV реда (1884), аустроугарског Ордена Франца Јозефа III степена (1883), аустроугарског Ордена Леополда IV реда (1884) и аустроугарског Ордена Гвоздене круне I степена (одликован је 1885. године).[292]

            Награђен је и појединим српским одликовањима: Орденом Таковског крста V реда (1877. године), Орденом Таковског крста са мачевима V степена (1883), Орденом Таковског крста IV реда (1878), истим Орденом I степена (1893), затим Орденом Белог орла IV реда (1883), истим Орденом III степена (1885), Орденом Белог орла II реда (1895), као и Орденом Милоша Великог II степена (1899. године).[293]

            Као министар војни, пуковник Франасовић се наводи 26. априла 1893. године. Тада је на његов предлог краљ Александар Обреновић унапредио Светолика Караулића у чин артиљеријског поручника.[294]

ХРИСТИЋ КОСТА Н.

            Коста Н. Христић био је крајем 19. века министар правде, а живео је у Београду. Румунским орденом Круне I степена био је одликован током 1897. године.[295]

            Христић је био одликован и другим иностраним орденима. У питању су били: персијски Орден Лава и Сунца IV реда (од 1887. године), турски Орден Меџидије II степена (1894) и грчки Орден Светог Спаситеља II реда (ово одликовање добио је 1895. године).[296]

            Носилац је српских одликовања: Ордена Таковског крста III степена (од 1887. године), II реда истог Ордена (1897), затим I степена Ордена Таковског крста (1898), Ордена Белог орла V степена (1896), као и Ордена Милоша Великог III реда (1899. године).[297]

            Коста Н. Христић је, између осталог, оставио за собом значајно дело, „Записи старог Београђанина“. У питању је својеврсни преглед појединих значајних личности и догађаја из Христићевог доба.[298]

ЦВЕТКОВИЋ НИКОЛА

            Пуковник у пензији из Београда, Никола Цветковић, био је награђен краљевским румунским Орденом Круне III стпена. Ово одликовање добио је током 1884. године.[299]

            Пуковник Цветковић такође је био носилац аустроугарског Ордена Гвоздене круне (III степена). Како се у „Шематизму одликованих лица“ наводи, овај Орден носио је од 1884. године.[300]

            Награђен је следећим српским одликовањима: Орденом Таковског крста V реда (1877. године), IV степеном истог Ордена (1883), затим III степеном Ордена Таковског крста (1889), као и Орденом Белог орла V реда.[301]

            Никола Цветковић, пуковник у пензији, био је упамћен и као секретар главне управе Кола јахача „Кнез Михаило“. Преминуо је у Смедереву, 29. маја 1901. године.[302]

ЧИЖЕК ДРАГУТИН

            Драгутин Чижек живео је у Београду, а по занимању је био виши интендант. Румунски краљевски Орден Круне (V степена) Чижек је добио током 1889. године.[303]

            Био је носилац још једног иностраног одликовања – аустроугарског Ордена Франца Јозефа IV степена. Тим одликовањем Чижек је био награђен 1884. године.[304]

            Крајем 19. века забележено је, да је Чижек био награђен са три српска одликовања. У питању су били: Орден Таковског крста V степена (1883. године), Орден Светог Саве IV реда (1896), као и III степен истог Ордена (одликован је 1899. године).[305]

            Године 1872, Драгутин Чижек помиње се као капелмајстор Првог батаљона пешадије у Београду. У то време је био распоређен у штабу поменутог батаљона.[306]

ШАФАРИК ПАВЛЕ

            Године 1899, Павле Шафарик је био државни саветник. У то време живео је у Београду. Шафарик је 1884. године био одликован румунским Орденом Звезде III степена.[307]

            Био је носилац неколико српских одликовања: Ордена Таковског крста са мачевима V реда, Ордена Таковског крста IV степена, затим III реда истог Ордена (одликован је током 1883. године), Ордена Таковског крста II реда (Краљ Александар Обреновић, на предлог војног министра, одликовао је овим Орденом 2. августа 1893. артиљеријско – техничког пуковника Павла Шафарика), Ордена Белог орла V степена (1889), као и IV реда истог Ордена (од 1897. године).[308]

            Јанко Шафарик, отац официра Павла Шафарика, родио се у Кишкерешу (Kiskőrös) у Пештанској жупанији, 14. новембра 1814. године. По националности био је Словак, а по вероистовести протестант (евангелик). Јанков отац био је имућни земљопоседник Јан Шафарик, а мајка Зузана (ћерка протестантског свештеника и словачког књижевника Мартина Лаучека Галика). Јанков стриц био је чувени слависта Павле Јосиф Шафарик, „страствени истраживач српских и словенских старина“. Јанко је 1821. године прешао код стрица у Нови Сад. Школовао се и живео у неколико градова, а у Београд је дошао као професор Лицеја, 1843. године. Његов професорски и археолошки рад био је веома запажен. Основао је музеј у Београду. Био је члан Државног савета (од 1869. године), потпредседник Друштва српске словесности, председник Српског ученог друштва и члан других значајних научних друштава. Преминуо је у Београду, 18/19. јула 1876. године. Одликован је руским Орденом Свете Ане II реда и пруским Орденом Круне II степена.[309]

Павле Шафарик, Јанков син, родио се у Београду 1846. године. Након завршене основне школе и гимназије, уписао је Артиљеријску школу. Био је најбољи ученик. По завршетку ове школе, 1866. године, постао је артиљеријски потпоручник.[310]

            У једном периоду службовао је у артиљеријској управи у Крагујевцу. После тога, Павле је продужио студије у иностранству. Школовао се у: Аустрији, Немачкој и Француској. Поново се запослио у Крагујевцу, а 1872. године био је послат на специјализацију у Швајцарску. Био је управник тополивнице, до 1875. године, када је постао командир батерије.[311]

            Павле Шафарик учествовао је у појединим бојевима у Српско – турском рату, а током 1876. године био је постављен за начелника артиљерије у штабу II корпуса.[312]

Наређењем министра војног, артиљеријски мајор Павле Шафарик постао је 1. фебруара 1879. године судија Војног касационог суда. Године 1880. постављен је за начелника артиљеријског одељења Министарства војног. Паралелно је радио као професор нацртне геометрије на Војној академији. Постао је потпуковник.[313]

            У периоду између 1887. и 1894. године, Павле Шафарик је био управник Војно – техничког завода. Чин артиљеријског пуковиника добио је током  1888. године.[314]

            Шафарик је био управник Државних монопола од 1895. године. „По нарочитом благоволењу Њ(еговог) В(еличанства) Краља“ постао је „члан Државног савета, достигнув тиме највиши степен чиновничке хијерархије“. Стекао је чин почасног генерала. Пензионисан је због болести. Преминуо је 13. јуна 1902. године.[315]

SUMMARY

            In the Kingdom of Serbia in the late 19th century (1895 – 1899) were mentioned certain Knights of the Romanian Royal Orders. All of them were significant persons of various occupations, at first place senior military officers and high state officials.

            All of these Knights were bearers of one of two important Orders of the Kingdom of Romania (or both) – Order of the Star of Romania and Order of the Crown of Romania. Some brief data about them are presented in this text.

САДРЖАЈ

УВОД

ОРДЕН ЗВЕЗДЕ РУМУНИЈЕ

ОРДЕН КРУНЕ РУМУНИЈЕ

ВИТЕЗОВИ РУМУНСКИХ ОРДЕНА

Андрејевић Милан

Арменулић Леонида

Бабић Јован

Барловац Ђорђе

Белимарковић Јован

Бетан Карло

Блазнавац Живојин

Богићевић Анта

Бошковић Стојан

Велић Марко

Весовић Алекса

Виловски Тодор

Гвоздић Светозар

Ђокић Лазар

Ђорђевић Владан

Ђорђевић Нушић Петар

Ђукнић Илија

Живковић Мијајло

Занковић Иван

Здравковић Стеван

Илић Јанићије

Јакшић Владимир

Јанковић Драгомир

Јовановић Нићифор

Каљевић Љубомир

Катанић Марко

Ковачевић Јован Ф.

Кондић Јован

Константиновић Александар

Крстић Крста

Кумрић („Кумријћ“) Мијајло

Куртовић Милосав

Лазаревић Лазар

Лазаревић Станоје

Максић Јаков

Мариновић Сима

Марковић Милош

Машин Александар

Медовић Милан

Миланковић Јован

Миљковић Милан

Мирић Љубомир

Мишковић Јован

Нинчић Арон

Павловић Ђока

Павловић Инокентије митрополит

Пантелић („Пантелијћ“) Стеван

Пантић Коста

Пантовић Антоније

Пауновић Сава

Петровић Јован

Петровић Лазар

Петровић Милош

Петронијевић Милан А.

Прапорчетовић Јован

Протић Коста

Путник Радомир

Рајчевић Стеван

Ристић Јован

Симић Ђорђе

Симоновић Александар

Спасић Алекса

Срећковић Мијајло

Стејин Ђорђе

Стојановић Влада

Тривунац Светозар

Тривунац Урош

Ћирковић Димитрије

Франасовић Драгутин

Христић Коста Н.

Цветковић Никола

Чижек Драгутин

Шафарик Павле

РЕЗИМЕ (НА ЕНГЛЕСКОМ)

САДРЖАЈ

САДРЖАЈ (НА ЕНГЛЕСКОМ)

CONTENTS

INTRODUCTION

ORDER OF THE STAR OF ROMANIA

ORDER OF THE CROWN OF ROMANIA

KNIGHTS OF THE ROMANIAN ORDERS

Andrejević Milan

Armenulić Leonida

Babić Jovan

Barlovac Đorđe

Belimarković Jovan

Betan Karlo

Blaznavac Živojin

Bogićević Anta

Bošković Stojan

Velić Marko

Vesović Aleksa

Vilovski Todor

Gvozdić Svetozar

Đokić Lazar

Đorđević Vladan

Đorđević Nušić Petar

Đuknić Ilija

Živković Mijajlo

Zanković Ivan

Zdravković Stevan

Ilić Janićije

Jakšić Vladimir

Janković Dragomir

Jovanović Nićifor

Kaljević Ljubomir

Katanić Marko

Kovačević Jovan F.

Kondić Jovan

Konstantinović Aleksandar

Krstić Krsta

Kumrić („Kumrijć“) Mijajlo

Kurtović Milosav

Lazarević Lazar

Lazarević Stanoje

Maksić Jakov

Marinović Sima

Marković Miloš

Mašin Aleksandar

Medović Milan

Milanković Jovan

Miljković Milan

Mirić Ljubomir

Mišković Jovan

Ninčić Aron

Pavlović Đoka

Pavlović Inokentije Metropolitan

Pantelić („Pantelijć“) Stevan

Pantić Kosta

Pantović Antonije

Paunović Sava

Petrović Jovan

Petrović Lazar

Petrović Miloš

Petronijević Milan A.

Praporčetović Jovan

Protić Kosta

Putnik Radomir

Rajčević Stevan

Ristić Jovan

Simić Đorđe

Simonović Aleksandar

Spasić Aleksa

Srećković Mijajlo

Stejin Đorđe

Stojanović Vlada

Trivunac Svetozar

Trivunac Uroš

Ćirković Dimitrije

Franasović Dragutin

Hristić Kosta N.

Cvetković Nikola

Čižek Dragutin

Šafarik Pavle

SUMMARY

CONTENTS (IN SERBIAN)

CONTENTS


[1] Шематизам одликованих лица нашим и страним ореднима у Краљевини Србији од 1895. до краја 1899. године, Друга књига, Издање Канцеларије Краљевских ордена, Београд 1900. (у даљем тексту: Шематизам одликованих лица 1895 – 1899), II 1 – 64 (посебна пагинација – А.Б.).

[2] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 3.

[3] Династије и владари јужнословенских народа, Интервју, специјално издање, бр. 12, Београд 16. јун 1989. (у даљем тексту: Династије…), 91, 94 – 97; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I.

[4] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 1 – 64.

[5] Eugen Calianu, Decorațiile românești de la Cuza-Vodă la Regele Mihai I, 2006. (у даљем тексту: Calianu), 12; Colecțiune de legi și regulamente, 1937. (у даљем тексту: Colecțiune…(1937)), 23, CVI; Colecțiune de legi și regulamente, 1938. (у даљем тексту: Colecțiune… (1938)), 64, 344; Eugen Ichim, Ordinul militar de război „Mihai Viteazul“, 2000. (у даљем тексту: Ichim), 12, 13, 33; Sorin Liviu Damean, De la Cuza-Vodă la principele Carol I (1859 – 1877), Istorie și societate, București 2011, 118, 145; Guy Stair Sainty, Rafal Heydel-Mankoo, World Orders of Knighthood and Merit, 1, Burke’s Peerage & Gentry, 2006. (у даљем тексту: Sainty, Heydel-Mankoo), 710 – 711.

[6] Calianu, 17 – 20; Colecțiune…(1937), 23; Colecțiune… (1938), 64, 344; Ichim, 12, 13, 33; Sainty, Heydel-Mankoo, 710 – 711.

[7] Colecțiune…(1937), 23; Colecțiune… (1938), 64; Calianu, 19.

[8] Calianu, 25 – 27; Ichim, 12, 13, 33; Colecțiune… (1938), 65, 394; Sainty, Heydel-Mankoo, 705.

[9] Sainty, Heydel-Mankoo, 705; Ichim, 12, 13, 33; Calianu, 25 – 27; Colecțiune… (1938), 65, 394.

[10] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 5.

[11] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 2.

[12] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 5.

[13] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 4, (додатак) I 3.

[14] Народна скупштина, Службени лист о раду српске Народне скупштине, година I, број 27, Београд недеља 6. јануар 1891, 320.

[15] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 8.

[16] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 8.

[17] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 7, (додатак) I 4.

[18] Видосава Стојанчевић, Етничка, демографска и социјално-економска структура Ниша после особођења од Турака (1878 – 1885), Лесковачки зборник XIII, Лесковац 1973, 177.

[19] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 8.

[20] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 8.

[21] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 8.

[22] Миливоје М. Костић, Успон Београда, Библиотека града Београда, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 1994. (у даљем тексту: Костић, књ. 1), 129 – 130, 180.

[23] Гојко Никетић, Административни речник места Краљевине Југославије, Београд 1931, 15; Костић, књ. 1, 129.

[24] Костић, књ. 1, 129 – 130, 180.

[25] Александар Бачко, Београдске банкарске, мењачке и сарафске породице у 19. и почетком 20. века, Београд 2018, 96.

[26] Костић, књ. 1, 130.

[27] Костић, књ. 1, 130.

[28] Костић, књ. 1, 130, 180.

[29] Имена свечара, ова књига важи само за Београд за 1895. годину, Издање штампарије Петра К. Танасковића, репринт издање, Београд 1994. (у даљем тексту: Имена свечара), 41, 78.

[30] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 8.

[31] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 8.

[32] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 9, (додатак) I 4.

[33] Рат Србије са Турском за ослобођење и независност 1877–78. године, Врховна команда Српске војске, Београд 1879. (у даљем тексту: Рат Србије…), 319; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 9.

[34] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 8.

[35] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 8.

[36] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 9, (додатак) I 4.

[37] Државни календар Краљевине Србије, Београд 1905. (у даљем тексту: Државни календар 1905), 143.

[38] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 8.

[39] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 8.

[40] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 9, (додатак) I 5

[41] Календар са шематизмом Књажества Србије за годину 1875, Београд 1875. (у даљем тексту: Календар 1875), 50.

[42] Имена свечара, 41.

[43] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 9.

[44] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 9.

[45] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 10.

[46] Јован Ристић, Биографске и мемоарске белешке, Београд 1912, 182.

[47] Имена свечара, 78; Јован Сјеницки, Успомене из окупације, Београд 1930, 28; Велибор Берко Савић, Војвода Живојин Мишић – Споменица, 1989, 264.

[48] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 9.

[49] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 12

[50] Сава Дечанац (епископ жички), Владалац и народ, Крунисање и миропомазање владаоца, дужности његове и народне, Београд 1897, 209.

[51] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 12.

[52] Државни календар Краљевине Србије, Београд 1910, 229.

[53] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 12.

[54] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 19.

[55] Календар 1875, 47.

[56] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 12.

[57] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 12.

[58] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 19.

[59] Тежак, Орган Српског пољопривредног друштва, година XVI, број 12, Београд децембар 1885, 5 (додатак).

[60] Тодор Стефановић Виловски, Моје успомене (1867 – 1881),1907. (у даљем тексту: Виловски).

[61] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 15.

[62] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 15.

[63] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 25, (додатак) I 8.

[64] Љубинка Трговчевић, Планирана елита, О студентима из Србије на европским универзитетима у 19. веку, Историјски институт, Посебна издања, књига 43, Београд 2003, 271.

[65] Имена свечара, 44.

[66] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 20.

[67] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 20.

[68] Александар Бачко, Витезови Ордена Таковског крста – Прилози за биографски речник, књига I, Београд 2020. (у даљем тексту: Бачко, Витезови Ордена Таковског крста), 54; Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, број 31, година XIII, Београд 2. август 1893. (у даљем тексту: Службени војни лист, 2. август 1893), 857.

[69] Бачко, Витезови Ордена Таковског крста 54; Службени војни лист, број 51, година I, Београд 9. децембар 1881, 1209 – 1210.

[70] Имена свечара, 74.

[71] Државни календар Краљевине Србије за годину 1898, Београд 1898. (у даљем тексту: Државни календар 1898), 55; Бачко, Витезови Ордена Таковског крста, 54.

[72] Рат Србије…, 317; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 20.

[73] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 20.

[74] Шематизам одликованих лица у Краљевини Србији од 1865. до краја 1894. године, Издање Канцеларије Краљевских ордена, Београд 1895. (у даљем тексту: Шематизам одликованих лица 1865 – 1894), 168; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 35, додатак 10.

[75] Бачко, Витезови Ордена Таковског крста, 75 – 76; Костић, књ. 1, 157 – 159; Александар Бачко, Драгиша Максимовић, Родови који славе Светог Тому, генетичка и етнографска истраживања, Зборник за српску етнографију и историју, књига 5, Београд 2010. (у даљем тексту: Бачко, Максимовић), 216.

[76] Историјски архив Београда, Општина Стари Град, Саборна црква Светог Арханђела Михаила, Матична књига крштених 1842 – 1847, инв. бр. 5, ролна бр. 2, 197; Милан Јовановић Стојимировић, Силуете старог Београда 2, Библиотека баштина, књ. 27, Београд 1987. (у даљем тексту: Јовановић Стојимировић, књ. 2), 90 – 91.

[77] Јовановић Стојимировић, књ. 2, 92 – 94.

[78] Живети у Београду 1868 – 1878, књига 4, Историјски архив Београда, Београд 2006. (у даљем тексту: Живети…, књ. 4), 390; Јовановић Стојимировић, књ. 2, 94.

[79] Јовановић Стојимировић, књ. 2, 95.

[80] Јовановић Стојимировић, књ. 2, 95 – 96.

[81] Јовановић Стојимировић, књ. 2, 96 – 97.

[82] Адресна књига Београда 1912, Београд 1912. (у даљем тексту: Адресна књига), I део, 40.

[83] Јовановић Стојимировић, књ. 2, 97 – 98.

[84] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 20.

[85] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 20.

[86] Рат Србије…, 327.

[87] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 20.

[88] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 20.

[89] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 37, (додатак) I 11.

[90] Календар са шематизмом Књажества Србије за преступну годину 1872, Београд 1872. (у даљем тексту: Календар 1872), 73.

[91] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 23.

[92] Имена свечара, 82.

[93] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 24.

[94] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 24.

[95] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 43.

[96] Два века модерне српске дипломатије, Српска академија наука и уметности, Балканолошки институт, Посебна издања 121, Београд 2015, 140.

[97] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 24.

[98] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 24.

[99] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 43, (додатак) I 12.

[100] Имена свечара, 49.

[101] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 25.

[102] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 46, (додатак) I 12.

[103] Споменица Мушке гимназије у Крагујевцу 1833 – 1933, Одбор за прославу стогодишњице, Крагујевац 1934, 469.

[104] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 27.

[105] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 27.

[106] Имена свечара, 103.

[107] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 27.

[108] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 27.

[109] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 49.

[110] Станојло Рајичић, 125 година Народног позоришта у Београду, Српска академија наука и уметности, Научни скупови, Београд 1997, 15, 28 – 29.

[111] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 27.

[112] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 55.

[113] Рат Србије…, 319.

[114] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 30.

[115] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 59.

[116] Бачко, Максимовић, 236; Стојан Караџић, Вук Шибалић, Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло (Дробњак, Језера, Ускоци и Шаранци), Београд 1997, 658; Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, I, А – К, Београд 1977, 819; Божидар С. Николајевић, Из минулих дана, сећања и документи, С.А.Н.У, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, I одељење – књига XXXIV, Београд 1986, 175, 308, 312 – 313.

[117] Рат Србије…, 317; Споменица педесетогодишњице Војне академије 1850 – 1900, Београд 1900, 121; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 30.

[118] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 30.

[119] Шематизам одликованих лица 1865 – 1894, 67; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 59, додатак 16.

[120] Живети у Београду 1851 – 1867, књига 3, Историјски архив Београда, Београд 2005. (у даљем тексту: Живети…, књ. 3), 59.

[121] Живети…, књ. 4, 85 – 86.

[122] Календар 1875, 71.

[123] Саво Скоко, Војвода Радомир Путник, Београд 1985, 70, 72; Петар Опачић, Саво Скоко, Српско турски ратови 1876 – 1878, Београд 1981, 65; Отаџбина, књижевност, наука, друштвени живот, година девета, књига двадесет пета, свеска 97, 98, 99. и 100, Београд 1890, 23.

[124] Војска, година 8, број 343 – 376, Београд 1999, 37.

[125] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 30.

[126] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 30.

[127] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 61, (додатак) I 17.

[128] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 30.

[129] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 62.

[130] Државни календар 1898, 91.

[131] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 30.

[132] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 30.

[133] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 62.

[134] Александар Бачко, ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић, Обреновићи (Теодоровићи – Обреновићи) – Изумрла српска династија, Београд 2016. (у даљем тексту: Бачко, Јовановић), 42; Милан Јовановић – Стојимировић, Силуете старог Београда, књига прва, Библиотека баштина, 26, Просвета, Београд 1987. (у даљем тексту: Јовановић – Стојимировић 1), 206; Династије…, 90 – 91.

[135] Бачко, Јовановић, 43; Династије…, 90 – 91; Јовановић – Стојимировић 1, 201, 206.

[136] Имена свечара, 86.

[137] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 30.

[138] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 63.

[139] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 30.

[140] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 30.

[141] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 64, (додатак) I 18.

[142] Рат Србије…, 322; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 64.

[143] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 31.

[144] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 65.

[145] Биљана Вучетић, Богдан Раденковић (1874 – 1917), Историјски институт Београд, Посебна издања, књига 70, Београд 2018, 42.

[146] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 33.

[147] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 33.

[148] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 67, (додатак) I 18.

[149] Милош Гојковић, Историја  југословенског војног правосуђа, Београд 1999, 45.

[150] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 33.

[151] Државни календар Краљевине Србије, Београд 1911. (у даљем тексту: Државни календар 1911), 213.

[152] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 36.

[153] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 36.

[154] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 72.

[155] Календар 1872, 44.

[156] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 36.

[157] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 36.

[158] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 74.

[159] Уговори и конвенције између Србије и страних држава (од прогласа државне независности до 1. јануара 1887), Министарство иностраних дела, Београд 1887, 339, 348.

[160] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 36.

[161] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 36.

[162] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 36.

[163] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 77, (додатак) I 21.

[164] Имена свечара, 20.

[165] Династије…, 98; Tetsuya Sahara, The Macedonian origin of “Black hand”, Први светски рат, Србија Балкан и велике силе, Историјски институт, Зборник радова, књига 30, Институт за стратегијска истраживања, Београд 2015, 405.

[166] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 36.

[167] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 36.

[168] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 77.

[169] Мале новине, година III, број 288, Београд недеља 21. октобар 1890, 1.

[170] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 37.

[171] Београдске општинске новине, Званични лист Општине београдске, година XIV, број 37, Београд 15. септембар 1896, 165.

[172] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 37.

[173] Државни календар 1898, 45.

[174] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 37.

[175] Мале новине, година XVIII, број 15 , Београд среда 15. јануар 1903, 3.

[176] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 38.

[177] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 38.

[178] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 88, (додатак) I 24.

[179] Имена свечара, 88.

[180] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 41.

[181] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 95.

[182] Имена свечара, 12.

[183] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 45.

[184] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 45.

[185] Мале новине, година II, број 128, Београд уторак 25. април 1889, 2.

[186] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 25.

[187] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 47, (додатак) I 13.

[188] Сава, епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд-Подгорица-Крагујевац 1996, 198.

[189] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 45.

[190] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 45.

[191] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 102, (додатак) I 28.

[192] Саво Скоко, Војвода Степа Степановић у ратовима Србије 1876 – 1918, Београд 1974, 169.

[193] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 45.

[194] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 45.

[195] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 102, (додатак) I 28.

[196] Л. Лазаревић, Мали поменик, 1989, 272.

[197] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 45.

[198] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 45.

[199] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 102, (додатак) I 28.

[200] Имена свечара, 92.

[201] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 45.

[202] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I

[203] Државни календар 1905, 171.

[204] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 46.

[205] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 46.

[206] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 105.

[207] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 46.

[208] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 46.

[209] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 105.

[210] Имена свечара, 65.

[211] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 46.

[212] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 46.

[213] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 46.

[214] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 46.

[215] Шематизам одликованих лица 1865 – 1894, 115; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 107, додатак 29.

[216] Живети…, књ. 3, 271, 467; Живети…, књ. 4, 221.

[217] Живети…, књ. 4, 125.

[218] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 46.

[219] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 46.

[220] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 112.

[221] Александар Бачко, Старе београдске породице – Прапорчетовић, текст на интернет презентацији „Породично порекло“ (у даљем тексту: Бачко, Прапорчетовић), https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2019/06/25/%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B5-%D0%B1%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D0%BF%D1%80%D0%B0%D0%BF%D0%BE%D1%80%D1%87%D0%B5/  ; Бачко, Витезови Ордена Таковског крста, 117; Сретен Л. Поповић, Где је слава, ту је Србин, Београд 1878. (у даљем тексту: С. Поповић), 103; Полексија Д. Димитријевић – Стошић, Кључеви Белог града, поводом прославе сто година ослобођења Београда од Турака, Београд 1969. (у даљем тексту: Димитријевић – Стошић), 41.

[222] Бачко, Прапорчетовић; Бачко, Витезови Ордена Таковског крста, 118; Бранко Перуничић, Београдски суд 1819 – 1839, Београд 1964, 296, 789, 795; Вук Стефановић Караџић, Даница 1826, 1827, 1828, 1829, 1834, Сабрана дела Вука Караџића, Београд, 192; Голуб Добрашиновић, Вукови пренумеранти, претплатници и добротвори Вукових дела 1814 – 1862, Београдско читалиште, Прометеј, Београд – Нови Сад 2001, 132.

[223] Василије Крестић, Никола Петровић, Протокол кнеза Милоша Обреновића 1824 – 1825, Српска академија наука и уметности, Архив Србије, Посебна издања, књига CDLX, Одељење историјских наука, књига I, Београд 1973, 456 – 457.

[224] Архив Србије, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд, год. 1840, инвентарни број 132, 2; Бачко, Прапорчетовић.

[225] С. Поповић, 103 – 104.

[226] Живети…, књ. 3, 252, 399, 403.

[227] Живети…, књ. 3, 517; Живети…, књ. 4, 210, 234.

[228] Живети…, књ. 4, 251; Миливоје М. Костић, Успон Београда 2, Библиотека града Београда, Београдско читалиште, ПС „Грмеч“, „Привредни преглед“ Београд, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 2000, 233; Бранислав Нушић, Стари Београд, Библиотека баштина, књ. 7, Београд 1984. (у даљем тексту: Нушић), 116.

[229] Нушић, 117.

[230] Димитријевић – Стошић, 41; Илустрована ратна кроника, свеска VII, Нови Сад 1877 – 1878, 438, 440; Ст. Станојевић, Народна енциклопедија српско – хрватско – словеначка, III књига, Н – Р, Загреб 1928, 637 – 638.

[231] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година II, број 13, Београд 25. март 1882, 363 – 364; Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година II, број 50, Београд 11. децембар 1882, 1527 – 1528.

[232] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година IX, број 3, Београд 21. јануар 1889, 51 – 52; Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XI, број 43 – 44, Београд 26. новембар 1891, 1; Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XII, број 12 – 13, Београд 28. март 1892, 321 – 322.

[233] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XIV, број 13 – 14, Београд 30. март 1894, 365 – 366.

[234] Имена свечара, 93.

[235] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XX, ванредни број, Београд 23. јул 1900, 619.

[236] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XXI, број 32, Београд 23. јул 1901,  682.

[237] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XXIII, број 43 – 44, Београд 30. октобар 1903,  819 – 820.

[238] Адресна књига, 128.

[239] Београдске новине, година III, број 5, Београд субота 6.  јануар 1917, 10.

[240] Време, година VIII, број 2435, Београд четвртак 22. новембар 1928, 8; Време, година XI, број 3433, Београд петак 24. јул 1931, 8.

[241] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 47.

[242] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 47.

[243] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 114.

[244] Државни календар 1911, 175.

[245] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 47.

[246] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 47.

[247] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 114.

[248] Владимир Белић, Војвода Радомир Путник, Народно дело, Историјско – мемоарска библиотека, коло I, књига III, Београд 1990, 1 – 151, као и друга литература.

[249] Библиотекар, 21, Друштво библиотекара Н. Р. Србије, 1969, 328; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 50.

[250] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 120.

[251] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 50.

[252] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 50.

[253] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 122, (додатак) I 33.

[254] Имена свечара, 94.

[255] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 52.

[256] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 52.

[257] Милан Ст. Протић, Успон и пад српске идеје, Српска академија наука и уметности, Балканолошки институт, Посебна издања 54, Београд 1994, 96.

[258] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 52.

[259] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 52.

[260] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 128.

[261] Имена свечара, 105.

[262] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 52.

[263] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 52.

[264] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 129.

[265] Виловски, 694.

[266] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 52.

[267] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 52.

[268] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 130, (додатак) I 34.

[269] Милан Ђ. Милићевић, Краљевина Србија, Нови крајеви, Београд 1884, 83, 426.

[270] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 53.

[271] Службени војни лист, година I, број 4, Београд 28. јануар 1881. (у даљем тексту: Службени војни лист, 28. јануар 1881), 53.

[272] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 53.

[273] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 134, (додатак) I 35.

[274] Имена свечара, 76.

[275] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 56.

[276] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 56.

[277] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 142.

[278] Александар Бачко, Породица Тривунац, текст на интернет презентацији „Породично порекло“ (у даљем тексту: Бачко, Тривунац) https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2015/11/01/%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D1%82%D1%80%D0%B8%D0%B2%D1%83%D0%BD%D0%B0%D1%86/ ; Бранко Перуничић, Алексинац и околина, Београд 1978. (у даљем тексту: Перуничић, Алексинац), 1095.

[279] Бачко, Тривунац; Перуничић, Алексинац, 1027 – 1029, 1070, 1078 – 1081, 1083, 1104.

[280] Перуничић, Алексинац, 54 – 55, 61 – 62; Бачко, Тривунац.

[281] Бачко, Тривунац; Драгослав Антонијевић, Алексиначко Поморавље, С.А.Н.У, Српски етнографски зборник 83, Живот и обичаји народни 35, Београд 1971. (у даљем тексту: Антонијевић), 20; Јован Ф. Трифуноски, Полог, С.А.Н.У, Српски етнографски зборник 90, Насеља и порекло становништва 42, Београд 1976, 230, 487.

[282] Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, II, Београд 1876, 728, 1239; Бачко, Тривунац.

[283] Перуничић, Алексинац, 54 – 55, 61 – 62, 66 – 68; Бачко, Тривунац.

[284] Бачко, Тривунац; Перуничић, Алексинац, 61 – 62; Антонијевић, 20.              

[285] Миодраг Спирић, Историја Алексинца и околине до краја прве владавине кнеза Милоша, Алексинац 1995, 274, 277; Бачко, Тривунац.

[286] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 56.

[287] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 142.

[288] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 64.

[289] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 158.

[290] Имена свечара, 99.

[291] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 59.

[292] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 59.

[293] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 146, (додатак) I 38.

[294] Бачко, Витезови Ордена Таковског крста, 67; Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, број 18 – 19, година XIII, Београд 7. мај 1893, 479.

[295] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 60.

[296] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 60.

[297] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 149, (додатак) I 38.

[298] Коста Н. Христић, Записи старог Београђанина, Библиотека „Баштина“, 6, Просвета, Београд 1983, 1 – 346.

[299] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 61.

[300] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 61.

[301] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 151.

[302] Босанска вила 16, 1901, 140.

[303] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 62.

[304] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 62.

[305] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 154, (додатак) I 39.

[306] Календар 1872, 83.

[307] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 63.

[308] Александар Бачко, Старе београдске породице – Шафарик (генерал Павле Шафарик), текст на интернет презентацији „Породично порекло“ https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2019/03/27/%d1%81%d1%82%d0%b0%d1%80%d0%b5-%d0%b1%d0%b5%d0%be%d0%b3%d1%80%d0%b0%d0%b4%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%bf%d0%be%d1%80%d0%be%d0%b4%d0%b8%d1%86%d0%b5-%d1%88%d0%b0%d1%84%d0%b0%d1%80%d0%b8%d0%ba/?fbclid=IwAR3NzWALMzlXa6bdCU5ChfxGVC2VM1tk3UxrqBATBEIpzMbO2I2KRU-cshk (у даљем тексту: Бачко, Старе београдске породице – Шафарик); Бачко, Витезови Ордена Таковског крста, 152; Службени војни лист 2. август 1893, 856; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 156.

[309] Бачко, Старе београдске породице – Шафарик; Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, број 25, година XXII, Београд 23. јун 1902. (у даљем тексту: Службени војни лист 23. јун 1902), 489 – 490; Војислав Максимовић, Јанко Шафарик, Филозофски факултет, Српско Сарајево, 1 – 2, 5; Мала енциклопедија Просвета, Општа енциклопедија, друго издање, 2, М – Ш, Београд – Љубљана 1968 – 1970, 938; Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, II, Л – Ш, Београд 1978, 1956.

[310] Службени војни лист 23. јун 1902, 489 – 490; Бачко, Старе београдске породице – Шафарик.

[311] Бачко, Старе београдске породице – Шафарик; Службени војни лист 23. јун 1902, 489 – 490.

[312] Службени војни лист 23. јун 1902, 489 – 492; Бачко, Старе београдске породице – Шафарик.

[313] Бачко, Старе београдске породице – Шафарик; Службени војни лист, 28. јануар 1881, 51; Службени војни лист 23. јун 1902, 491 – 492.

[314] Мале новине, година I, број 246, Београд 8. децембар 1888, 2; Службени војни лист 23. јун 1902, 491 – 492; Бачко, Старе београдске породице – Шафарик.

[315] Бачко, Старе београдске породице – Шафарик; Службени војни лист 23. јун 1902, 489 – 492.

CONTRIBUTIONS CONCERNING THE KNIGHTS OF THE ROMANIAN ORDERS IN THE KINGDOM OF SERBIA (1895 – 1899)

СТАРЕ ЗЕМУНСКЕ ПОРОДИЦЕ – СРБИЈАНАЦ

Аутор: Александар Бачко

Међу старим земунским фамилијама јављају се и носиоци не тако честог презимена Србијанац. Ово топономастичко презиме указује на порекло његових носилаца из (централне) Србије.[1]

Милан Србијанац забележен је 1922. године у документима, као земунски житељ. Живео је у домаћинству пописаном под бројем 1961 ½. По занимању је био трговац. Рођен је у Панчеву, 1876. године.[2]

Супруга Милана Србијанца звала се Живана. Забележена је у појединим документима као „удова Лазић“, што је највероватније било презиме њеног ранијег супруга.[3]

            На углу Главне и Дубровачке улице у Земуну налазила се радња бечке конфекције Ст. Капамаџије, који је умро 1930. године. Ову продавницу је „водио трговац Милан Србијанац“. Робу су лиферовали из Беча, а у овој радњи су куповали и многи Београђани.[4]

Милан и Живана Србијанац из Земуна дали су 1914. године прилог од 100 круна Српском црвеном крсту. Ово је забележено у дневном листу „Стража“ од 2. септембра 1914. године. У том чланку наводи се, да је Милан Србијанац био „каф[еџија]“.[5]

У матичним књигама Саборне цркве у Београду, такође се помиње земунски трговац Милан Србијанац. Наиме, он је 12. априла 1912. године (по старом календару) кумовао на крштењу Надежде Митић, ћерке „мењача новца“ Владислава Митића и његове супруге Зорке (рођене Грујић), београдских житеља. Чин крштења обавио је свештеник А. Милосављевић. Надежда је била рођена у Београду, 29. марта 1912. године (по старом календару). Године 1940. венчала се са Љубишом Бачком.[6]

Никола Србијанац рођен је 1. маја 1891. године. Као место његовог рођења у документима се наводи „Земун Панчево“. На истом месту се наводе два Николина занимања – „трговац“ и „приват[ни] чиновн[ик]“. Отац му је био Павле Србијанац, а мајка му се звала Софија (девојачко презиме Петковић). За Николу је 1926. године забележено, да је био „нежењен“. Био је православне вероисповести.[7]

У Београду је Никола Србијанац први пут забележен 3. децембра 1926. године, у улици Цара Душана број 3. Касније је живео на различитим београдским адресама: Југ Богданова 16 (од 13. јула 1935), Обилићев венац 12 (од 10. новембра 1936), затим Рајићева 22 (од 19. новембра 1937), Бранкова 24 (од 13. маја 1939), Топличин венац 19 (од 7. августа 1939), Добрачина 17 (од 9. децембра 1942), Влајковићева 30 (од 5. јануара 1943) и Дубровачка 6а (почевши од 2. фебруара 1944. године).[8]

Нешто раније, током 1895. године, у Београду је поменут домаћин са истим презименом. У питању је био Ђока Србијанац. Он је по занимању био обућар, а крсна слава му је била Свети Димитрије (Митровдан). Није познато, да ли је био у сродству са земунском (панчевачком) породицом Србијанац.[9]

Светислав Србијанац такође је живео у Београду, али родом није био из Земуна или Панчева. Он је рођен у Старој Пазови, 6. марта 1915. године. Родитељи су му се звали Михаило и Катарина. По занимању је био месар. За њега је 1929. године забележено, да је био „нежењен“. Светислав је био православне вероисповести. Данас није могуће са сигурношћу утврдити, да ли је био у неком сродству са земунским или панчевачким презимењацима.[10]

У Београду је Светислав Србијанац живео на различитим адресама: Краља Александра 170 (почевши од 28. августа 1929), Вишњичка 11 (од 15. априла 1932), Вразова 2 (од 8. јуна 1932), Краља Александра 141 (од 20. јануара 1933), Војводе Богдана 28 (од 10. марта 1933), Вразова 21 (од 23. новембра 1933) и Славујев венац 14 (од 11. децембра 1933. године).[11]

Београд, октобар 2021.


[1] Историјски архив Београда, Земунски магистрат, Попис укућана града Земуна, књига 898, кућни бројеви 1959 – 2133 (у даљем тексту: Попис укућана), 4 (кућни број 1969 ½).

[2] Попис укућана, 4.

[3] Попис укућана, 4.

[4] Годишњак града Београда, 27, Београд 1980, 109.

[5] Стража, слободоумни орган јавног мишљења, број 226, Београд уторак 2. септембар 1914, 2.

[6] Извод из матичне књиге крштених Саборне цркве Светог Арханђела Михаила у Београду, година 1912, страна 3, текући број 45; извод је издао прота Миливој М. Петровић, 20. августа 1927. (документ у поседу аутора).

[7] Историјски архив Београда, Управа града Београда, Картотека житеља града Београда и Земуна (у даљем тексту: Картотека), Србијанац Никола.

[8] Картотека, Србијанац Никола.

[9] Имена свечара, ова књига важи само за Београд за 1895. годину, Издање штампарије Петра К. Танасковића, Београд 1895, 48.

[10] Картотека, Србијанац Светислав.

[11] Картотека, Србијанац Светислав.

СТАРЕ ЗЕМУНСКЕ ПОРОДИЦЕ – СРБИЈАНАЦ

СТАРЕ ЗЕМУНСКЕ ПОРОДИЦЕ – ФУНТЕК

Аутор: Александар Бачко

Најстарији поуздано утврђени предак ове земунске породице по мушкој линији био је Михајло Фунтек. Он је рођен 1865. године у Старој Пазови у Срему, а живео је у Земуну. Био је римокатоличке вероисповести.[1]

Михајло Фунтек венчао се са Маријом, ћерком Александра Секулића из Земуна, 5. маја 1886. године. Младожења је био „23 године“ стар, а млада је имала „20 година“. Она је била православна, а задржала је своју вероисповест и после удаје. У римокатоличку веру прешла је тек 27. децембра 1914. године. За Михајла је у време венчања забележено, да је по занимању био „дневничар градског поглаварства“. Кум им је био Павел Шајновић, а стари сват Јован Марковић.[2]

Поменута Марија Фунтек, ћерка Алексија и Ане Секулић, родила се 24. јуна 1860. године у Земуну. Била је крштена 26. јуна исте године. Кума јој је била Драгиња ћерка Петра Радаковића из Земуна. Опширнији подаци о Маријиној фамилији изнети су у тексту о земунској породици Секулић.[3]

Брачни пар Михајло и Марија Фунтек имао је више деце. Њихов син Лука Фунтек родио се у Земуну, 1887. године. Са својом супругом Штефанијом (Стефанијом), Лука је имао сина Ивана рођеног 22. октобра 1911. и ћерку Љерку, која се родила 1921. године. Лука је преминуо у Београду 30. априла 1939, а његова ћерка Љерка 23. априла 1941. године. Иван се венчао са Зорком (девојачко презиме Мишљеновић), која је родом била из Јагодњака у Барањи. Иван Фунтек и Зорка добили су 1941. године ћерку Љерку.[4]

Ана Фунтек родила се 1888. године у Земуну. Она је била ћерка Михајла Фунтека и његове супруге Марије. Била је римокатоличке вероисповести, исто као и њен отац.[5]

Росалија, односно Роса Фунтек (старија) рођена је 1889. године у Земуну. Била је ћерка Михајла Фунтека и његове супруге Марије. Преминула је у свом родном граду,16. новембра 1894. године. Имала је млађу сестру истог имена (видети).[6]

Александар Фунтек, син писара Михајла Фунтека и његове супруге Марије (рођене Секулић) родио се у Земуну, 8. маја 1891. године. Кума на његовом кршењу, 16. маја исте године, била је Роса супруга гостионичара Фрање Прескара из Земуна. Александар Фунтек венчао се са Катицом. Овај брачни пар имао је сина Ђуру (млађег), који се родио у Земуну 14. маја 1922. године, а по занимању је био чиновник.[7]

Старији Ђура (Ђуро, Георг) Фунтек, рођен је у Земуну 7. новембра 1892. године. Био је син писара Михајла Фунтека и његове супруге Марије (рођене Секулић). Роса, супруга гостионичара Фрање Прескара кумовала је на његовом крштењу, 16. новембра 1892. године. Ђура се венчао 1913. године са Ружицом рођеном Рекешан. Овај брачни пар имао је синове Михајла и Мирослава Фунтека.[8]

Емилија Фунтек, која је такође била ћерка Михајла и Марије Фунтек, рођена је 18. марта 1894. године. Њени родитељи тада су живели у земунском домаћинству број 893. Крштена је 27. марта исте године, а кумовала јој је Роса жена гостионичара Фрање Прескара. Емилија је преминула у свом родном граду, 12. маја 1902. године.[9]

Росалија (Роза) Фунтек родила се у Земуну, 1. јуна 1895. године. Отац јој је био „обћ[ински] биљежник у Дечу Мијо Фунтек“ (Михајло) римокатоличке вероисповести, а мајка Марија рођена Секулић православне вере. Родитељи су јој у том периоду живели у земунском домаћинству број 864. У питању је дом Александра и Ане Секулић, Розине деде и баке по мајци, у Високој улици број 32 на Гардошу. Росалија је крштена 12. јуна 1895. године, а кум јој је био Карло Кениг, син гостионичара Фрање Кенига (König). Роза је имала старију сестру имењакињу, о којој је већ било речи. Роза (млађа) Фунтек венчала се 10. октобра 1920. године. Њен муж тада је постао Фрања Поспишл.[10]

Стјепан Фунтек такође је био син „обћинског биљежника“ Михајла Фунтека и његове супруге Марије. Родио се у Бољевцима, 24. децембра 1896. године. Стјепана је „у нужди“ крстио 1. јануара 1897. године православни бољевачки парох Д(имитрије) Рајковић, а његово крштење је уписано у земунске римокатоличке матице. Кума му је била Десанка Падејски. Стјепан је преминуо 9. јула 1897. године.[11]

Николај (Никола), син Михајла Фунтека и његове супруге Марије, родио се у Бољевцима 13. марта 1898. године. Крстио га је 24. марта исте године православни бољевачки парох Димитрије Рајковић, а касније је уписан у земунске римокатоличке матице. Николајев крштени кум био је учитељ Алекса Падејски, православац по вероисповести. Никола се венчао 1919. године. Супруга му се звала Живка, а девојачко презиме јој је било Јеремић. Никола је имао сина Михајла (рођеног 1920. у Земуну) и ћерку Олгу (рођену 1922. године у истом граду). Поменути Михајло стрељан је у Вуковару 1942. године.[12]

Марко Фунтек био је једно од деце брачног пара Михајла и Марије Фунтек. Рођен је у Земуну, 16. априла 1900. године. Марко Фунтек преминуо је у истом месту, 27. септембра 1901. године.[13]

Софија Фунтек, ћерка Михајла Фунтека и Марије (рођене Секулић), родила се у Земуну, 1903. године. Софија је преминула у свом родном граду, 2. јуна 1906. године.[14]

Михајло Фунтек преминуо је у Земуну 10. маја 1911. године. Његова удовица, Марија рођена Секулић, умрла је током 1919. године. Потомство брачног пара Михајла и Марије очувало се у Земуну до наших дана.[15]

У Београду су забележени носиоци презимена Фунтек, који су рођењем били из различитих места. За њих није поуздано утврђено, да ли су били сродни са фамилијом Михајла Фунтека.

У питању су били: Венчеслав Фунтек (рођен 1910. године у Менгешу у Словенији), Павле Фунтек (рођен 1914. у Лудбрегу код Вараждина), Тома Фунтек (родио се 1910, такође у Лудбрегу), Франца Фунтек рођена Новак (из Луке код Лудбрега, рођена 1891. године), Павле Фунтек (родио се 1914. у Лудбрегу), Јелица Фунтек (родом из Путинаца у Срему, рођена 1923, стрељана у Вуковару 1942) и Мато Фунтек (родио се 1914. у месту „Коториба – Вараждин“).[16]

У попису који датира из 1948. године, носиоци презимена Фунтек забележени су у већем броју насеља у околини: Лудбрега, Чазме, Дугог Села и другде. Најбројнији су они били у местима: Хребинец код Дугог Села (32 носиоца презимена Фунтек у 11 домаћинстава), Комарница код Лудбрега (22 особе, односно 3 домаћинства), Павличани код Чазме (31 носилац овог презимена – 9 кућа), Прикрај код Дугог Села (укупно 21 особа у 6 домова) и Сесвете код Лудбрега (22 Фунтека у 5 домаћинстава).[17]

Носиоци презимена Фунтек су у Словенији тридесетих и четрдесетих година 20. века забележени на подручјима следећих насеља: Камник, Дравоград, Љубљана (околина), Љубљана (град) и Горњи Град. Ово презиме је, у не тако малом броју, заступљено и у Мађарској.[18]

Београд, септембар 2021.


[1] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Светог Николе, Црква Рођења Пресвете Богородице, Црква Свете Тројице, Матична књига венчаних 1878 – 1897. (у даљем тексту: Црква Светог Николе, Богородична црква, Црква Свете Тројице, Венчани 1878 – 1897), 194 – 195; Историјски архив Београда, Земунски магистрат, Попис породица странаца, књига 925 (у даљем тексту: Попис породица странаца), 117 – 118.

[2] Црква Светог Николе, Богородична црква, Црква Свете Тројице, Венчани 1878 – 1897, 194 – 195; Попис породица странаца, 117 – 118.

[3] Александар Бачко, Старе земунске породице – Секулић, текст на интернет презентацији „Породично порекло“ https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2021/06/01/%d1%81%d1%82%d0%b0%d1%80%d0%b5-%d0%b7%d0%b5%d0%bc%d1%83%d0%bd%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%bf%d0%be%d1%80%d0%be%d0%b4%d0%b8%d1%86%d0%b5-%d1%81%d0%b5%d0%ba%d1%83%d0%bb%d0%b8%d1%9b/  (у даљем тексту: Бачко); Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Рођења Пресвете Богородице, Матична књига крштених 1853 – 1860. (у даљем тексту: Богородична црква, Крштени 1853 – 1860), 158.

[4] Историјски архив Београда, Управа града Београда, Картотека житеља града Београда и Земуна (у даљем тексту: Картотека), Фунтек Лука (син Михајла); Картотека, Фунтек Љерка (ћерка Луке); Картотека, Фунтек Иван (син Луке); Попис породица странаца, 117 – 118.

[5] Историјски архив Београда, Земунски магистрат, Списак супружника у мешовитим браковима и њихове деце, лица венчана 1844 – 1912 (у даљем тексту: Списак супружника), текући број 136; Попис породица странаца, 117 – 118.

[6] Попис породица странаца, 117 – 118; Црква Блажене Дјеве, Регистар умрлих 1850 – 1913, 43.

[7] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Блажене Дјеве (римокатоличка), Матична књига крштених 1880 – 1891. (у даљем тексту: Црква Блажене Дјеве, Крштени 1880 – 1891), 372; Попис породица странаца, 117 – 118; Картотека, Фунтек Ђура (син Александра).

[8] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Блажене Дјеве (римокатоличка), Матична књига крштених 1892 – 1899. (у даљем тексту: Црква Блажене Дјеве, Крштени 1892 – 1899), 23; Попис породица странаца, 117 – 118.

[9] Црква Блажене Дјеве, Крштени 1892 – 1899, 55; Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Блажене Дјеве (римокатоличка), Регистар умрлих 1850 – 1913. (у даљем тексту: Црква Блажене Дјеве, Регистар умрлих 1850 – 1913), 44; Попис породица странаца, 117 – 118; Списак супружника, текући број 136.

[10] Бачко; Црква Блажене Дјеве, Крштени 1892 – 1899, 86; Попис породица странаца, 117 – 118.

[11] Црква Блажене Дјеве, Крштени 1892 – 1899, 127; Црква Блажене Дјеве, Регистар умрлих 1850 – 1913, 44; Попис породица странаца, 117 – 118.

[12] На обали живота и смрти, Спомен књига о народноослободилачком покрету Земуна, насеља и Бежаније, 1958. (у даљем тексту: На обали…), 206; Црква Блажене Дјеве, Крштени 1892 – 1899, 179; Попис породица странаца, 117 – 118; Картотека, Фунтек Никола (син Михајла).

[13] Попис породица странаца, 117 – 118; Црква Блажене Дјеве, Регистар умрлих 1850 – 1913, 44.

[14] Црква Блажене Дјеве, Регистар умрлих 1850 – 1913, 44; Попис породица странаца, 117 – 118.

[15] По саопштењу г. Владе Фунтека; Црква Блажене Дјеве, Регистар умрлих 1850 – 1913, 45; Попис породица странаца, 117 – 118.

[16] На обали…, 205; Картотека, Фунтек Венчеслав; Картотека, Фунтек Павле; Картотека, Фунтек Тома; Картотека, Фунтек Франца; Картотека, Фунтек Павле; Картотека, Фунтек Јелица; Картотека, Фунтек Мато.

[17] Лексик презимена С. Р. Хрватске, Југославенска академија знаности и умјетности, Институт за језик, Загреб 1976, 177.

[18] Začasni slovar slovenskih priimkov, S.A.Z.U, Razred za filološke in literarne vede, Inštitut za slovenski jezik, Etimološko – onomastička sekcija, Ljubljana 1974, 149.

СТАРЕ ЗЕМУНСКЕ ПОРОДИЦЕ – ФУНТЕК

О ПОЈЕДИНИМ ЛЕСКОВАЧКИМ ПОРОДИЦАМА И ЊИХОВИМ ОГРАНЦИМА У БЕОГРАДУ

Аутор Александар Бачко објавио је своју нову књигу, “О појединим лесковачким породицама и њиховим огранцима у Београду“.

Књига је публикована у електронском издању, на 122 стране, формата 14 x 20cm.

Посвећена ауторовој мајци, госпођи Зорици Бачко рођеној Цакић.

Уредник је господин Игор Мојсиловић из Београда.

Ова књига може се бесплатно преузети (у PDF формату), путем следећег линка:

О ПОЈЕДИНИМ ЛЕСКОВАЧКИМ ПОРОДИЦАМА И ЊИХОВИМ ОГРАНЦИМА У БЕОГРАДУ

CONTRIBUTIONS CONCERNING THE HUNGARIAN NOBILITY FROM THE SERBIAN SOURCES AND LITERATURE

Author Aleksandar Bačko has published his new book, “Contributions concerning the Hungarian Nobility from the Serbian Sources and Literature“.

This book is dedicated to His Imperial and Royal Highness Vitéz Archduke Joseph Karl von Habsburg Captain General of the Order of Vitéz.

Book “Contributions concerning the Hungarian Nobility from the Serbian Sources and Literature“ has 153 pages. It is written in Serbian language, with title page, summary and contents in English.

This book can be downloaded free (in PDF format), following this link:

CONTRIBUTIONS CONCERNING THE HUNGARIAN NOBILITY FROM THE SERBIAN SOURCES AND LITERATURE

ПРИЛОЗИ ПОЗНАВАЊУ ВИТЕЗОВА РУСКОГ ИМПЕРАТОРСКОГ ОРДЕНА СВЕТЕ АНЕ У КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ (1895 – 1899)

Посвећено

Њеном Императорском Величанству

Великој Кнегињи

Марији Владимировној

од Русије

Поглавару Руског Царског Дома и

de jure Царици Сверуској

и

Његовом Императорском Височанству

Царевићу Престолонаследнику

Великом Кнезу

Георгију Михаиловичу

Аутор:

Александар Бачко

Носилац Медаље

Императорског Ордена Свете Ане

    

        У појединим раније публикованим књигама и текстовима, било је речи о члановима овог реда: о витезовима Ордена Свете Ане у Руској Империји који су били српског порекла, затим о српским исељеницима у Бесарабији одликованим овим Орденом, као и о витезовима Ордена Свете Ане, који су емигрирали у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (Краљевину Југославију) у првој половини 20. века. [1]

            Године 1900, у „Шематизму одликованих лица нашим и страним ореднима у Краљевини Србији од 1895. до краја 1899. године“ била су наведена „имена само оних лица, која су у животу и која су према члану 17. закона о орденима и медаљама од 1883. год[ине] добила дозволу за ношење ових ордена, као и она, која су до овог закона одликована“.[2]

            Краљ Милан Обреновић, који је био носилац Ордена Свете Ане, у време на које се односи овај рад (1895 – 1899. године) био је у емиграцији у Аустроугарској. У „Шематизму одликованих лица 1895 – 1899“ наводи се само, да је био „носилац свих краљевских ордена“ (српских). Инострани ордени краља Милана се не помињу на том месту.[3]

***

БАРЈАКТАРОВИЋ МИЛИВОЈЕ

Миливоје Барјактаровић био је секретар Министарства иностраних дела Краљевине Србије. Живео је у Београду. Руски императорски Орден Свете Ане II реда добио је 1897. године.[4]

Поред овог ордена, био је и носилац других страних одликовања: руски Орден Светог Станислава II реда добио је 1893, грчки Орден Светог Спаситеља III реда 1895, аустријски Орден Франца Јозефа III реда 1891, турски Орден Меџидије III реда 1894, а немачки Орден Црвеног орла III реда 1894. године.[5]

Од српских ордена, Миливоје Барјактаровић био је награђен: Орденом Таковског крста V реда (1891. године), IV редом истог ордена (1894), Орденом Белог орла V степена (1897), као и Орденом Светог Саве III реда (током 1899. године).[6]

Током своје дипломатске каријере, Миливоје Барјактаровић обављао је различите функције. У једном периоду био је конзул Краљевине Србије у Будимпешти. У том својству помиње се у документима, који датирају из 1902. и 1903. године.[7]

За „Миливоја Мију Барјактаревића дипломату“ била је удата Десанка Ђорђевић. Она је била „врло интелигентна кћи“ Николе Ђорђевића (званог Босанац) и Цаје, ћерке Тасе Терзибаше, родоначелника чувене београдске фамилије Терзибашић. Миливоје и Десанка су се после неког времена развели. Она је нешто касније, током 1906. године, продала своју кућу „на Великој пијаци“ (данашњем Студентском тргу) у Београду за 7000 дуката. Била је „врло музикална и имала [је] леп глас“. Опробала се и као глумица. У каснијем периоду свог живота отишла је у кореспонденткиње, пошто је „перфектно знала неколико страних језика“.[8]

БОГИЋЕВИЋ АНТА

            „Ђенерал“ Анта Богићевић био је потпредседник Државног савета Краљевине Србије. Живео је у Београду. Императорски Орден Свете Ане III степена добио је током 1871. године.[9]

            Богићевић је такође био носилац других страних одликовања: турског Ордена Меџидије III реда (добио је ово одликовање 1874. године), италијанског Ордена Круне IV (1874. године), румунског Ордена Звезде III реда (1879), бугарског Ордена Светог Александра III реда (1882), аустријског Ордена Франца Јозефа II реда (1879), аустријског Ордена Гвоздене круне II реда (1884), као и грчког Ордена Светог Спаситеља I реда (1890. године).[10]

            Српска одликовања, којима је Богићевић био награђен су следећа: Орден Таковског крста V реда (1877. године), Орден Таковског крста III  степена са мачевима (1883. године), Орден Таковског крста I реда (1888), Орден Белог орла IV реда (1883), Орден Белог орла III степена (1894), Орден Белог орла II степена (1897. године), као и Орден Милоша Великог II степена (награђен је током 1899. године).[11]

            У „Биографским и мемоарским белешкама“ Јована Ристића, генерал Анта Богићевић био је оквалификован као „човек беспрекоран, сређен, умерен и поуздан“.[12]

            Како се наводи у попису београдских свечара, који датира из 1895. године, фамилија „ђенерала“ Анте Богићевића славила је Светог Николу, 19. децембра по новом календару.[13]

            За време Првог светског рата, тачније за време аустроугарске окупације Србије, преминуо је у Београду Анта Богићевић. У време смрти је за њега наведено, да је био „стари ђенерал“.[14]

Венијамин (архимандрит) – видети: Павићевић Венијамин (архимандрит)

ДУЧИЋ НИЋИФОР (АРХИМАНДРИТ)

            Архимандрит Нићифор Дучић живео је у Београду. Руски императорски Орден Свете Ане III степена добио је 1865. године. Дучић је током 1885. године био награђен II редом истог ордена.[15]

            Био је такође носилац других страних одликовања – црногорског Ордена Књаза Данила (III реда 1863, а II реда 1867. године) и бугарског Ордена за грађанске заслуге I степена (1897. године).[16]

            Дучић је био награђен и појединим српским одликовањима: Орденом Таковског крста V реда (1876. године), Орденом Таковског крста III степена са мачевима (1883), Орденом Таковског крста II реда (1893), Орденом Светог Саве II степена (1889), Орденом Светог Саве I реда (1897), Орденом Белог орла IV степена (1883), као и Орденом Милоша Великог III реда (одликован је током 1899. године).[17]

            Нићифор Дучић био је рођен у Лугу на Требишњици, недалеко од Требиња, 21. новембра 1832. године. Замонашио је у манастиру Дужи, 1849. године. Учествовао је у борбама Херцеговаца и Црногораца са Турцима 1861 – 1862. године. У рату Србије са Турском 1876. године био је постављен за команданта Добровољачког кора Ибарске војске. Током рата 1877 – 1878. године био је командант устаничких чета Јаворског кора. У каснијем периоду обављао је дужности потпредседника Великог духовног суда и библиотекара Народне библиотеке. Оставио је неколико легата, од којих највећи Српској краљевској академији. Преминуо је у Београду, 20. фебруара (по старом календару) 1900. године.[18]

            У попису београдских свечара, који датира из 1895. године, наводи се, да је архимандрит Нићифор Дучић славио Светог Ђорђа (Ђурђевдан), 6. маја по новом календару.[19]

ЂОРЂЕВИЋ ВЛАДАН

Резервни потпуковник др. Владан Ђорђевић био је председник министарства Краљевине Србије. Живео је у Београду. Године 1878. награђен је руским императорским Орденом Свете Ане II степена са мачевима.[20]

Ђорђевић је такође био носилац румунског Ордена Звезде III степена (награђен је 1879), као и румунског Ордена Круне II реда (примио је то одликовање 1884. године).[21]

Др. Владан Ђорђевић био је награђен и појединим српским одликовањима: Орденом Таковског крста V реда (1876. године), Орденом Таковског крста III степена (такође 1876), Орденом Таковског крста II степена са мачевима (1883), Орденом Таковског крста I реда (1898), Орденом Светог Саве II степена (1883), Орденом Светог Саве I реда (1888), Орденом Белог орла V степена (1894), Орденом Белог орла IV реда (1897), као и Орденом Милоша Великог II степена (награђен је током 1899. године).[22]

            Владан је био син Београђанина цинцарског порекла, који се звао Ђока (Ђорђе). Мајка др. Владана Ђорђевића била је Мара (Марија), ћерка београдског Цинцарина Марка Лека старијег, који је био је у служби код кнеза Милоша Обреновића, као „татарин“ (службеник, који је на коњима преносио пошту између Србије и Цариграда). Марин брат био је Тома Леко.[23]

            Родио се у Београду, 23. новембра 1844, а на крштењу, 27. новембра исте године, добио је име Ипокрит (Хипокрит). Отац му се звао Ђорђе Џимо, а мајка Марија. Крштени кум му је био „Костандин“ (Константин) Герман, а чин крштења је обавио свештеник Пантелија Михајловић. Када се уписао на Лицеј, Ипокрит је на наговор Ђуре Даничића прихватио српско име Владан. Његово презиме, Ђорђевић, било је формирано по личном имену његовог оца Ђорђа.[24]

            Ђорђевић је студирао медицину у Бечу. Као доктор медицине добио је место шефа војне болнице у Франкфурту, а потом се вратио у Београд. Венчао се са Паулином из Беча, са којом је имао бројно потомство. Стекао је чин мајора и постао је шеф војног санитета и професор хигијене на Војној академији у Београду. Касније је постао дворски лекар кнеза (каснијег краља) Милана Обреновића.[25]

            Био је један од оснивача Српског лекарског друштва и Српског Црвеног крста. Постављен је за председника Београдске општине. Много је допринео развитку српске престонице –  организовао је водовод и канализацију, основао Ново гробље, уредио Савски кеј и увео је фењере за осветљавање улица.[26]

            Др. Владан Ђорђевић је у једном периоду био министар просвете, а потом је упућен у Атину као посланик. Био је члан Академије наука. Пензионисан је 1894. године, па се преселио у Париз. Недуго затим је враћен у службу, као посланик Србије у Цариграду.[27]

            Ћерку Владана Ђорђевића Мару, када се удавала за цариградског банкара Властарија, венчала су три патријарха: цариградски, антиохијски и јерусалимски, у присуству великог везира (у својству султановог изасланика).[28]

            Октобра 1898. године краљ Александар Обреновић именовао је др. Владана Ђорђевића за председника владе. Касније је живео у Бечу, а у Србију се вратио тек након Мајског преврата (29. маја 1903. године). Написао је већи број научних и књижевних дела.[29]

            У „Адресној књизи Београда“, која датира из 1912. године, наводи се, да је доктор Владан Ђорђевић био рентијер. У то време живео је у Македонској улици број 27.[30]

            За време Првог светског рата, тачније 1915. године, Аустријанци су га интернирали у близини Беча. У Београд се вратио 1918. године. Наизменично је живео у престоници и у Дубровнику, где му је био сахрањен син Милан, „који је први 1918. године на челу српских трупа, ушао у ослобођени Дубровник“. Др. Владан Ђорђевић је умро у дубокој старости.[31]

ЈОВАНОВИЋ ЂОКА

            Године 1894, др. Ђока Јовановић био је награђен руским императорским Орденом свете Ане III степена. По чину је Јовановић био „мајор у оставци“, а живео је у Београду.[32]

            Био је и носилац других страних одликовања: аустријског Ордена Гвоздене круне III степена (награђен је 1894), француске „Поч[асне] легије“ односно Легије части V степена (био је одликован 1894. године) и турског Ордена Меџидије III степена (1894. године).[33]

            Од српских одликовања, др. Ђока Јовановић је носио Орден Светог Саве IV реда (награђен је током 1893), као и Орден Белог орла V степена (такође добијен током 1893. године).[34]

            За „др. Ђоку Јовановића, дворског лекара, који је као бањски лекар и управник имао велику заслугу за развитак Врњачке Бање“, удала се 1893. године Милица, ћерка Михаила Н. Терзибашића. Она је била „миражџика“ из чувене београдске породице, са миразом од 120 000 динара. Ђока је, поред осталог, написао „врло запажену књижицу“ под насловом „Како наш ђак умире“.[35]

            Овај брачни пар имао је сина Милоша – Бату Јовановића и ћерку Бранку Јовановић. Милош је био агроном по занимању. Бранка се удала за дипломату и адвоката Србољуба Марковића.[36]

            „Лекар Њ[еговог] В[еличанства] краља Александра“ Обреновића, др. Ђока Јовановић, како се наводи у попису београдских свечара из 1895. године, славио је Светог Ђорђа (Ђурђевдан) – 6. маја по новом календару.[37]

КАТАНИЋ МАРКО

            Марко Катанић био је „почасни ђенерал“, а живео је у Београду. Руским императорским Орденом Свете Ане II степена са мачевима био је награђен 1878. године.[38]

            Поред овог ордена, Марко Катанић је од страних одликовања био награђен и са румунским Орденом Звезде III степена. То одликовање је добио током 1879. године.[39]

            Катанић је такође био носилац значајних српских одликовања: Ордена Таковског крста V степена (1876. године), Ордена Таковског крста II реда са мачевима (1883), Ордена Таковског крста I степена (1894), као и Ордена Милоша Великог III реда (одликован је током 1899. године).[40]

            Са чином капетана, Марко Катанић се помиње у „Списку наплаћивања приреза за школски фонд“. Овај документ настао је у Београду, 16. новембра 1844. године.[41]

            У историјским документима је забележено, да је 9. марта 1868. године министар војни, пуковник Миливоје П. Блазнавац, поставио Марка Катанића (у то време капетана прве класе) за члана Комисије за регрутацију.[42]

            Међу „пешачким потпуковницима“ (пешадијским), који се наводе у „Државном календару Књажества Србије“ из 1875. године, био је и Марко Катанић.[43]

            Потпуковник Марко Катанић био је командант Рудничке бригаде I класе у време српско – турских ратова у периоду 1876 – 1878. године. Током тих ратова, био је рањен у јуришу, а дужност команданта бригаде преузео је капетан Радомир Путник (каснији војвода).[44]

            У Српско – турском рату 1877 – 1878. године, Катанић је обављао и дужност главног интентанта Врховне команде. Почасни генерал Марко Катанић преминуо је током 1907. године.[45]

МАРЈАНОВИЋ АНДРИЈА

            Андрија Марјановић је по занимању био рачуноиспитач. Живео је у Београду. Године 1880. био је награђен руским императорским Орденом Свете Ане III степена.[46]

            Марјановић се помиње у појединим историјским документима. Тако се, на пример, секретар Андрија Марјановић наводи као потписник извештаја насталог у Београду, 2. септембра 1868. године, којим се обавештава Министарство финансија о оснивању Подвозног акционарског друштва „Прва српска кондота“.[47]

            Године 1870, чиновник Главне контроле Андрија Марјановић „узео је да изда руско – српски речник, те да учини олакшицу онима, који желе руски језик научити“.[48]

МАРКОВИЋ МАРКО

Др. Марко Марковић живео је у Нишу. Био је лекар по професији. Одликован је руским императорским Орденом Свете Ане III реда, током 1892. године.[49]

Марковић је исте, 1892. године био награђен још једним руским императорским одликовањем. У питању је био Орден Светог Станислава III степена.[50]

МИХАЈЛОВИЋ МИЛАН

            Милан Михајловић био је, како се у литератури наводи, посланик „минист. послан.“. По чину је био пуковник, а живео је у Бечу. Године 1891. био је одликован руским императорским Орденом Свете Ане III реда.[51]

            Михајловић је такође био носилац руског Ордена Светог Станислава II степена (од 1889. године), као и других одликовања: бугарског Ордена Светог Александра IV степена (од 1883), аустријског Ордена Франца Јозефа III реда (1891), турског Ордена Меџидије II степена (1894), као и француске „Поч[асне] легије“, односно Легије части IV реда (од 1894. године).[52]

            Од српских одликовања, Михајловић је носио: Орден Таковских крста IV реда (од 1889. године), исти орден III степена (1889), затим Орден Таковског крста II реда (1897), Орден Белог орла V реда (1893), Орден Белог орла IV степена (1896. године), као и Орден Милоша Великог IV реда (награђен је током 1899. године).[53]

            У литератури је забележено, да је пуковник Милан Михајловић, „бивши посланик у Бечу“, преминуо за време аустроугарске окупације Србије, током Првог светског рата.[54]

Нићифор (архимандрит) – видети: Дучић Нићифор (архимандрит)

ПАВИЋЕВИЋ ВЕНИЈАМИН (АРХИМАНДРИТ)

            Архимандрит манастира Љубостиње, Венијамин (Павићевић), био је одликован руским императорским Орденом Свете Ане II степена. Ово високо одликовање добио је током 1896. године.[55]

            Био је носилац и појединих српских одликовања – Ордена Светог Саве IV степена (од 1889. године), као и III реда истог ордена (награђен је током 1894. године).[56]

            Василије Павићевић родио се 1836. године у Горњој Црнишави, насељу лоцираном јужно од Трстеника. У монаштву је добио име Венијамин. Године 1877, дошао је на чело манастира Љубостиња. Преминуо је 29. септембра 1909. године (по новом календару).[57]

            У листу „Старинар“ Српског археолошког друштва, публикована је 1888. године вест, да је Венијамин, архимандрит манастира Љубостиње, поклонио Народном музеју стару кадионицу „од жуте меди“.[58]

Такође је забележено, да је архимандрит Венијамин био један од информатора Феликса Каница, приликом прикупљања грађе за његово познато дело о Србији. Овај аутор се веома похвално изражава о архимандриту.[59]

            Љубостињски архимандрит Венијамин био је 1896. године почасни члан Великог духовног суда Београдске епархије. На челу овог суда налазио се београдски митрополит Михаило. Исте године је забележено, да Љубостиња спада у манастире „I реда“. Као архимандрит манастира Љубостиње, Венијамин се такође помиње у „Државном календару Краљевине Србије“, који датира из 1899. године.[60]

ПЕТРОВИЋ БРАНКО

            Бранко Петровић награђен је руским императорским Орденом Свете Ане III класе, током 1891. године. Петровић је по занимању био виши интендант, а живео је у Београду.[61]

            Петровић је такође био носилац једног српског одликовања. У питању је био Орден Таковског крста IV степена. Овим одликовањем Бранко Петровић био је награђен 1893. године.[62]

            Године 1911, у „Државном календару Краљевине Србије“, забележено је, да је Бранко Петровић био „руководилац Војне архиве“ и „виши интендант Министарства војног“.[63]

ПЕТРОНИЈЕВИЋ МИЛАН А.

Милан А. Петронијевић такође је био међу носиоцима руског императорског Ордена Свете Ане. Године 1895. награђен је највишим, I степеном овог ордена. За Петронијевића је 1900. године забележено, да је био био државни саветник у пензији. Живео је у Београду.[64]

Од страних одликовања, Милан А. Петронијевић је био награђен и румунским Орденом Звезде III степена (1878), као и румунским Орденом Круне II реда (1881. године).[65]

Петронијевић је такође био носилац појединих српских одликовања. У питању су: Орден Таковског крста II реда (одликован је 1881. године), Орден Таковског крста I степена (1883), Орден Светог Саве I степена (1897), као и Орден Милоша Великог IV реда (награђен је током 1899. године).[66]

Секретар „Попечитељства инострани дела“ (Министарства иностраних послова) Милан А. Петронијевић наводи се у Београду, 11. јануара 1855. године. За председника „Одбора за подизање театра“ у Београду, Милан А. Петронијевић је постављен 9. децембра 1864. године. Као министар иностраних дела, Милан Петронијевић се помиње у документу, упућеном Управитељству вароши Београда, 20. фебруара 1868. године.[67]

Милан Петронијевић, „председатељ Министарског савета и заступник министра правде“ био је један од шесторице потписника документа о проглашењу ванредног стања, после убиства кнеза Михаила Обреновића, 29. маја 1868. године.[68]

ПРОТИЋ КОСТА

            Године 1882, Коста Протић био је одликован руским императорским Орденом Свете Ане II степена. Протић је по занимању био директор железнице. За њега је 1900. године забележено, да је у пензији. Живео је у Београду.[69]

            Коста Протић био је носилац и бројних других страних одликовања. У питању су: румунски Орден Звезде III степена (награђен је 1879. године), немачки односно пруски Орден Црвеног орла III реда (1882. године), аустријски Орден Франца Јозефа III степена (1882), баварски Орден Светог Михаила III степена (1882), виртенбершки Орден Круне III реда (1882), баденски Орден „Цер[ингенског] Лафа“ II реда (1882), хесенски Орден „Фил[ипа] Великод[ушног]“ II степена (1882), алтенбуршки Орден [Сакс-] Ерн[естинског] дома III реда (1882), шварцбуршки Орден Поч[асног] крста I степена (1882), као и валдешки Орден В[еликог] крста за зас[луге] I реда (награђен је 1882. године).[70]

            Од српских одликовања, Протић је био носилац: Ордена Таковског крста V реда са мачевима (од 1883), Ордена Таковског крста III степена (1883), као и Ордена Таковског крста II реда (награђен је током 1884. године).[71]

            Коста Протић је у дужем периоду обављао своју функцију у српској железници. Наиме, у „Државном календару Краљевине Србије“, који датира из 1911. године, поново се помиње као „директор желез[ничке] дирекц[ије]“.[72]

РАДОЈИЧИЋ (РАДОЈЧИЋ) СВЕТОЗАР

            За Светозара Радојичића је 1900. године забележено, да је био „потпуковник у оставци“. Године 1890. био је одликован руским императорским Орденом Свете Ане III  степена. Живео је у Цариграду. У „Шематизму“ штампаном 1895. године помиње се под презименом Радојчић.[73]

            Турски Орден Меџидије II реда Светозар Радојичић добио је током 1892. године. Током исте године, стекао је и Орден Османије II степена (такође турски).[74]

            Радојичић је такође био носилац српских одликовања: Ордена Таковског крста V реда (награђен је 1878), Ордена Таковског крста V реда са мачевима (1883), Ордена Таковског крста IV реда (1889), Ордена Таковског крста III степена (1889), Ордена Белог орла V реда (1893), као и Ордена Белог орла IV степена (од 1897. године).[75]

РИСТИЋ МИЈАЈЛО

            Мијајло Ристић био је секретар посланства. Живео је у Бечу. Током 1891. године, Ристић је био одликован руским императорским Орденом Свете Ане III степена.[76]

            Такође је био носилац Ордена Османије (III степена). Наведеним одликовањем Османске Империје чиновник Мијајло Ристић био је награђен током 1894. године.[77]

            Од српских одликовања, Ристић је био носилац: Ордена Таковског крста V реда (од 1891), Ордена Светог Саве IV реда (1894), као и Ордена Светог Саве III степена (1896. године).[78]

СТАНИЋ ЂУРА

            Ђура Станић је био мајор по чину, а живео је у Ваљеву. Током 1893. године Станић је био одликован руским императорским Орденом Свете Ане (III  степена).[79]

Српским Орденом Таковског крста V степена, мајор Ђура Станић био је одликован 1889. године. Краљ Александар Обреновић одликовао је Станића IV степеном Ордена Таковског крста, 2. августа 1893. године, на предлог министра војног.[80]

СТАНКОВИЋ СВЕТОЗАР

            Светозар Станковић је живео у Београду. Био је по чину пуковник. Руским императорским Орденом Свете Ане III степена био је одликован током 1879. године.[81]

            Станковић је био носилац још једног значајног одликовања Руске Империје. У питању је био Орден Светог Владимира IV степена са мачевима, којим је био награђен 1878. године.[82]

            Пуковник Светозар Станковић такође је био носилац одликовања Краљевине Данске. Наиме, Орденом „Данске круне“ (V степена) био је одликован током 1885. године.[83]

            Од српских одликовања, пуковник Станковић је био носилац: Ордена Таковског крста V реда са мачевима (од 1883. године), Ордена Таковског крста IV степена са мачевима (1883), Ордена Таковског крста III реда (1889), Ордена Белог орла V степена (1893), као и Ордена Белог орла IV степена (награђен је 1897. године).[84]

            Године 1900, у „Споменици педесетогодишњице Војне академије“ Светозар Станковић наводи се са чином „рез[ервног] и пенз[ионисаног] инжињерског пуковника“.[85]

            Пуковник Светозар Станковић именован је одлуком краља Александра Обреновића за министра грађевине у влади доктора Лазара Докића, 1893. године.[86]

СТОЈАНОВИЋ МИЛАН

            Милан Стојановић био је „поч[асни] потпуков[ник]“, а живео је у Београду. Године 1878. био је награђен руским императорским Орденом Свете Ане III  степена са мачевима.[87]

            Стојановић је био носилац још једног значајног руског императорског одликовања. У питању је био Орден Светог Станислава II реда, који је добио током 1880. године.[88]

ЋИРИЋ ИЛИЈА

            Пуковник Илија Ћирић живео је у Београду. У једном периоду био је први ађутант краља Александра Обреновића. Ћирић је био носилац руског императорског Ордена Свете Ане III степена. Ово одликовање добио је током 1891. године.[89]

            Пуковник Ћирић је био носилац још једног значајног руског императорског одликовања. У питању је био Орден Светог Станислава II реда. Овим орденом био је награђен током 1894. године.[90]

            Ћирић је такође био носилац других страних одликовања: аустријског Ордена Леополда V реда (од 1889. године), аустријског Ордена Франца Јозефа III степена (1891), италијанског Ордена Круне III реда (1890), француског Ордена „Поч[асне] легије“ односно Легије части IV реда (1891), турског Ордена Меџидије III степена (1890), затим Ордена Меџидије II реда (1894), турског Ордена Османије II реда (1894), грчког Ордена Светог Спаситеља II степена (1895), као и бугарског Ордена Светог Александра II степена (одликован је током 1896. године).[91]

            Био је награђен и српским одликовањима: Орденом Таковског крста V реда (1878. године), Орденом Таковског крста IV степена (1878), Орденом Белог орла V реда (1889), као и Орденом Белог орла IV степена (одликован је током 1893. године).[92]

            Пуковник Илија Ћирић забележен је у „Адресној књизи Београда“, која датира из 1912. године. У то време, пуковник Ћирић је живео у Даничићевој улици број 34.[93]

ХРИСТИЋ НИКОЛА

            Никола Христић, председник Државног савета Краљевине Србије, живео је у Београду. Одликован је руским императорским Орденом Свете Ане II степена, током 1865. године.[94]

            Аустријски Орден Леополда I реда Никола Христић добио је 1889, а турски Орден Османије I степена током 1894. године. Бугарским Орденом Светог Александра I реда награђен је 1896, а исте године је одликован и црногорским Орденом Данила I степена.[95]

            Од српских одликовања, Никола Христић је био носилац: Ордена Таковског крста II степена (од 1878. године), Ордена Таковског крста I степена (од 1883), Ордена Белог орла V реда (1898), као и Ордена Милоша Великог II степена (награђен је овим одликовањем током 1899. године).[96]

            Никола Ј. Христић рођен је у Сремској Митровици 1818. године. Дошао је у Кнежевину Србију током 1838. и исте године постао практикант Београдског окружног суда. Писар суда, а потом и судија, постао је 1840. године. Био је председник Пожаревачког окружног суда и Првостепеног суда (од 1847), „начелник полицајног одељења Министарства унутрашњих дела“ (од 1852), као и управитељ вароши Београда (од 1856. године). После пада кнеза Александра Карађорђевића, Христић је био смењен са својих дужности. Међутим, 1860. године, кнез Милош Обреновић га је поново поставио за управитеља вароши Београда, а од исте године вршио је дужност министра унутрашњих дела. Обављао је ту функцију до 1868, а током 1867. године је био постављен и за председника Министарског савета.[97]

Никола Христић пензионисан је после атентата на кнеза Михаила Обреновића, 1868. године. У политику се вратио 1883. године, када га је краљ Милан Обреновић поново поставио за председника Министарског савета и министра унутрашњих дела. Током 1884. године постао је потпредседник Министарског савета. По трећи пут постао је председник владе (Министарског савета) 1888. године, а након абдикације краља Милана поново је пензионисан. Четврти пут је постао председник владе 1894, а наредне године је постао председник Државног савета. Коначно је пензионисан током 1901. године. Преминуо је у Београду, 1911. године.[98]

            Никола Христић помиње се у великом броју историјских докумената. Тако је, на пример, очуван указ кнеза Милоша Обреновића о његовом унапређењу у чин пуковника, који датира из 1860. године. Такође су опстала документа, у којима се Христић наводи као „министер унутрашњи дела“ (из 1863), односно као „председатељ Министарског совета“ и „министер унутрашњих дела“ (током 1868. године).[99]

            Како се наводи у попису београдских свечара, који датира из 1895. године, „саветник“ Никола Христић славио је Светог Јована Крститеља, 20. јануара по новом календару.[100]

            „Христић Николе бив[шег] минис[тра] породица“ забележена је у „Адресној књизи Београда“, која датира из 1912. године. Тада су чланови ове фамилије живели у Косовској улици број 28.[101]

ШАМАНОВИЋ КОСТА

            Коста Шамановић је био „поч[асни] мајор“ и „виши интендант“. Живео је у Београду. Одликован је руским императорским Орденом Свете Ане III степена са мачевима, током 1878. године.[102]

            Шамановић је такође био носилац појединих српских ордена. У питању су били: Орден Таковског крста V реда са мачевима (награђен је 5. јануара 1878. године), Орден таковског крста IV степена са мачевима (20. новембра 1878) и Орден Белог орла V  степена (награђен је 1898. године).[103]

            У „Календару са шематизмом Књажества Србије за годину 1874“, Коста Шамановић се помиње међу артиљеријским официрима. Тада је имао чин потпоручника.[104]

            Као официр, Шамановић је учествовао у Српско – турским ратовима 1876 – 1878. године. У том периоду, имао је чин капетана II класе, а био је командир IV пољске батерије. Године 1876, био је сведок погибије чувеног руског пуковника Николаја  Рајевског на фронту.[105]

            Године 1884, међу члановима Српског археолошког друштва (тачније – „члановима помажућим“), помиње се Коста Шамановић, капетан Шумадијског артиљеријског пука у Ћуприји.[106]

            Мајор Коста Шамановић помиње се у „Адресној књизи Београда“, која датира из 1912. године. У то време, Шамановић је живео у улици Милоша Поцерца број 19.[107]

            Коста Шамановић је рођен у насељу Пајсијевић у Гружи. Био познат и као велики добротвор. Поред осталих доброчинстава, подигао је болницу у Равном Гају у Гружи.[108]

            Рођаци мајора Косте, са специфичним презименом Шамановић, живе у насељу Пајс(и)јевић у Гружи. Шамановићи или Шамани су бројан род у том месту. У тамошњем засеоку Виноградска Коса почетком 20. века је живело 5 домаћинстава ове породице, у делу насеља који се зове Грчка Коса 2 куће (једна са новијим презименом Недовић), а у засеоку Дугопољска Коса било их је 6 домова (са новијим презименима: Анђелић, Пантовић и Јовановић). У исто време, у засеоку Пајсјевића који се зове Долови било је 6 домова Пантовића (Шамана), а у делу насеља званом Ћуковац 1 домаћинство Шамановића и 2 куће од њих насталих Јоцовића (од тога је 1 домаћинство призећено). У Ћуковцу су 1909 – 1911. године живеле и 4 куће Луковића – Шамана и 1 кућа Стевовића – Шамана.[109]

            Бројни род Шамановића у гружанском Пајсјевићу води порекло из насеља Лиса у Драгачеву. Преци су им се доселили у периоду „око Кочине крајине“ (1787 – 1791. године). Крсна слава овог рода је Свети Никола.[110]

            Са Шамановићима су највероватније по мушкој линији сродни и Ћировићи, који живе у насељу Печеног у Гружи. Они су почетком 20. века бројали само 1 домаћинство, а славе Светог Николу.[111]

Београд, јуни 2021.


[1] Александар Бачко, Белешке о везама између Срба и Руске Империје, Зборник за српску етнографију и историју, књига 7, Београд 2015, 81, 84 – 85, 88 – 89, 98, 112, 117, 138, 146, 150, 155; Александар Бачко, Прилози за биографски речник витезова Ордена Свете Ане у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (I  део), текст на интернет презентацији Породично порекло https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2019/04/06/%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B7%D0%B8-%D0%B7%D0%B0-%D0%B1%D0%B8%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%80%D0%B5%D1%87%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B5%D0%B7%D0%BE%D0%B2/comment-page-1/ ; Александар Бачко, Прилози за биографски речник витезова Ордена Свете Ане у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (II  део), текст на интернет презентацији Породично порекло https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2019/04/07/%d0%bf%d1%80%d0%b8%d0%bb%d0%be%d0%b7%d0%b8-%d0%b7%d0%b0-%d0%b1%d0%b8%d0%be%d0%b3%d1%80%d0%b0%d1%84%d1%81%d0%ba%d0%b8-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%bd%d0%b8%d0%ba-%d0%b2%d0%b8%d1%82%d0%b5%d0%b7%d0%be%d0%b2-2/ ; Александар Бачко, Прилози познавању руских породица у Београду и Земуну између два светска рата, текст на интернет презентацији Породично порекло https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2020/09/09/%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B7%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D1%83-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D1%83-%D0%B1/ ; Александар Бачко, О везама Бесарабијске области Руске Империје са Србијом током 19. века, текст на интернет презентацији Породично порекло https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2015/11/08/%d0%be-%d0%b2%d0%b5%d0%b7%d0%b0%d0%bc%d0%b0-%d0%b1%d0%b5%d1%81%d0%b0%d1%80%d0%b0%d0%b1%d0%b8%d1%98%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%be%d0%b1%d0%bb%d0%b0%d1%81%d1%82%d0%b8-%d1%80%d1%83%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%b8/ ; Александар Бачко, Руско племство српског порекла за време владавине династије Романов, текст на интернет презентацији Породично порекло https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2015/11/05/%d1%80%d1%83%d1%81%d0%ba%d0%be-%d0%bf%d0%bb%d0%b5%d0%bc%d1%81%d1%82%d0%b2%d0%be-%d1%81%d1%80%d0%bf%d1%81%d0%ba%d0%be%d0%b3-%d0%bf%d0%be%d1%80%d0%b5%d0%ba%d0%bb%d0%b0-%d0%b7%d0%b0-%d0%b2%d1%80%d0%b5/ .

[2] Шематизам одликованих лица нашим и страним ореднима у Краљевини Србији од 1895. до краја 1899. године, Друга књига, Издање Канцеларије Краљевских ордена, Београд 1900. (у даљем тексту: Шематизам одликованих лица 1895 – 1899), II 3 (посебна пагинација – А.Б.).

[3] Династије и владари јужнословенских народа, Интервју, специјално издање, бр. 12, Београд 16. јун 1989. (у даљем тексту: Династије…), 91, 94 – 97; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I.

[4] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 8.

[5] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 8.

[6] Шематизам одликованих лица у Краљевини Србији од 1865. до краја 1894. године, Издање Канцеларије Краљевских ордена, Београд 1895. (у даљем тексту: Шематизам одликованих лица 1865 – 1894), 17; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 8, додатак 4.

[7] Дипломатска преписка Краљевине Србије, књига прва (1. јануар 1902 – 1. јун 1903), Београд 1933, 351.

[8] Миливоје М. Костић, Успон Београда 2, Библиотека града Београда, Београдско читалиште, ПС „Грмеч“, „Привредни преглед“ Београд, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 2000. (у даљем тексту: Костић, књ. 2), 65.

[9] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 9.

[10] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 9.

[11] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 10.

[12] Јован Ристић, Биографске и мемоарске белешке, Београд 1912, 182.

[13] Имена свечара, ова књига важи само за Београд за 1895. годину, Издање штампарије Петра К. Танасковића, репринт издање, Београд 1994. (у даљем тексту: Имена свечара), 78.

[14] Јован Сјеницки, Успомене из окупације, Београд 1930. (у даљем тексту: Сјеницки), 28; Велибор Берко Савић, Војвода Живојин Мишић – Споменица, 1989, 264.

[15] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 18.

[16] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 18.

[17] Шематизам одликованих лица 1865 – 1894, 43; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 34, додатак 9.

[18] Станојевић Ст, Народна енциклопедија српско – хрватско – словеначка, I књига, А – Х, Загреб 1925, 597.

[19] Имена свечара, 23.

[20] Рат Србије…, 317; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 20.

[21] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 20.

[22] Шематизам одликованих лица 1865 – 1894, 168; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 35, додатак 10.

[23] Александар Бачко, Витезови Ордена Таковског крста – Прилози за биографски речник, књига I, Београд 2020. (у даљем тексту: Бачко, Витезови Ордена Таковског крста), 75 – 76; Миливоје М. Костић, Успон Београда, Библиотека града Београда, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 1994. (у даљем тексту: Костић, књ. 1), 157 – 159; Александар Бачко, Драгиша Максимовић, Родови који славе Светог Тому, генетичка и етнографска истраживања, Зборник за српску етнографију и историју, књига 5, Београд 2010, 216.

[24] Историјски архив Београда, Општина Стари Град, Саборна црква Светог Арханђела Михаила, Матична књига крштених 1842 – 1847, инв. бр. 5, ролна бр. 2, 197; Милан Јовановић Стојимировић, Силуете старог Београда 2, Библиотека баштина, књ. 27, Београд 1987. (у даљем тексту: Јовановић Стојимировић, књ. 2), 90 – 91.

[25] Јовановић Стојимировић, књ. 2, 92 – 94.

[26] Живети у Београду 1868 – 1878, књига 4, Историјски архив Београда, Београд 2006. (у даљем тексту: Живети…, књ. 4), 390; Јовановић Стојимировић, књ. 2, 94.

[27] Јовановић Стојимировић, књ. 2, 95.

[28] Јовановић Стојимировић, књ. 2, 95 – 96.

[29] Јовановић Стојимировић, књ. 2, 96 – 97.

[30] Адресна књига Београда 1912, Београд 1912. (у даљем тексту: Адресна књига), I део, 40.

[31] Јовановић Стојимировић, књ. 2, 97 – 98.

[32] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 27.

[33] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 27.

[34] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 53.

[35] Костић, књ. 2, 70.

[36] Костић, књ. 2, 70.

[37] Имена свечара, 24.

[38] Рат Србије са Турском за ослобођење и независност 1877 – 1878. године, Главна команда Српске војске, Београд 1879. (у даљем тексту: Рат Србије…), 317; Споменица педесетогодишњице Војне академије 1850 – 1900, Београд 1900. (у даљем тексту: Споменица педесетогодишњице…), 121; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 30.

[39] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 30.

[40] Шематизам одликованих лица 1865 – 1894, 67; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 59, додатак 16.

[41] Живети у Београду 1851 – 1867, књига 3, Историјски архив Београда, Београд 2005. (у даљем тексту: Живети…, књ. 3), 59.

[42] Живети…, књ. 4, 85 – 86.

[43] Календар са шематизмом Књажества Србије за годину 1875, Београд 1875, 71.

[44] Саво Скоко, Војвода Радомир Путник, Београд 1985, 70, 72; Петар Опачић, Саво Скоко, Српско турски ратови 1876 – 1878, Београд 1981, 65; Отаџбина, књижевност, наука, друштвени живот, година девета, књига двадесет пета, свеска 97, 98, 99. и 100, Београд 1890, 23.

[45] Војска, година 8, број 343 – 376, Београд 1999, 37.

[46] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 36.

[47] Живети…, књ. 4, 261.

[48] Правда, Лист за све органе правних наука, година II, Београд 1870, 72; Даница, Лист за забаву и књижевност за годину 1870, једанаеста година, Нови Сад 1870, 159.

[49] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 36.

[50] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 36.

[51] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 87, II 38.

[52] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 38.

[53] Шематизам одликованих лица 1865 – 1894, 90; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 87, додатак 24.

[54] Сјеницки, 28.

[55] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 12; Љиљана Башић, Сведочанства некролога, Теолошки погледи, година LII, број 3, 2019.  (у даљем тексту: Башић), 791; Српска библиографија, књиге 1868 – 1944, Народна библиотека, Београд 1989. (у даљем тексту: Српска библиографија), 236.

[56] Шематизам одликованих лица 1865 – 1894, 27; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 18.

[57] Башић, 791; Српска библиографија, 236; Феликс Каниц, Србија – земља и становништво (у даљем тексту: Каниц), 633 – 634, 637.

[58] Старинар, Српско археолошко друштво, година V, број 4, Београд 1. децембар 1888, 109.

[59] Живојин Андрејић, Ктитори манастира Љубостиње, Историјски архив Крушевац, Расински анали, број 6, Крушевац 2008, 9; Каниц, 633 – 634, 637.

[60] Државни календар Краљевине Србије за преступну годину 1896, Београд 1896, 83, 93; Државни календар Краљевине Србије за годину 1899, Београд 1899, 98.

[61] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 46.

[62] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 105.

[63] Државни календар Краљевине Србије за годину 1911. (у даљем тексту: Државни календар 1911), Београд 1911, 59.

[64] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 46.

[65] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 46.

[66] Шематизам одликованих лица 1865 – 1894, 115; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 107, додатак 29.

[67] Живети…, књ. 3, 271, 467; Живети…, књ. 4, 221.

[68] Живети…, књ. 4, 125.

[69] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 47.

[70] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 47.

[71] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 114.

[72] Државни календар 1911, 175.

[73] Шематизам одликованих лица 1865 – 1894, 128; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 50.

[74] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 50.

[75] Шематизам одликованих лица 1865 – 1894, 128; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 119.

[76] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 50.

[77] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 50.

[78] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 122.

[79] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 52.

[80] Бачко, Витезови Таковског крста, 134; Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, број 31, година XIII, Београд 2. август 1893, 857; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 131.

[81] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 52.

[82] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 52.

[83] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 52.

[84] Шематизам одликованих лица 1865 – 1894, 140; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 131.

[85] Споменица педесетогодишњице…, 99, 125.

[86] Љубодраг П. Ристић, Србија у британској политици (1889 – 1903), Српска академија наука и уметности, Балканолошки институт, Посебна издања 124, Београд 2014, 135 – 137.

[87] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 53.

[88] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 53.

[89] Шематизам одликованих лица 1865 – 1894, 175; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 64.

[90] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 64.

[91] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 64.

[92] Шематизам одликованих лица 1865 – 1894, 175; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 158.

[93] Адресна књига Београда, I део, 164.

[94] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 60.

[95] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 60.

[96] Шематизам одликованих лица 1865 – 1894, 160; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 149.

[97] Бранко Перуничић, Управа вароши Београда 1820 – 1912, Београд 1970. (у даљем тексту: Перуничић, Управа), 21; Живети…, књ. 3, 37.

[98] Перуничић, Управа, 21; Живети…, књ. 3, 37.

[99] Живети…, књ. 3, 37 – 38; Живети…, књ. 4, 65.

[100] Имена свечара, 16.

[101] Адресна књига Београда, I део, 170.

[102] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 156, II 63; Рат Србије…, 318.

[103] Рат Србије…, 321; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 156.

[104] Календар са шематизмом Књажества Србије за годину 1874, Београд 1874, 71.

[105] Рат Србије…, 321; Петар Опачић, Саво Скоко, Српско – турски ратови 1876 – 1878, Београд 1981, 123, 132.

[106] Старинар, Српско археолошко друштво, година I, број 1, Београд 1884, 9.

[107] Адресна књига Београда, I део, 174.

[108] Српски етнографски зборник, Живот и обичаји народни, Српска академија наука, Београд 1948, 485, 547.

[109] Михаило Драгић, Гружа, Српска краљевска академија, Српски етнографски зборник 21, Насеља српских земаља 10, Београд 1921. (у даљем тексту: Драгић), 306 – 308.

[110] Драгић, 306 – 308.

[111] Драгић, 311.

ПРИЛОЗИ ПОЗНАВАЊУ ВИТЕЗОВА РУСКОГ ИМПЕРАТОРСКОГ ОРДЕНА СВЕТЕ АНЕ У КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ (1895 – 1899)

СТАРЕ ЗЕМУНСКЕ ПОРОДИЦЕ – СЕКУЛИЋ

Аутор: Александар Бачко

У Земуну је током 19. века живело неколико породица са презименом Секулић. На овом месту биће речи о фамилији, која потиче од Александра (Алексија) Секулића.

Алексиј Секулић родио се у Ковиљу, недалеко од Новог Сада, око 1817. године. Преселио се у Земун, где се 2. октобра 1847. године венчао са Маријом, удовицом Илије Дамића из истог града. Александру је то био први брак. Младожења је имао 30, а млада 24 године. Кум на венчању био је Теодор Миловановић из Београда, а стари сват Никола син Јована Томића из Земуна. Чин венчања обавио је у цркви Светог Николе (Николајевска црква) свештеник Лазар Андрејевић.[1]

Да је наведена Марија била ћерка земунског житеља Јована Живановића Сабова, сазнајемо из матичних књига венчаних. У тим документима такође се наводи, да се она венчала са поменутим Илијом Дамићем 4. маја 1841. године, у земунској Богородичној цркви.[2]

Алексије Секулић и његова супруга Марија добили су 15. јануара 1848. године ћерку Драгињу. Крштена је 17. јануара исте године, а кум јој је био Теодор Миловановић, београдски житељ. Чин крштења обавио је свештеник Лазар Андрејевић.[3]

Драгиња, ћерка Алексија Секулића, преминула је у Земуну, 24. маја 1849. године. Сахрањена је наредног дана. Била је стара само 1 ½ годину. Опело је одржао јереј Лазар Андрејевић из Николајевске цркве.[4]

Сретеније је био син Алексија Секулића и његове супруге Марије. Родио се у Земуну, 29. јануара 1850. године. Крштен је у тамошњој Богородичној цркви, 1. фебруара исте године, а кум му је био Теодор Миловановић из Београда. Чин крштења обавио је протојереј Лазар Савић.[5]

Године 1850, 13. фебруара, са само 14 дана, преминуо је Сретеније син Алексија Секулића. Сахрањен је наредног дана на гробљу у Земуну, а опело је вршио протопрезвитер Лазар Савић.[6]

Марија, супруга Александра Секулића преминула је у Земуну, 27. марта 1850. године. Забележено је, да је била „стара 27 л[ета]“. Сахрањена је наредног дана, а опело је одржао земунски протопрезвитер Лазар Савић.[7]

Александар Секулић „второбрачни“ (другобрачни) венчао се 18. маја 1850. године у земунској цркви Свете Тројице са Аном, удовицом Василија Христића из Земуна. Забележено је, да је младожења имао 34, а млада 24 године. Кум им је био Теодор Миловановић из Београда, а стари сват Василиј Павловић из Земуна. Чин венчања обавио је свештеник Василиј Суботић.[8]

Поменути Василије Христић раније је био у браку са Христином, ћерком земунског житеља Лазара Јовановића. Венчао се 17. јануара 1844. године у Богородичној цркви.[9]

„Ана и Алексеј Секулић“ (Anna Allex. Sekullich) помињу се у Свештеничкој књизи из 1852. године. У том документу били су пописани у земунском домаћинству број 864.[10]

Милева, ћерка Алексија Секулића и његове супруге Ане, родила се у Земуну, 29. јуна 1855. године. На њеном крштењу у Богородичној цркви, 2. јула исте године, кумовао је Теодор Миловановић, житељ београдски. Чин крштења обавио је протојереј Лазар Савић.[11]

Милева Секулић, ћерка Алексија Секулића, удала се 12. октобра 1875. у земунској Николајевској цркви за Георгија (Ђорђа) Митића, „дуванџију“ из Београда. Младожења је имао 28, а млада 21 годину. Обоје су ступали у свој први брак. Кум им је био Живојин Николић, а стари сват Милан Маринковић, обојица из Београда. Венчање је обавио јереј Николај Савић.[12]

Године 1928, у Београду је преминула Милева Митић рођена Секулић. Сахрањена је 10. фебруара исте године на београдском Новом гробљу. Опширнији подаци о Милеви, њеној породици, супругу и потомцима, наведени су у књигама „Витезови Ордена Таковског крста – Прилози за биографски речник“ и „Београдске банкарске, мењачке и сарафске породице у 19. и почетком 20. века“.[13]

Алексиј Секулић и његова супруга Ана добили су 5. октобра 1857. године ћерку Јелену. Она се родила у Београду, а крштена је у Саборној цркви, 6. октобра исте године. Кума на њеном крштењу била је Драгиња Т. Миловановић из Београда. Чин крштења обавио је свештеник Обрад Михаиловић.[14]

Јелена, ћерка Алексе Секулића, преминула је у Земуну 14. новембра 1864. године. Била је стара свега 7 година. Рођена је у Београду, а живела је и умрла у Земуну, у кући број 864. Сахрањена је 16. новембра 1864. године, на „Општем“ земунском гробљу.[15]

Године 1860, 24. јуна, у Земуну се родила Марија, ћерка Алексија и Ане Секулић. Крштена је 26. јуна исте године, а кума јој је била Драгиња ћерка Петра Радаковића из Земуна. Чин Маријиног крштења обавио је протојереј Лазар Савић.[16]

Марија, ћерка Александра Секулића, удала се 5. маја 1886. године у Земуну за Михајла Фунтека, земунског житеља рођеног у Старој Пазови. Младожења је био римокатоличке вероисповести, 23 године стар, а млада је била православна и имала је 20 година. Кум им је био Павел Шајновић, а стари сват Јован Марковић. О потомству Михајла Фунтека и Марије рођене Секулић биће више речи у посебном тексту.[17]

Године 1863, 28. јуна, у Земуну је рођен Павел (Павле), син Алексија Секулића и Ане. Крштен је 30. јуна исте године, а кума му је била Марија удовица Петра Радаковића. Чин његовог крштења обавио је јереј Аврам Живановић. Родитељи су му живели у домаћинству број 864.[18]

Павел, син Алексија Секулића, преминуо је у Земуну, 12. септембра 1863. године. Сахрањен је наредног дана. Био је стар свега два месеца, а живео је у домаћинству број 864.[19]

Даница је била ћерка Александра Секулића и његове супруге Ане. Родила се у Земуну, у домаћинству број 864, 2. јануара 1869. године. Крштена је 3. јануара исте године, а кума јој је била Марија супруга Светозара Радаковића из Земуна. Чин крштења обављен је од стране свештеника Димитрија Руварца, тадашњег капелана у Богородичној цркви (у питању је чувени српски историчар, брат Илариона Руварца).[20]

Године 1874, у свештеничким књигама православних, наводи се домаћинство Ане Секулић (Anna Sekulić) у Земуну. Оно је било пописано под бројем 864.[21]

У земљишним књигама Земуна, које датирају из 1877 – 1878. године, такође се наводи домаћинство Ане Секулић (Anna Sekulić). Као и у ранијим документима, оно је било заведено под бројем 864.[22]

У једном од пописа Земуна, у домаћинству заведеном под бројем 864, наводе се само Ана Секулић и њена ћерка Даница. Овај документ можда датира из 1898. године.[23]

Удовица Ана Секулић преминула је у Земуну, 26. јануара 1901. године (по старом календару). Сахрањена је наредног дана на земунском „општем гробљу“, а опело је вршио прота Никола Савић. Ана је живела у Високој улици број 32. Рођена је у Земуну, а у време смрти имала је 74 године.[24]

У „Попису укућана града Земуна“, налази се „Пописна листина“ домаћинства број 864, лоцираног у Високој улици број 32. У њему су пописани „удова“ Ана Секулић, рођена 1827. године и њена ћерка Даница, која се родила 1869. Овај документ настајао је постепено, крајем 19. и почетком 20. века. У њему је накнадно забележено, да је Ана преминула 1901, а Даница током 1902. године.[25]

Београд, јун 2021.


[1] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Светог Николе, Матична књига венчаних 1815 – 1853, 171.

[2] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Рођења Пресвете Богородице, Матична књига венчаних 1815 – 1860. (у даљем тексту: Богородична црква, Венчани 1815 – 1860), 187.

[3] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Светог Николе, Матична књига крштених 1845 – 1860, 22.

[4] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Светог Николе, Матична књига умрлих 1840 – 1860, 180.

[5] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Рођења Пресвете Богородице, Матична књига крштених 1839 – 1853, 297.

[6] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Рођења Пресвете Богородице, Матична књига умрлих 1848 – 1860. (у даљем тексту: Богородична црква, Умрли 1848 – 1860), 153.

[7] Богородична црква, Умрли 1848 – 1860, 159.

[8] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Свете Тројице, Матична књига венчаних 1847 – 1860, 18.

[9] Богородична црква, Венчани 1815 – 1860, 207.

[10] Историјски архив Београда, Општина Земун, Земунски магистрат, инвентарни број 863, Свештеничка књига, 1852. година, ролна број А/238 N.

[11] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Рођења Пресвете Богородице, Матична књига крштених 1853 – 1860. (у даљем тексту: Богородична црква, Крштени 1853 – 1860), 46.

[12] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Светог Николе, Матична књига венчаних јули 1860 – новембар 1895, 30.

[13] Александар Бачко, Витезови Ордена Таковског крста – Прилози за биографски речник, књига I, Београд 2020, 30 – 32, 82 – 89; Александар Бачко, Београдске банкарске, мењачке и сарафске породице у 19. и почетком 20. века, Београд 2018, 68 – 77.

[14] Историјски архив Београда, Општина Стари Град, Саборна црква, Матична књига крштених, 1855 – 1859, 220.

[15] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Рођења Пресвете Богородице, Матична књига умрлих 1860 – 1875. (у даљем тексту: Богородична црква, Умрли 1860 – 1875), 185 – 186.

[16] Богородична црква, Крштени 1853 – 1860, 158.

[17] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Светог Николе, Црква Рођења Пресевете Богородице, Црква Свете Тројице, Матична књига венчаних 1878 – 1897, 194 – 195.

[18] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Рођења Пресвете Богородице, Матична књига крштених 1860 – 1884. (у даљем тексту: Богородична црква, Крштени 1860 – 1884), 85 – 86.

[19] Богородична црква, Умрли 1860 – 1875, 135 – 136.

[20] Богородична црква, Крштени 1860 – 1884, 215 – 216.

[21] Историјски архив Београда, Општина Земун, Земунски магистрат, инвентарни број 868, Свештеничке књиге православних  1874. године (Protokoll der griechisch – ortodoxen pfargebühr), ролна број А/239-N.

[22] Историјски архив Београда, Општина Земун, Земунски магистрат, Земљишне књиге 1877 – 1878. године, инвентарни број 1067, ролна број А/267 N.

[23] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква блажене дјевице Марије на небо узнесене, Казало (регистар) пописних листа житеља града Земуна од А до З, инвентарни број 18, ролна број 6.

[24] Општина Земун, Црква Светог Николе, Матична књига умрлих 1896 – 1914, 97 – 98.

[25] Историјски архив Београда, Попис укућана града Земуна (Попис породица града Земуна), књига 909, кућа број 864.

СТАРЕ ЗЕМУНСКЕ ПОРОДИЦЕ – СЕКУЛИЋ

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (XVI)

Аутор: Александар Бачко

Нису поуздано познати преци владике Никанора Грујића по мушкој линији, пре његовог оца, свештеника Прокопија Грујића. По линији Никанорове мајке најдаљи поуздано утврђени преци су епископови деда и бака, Марко Косић и његова супруга Савка.[1]

Имена епископових даљих предака није могуће са сигурноћу утврдити, али се ипак може доћи до појединих посредних информација о њима. На овом месту вреди поменути, да је у Барањи по свему судећи живело неколико породица Грујића, које нису биле у међусобном сродству. Највероватније је у овој области било и неколико породица са презименом Косић, које су биле различитог порекла.[2]

Из венчанице родитеља Никанора Грујића, Прокопија Грујића и Агрипине рођене Косић (26. јануара 1797. године), познато је да је епископов отац био из Шумберка. У питaњу је насеље које се данас налази у мађарском делу Барање, северно од Мохача.[3]

На Прокопијеву крштеницу не наилазимо у матичним књигама Шумберка, које се воде од 1777. године. Највероватније је био рођен у том месту, неколико година пре увођења матичних књига. Носилаца презимена Грујић било је више у шумберачким матицама из 18. века.[4]

Свог прадеду, односно деду свог оца, чије име није навео, владика Грујић је поменуо у „Автобиографији“. За њега је само навео, да је „био преко деведесет година стар“, када је свом унуку Прокопију причао о извесној Богородичној икони, која се налазила у месту Ђуду, код Шиклоша у Барањи.[5]

Познато је, да је владика Никанор у својој „Автобиографији“ поменуо, да је његов отац Прокопије „одрастао… као самоуко ђаче у Маишу код проте Марјановића“. Није познато, да ли је Прокопије Грујић евентуално био у извесним родбинским односима са поменутим протом Кузманом Марјановићем.[6]

У попису Шумберка (Somberg) који датира из 1720. године, не помиње се ни један домаћин са презименом Грујић. Међутим, међу тамошњим кућним старешинама наводи се Грујица Лукић (Groicsa Lukicz), који је вероватно био родоначелник шумберачких Грујића.[7]

Попис Шумберка (Sonberg) из 1715. године приказује нам исту ситуацију – у овом месту нема Грујића, али се такође помиње Грујица Лукић (Groicsa Lukics). До урбара поменутог насеља, који датира из 1767. године, на жалост, нисмо успели доћи.[8]

Предање о пореклу породице Никанора Грујића из Херцеговине било је познато покојној Зорки Митић рођеној Грујић (Качфала 1885 – Београд 1963). Она је била ћерка свештеника Јосифа Грујића и унука проте Драгутина Грујића, рођеног епископовог брата. У овом тренутку наведено предање није могуће ни потврдити, ни оповргнути.[9]

Крсна слава Грујића, од којих је родом био пакрачки владика Никанор, највероватније је била Свети Никола, 19. децембра по новом клалендару (6. децембра по старом).[10]

***

Урбар Кишфалубе (данашње Брањине), који датира из 1767. године, доноси нам помен Никаноровог деде по мајци, Марка Косића (Marko Kosity). У овом документу Марко се помиње међу домаћинима, под редним бројем 103.[11]

У Кишфалуби је тада било и других носилаца овог презимена, али није поуздано утврђено њихово евентуално сродство са Марком Косићем. Највећа је вероватноћа, да је са њим био сродан Ћиро Косић (Tyiro Kosity), који се као домаћин помиње на суседном кућном плацу, пописаном под редним бројем 104.[12]

Презиме Косић не помиње се међу домаћинима у старијим пописима Кишфалубе, односно Брањине у Барањи. Ови документи датирају из 1715. и 1720. године.[13]

Међутим, удовица Коса (Kosza özvegy) из Кишфалубе (Baranyakisfalud) помиње се у појединим документима, насталим између 1719. и 1721. године. Она је вероватно била родоначелница породице, од које је потекао Марко Косић, деда по мајци епископа Никанора Грујића.[14]

Београд, мај 2021.


[1] Православна црква, Брањина, Матична књига венчаних 1778 – 1821, (у даљем тексту: Брањина, Венчани 1778 – 1821), 34; Православна црква, Липова, Матична књига крштених 1790 – 1811. (у даљем тексту: Липова, Крштени 1790 – 1811), 120.

[2] Брањина, Венчани 1778 – 1821, 34; Липова, Крштени 1790 – 1811, 120.

[3] Брањина, Венчани 1778 – 1821, 34.

[4] Православна црква, Шумберак, Матична књига крштених 1777 – 1778.

[5] Никанор Грујић, Автобиографија Никанора Грујића, некад. епископа пакрачког, за штампу приредио архим. Иларион Зеремски, Сремски Карловци 1907. (у даљем тексту: Грујић, Автобиографија), 1.

[6] Грујић, Автобиографија, 9 – 10.

[7] Иван Јакшић, Из пописа становништва Угарске почетком XVIII века, III, Војвођански музеј, Повремена издања, Прилози и грађа 5, Нови Сад 1974. (у даљем тексту: Јакшић, Из пописа 3), 95.

[8] Јакшић, Из пописа 3, 25.

[9] По сведочењу покојног Владимира Бачка, унука покојне Зорке Митић рођене Грујић.

[10] По сведочењу покојног Владимира Бачка, унука покојне Зорке Митић рођене Грујић.

[11] Urbarium 1767, Baranya, Kisfalud (у даљем тексту: Urbarium).

[12] Urbarium.

[13] Јакшић, Из пописа 3, 52, 128 – 129.

[14] András Pataky, Délkelet-Baranya (Drávaszög) hat évszázados településtörténete, lakosságának nemzetiségi összetételeés változásai, Eszék  2009.

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (XVI)

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (XV)

Аутор: Александар Бачко

„Актуариус“ Аврам Косић, син проте Саве Косића, односно брат од ујака епископа Никанора Грујића, имао је потомство које се веома истакло у Барањској жупанији и шире.[1]

За „Аврама Косића актуариуса“ је, између осталог, забележено, да је био кум на венчању учитеља Димитрија Поповића из Мола у Бачкој (који је живео и радио у Кишфалуби) и Убаве, ћерке трговца Танасија Николића из Кишфалубе. Чин венчања одиграо се 19. јула 1826. године у том барањском месту, а обавио га је свештеник Симеон Поповић. Из овог брака родио се 25. јула 1830. године у Кишфалуби Светозар, који је 1891. године постао темишварски епископ под именом Никанор Поповић. Владика је преминуо у Темишвару, 1901. године.[2]

У матичним књигама места Шарок у Барањи наводи се, да су „Аврам от Косић актуар“ и његова супруга Каролина рођена Скалницка 23. априла 1827. године (по старом календару) добили сина Константина. Родитељи детета били су „житељи филијала Лака Спах[ијског]“ (данашњег Кнежева у Барањи). Константин је крштен 24. априла исте године, а кум му је био „Георг Скалницкиј“. Чин крштења обавио је свештеник Јован Акимовић.[3]

Стеван Михалџић забележио је у једној од својих књига: „Деца протиног сина Аврама, актуариуса бељског, су се помађарила и покатоличила. Један унук његов, Камило Косић, био је поджупан жупаније Барањске у мађ[арској] служби, око год[ине] 1890. Није знао српски, али је долазио на гроб свога прадеде и читао плочу у зиду црквеном“. У питању је највероватније био латински натпис на гробу Аврама Косића, мада је поджупан Камил(о) Косић био Аврамов унук, а не праунук.[4]

Године 1857, 10. марта, крштен је у римокатоличкој цркви у Дунафелдвару син Константина Косића заменика окружног судије (Constantinus Kosics Sub. Judex District.) и његове супруге Терезије рођене Сонер (Theresia Szonner). На крштењу је добио чак четири лична имена: „Cornelius Georgius Josephus Constantinus“. Кумови на његовом крштењу били су Георгије Скалницки који је по занимању највероватније био чиновник властелинства (Georg. Skalniczki Offic. Domin.) и Каролина Мајер (Carolina Majer). Родитељи и кумови детета забележени су као католици по вероисповести. Породица Косићи је у (Дуна)фелдвару живела у кући број 7.[5]

Камило Адалберт Георгије Косић (Camillus Adalbertus Georgius), син заменика окружног судије „Костанса“, односно Константина Косића (Constans Kosics District V. Judex)  и његове супруге Терезије рођене Сонер (Theresia Szonner), крштен је у католичкој цркви у Дунафелдвару, 5. марта 1860. године. Кумови су му били поседник Георгије „Скланицки“ (Georg. Sklániczki possessor), несумњиво идентичан са поменутим кумом Георгијем Скалницким и Етелка Хорват (Etellca Horváth). У то време, породица Косић живела је у дунафелдварској кући број 151.[6]

За разлику од докумената писаних на латинском језику, попут наведених матичних књига, чланови католичког огранка породице Косић бележени су под другачијим, мађарским варијантама личних имена у исправама писаним на том језику. Тако је Константин Косић у документима на мађарском навођен као Силард Косић (Koszits Szilárd). Његова супруга Терезија бележена је као Риза (Riza). Као Силард Ђерђ Косић (Koszics Szilárd György) помиње се Константинов син рођен 1857. године, док је за Камила Косића коришћено практично исто име (Koszits Kamill).[7]

Константин, односно Силард Косић, у војсци је по чину био поручник. Касније је обављао дужности адвоката (ügyvéd) и главног судије (főszolgabíró). Био је у браку 47 година. Преминуо је у Печују, 1902. године.[8]

Као адвокат, Константин Косић важио је за експерта на међународном нивоу (“Mr. Koszits (one of the foreign experts)”). Помиње се и у британској стручној литератури (Herr Constantin Koszits), у вези случаја „Батјањ против Волфорда“ (Batthyany v. Walford) из 1886. године.[9]

Силард Ђерђ Косић (млађи) преселио се у Будимпешту. Био је краљевски инспектор. У браку са Маргит Маријом Шмит (Schmidt Margit Maria) имао је ћерку рођену 1900. године, а можда и другу децу.[10]

Камил Косић, син Константина Косића, обављао је веома високу функцију поджупана (alispán) Барањске жупаније. Био је у браку са Ирмом рођеном Жолнај (Zsolnaj Irma). Поджупан Косић је преминуо 19. јуна 1932. године и сахрањен је у Печују.[11]

Поред двојице наведених синова, ужој породици судије Константина (Силарда) Косића припадали су и други чланови. Међу њима су била Константинова деца: син Пал Косић (Koszits Pál), син др. Акош Косић главни тужилац Барањске жупаније (dr. Koszits Ákos Baranyavármegye tb. főügyészе) и ћерка Риза Косић супруга Ђорђа Станковића (Koszits Riza, férj. Stankovits Györgyné), затим Константинов „шогор“ Карољ Сендреди краљевски окружни судија (Szendrődy Károly kir. járásbíró), као и други чланови породице.[12]

Вреди поменути, да је син наведених Ђорђа Станковића и Терезије – Ризе рођене Косић, био чувени писац и песник Корнел Сентелеки, односно Станковић (Szenteleky Kornél). Родио се у Печују 1897, а преминуо у Старом Сивцу 1933. године.[13]

Београд, мај 2021.


[1] Стеван Михалџић, Православна епископија у Весприму, манастир Српски Ковин, манастир Брана и његова околина у прошлости, село Брањина, (Нови Сад) 1935. (у даљем тексту: Михалџић, Православна епископија…), 122; Велимир Михајловић, Грађа за речник страних речи у предвуковском периоду (од времена пре Велике сеобе до Вуковог Рјечника 1818. године), I том (А – Љ), Институт за лингвистику у Новом Саду, Нови Сад 1972, 11.

[2] Православна црква, Брањина, Матична књига венчаних 1821 – 1860, 17; Михалџић, Православна епископија…, 124.

[3] Православна црква, Шарок, Матична књига крштених 1821 – 1859, 32.

[4] Михалџић, Православна епископија…, 124.

[5] Римокатоличка црква, Дунафелдвар, Матична књига крштених 1853 – 1859. (у даљем тексту: Римокатоличка црква, Дунафелдвар, Крштени 1853 – 1859), 235.

[6] Римокатоличка црква, Дунафелдвар, Матична књига крштених 1860 – 1868. (у даљем тексту: Римокатоличка црква, Дунафелдвар, Крштени 1860 – 1868), 8.

[7] Римокатоличка црква, Дунафелдвар, Крштени 1853 – 1859, 235; Римокатоличка црква, Дунафелдвар, Крштени 1860 – 1868, 8; Посмртна листа Силарда Косића (Koszits Szilárd), Печуј 1902. (у даљем тексту: Посмртна листа); Magyar nyelvőr, Vol. 112, Akadémiai Kiadó, 1988, 4, 12; Béla Kálmán, A nevek világa, Gondolat, 1969, 25.

[8] Gábor Bona, Hadnagyok és főhadnagyok az 1848-49. évi szabadságharcban, 1998, 274; István Tóth, Emlékezés Szenteleky Kornélra, Dunantuli Naplo, 8. 1973. (у даљем тексту: Tóth), 217; Gyula Kiss, Lajos Kanyó, Igazsagügyi tiszti Nevtar és az e. f. kir. biróságok szervezete, első rész, Budapest 1879, 147; Népnevelők Kalauza, 9. szám, Első évfolyam, Pecs aprilis 1. 1865, 152; Népnevelők Kalauza, 15. szám, Első évfolyam, Pecs junius 1. 1865, 246; Посмртна листа.

[9] The Law Reports, Under the Superintendence and Control of The Incorporated Council of Law Reporting for England and Wales, Supreme Court of Judicature, Cases determined in the Chancery Division and in Lunacy and on Appeal therefrom in the Court of Appeal , Vol. XXXIII, London 1886, 629; The Law Times Reports of Cases decided in The House of Lords, The Privy Council, The Court of Appeal, The Chancery Division, The Queen’s Bench Division, The Probate, Divorce and Admiralty Division, The Queen’s Bench Division in Bankruptcy and The Court for the Consideration of Crown Cases Reserved, Volume LV, from September 1886. to February 1887, London, 513, 515 – 516; The Law Times Reports of Cases decided in The House of Lords, The Privy Council, The Court of Appeal, The Chancery Division, The Queen’s Bench Division, The Probate, Divorce and Admiralty Division, The Queen’s Bench Division in Bankruptcy and The Court for the Consideration of Crown Cases Reserved, Volume LVII, from September 1887. to February 1888, London, 209.

[10] Мађарска, Грађанска регистрација, Будимпешта VIII кварт, Рођени 1895 – 1980, 769; Посмртна листа.

[11] Baranya történelemi közlemények, V – VI évfolyam, 1992-93/1-2, Baranya Megyei Levéltár, Pécs 1992 – 1993, 191; Jelentés a VIII, Nemzetközi állatorvosi kongresszusról, Budapest 1905, Vol. 3, Budapest 1906, IX, LXXXV; Társadalomtudomány, Vol. 12, 1932, 255; Handbuch des allerhöchsten Hofes und des Hofstaates seiner K. und K. Apostolischen Majestät, 1913, 258; Истраживања, 8 – 9, Институт за историју, Нови Сад 1979, 27 – 28; Посмртна листа; Tóth, 217.

[12] Посмртна листа; Tóth, 217.

[13] Посмртна листа; Tóth, 217.

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (XV)

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (XIV)

Аутор: Александар Бачко

Рођени ујак пакрачког владике Никанора Грујића, мохачки протопрезвитер и парох Кишфалубе (данашње Брањине) у Барањи Сава Косић, имао је бројно потомство. Вреди поменути, да је у исто време у Кишфалуби живео још један мештанин који се звао Сава Косић.[1]

Син проте Саве, „Г[осподин] Аврам Косић венгерских прав слишатељ“ (студент права), наводи се 1808. године, међу претплатницима из Кишфалубе на књигу Николаја Шимића „Логика сербскаго јазика на глаголанију, Част 1“. У том прегледу поменут је заједно са својим оцем и браћом: Јаковом, Милутином и Добреном, који се наводе као ученици.[2]

Аврам Косић постао је „актуариус“ (судски писар, односно деловођа) на спахилуку Беље у Барањи. Прота Стеван Михалџић је мишљења, да је „так[в]о звање у то доба тешко… добијао син српског свештеника“.[3]

Аврам Косић сахрањен је у Кишфалуби, „уз [православну] цркву у порти“. Како Михалџић наводи, поред његовог гроба „у зиду цркве узидана је плоча латински исписана“.[4]

„Младенац“ (дете) Исак, син „Саве Косића протопрезвитера и пароха кишфалубског“, преминуо је у Кишфалуби 30. септембра 1795. године. Сахрањен је 1. октобра у „општем гробљу“ у том месту.[5]

Син „Саве Косића протопрезвитера“ и његове супруге Пелагије, Јаков Косић, родио се 8. октобра 1795. године у Кишфалуби. Крстио га је свештеник Григорије Ћосић, 11. октобра исте године. Јаковљев кум био Тодор Бокић из наведеног места.[6]

Јаков Косић из Кишфалубе, син „Г[осподина] С[аве] К[осића] п[рото] п[резвитера]“, венчао се 3. фебруара 1827. године са Анастасијом, ћерком Марка Титошца из истог места. Кум на њиховом венчању био је Илија Хорват, такође из Кишфалубе. Чин венчања обавио је свештеник Симеон Поповић (капелан проте Саве Косића).[7]

Поменути Јаков Косић и његова супруга Анастасија добили су 17. јануара 1832. године сина Марка (крштен је 26. јануара у Кишфалуби). Кум му је био „Милош, син Илије Хорвата“. Марка је крстио свештеник Григорије Бошњак, парох Кишфалубе.[8]

Године 1798, 20. априла, родила се Персида, ћерка протојереја Саве Косића и Пелагије Косић. Крштена је 2. маја исте године. На њеном крштењу кумовао је Јаков Бокић из Кишфалубе. Чин крштења обавио је протин капелан Давид Поповић.[9]

Милутин, син „протојереја Саве Косића“ и његове супруге Пелагије, рођен је у Кишфалуби 20. фебруара 1801. године. Крштен је у родном месту, 24. фебруара исте године, а кума му је била Тода, ћерка Пантелије Бокића из Кишфалубе. Милутина је крстио јереј Прокопије Грујић (отац епископа Никанора Грујића), тада капелан проте Саве Косића.[10]

Добрен Косић био је син „Г[осподина] Саве Косића протопр[есвитера] мухачког“ и његове супруге Пелагије. Родио се у Кишфалуби, 6. новембра 1803, а крштен је 11. новембра исте године. Кум му је био Илија Орват (Хорват). Чин Добреновог крштења обавио је свештеник Прокопије Грујић, капелан проте Саве Косића.[11]

Београд, мај 2021.


[1] Стеван Михалџић, Православна епископија у Весприму, манастир Српски Ковин, манастир Брана и његова околина у прошлости, село Брањина, (Нови Сад) 1935. (у даљем тексту: Михалџић, Православна епископија…), 122.

[2] Николај Шимић, Логіка сербскаго языка на глаголанію, Часть 1, Будим 1808, пренумеранти.

[3] Велимир Михајловић, Грађа за речник страних речи у предвуковском периоду (од времена пре Велике сеобе до Вуковог Рјечника 1818. године), I том (А – Љ), Институт за лингвистику у Новом Саду, Нови Сад 1972, 11; Михалџић, Православна епископија…, 122.

[4] Михалџић, Православна епископија…, 122.

[5] Православна црква, Брањина, Матична књига умрлих 1777 – 1795, 367.

[6] Православна црква, Брањина, Матична књига крштених 1777 – 1797, 131.

[7] Православна црква, Брањина, Матична књига венчаних 1821 – 1860, 19.

[8] Православна црква, Брањина, Матична књига крштених 1821 – 1849, 138.

[9] Православна црква, Брањина, Матична књига крштених 1797 – 1814. (у даљем тексту: Брањина, Крштени 1797 – 1814), 8.

[10] Брањина, Крштени 1797 – 1814, 37.

[11] Брањина, Крштени 1797 – 1814, 72.

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (XIV)