КТИТОР МЛАДЕН СТЕПАНОВИЋ – ЧАЧА, СЕНАТОР ТЕОДОР МЛАДЕНОВИЋ – ЧАЧИЋ, СЕНАТОР ЈОВАН МЛАДЕНОВИЋ – ЧАЧИЋ И ЊИХОВА ПОРОДИЦА

Аутор: Александар Бачко

            У попису Сентандреје, који датира из 1696. године помиње се „Stephan Csasa“ (Стефан Чаша, односно Чача). Он је свакако био најстарији познати предак сентандрејске породице Младеновић – Чачић. У време наведеног пописа у Стефановој кући, поред домаћина, забележена je само његова ћерка. Атанас Чаша или Чача (Csiasa Ätänäz) помиње се у истом документу. Он је највероватније био Стефанов блиски рођак. У пописима Сентандреје из 1715. и 1720. године не налазимо носиоце тог презимена (породичног надимка), што упућује на претпоставку, да су највероватније били пописани под другим презименом, или надимком.[1]

Стефанов, односно Степанов син несумњиво је био Младен (Степановић) Чача. Младен се помиње као домаћин у попису Табачке (Преображенске) парохије у Сентандреји, који датира из 1752. године. Забележено је, да је тада наводно имао „75 љета“, што би значило, да је био рођен око 1677. године. По његовом личном имену формирано је презиме Младеновић.[2]

У поменутом попису из 1752. године, у домаћинству Младена Чаче наводе се: његова супруга Марија (тада је наводно имала 60 година), његов син Теодор (стар 27 година, дакле рођен око 1725), Младенов други син Јован (стар 13 година), као и домаћинова снаја Марија Кузманова (Теодорова супруга) која је тада имала 21 годину. Младеново домаћинство било је ослобођено парохијалних трошкова (vacat).[3]

Године 1745, 13. јануара, помиње се Младен Чача као стари сват на венчању у сентандрејској Ћипровачкој парохији. Том приликом оженио се Јован син Пане (Сарисимића?) са ћерком Станка Табака. Кум им је био Пана Блажић.[4]

Младен Чача преминуо је 26. јуна 1752. године, „в дому свом“ у Табачкој, односно Преображенској парохији у Сентандреји. Сахрањен је наредног дана, „при цркви С[вјатaгo] Преображења“. У матичној књизи умрлих наведено је, да је био стар 74 године. Опело је вршио јереј Константин Белоушевић.[5]

Младен Степановић (Чача) сахрањен је у порти, са јужне, односно десне стране Табачке – Преображенске цркве у Сентандреји. Његов гроб са натписом очуван је до наших дана. У каснијем периоду, на том месту били су сахрањивани и његови потомци. Тако је, на пример, 1787. године забележено у матицама умрлих Табачке цркве, да је Јован „Чачић иначе Младеновић“ био сахрањен „во гробје фамилиалниј при церкви с десниа страни“. Младен Степановић био је један од ктитора Табачке цркве. Сачуван је његов ктиторски натпис на мермерној ниши проскомидије у олтару ове цркве: „Ктитор сего свјашченаго жертвеника Младен Степановић 1746“. Поједини аутори Младеново презиме на овом натпису погрешно бележе као „Стојановић“.[6]

Ктиторски натпис Младена Степановића у Преображенској (Табачкој) цркви у Сентандреји. Илустрација преузета из књиге: Динко Давидов, Споменици Будимске епархије, Београд 1990, 156.

„Марија Младеновица“, највероватније поменута супруга Младена Чаче, преминула је 2. новембра 1771. године у Сентандреји. Сахрањена је „при храми С[вја]таго Преображенија Г[оспо]дња“. Свештеник Димитрије Поповић вршио је опело.[7]

Младенови синови, Теодор Младеновић (Чачић) и Јован Младеновић, помињу се као сентандрејски сенатори (szenátor… Csacsics Tódor; ügyeletes szenátor… Mladenovics Tódor; Mladenovits Tódor; szenátor… Mladenovics János). На Теодорове (Тодорове) помене у овом својству наилазимо у јуну 1781. године.[8]

Младеновићи – Чачићи наводе се и у другим документима. Тако се, на пример, помиње да је Јован Чачић је 1769. године био „аћа мајстор“ (заменик старешине) Табачког цеха у Сентандреји. Године 1775. забележено је, да је поплава Теодору Младеновићу уништила „оставу за 2 каде и шталу од черпића“, наневши му тако штету од 200 форинти. „Господари Плевицки, Младеновић и Фелдвари“ (D[omi]ni… Plevitsky, Mladenovits und Georg Földvary) помињу се у једном документу, који датира из 1786. године.[9]

Са својом супругом Маријом, Теодор Младеновић – Чачић имао је неколико деце. Њихова старија ћерка са именом Јулијана (Јулијанија) родила се 7. марта 1752, а преминула 17. марта исте године. Њихова ћерка Екатарина родила се 14. фебруара 1753. године. Истирка, ћерка Теодора Младеновића, преминула је 29. августа 1761. године. Теодор и Марија добили су 4. јула 1762. године ћерку Станику, која је умрла 12. јула 1766. Млађа Теодорова и Маријина ћерка са именом Јулијана родила се 9. маја 1765. (преминула је 21. марта 1768. године). Матеј, Теодоров и Маријин син родио се у фебруару 1767, а умро 4. августа 1772. године. Теодорова супруга Марија преминула је 21. августа 1767. године у Сентандреји (у Преображенској парохији).[10]

Друга супруга Теодора Младеновића – Чачића била је Екатарина (Јекатарина). Овај брачни пар имао је синове: Димитрија (10. фебруар 1769 – 4. март 1772), Јована (10. јануар 1771 – 28. децембар 1771), Георгија (рођеног 1. фебруара 1779) и Петра (рођеног 12. септембра 1784), као и ћерке Пелагију (крштену 23. јануара 1773) и Татјану (преминулу 10. октобра 1776).[11]

Теодор Младеновић преминуо је 10. јануара 1790. године. Забележено је, да је наводно живео „77 лета“, али је судећи по подацима из поменутог пописа из 1752, заправо је имао око 65 година када је умро. Његова супруга, Екатарина „Чачићевица“ упокојила се 17. октобра 1802. године. Вреди поменути, да се у матичним књигама умрлих Пожаревачке цркве у Сентандреји 16. августа 1792. године помиње смрт Јована Новаковића родом из Славоније, који „слуга бист код госпоже Чачићевице“.[12]

Млађи син Младена Степановића – Чаче, Јован Младеновић – Чачић, био је у браку са Акилином. Са својом супругом имао је три ћерке: Марију (29. март 1778 – 24. септембар 1781), Ревеку (рођену 26. фебруара 1781) и Јулијану (рођену 7. априла 1784). Јован „Чачић иначе Младеновић“ преминуо је 28. новембра 1787, а сахрањен је у порти Табачке цркве. Његова удовица Акилина умрла је 23. августа 1805. године. Сахрањена је на истом месту. Јованова и Акилинина ћерка Ревека удала се 31. јануара 1798. године за будимског житеља Нестора, сина Димитрија Крајића. Међу њеним данашњим потомством су носици презимена Ластић.[13]

Удовица Јована Младеновића (Joannis Mladenovics vidua) поседовала је кућне плацеве у Сентандреји, који су 1787. године били заведени под бројевима: 170, 251 и 341. Она је становала у кући лоцираној на плацу број 251. На истом броју парцеле било је забележено и име Анђелије Живковић, али је накнадно прецртано. Плац број 341 делила је поменута Младеновићева удовица са Андрејом Петровићем. Истовремено је Теодор Младеновић (Theodorus Mladenovics) био власник парцела: 52, 133 и 181 (ту је становао).[14]

Теодоров син Георгије Младеновић (1. фебруар 1779 – 7. јун 1813), оженио се 20. јануара 1801. године Макрином, ћерком сентандрејског племића Јована от Николића. Овај брачни пар имао је неколико деце, међу којом су били: Теодор, Илија (рођен 18. јула 1804), Петар (13. септембар 1809 – 8. фебруар 1810), Стефан (рођен 26. децембра 1810) и Екатарина (14. јун 1812 – 25. мај 1832). После Георигијеве смрти, његова удовица Макрина удала се за Паскала, сина Анастасија Чане. На једној књизи очуван је запис Теодора Младеновића, рођеног Сентандрејца, од 6. априла 1818. године. Он је вероватно био идентичан са истоименим Георгијевим сином.[15]

Петар Младеновић, син Теодора Младеновића – Чачића и Екатарине, рођен је 12. септембра 1784. године у Сентандреји. Венчао се 23. јануара 1805. године са Маријом, ћерком покојног Матеје Игњатовића из истог града. Овај брачни пар имао је децу: Димитрија (рођеног 20. октобра 1806), Јована (17. новембар 1809 – 20. децембар 1828), Георгија, Екатарину (рођену око 1820. године) и, можда, Марију. Петрова ћерка Екатарина удала се 12. октобра 1844. године за Антонија Хужвика и са њим имала потомство.[16]

Године 1831, 20. јуна, преминуо је сентандрејски житељ Петар Младеновић. У матицама је забележено, да је „пожив[ео] 47 љета“. Сахрањен је наредног дана, на Пожаревачком гробљу у Сентандреји. Опело је одржао парох Петар Римски. Марија Младеновић „рож[дена]“ Игњатовић преминула је у Сентандреји 18. јуна 1867, у 82. години живота. Била је удовица „табачког мајст[ора]“ Петра Младеновића, а живела је у сентандрејском домаћинству број 48. Сахрањена је 20. јуна на Пожаревачком гробљу у Сентандреји.[17]

Пелагија ћерка „почившаго Г[о]с[подара] Теодора Младеновића“ удала се 9. фебруара 1791. године за Сентандрејца Јована Кировића. Кум им је био „Г[оспо]дар Јован Цветковић“. Овај брачни пар имао је децу: Јекатарину (рођену 5. маја 1796), Георгија (20. април 1798 – 23. децембар 1799), Петра (12. август 1800 – 18. октобар 1800) и Јована (рођеног 18. фебруара 1802. године). Након Кировићеве смрти, Пелагија се удала за сентандрејског житеља Димитрија Павловића, 21. јануара 1817. године. Кум на њиховом венчању био је Лазар Попанешковић. Јекатарина Кировић удала се у 10. јануара 1824. године за Константина Илића из Сентандреје. Кум им је био Илија Бобић из истог града.[18]

Антоније Хужвик био је привредник и члан Привилеговане трговачке компаније у Сентандреји. Два пута се женио. Са својом првом супругом, Екатарином, ћерком Петра Младеновића, имао је децу: Марију, Симеона (рођеног 4. марта 1847), Јелену (рођену 25. августа 1848) и Ану, која се родила 21. марта 1853. године. Екатарина Хужвик рођена Младеновић преминула је у Сентандреји 9. јуна 1855. године. Симеон и Ана Хужвик умрли су млади и нису оставили потомство. Марија Хужвик рођена је у Сентандреји 16. децембра 1845. године, а кум на крштењу јој је био адвокат Симеон Лолић из истог града. Забележена су мишљења, да је Јаков Игњатовић био инспирисан Лолићевим животом, када је формирао лик Шамике у „Вечитом младожењи“. Марија се удала за свештеника Јосифа Грујића из Качфале (Јагодњака) у Барањи, братанца пакрачког епископа Никанора Грујића. Јелена је била удата за официра Фисингера, а живела је у Сентандреји и Пешти. Имала је децу из овог брака. Потомство јереја Јосифа Грујића и Марије рођене Хужвик чине, односно чинили су чланови породица: Грујић, Митић, Бачко, Гојковић, Мишљеновић, Ратковић, као и појединих других фамилија. Чланови ових породица претежно живе, или су живели, у: Барањи, Београду, Пожаревцу и другим местима. Антоније Хужвик оставио је потомство и из свог другог брака, са Екатарином, ћерком свештеника Петра Римског.[19]

Презимена или породични надимци слични презимену Чачић јављају се и по другим насељима. Тако се у списку пореских глава будимских Срба из 1706 – 1707. године помиње извесни Чачавица. Теодор Чача и Марко Чача наводе се међу становницима Новог Сада 1793. године. За њих се сматра, да су били цинцарског порекла.[20]

Код Срба и Бугара забележен је хипокористик „Чача“. Постоје мишљења, да је он код личких Срба настао од личног имена Часлав, док се у Бугарској формирао „произвољно“ од имена Стојан.[21]

Наведена променљивост презимена код ове фамилије током 18. века није усамљен случај. Наиме, у Хабзбуршкој монархији донета је 1776. године уредба о непроменљивости презимена, што је у знатној мери утицало и на ситуацију код породица сентандрејских Срба. Управо је у том периоду дошло до стабилизовања знатног дела презимена сентандрејских фамилија. Поред Младеновића, такав случај је био са: Авакумовићима, Игњатовићима, Попанешковићима, Хаднађевићима и многим другим фамилијама.[22]

Вреди поменути, да су секундарна презимена била честа међу сентандрејским фамилијама у то доба. Тако се, на пример, у документима из 18. и 19. столећа, поред Младеновића – Чачића, наводе следеће фамилије: „Гроздић иначе Грешовић“, „Ђурић алиас Јутер“, „Игњатовић иначе Кречаровић“, „Игњатовић иначе Месарош“, „Калић иначе Кудрић“, „Јовановић алиас Печенкар“, „Копчић иначе Цокула“, „Крушка алиас Кразоновски“, „Куитрић или Петровић“, „Лазић или Божић“, „Марковић алиас Шуман“, „Матић или Кукавичић“, „Петровић иначе Првуловић“, Поповић Радубицки, „Рибаровић алиас Куклендеровић“, „Шемић иначе Швабић“ и друге.[23]

Сентандрејске племићке породице биле су у брачним и кумовским везама са појединим истакнутијим грађанским (махом трговачким, занатлијским и свештеничким) фамилијама у Сентандреји. Тако су Младеновићима – Чачићима на крштењима и свадбама кумовали Поповићи – Радубицки и пре него што су постали племићи, а са кумством су наставили и касније. На крштењу Георгија Младеновића 1. фебруара 1779, као кум је забележен Петар Поповић, а накнадно је дописано: „после бл[агородни] от Радубицки“. Као кумови наведених Младеновића појављују се и: Петар, Јован и Екатарина, деца племића Павла „от Фелдварија“. Младеновићи (Чачићи) ступали су такође у брачне везе са појединим сентандрејским племићким фамилијама. Тако се Макрина, ћерка сентандрејског племића Јована от Николића, удала 20. јануара 1801. за Георгија Младеновића – Чачића и са њим добила децу.[24]

У Сентандреји, тачније у тамошњој Хоповачкој мали (парохији) и Збегу, живела је друга породица Младеновић. Та фамилија није била у сродству са Младеновићима – Чачићима, који су живели у сентандрејској Табачкој и Пожаревачкој парохији. Предак наведене фамилије у Збегу и Хоповачкој мали, био је некадашњи становник Помаза Георгије Младеновић, који се у Збегу венчао 12. новембра 1788. године са Варваром, ћерком збешког житеља Петра Фогаша. Овај брачни пар добио је 9. августа 1789. сина Јована, а 12. јануара 1792. године сина Петра. Године 1817, 5. новембра поменути Петар Младеновић венчао се са Аном ћерком Михајла Швабића, са којом је имао ћерке: Екатарину (рођену 1. новембра 1818), Јелену (рођену 3. августа 1820) и Софију, која се родила 30. августа 1822. године. Екатарина се 16. октобра 1841. године удала за Павла Чавића. Кумови ових Младеновића били су из помашке фамилије Павловић (Грк) и сентандрејске породице Табанчевић (Табанац).[25]

Београд, јун 2023.

---

[1] Александар Бачко, Из прошлости сентандрејских породица, Зборник за српску етнографију и историју, књига 3, Београд 2009. (у даљем тексту: Бачко, Из прошлости…), 140; Иван Јакшић, Карољ Јенеи, Грађа за историју Срба у Угарској после Сеобе 1690. године, Српска акдемија наука и уметности, Споменик CXXII, Одељење историјских наука 1, Београд 1981, 132; Иван Јакшић, Из пописа становништва Угарске почетком XVIII века, II, Војвођански музеј, Повремена издања, Прилози и грађа 4, Нови Сад 1968, 39 – 43, 103 – 107.

[2] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Храм Преображења Господњег (Преображенска), Матична књига крштених, умрлих и венчаних, књ. 1, 1752 – 1777, Попис Табачке парохије 1752. године (у даљем тексту: Попис Табачке парохије 1752), 78.

[3] Попис Табачке парохије 1752, 78.

[4] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Храм Св. Апостола Петра и Павла (Ћипровачка), венчаних и крштених, књ. 1, 1725 – 1776, 151.

[5] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Храм Преображења Господњег (Преображенска), Матична књига крштених, умрлих и венчаних, књ. 1, 1752 – 1777. (у даљем тексту: Преображенска, крштени, умрли и венчани 1), 34.

[6] Димитрије Е. Стефановић, Епитафи у српским црквама и портама у Сентандреји, С.А.Н.У, Сентандрејски одбор, Сентандрејски зборник 1, Београд 1987, 326; Динко Давидов, Споменици Будимске епархије, Београд 1990, 155 – 156; Динко Давидов, Сентандрејске српске православне цркве, Музеј Православне епархије будимске, Сентандреја 2005, 76; Дејан Медаковић, Динко Давидов, Сентандреја, Београд 1982, 126; Федора Бикар, Сентандреја у огледалу прошлости, Нови Сад 2003. (у даљем тексту: Бикар, Сентандреја), 152 – 154; Динко Давидов, Српски културноисторијски споменици Сентандреје, Сеоба Срба 1690, Читанка о историји и културној прошлости Срба у Мађарској, Београд 1990, 257; Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Храм Преображења Господњег (Преображенска), умрлих књ. 1, 1777 – 1803. (у даљем тексту: Преображенска, умрли 1), 34; Бачко, Из прошлости…, 140; Пал Фојт, Сентандреја, 1968, 31.

[7] Преображенска, крштени, умрли и венчани 1, 48.

[8] Lajos Hajdu, Forradalmar, vagy szerencselovag, Budapest 1984, 38, 277, 421, 448.

[9] Надежда Р. Синдик, Мирослава Гроздановић – Пајић, Катарина Мано – Зиси, Опис рукописа и старих штампаних књига Библиотеке Српске православне епархије будимске у Сентандреји, Народна библиотека Србије, Библиотека Матице српске, Опис јужнословенских ћирилских рукописа, том III, Београд – Нови Сад 1991. (у даљем тексту: Синдик, Гроздановић, Мано), 124 – 125; Лазар Терзин, Из прошлости Сентандреје, Српски календар за 1993. годину, Издаје Српски демократски савез у Мађарској, Будимпешта 1993, 52; Бачко, Из прошлости…, 140 – 141, 162; Бикар, Сентандреја, 52.

[10] Преображенска, крштени, умрли и венчани 1, 3, 4, 11, 14, 17, 34, 38, 43, 44; Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Храм Светог Арханђела Михаила (Пожаревачка), Матична књига умрлих, 1752 – 1777. (у даљем тексту: Пожаревачка, умрли 1752 – 1777), 32.

[11] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Храм Светог Арханђела Михаила (Пожаревачка), крштених и венчаних књ. 1, 1752 – 1777. (у даљем тексту: Пожаревачка, крштени и венчани 1), 109, 112, 103, 113; Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Храм Светог Арханђела Михаила (Пожаревачка), крштених књ. 2, 1777 – 1836. (скраћено: Пожаревачка, крштени 2), 5, 15; Бачко, Из прошлости…, 141; Пожаревачка, умрли 1752 – 1777, 36, 37, 42.

[12] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Храм Светог Арханђела Михаила (Пожаревачка), умрлих књ. 2, 1777 – 1828. (у даљем тексту: Пожаревачка, умрли 2), 31, 41, 53; Бачко, Из прошлости…, 141.

[13] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Храм Преображења Господњег (Преображенска), крштених књ. 2, 1777 – 1808. (у даљем тексту: Преображенска, крштени 2), 3, 11, 17; Бачко, Из прошлости…, 141; Преображенска, умрли 1, 17, 34; Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Храм Преображења Господњег (Преображенска), умрлих књ. 2, 1804 – 1860. (у даљем тексту: Преображенска, умрли 2), 7; Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Храм Преображења Господњег (Преображенска), Матична књига венчаних, књ. 5, 1777 – 1858. (у даљем тексту: Преображенска, венчани 1777 – 1858), 15; подаци добијени љубазношћу госпође Марије Ластић.

[14] Бачко, Из прошлости…, 141.

[15] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Храм Св. Апостола Петра и Павла (Ћипровачка), венчаних књ. 2, 1777 – 1860. (у даљем тексту: Ћипровачка, венчани 2), 15, 22; Пожаревачка, крштени 2, 5, 58, 63; Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Храм Св. Апостола Петра и Павла (Ћипровачка), крштених књ. 2, 1777 – 1822. (у даљем тексту: Ћипровачка, крштени 2), 60, 63; Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Храм Св. Апостола Петра и Павла (Ћипровачка), умрлих књ. 3, 1809 – 1860. (у даљем тексту: Ћипровачка, умрли 3), 3, 11, 38; Бачко, Из прошлости…, 142; Синдик, Гроздановић, Мано, 127.

[16] Ћипровачка, венчани 2, 17; Пожаревачка, крштени 2, 15, 44, 49, 53; Пожаревачка, умрли 2, 82; Бачко, Из прошлости…, 90, 142; Архив Епархије будимске, Сентандреја, Писмо Јована Игњатовића Лазару Терзину из 1931. године (у даљем тексту: Игњатовићево писмо); Помаз, Диоцеза Секешфехервар, Римокатоличке матичне књиге венчаних, књ. 6, 1771 – 1872, 83.

[17] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Храм Светог Арханђела Михаила (Пожаревачка), Матична књига умрлих 1829 – 1860, 11, 37; Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Храм Светог Арханђела Михаила (Пожаревачка), Матична књига умрлих 1861 – 1870, 7.

[18] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Храм Светог Арханђела Михаила (Пожаревачка), Матична књига венчаних 1777 – 1857, 11; Преображенска, венчани 1777 – 1858, 24; Пожаревачка, крштени 2, 31, 33, 36, 39; Пожаревачка, умрли 2, 49, 50; Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Храм Благовештења (Грчка), Матичне књиге венчаних, књ. 2, 1780 – 1860, 11.

[19] Игњатовићево писмо; Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Храм Светог Арханђела Михаила (Пожаревачка), крштених књига 3, 1837 – 1860, 11, 13, 14, 17, 26  – подаци добијени добротом пок. проф. др. Димитрија Е. Стефановића; подаци добијени од покојне госпође Надежде – Наде Бачко рођене Митић; Бачко, Из прошлости…, 209; Бикар, Сентандреја, 131; Szentendrei arcképcsarnok II, Elődeink, Szentendre 2006, 67; Димитрије Руварац, Црквене беседе Никанора Грујића, Земун 1892, XIV; Јован Скерлић, Јаков Игњатовић, књижевна студија, Београд 1922, 81.

[20] Гаврило Витковић, Споменици из Будимског и Пештанског архива (књ. 1), Гласник Српског ученог друштва, 2. одељак, Грађа за новију историју, књига 3, Београд 1873, 74; Бачко, Из прошлости…, 141; Рјечник хрватскога или српскога језика, Југославенска академија знаности и умјетности, дио I, Загреб 1880 – 82, 877; Душан Ј. Поповић, О Цинцарима, Прилози питању постанка нашег грађанског друштва, Београд 1937, 473.

[21] Стефан Илчев, Речник на личните и фамилиарни имена у Българите, Българска академия на науките, Институт за български език, София 1969, 537; Милица Грковић, Речник личних имена код Срба, Београд 1977, 209; Бачко, Из прошлости…, 142.

[22] Бачко, Из прошлости…, 29; Jan Svoboda, Staročeska osobni jmena a naše prijmeni, Praha 1964, 187.

[23] Бачко, Из прошлости…, 30 – 31.

[24] Бикар, Сентандреја, 131, 137; Пожаревачка, крштени и венчани 1, 91, 109, 112; Пожаревачка, крштени 2, 5, 15, 38, 41, 44, 49, 53; Бачко, Из прошлости…, 32 – 33, 126, 142, 147, 168, 203; Ћипровачка, венчани 2, 15, 17, 22; Ћипровачка, крштени 2, 58, 63.

[25] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Храм Силаска Светог Духа (Збешка), венчаних књ. 2, 1777 – 1860, 9; Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Храм Силаска Светог Духа (Збешка), крштених књ. 2, 1777 – 1808. (скраћено: Збешка, крштени 2), 29, 36; Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Храм Силаска Светог Духа (Збешка), умрлих књ. 2, 1807 – 1842, 4, 7; Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Храм Светог Николе (Оповачка), венчаних књ. 2, 1777 – 1853, 22, 29; Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Храм Светог Николе (Оповачка), крштених књ. 2, 1777 – 1822. (у даљем тексту: Оповачка, крштени 2), 74, 76, 78; Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Храм Светог Николе (Оповачка), умрлих књ. 2, 1805 – 1860, 35; Бачко, Из прошлости…, 140.

БЕЛЕШКЕ О ЗЕМУНСКОМ ГАРДОШУ И ПОЈЕДИНИМ ТАМОШЊИМ ПОРОДИЦАМА У 18. И 19. ВЕКУ

Аутор: Александар Бачко

Душан Ј. Поповић у свом делу „Срби у Срему до 1736/7 – историја насеља и становништва“ помиње Гардош, као један од делова града Земуна. На Гардошу се налази стара земунска тврђава, али би описивање њене историје знатно превазилазило оквире овог текста.[1]

Гардош је „простор између улица Његошеве, Синђелићеве, Сибињанин Јанка и Цара Душана“ у Земуну, како наводи аутор Милан Леко. Он такође износи податак, да се Гардош „некада… звао Град“.[2]

На земунском Гардошу, односно „на узвишеном лесном платоу изнад Доњег града“ основано је након 1717. године римокатоличко гробље. После 1739. почели су се ту сахрањивати и припадници јеврејске вероисповести. Крајем 18. века, на Гардош је било премештено и православно гробље, које се раније налазило у близини Николајевске цркве.[3]

Како се наводи у запису из 1729. године, „трговиште (oppidum) Земун лежи под брдом и старом тврђавом уз Дунав ¾ часа удаљен[о] од Београда“. Наведено брдо је Гардош.[4]

Аутор Лазар Ћелап у свом делу „Земунски војни комунитет (1717 – 1881)“ наводи, да је „насеље земунско обухватало… најпре углавном Доњи град те брегове Ћуковац и Гардош“.[5]

У документу писаном у Земуну 5. августа 1769. године, наводи се Гардош (zum Gardos). Наведени документ је насловљен: „Саслушање Јанка Станојевића алиас Курјака, Земунца, и Јована Стојановића алиас Вишњичанина, родом из Вишњице код Београда, о пребацивању неких људи 29. јула 1769. год[ине], иначе србијанских емиграната, у Србију…“[6]

Земунска Војна команда је 19. јануара 1771. године донела извесне мере. Као 6. мера наводи се: „Становницима брда (Гардоша) има се јавити да се уздржавају озбиљно од тога да улазе и излазе преко палисаде, а нарочито да их не чупају, него нека свако чува палисаде које стоје пред његовим станом да их други пролазници не оштећују, а онај који их без дозволе пређе, биће бачен у окове и кажњен као преступник“.[7]

Године 1775, у документима се помињу „брежуљци“ Гардош и Ћуковац у Земуну. Том приликом било је наведено, да су се са ових узвишења „воде… сливале у град“.[8]

Током саслушања у Земуну, 23 – 26. фебруара 1808. године, Лука Милинковић (Luka Millinkowics) из Ботуње настањен у Футогу навео је између осталог: „Поверио сам се једном мени непознатом житарском трговцу који се са својом лађом налазио код земунског брега Гардоша…“ (…bei dem Semliner Gardosch-Berge…).[9]

У свом делу „Земун од најстарији времена па до данас“, Петар Ст. Марковић навео је следеће: „Када је Аустрија 1809. год[ине] ратовала с Наполеоном, дође време, да и земунски ‘ландвер’, који је године 1802, пописан и заклет, мораде вршити војну дужност, јер сви граничарски баталиони беху измарширали. Када је дошла заповест, да баталион има измарширати, с тим да иде у Осек, мало што није било буне; особито компанија, у којој су били становници са ‘Гардоша’, мало што се нису оружјем противили, те је команданту њеном Јови Карамати, једва пошло за руком, да умири војнике. Изјутра, када је требала војска да пође, биле су све улице пуне света, који беше изишао да испрати земунски баталион. Земунци су остали до јесени у Осеку, па су се вратили кући“.[10]

Године 1809, 25. августа, у Земуну је командант Војне команде писао команданту Генералне команде о предузетим мерама за спасавање земунске трговачке робе пред турском навалом. Он је тада навео: „Сада је издата заповест да се лађе натоварене сољу повуку повише Земуна, у такозвани Гардош, да Турцима, ако би дошли, не падну у очи“ (…uber Semlin hinauf in den sogenanten Kardoss…).[11]

На Петровдан 1809. године, Радован Михаиловић (Radovan Mihailovich) стар 30 година „узео је један чамац, сео у њега недалеко од Гардоша (unweit Gardosch) и одвезао се Дунавом по дану старим дунавским током у Србију, онде је живео код свог брата у Марковцу и сада се враћа за љубав своје породице и што је сазнао за општу амнестију. Оружје је оставио у своме стану, чамац је продао у Србији, јер је био његова својина“. Иначе, Радован је био земунски контрибуент и домобрански редов Шесте компаније. Његово саслушање било је у Земуну, 15. новембра 1809. године.[12]

Године 1836, међу домаћинима и домаћицама, који су живели на Гардошу, забележени су: Михаило Матијашевић (Michailo Mathiassevics) кућни број 856, Алекса Лазаревић (Allexa Lazarevich) домаћинство број 857, Митар Васиљевић (Mittar Wassiljevics) број 858, Игњат Јовановић (Igniat Jovanovich) 860, Јакоб Шпер (Jacob Spear) 861, Марија удовица Вучка Петровића звана Седларуша (witwe Maria Wucsko Petrovich |Sedlarussa|) 862, Ђорђе Богосављевић (Georg Bogosavljevics) 863, удовица Јозефа Марушић (witwe Josepha Marussich) 864, Јован син Митра Јовановића (Jovan Mitar Jovanovich) 865, Митар Јаковљевић (Mitar Jakovljevich) 866, Никола Мушатовић (Nicola Muschatovich) 867, Ана удовица Луке Милинковића (witwe Anna Luka Milinkovich) кућа број 868 и Митар Јовановић (Mitar… Jovanovich…) у домаћинству број 869. О наведеној породици Марушић опширније је писано у посебном тексту.[13]

На карти насталој 1843. године, означен је Гардош у Земуну. Уписан је као Гардошберг (Gardoschberg). Исти назив јавља се и на другој карти, која такође датира из 19. века.[14]

Међу породицама које су 1852. године живеле на Гардошу, помињу се и фамилије: Ђорђа Богосављевића (Georg Bogosavljevich) кућни број 863, Ане супруге Александра Секулића (Anna Allex. Sekullich) кућни број 864, Јозефа и Катарине Милер (Joseph u. Catha. Müller) на броју 865, Митра Јаковљевића (Mitar Jakobljevics) број 866, Николе Мушатовића (Nicola Muschatovics) 867, Марте Продановић (Martha Prodanovics) 868, Митра Јовановића (Mittar Jowanovics) 869, Ћире Чурушког (Csira Csurucsky) 871, Сосе супруге Михајла Гавриловића (Sossa Mich. Gavrilovics) 872, Јована Стајића званог Веверица (Jowan Staich |Wevericza|) број 873, Михаила Милосављевића (Mich. X. Millosawljevics) кућни број 874, као и Јелене супруге Митра Предојевића (Jelena Mitar Predoievics) на кућном броју 875. О поменутој фамилији Секулић, која по мушкој линији води порекло из Ковиља код Новог Сада, опширније је писано у тексту „Старе земунске породице – Секулић“.[15]

У „Земунском гласнику“ од 6. октобра 1868. године, наводи се следеће: „Нестаде један део земунске особености. Срушио се Гардош у дужини од 20 хвати, и 4 до 5 хвата ширине, одмах до ‘Радецког’. ( … ) Брег је пао на дунавску страну…“[16]

Говорећи о планираној промени пореске политике у Војној граници, аутори текста у „Земунском гласнику“ од 8. јуна 1869. године навели су: „У Земуну, н[а] пр[имер], на Гардошу и Чуковцу (Ћуковцу – А. Б.) мало има кућа, што вреде више од 200 фор[инти]…“[17]

Године 1869, планирано је „… да се у Земуну заведе водовод. (…) Резервоар смештен на врху Гардоша, у који би парна машина из Дунава воду вукла, која би кроз цеви ишла на извесне тачке по горњој и доњој вароши“.[18]

Харишева капела налази се на Земунском гробљу на Гардошу. Подигнута је у периоду 1874 – 1876. године, у неовизантијском стилу. Посвећена је Светом великомученику Димитрију. Капелу је подигла Марија, супруга Григорија Хариша, „желећи да сачува успомену на свог родитеља Димитрија“ (Петровића).[19]

На Гардошу је 1896. године, поводом хиљадугодишњице досељавања Мађара и оснивања њихове државе, сазидана Миленијумска кула. Она је данас у народу познатија под именом Кула Сибињанин Јанка.[20]

Београд, јун 2023.

---

[1] Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/7 – историја насеља и становништва, Српска академија наука, Посебна издања, књига CLVIII, Етнографски институт, књига 1, Београд 1950, 62 – 63.

[2] Милан Леко, Београдске улице и тргови 1872 – 2003, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2003. (у даљем тексту: Леко), 32.

[3] Миодраг Дабижић, Земунско гробље на брду Гардош (II), Наслеђе VIII, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Београд 2008, 179, 195.

[4] Лазар Ћелап, Земунски војни комунитет (1717 – 1881), Српска акдемија наука и уметности, Споменик CXVII, Одељење друштвених наука, Нова серија 19, Београд 1967. (у даљем тексту: Ћелап), 34.

[5] Ћелап, 34.

[6] Танасије Ж. Илић, Београд и Србија у документима архиве Земунског магистрата од 1739. до 1804. године, књига I, 1739 – 1788, Извори за историју Београда и Србије у XVIII веку, Издање Историјског архива Београда, Београд 1973, 266, 269.

[7] Ћелап, 51.

[8] Ћелап, 50.

[9] Грађа из земунских архива за историју Првог српског устанка, књига III, 1810 – 1813, Извори за историју Првог српског устанка, Издање Историјског архива Београда, Београд 1969, додатак, 452 – 454.

[10] Петар Ст. Марковић, Земун од најстарији времена па до данас, Земун 1896. (у даљем тексту: Марковић), 102.

[11] Грађа из земунских архива за историју Првог српског устанка, књига II, 1809, Извори за историју Првог српског устанка, Издање Историјског архива Београда, Београд 1961. (у даљем тексту: Грађа…, књига 2), 281 – 283.

[12] Грађа…, књига 2, 361 – 363.

[13] Историјски архив Београда, Општина Земун, Земунски магистрат, инвентарни број 859, Свештеничка књига, 1836. година, ролна број А/238 N; Александар Бачко, Старе земунске породице – Марушић, интернет презентација Породично порекло, 7. новембар 2021, на интернет адреси https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2021/11/07/%d1%81%d1%82%d0%b0%d1%80%d0%b5-%d0%b7%d0%b5%d0%bc%d1%83%d0%bd%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%bf%d0%be%d1%80%d0%be%d0%b4%d0%b8%d1%86%d0%b5-%d0%bc%d0%b0%d1%80%d1%83%d1%88%d0%b8%d1%9b/ .

[14] Рудолф Шмит, Преглед географских назива места на картама Србије и српских земаља и на плановима Београда и др. места по збирци Бечких архива, Споменик LXXXVI, Други разред 67, Српска краљевска академија, Београд 1937, 20.

[15] Историјски архив Београда, Општина Земун, Земунски магистрат, инвентарни број 863, Свештеничка књига, 1852. година, ролна број А/238 N; Александар Бачко, Старе земунске породице – Секулић, интернет презентација Породично порекло, 1. јун 2021, на интернет адреси https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2021/06/01/%d1%81%d1%82%d0%b0%d1%80%d0%b5-%d0%b7%d0%b5%d0%bc%d1%83%d0%bd%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%bf%d0%be%d1%80%d0%be%d0%b4%d0%b8%d1%86%d0%b5-%d1%81%d0%b5%d0%ba%d1%83%d0%bb%d0%b8%d1%9b/ .

[16] Земунски гласник, број 49, Земун 6. октобар 1868, 390.

[17] Земунски гласник, број 32, Земун 8. јун 1869, 252.

[18] Земунски гласник, број 46, Земун 14. септембар 1869, 364.

[19] Саопштења, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Београд 1964, 22, 80; Годишњак града Београда 27, Београд 1980, 109.

[20] Марковић, 145; Бранко Најхолд, Земун – дани давни, дани садашњи, 2, 1986, 3.

БЕОГРАДСКА МАЛА ПИЈАЦА (МАЛИ ПИЈАЦ)

Аутор:

Александар Бачко

            Мала пијаца представљала је значајну локацију у старом Београду. У документу о избору локације за пристаниште српско – француских пароброда, насталом у Београду 16. јула 1859. године, наводи се следеће: „Сви тамо налазећи се трговци, а међу њима и г. Антула член овдашњег трговачког одбора, једногласно су изјавили: да за ту цељ нема згоднијег места него што је обала спрам малосавске пијаце, на којој се сад стовариште дрва за огрев налази. Они су више побуђенија навели, међу којима најглавнија јесу прво што ова пијаца сачињава средоточје, где се сви готово сирови еспапи долазећи из внутрености Србије стоварају, а друго што се точка ова налази у средини вароши и што се одавде долазећи страни еспапи лакше на све стране вароши развозе него ма из ког другог места“.[1]

            Године 1864, 23. новембра, објављен је попис чесми, лоцираних у Београду. Тада је поменуто, да на Малој пијаци такође постоји чесма. Планирано је, да се она поправи.[2]

            У „Извештају председника Општинском одбору за 1886. годину“, публикованом у „Београдским општинским новинама“ од 17. маја 1887, наводи се да је Комисија одбора „истакла два гледишта односно измештања Мале пијаце. По једном ова би се налазила на простору између новог насипа, Параносовог хана и позадне стране савамалских имања. Заузела би, разуме се, онолико земљишта колико би за дуга времена требало осигурати остало би се парцелисало па плацеви распродали. По другом, пијацу би требало изместити на простору између станице, Саве и насипа, а земљиште, које први предлог обухвата, парцелисало би се, улицама просекло и распродало цело“.[3]

            Одборник Јован Дилбер, као члан комисије, предложио је на Редовном састанку Одбора Општине београдске одржаном 27. јуна 1887. године, „да се Мала пијаца премести онамо између жељезнице“.[4]

            Године 1890, у „Списку улица вароши Београда са њиховом квадратуром (према одобреној регулацији)“, помиње се и Мала пијаца. За њу је тада наведено, да је „целокупна 950 квадрат[них] метара, пешачке стазе 150 кв[адратних] метара“.[5]

            Планом за регулацију вароши Београда, који је одобрен од стране Општинског одбора 13. и 15. фебруара 1891. године, планирано је да се „са Мале пијаце просече нова улица… преко Параносовог хана до улице поред станице у ширини 24,00“ метра.[6]

            Поплаве су биле честе на Малој пијаци. Тако је у „Београдским општинским новинама“ из 1898. године забележено: „… познато вам је, каква је грдна поплава прошле године била, да су чак и чамци ишли Малом пијацом а Београђани су долазили тамо да се возају, као по Венецији…“[7]

            Године 1902, Милан Ђ. Милићевић писао је: „Доле на Сави, пред кућом Љубе Крсмановића, има омален простор, у који се стачу ове улице: Краљевића Марка, Јаворска, Савска, Травничка и Херцеговачка. Тај се простор зове Мала пијаца, и некад је ту и била одиста мала пијаца. На среди те пијаце има крст од црвенога мрамора, ограђен гвозденом оградом. Крст тај о свом трошку поставио је београдски трговац Ћира Христић. Данас ту нема никакве пијаце, него се само зове тако…“[8]

Бранислав Нушић наводи, да је „Мала пијаца, тамо где је данас велика зграда Београдске задруге, била… одувек центар босанске трговине, јер је ту доспевао у престоницу друм којим се из Босне стизало“. На другом месту, говорећи о некадашњем Параносовом хану, Нушић износи, да је он „лежао на оној пијаци у коју су се стицале многе улице, а која се звала Мала пијаца“.[9]

            Према опису Миливоја М. Костића, „Мала пијаца била је смештена на малом простору између садашњих зграда Београдске задруге и хотела ‘Бристол’, и једним делом на Светоникољском тргу, иза Параносовог хана (садашњи хотел ‘Бристол’ и парк). На њој су се продавале све врсте жита, пасуљ, сува шљива, пекмез и ситна кожа. Пре увођења железничког саобраћаја, 1884. године, сељаци су довозили воловским колима ове своје производе, са велике удаљености. Увођењем железнице то се смањило. Тада су почеле да се подижу и да јачају магазаџије по паланкама, који су купљене производе довозили железницом у Београд и продавали их београдским магазаџијама, којих је било знатно мање него пре увођења железничког саобраћаја“.[10]

            На другом месту, Костић пише: „Мала пијаца, смештена на малом простору између улица Краљевића Марка, Херцеговачке и Савске, са Светоникољским тргом (испред котела ‘Бристол’), а до 1904. године Параносов хан, развила се, у међувремену, у велику пијацу. Сељаци су ради продаје довозили своје производе воловским колима“.[11]

Како наводи аутор Милан Леко, Мала пијаца „налазила се на раскрсници улица Карађорђеве, Травничке, Херцеговачке и Краљевића Марка“. Раније се такође звала Мали пијац.[12]

***

            Ковачев хан помиње се 1860. године у списку београдских кафана, под редним бројем 181: „Мејана Николе Ковачевића, житеља овдашњег. Држи је под закуп Мића Ковачевић, житељ овдашњи. Није време определено. Нема уговора ни термина. Отворенa је пре 26 година, без одобрења. Од мешовитог је материјала. Има у себи, осим мејане, 3 собе, кујну, фуруну и подрум. Ова мејана позната је под именом ‘Ковачев хан’ на Малој пијаци“. Један од власника београдских кафана, којима су 18. маја 1864. године били издати „планови мејански“, поменут је Никола Ковачевић. План за његову кафану спадао је у I класу, а платио га је 360 гроша. Сматра се, да је Риста Паранос 1865. године откупио овај објекат, који је потом био назван Параносов хан.[13]

            Бранислав Нушић, међутим, наводи другачији податак. Он тврди, да су се на београдској Малој пијаци раније налазила „два хана: Ковачев и Параносов хан“.[14]

У попису вакуфских имања у Београду, састављеном током 1862. године, наводе се, између осталих, власници плацева на београдској Малој пијаци. У то време било је укупно 16 парцела које су се налазиле на вакуфској земљи, на Малој пијаци. Власник једног од ових плацева 1862. године био је шпекулант Никола Ковачевић. Према тадашњим мерама, наведено је да Ковачевићев кућни плац има „23 фата“ и „3 стопе“.[15]

            Аутор Миливоје М. Костић оставио је следећи опис Параносовог хана: „Он је захватао целу ширину Карађорђеве улице, између двоспратнице Ђорђа Вуча, великог комисионара на Малој пијаци, и хотела ‘Бристол’, као и приличан део његовог земљишта. Обновио га је зидањем низа соба, савремено намештених за путнике, и за породице, са кујницама. Дозидао је 1867, ‘новијех седам дућана на свод’, како је то онда оглашавао, према Малој пијаци, а кафану је реновирао. У пространој авлији били су дућани, магазе, шупе и штале, читава мала варош за себе“. Риста Паранос оставио је овај хан у наслеђе Кочи, једном од својих синова.[16]

            Параносов хан откупила је Београдска општина 1904. године и убрзо потом га порушила. На месту на ком се налазио овај хан, направљен је наставак Карађорђеве улице, према железничкој станици.[17]

            Трговац Риста Паранос преминуо је у Београду 1875, а његова супруга Василија 1897. године. Милош Гођевац био је зет Ристе Параноса. Био је у браку са његовом ћерком Даницом. Са својом породицом живео је у делу „врло лепе једноспратнице са дућаном“, која се налазила између Карађорђеве улице и савске обале, на месту некадашњег хана Лиман. У другом делу те куће живео је Љубомир, син Ристе Крсмановића.[18]

            Поједини аутори били су мишљења, да је Паранос „можда пореклом Грк“, или да је био цинцарског порекла. Нушић наводи, да је „чувени Параносов хан такође хан једног Бошњака (односно Србина из Босне – А.Б.)“. Заправо, Риста (Ристо) Паранос био је родом „из села Слано, код Хума, Требиње“. Он је прво радио у трговини Миће Крсмановића у Доњој Тузли, а потом у Београду. Венчао са Мићином ћерком. У Београду је постао „пуноправни члан фирме“, заједно са Мићиним синовима – браћом Крсмановић.[19]

            Православна породица Паранос живи у неколико херцеговачких насеља: Старо Слано, Луг, Ластва и Требиње. Имају исељене огранке у: Београду, Брчком и Метковићу. У питању је веома стара породица, чији су преци из Жрвња код Љубиња давно дошли у Старо Слано. Одатле су се расељавали по другим поменутим насељима. Сви наведени Параноси славе Ђурђевдан. Једино је огранак ове породице, који је прешао у Метковић, почео славити Никољдан.[20]

            У попису београдских свечара, који датира из 1895. године, наводе се два домаћинства ове фамилије. Њихови домаћини били су трговци Илија Паранос и Риста Паранос (млађи). Обојица су славила Ђурђевдан.[21]

            „Адресна књига Београда“, која датира из 1912. године, доноси податке о објекту у власништву трговца Ристе Параноса, који се налазио у Карађорђевој улици број 73. У њему су, поред Параноса, били забележени Шандор Бауер и Андреја Павловић. Истовремено је Риста Паранос поседовао кућу у Карађорђевој улици 65.[22]

            Године 1929, у адресару града Београда, помиње се објекат, који је био у власништву Војислава Параноса. Објекат се налазио у Карађорђевој улици, на броју 77.[23]

***

Хотел „Босна“ био је лоциран „на истакнутоме месту савскога краја Београда, према некадашњој Малој пијаци, на којој је заузимао доминантан положај – угао данашњих улица Карађорђеве и Травничке“. Осамдесетих година 20. века се на његовом некадашњем месту налазио „празан затравњени простор, на коме је бензинска пумпа…“[24]

Није поуздано утврђено, када је овај хотел сазидан, али је то свакако било после 1860, пошто се он не помиње у списку угоститељских објеката Београда, који датира из те године. У једном периоду власник хотела „Босна“ био је Риста Паранос, који је држао и суседни Параносов хан. Обнова овог хотела обављена је осамдесетих година 19. века, вероватно током 1875 – 1876. године. Поменуту реконструкцију вршио је истакнути архитекта Александар Бугарски.[25]

Васа Тоскић публиковао је у листу „Српска независност“ од 18. јула 1882. године оглас следеће садржине: „У Београду на Малој пијаци у кући Параносовој, која је сада из темеља прекројена, и по најлепшем европском укусу уређена, а позната под именом ‘Босна’, отворио сам гостионицу и кафану…“ О старој београдској породици Тоскић било је речи на другом месту.[26]

Забележено је мишљење, да је хотел „Босна“ добио име „по босанским трговцима који су трговали са Београдом преко Савског пристаништа, па су се неки у томе крају и населили. У хотелу су најчешћи гости и били бољи и богатији босански трговци, као и други бољи трговци из унутрашњости“.[27]

Нушић наводи, да је „име ‘Босна’ хотел… добио с обзиром на Бошњаке (Србе из Босне – А.Б.) који су тај крај, ради развијене трговине са Босном, врло много населили. Велики и угледни босански трговци ту су се крај Лимана концентрисали, ту купили имања, ту подигли куће и магацине, и ту приграбили сву трговину у своје руке. Отуда је тој кафани, коју су највећим делом они посећивали, и дато име ‘Босна’“.[28]

У хотелу „Босна“ окупљали су се „највиђенији трговци и извозници, вођени су и важни трговачки разговори и закључивани већи трговачки послови о продаји разних производа. Касније су, међутим, биле укључене и хартије од вредности и страна валута. Тако је поникла идеја, да би у савскоме крају требало отворити берзу, коју Београд није имао. Берза би била и продуктна и ефективна, а предложено је да се отвори у просторијама на првоме спрату хотела ‘Босна’. Закон о Београдској берзи донет је 3. новембра 1886. године, али је берза отворена тек осам година касније, 1. јануара 1895. године. Свечано је отворена на првоме спрату хотела у специјално уређеној берзанској сали. Отварање је обавио београдски митрополит. Берза је требало да помогне економском напретку Србије, њеној трговини и народној привреди. Редовни берзански састанци одржавани су овде сваког радног дана осим суботе, а правила Београдске берзе потврђена су пре отварања, 17. децембра 1894. године“.[29]

Хотел „Босна“ јавља се у водичима Београда у периоду од 1896. до 1909. године. Налазио се у Савској улици број 44. Касније се та улица звала Карађорђева. Убрзо после тога, хотел је срушен, због регулације тог дела града. Београдска задруга учествовала је са ¾ трошкова рушења, да би „тиме била откривена фасада новоподигнуте зграде“ те задруге.[30]

Сматра се, да је овај хотел Риста Паранос (старији) оставио у наслеђе свом сину Милану. Последњи власник хотела „Босна“ био је Коча Паранос, други син Ристе Параноса, од кога је ради рушења и био откупљен овај објекат. До рушења, ово је био „најлепши и највећи хотел у савскоме крају“. Сматран је за један од „отменијих хотела“ у Београду.[31]

***

Београдска задруга помиње се 1912. године, у „Адресној књизи Београда“. Према тадашњој нумерацији Карађорђеве улице, њена зграда била је лоцирана на бројевима 42 – 44.[32]

Зграда Београдске задруге наведена је и у адресару града Београда за 1929. годину. Тада је њена адреса била Карађорђева улица, бројеви 40 до 46. Београдска задруга била је у то време такође власница објекта у Карађорђевој број 75.[33]

***

Хотел „Бристол“ био је сазидан убрзо након рушења недалеког хотела „Босна“. Подигла га је Београдска задруга. Нушић наводи, да је „’Босна’… регулацијом порушена, и сад је на њеним темељима сквер, а место ње подигнут је модеран хотел ‘Бристол’, који не лежи на истом месту где је била ‘Босна’“.[34]

***

Синови трговца Хаџи – Миће Крсмановића из „Доње Тузле“ били су чувена браћа Крсмановић: Никола – Ника, Риста и Јова. Хаџи – Мића је до средине 19. века у Тузли имао „велику колонијалну трговину“, чија се филијала налазила у Брчком. Браћа су, заједно са својим зетом Ристом Параносом, у Београду основала трговачку фирму „Браћа Крсмановић и Паранос“.[35]

У литератури се помиње претпоставка, да су браћа Крсмановић била цинцарског порекла. Међутим, вероватније ће бити мишљење, такође забележено у стручној литератури, да су преци Крсмановића даљим пореклом били из некада претежно цинцарског насеља Зовик у североисточној Босни, али да „нису били Цинцари“, већ Срби. Кућа им је била „до старе ‘ћелије’“ (капеле) у Зовику, а „имали су своје филијале у Брчком и Тузли“.[36]

Никола Крсмановић, трговац по занимању, имао је 1862. године две парцеле на београдској Малој пијаци. Обе се тада помињу у попису објеката на вакуфским имањима. Једна од њих била је на парцели од „13 фати“ и „4 стопе“, а друга на плацу од „4 фата“ и „3 стопе“.[37]

У „Списку издатих добара државних од Турака одкупљених под кирију за 1867. рачунску годину“, у кварту савамалском, наводе се „браћа Крсмановићи трговци“. Они су тада закупили некретнине, чија је кирија износила 1251 „чаршиски пара“. Посебно се наводе добра, која је под закуп узео трговац Јован Крсмановић за 3000 „чаршиски пара“.[38]

Трговац Алекса, син Николе Крсмановића, завештао је целокупну своју имовину држави. Када је 1937. године „Задужбина Алексе Н. Крсмановића“ објавила продају својих имања, међу њима је био и „плац са зградом у улици Карађорђевој 46 и Травничкој 1“.[39]

Син Ристе Крсмановића, трговац Љубомир – Љуба, наследио је поред друге непокретне имовине, „двоспратницу на Малој пијаци“. Своје имање завештао је српској војсци, „с тим да [његова] удовица ужива приходе до смрти“. Чланови ове породице остали су упамћени, као велики добротвори.[40]

            Попис београдских свечара из 1895. године доноси помен „браће Крсмановић“ и рентијера Љубомира Р. Крсмановића, који су славили Светог Николу.[41]

            Године 1912, у „Адресној књизи Београда“, наводи се кућа у власништву трговца Љубе Крсмановића, лоцирана у Карађорђевој улици број 69. У њој су тада, поред „сопственика“, били смештени: „Богдановић и Марковић“, Стеван Ђукић, Васа Лазаревић, Стеван Марковић, Драг. Мушкатировић, Димитрије Мирковић, Лазар Пандуровић, Сава Радојевић и Милан Тумановић. Истовремено су чланови породице Крсмановић поседовали и друге објекте у Београду.[42]

            Кућа чија је власница била Олга Крсмановић, забележена је у београдском адресару из 1929. године, на адреси Карађорђева улица број 69. Олгин телефон тада је био 20 – 54.[43]

***

            У „Списку бегунаца за 1849. год. 24. октобра“ наводи се, да је Јаков Живковић био смештен код Београђанина „Кире“ Христића. Јаков је био избеглица „из Радовница“.[44]

            Ћира Христић наводи се 5. јануара 1861. године, у „Списку членова Еснафа лончарског у вароши Београду“. Био је лоциран у Савамалском кварту. Године 1862. помиње се парцела лончарског трговца Ћире Христића од „16 фати“, лоцирана на Малој пијаци.[45]

Камени крст, који је он поставио, налазио се испред тамошњег хотела „Босна“. Наиме, на Малој пијаци је „…лончарски трговац Ђура (заправо Ћира – А. Б.) Христић 1860. године подигао споменик победи, први у Београду, у виду крста од црвеног мермера. Доцније је споменик пренет у парк Луке Ћеловића (данас парк код долазне аутобуске станице ‘Београд’)“. У питању је „камени крст од црвеног мермера, са записом, ограђен гвозденом оградом“.[46]

Бранислав Нушић наводи, да је „тај… крст подигао о своме трошку београдски трговац Ћира Христић, а хтео је, веле, њиме да обележи и покаже Муслиманима Бошњацима, чим би се са лађе искрцали, да су стигли у земљу где крст влада“.[47]

***

            Гођевци су били позната београдска породица, пореклом из ваљевског краја. Међу њима су били Светозар Гођевац (Ваљево 1863 – Београд 1940) и Владимир – Влајко Гођевац (Ваљево 1867 – Београд 1934), синови Ранка Гођевца и његове супруге Персе. Влајко је „изучио гвожђарску трговину и под очевим именом је отворио и водио такву трговину на Сави, на углу куће Љубе Крсмановића“. Фабрика пољопривредних машина и алата Светозара и Влајка Гођевца се „у прво време“ налазила на Малој пијаци. Касније је пресељена на Булевар Војводе Мишића, где су њени власници „од општине добили јефтино земљиште“.[48]

            Забележено је, да је Гођевац „своју зграду на Малој пијаци до Параносовог хана преправио у већу радионицу с лимарским, стругарским, ливачким, браварским и фарбарским одељењем. Предузеће је протоколисано под називом: ‘Прва српска краљ[евска] повлашћена фабрика машина, металне робе, металних сандука – ливница гвожђа и метала Ранка Гођевца’. Радионица је по добивеној повластици имала 14 машина радилица покретаних парном локомобилом од 8 ks, и друге ручне справе…“[49]

***

            Истакнути београдски трговац и добротвор Лука Ћеловић Требињац имао је кућу и радњу у улици Краљевића Марка број 1. О Ћеловићу и његовој породици опширније је писано у посебном тексту.[50]

***

Ђорђе Вучо био је цинцарског порекла. Родио се у Влахоклисури (Клисури) у Егејској Македонији, 1854. године. Отац му је био пекар у Солуну и Цариграду. Као дете, Ђорђе је дошао у Београд. Помиње се у документу насталом 26. јуна 1878. године, међу лицима „која радњу упражњавају а немаду права дуванџиска“. После дужег времена, успео је да отвори „комисионарско – извозничку радњу“. У периоду од 1893. до 1895. године, Вучо је сазидао велику кућу на спрат у улици Краљевића Марка, „до саме Мале пијаце“. На спрату те куће налазио се „удобан стан, а у приземљу велика канцеларија и магацин. У великом дворишту имао је шупе и магазе“. Вучо је такође сазидао двоспратну кућу „на углу Карађорђеве улице, између своје куће у улици Краљевића Марка и Параносовог хана“. Зидао је своје објекте и по другим деловима Београда. Остао је такође упамћен као добротвор Трговачке омладине и Народног позоришта.[51]

            У „Адресној књизи Београда“, која датира из 1912. године, наводи се кућа у Карађорђевој улици број 71. Као „сопственик“ наведена је „маса“ (заоставштина) покојног Ђорђа Вуча. У тој кући су живели: Влада Бошковић, Никола У. Ковачевић, Калман Лебл, „Мих[аило] Банковић са сином“, Тома Панић, Милорад Д. Петровић, Димитрије Раденковић, Рада Томић и Ђура Џелебић. У истом објекту су 1912. године били смештени: „Петровић и Матовић“, Подунавско акционарско друштво, Савска банка, као и „Ћирковић и комп[анија]“.[52]

***

Болтаџија Никола Костић помиње се 9. септембра 1838. године, међу особама које су на лицитацији купиле ствари покојног београдског Јерменина Шаина Ванлије.[53]

Управитељ вароши Београда „подполковник Каваљер, Вучковић“ дао је 26. новембра 1847. године пуномоћје Николи Костићу, да „као комисар свију еснафа који се у овој вароши имају установити, те еснафе построји, књиге уредно заведе, и потом као комисар еснафа и унапредак да остане дејствујући по еснафским потребама“.[54]

            Кафана „г. Николчетова… на малој пијаци“ помиње се у огласу, који је Јован И. Стојсиљевић предао 28. априла 1856. године београдским новинама „Шумадинка“. Оглас је публикован у издању овог листа од 1. маја 1856. године. Можда је са поменутим Јованом у сродству био златар Никола Стојсиљевић, који се помиње 20. децембра 1870. године. Тада је био изабран за члана Трговачко – занатлијског одбора у Београду.[55]

„На Малој пијаци, до саме баре Венеције“ налазила се 1860. године „Кафана Г[осподина] Николчета Костића, житеља овдашњег. Држи је под закуп Стојан Крстић, житељ овдашњи. Узета је под аренду о Ђурђеву дну 1859. на три године. Уговору истиче рок о Ђурђеву дну 1862. године. Отворена је пре 20 година, без одобрења. Од мешовитог је материјала. Има у себи, осим кафане, 11 соба, 2 кујне и подрум“.[56]

***

            Јован И. Стојсиљевић предао је 28. априла 1856. године у штампу оглас следеће садржине: „Подписаниј узимам чест г. г. гостима како из Београда тако и са стране јавити, да сам из г. Николчетове кафане на малој пијаци лежеће о Ђурђевудну изселио се, и у кафану г. Јована Бачванина тако до пређашње лежећу, преместио. Ово објављујући молим г. г. госте, да би ме и у будуће своје посете удостојили, а ја ћу се и од сад као и до сад трудити, да иј онако дочекам и угостим, како ће они савршено задовољни бити, и као што су, ако се не варам до сада задовољни били“. Овај оглас публикован је у београдском листу „Шумадинка“, 1. маја 1856. године.[57]

            Београдски трговац Јован Бачванин поседовао је кафану „на Малој пијаци до, и у реду… кафане Г. Николчетове“. Београђанин Јоца Филиповић држао је под закупом овај угоститељски објекат на три године, почевши од Митровдана 1857. Како је 1860. забележено, кафана је била отворена „пре 8 година, без одобрења“. Грађена је „од мешовитог… материјала. Има у себи осим кафане, 8 соба, 1 кујну и подрум“.[58]

            Јован Бачванин помиње се 4. јануара 1861. године, у „Списку членова Еснафа магазаџинског вароши Београда“. Живео је у Савамалском кварту. Године 1862. у попису вакуфских имања у Београду, на Малој пијаци помиње се парцела шпекуланта Јована Бачванина од „21 фата“ и „3 стопе“. Истовремено, Јован Бачванин поседовао је и плац у „сокачићу водећем поред куће Тасе Коларца и Вучка Божића к Савској чаршији“.[59]

            Међу власницима београдских кафана, којима су 18. маја 1864. године били издати „планови мејански“, наводи се Јован Бачванин. План за његову кафану спадао је у I класу (платио га је 360 гроша).[60]

            Јелена, супруга трговца Јована Бачванина, била је 1867. године кума на крштењу Тодора, сина надничара Јована Павловића и Босиљке. Овај чин обављен је у београдској Саборној цркви.[61]

***

На најстарији нама познати помен Ђуре Перинковића у Београду наилазимо у „Списку од наплаћене полгодишње аренде меанске у вароши београдској од априлиа 23. па до 26. октомвриа ове 1838. године“.[62]

„Ђура Пиринковић“ забележен је 11. маја 1839. године, у „Списку од меанске полгодишње аренде вароши београдске с предграђима“. Он је тада плаћао 30 гроша.[63]

„Мејана Катарине удовице почившег Ђуре Перинковића (Шокца)“ налазила се „на Малој пијаци према Г[осподина] Николчета и Јована Чачанина (Бачванина? – А. Б.) кафани“. Механу је под закупом држао „овдашњи житељ“ Иван Сретеновић. Објекат је узет „под аренду  о Митрову дну 1859. год[ине], на 1 годину. Уговору истиче рок о Митрову дну 1860. године. Отворена је пре 26 година, без одобрења. Од мешовитог је материјала. Има у себи, осим мејане, 3 собе, кујну, фуруну и подрум“.[64]

Ката Перинковић наводи се 18. маја 1864. године међу власницима београдских кафана, којима су били издати „планови мејански“. План за Катину кафану спадао је у II класу, а за њега је платила 240 гроша.[65]

***

            Хаџи Риста Бесара поклонио је 1856. Друштву српске словесности 3 стара сребрна новчића, што је поменуто на „главном заседању“ ове установе, 13. јануара 1857. године.[66]

            Године 1860, 7. октобра, преминула је београдска житељка „Јекатарина  Х[аџи] Р[исте] Бесарић(а)“. Сахрањена је наредног дана, а опело је вршио свештеник Обрад Михаиловић, парох Саборне цркве.[67]

            „Поч[ивши] Риста Х[аџи] Бесара б[ивши] маг[азаџија]“ 1862. године био је претходни власник парцеле од „3 фата“ и „3 стопе“ на Малој пијаци. Она се помиње у попису вакуфских имања.[68]

            Године 1895, у прегледу београдских свечара, наводи се домаћинство, на чијем челу је стајао лекар др. Јован Бесарић. Његова крсна слава била је Свети архиђакон Стефан, 9. јануара по новом календару.[69]

***

            Ћира Кара – Пешић (односно Карапешић) и његов брат Димитрије помињу се у попису Београда, који датира из 1840. године. Њихово домаћинство било је пописано под редним бројем 84. Браћа Карапешић тада су била једини порески обвезници у домаћинству.[70]

            У документу, писаном у Београду 30. априла 1857. године, помиње се магаза Карапешића. У српској престоници је 9. октобра 1858. године извршена процена непокретних добара браће Карапешић: Велимира, Стевана и Светозара. Они су тада поседовали „један плац на Малој пијаци постојећи, а између комшија – с десне стране Тоскине кафане, а с леве стране Димитрија Лазаревића чарукџије, кућа. На овом плацу има камено озидан подрум, једна магаза и у авлији кућа од слабог материјала и широк је с прочеља 6, а са чела 4 фата, а дугачка је 25 ½ фати и вреди плац с подрумом и магазом 1000 [дуката] цесар[ски]“. Даље се наводи, „да су добра ова које је по увереној уредне тапије Судом вароши Београда 2. септембра 1841. год[ине] , N^o 319, почившег Ћире и Димитрија, браће Карапешића, по целој пространству право собственост Ћире и Димитрија, браће Карапешића, а сада њове(!) наследника Велимира, Стевана и Светозара…“[71]

            Трговац Стеван Карапешић („Кара – Пешић“) помиње се 20. децембра 1870. године, у „Списку изабрани данас на збору општинском редовни чланова и заменика за Трговачко – занатлиски одбор“.[72]

            Трговац Велимир Карапешић био је члан Главног одбора Друштва Црвеног крста, у периоду од 1876. до 1878. године. Светозар Карапешић, такође трговац, био је члан Главног одбора 1885 – 1890. године.[73]

            У попису београдских свечара, који датира из 1895. године, помињу се приватијер Светозар Карапешић и трговац Стеван Карапешић. Ови домаћини славили су Светог Николу.[74]

***

            „Марко Брњочин комсијонер“ имао је парцелу од „14 фати“ и „2 стопе“, на београдској Малој пијаци. Помиње се 1862. године, у попису вакуфских имања. Марково презиме свакако је погрешно забележено или рашчитано, а требало би гласити – Брњош.[75]

            У Савамалском кварту се 26. јануара 1861. године, у „Списку членова Еснафа опанчарског“ помиње Драго Брњош. Он је највероватније био у сродству са поменутим Марком. Године 1864. штампана је књига, међу чијим претплатницима су били и београдски трговци Марко Брњош и „Д. Брњош“. Као претплатник на Срећковићево дело „Синан-паша“, публиковано 1865. године, помиње се трговац Драго Брњош из Београда.[76]

            Презиме Брњош јавља се међу православним породицама у Херцеговини. Његови носиоци забележени су у Кременом Долу и Увјећој (Површ, Требиње). Крсна слава херцеговачких Брњоша је Свети Арханђел Михаило. Њихови преци прешли су у другој половини 18. века из Дреновог Дола (Зупци) у Увјеће, а око 1870. године се један огранак ове породице издвојио и прешао у Кремени До „на женинство“.[77]

***

            У „Списку членова Еснафа опанчарског“, који датира од 26. јануара 1861. године, наводи се Јован Свиларевић из Савамалског кварта. Године 1862, у попису вакуфских имања у Београду, помиње се његова парцела од „8 фати“ на Малој пијаци.[78]

            Данас није могуће поуздано утврдити, да ли је Јован Свиларевић био у сродству са „чарукџијом“ (опанчарем) Андрејом Свиларовићем. Поменути Андреја је у Београду 2. фебруара 1838. године купио на лицитацији извесне предмете, који су раније припадали покојној „Христини Нићифора берберина“ (Нинковића).[79]

***

            Опанчар Маринко Петровић такође се помиње међу житељима Београда, који су 1862. године поседовали парцеле. Његов плац од „3 фата“ и „5 стопа“ био је на Малој пијаци.[80]

            Маринко Петровић, који је имао локал на београдској Малој пијаци помиње се 24. новембра 1887. године, међу „II класом бакала који плаћају 1 дин[ар] месечно“.[81]

            Трговац Маринко Петровић са београдске „Мале пијаце број 8“, са „дућаном код мејане Ресника“, оглашавао је 1889. године у „Малим новинама“ издавање својих станова и локала. Они су се налазили у „ново озиданим кућама… на Крагујевачком друму више Славије кафане“.[82]

***

            Године 1861, 4. јануара, у „Списку членова Еснафа магазаџинског вароши Београда“, помиње се Јован Марић. Становао је у Савамалском кварту. Био је један од поседника парцела на београдској Малој пијаци 1862. године. Његов плац од „5 фати“ налазио се на вакуфском имању.[83]

***

            Парцела „почившег“ (покојног) магазаџије Томе Илића од „8 фати“ и „4 стопе“, такође се налазила на Малој пијаци. Она се помиње у попису вакуфских имања из 1862. године.[84]

***

            Године 1862, у попису вакуфских имања у Београду, помиње се парцела Јеврема Илића од „8 фати“. Била је лоцирана на Малој пијаци. За Јеврема је наведено, да је био „из Непричева (Непричаве – А. Б.) окр[уга] ваљевског“. По занимању је био „земљедел[ац]“.[85]

            У насељу Непричава у Тамнавској области живи неколико различитих породица са презименом Илић. Ове фамилије нису у међусобном сродству по правој мушкој линији. Није познато, од које од њих је водио порекло поменути Јеврем.[86]

***

            У „Списку членова Еснафа опанчарског“ од 26. јануара 1861. године, наведен је Алекса Ристић из Савамалског кварта. Он је 1862. године био власник плаца од „10 фати“ и „3 стопе“, који се налазио на Малој пијаци.[87]

***

            На Малој пијаци је 1862. године парцелу имао и Светозар Радовановић, шпекулант по занимању. Овај плац од „17 фати“ и „3 стопе“ помиње у попису вакуфских имања у Београду.[88]

***

            Београдски магазаџија Спиридон (Спира) Давидовић помиње се у историјским документима, који датирају из 1860. године (26. јануара, 2. марта, 9. марта и 26. марта).[89]

            За Спиру Давидовића се на другом месту наводи, да је по занимању био „дрвар“. Поседовао је плац од „14 фати“ и „2 стопе“ на београдској Малој пијаци, који се помиње у попису вакуфских имања из 1862. године.[90]

***

            Ива Стојковић имао је плац од „15 фати“. Налазио се на Малој пијаци, а наводи се у документима 1862. године (у попису вакуфских имања). По занимању је Ива био „камараш“. Истовремено је Стојковић био забележен као поседник парцеле у Београду, која је била лоцирана у „Сокаку водећем од Госпоине чесме к Три кључа“.[91]

***

            Драгомир Здравковић био је родом из Шапца. У Београд је дошао после завршене основне школе и запослио се прво у пиљарници, а потом у стакларско – порцеланској радњи. Шездесетих година 19. века постао је помоћник у великој гвожђарској радњи Димитрија – Бобе Петровића „на Сави“. Касније је постао ортак у тој радњи, у којој је укупно провео око 10 година.[92]

            Здравковић је око 1873. године отворио самосталну радњу, са 100 дуката, колико је на име службе добио од Петровића. У питању је била гвожђарница „на ситно“, која се налазила на Зеленом венцу. Када је развио посао, своју радњу је преселио на Малу пијацу (улица Карађорђева 43) и почео трговину на велико.[93]

            Драгомир је био у браку са Цандом, ћерком великог трговца Фоте Неранџића, односно сестричином Милана А. Павловића. Синови су им били: др. Милан, др. Ђорђе – Ђока, Танасије – Таса, Љуба, Синиша и Александар Здравковић. Од њих се једино Ђока оженио. Супруга му је била Францускиња и са њом је имао потомство. Драгомирове ћерке биле су удате за лекаре.[94]

            За једног од поротника Савамалског кварта за 1887. годину, био је изабран трговац Драгомир Здравковић. Његов избор био је извршен 18. децембра 1886. године. Као један од београдских поротника, Здравковић се помиње и током 1889. године.[95]

            Био је и један од утемељивача („утемељача“) Друштва Светога Саве у Београду. У том својству помиње се током 1890. године. Трговац Драгомир Здравковић из Београда помиње се 1892. године, као један од претплатника на дело „Живот и прикљученија“ Доситеја Обрадовића, у издању Српске књижевне задруге.[96]

            За подизање споменика руском конзулу у Косовској Митровици, покојном Шчербини, приложио је 1903. године београдски трговац Драгомир Здравковић 100 динара. Здравковић је тада био постављен за благајника Главног одбора за подизање овог споменика. Године 1907. помиње се као редовни члан Српског трговачког удружења.[97]

            Године 1908, 16. марта у 10 сати увече, у Београду је преминуо трговац Драгомир Здравковић. У матичним књигама умрлих наводи се, да је био рођен у Шапцу, а да је у време смрти био стар 68 година. У браку је провео 30 година. Сахрањен је 18. марта 1908. године на Новом гробљу, а опело је вршио прота Никола Стевановић из Саборне цркве.[98]

            У „Адресној књизи Београда“ из 1912. године се у Карађорђевој улици број 49 наводи објекат, који се тада још увек водио на (покојног) трговца Драгомира Здравковића. [99]

***

Дуванџије (трговци дуваном) Мијајло Митић и Ђорђе Митић помињу се, под редним бројевима 43. и 44, у „Извештају Суду Општине београдске колико има чланова у Еснаву дуванџијском…“. Овај документ датира од 26. јуна 1878. године. Ђорђе Митић имао је дуванџијску радњу „на Малој пијаци преко од каф[ане] ‘Босна’“. Касније, на прелазу из 19. у 20. век, отворио је мењачницу код хотела „Крагујевац“, у Карађорђевој улици. Био је одборник Општине београдске, а 1901. године постао је витез Ордена Таковског крста V степена.[100]

Ђорђе Митић доселио се пре 1875. године у Београд из Ниша, где и данас живе његови рођаци Балтезаревићи (Балтезовићи, Балтези). Опширније је о овој породици писано на другом месту.[101]

***

            У „Београдским општинским новинама“ од 24. децембра 1887. године, објављен списак трговаца, који су изјавили да више неће продавати кафу. Међу њима су били и поједини, који су држали локале на Малој пијаци – магазаџија Милан Обрадовић и трговци браћа Пурић.[102]

Београд, јун 2023.

---

[1] Живети у Београду, књига 3, 1851 – 1867, Документа Управе града Београда, Историјски архив Београда, Београд 2005. (у даљем тексту: Живети…, књ. 3), 376.

[2] Живети…, књ. 3, 397.

[3] Београдске општинске новине, година VI, број 20, Београд недеља 17. мај 1887, 210.

[4] Београдске општинске новине, година VI, број 27, Београд недеља 5. јул 1887, 297 – 298.

[5] Београдске општинске новине, година VIII, број 8, Београд недеља 18. фебруар 1890, 49.

[6] Београдске општинске новине, година IX, број 16, Београд недеља 7. април 1891, 77.

[7] Београдске општинске новине, година XVI, број 15, Београд  12. април 1898, 62.

[8] Милан Ђ. Милићевић, Цртице за ранију слику српске престонице, II, Топографија, Годишњица Николе Чупића, књига XXII, Издање Чупићеве задужбине 51, Београд 1903, 41.

[9] Бранислав Нушић, Стари Београд, Библиотека „Баштина“, 7, Београд 1984. (у даљем тексту: Нушић), 35, 83.

[10] Миливоје М. Костић, Успон Београда, Библиотека града Београда, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 1994. (у даљем тексту: Костић, књ. 1), 31.

[11] Костић, књ. 1, 59.

[12] Милан Леко, Београдске улице и тргови 1872 – 2003, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2003. (у даљем тексту: Леко), 54.

[13] Дивна Ђурић – Замоло, Хотели и кафане у Београду, Музеј града Београда, Монографије 8, Београд 1988. (у даљем тексту: Ђурић – Замоло), 7, 15; Бранко Перуничић, Управа вароши Београда 1820 – 1912, Београд 1970. (у даљем тексту: Перуничић), 408; Костић, књ. 1, 51; Живети…, књ. 3, 312.

[14] Нушић, 35.

[15] Перуничић, 517.

[16] Костић, књ. 1, 51 – 52.

[17] Костић, књ. 1, 52.

[18] Костић, књ. 1, 50 – 52, 175; Ђурић – Замоло, 14.

[19] Душан Ј. Поповић, О Цинцарима, Прилози питању постанка нашег грађанског друштва, Београд 1937. (у даљем тексту: Поповић, О Цинцарима), 427; Нушић, 83; Ђурић – Замоло, 163; Костић, књ. 1, 49.

[20] Ристо Милићевић, Херцеговачка презимена, Београд 2005. (у даљем тексту: Р. Милићевић), 553.

[21] Имена свечара, ова књига важи само за Београд за 1895. годину, Издање штампарије Петра К. Танасковића, репринт издање, Београд 1994. (у даљем тексту: Имена свечара), 27.

[22] Адресна књига Београда 1912, Београд 1912. (скраћено: Адресна књига), део II, 44 – 45.

[23] Ун – ал адресар, Београд – Земун – Панчево, Универзални алманах, Београд 1929. (у даљем тексту: Ун – ал адресар), 187.

[24] Ђурић – Замоло, 14.

[25] Костић, књ. 1, 52; Ђурић – Замоло, 14 – 15.

[26] Александар Бачко, Старе београдске породице – Тоскић, интернет презентација „Породично порекло“, 20. јул 2019, на интернет адреси: https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2019/07/20/%D1%81%D1%82%D0%B0%D1%80%D0%B5-%D0%B1%D0%B5%D0%BE%D0%B3%D1%80%D0%B0%D0%B4%D1%81%D0%BA%D0%B5-%D0%BF%D0%BE%D1%80%D0%BE%D0%B4%D0%B8%D1%86%D0%B5-%D1%82%D0%BE%D1%81%D0%BA%D0%B8%D1%9B/ ; Српска независност, година II, број 107, Београд недеља 18. јул 1882, 414.

[27] Ђурић – Замоло, 15.

[28] Нушић, 83.

[29] Ђурић – Замоло, 15, 180.

[30] Костић, књ. 1, 52; Ђурић – Замоло, 14.

[31] Ђурић – Замоло, 15; Костић, књ. 1, 52.

[32] Адресна књига, део II, 744.

[33] Ун – ал адресар, 187.

[34] Ђурић – Замоло, 14.

[35] Костић, књ. 1, 49 – 50.

[36] Поповић, О Цинцарима, 273; Миленко С. Филиповић, Цинцари у Босни, Српска академија наука, Зборник радова, књига XIV, Етнографски институт, књига 2, Београд 1951, 75, 77.

[37] Перуничић, 517.

[38] Перуничић, 703.

[39] Костић, књ. 1, 53 – 54.

[40] Поповић, 273; Костић, књ. 1, 50, 55 – 56.

[41] Имена свечара, 79, 86.

[42] Адресна књига, део II, 45.

[43] Ун – ал адресар, 187.

[44] Живети у Београду, књига 2, 1842 – 1850, Документа Управе града Београда, Историјски архив Београда, Београд 2004. (у даљем тексту: Живети…, књ. 2), 278.

[45] Перуничић, 431, 517.

[46] Никола Трајковић, Споменар о старом Београду, сто хроника о старом Београду, 1984, 179; Нушић, 83; Леко, 54; Ђурић – Замоло, 14.

[47] Нушић, 83.

[48] Миливоје М. Костић, Успон Београда 2, Библиотека града Београда, Београдско читалиште, ПС „Грмеч“, „Привредни преглед“ Београд, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 2000. (у даљем тексту: Костић, књ. 2), 80 – 81.

[49] Историја Београда, 2, Деветнаести век, Српска академија наука и уметности, Одељење историјских наука, Београд 1974, 453.

[50] Александар Бачко, Старе београдске породице – Ћеловић, интернет презентација „Породично порекло“, Београд 22. октобар 2015, текст на интернет адреси: https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2015/10/22/%d1%81%d1%82%d0%b0%d1%80%d0%b5-%d0%b1%d0%b5%d0%be%d0%b3%d1%80%d0%b0%d0%b4%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%bf%d0%be%d1%80%d0%be%d0%b4%d0%b8%d1%86%d0%b5-%d1%9b%d0%b5%d0%bb%d0%be%d0%b2%d0%b8%d1%9b/

[51] Живети у Београду, књига 4, 1868 – 1878, Документа Управе града Београда, Историјски архив Београда, Београд 2006. (у даљем тексту: Живети…, књ. 4), 258; Поповић, О Цинцарима, 336; Костић, књ. 1, 57, 60, 175.

[52] Адресна књига, део II, 45.

[53] Живети у Београду, књига 1, 1837 – 1841, Документа Управе града Београда, Историјски архив Београда, Београд 2003. (у даљем тексту: Живети…, књ. 1), 291.

[54] Живети…, књ. 2, 313.

[55] Шумадинка, лист за књижевност, забаву и новости, теч. V, N^o 34, Београд 1. мај 1856. (у даљем тексту: Шумадинка), 271; Живети…, књ. 4, 210.

[56] Перуничић, 408.

[57] Шумадинка, 271.

[58] Перуничић, 408.

[59] Перуничић, 430, 517, 521.

[60] Живети…, књ. 3, 312.

[61] Београдске општинске новине, година VI, број 25, Београд недеља 21. јун 1887, 269.

[62] Перуничић, 129.

[63] Живети…, књ. 1, 265.

[64] Перуничић, 408.

[65] Живети…, књ. 3, 313.

[66] Гласник Друштва српске словесности, св. IX,  Београд 1857, 308, 315.

[67] Историјски архив Београда, Општина Стари Град, Саборна црква Светог Арханђела Михаила, Матична књига умрлих 1860 – 1863, бр. 22, 63.

[68] Перуничић, 517.

[69] Имена свечара, 101.

[70] Архив Србије, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд, год. 1840, инвентарни број 132, 4.

[71] Живети…, књ. 3, 233 – 235.

[72] Живети…, књ. 4, 210.

[73] Споменица Друштва Црвеног крста (Друштва Црвеног крижа) 1876 – 1936, Београд 1936, 173 – 174.

[74] Имена свечара, 85.

[75] Перуничић, 517.

[76] Перуничић, 455; П. Срећковић, Синан-паша, Београд 1865, (списак претплатника); Мирко Петровић, Јуначки споменик, пјесне о најновијим турско – црногорским бојевима, друго издање, Цетиње 1864, 202.

[77] Р. Милићевић, 256.

[78] Перуничић, 455, 517.

[79] Живети…, књ. 1, 454; Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, пето издање, Сарајево 1985, 165.

[80] Перуничић, 517.

[81] Београдске општинске новине, година VI, број 48, Београд четвртак 3. децембар 1887, 475.

[82] Мале новине, година II, број 107, Београд недеља 2. април 1889, 4.

[83] Перуничић, 430, 517.

[84] Перуничић, 517.

[85] Перуничић, 517.

[86] Љубомир Павловић, Антропогеографија Ваљевске Тамнаве, Српска краљевска академија, Српски етнографски зборник, књига осамнаеста, Насеља српских земаља – расправе и грађа VIII, Београд 1912, 541 – 542.

[87] Перуничић, 455, 517.

[88] Перуничић, 517.

[89] Живети…, књ. 3, 145 – 146.

[90] Перуничић, 517.

[91] Перуничић, 517, 527.

[92] Костић, књ. 1, 109 – 111.

[93] Костић, књ. 1, 109 – 111, 178.

[94] Костић, књ. 1, 109 – 111, 178; Костић, књ. 2, 106.

[95] Београдске општинске новине, година VI, број 33, Београд уторак 18. август 1887, 352; Београдске општинске новине, година VIII, број 1, Београд петак 6. јануар 1889, 1.

[96] Друштво Светога Саве, IV, 9. књига Друштва Светога Саве, Београд 1890, 82; Доситеј Обрадовић, Живот и прикљученија Димитрија Обрадовича, нареченога у калуђерству Доситеја, I, Српска књижевна задруга, 1, Београд 1892, XXIV.

[97] Београдске општинске новине, година XXI, број 19, Београд недеља 11. мај 1903, 136; Рад у 1907. години, Српско трговачко удружење, Београд 1908.

[98] Историјски архив Београда, Општина Стари Град, Саборна црква Светог Арханђела Михаила, Матична књига умрлих 1905 – 1916, бр. 49, 141 – 142 (71).

[99] Адресна књига, део II, 44.

[100] Александар Бачко, Витезови Ордена Таковског крста – Прилози за биографски речник, књига I, Београд 2020, 82; Живети…, књ. 4, 258; Пера Тодоровић, Зборник радова, Институт за књижевност и уметност, Београд 1999, 412; Адресна књига…, део III, 147; Београдске општинске новине, година XIX, број 28, Београд 29. јул 1901, 147.

[101] Александар Бачко, Београдске банкарске, мењачке и сарафске породице у 19. и почетком 20. века, Београд 2018, 68 – 77.

[102] Београдске општинске новине, година VI, број 51, Београд четвртак 24. децембар 1887, 504.