СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – КЛИДИС

Аутор: Александар Бачко

 

Породица Клидис је цинцарског порекла. Корени ове фамилије су у Кожанима у Егејској Македонији, одакле су се њени чланови преселили у Београд.[1]

Према подацима из 1845. године, „дућан браће Клидиси“ био је лоциран у Београду, тачније „у чаршији“, преко пута куће Хаима Давича.[2]

Ђорђе Клидис забележен је као учитељ у Београду, 1847. године. Он је „вероватно“ био учитељ грчке школе. Хаџи Никола Клидис био је члан „исправничества“, према подацима из 1836. године.[3]

Индустријалац Манојло Д. Клидис поседовао је фабрику обуће. Био је члан управе Народне банке Краљевине Србије, како сведоче документа од 1. маја 1916. године. Манојло је 1923. године био председник управног одбора Банке Никола Бошковић А.Д. Био је и члан Главног одбора Друштва Светог Саве и члан добротвор Географског друштва. У младости је службовао код трговца Константина Ст. Антуле.[4]

Димитрије Клидис био је рођен у Београду, 14. децембра 1881. године. Студирао је на Високој техничкој школи у Берлину, у периоду од 1901. до 1908. године.[5]

У Земуну је живела породица цинцарског порекла, која је носила веома слично презиме. Наиме, 1800. године је тамошњи грчки учитељ био Ђорђе Клидес. Чланови његове фамилије вероватно су били сродници поменутих Клидиса из Београда.[6]

 

 

Напомена: Текст представља сепарат из књиге Александра Бачка „Београдске банкарске, мењачке и сарафске породице у 19. и почетком 20. века“ (Београд 2018), стр. 47 – 48.

https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2018/12/18/%d0%b1%d0%b5%d0%be%d0%b3%d1%80%d0%b0%d0%b4%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%b1%d0%b0%d0%bd%d0%ba%d0%b0%d1%80%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%bc%d0%b5%d1%9a%d0%b0%d1%87%d0%ba%d0%b5-%d0%b8-%d1%81%d0%b0%d1%80%d0%b0%d1%84/

 

[1] Душан Ј. Поповић, О Цинцарима, Београд 1937. (у даљем тексту: Д. Поповић, Цинцари), 386.

[2] Живети у Београду 1842 – 1850, књ. 2, Историјски архив Београда, Београд 2004, 532.

[3] Д. Поповић, Цинцари, 231, 386.

[4] Миливој М. Савић, Наша индустрија, занати, трговина и пољопривреда, 3, 1923, 514; Гласник Географског друштва, свеска 24, Београд 1938, 115; Браство, 21 – 23, Друштво Светог Саве, Београд 1927, 318 – 319; Верољуб Дугалић, Народна банка 1884 – 1941, Београд 1999, 110; Љуб. М. Давидовић, Привилегована Народна банка Краљевине Србије 1884 – 1909, Београд 1909, 35; Миливоје М. Костић, Успон Београда, Библиотека града Београда, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 1994, 114; Миливоје М. Костић, Успон Београда 2, Библиотека града Београда, Београдско читалиште, ПС „Грмеч“, „Привредни преглед“ Београд, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 2000, 97 – 98.

[5] Љубинка Трговчевић, Планирана елита, О студентима из Србије на европским универзитетима у 19. веку, Историјски институт, Посебна издања, књига 43, Београд 2003, 284.

[6] Д. Поповић, Цинцари, 386.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – КЛИДИС

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ОЗЕРОВИЋИ

Аутор:

Александар Бачко

 

Аврам Озеровић рођен је у Београду, 1848. године. Отац му се звао Моша Озеровић, а мајка Пасква, рођена Давичо. Био је трговац, индустријалац и привредник. Обављао је дужност председника Сефардске општине у Београду и народног посланика. Умро је у Врњачкој Бањи 1916, у 68. години живота.[1]

Аврам М. Озеровић носилац је Ордена Таковског крста IV степена. Поред тога, Озеровић је био одликован Орденом Светог Саве III и IV реда, као и аустро-угарским Орденом Гвоздене круне.[2]

Након Аврамове смрти, међу ожалошћенима се помињу: супруга Елиза, ћерке Пакита (супруга др. С. Алкалаја), Мерцедес, Хортензија и Олга, син Манфред Озеровић кандидат права, Аврамове сестре Регина Сусин, Јелена Азриел, Јеанета Фархи и Шарлота Нахман, покојникова браћа Михајло и Јосиф, зетови Саломон Фархи, Аврам Нахман и др. Саломон Ј. Алкалај (лекар – гинеколог и резервни санитетски мајор), шураци Јосиф, Морис и Жак Коен (живео је у Букурешту), као и унук Јосиф С. Алкалај.[3]

Озер се, у документима из 19. века, у Београду јавља и као лично име и као презиме. Тако се у попису београдске Јеврејске општине („Обштество Јеврејско“), који датира из 1840. године, помиње домаћинство, на чијем челу је стајао Аврам Озер. Са њим су живели његови синови Озер и Јосиф, који су били порески обвезници. Домаћин је био ослобођен пореза, зато што је био „отац са два сина“ (која плаћају порез). Ово домаћинство било је пописано под редним бројем 400.[4]

Накман Озер био је 1840. године на челу јеврејског домаћинства у Београду, у ком су живели његови синови Озер и Мусе. Накман је био стар и није плаћао порез, док су његови синови били порески обвезници. Домаћинство им је било пописано под редним бројем 428.[5]

Лично име Озер забележено је 1840. године још код једног члана београдске Јеврејске општине. У питању је био Озер, који је живео у домаћинству број 403, на чијем челу је стајао Самуил Аврам Русо. Са њима је живео и трећи брат, Моша. Сва тројица су била порески обвезници.[6]

 

[1] Београдске новине, број 46, година II, Београд 30. март 1916. (у даљем тексту: Београдске новине 30. март 1916), 4; Знаменити Јевреји Србије, Биографски лексикон, Београд 2011. (у даљем тексту: Знаменити…), 169.

[2] Београдске новине 30. март 1916, 4; Знаменити…, 169.

[3] Београдске новине 30. март 1916, 4.

[4] Архив Србије, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд, год. 1840, инвентарни број 132 (у даљем тексту: Београд 1840), 20.

[5] Београд 1840, 21.

[6] Београд 1840, 20.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ОЗЕРОВИЋИ