ПРИЛОЗИ ПОЗНАВАЊУ ВИТЕЗОВА РУСКОГ ИМПЕРАТОРСКОГ ОРДЕНА СВЕТЕ АНЕ У КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ (1895 – 1899)

Посвећено

Њеном Императорском Величанству

Великој Кнегињи

Марији Владимировној

од Русије

Поглавару Руског Царског Дома и

de jure Царици Сверуској

и

Његовом Императорском Височанству

Царевићу Престолонаследнику

Великом Кнезу

Георгију Михаиловичу

Аутор:

Александар Бачко

Носилац Медаље

Императорског Ордена Свете Ане

    

        У појединим раније публикованим књигама и текстовима, било је речи о члановима овог реда: о витезовима Ордена Свете Ане у Руској Империји који су били српског порекла, затим о српским исељеницима у Бесарабији одликованим овим Орденом, као и о витезовима Ордена Свете Ане, који су емигрирали у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца (Краљевину Југославију) у првој половини 20. века. [1]

            Године 1900, у „Шематизму одликованих лица нашим и страним ореднима у Краљевини Србији од 1895. до краја 1899. године“ била су наведена „имена само оних лица, која су у животу и која су према члану 17. закона о орденима и медаљама од 1883. год[ине] добила дозволу за ношење ових ордена, као и она, која су до овог закона одликована“.[2]

            Краљ Милан Обреновић, који је био носилац Ордена Свете Ане, у време на које се односи овај рад (1895 – 1899. године) био је у емиграцији у Аустроугарској. У „Шематизму одликованих лица 1895 – 1899“ наводи се само, да је био „носилац свих краљевских ордена“ (српских). Инострани ордени краља Милана се не помињу на том месту.[3]

***

БАРЈАКТАРОВИЋ МИЛИВОЈЕ

Миливоје Барјактаровић био је секретар Министарства иностраних дела Краљевине Србије. Живео је у Београду. Руски императорски Орден Свете Ане II реда добио је 1897. године.[4]

Поред овог ордена, био је и носилац других страних одликовања: руски Орден Светог Станислава II реда добио је 1893, грчки Орден Светог Спаситеља III реда 1895, аустријски Орден Франца Јозефа III реда 1891, турски Орден Меџидије III реда 1894, а немачки Орден Црвеног орла III реда 1894. године.[5]

Од српских ордена, Миливоје Барјактаровић био је награђен: Орденом Таковског крста V реда (1891. године), IV редом истог ордена (1894), Орденом Белог орла V степена (1897), као и Орденом Светог Саве III реда (током 1899. године).[6]

Током своје дипломатске каријере, Миливоје Барјактаровић обављао је различите функције. У једном периоду био је конзул Краљевине Србије у Будимпешти. У том својству помиње се у документима, који датирају из 1902. и 1903. године.[7]

За „Миливоја Мију Барјактаревића дипломату“ била је удата Десанка Ђорђевић. Она је била „врло интелигентна кћи“ Николе Ђорђевића (званог Босанац) и Цаје, ћерке Тасе Терзибаше, родоначелника чувене београдске фамилије Терзибашић. Миливоје и Десанка су се после неког времена развели. Она је нешто касније, током 1906. године, продала своју кућу „на Великој пијаци“ (данашњем Студентском тргу) у Београду за 7000 дуката. Била је „врло музикална и имала [је] леп глас“. Опробала се и као глумица. У каснијем периоду свог живота отишла је у кореспонденткиње, пошто је „перфектно знала неколико страних језика“.[8]

БОГИЋЕВИЋ АНТА

            „Ђенерал“ Анта Богићевић био је потпредседник Државног савета Краљевине Србије. Живео је у Београду. Императорски Орден Свете Ане III степена добио је током 1871. године.[9]

            Богићевић је такође био носилац других страних одликовања: турског Ордена Меџидије III реда (добио је ово одликовање 1874. године), италијанског Ордена Круне IV (1874. године), румунског Ордена Звезде III реда (1879), бугарског Ордена Светог Александра III реда (1882), аустријског Ордена Франца Јозефа II реда (1879), аустријског Ордена Гвоздене круне II реда (1884), као и грчког Ордена Светог Спаситеља I реда (1890. године).[10]

            Српска одликовања, којима је Богићевић био награђен су следећа: Орден Таковског крста V реда (1877. године), Орден Таковског крста III  степена са мачевима (1883. године), Орден Таковског крста I реда (1888), Орден Белог орла IV реда (1883), Орден Белог орла III степена (1894), Орден Белог орла II степена (1897. године), као и Орден Милоша Великог II степена (награђен је током 1899. године).[11]

            У „Биографским и мемоарским белешкама“ Јована Ристића, генерал Анта Богићевић био је оквалификован као „човек беспрекоран, сређен, умерен и поуздан“.[12]

            Како се наводи у попису београдских свечара, који датира из 1895. године, фамилија „ђенерала“ Анте Богићевића славила је Светог Николу, 19. децембра по новом календару.[13]

            За време Првог светског рата, тачније за време аустроугарске окупације Србије, преминуо је у Београду Анта Богићевић. У време смрти је за њега наведено, да је био „стари ђенерал“.[14]

Венијамин (архимандрит) – видети: Павићевић Венијамин (архимандрит)

ДУЧИЋ НИЋИФОР (АРХИМАНДРИТ)

            Архимандрит Нићифор Дучић живео је у Београду. Руски императорски Орден Свете Ане III степена добио је 1865. године. Дучић је током 1885. године био награђен II редом истог ордена.[15]

            Био је такође носилац других страних одликовања – црногорског Ордена Књаза Данила (III реда 1863, а II реда 1867. године) и бугарског Ордена за грађанске заслуге I степена (1897. године).[16]

            Дучић је био награђен и појединим српским одликовањима: Орденом Таковског крста V реда (1876. године), Орденом Таковског крста III степена са мачевима (1883), Орденом Таковског крста II реда (1893), Орденом Светог Саве II степена (1889), Орденом Светог Саве I реда (1897), Орденом Белог орла IV степена (1883), као и Орденом Милоша Великог III реда (одликован је током 1899. године).[17]

            Нићифор Дучић био је рођен у Лугу на Требишњици, недалеко од Требиња, 21. новембра 1832. године. Замонашио је у манастиру Дужи, 1849. године. Учествовао је у борбама Херцеговаца и Црногораца са Турцима 1861 – 1862. године. У рату Србије са Турском 1876. године био је постављен за команданта Добровољачког кора Ибарске војске. Током рата 1877 – 1878. године био је командант устаничких чета Јаворског кора. У каснијем периоду обављао је дужности потпредседника Великог духовног суда и библиотекара Народне библиотеке. Оставио је неколико легата, од којих највећи Српској краљевској академији. Преминуо је у Београду, 20. фебруара (по старом календару) 1900. године.[18]

            У попису београдских свечара, који датира из 1895. године, наводи се, да је архимандрит Нићифор Дучић славио Светог Ђорђа (Ђурђевдан), 6. маја по новом календару.[19]

ЂОРЂЕВИЋ ВЛАДАН

Резервни потпуковник др. Владан Ђорђевић био је председник министарства Краљевине Србије. Живео је у Београду. Године 1878. награђен је руским императорским Орденом Свете Ане II степена са мачевима.[20]

Ђорђевић је такође био носилац румунског Ордена Звезде III степена (награђен је 1879), као и румунског Ордена Круне II реда (примио је то одликовање 1884. године).[21]

Др. Владан Ђорђевић био је награђен и појединим српским одликовањима: Орденом Таковског крста V реда (1876. године), Орденом Таковског крста III степена (такође 1876), Орденом Таковског крста II степена са мачевима (1883), Орденом Таковског крста I реда (1898), Орденом Светог Саве II степена (1883), Орденом Светог Саве I реда (1888), Орденом Белог орла V степена (1894), Орденом Белог орла IV реда (1897), као и Орденом Милоша Великог II степена (награђен је током 1899. године).[22]

            Владан је био син Београђанина цинцарског порекла, који се звао Ђока (Ђорђе). Мајка др. Владана Ђорђевића била је Мара (Марија), ћерка београдског Цинцарина Марка Лека старијег, који је био је у служби код кнеза Милоша Обреновића, као „татарин“ (службеник, који је на коњима преносио пошту између Србије и Цариграда). Марин брат био је Тома Леко.[23]

            Родио се у Београду, 23. новембра 1844, а на крштењу, 27. новембра исте године, добио је име Ипокрит (Хипокрит). Отац му се звао Ђорђе Џимо, а мајка Марија. Крштени кум му је био „Костандин“ (Константин) Герман, а чин крштења је обавио свештеник Пантелија Михајловић. Када се уписао на Лицеј, Ипокрит је на наговор Ђуре Даничића прихватио српско име Владан. Његово презиме, Ђорђевић, било је формирано по личном имену његовог оца Ђорђа.[24]

            Ђорђевић је студирао медицину у Бечу. Као доктор медицине добио је место шефа војне болнице у Франкфурту, а потом се вратио у Београд. Венчао се са Паулином из Беча, са којом је имао бројно потомство. Стекао је чин мајора и постао је шеф војног санитета и професор хигијене на Војној академији у Београду. Касније је постао дворски лекар кнеза (каснијег краља) Милана Обреновића.[25]

            Био је један од оснивача Српског лекарског друштва и Српског Црвеног крста. Постављен је за председника Београдске општине. Много је допринео развитку српске престонице –  организовао је водовод и канализацију, основао Ново гробље, уредио Савски кеј и увео је фењере за осветљавање улица.[26]

            Др. Владан Ђорђевић је у једном периоду био министар просвете, а потом је упућен у Атину као посланик. Био је члан Академије наука. Пензионисан је 1894. године, па се преселио у Париз. Недуго затим је враћен у службу, као посланик Србије у Цариграду.[27]

            Ћерку Владана Ђорђевића Мару, када се удавала за цариградског банкара Властарија, венчала су три патријарха: цариградски, антиохијски и јерусалимски, у присуству великог везира (у својству султановог изасланика).[28]

            Октобра 1898. године краљ Александар Обреновић именовао је др. Владана Ђорђевића за председника владе. Касније је живео у Бечу, а у Србију се вратио тек након Мајског преврата (29. маја 1903. године). Написао је већи број научних и књижевних дела.[29]

            У „Адресној књизи Београда“, која датира из 1912. године, наводи се, да је доктор Владан Ђорђевић био рентијер. У то време живео је у Македонској улици број 27.[30]

            За време Првог светског рата, тачније 1915. године, Аустријанци су га интернирали у близини Беча. У Београд се вратио 1918. године. Наизменично је живео у престоници и у Дубровнику, где му је био сахрањен син Милан, „који је први 1918. године на челу српских трупа, ушао у ослобођени Дубровник“. Др. Владан Ђорђевић је умро у дубокој старости.[31]

ЈОВАНОВИЋ ЂОКА

            Године 1894, др. Ђока Јовановић био је награђен руским императорским Орденом свете Ане III степена. По чину је Јовановић био „мајор у оставци“, а живео је у Београду.[32]

            Био је и носилац других страних одликовања: аустријског Ордена Гвоздене круне III степена (награђен је 1894), француске „Поч[асне] легије“ односно Легије части V степена (био је одликован 1894. године) и турског Ордена Меџидије III степена (1894. године).[33]

            Од српских одликовања, др. Ђока Јовановић је носио Орден Светог Саве IV реда (награђен је током 1893), као и Орден Белог орла V степена (такође добијен током 1893. године).[34]

            За „др. Ђоку Јовановића, дворског лекара, који је као бањски лекар и управник имао велику заслугу за развитак Врњачке Бање“, удала се 1893. године Милица, ћерка Михаила Н. Терзибашића. Она је била „миражџика“ из чувене београдске породице, са миразом од 120 000 динара. Ђока је, поред осталог, написао „врло запажену књижицу“ под насловом „Како наш ђак умире“.[35]

            Овај брачни пар имао је сина Милоша – Бату Јовановића и ћерку Бранку Јовановић. Милош је био агроном по занимању. Бранка се удала за дипломату и адвоката Србољуба Марковића.[36]

            „Лекар Њ[еговог] В[еличанства] краља Александра“ Обреновића, др. Ђока Јовановић, како се наводи у попису београдских свечара из 1895. године, славио је Светог Ђорђа (Ђурђевдан) – 6. маја по новом календару.[37]

КАТАНИЋ МАРКО

            Марко Катанић био је „почасни ђенерал“, а живео је у Београду. Руским императорским Орденом Свете Ане II степена са мачевима био је награђен 1878. године.[38]

            Поред овог ордена, Марко Катанић је од страних одликовања био награђен и са румунским Орденом Звезде III степена. То одликовање је добио током 1879. године.[39]

            Катанић је такође био носилац значајних српских одликовања: Ордена Таковског крста V степена (1876. године), Ордена Таковског крста II реда са мачевима (1883), Ордена Таковског крста I степена (1894), као и Ордена Милоша Великог III реда (одликован је током 1899. године).[40]

            Са чином капетана, Марко Катанић се помиње у „Списку наплаћивања приреза за школски фонд“. Овај документ настао је у Београду, 16. новембра 1844. године.[41]

            У историјским документима је забележено, да је 9. марта 1868. године министар војни, пуковник Миливоје П. Блазнавац, поставио Марка Катанића (у то време капетана прве класе) за члана Комисије за регрутацију.[42]

            Међу „пешачким потпуковницима“ (пешадијским), који се наводе у „Државном календару Књажества Србије“ из 1875. године, био је и Марко Катанић.[43]

            Потпуковник Марко Катанић био је командант Рудничке бригаде I класе у време српско – турских ратова у периоду 1876 – 1878. године. Током тих ратова, био је рањен у јуришу, а дужност команданта бригаде преузео је капетан Радомир Путник (каснији војвода).[44]

            У Српско – турском рату 1877 – 1878. године, Катанић је обављао и дужност главног интентанта Врховне команде. Почасни генерал Марко Катанић преминуо је током 1907. године.[45]

МАРЈАНОВИЋ АНДРИЈА

            Андрија Марјановић је по занимању био рачуноиспитач. Живео је у Београду. Године 1880. био је награђен руским императорским Орденом Свете Ане III степена.[46]

            Марјановић се помиње у појединим историјским документима. Тако се, на пример, секретар Андрија Марјановић наводи као потписник извештаја насталог у Београду, 2. септембра 1868. године, којим се обавештава Министарство финансија о оснивању Подвозног акционарског друштва „Прва српска кондота“.[47]

            Године 1870, чиновник Главне контроле Андрија Марјановић „узео је да изда руско – српски речник, те да учини олакшицу онима, који желе руски језик научити“.[48]

МАРКОВИЋ МАРКО

Др. Марко Марковић живео је у Нишу. Био је лекар по професији. Одликован је руским императорским Орденом Свете Ане III реда, током 1892. године.[49]

Марковић је исте, 1892. године био награђен још једним руским императорским одликовањем. У питању је био Орден Светог Станислава III степена.[50]

МИХАЈЛОВИЋ МИЛАН

            Милан Михајловић био је, како се у литератури наводи, посланик „минист. послан.“. По чину је био пуковник, а живео је у Бечу. Године 1891. био је одликован руским императорским Орденом Свете Ане III реда.[51]

            Михајловић је такође био носилац руског Ордена Светог Станислава II степена (од 1889. године), као и других одликовања: бугарског Ордена Светог Александра IV степена (од 1883), аустријског Ордена Франца Јозефа III реда (1891), турског Ордена Меџидије II степена (1894), као и француске „Поч[асне] легије“, односно Легије части IV реда (од 1894. године).[52]

            Од српских одликовања, Михајловић је носио: Орден Таковских крста IV реда (од 1889. године), исти орден III степена (1889), затим Орден Таковског крста II реда (1897), Орден Белог орла V реда (1893), Орден Белог орла IV степена (1896. године), као и Орден Милоша Великог IV реда (награђен је током 1899. године).[53]

            У литератури је забележено, да је пуковник Милан Михајловић, „бивши посланик у Бечу“, преминуо за време аустроугарске окупације Србије, током Првог светског рата.[54]

Нићифор (архимандрит) – видети: Дучић Нићифор (архимандрит)

ПАВИЋЕВИЋ ВЕНИЈАМИН (АРХИМАНДРИТ)

            Архимандрит манастира Љубостиње, Венијамин (Павићевић), био је одликован руским императорским Орденом Свете Ане II степена. Ово високо одликовање добио је током 1896. године.[55]

            Био је носилац и појединих српских одликовања – Ордена Светог Саве IV степена (од 1889. године), као и III реда истог ордена (награђен је током 1894. године).[56]

            Василије Павићевић родио се 1836. године у Горњој Црнишави, насељу лоцираном јужно од Трстеника. У монаштву је добио име Венијамин. Године 1877, дошао је на чело манастира Љубостиња. Преминуо је 29. септембра 1909. године (по новом календару).[57]

            У листу „Старинар“ Српског археолошког друштва, публикована је 1888. године вест, да је Венијамин, архимандрит манастира Љубостиње, поклонио Народном музеју стару кадионицу „од жуте меди“.[58]

Такође је забележено, да је архимандрит Венијамин био један од информатора Феликса Каница, приликом прикупљања грађе за његово познато дело о Србији. Овај аутор се веома похвално изражава о архимандриту.[59]

            Љубостињски архимандрит Венијамин био је 1896. године почасни члан Великог духовног суда Београдске епархије. На челу овог суда налазио се београдски митрополит Михаило. Исте године је забележено, да Љубостиња спада у манастире „I реда“. Као архимандрит манастира Љубостиње, Венијамин се такође помиње у „Државном календару Краљевине Србије“, који датира из 1899. године.[60]

ПЕТРОВИЋ БРАНКО

            Бранко Петровић награђен је руским императорским Орденом Свете Ане III класе, током 1891. године. Петровић је по занимању био виши интендант, а живео је у Београду.[61]

            Петровић је такође био носилац једног српског одликовања. У питању је био Орден Таковског крста IV степена. Овим одликовањем Бранко Петровић био је награђен 1893. године.[62]

            Године 1911, у „Државном календару Краљевине Србије“, забележено је, да је Бранко Петровић био „руководилац Војне архиве“ и „виши интендант Министарства војног“.[63]

ПЕТРОНИЈЕВИЋ МИЛАН А.

Милан А. Петронијевић такође је био међу носиоцима руског императорског Ордена Свете Ане. Године 1895. награђен је највишим, I степеном овог ордена. За Петронијевића је 1900. године забележено, да је био био државни саветник у пензији. Живео је у Београду.[64]

Од страних одликовања, Милан А. Петронијевић је био награђен и румунским Орденом Звезде III степена (1878), као и румунским Орденом Круне II реда (1881. године).[65]

Петронијевић је такође био носилац појединих српских одликовања. У питању су: Орден Таковског крста II реда (одликован је 1881. године), Орден Таковског крста I степена (1883), Орден Светог Саве I степена (1897), као и Орден Милоша Великог IV реда (награђен је током 1899. године).[66]

Секретар „Попечитељства инострани дела“ (Министарства иностраних послова) Милан А. Петронијевић наводи се у Београду, 11. јануара 1855. године. За председника „Одбора за подизање театра“ у Београду, Милан А. Петронијевић је постављен 9. децембра 1864. године. Као министар иностраних дела, Милан Петронијевић се помиње у документу, упућеном Управитељству вароши Београда, 20. фебруара 1868. године.[67]

Милан Петронијевић, „председатељ Министарског савета и заступник министра правде“ био је један од шесторице потписника документа о проглашењу ванредног стања, после убиства кнеза Михаила Обреновића, 29. маја 1868. године.[68]

ПРОТИЋ КОСТА

            Године 1882, Коста Протић био је одликован руским императорским Орденом Свете Ане II степена. Протић је по занимању био директор железнице. За њега је 1900. године забележено, да је у пензији. Живео је у Београду.[69]

            Коста Протић био је носилац и бројних других страних одликовања. У питању су: румунски Орден Звезде III степена (награђен је 1879. године), немачки односно пруски Орден Црвеног орла III реда (1882. године), аустријски Орден Франца Јозефа III степена (1882), баварски Орден Светог Михаила III степена (1882), виртенбершки Орден Круне III реда (1882), баденски Орден „Цер[ингенског] Лафа“ II реда (1882), хесенски Орден „Фил[ипа] Великод[ушног]“ II степена (1882), алтенбуршки Орден [Сакс-] Ерн[естинског] дома III реда (1882), шварцбуршки Орден Поч[асног] крста I степена (1882), као и валдешки Орден В[еликог] крста за зас[луге] I реда (награђен је 1882. године).[70]

            Од српских одликовања, Протић је био носилац: Ордена Таковског крста V реда са мачевима (од 1883), Ордена Таковског крста III степена (1883), као и Ордена Таковског крста II реда (награђен је током 1884. године).[71]

            Коста Протић је у дужем периоду обављао своју функцију у српској железници. Наиме, у „Државном календару Краљевине Србије“, који датира из 1911. године, поново се помиње као „директор желез[ничке] дирекц[ије]“.[72]

РАДОЈИЧИЋ (РАДОЈЧИЋ) СВЕТОЗАР

            За Светозара Радојичића је 1900. године забележено, да је био „потпуковник у оставци“. Године 1890. био је одликован руским императорским Орденом Свете Ане III  степена. Живео је у Цариграду. У „Шематизму“ штампаном 1895. године помиње се под презименом Радојчић.[73]

            Турски Орден Меџидије II реда Светозар Радојичић добио је током 1892. године. Током исте године, стекао је и Орден Османије II степена (такође турски).[74]

            Радојичић је такође био носилац српских одликовања: Ордена Таковског крста V реда (награђен је 1878), Ордена Таковског крста V реда са мачевима (1883), Ордена Таковског крста IV реда (1889), Ордена Таковског крста III степена (1889), Ордена Белог орла V реда (1893), као и Ордена Белог орла IV степена (од 1897. године).[75]

РИСТИЋ МИЈАЈЛО

            Мијајло Ристић био је секретар посланства. Живео је у Бечу. Током 1891. године, Ристић је био одликован руским императорским Орденом Свете Ане III степена.[76]

            Такође је био носилац Ордена Османије (III степена). Наведеним одликовањем Османске Империје чиновник Мијајло Ристић био је награђен током 1894. године.[77]

            Од српских одликовања, Ристић је био носилац: Ордена Таковског крста V реда (од 1891), Ордена Светог Саве IV реда (1894), као и Ордена Светог Саве III степена (1896. године).[78]

СТАНИЋ ЂУРА

            Ђура Станић је био мајор по чину, а живео је у Ваљеву. Током 1893. године Станић је био одликован руским императорским Орденом Свете Ане (III  степена).[79]

Српским Орденом Таковског крста V степена, мајор Ђура Станић био је одликован 1889. године. Краљ Александар Обреновић одликовао је Станића IV степеном Ордена Таковског крста, 2. августа 1893. године, на предлог министра војног.[80]

СТАНКОВИЋ СВЕТОЗАР

            Светозар Станковић је живео у Београду. Био је по чину пуковник. Руским императорским Орденом Свете Ане III степена био је одликован током 1879. године.[81]

            Станковић је био носилац још једног значајног одликовања Руске Империје. У питању је био Орден Светог Владимира IV степена са мачевима, којим је био награђен 1878. године.[82]

            Пуковник Светозар Станковић такође је био носилац одликовања Краљевине Данске. Наиме, Орденом „Данске круне“ (V степена) био је одликован током 1885. године.[83]

            Од српских одликовања, пуковник Станковић је био носилац: Ордена Таковског крста V реда са мачевима (од 1883. године), Ордена Таковског крста IV степена са мачевима (1883), Ордена Таковског крста III реда (1889), Ордена Белог орла V степена (1893), као и Ордена Белог орла IV степена (награђен је 1897. године).[84]

            Године 1900, у „Споменици педесетогодишњице Војне академије“ Светозар Станковић наводи се са чином „рез[ервног] и пенз[ионисаног] инжињерског пуковника“.[85]

            Пуковник Светозар Станковић именован је одлуком краља Александра Обреновића за министра грађевине у влади доктора Лазара Докића, 1893. године.[86]

СТОЈАНОВИЋ МИЛАН

            Милан Стојановић био је „поч[асни] потпуков[ник]“, а живео је у Београду. Године 1878. био је награђен руским императорским Орденом Свете Ане III  степена са мачевима.[87]

            Стојановић је био носилац још једног значајног руског императорског одликовања. У питању је био Орден Светог Станислава II реда, који је добио током 1880. године.[88]

ЋИРИЋ ИЛИЈА

            Пуковник Илија Ћирић живео је у Београду. У једном периоду био је први ађутант краља Александра Обреновића. Ћирић је био носилац руског императорског Ордена Свете Ане III степена. Ово одликовање добио је током 1891. године.[89]

            Пуковник Ћирић је био носилац још једног значајног руског императорског одликовања. У питању је био Орден Светог Станислава II реда. Овим орденом био је награђен током 1894. године.[90]

            Ћирић је такође био носилац других страних одликовања: аустријског Ордена Леополда V реда (од 1889. године), аустријског Ордена Франца Јозефа III степена (1891), италијанског Ордена Круне III реда (1890), француског Ордена „Поч[асне] легије“ односно Легије части IV реда (1891), турског Ордена Меџидије III степена (1890), затим Ордена Меџидије II реда (1894), турског Ордена Османије II реда (1894), грчког Ордена Светог Спаситеља II степена (1895), као и бугарског Ордена Светог Александра II степена (одликован је током 1896. године).[91]

            Био је награђен и српским одликовањима: Орденом Таковског крста V реда (1878. године), Орденом Таковског крста IV степена (1878), Орденом Белог орла V реда (1889), као и Орденом Белог орла IV степена (одликован је током 1893. године).[92]

            Пуковник Илија Ћирић забележен је у „Адресној књизи Београда“, која датира из 1912. године. У то време, пуковник Ћирић је живео у Даничићевој улици број 34.[93]

ХРИСТИЋ НИКОЛА

            Никола Христић, председник Државног савета Краљевине Србије, живео је у Београду. Одликован је руским императорским Орденом Свете Ане II степена, током 1865. године.[94]

            Аустријски Орден Леополда I реда Никола Христић добио је 1889, а турски Орден Османије I степена током 1894. године. Бугарским Орденом Светог Александра I реда награђен је 1896, а исте године је одликован и црногорским Орденом Данила I степена.[95]

            Од српских одликовања, Никола Христић је био носилац: Ордена Таковског крста II степена (од 1878. године), Ордена Таковског крста I степена (од 1883), Ордена Белог орла V реда (1898), као и Ордена Милоша Великог II степена (награђен је овим одликовањем током 1899. године).[96]

            Никола Ј. Христић рођен је у Сремској Митровици 1818. године. Дошао је у Кнежевину Србију током 1838. и исте године постао практикант Београдског окружног суда. Писар суда, а потом и судија, постао је 1840. године. Био је председник Пожаревачког окружног суда и Првостепеног суда (од 1847), „начелник полицајног одељења Министарства унутрашњих дела“ (од 1852), као и управитељ вароши Београда (од 1856. године). После пада кнеза Александра Карађорђевића, Христић је био смењен са својих дужности. Међутим, 1860. године, кнез Милош Обреновић га је поново поставио за управитеља вароши Београда, а од исте године вршио је дужност министра унутрашњих дела. Обављао је ту функцију до 1868, а током 1867. године је био постављен и за председника Министарског савета.[97]

Никола Христић пензионисан је после атентата на кнеза Михаила Обреновића, 1868. године. У политику се вратио 1883. године, када га је краљ Милан Обреновић поново поставио за председника Министарског савета и министра унутрашњих дела. Током 1884. године постао је потпредседник Министарског савета. По трећи пут постао је председник владе (Министарског савета) 1888. године, а након абдикације краља Милана поново је пензионисан. Четврти пут је постао председник владе 1894, а наредне године је постао председник Државног савета. Коначно је пензионисан током 1901. године. Преминуо је у Београду, 1911. године.[98]

            Никола Христић помиње се у великом броју историјских докумената. Тако је, на пример, очуван указ кнеза Милоша Обреновића о његовом унапређењу у чин пуковника, који датира из 1860. године. Такође су опстала документа, у којима се Христић наводи као „министер унутрашњи дела“ (из 1863), односно као „председатељ Министарског совета“ и „министер унутрашњих дела“ (током 1868. године).[99]

            Како се наводи у попису београдских свечара, који датира из 1895. године, „саветник“ Никола Христић славио је Светог Јована Крститеља, 20. јануара по новом календару.[100]

            „Христић Николе бив[шег] минис[тра] породица“ забележена је у „Адресној књизи Београда“, која датира из 1912. године. Тада су чланови ове фамилије живели у Косовској улици број 28.[101]

ШАМАНОВИЋ КОСТА

            Коста Шамановић је био „поч[асни] мајор“ и „виши интендант“. Живео је у Београду. Одликован је руским императорским Орденом Свете Ане III степена са мачевима, током 1878. године.[102]

            Шамановић је такође био носилац појединих српских ордена. У питању су били: Орден Таковског крста V реда са мачевима (награђен је 5. јануара 1878. године), Орден таковског крста IV степена са мачевима (20. новембра 1878) и Орден Белог орла V  степена (награђен је 1898. године).[103]

            У „Календару са шематизмом Књажества Србије за годину 1874“, Коста Шамановић се помиње међу артиљеријским официрима. Тада је имао чин потпоручника.[104]

            Као официр, Шамановић је учествовао у Српско – турским ратовима 1876 – 1878. године. У том периоду, имао је чин капетана II класе, а био је командир IV пољске батерије. Године 1876, био је сведок погибије чувеног руског пуковника Николаја  Рајевског на фронту.[105]

            Године 1884, међу члановима Српског археолошког друштва (тачније – „члановима помажућим“), помиње се Коста Шамановић, капетан Шумадијског артиљеријског пука у Ћуприји.[106]

            Мајор Коста Шамановић помиње се у „Адресној књизи Београда“, која датира из 1912. године. У то време, Шамановић је живео у улици Милоша Поцерца број 19.[107]

            Коста Шамановић је рођен у насељу Пајсијевић у Гружи. Био познат и као велики добротвор. Поред осталих доброчинстава, подигао је болницу у Равном Гају у Гружи.[108]

            Рођаци мајора Косте, са специфичним презименом Шамановић, живе у насељу Пајс(и)јевић у Гружи. Шамановићи или Шамани су бројан род у том месту. У тамошњем засеоку Виноградска Коса почетком 20. века је живело 5 домаћинстава ове породице, у делу насеља који се зове Грчка Коса 2 куће (једна са новијим презименом Недовић), а у засеоку Дугопољска Коса било их је 6 домова (са новијим презименима: Анђелић, Пантовић и Јовановић). У исто време, у засеоку Пајсјевића који се зове Долови било је 6 домова Пантовића (Шамана), а у делу насеља званом Ћуковац 1 домаћинство Шамановића и 2 куће од њих насталих Јоцовића (од тога је 1 домаћинство призећено). У Ћуковцу су 1909 – 1911. године живеле и 4 куће Луковића – Шамана и 1 кућа Стевовића – Шамана.[109]

            Бројни род Шамановића у гружанском Пајсјевићу води порекло из насеља Лиса у Драгачеву. Преци су им се доселили у периоду „око Кочине крајине“ (1787 – 1791. године). Крсна слава овог рода је Свети Никола.[110]

            Са Шамановићима су највероватније по мушкој линији сродни и Ћировићи, који живе у насељу Печеног у Гружи. Они су почетком 20. века бројали само 1 домаћинство, а славе Светог Николу.[111]

Београд, јуни 2021.


[1] Александар Бачко, Белешке о везама између Срба и Руске Империје, Зборник за српску етнографију и историју, књига 7, Београд 2015, 81, 84 – 85, 88 – 89, 98, 112, 117, 138, 146, 150, 155; Александар Бачко, Прилози за биографски речник витезова Ордена Свете Ане у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (I  део), текст на интернет презентацији Породично порекло https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2019/04/06/%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B7%D0%B8-%D0%B7%D0%B0-%D0%B1%D0%B8%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D1%84%D1%81%D0%BA%D0%B8-%D1%80%D0%B5%D1%87%D0%BD%D0%B8%D0%BA-%D0%B2%D0%B8%D1%82%D0%B5%D0%B7%D0%BE%D0%B2/comment-page-1/ ; Александар Бачко, Прилози за биографски речник витезова Ордена Свете Ане у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца (II  део), текст на интернет презентацији Породично порекло https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2019/04/07/%d0%bf%d1%80%d0%b8%d0%bb%d0%be%d0%b7%d0%b8-%d0%b7%d0%b0-%d0%b1%d0%b8%d0%be%d0%b3%d1%80%d0%b0%d1%84%d1%81%d0%ba%d0%b8-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%bd%d0%b8%d0%ba-%d0%b2%d0%b8%d1%82%d0%b5%d0%b7%d0%be%d0%b2-2/ ; Александар Бачко, Прилози познавању руских породица у Београду и Земуну између два светска рата, текст на интернет презентацији Породично порекло https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2020/09/09/%D0%BF%D1%80%D0%B8%D0%BB%D0%BE%D0%B7%D0%B8-%D0%BF%D0%BE%D0%B7%D0%BD%D0%B0%D0%B2%D0%B0%D1%9A%D1%83-%D1%80%D1%83%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%85-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B0-%D1%83-%D0%B1/ ; Александар Бачко, О везама Бесарабијске области Руске Империје са Србијом током 19. века, текст на интернет презентацији Породично порекло https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2015/11/08/%d0%be-%d0%b2%d0%b5%d0%b7%d0%b0%d0%bc%d0%b0-%d0%b1%d0%b5%d1%81%d0%b0%d1%80%d0%b0%d0%b1%d0%b8%d1%98%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%be%d0%b1%d0%bb%d0%b0%d1%81%d1%82%d0%b8-%d1%80%d1%83%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%b8/ ; Александар Бачко, Руско племство српског порекла за време владавине династије Романов, текст на интернет презентацији Породично порекло https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2015/11/05/%d1%80%d1%83%d1%81%d0%ba%d0%be-%d0%bf%d0%bb%d0%b5%d0%bc%d1%81%d1%82%d0%b2%d0%be-%d1%81%d1%80%d0%bf%d1%81%d0%ba%d0%be%d0%b3-%d0%bf%d0%be%d1%80%d0%b5%d0%ba%d0%bb%d0%b0-%d0%b7%d0%b0-%d0%b2%d1%80%d0%b5/ .

[2] Шематизам одликованих лица нашим и страним ореднима у Краљевини Србији од 1895. до краја 1899. године, Друга књига, Издање Канцеларије Краљевских ордена, Београд 1900. (у даљем тексту: Шематизам одликованих лица 1895 – 1899), II 3 (посебна пагинација – А.Б.).

[3] Династије и владари јужнословенских народа, Интервју, специјално издање, бр. 12, Београд 16. јун 1989. (у даљем тексту: Династије…), 91, 94 – 97; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I.

[4] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 8.

[5] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 8.

[6] Шематизам одликованих лица у Краљевини Србији од 1865. до краја 1894. године, Издање Канцеларије Краљевских ордена, Београд 1895. (у даљем тексту: Шематизам одликованих лица 1865 – 1894), 17; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 8, додатак 4.

[7] Дипломатска преписка Краљевине Србије, књига прва (1. јануар 1902 – 1. јун 1903), Београд 1933, 351.

[8] Миливоје М. Костић, Успон Београда 2, Библиотека града Београда, Београдско читалиште, ПС „Грмеч“, „Привредни преглед“ Београд, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 2000. (у даљем тексту: Костић, књ. 2), 65.

[9] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 9.

[10] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 9.

[11] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 10.

[12] Јован Ристић, Биографске и мемоарске белешке, Београд 1912, 182.

[13] Имена свечара, ова књига важи само за Београд за 1895. годину, Издање штампарије Петра К. Танасковића, репринт издање, Београд 1994. (у даљем тексту: Имена свечара), 78.

[14] Јован Сјеницки, Успомене из окупације, Београд 1930. (у даљем тексту: Сјеницки), 28; Велибор Берко Савић, Војвода Живојин Мишић – Споменица, 1989, 264.

[15] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 18.

[16] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 18.

[17] Шематизам одликованих лица 1865 – 1894, 43; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 34, додатак 9.

[18] Станојевић Ст, Народна енциклопедија српско – хрватско – словеначка, I књига, А – Х, Загреб 1925, 597.

[19] Имена свечара, 23.

[20] Рат Србије…, 317; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 20.

[21] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 20.

[22] Шематизам одликованих лица 1865 – 1894, 168; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 35, додатак 10.

[23] Александар Бачко, Витезови Ордена Таковског крста – Прилози за биографски речник, књига I, Београд 2020. (у даљем тексту: Бачко, Витезови Ордена Таковског крста), 75 – 76; Миливоје М. Костић, Успон Београда, Библиотека града Београда, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 1994. (у даљем тексту: Костић, књ. 1), 157 – 159; Александар Бачко, Драгиша Максимовић, Родови који славе Светог Тому, генетичка и етнографска истраживања, Зборник за српску етнографију и историју, књига 5, Београд 2010, 216.

[24] Историјски архив Београда, Општина Стари Град, Саборна црква Светог Арханђела Михаила, Матична књига крштених 1842 – 1847, инв. бр. 5, ролна бр. 2, 197; Милан Јовановић Стојимировић, Силуете старог Београда 2, Библиотека баштина, књ. 27, Београд 1987. (у даљем тексту: Јовановић Стојимировић, књ. 2), 90 – 91.

[25] Јовановић Стојимировић, књ. 2, 92 – 94.

[26] Живети у Београду 1868 – 1878, књига 4, Историјски архив Београда, Београд 2006. (у даљем тексту: Живети…, књ. 4), 390; Јовановић Стојимировић, књ. 2, 94.

[27] Јовановић Стојимировић, књ. 2, 95.

[28] Јовановић Стојимировић, књ. 2, 95 – 96.

[29] Јовановић Стојимировић, књ. 2, 96 – 97.

[30] Адресна књига Београда 1912, Београд 1912. (у даљем тексту: Адресна књига), I део, 40.

[31] Јовановић Стојимировић, књ. 2, 97 – 98.

[32] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 27.

[33] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 27.

[34] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 53.

[35] Костић, књ. 2, 70.

[36] Костић, књ. 2, 70.

[37] Имена свечара, 24.

[38] Рат Србије са Турском за ослобођење и независност 1877 – 1878. године, Главна команда Српске војске, Београд 1879. (у даљем тексту: Рат Србије…), 317; Споменица педесетогодишњице Војне академије 1850 – 1900, Београд 1900. (у даљем тексту: Споменица педесетогодишњице…), 121; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 30.

[39] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 30.

[40] Шематизам одликованих лица 1865 – 1894, 67; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 59, додатак 16.

[41] Живети у Београду 1851 – 1867, књига 3, Историјски архив Београда, Београд 2005. (у даљем тексту: Живети…, књ. 3), 59.

[42] Живети…, књ. 4, 85 – 86.

[43] Календар са шематизмом Књажества Србије за годину 1875, Београд 1875, 71.

[44] Саво Скоко, Војвода Радомир Путник, Београд 1985, 70, 72; Петар Опачић, Саво Скоко, Српско турски ратови 1876 – 1878, Београд 1981, 65; Отаџбина, књижевност, наука, друштвени живот, година девета, књига двадесет пета, свеска 97, 98, 99. и 100, Београд 1890, 23.

[45] Војска, година 8, број 343 – 376, Београд 1999, 37.

[46] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 36.

[47] Живети…, књ. 4, 261.

[48] Правда, Лист за све органе правних наука, година II, Београд 1870, 72; Даница, Лист за забаву и књижевност за годину 1870, једанаеста година, Нови Сад 1870, 159.

[49] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 36.

[50] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 36.

[51] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 87, II 38.

[52] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 38.

[53] Шематизам одликованих лица 1865 – 1894, 90; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 87, додатак 24.

[54] Сјеницки, 28.

[55] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 12; Љиљана Башић, Сведочанства некролога, Теолошки погледи, година LII, број 3, 2019.  (у даљем тексту: Башић), 791; Српска библиографија, књиге 1868 – 1944, Народна библиотека, Београд 1989. (у даљем тексту: Српска библиографија), 236.

[56] Шематизам одликованих лица 1865 – 1894, 27; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 18.

[57] Башић, 791; Српска библиографија, 236; Феликс Каниц, Србија – земља и становништво (у даљем тексту: Каниц), 633 – 634, 637.

[58] Старинар, Српско археолошко друштво, година V, број 4, Београд 1. децембар 1888, 109.

[59] Живојин Андрејић, Ктитори манастира Љубостиње, Историјски архив Крушевац, Расински анали, број 6, Крушевац 2008, 9; Каниц, 633 – 634, 637.

[60] Државни календар Краљевине Србије за преступну годину 1896, Београд 1896, 83, 93; Државни календар Краљевине Србије за годину 1899, Београд 1899, 98.

[61] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 46.

[62] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 105.

[63] Државни календар Краљевине Србије за годину 1911. (у даљем тексту: Државни календар 1911), Београд 1911, 59.

[64] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 46.

[65] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 46.

[66] Шематизам одликованих лица 1865 – 1894, 115; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 107, додатак 29.

[67] Живети…, књ. 3, 271, 467; Живети…, књ. 4, 221.

[68] Живети…, књ. 4, 125.

[69] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 47.

[70] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 47.

[71] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 114.

[72] Државни календар 1911, 175.

[73] Шематизам одликованих лица 1865 – 1894, 128; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 50.

[74] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 50.

[75] Шематизам одликованих лица 1865 – 1894, 128; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 119.

[76] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 50.

[77] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 50.

[78] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 122.

[79] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 52.

[80] Бачко, Витезови Таковског крста, 134; Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, број 31, година XIII, Београд 2. август 1893, 857; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 131.

[81] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 52.

[82] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 52.

[83] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 52.

[84] Шематизам одликованих лица 1865 – 1894, 140; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 131.

[85] Споменица педесетогодишњице…, 99, 125.

[86] Љубодраг П. Ристић, Србија у британској политици (1889 – 1903), Српска академија наука и уметности, Балканолошки институт, Посебна издања 124, Београд 2014, 135 – 137.

[87] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 53.

[88] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 53.

[89] Шематизам одликованих лица 1865 – 1894, 175; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 64.

[90] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 64.

[91] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 64.

[92] Шематизам одликованих лица 1865 – 1894, 175; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 158.

[93] Адресна књига Београда, I део, 164.

[94] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 60.

[95] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, II 60.

[96] Шематизам одликованих лица 1865 – 1894, 160; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 149.

[97] Бранко Перуничић, Управа вароши Београда 1820 – 1912, Београд 1970. (у даљем тексту: Перуничић, Управа), 21; Живети…, књ. 3, 37.

[98] Перуничић, Управа, 21; Живети…, књ. 3, 37.

[99] Живети…, књ. 3, 37 – 38; Живети…, књ. 4, 65.

[100] Имена свечара, 16.

[101] Адресна књига Београда, I део, 170.

[102] Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 156, II 63; Рат Србије…, 318.

[103] Рат Србије…, 321; Шематизам одликованих лица 1895 – 1899, I 156.

[104] Календар са шематизмом Књажества Србије за годину 1874, Београд 1874, 71.

[105] Рат Србије…, 321; Петар Опачић, Саво Скоко, Српско – турски ратови 1876 – 1878, Београд 1981, 123, 132.

[106] Старинар, Српско археолошко друштво, година I, број 1, Београд 1884, 9.

[107] Адресна књига Београда, I део, 174.

[108] Српски етнографски зборник, Живот и обичаји народни, Српска академија наука, Београд 1948, 485, 547.

[109] Михаило Драгић, Гружа, Српска краљевска академија, Српски етнографски зборник 21, Насеља српских земаља 10, Београд 1921. (у даљем тексту: Драгић), 306 – 308.

[110] Драгић, 306 – 308.

[111] Драгић, 311.

ПРИЛОЗИ ПОЗНАВАЊУ ВИТЕЗОВА РУСКОГ ИМПЕРАТОРСКОГ ОРДЕНА СВЕТЕ АНЕ У КРАЉЕВИНИ СРБИЈИ (1895 – 1899)

СТАРЕ ЗЕМУНСКЕ ПОРОДИЦЕ – СЕКУЛИЋ

Аутор: Александар Бачко

У Земуну је током 19. века живело неколико породица са презименом Секулић. На овом месту биће речи о фамилији, која потиче од Александра (Алексија) Секулића.

Алексиј Секулић родио се у Ковиљу, недалеко од Новог Сада, око 1817. године. Преселио се у Земун, где се 2. октобра 1847. године венчао са Маријом, удовицом Илије Дамића из истог града. Александру је то био први брак. Младожења је имао 30, а млада 24 године. Кум на венчању био је Теодор Миловановић из Београда, а стари сват Никола син Јована Томића из Земуна. Чин венчања обавио је у цркви Светог Николе (Николајевска црква) свештеник Лазар Андрејевић.[1]

Да је наведена Марија била ћерка земунског житеља Јована Живановића Сабова, сазнајемо из матичних књига венчаних. У тим документима такође се наводи, да се она венчала са поменутим Илијом Дамићем 4. маја 1841. године, у земунској Богородичној цркви.[2]

Алексије Секулић и његова супруга Марија добили су 15. јануара 1848. године ћерку Драгињу. Крштена је 17. јануара исте године, а кум јој је био Теодор Миловановић, београдски житељ. Чин крштења обавио је свештеник Лазар Андрејевић.[3]

Драгиња, ћерка Алексија Секулића, преминула је у Земуну, 24. маја 1849. године. Сахрањена је наредног дана. Била је стара само 1 ½ годину. Опело је одржао јереј Лазар Андрејевић из Николајевске цркве.[4]

Сретеније је био син Алексија Секулића и његове супруге Марије. Родио се у Земуну, 29. јануара 1850. године. Крштен је у тамошњој Богородичној цркви, 1. фебруара исте године, а кум му је био Теодор Миловановић из Београда. Чин крштења обавио је протојереј Лазар Савић.[5]

Године 1850, 13. фебруара, са само 14 дана, преминуо је Сретеније син Алексија Секулића. Сахрањен је наредног дана на гробљу у Земуну, а опело је вршио протопрезвитер Лазар Савић.[6]

Марија, супруга Александра Секулића преминула је у Земуну, 27. марта 1850. године. Забележено је, да је била „стара 27 л[ета]“. Сахрањена је наредног дана, а опело је одржао земунски протопрезвитер Лазар Савић.[7]

Александар Секулић „второбрачни“ (другобрачни) венчао се 18. маја 1850. године у земунској цркви Свете Тројице са Аном, удовицом Василија Христића из Земуна. Забележено је, да је младожења имао 34, а млада 24 године. Кум им је био Теодор Миловановић из Београда, а стари сват Василиј Павловић из Земуна. Чин венчања обавио је свештеник Василиј Суботић.[8]

Поменути Василије Христић раније је био у браку са Христином, ћерком земунског житеља Лазара Јовановића. Венчао се 17. јануара 1844. године у Богородичној цркви.[9]

„Ана и Алексеј Секулић“ (Anna Allex. Sekullich) помињу се у Свештеничкој књизи из 1852. године. У том документу били су пописани у земунском домаћинству број 864.[10]

Милева, ћерка Алексија Секулића и његове супруге Ане, родила се у Земуну, 29. јуна 1855. године. На њеном крштењу у Богородичној цркви, 2. јула исте године, кумовао је Теодор Миловановић, житељ београдски. Чин крштења обавио је протојереј Лазар Савић.[11]

Милева Секулић, ћерка Алексија Секулића, удала се 12. октобра 1875. у земунској Николајевској цркви за Георгија (Ђорђа) Митића, „дуванџију“ из Београда. Младожења је имао 28, а млада 21 годину. Обоје су ступали у свој први брак. Кум им је био Живојин Николић, а стари сват Милан Маринковић, обојица из Београда. Венчање је обавио јереј Николај Савић.[12]

Године 1928, у Београду је преминула Милева Митић рођена Секулић. Сахрањена је 10. фебруара исте године на београдском Новом гробљу. Опширнији подаци о Милеви, њеној породици, супругу и потомцима, наведени су у књигама „Витезови Ордена Таковског крста – Прилози за биографски речник“ и „Београдске банкарске, мењачке и сарафске породице у 19. и почетком 20. века“.[13]

Алексиј Секулић и његова супруга Ана добили су 5. октобра 1857. године ћерку Јелену. Она се родила у Београду, а крштена је у Саборној цркви, 6. октобра исте године. Кума на њеном крштењу била је Драгиња Т. Миловановић из Београда. Чин крштења обавио је свештеник Обрад Михаиловић.[14]

Јелена, ћерка Алексе Секулића, преминула је у Земуну 14. новембра 1864. године. Била је стара свега 7 година. Рођена је у Београду, а живела је и умрла у Земуну, у кући број 864. Сахрањена је 16. новембра 1864. године, на „Општем“ земунском гробљу.[15]

Године 1860, 24. јуна, у Земуну се родила Марија, ћерка Алексија и Ане Секулић. Крштена је 26. јуна исте године, а кума јој је била Драгиња ћерка Петра Радаковића из Земуна. Чин Маријиног крштења обавио је протојереј Лазар Савић.[16]

Марија, ћерка Александра Секулића, удала се 5. маја 1886. године у Земуну за Михајла Фунтека, земунског житеља рођеног у Старој Пазови. Младожења је био римокатоличке вероисповести, 23 године стар, а млада је била православна и имала је 20 година. Кум им је био Павел Шајновић, а стари сват Јован Марковић. О потомству Михајла Фунтека и Марије рођене Секулић биће више речи у посебном тексту.[17]

Године 1863, 28. јуна, у Земуну је рођен Павел (Павле), син Алексија Секулића и Ане. Крштен је 30. јуна исте године, а кума му је била Марија удовица Петра Радаковића. Чин његовог крштења обавио је јереј Аврам Живановић. Родитељи су му живели у домаћинству број 864.[18]

Павел, син Алексија Секулића, преминуо је у Земуну, 12. септембра 1863. године. Сахрањен је наредног дана. Био је стар свега два месеца, а живео је у домаћинству број 864.[19]

Даница је била ћерка Александра Секулића и његове супруге Ане. Родила се у Земуну, у домаћинству број 864, 2. јануара 1869. године. Крштена је 3. јануара исте године, а кума јој је била Марија супруга Светозара Радаковића из Земуна. Чин крштења обављен је од стране свештеника Димитрија Руварца, тадашњег капелана у Богородичној цркви (у питању је чувени српски историчар, брат Илариона Руварца).[20]

Године 1874, у свештеничким књигама православних, наводи се домаћинство Ане Секулић (Anna Sekulić) у Земуну. Оно је било пописано под бројем 864.[21]

У земљишним књигама Земуна, које датирају из 1877 – 1878. године, такође се наводи домаћинство Ане Секулић (Anna Sekulić). Као и у ранијим документима, оно је било заведено под бројем 864.[22]

У једном од пописа Земуна, у домаћинству заведеном под бројем 864, наводе се само Ана Секулић и њена ћерка Даница. Овај документ можда датира из 1898. године.[23]

Удовица Ана Секулић преминула је у Земуну, 26. јануара 1901. године (по старом календару). Сахрањена је наредног дана на земунском „општем гробљу“, а опело је вршио прота Никола Савић. Ана је живела у Високој улици број 32. Рођена је у Земуну, а у време смрти имала је 74 године.[24]

У „Попису укућана града Земуна“, налази се „Пописна листина“ домаћинства број 864, лоцираног у Високој улици број 32. У њему су пописани „удова“ Ана Секулић, рођена 1827. године и њена ћерка Даница, која се родила 1869. Овај документ настајао је постепено, крајем 19. и почетком 20. века. У њему је накнадно забележено, да је Ана преминула 1901, а Даница током 1902. године.[25]

Београд, јун 2021.


[1] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Светог Николе, Матична књига венчаних 1815 – 1853, 171.

[2] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Рођења Пресвете Богородице, Матична књига венчаних 1815 – 1860. (у даљем тексту: Богородична црква, Венчани 1815 – 1860), 187.

[3] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Светог Николе, Матична књига крштених 1845 – 1860, 22.

[4] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Светог Николе, Матична књига умрлих 1840 – 1860, 180.

[5] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Рођења Пресвете Богородице, Матична књига крштених 1839 – 1853, 297.

[6] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Рођења Пресвете Богородице, Матична књига умрлих 1848 – 1860. (у даљем тексту: Богородична црква, Умрли 1848 – 1860), 153.

[7] Богородична црква, Умрли 1848 – 1860, 159.

[8] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Свете Тројице, Матична књига венчаних 1847 – 1860, 18.

[9] Богородична црква, Венчани 1815 – 1860, 207.

[10] Историјски архив Београда, Општина Земун, Земунски магистрат, инвентарни број 863, Свештеничка књига, 1852. година, ролна број А/238 N.

[11] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Рођења Пресвете Богородице, Матична књига крштених 1853 – 1860. (у даљем тексту: Богородична црква, Крштени 1853 – 1860), 46.

[12] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Светог Николе, Матична књига венчаних јули 1860 – новембар 1895, 30.

[13] Александар Бачко, Витезови Ордена Таковског крста – Прилози за биографски речник, књига I, Београд 2020, 30 – 32, 82 – 89; Александар Бачко, Београдске банкарске, мењачке и сарафске породице у 19. и почетком 20. века, Београд 2018, 68 – 77.

[14] Историјски архив Београда, Општина Стари Град, Саборна црква, Матична књига крштених, 1855 – 1859, 220.

[15] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Рођења Пресвете Богородице, Матична књига умрлих 1860 – 1875. (у даљем тексту: Богородична црква, Умрли 1860 – 1875), 185 – 186.

[16] Богородична црква, Крштени 1853 – 1860, 158.

[17] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Светог Николе, Црква Рођења Пресевете Богородице, Црква Свете Тројице, Матична књига венчаних 1878 – 1897, 194 – 195.

[18] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква Рођења Пресвете Богородице, Матична књига крштених 1860 – 1884. (у даљем тексту: Богородична црква, Крштени 1860 – 1884), 85 – 86.

[19] Богородична црква, Умрли 1860 – 1875, 135 – 136.

[20] Богородична црква, Крштени 1860 – 1884, 215 – 216.

[21] Историјски архив Београда, Општина Земун, Земунски магистрат, инвентарни број 868, Свештеничке књиге православних  1874. године (Protokoll der griechisch – ortodoxen pfargebühr), ролна број А/239-N.

[22] Историјски архив Београда, Општина Земун, Земунски магистрат, Земљишне књиге 1877 – 1878. године, инвентарни број 1067, ролна број А/267 N.

[23] Историјски архив Београда, Општина Земун, Црква блажене дјевице Марије на небо узнесене, Казало (регистар) пописних листа житеља града Земуна од А до З, инвентарни број 18, ролна број 6.

[24] Општина Земун, Црква Светог Николе, Матична књига умрлих 1896 – 1914, 97 – 98.

[25] Историјски архив Београда, Попис укућана града Земуна (Попис породица града Земуна), књига 909, кућа број 864.

СТАРЕ ЗЕМУНСКЕ ПОРОДИЦЕ – СЕКУЛИЋ

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (XVI)

Аутор: Александар Бачко

Нису поуздано познати преци владике Никанора Грујића по мушкој линији, пре његовог оца, свештеника Прокопија Грујића. По линији Никанорове мајке најдаљи поуздано утврђени преци су епископови деда и бака, Марко Косић и његова супруга Савка.[1]

Имена епископових даљих предака није могуће са сигурноћу утврдити, али се ипак може доћи до појединих посредних информација о њима. На овом месту вреди поменути, да је у Барањи по свему судећи живело неколико породица Грујића, које нису биле у међусобном сродству. Највероватније је у овој области било и неколико породица са презименом Косић, које су биле различитог порекла.[2]

Из венчанице родитеља Никанора Грујића, Прокопија Грујића и Агрипине рођене Косић (26. јануара 1797. године), познато је да је епископов отац био из Шумберка. У питaњу је насеље које се данас налази у мађарском делу Барање, северно од Мохача.[3]

На Прокопијеву крштеницу не наилазимо у матичним књигама Шумберка, које се воде од 1777. године. Највероватније је био рођен у том месту, неколико година пре увођења матичних књига. Носилаца презимена Грујић било је више у шумберачким матицама из 18. века.[4]

Свог прадеду, односно деду свог оца, чије име није навео, владика Грујић је поменуо у „Автобиографији“. За њега је само навео, да је „био преко деведесет година стар“, када је свом унуку Прокопију причао о извесној Богородичној икони, која се налазила у месту Ђуду, код Шиклоша у Барањи.[5]

Познато је, да је владика Никанор у својој „Автобиографији“ поменуо, да је његов отац Прокопије „одрастао… као самоуко ђаче у Маишу код проте Марјановића“. Није познато, да ли је Прокопије Грујић евентуално био у извесним родбинским односима са поменутим протом Кузманом Марјановићем.[6]

У попису Шумберка (Somberg) који датира из 1720. године, не помиње се ни један домаћин са презименом Грујић. Међутим, међу тамошњим кућним старешинама наводи се Грујица Лукић (Groicsa Lukicz), који је вероватно био родоначелник шумберачких Грујића.[7]

Попис Шумберка (Sonberg) из 1715. године приказује нам исту ситуацију – у овом месту нема Грујића, али се такође помиње Грујица Лукић (Groicsa Lukics). До урбара поменутог насеља, који датира из 1767. године, на жалост, нисмо успели доћи.[8]

Предање о пореклу породице Никанора Грујића из Херцеговине било је познато покојној Зорки Митић рођеној Грујић (Качфала 1885 – Београд 1963). Она је била ћерка свештеника Јосифа Грујића и унука проте Драгутина Грујића, рођеног епископовог брата. У овом тренутку наведено предање није могуће ни потврдити, ни оповргнути.[9]

Крсна слава Грујића, од којих је родом био пакрачки владика Никанор, највероватније је била Свети Никола, 19. децембра по новом клалендару (6. децембра по старом).[10]

***

Урбар Кишфалубе (данашње Брањине), који датира из 1767. године, доноси нам помен Никаноровог деде по мајци, Марка Косића (Marko Kosity). У овом документу Марко се помиње међу домаћинима, под редним бројем 103.[11]

У Кишфалуби је тада било и других носилаца овог презимена, али није поуздано утврђено њихово евентуално сродство са Марком Косићем. Највећа је вероватноћа, да је са њим био сродан Ћиро Косић (Tyiro Kosity), који се као домаћин помиње на суседном кућном плацу, пописаном под редним бројем 104.[12]

Презиме Косић не помиње се међу домаћинима у старијим пописима Кишфалубе, односно Брањине у Барањи. Ови документи датирају из 1715. и 1720. године.[13]

Међутим, удовица Коса (Kosza özvegy) из Кишфалубе (Baranyakisfalud) помиње се у појединим документима, насталим између 1719. и 1721. године. Она је вероватно била родоначелница породице, од које је потекао Марко Косић, деда по мајци епископа Никанора Грујића.[14]

Београд, мај 2021.


[1] Православна црква, Брањина, Матична књига венчаних 1778 – 1821, (у даљем тексту: Брањина, Венчани 1778 – 1821), 34; Православна црква, Липова, Матична књига крштених 1790 – 1811. (у даљем тексту: Липова, Крштени 1790 – 1811), 120.

[2] Брањина, Венчани 1778 – 1821, 34; Липова, Крштени 1790 – 1811, 120.

[3] Брањина, Венчани 1778 – 1821, 34.

[4] Православна црква, Шумберак, Матична књига крштених 1777 – 1778.

[5] Никанор Грујић, Автобиографија Никанора Грујића, некад. епископа пакрачког, за штампу приредио архим. Иларион Зеремски, Сремски Карловци 1907. (у даљем тексту: Грујић, Автобиографија), 1.

[6] Грујић, Автобиографија, 9 – 10.

[7] Иван Јакшић, Из пописа становништва Угарске почетком XVIII века, III, Војвођански музеј, Повремена издања, Прилози и грађа 5, Нови Сад 1974. (у даљем тексту: Јакшић, Из пописа 3), 95.

[8] Јакшић, Из пописа 3, 25.

[9] По сведочењу покојног Владимира Бачка, унука покојне Зорке Митић рођене Грујић.

[10] По сведочењу покојног Владимира Бачка, унука покојне Зорке Митић рођене Грујић.

[11] Urbarium 1767, Baranya, Kisfalud (у даљем тексту: Urbarium).

[12] Urbarium.

[13] Јакшић, Из пописа 3, 52, 128 – 129.

[14] András Pataky, Délkelet-Baranya (Drávaszög) hat évszázados településtörténete, lakosságának nemzetiségi összetételeés változásai, Eszék  2009.

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (XVI)

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (XV)

Аутор: Александар Бачко

„Актуариус“ Аврам Косић, син проте Саве Косића, односно брат од ујака епископа Никанора Грујића, имао је потомство које се веома истакло у Барањској жупанији и шире.[1]

За „Аврама Косића актуариуса“ је, између осталог, забележено, да је био кум на венчању учитеља Димитрија Поповића из Мола у Бачкој (који је живео и радио у Кишфалуби) и Убаве, ћерке трговца Танасија Николића из Кишфалубе. Чин венчања одиграо се 19. јула 1826. године у том барањском месту, а обавио га је свештеник Симеон Поповић. Из овог брака родио се 25. јула 1830. године у Кишфалуби Светозар, који је 1891. године постао темишварски епископ под именом Никанор Поповић. Владика је преминуо у Темишвару, 1901. године.[2]

У матичним књигама места Шарок у Барањи наводи се, да су „Аврам от Косић актуар“ и његова супруга Каролина рођена Скалницка 23. априла 1827. године (по старом календару) добили сина Константина. Родитељи детета били су „житељи филијала Лака Спах[ијског]“ (данашњег Кнежева у Барањи). Константин је крштен 24. априла исте године, а кум му је био „Георг Скалницкиј“. Чин крштења обавио је свештеник Јован Акимовић.[3]

Стеван Михалџић забележио је у једној од својих књига: „Деца протиног сина Аврама, актуариуса бељског, су се помађарила и покатоличила. Један унук његов, Камило Косић, био је поджупан жупаније Барањске у мађ[арској] служби, око год[ине] 1890. Није знао српски, али је долазио на гроб свога прадеде и читао плочу у зиду црквеном“. У питању је највероватније био латински натпис на гробу Аврама Косића, мада је поджупан Камил(о) Косић био Аврамов унук, а не праунук.[4]

Године 1857, 10. марта, крштен је у римокатоличкој цркви у Дунафелдвару син Константина Косића заменика окружног судије (Constantinus Kosics Sub. Judex District.) и његове супруге Терезије рођене Сонер (Theresia Szonner). На крштењу је добио чак четири лична имена: „Cornelius Georgius Josephus Constantinus“. Кумови на његовом крштењу били су Георгије Скалницки који је по занимању највероватније био чиновник властелинства (Georg. Skalniczki Offic. Domin.) и Каролина Мајер (Carolina Majer). Родитељи и кумови детета забележени су као католици по вероисповести. Породица Косићи је у (Дуна)фелдвару живела у кући број 7.[5]

Камило Адалберт Георгије Косић (Camillus Adalbertus Georgius), син заменика окружног судије „Костанса“, односно Константина Косића (Constans Kosics District V. Judex)  и његове супруге Терезије рођене Сонер (Theresia Szonner), крштен је у католичкој цркви у Дунафелдвару, 5. марта 1860. године. Кумови су му били поседник Георгије „Скланицки“ (Georg. Sklániczki possessor), несумњиво идентичан са поменутим кумом Георгијем Скалницким и Етелка Хорват (Etellca Horváth). У то време, породица Косић живела је у дунафелдварској кући број 151.[6]

За разлику од докумената писаних на латинском језику, попут наведених матичних књига, чланови католичког огранка породице Косић бележени су под другачијим, мађарским варијантама личних имена у исправама писаним на том језику. Тако је Константин Косић у документима на мађарском навођен као Силард Косић (Koszits Szilárd). Његова супруга Терезија бележена је као Риза (Riza). Као Силард Ђерђ Косић (Koszics Szilárd György) помиње се Константинов син рођен 1857. године, док је за Камила Косића коришћено практично исто име (Koszits Kamill).[7]

Константин, односно Силард Косић, у војсци је по чину био поручник. Касније је обављао дужности адвоката (ügyvéd) и главног судије (főszolgabíró). Био је у браку 47 година. Преминуо је у Печују, 1902. године.[8]

Као адвокат, Константин Косић важио је за експерта на међународном нивоу (“Mr. Koszits (one of the foreign experts)”). Помиње се и у британској стручној литератури (Herr Constantin Koszits), у вези случаја „Батјањ против Волфорда“ (Batthyany v. Walford) из 1886. године.[9]

Силард Ђерђ Косић (млађи) преселио се у Будимпешту. Био је краљевски инспектор. У браку са Маргит Маријом Шмит (Schmidt Margit Maria) имао је ћерку рођену 1900. године, а можда и другу децу.[10]

Камил Косић, син Константина Косића, обављао је веома високу функцију поджупана (alispán) Барањске жупаније. Био је у браку са Ирмом рођеном Жолнај (Zsolnaj Irma). Поджупан Косић је преминуо 19. јуна 1932. године и сахрањен је у Печују.[11]

Поред двојице наведених синова, ужој породици судије Константина (Силарда) Косића припадали су и други чланови. Међу њима су била Константинова деца: син Пал Косић (Koszits Pál), син др. Акош Косић главни тужилац Барањске жупаније (dr. Koszits Ákos Baranyavármegye tb. főügyészе) и ћерка Риза Косић супруга Ђорђа Станковића (Koszits Riza, férj. Stankovits Györgyné), затим Константинов „шогор“ Карољ Сендреди краљевски окружни судија (Szendrődy Károly kir. járásbíró), као и други чланови породице.[12]

Вреди поменути, да је син наведених Ђорђа Станковића и Терезије – Ризе рођене Косић, био чувени писац и песник Корнел Сентелеки, односно Станковић (Szenteleky Kornél). Родио се у Печују 1897, а преминуо у Старом Сивцу 1933. године.[13]

Београд, мај 2021.


[1] Стеван Михалџић, Православна епископија у Весприму, манастир Српски Ковин, манастир Брана и његова околина у прошлости, село Брањина, (Нови Сад) 1935. (у даљем тексту: Михалџић, Православна епископија…), 122; Велимир Михајловић, Грађа за речник страних речи у предвуковском периоду (од времена пре Велике сеобе до Вуковог Рјечника 1818. године), I том (А – Љ), Институт за лингвистику у Новом Саду, Нови Сад 1972, 11.

[2] Православна црква, Брањина, Матична књига венчаних 1821 – 1860, 17; Михалџић, Православна епископија…, 124.

[3] Православна црква, Шарок, Матична књига крштених 1821 – 1859, 32.

[4] Михалџић, Православна епископија…, 124.

[5] Римокатоличка црква, Дунафелдвар, Матична књига крштених 1853 – 1859. (у даљем тексту: Римокатоличка црква, Дунафелдвар, Крштени 1853 – 1859), 235.

[6] Римокатоличка црква, Дунафелдвар, Матична књига крштених 1860 – 1868. (у даљем тексту: Римокатоличка црква, Дунафелдвар, Крштени 1860 – 1868), 8.

[7] Римокатоличка црква, Дунафелдвар, Крштени 1853 – 1859, 235; Римокатоличка црква, Дунафелдвар, Крштени 1860 – 1868, 8; Посмртна листа Силарда Косића (Koszits Szilárd), Печуј 1902. (у даљем тексту: Посмртна листа); Magyar nyelvőr, Vol. 112, Akadémiai Kiadó, 1988, 4, 12; Béla Kálmán, A nevek világa, Gondolat, 1969, 25.

[8] Gábor Bona, Hadnagyok és főhadnagyok az 1848-49. évi szabadságharcban, 1998, 274; István Tóth, Emlékezés Szenteleky Kornélra, Dunantuli Naplo, 8. 1973. (у даљем тексту: Tóth), 217; Gyula Kiss, Lajos Kanyó, Igazsagügyi tiszti Nevtar és az e. f. kir. biróságok szervezete, első rész, Budapest 1879, 147; Népnevelők Kalauza, 9. szám, Első évfolyam, Pecs aprilis 1. 1865, 152; Népnevelők Kalauza, 15. szám, Első évfolyam, Pecs junius 1. 1865, 246; Посмртна листа.

[9] The Law Reports, Under the Superintendence and Control of The Incorporated Council of Law Reporting for England and Wales, Supreme Court of Judicature, Cases determined in the Chancery Division and in Lunacy and on Appeal therefrom in the Court of Appeal , Vol. XXXIII, London 1886, 629; The Law Times Reports of Cases decided in The House of Lords, The Privy Council, The Court of Appeal, The Chancery Division, The Queen’s Bench Division, The Probate, Divorce and Admiralty Division, The Queen’s Bench Division in Bankruptcy and The Court for the Consideration of Crown Cases Reserved, Volume LV, from September 1886. to February 1887, London, 513, 515 – 516; The Law Times Reports of Cases decided in The House of Lords, The Privy Council, The Court of Appeal, The Chancery Division, The Queen’s Bench Division, The Probate, Divorce and Admiralty Division, The Queen’s Bench Division in Bankruptcy and The Court for the Consideration of Crown Cases Reserved, Volume LVII, from September 1887. to February 1888, London, 209.

[10] Мађарска, Грађанска регистрација, Будимпешта VIII кварт, Рођени 1895 – 1980, 769; Посмртна листа.

[11] Baranya történelemi közlemények, V – VI évfolyam, 1992-93/1-2, Baranya Megyei Levéltár, Pécs 1992 – 1993, 191; Jelentés a VIII, Nemzetközi állatorvosi kongresszusról, Budapest 1905, Vol. 3, Budapest 1906, IX, LXXXV; Társadalomtudomány, Vol. 12, 1932, 255; Handbuch des allerhöchsten Hofes und des Hofstaates seiner K. und K. Apostolischen Majestät, 1913, 258; Истраживања, 8 – 9, Институт за историју, Нови Сад 1979, 27 – 28; Посмртна листа; Tóth, 217.

[12] Посмртна листа; Tóth, 217.

[13] Посмртна листа; Tóth, 217.

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (XV)

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (XIV)

Аутор: Александар Бачко

Рођени ујак пакрачког владике Никанора Грујића, мохачки протопрезвитер и парох Кишфалубе (данашње Брањине) у Барањи Сава Косић, имао је бројно потомство. Вреди поменути, да је у исто време у Кишфалуби живео још један мештанин који се звао Сава Косић.[1]

Син проте Саве, „Г[осподин] Аврам Косић венгерских прав слишатељ“ (студент права), наводи се 1808. године, међу претплатницима из Кишфалубе на књигу Николаја Шимића „Логика сербскаго јазика на глаголанију, Част 1“. У том прегледу поменут је заједно са својим оцем и браћом: Јаковом, Милутином и Добреном, који се наводе као ученици.[2]

Аврам Косић постао је „актуариус“ (судски писар, односно деловођа) на спахилуку Беље у Барањи. Прота Стеван Михалџић је мишљења, да је „так[в]о звање у то доба тешко… добијао син српског свештеника“.[3]

Аврам Косић сахрањен је у Кишфалуби, „уз [православну] цркву у порти“. Како Михалџић наводи, поред његовог гроба „у зиду цркве узидана је плоча латински исписана“.[4]

„Младенац“ (дете) Исак, син „Саве Косића протопрезвитера и пароха кишфалубског“, преминуо је у Кишфалуби 30. септембра 1795. године. Сахрањен је 1. октобра у „општем гробљу“ у том месту.[5]

Син „Саве Косића протопрезвитера“ и његове супруге Пелагије, Јаков Косић, родио се 8. октобра 1795. године у Кишфалуби. Крстио га је свештеник Григорије Ћосић, 11. октобра исте године. Јаковљев кум био Тодор Бокић из наведеног места.[6]

Јаков Косић из Кишфалубе, син „Г[осподина] С[аве] К[осића] п[рото] п[резвитера]“, венчао се 3. фебруара 1827. године са Анастасијом, ћерком Марка Титошца из истог места. Кум на њиховом венчању био је Илија Хорват, такође из Кишфалубе. Чин венчања обавио је свештеник Симеон Поповић (капелан проте Саве Косића).[7]

Поменути Јаков Косић и његова супруга Анастасија добили су 17. јануара 1832. године сина Марка (крштен је 26. јануара у Кишфалуби). Кум му је био „Милош, син Илије Хорвата“. Марка је крстио свештеник Григорије Бошњак, парох Кишфалубе.[8]

Године 1798, 20. априла, родила се Персида, ћерка протојереја Саве Косића и Пелагије Косић. Крштена је 2. маја исте године. На њеном крштењу кумовао је Јаков Бокић из Кишфалубе. Чин крштења обавио је протин капелан Давид Поповић.[9]

Милутин, син „протојереја Саве Косића“ и његове супруге Пелагије, рођен је у Кишфалуби 20. фебруара 1801. године. Крштен је у родном месту, 24. фебруара исте године, а кума му је била Тода, ћерка Пантелије Бокића из Кишфалубе. Милутина је крстио јереј Прокопије Грујић (отац епископа Никанора Грујића), тада капелан проте Саве Косића.[10]

Добрен Косић био је син „Г[осподина] Саве Косића протопр[есвитера] мухачког“ и његове супруге Пелагије. Родио се у Кишфалуби, 6. новембра 1803, а крштен је 11. новембра исте године. Кум му је био Илија Орват (Хорват). Чин Добреновог крштења обавио је свештеник Прокопије Грујић, капелан проте Саве Косића.[11]

Београд, мај 2021.


[1] Стеван Михалџић, Православна епископија у Весприму, манастир Српски Ковин, манастир Брана и његова околина у прошлости, село Брањина, (Нови Сад) 1935. (у даљем тексту: Михалџић, Православна епископија…), 122.

[2] Николај Шимић, Логіка сербскаго языка на глаголанію, Часть 1, Будим 1808, пренумеранти.

[3] Велимир Михајловић, Грађа за речник страних речи у предвуковском периоду (од времена пре Велике сеобе до Вуковог Рјечника 1818. године), I том (А – Љ), Институт за лингвистику у Новом Саду, Нови Сад 1972, 11; Михалџић, Православна епископија…, 122.

[4] Михалџић, Православна епископија…, 122.

[5] Православна црква, Брањина, Матична књига умрлих 1777 – 1795, 367.

[6] Православна црква, Брањина, Матична књига крштених 1777 – 1797, 131.

[7] Православна црква, Брањина, Матична књига венчаних 1821 – 1860, 19.

[8] Православна црква, Брањина, Матична књига крштених 1821 – 1849, 138.

[9] Православна црква, Брањина, Матична књига крштених 1797 – 1814. (у даљем тексту: Брањина, Крштени 1797 – 1814), 8.

[10] Брањина, Крштени 1797 – 1814, 37.

[11] Брањина, Крштени 1797 – 1814, 72.

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (XIV)

ABOUT CERTAIN MENTIONS OF THE SOVEREIGN MILITARY ORDER OF MALTA (SMOM) IN SERBIAN LITERATURE BEFORE BEGINNING OF THE WORLD WAR II

Author: Aleksandar Bačko

Along with mentions of the Sovereign Military Order of Malta (SMOM) in Serbian press before World War II, there were also certain mentions of this Order in Serbian literature and historical journals in the same period. In this text will be presented certain number of mentions of SMOM in these sources.[1]

In the Catalog of the National Library in Belgrade (in Serbian: „Katalog Narodne biblioteke u Beogradu“), published in 1894, is mentioned book about history of the Sovereign Military Order of Malta. It was written by Croatian author Ivan Kukuljević Sakcinski.[2]

            Knights of Malta were mentioned in Ljubomir Jovanović’s text about Serbian count Đorđe Branković (history of late 17th and early 18th century). It was published in journal „Work“ („Delo“ in Serbian), in 1896.[3]

            Unnamed knight of the Sovereign Military Order of Malta is mentioned in historical work, in “Chronicle of Matica srpska” (in Serbian: “Letopis Matice srpske”), published in Novi Sad in 1912.[4]

            Some data about the family of Petar Dželalić (or Želalić), knight of Malta, are published in the book “Bay of Kotor” („Boka“ in Serbian), written by Sava Nakićenović. It was published in Belgrade in 1913, by the Serbian Royal Academy. According to the family tradition mentioned in that book, ancestors of family Dželalić came to Bijela (Bay of Kotor) from Trebinje in Herzegovina, „in 1682“.[5]

            Tradition about Petar’s membership in the Order of Malta, granted by the Grand Master (despite his Orthodox faith), is preserved among the members of Dželalić family in Bijela. His merits in wars against the Ottomans were also remembered.[6]

            In cadaster of Bijela, dated in 1726, one of the ancestors of this family was mentioned. It was householder Vuko Dželalija. Traditional family feast („slava“ in Serbian) of Dželalić family is held on Saint Nicholas day (on 19th December). Besides Petar, certain members of Dželalić family were navy captains, too.[7]

            Author Petar D. Šerović published the article about knight of Malta captain Petar Želalić (Dželalić) in 1926. It was published in „Almanac Adriatic Guard“ („Almanah Jadranska straža“ in Serbian).[8]

            Šerović stated in that text, that portrait painting of captain Petar Želalić depicted as knight of The Order of Malta „is kept in  Bijela, in the house of captain Luka Želalić,  captain Slavo Želalić and their brother“.[9]

            Certain document about Dželalić family from Bijela is published within other text, also written by Petar D. Šerović. It was published in 1933. in “Bulletin of the Ethnographic Museum in Belgrade” (in Serbian: “Glasnik Etnografskog muzeja u Beogradu”). In this document, dating from 1752. are mentioned Petar, and other members of Dželalić family.[10]

            Text which is containing mentions of knight of Malta, captain Petar Želalić (Dželalić), was also published in 19th book of „Brotherhood“ („Brastvo“ in Serbian). It was printed by „Society of Saint Sava“ („Društvo Svetog Save“), in Belgrade in 1925.[11]

            One of the most important mentions of this Order in Serbian literature is published in first book of “Serbian – Croatian – Slovenian People’s Encyclopedia” (in Serbian: “Narodna enciklopedija srpsko – hrvatsko – slovenačka”), in 1925. It was published under term  “the Hospitallers” (“Hospitalci”). There were mostly information about Hospitalers in Croatia, Slavonia and Dalmatia (in Marča and in Vrana).[12]

            About  Napoleon’s conquest of the state of the Sovereign Military Order of Malta in 1798, writes Milan Prelog, in his history textbook for high school, under the title “General history of the new ages for the senior grades of high schools” (in Serbian: “Opšta istorija novoga veka za više razrede srednjih škola”). This book was published in Belgrade, in 1927.[13]

            Author Vasilj Popović in his book „Eastern Question“ („Istočno pitanje“ in Serbian), published in Belgrade in 1928, also mentions the Order of Malta, concerning the history of the War of Candia (1645 – 1669).[14]

            Serbian Royal Academy in Belgrade published the book “Spain and Dubrovnik in the 16th century” (in Serbian: “Španija i Dubrovnik u XVI veku”), in 1932. Its author was Jorjo Tadić. This book contains certain mentions of the Knights of Malta, during mentioned century.[15]

            Some facts about the history of the knights of the Order of Malta were also mentioned in “Anniversary of Nikola Čupić” („Godišnjica Nikole Čupića“ in Serbian), published in Belgrade in 1934.[16]

            In the book named “Vojvodina”, published in Novi Sad in 1939, were also mentioned knights of the Sovereign Military Order of Malta. In this book was written about their participation in wars against Ottoman Empire, in 18th century.[17]

Belgrade, May 2021.


[1] Aleksandar Bačko, About certain mentions of The Sovereign Military Order of Malta (SMOM) in Serbian press before beginning of The World War II – Породично порекло (wordpress.com), Internet presentation “Porodično poreklo”.

[2] Каталог Народне библиотеке у Београду, I, Књижевност српска, Београд 1894, 357.

[3]  Љ[убомир] Јовановић, Ђорђе Бранковић лажни потомак старих српских деспота – Црта из прошлости српске с краја XVII века, Дело, лист за науку, књижевност и друштвени живот, једанаеста књига, Београд 1896, 394.

[4] Летопис Матице српске 285 (90), Нови Сад 1912, 42.

[5] Сава Накићеновић, Бока, Српска краљевска академија, Српски етнографски зборник 20, Насеља српских земаља 9, Београд 1913. (further: Nakićenović), 289, 506.

[6] Nakićenović, 506.

[7] Nakićenović, 506.

[8] Петар Д. Шеровић, Капетан Петар Желалић, Алманах Јадранска стража, 1926. (further: Šerović, Kapetan…), VIII, 287 – 289.

[9] Šerović, Kapetan…, 289.

[10] Петар Д. Шеровић, Из архиве старе топаљске општине код Херцегновога, Гласник Етнографског музеја у Београду, књига осма, Београд 1933, 29 – 37.

[11] Браство, књига 19, Друштво Светог Саве, Београд 1925, 101.

[12] Станоје Станојевић, Народна енциклопедија српско – хрватско – словеначка, I књига, А – Х, Загреб 1925, 839.

[13] Милан Прелог, Општа историја новога века за више разреде средњих школа, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд 1927, 130.

[14] Васиљ Поповић, Источно питање, историски преглед борбе око опстанка Османлиске Царевине у Леванту и на Балкану, Издавачка књижарница Геце Кона, Београд 1928, 55.

[15] Јорјо Тадић, Шпанија и Дубровник у XVI веку, Српска краљевска академија, Посебна издања, 93, Београд 1932, 86, 127.

[16] Годишњица Николе Чупића, 43, Београд 1934, 107.

[17] Војводина, Издање Историског друштва у Новом Саду, Нови Сад 1939, 278.

ABOUT CERTAIN MENTIONS OF THE SOVEREIGN MILITARY ORDER OF MALTA (SMOM) IN SERBIAN LITERATURE BEFORE BEGINNING OF THE WORLD WAR II

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (XIII)

Аутор: Александар Бачко

Прота Сава Косић, ујак епископа Никанора Грујића, поред матичних књига и других документа, помиње се у литератури. Забележено је, да његовим доласком Кишфалуба (данашња Брањина) „постаје… средиште протопресвитерата Мохачког“.[1]

Године 1935, прота Стеван Михалџић, парох у Брањини, забележио је следеће: „О Сави Косићу много се прича и данас. Његове досетке и шале познате су народу и данас“.[2]

Познато је, да је Сава Косић „у момаштву“ био учитељ у Шароку. Ту дужност обављао је три године. Иначе, Шарок је барањско насеље, лоцирано западно – северозападно од Кишфалубе. Нешто касније, од 1789. године, Косић је био парох у Батосеку у жупанији Толна.[3]

Чим је Косић преузео парохију у Кишфалуби, „латио се да на место трошне, трском покривене и тарабом ограђене цркве, подигне лепу и угледну цркву. Већ 26. априла 1808. године после двогодишње градње, освећена је данашња црква Св. Николе. Освећење обавио је лично епископ будимски Дионисије Поповић некадањи ‘митрополит бјелиградски и всеја Сербиј’, као што пише на антиминсу од њега дарованом св. цркви“.[4]

Године 1808, међу претплатницима на књигу Николаја Шимића „Логика сербскаго јазика на глаголанију, Част 1“ из Кишфалубе, наводи се „Пречестнјејшиј Г[осподин] Сава Косић Мухачкополскиј Протопресвитер, и Ч[асног] Будимскаго Консисториума Присједатељ“.[5]

„Преч[асни] Г[осподин] Сава Косић“ прота „муачкопољски“ помиње се 1818. године, међу претплатницима (пренумерантима) на „Рјечник“ Вука Стефановића Караџића. У Караџићевој преписци такође се помиње „Г[осподин] прота Косић“.[6]

Јоаким Вујић помиње у свом „Животоописанију“, штампаном 1833. године, проту Саву Косића. Наиме, у овом свом делу Вујић је публиковао „Похвалитељни декрет“ цара Франца I од 23. марта 1813. године. У том значајном документу је „Сави Косићу протопресвитеру мохачкоме“ (односно „Sabbae Koszics Protopresbytero Mohacsiensi“ у латинској варијанти текста) и појединим другим похваљеним особама изражено „Височајше Благоволеније Царскоје“.[7]

Међу лицима, којима се Јоаким Вујић захваљује за помоћ приликом писања и публиковања „Животоописанија“ био је и „Прече[с]т[њејшиј] Г[осподин] Сава Косић Протопресвитер Мухачопољскиј и Чест. Консисториума Епхархији Будимскија Присједатељ“.[8]

Како поменути прота Стеван Михалџић сматра, „Сава Косић био је врло уважен човек, имао је велику породицу“. За „протопрезвитера под јурисдикцијом будимског епископа“ који живи у Кишфалуби, Саву Косића, у другој литератури се наводи, да је био „човек од заслуга“ и „предузимљив“. [9]

Сматра се, да су се поједине православне школе у „такозваној Доњој будимској епархији, код Мохача“ у знатној мери очувале, „благодарећи неуморном старању и будности пречасног протопрезвитера Косића“ .[10]

Међутим, „на тужби пароха шарочког потписано је више свештеника, који туже проту Саву Косића епископу, да он у селу Брањини држи по 3 – 4 капелана у један мах, и да их никако не плаћа, већ да они служе ‘о свом круху и руву’. Даље се у тужби навађа, да свирепо кажњава парохе, затварајући их на недостојна места, кроз више дана “.[11]

Стеван Михалџић сматра, да је „у овоме… морало нечег бити, јер је прота Сава стално седео у свом винограду. Писма је датирао из свог винограда у планини…“ (односно, у брдима у атару Кишфалубе).[12]

Парохију проте Саве Косића у Кишфалуби „послуживали… су капелани, којих је необично много било у селу. Осим капелана било је ту и ђакона, који су вршили учитељску службу“.[13]

Прота Михалџић наводи: „Прве године његове службе, наилазимо у протоколима записе само капелана Јована Поповића. Већ 1795. године уз овога потписивали су се у протоколима: Глигорије Ћосић (из Ивања), Јаков Видовић (из Шарока), Јаков Поповић, Милош Комадиновић. [Године] 1796… Давид Поповић капелан и Дионисије Чупић јеромонах манастира Грабовца. [Године] 1797. и 1798. уз капелана Давида Поповића и капелан Адам Стојановић. [Године] 1799. уз ове још и капелан Стеван Бачванин“.[14]

Даље у Михалџићевом тексту стоји: „Год[ине] 1800 – 1805. потписују се: Прокопије Грујић капелан (то беше отац покојног епископа Никанора Грујића ‘Срб Милутина’), Јевтимије Миловановић капелан ‘бивши парох бјелиградски у Турској’, Теодор Поповић капелан сечујски, Матеј Парабак капелан протопресвитерски, Михајло Радмановић капелан протопр[есвитерски]“.[15]

У периоду „1806 – 1812. год[ине]: Прокопије Станковић капелан, Симеон Поповић капелан, Симеон Михајловић капелан, Гаврил Арсић капелан. [Године] 1813 – 1819. сам Симеон Михајловић капелан. [Године] 1820 – 1828. године Андреј Андрејевић капелан и Симеон Поповић капелан“.[16]

Михалџић закључује: „Тешко је погодити зашто се толико свештеника купило у Брањини! Да ли их је Косић скупљао, да их обучава богослужењу, или званичењу, или их је скупљао по казни?“[17]

У својој „Автобиографији“ епископ Никанор Грујић наводи, да је његов отац, свештеник Прокопије Грујић, био „пет година капелан код проте Косића у Кишфалуби, где није могао стећи ништа“.[18]

Вреди поменути, да се лична библиотека протопрезвитера Саве Косића у Кишфалуби (der Bibliothek des Protopresbyter Sava Kosić zu Kisfalud), у којој су се налазили поједини значајни списи, помиње у књизи Павла Јос. Шафарика о историји јужнословенске литературе, штампаној у Прагу 1865. године.[19]

Прота Сава Косић био је парох у поменутом барањском насељу „пуне 34 године“. После његове смрти, на том положају га је наследио Григорије Бошњак. Ову дужност Бошњак је обављао у периоду између 1829. и 1844. године.[20]

Београд, мај 2021.


[1] Стеван Михалџић, Православна епископија у Весприму, манастир Српски Ковин, манастир Брана и његова околина у прошлости, село Брањина, (Нови Сад) 1935. (у даљем тексту: Михалџић, Православна епископија…), 122.

[2] Михалџић, Православна епископија…, 122.

[3] Зборник Матице српске за књижевност и језик, Нови Сад 1961, 208; Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Батосек, Матична књига умрлих 1777 – 1807, 41.

[4] Михалџић, Православна епископија…, 122.

[5] Николај Шимић, Логіка сербскаго языка на глаголанію, Часть 1, Будим 1808, пренумеранти.

[6] Вук Стефановић Караџић, Српски рјечник (1818), Сабрана дела Вука Караџића, књига друга, Београд 1966, XXI; Вук Стефановић Караџић, Преписка, књига V, 1910 , 237, 241, 245, 247, 248, 259, 757; Голуб Добрашиновић, Архивска грађа о Вуку Караџићу, 1970, 84; Годишњак Библиотеке Матице српске, Нови Сад 1994, 176.

[7] Јоаким Вујић, Животоописаније, Карлштат 1833. (у даљем тексту: Вујић), 380, 382, 385.

[8] Вујић, 435.

[9] Зборник за историју, 17 – 18, Матица српска, Одељење за друштвене науке, Нови Сад 1978. (у даљем тексту: Зборник за историју 17 – 18), 157; Михалџић, Православна епископија…, 122.

[10] Зборник за историју 17 – 18, 160.

[11] Михалџић, Православна епископија…, 122 – 123.

[12] Михалџић, Православна епископија…, 123.

[13] Михалџић, Православна епископија…, 123.

[14] Михалџић, Православна епископија…, 123.

[15] Михалџић, Православна епископија…, 123.

[16] Михалџић, Православна епископија…, 123.

[17] Михалџић, Православна епископија…, 123.

[18] Никанор Грујић, Автобиографија Никанора Грујића, некад. епископа пакрачког, за штампу приредио архим. Иларион Зеремски, Сремски Карловци 1907, 9.

[19] Paul Jos. Šafařík, Geschichte der Südslawischen Literatur, Prag 1865, 198.

[20] Михалџић, Православна епископија…, 124.

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (XIII)

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (XII)

Аутор: Александар Бачко

            Прота Сава Косић, који је, као што је утврђено, био рођени ујак епископа Никанора Грујића, рођен је око 1761. године. Наиме, према подацима из до сада необјављене архивске грађе, добијеним љубазношћу покојног професора др. Димитрија Е. Стефановића, наводи се, да је Сава  Косић 1797. године био протопрезвитер „мухачопољски“ и парох у Кишфалуби. Тада је био стар 36 година, ожењен, а имао је троје деце – два сина и ћерку.[1]

У истом документу наведено је, да га је за свештеника рукоположио епископ (каснији митрополит) Стефан от Стратимировић, 8. новембра 1789. године. Сава Косић оцењен као „примеран“ у вршењу својих дужности. Говорио је српски и немачки језик.[2]

На најстарији нама познати помен Саве Косића наилазимо у матичним књигама Кишфалубе (данашње Брањине) у Барањи. Наиме, знатно пре него што је постао свештеник, Сава Косић из Кишфалубе поменут је 15. априла 1778. године, као кум на крштењу Марка, сина Јанка Пешића из истог насеља и његове супруге Милице.[3]

Као венчани кум Сава Косић из Кишфалубе помиње се 7. новембра 1785. године (грешком забележено „1786“). Том приликом венчали су се члан породице Радојичин из истог места и Петрија ћерка Никифора (Пешића?) из недалеког насеља Бана (данашњи Поповац).[4]

„Сава Марков или Косић“ из Кишфалубе венчао се 30. маја 1786. године са Пелагијом „из вароши Зонбора“ (Сомбора). Форма у којој је забележено Савино презиме представља још један доказ, да је он био син Марка Косића (односно рођени брат Агрипине Косић).[5]

У православним матичним књигама умрлих Батосека у жупанији Толна наилазимо на најстарији помен Саве Косића као свештеника. Наиме, у наведеним матицама, он се помиње 24. децембра 1789. године, као парох Батосека.[6]

Из Батосека се Сава Косић 1794. године вратио у Кишфалубу, где је добио парохију. У матичним књигама крштених тог барањског места помиње се крштење, које је обавио „Сава Косић пр(ото) пресви(тер)“ 12. новембра 1794. године. После тог датума, Косић се континуирано помиње као парох у Кишфалуби, све до своје смрти. То је уједно и најстарији помен Саве као протопрезвитера.[7]

Сава Косић, протопрезвитер мохачкопољски и парох Кишфалубе, преминуо је у свом парохијалном месту, 6. јула 1828. године. Пред смрт се исповедио јереју Данилу Чупићу архимандриту манастира Грабовац. Сахрањен је 8. јула исте године, „при церк(ви) Св. Оца Николаја“ у Кишфалуби, „близ врат церковних от запада“.[8]

На погребу проте Саве Косића учествовао је велики број свештених лица: Василиј Миловановић парох сомборски, Арон Грујић „парох сомборски и намјестник“, Григориј Бошњак парох дунафелдварски, Григориј Ћосић парох бански, Јевтимиј Гојковић администратор моношторски, Андреј Кнежевић администратор херцегсуљошки, Стефан Бачванин парох тарђански, Јаков Поповић парох качфалски, Прокопиј Станковић парох болмански, Стојан Јаковалац администратор бременски, Давид Поповић парох борјадски, Јован Живковић парох мохачки, Андреј Андрејевић парох мајшки, Прокопиј Грујић парох липовски (отац владике Никанора Грујића), Михаил Гојић парох „м(ађар) бојскиј“, Матеј Парабак парох ивањски, Јован Акимовић парох шарочки, Михаил Ћосић капелан бански и Симеон Поповић капелан „кишфалубскиј“.[9]

Београд, мај 2021.


[1] Преписи из до сада необјављене архивске грађе добијени љубазношћу покојног професора др. Димитрија Е. Стефановића. (у даљем тексту: Стефановић); Школски лист, година XIX, број 5, Сомбор 10. мај 1887, 70.

[2] Стефановић.

[3] Православна црква, Брањина, Матична књига крштених 1777 – 1797. (у даљем тексту: Брањина, Крштени 1777 – 1797), 6; Православна црква, Брањина, Матична књига умрлих 1828 – 1844. (у даљем тексту: Брањина, Умрли 1828 – 1844), 2 – 3; Стеван Михалџић, Православна епископија у Весприму, манастир Српски Ковин, манастир Брана и његова околина у прошлости, село Брањина, (Нови Сад) 1935. (у даљем тексту: Михалџић, Православна епископија…), 150.

[4] Православна црква, Брањина, Матична књига венчаних 1778 – 1821. (у даљем тексту: Брањина, Венчани 1778 – 1821), 11.

[5] Брањина, Венчани 1778 – 1821, 14.

[6] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Батосек, Матична књига умрлих 1777 – 1807, 41.

[7] Брањина, Крштени 1777 – 1797, 119.

[8] Брањина, Умрли 1828 – 1844 , 2 – 3.

[9] Михалџић, Православна епископија…, 123 – 124.

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (XII)

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (XI)

Аутор: Александар Бачко

            У „Школском листу“ број 5 (година XIX), штампаном у Сомбору 10. маја 1887. године, публикован је текст на шест страна поводом смрти пакрачког епископа Никанора Грујића.[1]

            Овај опширни некролог насловљен је „Никанор Грујић православни епископ пакрачки, Њ(еговог) Ц(арског) Кр(аљевског) Величаства прави тајни саветник, велекрстник Ордена Франц Јосифа I итд, у књижевству названи Срб Милутин, митроносни песник, прослављени словослов и неуморни књижевник србски. Рођен 1. дек(ембра) 1810. + 8. апр(ила) 1887.“[2]

У тексту се наводе многи значајни подаци о покојном епископу. Поред друге биографске и библиографске фактографије, наведене су и одређене информације о његовој породици.[3]

О епископовом оцу Прокопију Грујићу наведено је, да је био „један од оних побожних старих свештеника барањских, који су се у Сомборској норми код Аврама Мразовића и Атанасија Зарића учили служити верно Богу и народу своме“.[4]

Мајка Никанора Грујића, Агрипина Грујић (рођена Косић) описана је у наведеном тексту као „разборита Србкиња, која је децу своју ваљано васпитавала, и за образац добре матере, домаћице и супруге свој околини служила“.[5]

У Никаноровом некрологу погрешно је забележено, да је на крштењу добио име „Михаил“. Заправо је крштен као Милутин, а Михајлом су га прозвали тек на школовању у Печују. Исправан је податак, да су га у младости звали Милак. У тексту се такође наводи, да је „старији брат његов Драгутин био… парох качвалски и прота мухачкопољски“.[6]

За наше истраживање од посебног је значаја податак публикован на другој страници некролога (односно на 70. страни „Школског листа“), да је Никанорова мајка Агрипина била „рођена сестра проте мухачког Косића“.[7]

У питању је прота Сава Косић, који је, дакле, био рођени ујак епископа Никанора Грујића. Пошто се у матицама венчаних Кишфалубе (данашње Брањине у Барањи) наводи, да се отац Агрипине Косић звао Марко, то је дакле било и име оца Саве Косића. Иначе, у Кишфалуби је крајем 18. века вероватно живео још један мештанин, који се такође звао Марко Косић.[8]

Матичне књиге умрлих Кишфалубе доносе нам податак, да је „Савка мати протопрезв(итера)“ преминула у том барањском месту, 3. децембра 1809. године (по старом календару). Нема сумње, да је у питању управо мајка Саве Косића, који је у том периоду био мохачки прота, односно једини протопрезвитер у Барањи. Сава је живео и умро у Кишфалуби.[9]

Несумњиво је наведена Савка из Кишфалубе (Брањине) била мајка Агрипине Грујић рођене Косић, односно бака пакрачког епископа и администратора Карловачке митрополије Никанора Грујића.[10]

Београд, мај 2021.


[1] Школски лист, година XIX, број 5, Сомбор 10. мај 1887. (у даљем тексту: Школски лист), 69 – 74.

[2] Школски лист, 69.

[3] Школски лист, 69 – 74.

[4] Школски лист, 69 – 70.

[5] Школски лист, 70.

[6] Ђорђе Магарашевић, Живот и књижевни рад Никанора Грујића пакрачког владике, Рад Ј.А.З.У, књига 156, Разреди хисторичко – филилогички и философичко – јуридички 61, Загреб 1904, 2 – 3; Георгије Дијак (Ђорђе Перић), Митроносни песник Никанор Грујић (1810 – 1887), Београд 1981, 1 – 2; Школски лист, 70.

[7] Школски лист, 70.

[8] Православна црква, Брањина, Матична књига венчаних 1778 – 1821, (у даљем тексту: Брањина, Венчани 1778 – 1821 ), 36; Православна црква, Брањина, Матична књига крштених 1777 – 1797, 30 (5. јануар 1781).

[9] Православна црква, Брањина, Матична књига умрлих 1798 – 1818, (у даљем тексту: Брањина, Умрли 1798 – 1818), 138.

[10] Брањина, Венчани 1778 – 1821 , 36; Брањина, Умрли 1798 – 1818, 138; Школски лист, 70.

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (XI)

TENTH ANNIVERSARY OF THE ROYAL AND HASHEMITE ORDER OF THE PEARL

Dedicated to

His Royal Majesty

Paduka Mahasari Al-Maulana Ampun Sultan

Hadji Muedzul-Lail Tan Kiram ibni Almarhum Sultan Mohammad Mahakuttah Abdulla Kiram

The 35th Sultan of Sulu and North Borneo


Grand Sayyid and Hereditary Sovereign of

The Royal and Hashemite Order of the Pearl etc. etc.

In 2011, ten years ago,His Royal Majesty Paduka Mahasari Al-Maulana Ampun Sultan Hadji Muedzul-Lail Tan Kiram ibni Almarhum Sultan Mohammad Mahakuttah Abdulla Kiram The 35th Sultan of Sulu and North Borneodecided, to use His sovereignty right of “Fons Honorum”, to create The Royal and Hashemite Order of the Pearl. It was the Royal decision, that undoubtedly presented continuity of the ancient customs of the Royal Sultanate of Sulu.

During previous ten years, The Royal and Hashemite Order of the Pearl (in further text: The Order) developed into significant international organization and widely recognized and respected Order. It is based in Sulu. Members of The Order’s six grades (including the grade of The Royal Companion, reserved for the members of the Royal Families) are citizens of various countries across the globe.

Similar as most international organizations, during its past The Order had some good, and some hard times. But, under wise leadership of its Grand Sayyid, all difficulties have been gradually solved. Many important tasks were done by The Order and for The Order, during previous ten years.

Since its foundation, a significant number of distinguished persons became members of this Order. Among them were certain members of Royalty and Nobility, as well as a number of Prelates.

Among distinguished members of The Order are: HM Omukama (King) Solomon Iguru I Babiito, HRH Dom Duarte Pio Duke of Braganza Head of the Royal House of Portugal, HRH Prince Davit Bagrationi Mukhran Batonishvili Head of the Royal House of Georgia, HM Yuhi VI titular King of Rwanda, HIH Prince Ermias Sahle Selassie, HIRH Archduke Josef Karl von Habsburg, HRH Princess Margaret of Hohenberg, HRH Prince Vladimir Karageorgevich, HRH Princess Jelisaveta Karageorgevich, HRH Princess Brigitta Karageorgevich, HRH Princess Luciana Pallavicini Hassan, HRH Princess Mahera Hassan, HRH Prince Osman Rifat Ibrahim, HH Prince Mohsin Ali Khan of Hyderabad, HH Princess Dr. Chao Duangduen of Chiang Mai, HH Datu Cheong Ming Lam, HE Lech Wałęsa former Polish President and Nobel Prize Laureate, Marquis Don Maurizio Ferrante Gonzaga del Vodice di Vescovato, Hussin U. Amin Mayor of Jolo, Noble Dr. Pier Felice degli Uberti, Reverend Professor Noel Cox, Don Diego de Vargas-Machuca, Marquis of Vatolla, HE Datu Sadja Michael Y. Medvedev, Noble Stanislav Vladimirovich Dumin, Hon. Edsir Q. Tan Vice Mayor of Jolo, Colonel Romulo Quemado II, General Joriel Cenabre, as well as some others.

Sadly, some of distinguished members of The Order passed away, during these ten years. Among them were His Majesty King Kigeli V Ndahindurwa of Rwanda and His Royal Highness Prince Alexander Pavlov Karageorgevich. Both of them passed away during 2016.

We are convinced, that The Royal and Hashemite Order of the Pearl will be led successfully by its Grand Sayyid, His Royal Majesty Muedzul Lail Tan Kiram Sultan of Sulu, and His Royal descendants, for many years and centuries.

Aleksandar Bačko GCPS

Assistant Representative (Serbia)

TENTH ANNIVERSARY OF THE ROYAL AND HASHEMITE ORDER OF THE PEARL