„БИСЕРНИ ВИТЕЗОВИ“ – ОСВРТ НА КРАЉЕВСКИ И ХАШЕМИТСКИ РЕД БИСЕРА

Посвећено Његовом Величанству Муедзул Лаил Тан Кираму

Султану Сулуа и Северног Борнеа

Поглавару Краљевског Дома Султаната Сулуа и Северног Борнеа

Иако је Краљевски и Хашемитски Ред Бисера званично основан јуна 2011. године, ипак се ради о институцији, чији су корени знатно дубљи. Када је данашњи Султан Сулуа и Северног Борнеа, Његово Височанство Муедзул Лаил Тан Кирам, искористивши своје суверено право као „Fons honorum“, решио да оснује Ред, објединио је владарске, племићке и витешке традиције Султаната, на начин прилагођен међународним нормама.1

О овом питању ће у даљем тексту бити више речи. Међутим, на првом месту осврнућемо се на само име овог Реда.

* * *

Готово од самих почетака људске цивилизације, бисер је представљао нешто веома драгоцено, али у исто време и нешто префињено и раритетно. Симболика бисера веома је велика. Он се помиње у многим старим списима. Свете књиге великих светских религија, међу којима су и хришћанство, ислам и хиндуизам, помињу бисер, најчешће као симбол велике вредности.2

За Султанат Сулу и Северни Борнео бисер има још већи значај него за већину осталих земаља. На острвима Сулу архипелага бисери се већ вековима прикупљају на традиционалан начин. Сматра се, да су бисери из Сулуа највреднији на свету. Вековима је султан Сулуа и Северног Борнеа једини имао право поседовања најкрупнијих и највреднијих примерака бисера пронађених у овом архипелагу. Иако су за прекршиоце овог закона следовале веома оштре казне, ипак су поједини изузетни примерци тајним каналима налазили свој пут до Европе и других дестинација. Бисери су за ову земљу од велике важности и због тога, што већ дуго времена представљају један од стубова њене економије.3

* * *

Термин „Хашемитски“ у називу Реда има утемељење у самим коренима династије Кирам, као и историјату Султаната Сулуа и Северног Борнеа. Овај термин односи се на старо арапско племе Хашемита, потомака Хашима. У питању је огранак већег племена, Курејша. Из племена Хашемита поникли су и сам пророк Мухамед, његова ћерка Фатима и зет Алија, дакле најважније личности ислама. Корени овог племена су у региону Хеџаз у данашњој Саудиској Арабији, недалеко од Црвеног мора.4

У ужем смислу речи, Хашемити су потомци пророка Мухамеда, преко његове ћерке Фатиме и зета Алије. Фатима и Алија имали су више деце, али се поуздано зна, да је зреле године дочекало њих четворо. У питању су били синови Хасан ибн Али и Хусеин ибн Али, као и ћерке Зајнаб и Ум Култум. Потомци Фатиме и Алије носе зову се почасним титулама саид (господар) и шaриф (племенити).5

Од старог племена Хашемита се у исламском свету развило се више значајних династија. Међу њима су биле некадашње династије: Краљевине Хеџаз, Сирије, Северног Јемена и Ирака. Истог порекла били су и шaрифи Меке. Хашемитског порекла су и данашње краљевске куће Јордана и Марока.6

Краљевски дом Кирам од Сулуа и Северног Борнеа спада у ред династија, које имају хашемитско порекло. Наиме, у првој половини 15. века у Сулу је дошао Саид Абубакар Абирин, истраживач и истакнути исламски вероучитељ. Рођен је у Џохору на Малајском полуострву, а био је арапског, тачније хашемитског порекла. Оженио се принцезом Парамисули и након смрти свог таста раџе Багуинде, око 1450. године, основао је Султанат Сулу. Владарско име Саид Абубакар Абиринa било је Шариф ул – Хашим. Данашња владарска кућа Султаната Сулуа и Северног Борнеа, Кирам, води порекло од њега.7

Као што је поменуто, титулу саида имају право носити Хашемити у ужем смислу речи, односно потомци пророка Мухамеда преко његове ћерке Фатиме. У складу са традицијама своје земље, као и свог хашемитског порекла, Његово Величанство Султан Сулуа и Северног Борнеа понео је титулу великог саида (Grand Sayyid), односно великог господара Краљевског и Хашемитског Реда Бисера. Ова титула је утолико прикладнија за ову функцију Његовог Величанства, пошто се ради о традиционалном еквиваленту титуле великог господара Реда на енглеском језику (Grand Master).8

* * *

Титула султана је свакако једна од најзначајнијих и најчешћих краљевских титула у земљама са дубоко укорењеним исламским традицијама. Ова титула долази из арапског језика и изведена је од термина „султах“, са значењем „власт“, односно „моћ“. На просторима Сулу архипелага она је присутна од средине 15. века. Његово Величанство Муедзул Лаил Тан Кирам је 35. султан Султаната Сулуа и Северног Борнеа.9

Под термином „Fons honorum“ (извор части) подразумева се особа, која по својој позицији, има суверено право, да другим особама дарује легитимне племићке титуле, или чланство у витешким редовима. У питању су, дакле, особе, које су или владари држава, поглавари династија, или поглавари традиционалних (старих) верских заједница. Оснивањем Краљевског и Хашемитског Реда Бисера, Његово Величанство Муедзул Лаил Тан Кирам је искористио ово своје суверено право као султан Султаната Сулуа и Северног Борнеа, односно као поглавар владарске куће Кирам.10

* * *

Поред симболике по питању самог имена, ознаке Краљевског и Хашемитског Реда Бисера такође садрже одређено симболичко значење. На ознакама Реда (колари, значке, звезде, минијатуре и розете) налазе се елементи из грба Султаната Сулуа и Северног Борнеа, као што су: двострука сабља, бисер, полумесец, звезда и  круна.11

Поред полумесеца и звезде, који су јасно повезани са исламском традицијом Султаната Сулуа и Северног Борнеа, једно од најзначајнијих места на ознакама Краљевског и Хашемитског Реда Бисера заузима двострука сабља, највероватније Зулфикар. Ово је симбол који се налази и на грбу Султаната Сулуа и Северног Борнеа. У питању је легендарна рачваста (двострука) сабља или мач, коју је Алији дао његов таст, пророк Мухамед. Зулфикар је, између осталог, симбол оштре разлике између исправног и погрешног.12

Симболика бисера за Сулу већ је наведена. Круна на ознакама Краљевског и Хашемитског Реда Бисера означава владарско достојанство султана Сулуа и Северног Борнеа. На напрсној звезди Реда јављају се и митске животиње (полу тигрови – полу рибе), које се налазе као држачи штита на великом грбу овог султаната.13

* * *

Краљевски и Хашемитски Ред Бисера дели са на више степенова. Највиши степен, краљевски компањон, резервисан је искључиво за припаднике садашњих и бивших владарских кућа. Поред овог, постоји још пет степенова у Реду: велики кордон, истакнути компањон, компањон, официр и члан. Ово рангирање у извесној мери подсећа на различите редове традиционалног племства и привилегованих редова друштва у Султанату Сулуа и Северног Борнеа (дату, туан…), али и на европске краљевске витешке редове. Чланство у Реду може се стећи само у складу са жељом и одобрењем његовог Врховног Господара (Grand Sayyid). Овим династичким Редом његов Врховни Господар награђује особе свих националности и вероисповести, које су се посебно истакле својом службом, делима и верношћу Краљевском дому и Султанату Сулуа и Северног Борнеа, као и оне, који су у својим пољима делатности стекли изузетан реноме на међународном плану.14

У свом изузетном тексту о хералдичким привилегијама Реда (Heraldic privileges of the Royal and Hashemite Order of the Pearl), Његова Екселенција Кимон Александер Андреоу изнео је веома детаљан увид у хералдичке аспекте Реда, тако да се на овом месту нећемо посебно бавити њима.15

* * *

Међу припаднике Краљевског и Хашемитског Реда Бисера убрајају се поједине значајне личности, како из реда краљевских породица, тако и из редова научника, уметника, као и други истакнути појединци. На овом месту поменућемо само неке: Њ.В. Соломон Игуру I краљ (омукама) Бунјоро-Китаре, Њ.В. Кигели V краљ Руанде, Њ.К.В. Дуарте Пио кнез Бреганце „de iure“ краљ Португалије, Њ.К.В. Давид Багратион-Мухрански принц престолонаследник Грузије, Њ.Ц.В. Ермијас Сахле Селасије принц престолонаследник Етиопије, Њ.Ц.К.В. надвојвода Јозеф Карл фон Хабсбург, Њ.К.В. принцеза Маргарета Хоенберг, Њ.К.В. принц Александар Павлов Карађорђевић, Њ.К.В. принц Владимир Карађорђевић, Њ.К.В. принцеза Јелисавета Карађорђевић, Њ.К.В. принцеза Бригита Карађорђевић, Њ.К.В. принцеза Лућиана Палавићини Хасан од Авганистана, Њ.К.В. принцеза Махера Хасан од Авганистана, Њ.К.В. принц Осман Рифат Ибрахим, Њ.К.В. Мохсин Али Кан од Хајдерабада као и многи други истакнути чланови Реда.16

* * *

Иако се, у складу са дугом традицијом и духом Султаната Сулуа и Северног Борнеа, Краљевски и Хашемитски Ред Бисера званично не назива витешким редом, он свакако, из европског аспекта гледано, јесте витешки ред краљевског дома. Због тога писцу ових редова не треба замерити ауторску слободу, да назове припаднике Краљевског и Хашемитског Ред Бисера – „Бисерним Витезовима“.

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Београд, октобар 2012.

Напомена: овај текст је први пут објављен на интернет презентацији Центра за истраживање православног монархизма http://www.czipm.org

Извори и литература

  1. Подаци са званичне интернет презентације Султаната Сулуа www.royalsultanateofsulu.org/#!order-of-the-pearl (у даљем тексту: Султанат Сулу); Royal and Hashemite Order of the Pearl, текст на Википедији на енглеском језику en.wikipedia.org/wiki/Royal_and_Hashemite_Order_of_the_Pearl (у даљем тексту: Royal and Hashemite Order of the Pearl); Kimon Alexander Andreou, Heraldic privileges of the Royal and Hashemite Order of the Pearl, www.czipm.org/heraldic-sulu.html (у даљем тексту: Andreou).
  2. Julie McCarty, The Pearl of Great Price, 2007, 46; Pearl, текст на Википедији на енглеском језику en.wikipedia.org/wiki/Pearl (у даљем тексту: Pearl).
  3. James Francis Warren, The Sulu zone 1768 – 1898, Singapore 2007, 72 – 74; George Frederick Kunz, Charles Hugh Stevenson, The book of the pearl, Toronto 1993, 214, 220, 468; Paul C. Southgate, John S. Lucas, The Pearl Oyster, 2008, 25; Pearl.
  4. Hussain al-Mousawi, The Genealogy of the Prophet Muhammed and the Royal Houses of the Middle East with emphasis on the Hashemite (Alawaite) Kingdoms, Genealogica & Heraldica Ottawa 1996, Ottawa 1998. (у даљем тексту: Mousawi), 219 – 238; Bernard Reich, Political Leaders of the Contemporary Middle East and North Africa, 1990. (у даљем тексту: Reich), 233; David Seddon, A Political and Economic Dictionary of the Middle East, London 2004. (у даљем тексту: Seddon), 241; Hashemite, текст на Википедији на енглеском језику en.wikipedia.org/wiki/Hashemite (у даљем тексту: Hashemite).
  5. Mousawi, 219 – 238; Reich, 233; Fatimah, текст на Википедији на енглеском језику en.wikipedia.org/wiki/Fatimah.
  6. Mousawi, 219 – 238; Reich, 233; Seddon, 241; Hashemite.
  7. Ahmad Ibrahim, Sharon Siddique, Yasmin Hussain, Readings on Islam in Southeast Asia, Institute of Southeast Asian studies, Singapore 1985, 50 – 55; List of sultans of Sulu, текст на Википедији на енглеском језику en.wikipedia.org/wiki/List_of_sultans_of_Sulu, Muhammad Shah of Brunei, текст на Википедији на енглеском језику en.wikipedia.org/wiki/Muhammad_Shah_of_Brunei; Muhammad Hassan, текст на Википедији на енглеском језику en.wikipedia.org/wiki/Muhammad_Hassan.
  8. Mousawi, 223; Fatimah; Султанат Сулу; Royal and Hashemite Order of the Pearl; Andreou.
  9. Juan Eduardo Campo, Encyclopedia of Islam, New York 2009, 643; Sultan, текст на Википедији на енглеском језику en.wikipedia.org/wiki/Sultan.
  10. Antti Matikkala, The Orders of Knighthood and the Formation of the British Honours System 1660 – 1760, 2008, 100; Fons honorum, текст на Википедији на енглеском језику en.wikipedia.org/wiki/Fons_honorum; Султанат Сулу; Royal and Hashemite Order of the Pearl.
  11. Andreou; Royal and Hashemite Order of the Pearl.
  12. Madonna Gauding, The Signs and Symbols Bible, New York 2009, 105; Roy Jackson, Fifty Key Figures in Islam, 2006, 17; Zulfiqar, текст на Википедији на енглеском језику en.wikipedia.org/wiki/Zulfiqar.
  13. Andreou; Royal and Hashemite Order of the Pearl.
  14. Султанат Сулу; Royal and Hashemite Order of the Pearl.
  15. Andreou.
  16. Royal and Hashemite Order of the Pearl.
Advertisements
„БИСЕРНИ ВИТЕЗОВИ“ – ОСВРТ НА КРАЉЕВСКИ И ХАШЕМИТСКИ РЕД БИСЕРА

NOTES FROM THE HISTORY OF THE SULTANATE OF SULU DURING THE 19th CENTURY – PERIOD OF TEN RULERS

Dedicated to His Majesty Sultan Muedzul Lail Tan Kiram of Sulu

Head of the Royal House Sultanate of Sulu

Introduction

Period of 19th century was in the history of the Sultanate of Sulu very dynamic and marked with various important events. During this century, there was ten Sultans as the heads of state of Sulu. Here will be presented some of the important events, related to their rule in the century of the world’s industrial and technological revolution.

The Sultanate of Sulu entered in the 19th Century as ally of the British Empire. This alliance was dating back to the mid 18th century, when the two countries started their joint struggle against the Spanish. The British in the 18th century had their trading post in the Sultanate of Sulu, more precisely at Balambangan island, near the northern coast of Borneo. The Sultan of Sulu issued a permission for its foundation. This outpost was abandoned by 1775, because it was heavily damaged during the frequent pirate attacks.[1]

 

Coat of Arms of the Royal Sultanate of Sulu and North Borneo

Coat of Arms of The Royal Sultanate of Sulu and North Borneo

 

 

Sultan Sharapud-Din

At late 18th and early 19th century the Sultanate of Sulu was under the rule of Sultan Sharapud-Din. He was the head of the country from 1789, until his death, in 1808. He lived to old age. He was the son of Sultan Alimud-Din I. During his reign, namely in 1803, the British renewed their presence on the island Balambangan, but this time in the form of military base. From there, however, they withdrew in November 1805.[2]

Sultan Alimud-Din III

Sultan Sharapud-Din was succeeded on the throne by his son, Sultan Alimud-Din III. He ruled very briefly, considered to be only 40 days. He died in 1808, the same year as his father. He probably died of smallpox, which raged in that year on the main island of Sulu archipelago, Jolo.[3]

Sultan Aliyud-Din I

After Alimud-Din’s death, on the throne of this island monarchy, came his younger brother, a pious Sultan Aliyud-Din I. He ruled between the 1808. and 1821. When the Spanish lost Mexico in 1821, their possessions in the Philippines came under the direct rule of Madrid. This further influenced the deterioration in relations between the Spanish Empire and the Sultanate of Sulu.[4]

Sultan Shakirul-Lah

In the 1821. Sultan of Sulu became Shakirul-Lah. He was the brother of the Sultans Alimud-Din III and Aliyud-Din I, and the son of Sharapud-Din. He is remembered as a great benefactor of the poor. He reigned for only two years, until his death, in 1823.[5]

Sultan Jamalul-Kiram I

Sultan Jamalul-Kiram I was the son of Sultan Alimud-Din III. He ruled the Sultanate of Sulu between 1823. and 1844. The royal House of Kiram, Sultanate of Sulu ruling family, is named after him.[6]

The Spanish fleet under the command of Captain Alonso Morgado in 1824. won a victory over some slave traders and pirates, who came from Sulu. This event improved the Spanish naval supremacy in these waters. The following period was also marked by several Spanish naval victories, which led to a reduction in the Sultanate’s maritime power.[7]

During 1840s, besides Spanish colonial interests in the territory under the rule of Sulatanate of Sulu, interests among other world powers has increased, such as: France, Britain, Germany and the United States of America.[8]

Sultan Mohammad Pulalun Kiram

Mohammad Pulalun Kiram (Pogdar) was the Sultan of Sulu in the period from 1844, until his death, in 1862. He was the son of the previous ruler of Sulu, Sultan Jamalul-Kiram I. He was regarded as capable administrator and a just ruler.[9]

French fleet under Admiral Jean-Baptiste Cécille attacked the Jolo and after that, in 1844/1845, conducted a naval blockade of the island of Basilan, forcing the local leaders to recognize the sovereignty of France, on 13. January 1845. In this way, French forced the Sultanate of Sulu to formally cede Basilan for 100 000 piasters (500 000 francs), on 20. February 1845. Their intention was to create the naval base, similar to British base in Hong Kong. However, they gave up the project, as they were encountered by fierce resistance of the local population and the Spanish Empire. The Spanish also strongly opposed by diplomatic means, claiming that Basilan is part of their possessions in the Philippines. The French issued the proclamation on 5. August 1845, claiming that they have no longer interests in Basilan.[10]

After a long period of mutual devastations and conflicts between the Spanish and the Sultanate of Sulu, in 1848. there has been a significant shift in favor of the Spanish interests. One of the main causes of this turning point, was remarkable technological advance of world powers and the emergence of new types of weapons. Especialy introduction of steamships in the Spanish Navy was of great importance. Establishment of the Spanish fortress Queen Isabella II (Fuerte Isabella Segunda Reina) in Basilan was also very important, as well as some other factors.[11]

Strong Spanish fleet led by the Governor-General of the Philippines, Narciso Claveria, invaded in 1848. fort Balangingi on Tungkil, one of the Sultanate of Sulu islands. The fort was conquered, but the local commander managed to avoid capture. After that, the Spanish conquered Maluso on Basilan island.[12]

During the year 1850, Spanish Governor-General of the Philippines Antonio de Urbistondo, again attacked Balangingi on the island Tungkil and destroyed remaining fortifications. Later, on 28. February 1851, he attacked Јolo and completely destroyed and burned the town. On that occasion he seized 112 pieces of artillery.[13]

The Spanish officially declared the annexation of the Sultanate of Sulu in April 1851, during the reign of Sultan Mohammad Pulalun Kiram. Only territory of North Borneo was exempt from this annexation.[14]

Sultan Jamalul A’Lam

To the throne of Sultanate of Sulu came Sultan Jamalul A’Lam in 1862. He was son of the previous Sultan, Mohammad Pulalun Kiram. Sultan Jamalul A’Lam was the ruler of Sulu, until his death, in 1881. During his reign, there was a significant number of important events concerning Sultanate.[15]

On 21. February 1876, after a series of unsuccessful attempts, the Spanish launched a large-scale attack on Jolo. Their contingent, led by Admiral Jose Malcampo, consisted of 9000 soldiers, 11 cargo ships, 11 gunboats, and 11 steamships. They conquered Jolo and established a Spanish garrison there. This garnison was led by Captain Pascual Cervera. He was assigned to the function of the military governor, which he held until December 1876. Until 1899. this position was held by a certain number of Spanish officers. The Spanish built fort in Jolo, but they did not feel safe there, because of the frequent attacks by the population of Sulu.[16]

Sultan of Sulu signed a peace treaty with the Spanish on 22. July 1878. According to the Spanish version, it was transfer of the sovereignty over Sulu archipelago, while by version in Tausug language it was introducing a protectorate. After the signing of the peace, Sultan Jamalul A’Lam moved his court in Maymbung.[17]

Also, there were some major events on the southern borders of the Sultanate of Sulu, during this period. In 1865, the American Consul to Brunei, Claude Lee Moses, concluded with the Sultanate of Sulu ten-year lease agreement on the North Borneo. Due to financial difficulties, he had to transfer his rights to the Austro-Hungarian consul in Hong Kong, baron Gustav von Overbeck. Sultan Jamalul A’Lam on 22. January 1878. signed an agreement with baron von Overbeck and British, brothers Alfred and Edward Dent. By terms of this agreement, the North Borneo given in a ten-year lease to the Company Dent and Oferbek. In return, the Sultanate received the necessary weapons and certain funds, which are paid annually. Due to the signing of the mentioned peace of 22nd July 1878, the property of Company Dent and Overbeck at the North Borneo was threatened.[18]

In 1880. Overbeck transferred his rights to the Dent brothers. The British established in July 1881 British North Borneo Provisional Association Ltd. In May 1882, when this association get the Charter of Queen Victoria, they formed the North Borneo Chartered Company. The company strengthened in this area, and stopped the spread of the Spanish sphere of influence to Borneo.[19]

Sultan Badarud-Din II

Sultan Badarud-Din II was the son of Sultan Jamalul A’Lam. He came to the throne of Sulu after his father’s death, in 1881. He ruled for three years. Sultan Badarud-Din II died on 22 February 1884, without male heir.[20]

Sultan Jamalul-Kiram II (first reign)

Jamalul-Kiram II was declared Sultan by his supporters in 1884, following the death of his brother, Sultan Badarud-Din II. It is believed that the earlier name of Sultan Jamalul-Kiram II was Amirul Kiram II. His reign was unsuccessfully challenged by the grandson of Sultan Shakirul-Lah, Datu (Prince) Aliud-Din. Because of that, Aliud-Din was forced to flee to the island Basilan. As a mediator between the Sultan and Aliud-Din appeared Harun Ar-Rashid (descendant of Alimud-Din by Datu Putong).[21]

Sultan Harun Ar-Rashid

Spanish intrigue led to the arrival of the mentioned Harun Ar-Rashid at the Sultan’s throne. He was declared Sultan of Sulu in Manila in 1886. Harun Ar-Rashid never gained the support of the majority of the population Sulu. When in 1894. became clear, that he is no longer necessary to the Spanish, he was forced to abdicate. He went to Palawan, where he died in 1899.[22]

The Chinese who lived at Sulu Archipelago were supplying Sultanate with arms. It was used for fighting against the Spanish. In exchange, they took slaves and material goods. At that time Chinese prevailed in Sulu trade.[23]

In April 1887. The Spanish suddenly attacked Maymbung, then capital of the Sultanate. On that occasion, they seized a large amount of weapons. Property of the local Chinese was destroyed, and they were deported to Jolo. In 1888, despite the fact that it was a leased territory, British proclaimed they protectorate in North Borneo.[24]

Sultan Jamalul-Kiram II (second reign)

In 1894. Sultan Jamalul-Kiram II managed to re-assert his authority in this monarchy. The Spanish finally admitted him as the Sultan of Sulu. Jamalul-Kiram II died on 7. June 1936.[25]

During his rule, in 1895, the unit of the Sultanate of Sulu, led by prominent military leaders, brothers Datu Julkarnain and Datu Kalbi, attacked the Spanish troops in the Jolo. However, this attack was rejected by the combined forces of the Spanish Army and military units of their Filipino allies.[26]

The Spanish have lost the Spanish – American War. Under the terms of the Paris Peace, 1898, they gave certain territories to the United States of America. Among these territories were the Philippines. Concerning these circumstances, U.S. Brigadier General John Coalter Bates made the agreement with the Sultan of Sulu Jamalul-Kiram II, on 26th August 1899. It is interesting that, under the terms of the agreement, although it acknowledges the supremacy of Americans, the Sultanate of Sulu remained full sovereignty over the North Borneo.[27]

Conclusion

In the tumultuous period, as was the 19th century, the Sultanate of Sulu came in contact with various colonial powers of the time, such as: Spain, United Kingdom, France and the United States. These contacts were usually concerning conflicts between them, although there were some inter-state cooperation.

Although the Sultanate of Sulu entered in the 19th century as an important regional entity, its influence in the region has decreased during this century. As in previous centuries, the Sultanate of Sulu led continual struggle with the world’s colonial powers, but this time appeared some new factors. In the first place it was a more modern weapons, which world powers began to use. Appearance of steamships, for example, has had a major impact on the balance of power in the maritime domination. The Sultanate of Sulu haven’t had industrial and economic base for the production or supply of modern weapons. Despite persistent and courageous struggle for freedom of the Sultans, the leaders, and the people of Sulu, the impact of this state in the region was gradually decreasing in the age of the industrial and technological revolution.

ALEKSANDAR BAČKO

Belgrade, 2012.

Sources and literature

[1] Frans Welman, Sabah, Borneo Trilogy, Book One, Volume 1, 2011. (further: Welman), 161; Keat Gin Ooi, Southeast Asia: A Historical Encyclopedia, from Angkor Wat to East Timor, Volume 1, 2004. (further: Ooi), 154; Vic Hurley, Swish of the Kris, the Story of the Moros, 2010 (further: Hurley), 121.

[2] The History of Sulu, Division of Ethnology Publications, Volume 4, 1905, (further: The History of Sulu), 190 – 193; Sixto Y. Orosa, The Sulu Archipelago and its people, 1923, (further: Orosa), 29; Eufronio Melo Alip, Political and Cultural History of the Philippines: Since the British Occupation, 1949, 27; Ahmad Ibrahim, Sharon Siddique, Yasmin Hussain, Readings on Islam in Southeast Asia, Institute of Southeast Asian studies, Singapore 1985. (further: Ibrahim, Siddique, Hussain), 50 – 51, 55; Ooi, 154; Welman, 161; Hurley, 121.

[3] Orosa, 29; The History of Sulu, 193; Ibrahim, Siddique, Hussain, 50 – 51; Philippine studies, Volume 42, Manila 1994. (further: Philippine studies), 33.

[4] Ibrahim, Siddique, Hussain, 55; Orosa, 29; The History of Sulu, 193; Philippine studies, 26, 33, 37; Gregorio F. Zaide, World History, 1994. (further: Zaide, World History), 311.

[5] The History of Sulu, 193; Orosa, 29; Ibrahim, Siddique, Hussain, 55; Clemencio Montecillo Bascar, Sultanate of Sulu: the unconquered kingdom, Western Mindanao State University, 2003. (further:  Bascar), 19; Philippine studies, 26, 33, 37.

[6] Orosa, 29; The History of Sulu, 193, 199; Bascar, 19; Ibrahim, Siddique, Hussain, 55; Philippine studies, 33, 37.

[7] The History of Sulu, 193.

[8] Orosa, 29.

[9] Ibrahim, Siddique, Hussain, 55; The History of Sulu, 218; Orosa, 31; Philippine studies, 27, 33; Bascar, 19; Gémino H. Abad, Memories, visions, and scholarship, and other essays, University of the Philippines, Center for Integrative and Development Studies, 2001. (further: Abad), 106, 133; Samuel K. Tan, Filipino Muslim perceptions of their history and culture as seen through indigenous written sources, 2003. (further: Tan), 16.

[10] Robert Aldrich, Greater France: A History of French Overseas Expansion, 1996, 75; Nicholas Tarling, The Cambridge History of Southeast Asia: Volume 2, The Nineteenth and Twentieth Centuries, 1994, 27, 43; Jose Torres, John Nery, Into the mountain, 2001, 165; The History of Sulu, 199.

[11] The History of Sulu, 199.

[12] The History of Sulu, 199, 201, 204.

[13] The History of Sulu, 206, 224.

[14] The History of Sulu, 209 – 212.

[15] Ibrahim, Siddique, Hussain, 55; Orosa, 31; The History of Sulu, 224, 233; Philippine studies, 33, 37.

[16] Orosa, 32; The History of Sulu, 224, 248; Abad, 106, 133; Tan, 16.

[17] The History of Sulu, 229, 232.

[18] Philippine studies, 27 – 28; The History of Sulu, 225 – 226; Volker Schult, Wunsch und Wirklichkeit, Deutsch–philippinische Beziehungen im Kontext globaler Verflechtungen 1860–1945, Berliner Südostasien-Studien, Band 8, Berlin 2008. (further: Schult), 51 – 53.

[19] Schult, 51 – 53.

[20] Ibrahim, Siddique, Hussain, 55; Orosa, 33; Philippine studies, 33, 37; The History of Sulu, 237; Schult, 63; Tan, 16; Abad, 106.

[21] Philippine studies, 30, 37; Orosa, 34 – 35, 107; Habib Jamasali Sharief Rajah Bassal Abdurahman, The Sultanate of Sulu: their dominion, 2002. (further: Abdurahman), 80; Abad, 106, 133; Schult, 63; Tan, 16.

[22] Bascar, 19; Orosa, 34; Ibrahim, Siddique, Hussain, 55; Schult, 63; Abad, 133; Philippine studies, 30, 33, 38.

[23] Schult, 64.

[24] Schult, 60, 64, 78; The History of Sulu, 241.

[25] Orosa, 35, 107; Abdurahman, 80; Bascar, 19; Ibrahim, Siddique, Hussain, 55; Philippine studies, 30; Tan, 16; Abad, 106, 133.

[26] Gregorio F. Zaide, The pageant of Philippine history: political, economic, and socio-cultural, Volume 1, 1979, 556; Salah Jubair, Bangsamoro, 1999, 53.

[27] The History of Sulu, 245; Philippine studies, 28; Orosa, 35, 37; Bascar, 87 – 88; Zaide, World History, 311.

NOTES FROM THE HISTORY OF THE SULTANATE OF SULU DURING THE 19th CENTURY – PERIOD OF TEN RULERS

CONFLICTS BETWEEN THE SULTANATE OF SULU AND THE DUTCH REPUBLIC AT MID-18th CENTURY

Dedicated to His Majesty Sultan Muedzul Lail Tan Kiram of Sulu

Head of the Royal House Sultanate of Sulu

Introduction

In the history of the Sultanate of Sulu, there was a number of important and often epochal events that have significantly influenced the state system and the people of the island monarchy. Neither the 18th century is no different from other periods of the past of the Sultanate of Sulu. Among the important events during this period were the conflicts of the Sultanate with the Republic of Holland.

Sultanate of Sulu

A number of islands that are surrounding the Sulu Sea, as well as parts of larger islands of Mindanao and Borneo, are the territories that have historically belonged or still belong to the Sultanate of Sulu. This area is populated by Tausug people (or: Joloano, Sulu, Suluk), which mostly belongs to the Islamic religion. Today most of these people lives in Sulu Archipelago (Sulu, Basilan, Tawi – Tawi, and many other smaller islands). There are also Tausugs in other parts of the Philippines: in the city of Manila, as well as on the islands of Palawan, Cebu (Segbu) and Mindanao. There is a certain number of this people in the province of Sabah in Malaysia. At the turn of the 20th in 21st century, there was total number of about 1 100 000 Tausugs. These people speak the language, which belongs to Austronesian language group, more precisely the Central – Philippine languages.[1]

Jolo (Sulu) appeared in Chinese historical sources as early as 13th and 14th century. At that time, trade was developed between the islands of Sulu and China. It is considered, that the Islamization of Sulu by the Chinese Muslims and Arabs began in that period.[2]

Prominent explorer and Islamic religious teacher of Arabic origin, Said Abubakar Abirin, was born in Johor on Malay Peninsula (in the present-day Malaysia). During the first half of the 15th century, he came on the islands of the archipelago of Sulu. There he married a local princess Paramisuli. After the death of his father in law Raj Baguinde, about 1450, Said Abubakar founded the powerful Sultanate of Sulu. As its first sultan, he took the ruler name Sharif Ul – Hashim.[3]

When in the year 1571. Miguel López de Legazpi on behalf of the Spanish crown won Manila, there was a establishment of colonial power in much of the Philippine Islands. However, the Spanish power and influence were not equally represented throughout the archipelago. Military units of the Sultanate of Sulu and Mindanao defeated the Spanish troops and maintain independence in the long term. Also, many mountain areas in the interior of the Philippine Islands remained virtually untouched. Spanish colonies in the Philippines were ruled by the governor, who was responsible to Viceroy of Mexico. The Spaniards considered Philippines, in administrative terms, a branch of its colonies in Latin America.[4]

Sultanate of Sulu and North Borneo

Sultanate of Sulu and North Borneo

 

 

Dutch Republic

In times of conflict between the Dutch Republic and the Sultanate of Sulu in the 18th century, this European country was a confederate republic and officially called the Republic of the Seven United Netherlands (Dutch: Zeven Verenigde Republiek der Nederlanden). The Dutch Republic was founded in year 1581, after the liberation from Spanish authorities. The Dutch provinces were previously ruled by the Habsburg Spain. In 1568. Dutch people led by William I of Orange (Willem van Oranje) revolted against the Spanish King Philip II of Habsburg. This was the beginning of a very long Eighty Years War (1568 – 1648), also called the War for Dutch independence. In 1580. some of the Dutch provinces signed the Union of Utrecht, which laid foundations for their unification. The formal declaration of independence was signed on 26 July 1581. Spain did not recognize Dutch independence until the signing of a twelve-year truce in 1609.[5]

Despite to conflicts with the Spaniards, the Dutch in that period were able to develop a very advanced state, in economic, political and military terms. It is the 17th century called the Dutch Golden Age (Dutch: Gouden Eeuw). Netherlands at that time established trade links with many overseas countries and provinces, which further led to the establishment of its colonial policies. In this way, Dutch Republic was ranked among the world powers of 17th century.[6]

The Dutch East India Company (Dutch: West-Indische Vereenigde Compagnie, VOC for short), was established in 1602. At that time, the Dutch parliament awarded the company for the first time a monopoly on 21 years of state colonies in Asia. The Dutch East India Company thus became the second international company in the world, after two years earlier had founded the British East India Company. The Dutch company had primarily commercial function, but it owned and substantial (quasi) state elements, such as the ability to wage war, and negotiates peace, establish new colonies, perform judicial functions (including the execution of convicts), minting money, etc.[7]

East India Company managed the Dutch colonies in what is now Indonesia (Dutch East India), Taiwan, Sri Lanka (Ceylon Dutch), some parts of the Indian subcontinent, South Africa and elsewhere. The first Dutch colonies on the Indonesian islands were established in the early 17th century (in Java Banten in 1603. and Jayakarta or Batavia, on the same island in 1611). Batavia, later Jakarta, was the center of the colonial Dutch East India Company.[8]

The Dutch also founded the West India Company (Dutch: Geoctroyeerde Westindische Compagnie, abbreviated WIC) in 1621. It has administered in the similar way their possessions in South America, the Caribbean, North America and in parts of Africa.[9]

The Spanish Empire

The third important factor in the Sulu – Dutch conflicts was the Spanish Empire. One of the first colonial European powers, began its overseas expansion during the 15th century. When Christopher Columbus in 1492. discovered America, he immediately proclaimed the Spanish rule in the new territory. The so-called Spanish Golden Age (Spanish: El Siglo de Oro) began right after the end of the Reconquista (1492), and the unification of Castile and Aragon. In the early 16th century Habsburgs came to power in Spain. They ruled the country at the time of its greatest progress.[10]

During the 16th and 17th century the Spanish were significantly expanding their overseas possessions. They were the leading European colonial power of that period. Under their rule was large part of the South American continent, Central America, as well as substantial parts of North America. From America, across the Pacific, their power spread to the Philippines. There were also Spanish colonies in Africa. There were some of European countries and regions under the supreme authority of the Spanish crown in certain times, for example: Netherlands, Milan and Kingdom of Sicily.[11]

Ferdinand Magellan landed in the Philippines in 1521. and declared the supremacy of the Spanish king Charles I of Habsburg over these islands. Magellan was killed shortly after, at Philippine Island Mactan, in conflict with the army led by the local ruler, datu Lapu – Lapu (datu is noble or ruler title in Southeast Asia). Spaniards did not returned to the Philippines until 1543, when they were led by Lopez de Villalobos. Then they actually established their power on the part of the archipelago, which they called after king Philip II of Habsburg.[12]

The background of the conflict

The military conflict between the forces of the Sultanate of Sulu and the Netherlands is necessary to consider in broader historical context. Firstly, it was caused by Dutch colonialism, which was typical for European powers of that time.[13]

Sultanate of Sulu was among rare non-European countries that were strongly resisted European colonialism in the mid-18th century. It controlled the trade routes and waterways in the Sulu Sea and the Celebes Sea, which are linking Sulu Archipelago, north coastal areas of Borneo, southern coast of the island of Mindanao, and rest of Philippine Archipelago. These waterways were of great trading and strategic importance.[14]

Long wars and the struggle for colonial supremacy in the East between the Netherlands and Spain, were of great importance for the Dutch – Sulu conflict. These Dutch – Spanish wars were dating, with occasional interruptions, ever since the establishment of the Dutch Republic.[15]

There were different kinds of relationships between the Sultanate of Sulu and the Netherlands. It is known that the Dutch in the in 17th century attacked Jolo, but at that time as allies of the Sultanate of Sulu. The attack was directed against the Spanish occupation troops, which were located in the Jolo. The Dutch, along with troops of Sulu, in July 1645. conducted a combined artillery and infantry attack on a Spanish fort in the town. This action led to the withdrawal of the Spaniards from Jolo.[16]

The course of the conflict

In the period leading up to the clash with the Dutch, Sultan Alimud Din I originally had capital in the island Dungun Tawi – Tawi (Sulu Archipelago). In year 1736, the seat of his court was transferred from there to Jolo, the old capital of Sultanate of Sulu.[17]

There are recorded opinions of some historians, whose assurance we could not find in other sources, that in 1744. and 1746. the Dutch East India Company attacked Jolo by cannons from its ships.[18]

In mid-18th century Dutch invaded and occupied Maluso on the island of Basilan in the Sulu Archipelago. Soon after, in 1746, they have established their base in Maluso, the fortress which they called Port Holland.[19]

The Dutch attacked Taguima on the island of Basilan in 1747, with two of their ships. Their troops were defeated by one of the commanders of the Sultan of Sulu, known to the sources by name Bantilan. He was able to permanently oust the Dutch East India Company troops from Port Holland. On this occasion, fort was completely burned, but its name is still known as part of the settlement Malusa. The rest of the Dutch withdrew in Batavia on Java.[20]

Consequences

Shortly after the victory over the Dutch, namely in 1749, datu Bantilan overthrows his elder brother Alimud Din I and became the new Sultan of Sulu. His ruler name was Muizud Din I. The former sultan was forced to withdrew to the Taguima on the island of Basilan, together with members of his immediate family and loyal followers. After that, in 1750, Alimud Din I moved to Manila, where he was greeted with all royal honors. At his return to Sulu, in Zamboanga on Mindanao island, because of the alleged conspiracy, he was captured by the Spaniards, and sent into captivity in Manila, specifically in the local Fort Santiago. Alimud Din I returned on the throne in 1764. and held position of Sultan of Sulu until 1773.[21]

Because of the decisive struggle Sultanate of Sulu and its people for freedom and independence, the pressure of the Dutch on this monarchy was significantly reduced. The Dutch held their own territory in the Dutch East Indies long after these events, until the Second World War and the period immediately after it.[22]

Clashes between the Spaniards and the Sultanate of Sulu continued shortly after this period. Both sides were attacking and devastating the enemy strongholds. Further developments in relations between the Sultanate of Sulu and the Spanish Empire are beyond the scope of this paper.[23]

Conclusion

The conflict between the Sultanate of Sulu and the Netherlands in the 18th century had its main roots in the expansionism of the European powers in previous centuries. This expansionism was reflected not only by winning the non-European territories and the capturing of local government and tribal organizations, but also in intense fighting between the colonial powers at the global level. A significant influence on the background of this war had a long, intense conflict of interest between the Netherlands and the Spanish Empire.

During the period of a few years, as the conflict lasted, there were two main phases. The first is the Dutch attack on the Sultanate of Sulu, when the initiative was in the hands of the Dutch East India Company. The culmination of this phase was the establishment of the Dutch fort and base on the island of Basilan. The second phase, in which the forces of the Sultanate of Sulu had the initiative, led to the defeat of the Dutch East India Company forces in the Sulu archipelago, destruction of Port Holland, expulsion of the Dutch, and minimizing of their impact on the area.

Internally, this conflict to some extent influenced the temporary change of government of Sulu. Only after a number of years, and the great difficulties, Sultan Alimud Din I managed to return to the throne of this island monarchy.

ALEKSANDAR BAČKO

Belgrade, 2012.

Sources and literature

[1] Barbara A. West, Encyclopedia of the peoples of Asia and Oceania, New York 2009, 788; Alexander Adelaar, Nikolaus P. Himmelmann, The Austronesian Languages of Asia and Madagascar, New York 2005, 4 – 5; James J. Fox, Clifford Sather, Origins, Ancestry and Alliance – Explorations in Austronesian Ethnography, Canberra 2006, 319 – 331.

[2] Geoffrey C. Gunn, History Without Borders, The Making of an Asian World Region, 1000 – 1800, Hong Kong 2011. (further: Gunn), 93.

[3] Maria Christine N. Halili, Philippine history, Manila 2004, (further: Halili), 52; Ahmad Ibrahim, Sharon Siddique, Yasmin Hussain, Readings on Islam in Southeast Asia, Institute of Southeast Asian studies, Singapore 1985. (further: Ibrahim, Siddique, Hussain), 50, 52, 55; Hilario Milijon Gomez, The Moro rebellion and the search for peace, 2000. (further: Gomez), 16; Gunn, 93.

[4] Svet u ekspanziji, Ilustrovana istorija sveta I – IV, Treći tom, Beograd – Ljubljana 1984. (in Serbian), 242; Emma Helen Blair, The Philippine Islands, 1493-1803 Volume III, 1569-1576, 2006, 3, 5, 11.

[5] Maarten Prak, The Dutch Republic in the Seventeenth Century – The Golden Age, New York 2005. (further: Prak), 20 – 21; Wouter Troost, William III the Stadholder – King, A Political Biography, 2005, 1 – 2; J. L. Price, The Dutch Republic in the Seventeenth Century, New York – Hong Kong 1998, 22 – 23, 31; Lionel Bently, Uma Suthersanen, Paul Torremans, Global Copyright – Three Hundred Years Since the Statute of Anne, from 1709. to Cyberspace, 91.

[6] Prak, 1; Price, 152; R. Po-Chia Hsia, Henk F. K. Van Nierop, Calvinism and Religious Toleration in the Dutch Golden Age, Cambridge 2004, 2, 5, 9, 53, 87, 174.

[7] Ella Gepken – Jager, Gerard van Solinge, Levinus Timmerman, VOC 1602 – 2002,  400 Years of Company Law, Law of Business and Finance, Vol. 6, Deventer 2005. (further: Gepken – Jager, van Solinge, Timmerman), XII, 47, 54 – 55, 163, 224, 230 – 232, 258.

[8] Gepken – Jager, van Solinge, Timmerman, 111, 232; Robert Parthesius, Dutch Ships in Tropical Waters – The Development of the Dutch East India Company (VOC) shipping network in Asia 1595 – 1660, Amsterdam 2010. (further: Parthesius), 12 – 13, 46, 114, 119 – 120, 137, 140, 160, 170.

[9] Gepken – Jager, van Solinge, Timmerman, 67 – 68, 164 – 165, 173, 175.

[10] Chiyo Ishikawa, Spain In The Age Of Exploration, 1492 – 1819, Seattle – Singapore 2004. (further: Ishikawa), 50 – 53, 97; Anthony J. Cascardi, Ideologies of History in the Spanish Golden Age, Pennsylvania State University 1997, 53 – 54, 60.

[11] Ishikawa, 23, 50, 60, 87, 89.

[12] Ishikawa, 60; Donald F. Lach, Asia in the Making of Europe, Vol. I, The Century of Discovery, Book 2, Cicago 1994, 634 – 635, 642 – 643.

[13] Gepken – Jager, van Solinge, Timmerman, 88, 112; Parthesius, 40, 99.

[14] Gunn, 79, 94, 99, 102, 106, 109, 152.

[15] Gepken – Jager, van Solinge, Timmerman, 162 – 163.

[16] César Adib Majul, Muslims in the Philippines, 1973. (further: Majul), 155; Association of South-East Asian Studies in the United Kingdom (ASEASUK) news, 15 – 19, Centre for South-East Asian Studies, University of Hull, Hull 1994, 38; Gregorio F. Zaide, The Philippines since pre-Spanish times, Volume 2. – The Philippines since the British invasion, Philippine Education Company, 1957, 314; Historical calendar, National Historical Commission, 1970, 121.

[17] Majul, 21.

[18] Data from internet presentation Wikipedia in English (internet address: en.wikipedia.org), article History of Basilan (further: History of Basilan)

[19] History of Basilan; Data from internet presentation Muslim Mindanao (internet address: http://www.muslimmindanao.ph)

[20] Congressional edition, 4240, U.S. Congress, 1902. (further: Congressional edition), 178 – 179.

[21] Halili, 125; Ibrahim, Siddique, Hussain, 55; Gomez, 21; David P. Chandler, David Joel Steinberg, In search of Southeast Asia, a modern history, University of Hawaii 1987, 94; Congressional edition, 178 – 179; History of Basilan.

[22] Henry E. J. Stanley, The Philippine islands, Moluccas, Siam, Cambodia, Japan, and China, at the close of the sixteenth century, London 1868, 361 – 362; Gordon L. Rottman, World War II, Pacific Island Guide, 2002, 154, 160, 165, 198.

[23] Halili, 126; History of Basilan.

CONFLICTS BETWEEN THE SULTANATE OF SULU AND THE DUTCH REPUBLIC AT MID-18th CENTURY

КОНФЛИКТЫ МЕЖДУ СУЛТАНАТОМ СУЛУ И РЕСПУБЛИКОЙ ГОЛЛАНДИЕЙ В СЕРЕДИНЕ XVIII ВЕКА

Посвященно Его Величеству, Султану Муэдзул Лаил Тан Кираму от Сулу

Начальнику Королевского Дома Султаната Сулу

ВВЕДЕНИЕ

В истории Султаната Сулу, в ряде важнных и часто эпохальнных событий, существуют и те, которые в значительнной ступени воздействовали на государственное устройство и население этой островной монархии. В том же смысле, 18. век тоже не отличается между прочими периодами из прошлого Султаната Сулу. В этом периоде, из ряда важнных событиях, случились конфликты между этим Султанатом и Республикой Голландией.

СУЛТАНАТА СУЛУ

В течение ряда островов, окружающих море имени Сулу, а также и на части немножко крупнейших островов Минданао и Борнео, распрострени територии которые в разнных исторических временах, входили, или в нынешнее время входят в состав Султаната Сулу. Та же область поселена народом таусуг (или: холоано, сулу, сулук), который самым большинством своих людей, исповедающий мусульманство. В нынешнее время большинство таусуг людей, кроме группы остров Сулу (Сулу, Басилан, Тави-Тави, вместе с многими другими мелькими островами), поселенно и в других областях Филиппин: в городе Манила, тоже и на островах Палаван, Себу (Сегбу) и Минданао. Их сродников, в известном числе есть и в провинции Сабах в Малайзии. В конце 20/с начала 21. веков, число принадлежащих к народе таусуг, совместно было около 1.100.000 человек. Эти люди говорят на языке, который относится к группе аустронежанских языков, более точнее – к центрально-филиппинских языках.1

Уже в 13. и 14. веков Холо (Jolo) то есть Сулу, является в китайских исторических источниках. В то же время, была очень разработана торговля между островом Сулу и Китаем. Считается что исламизация Сулу со стороны китайских мусульман и арабов, началась в этом периоде.2

В первой половине 15. века, из г. Джохор которий находится на Малайском полуострове (в современной Малайзии), приехал на островах архипелага Сулу, исследователь, знаменитый муслульманский учитель веры арабского происхождения, Саид Абубакар Абирин. Он женился с местной принцессе Парамисули. После смерти его тестья, радж-Багуинде, Саид Абубакар обосновал, приблизательно в 1450. г. сильный Султанат Сулу, и как первым его султаном, он принял имя относящееся к владетелю – Шариф ул-Хашим.3

Когда в 1571. г. Мигель Лопес де Легаспи (Miguel Lopez de Legazpi) во имя испанской короне занял Манилу, в счёт этого произашло укрепление колониальной силы по большим частям филиппинских островах. Одинаково, испанийская сила и влияние, не были в одинаковой мере распрострени по всему этому архипелагу. Военные части Султаната Сулу и Минданао разгромили испанское войско и сохранили независимость в подлинном периоде времени. В том же числе, многие горные области в внутренных частях филиппинских островах остались практически нетронутым. Над испанскими колониями на Филиппинах управлял губернатор, ответствующий вице-королю Мексика. Именно, Испанцы, в административном смысле, считали Филиппинах ветвью своих колоний в Латинской Америке.4

РЕСПУБЛИКА ГОЛЛАНДИЯ

Во время конфликта между Голандией и Султаната Сулу, в середине 18. века, этая европейская страна существовала как конфедеральная республика, с официальным названием Республика Семи Соединённых Нидерландов (по голландскому: Republiek der Zeven Verenigde Nederlanden). Республика Голландия была заснована в 1581. г. после освобождения от испанской власти. Голландские провинции прежде того существовали под властию Габсбургской Испании. Под руководительством Вильгельма I Ораньского (Willem van Oranje), Голландцы подняли востание против испанского короля Филиппа II Габсбурга. Это было начало очень долгой восмидесятной войны (1568-1648), то есть Войны для независимость Голландии. В 1580. г. некоторые из голландских провинций подписали Союз Утрехтский, чемь были заложены основы для их объединения.Формальное провозглашение независимости, подписано 26. июлья в 1581. г. Испания не согласилась с голландской независимости, даже до заключения двухдвенадцатого перемирия, в 1609. г.5

В дополнение к конфликтом с испанцами, голландцами в этот период удалось разработать очень прогрессивное государство, как в взгляде економического развития, так и в политическом и военном смысле. Именно, 17. век называется голландским золотым веком (голландский: Gouden Eeuw). В то же время, Голландия установила торговые связы со многими заокеанскими странами и провинциями, что в последствующем времени привело к установлении колониальной политики этого европейского государства. Таким образом, Голландия распределилась в ряды мировых сил 17. века.6

Голландская Восточноиндийская компания (голландский: Vereenigde Oost-Indische Compagnie, сокращенно: VOC), установлена в 1602. г. Тогда голландский парламент первый раз выделил этой компании монополию на 21 лет над государственими колониями в Азии. Голландская Восточноиндийская компания, таким образом стала второй международной компанией в мире, после того, что два года тому назад заснована британская Восточноиндийская компания. Этая голландская компания, в первую очередь занималась торговью, хотя обладала и значительными (так-называемым) государственными элементами, такими какие сут: возможность вести войну, вести переговори и договориться о мире, создавать новых колониях, выполнять роль судебных властей (в том же числе и казнь убийством осуждённых), чеканить деньги, и т. д.7

Восточноиндийская компания управляла голландскими колониями в нынешней Индонезии (голландская Восточная Индия), на Тайване, Шри Ланке (Цейлон голландский), некоторых частях Индийского под-континента, Южной Африке и в инных местах. Первые голландские компании на индонезийских островах, были созданы в начале 17. века (Бантен на Јаве в 1603. г. и Джакарта то есть Батавия, на том же острове в 1611. г). Батавия, позже Джакарта, была колониальным центром голландской Восточноиндийской компании.8

Голландцы в 1621. г. основали и Западноиндийскую компанию (голландский: Geoctroyeerde Westindische Compagnie, сокращенно: WIC), которая тим же образом управляла голландскими собственностями в Южной Америке, островах Карибского бассейна, Северной Америке и в некоторых частях Африке.9

ИСПАНСКАЯ ИМПЕРИЯ

Третим важным фактором в конфликтах о которых идёт слово, является Испанская Империя. Одна из самых первых европейских мощнных стран, Испания начала свою экспансию ещё в течение 15. века. Когда Христофор Колумбо в 1492. г. открыл Америку, он сразу провозгласил испанское владычество в этом крае. Такназываемый испанский золотой век (испанский: El Siglo de Oro), начался именно окончанием Реконквисты (в 1492. г), тоже и объединением Кастилии и Арагона. В начале 16. века, к власти в Испании пришли Габсбурги, владеющии этой страной во время её самого большого подъёма.10

В течение 16. и 17. веках, Испанцы в значителйной ступени расширили свои заокеанские владения. Испания в этом периоде стала как первенствующая европейская колониальная могучая страна. К своем владении, Испанцы привели большую часть континента Южной Америки, а так же и значительные части Северной Америки. Оттуда, их власть, через Тихого океана, распрострелась и на Филиппинах. Испанские колонии, существовале и в Африке. Под верховной властью испанской короны, в определённом времени, находились и некоторые страны, то есть области в Европе: в том же смысле, например, была и Голландия, Милан и Королевство Сицилия.11

Фердинанд Магеллан, высадился на Филиппинах в 1521. г. и тогда объявил превосходство испанского короля Карла I Габсбурга над этими островами. Вскоре, Магеллан погибнул на филиппинском острове Мактан, в сражении с войской, возглавляющей местнным правителем, дату Лапу-Лапу (дату – дворянское и относящееся к владетелю звание в Юговосточной Азии). После того, Испанцы только в 1543. г. вернулись на Филиппинах, во главе с Руием Лопесом де Влялобосом. Тогда они фактически устроили свою власть на части этого архипелага, и назвали его Филиппинами, в часть своего короля – Филиппа II Габсбурга.12

В ФОНЕ КОНФЛИКТА

Военный конфликт между силами Султаната Сулу и Республикой Голландии, надо рассмотреть в более широком историческом контексте. В первую очередь, он явилсь последствием голландского колониализма, который является типичним для тогдашних европейских могучих стран.13

Султаната Сулу, явился редким в среди неевропейских стран, которые ещё даже в 18. веке сильно опирались противу европейского колониализма. Султаната Сулу контролировал морские и торговые путей в морях Сулу и Сулавеском, которые связывали архипелаг Сулу, северны прибережых областей острова Борнео, как и южные берега острова Минданао, то есть Филиппинский архипелаг. Эти водныие пути, имели большое значение, как торгового, так же и стратегического.14

Кроме того, большое заначение для столкновение между Султанатом Сулу и Голландией, имеют тоже и длительные войны и борьба за колониальное преимущество на Востоке между Голландией и Испанией, проистекающие, с повременными перерывами, даже от самого создания голландского государства.15

Между Султанатом Сулу и Республикой Голландией, существовали и другие разные отношения. Известно что голландцы в раньшем периоде времени нападали Холо, но, тогда в роле союзников Султаната Сулу. А именно, нападение было направлено против испанских окупационных войск, которые были расположены в Холо. Голландцы, наряду с войсками Сулу, в июле 1645. г. сделали комбинированую аттаку на испанскую крепость в этом городе, вместе с артилериой и пехотой. Эти действия, привели к оттяжению испанцев из Холо.16

ТЕЧЕНИЕ – ХОД КОНФЛИКТА

В периоде, которыий предшествовал столкновению с голландцами, Султан Алимуд Дин I, первоначально имел место пребывания (резиденцию) в Дунгуне на острове Тави-Тави (архипелаг Сулу). Оттуда, он в 1736. г. перевёл свой двор в Холо, древнюю столицу Султаната Сулу.17

Записанные мнения некоторых историков, но их уверенность мы не смогли найти в других исторических источниках, а именно: в 1744. и 1746. гг. голландская Восточноиндийская компания, от свих кораблей пушками нападала Холо.18

Голландцы сороковых годах 18. века напали и заняли Малусо на острове Баисилан в Сулу архипелаге. Вскоре после того, в 1746. г. они создали свою базу – крепость, которую назвали Голландский Порт (на английском: Port Holland).19

В 1747. г. голландцы с двух своих кораблей напали Тагуиму на острове Басилиан. Голландские войска, потерпили поражение от одного из полководцев Султаната Сулу, из источниках известного с именем дату-Бантилан. Ему удалось, прочно (на веки) вытеснить голландские войска Восточноиндийской компании и из Голландского Порта (Порт Холанда), от острова Басилиан. При этом случае, он в полностью – до основания, сожег этую крепость, чье имя сохранилось как часть поселения Малуса. Остаток голландцев отступил и переехал в место Батавию на острове Ява.20

ПОСЛЕДСТВИЯ

Вскоре, после победы над голландцами, точнее в 1749. г. дату-Бантилан сверг с престола своего старшего брата Алимуд Дина I и стал новым султаном Султаната Сулу. Он принял имя относящееся к владетелю – Муизуд Дин I. Бывший султан, вместе с членами своей семьи и верными последователями, был вынуждён отступить и переехать в место Тагуиму на острове Басилану. После того, в 1750. г. они переехали в Манилу, а там же Алимуд Дин I был встречен со всеми королевскими почестьями. При его возвращении в Сулу, он приобрёлся в городе Замбоанги на острове Минданао, где, ради полагаемого заговора, был захвачен испанцами, и отправлен в плен в Маниле, точнее в тамошнюю крепость Сантьяго. На престол, Алимуд Дин I возвратился в 1764. г. и на этом месте находился до 1773. г.21

Потому что Султаната Сулу, вместе со своим народом вели решительную борьбу за свободу и независимост, давление голландцев на этую монархию в значительной мере уменьшилось. Свои територии в Голландской Восточной Индии, ещё задолго после этих сражениях, были под властию голландцев, даже до Второй мировой войне, как и периода времени непосредственно после войны.22

Столкновения между испанцами и Султаната Сулу, продолжились вскоре после этого периода времени. Обе стороны поочередно атаковали разрушали друг-другу противные опорные пункты. Последующие собития в отношениями между Султаната Сулу и Испанской Империи, выходят за рамками данной статьи.

ЗАКЛЮЧЕНИЕ

Конфликт между Султаната Сулу и Республикой Голландией в середине 18. века, имеет свои корни в экспансии европейских могучих сил того и раньших веков. Этот экспансионизм проявлялся не только в завоевывании неевропейским териториям и подчинении тамошних государственых и племенных организаций, а также и в интенсивных боевых действиях между колониалйными могучими силами на мировом уровне. Значителйное влияние на фоне этой войны, оказывал и интенсивный конфликт между Республикой Голландией и Испанской Империи.

В течение несколйких лет, так как конфликт продолжался, существуют двух основных этап. Первый этап представляет голландское нападение на Султаната Сулу, когда инициятива находилась в руках Голландской Восточноиндийской компании. Вершину этого этапа представляет создание голландской крепости и базы на острове Басилану. Во втором этапе, когда силы Султаната Сулу были в преимуществе, привелось к поражению сил Голландской Восточноиндийской компании в архипелаге Сулу, уничтожения Голландского Порта, изгнания голландцев, а также и сведения к минимуму их влияния в этой области.

В фоне внутренных отношений, этот конфликт, в известной мере сделал влияние на временну смену правительства. Лишь после ряда лет и больших трудностей, султану Алимуду Дин I удалось вернутсься на трон этой островой монархии.

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Белград, 2012. г.

переводчик

Миодраг Рођенков

  1. Barbara A. West, Encyclopedia of the peoples of Asia and Oceania, New York 2009, 788; Alexander Adelaar, Nikolaus P. Himmelmann, The Austronesian Languages of Asia and Madagascar, New York 2005, 4 – 5; James J. Fox, Clifford Sather, Origins, Ancestry and Alliance – Explorations in Austronesian Ethnography, Canberra 2006, 319 – 331.
  2. Geoffrey C. Gunn, History Without Borders, The Making of an Asian World Region, 1000 – 1800, Hong Kong 2011. (в продолжении текста: Gunn), 93.
  3. Maria Christine N. Halili, Philippine history, Manila 2004, (в продолжении текста: Halili), 52; Ahmad Ibrahim, Sharon Siddique, Yasmin Hussain, Readings on Islam in Southeast Asia, Institute of Southeast Asian studies, Singapore 1985. (в продолжении текста: Ibrahim, Siddique, Hussain), 50, 52, 55; Hilario Milijon Gomez, The Moro rebellion and the search for peace, 2000. (в продолжении текста: Gomez), 16; Gunn, 93.
  4. Свет у експанзији, Илустрована историја света I – IV, Трећи том, Београд – Љубљана 1984, 242; Emma Helen Blair, The Philippine Islands, 1493-1803 Volume III, 1569-1576, 2006, 3, 5, 11.
  5. Maarten Prak, The Dutch Republic in the Seventeenth Century – The Golden Age, New York 2005. (в продолжении текста: Prak), 20 – 21; Wouter Troost, William III the Stadholder – King, A Political Biography, 2005, 1 – 2; J. L. Price, The Dutch Republic in the Seventeenth Century, New York – Hong Kong 1998, 22 – 23, 31; Lionel Bently, Uma Suthersanen, Paul Torremans, Global Copyright – Three Hundred Years Since the Statute of Anne, from 1709. to Cyberspace, 91.
  6. Prak, 1; Price, 152; R. Po-Chia Hsia, Henk F. K. Van Nierop, Calvinism and Religious Toleration in the Dutch Golden Age, Cambridge 2004, 2, 5, 9, 53, 87, 174.
  7. Ella Gepken – Jager, Gerard van Solinge, Levinus Timmerman, VOC 1602 – 2002, 400 Years of Company Law, Law of Business and Finance, Vol. 6, Deventer 2005. (в продолжении текста: Gepken – Jager, van Solinge, Timmerman), XII, 47, 54 – 55, 163, 224, 230 – 232, 258.
  8. Gepken – Jager, van Solinge, Timmerman, 111, 232; Robert Parthesius, Dutch Ships in Tropical Waters – The Development of the Dutch East India Company (VOC) shipping network in Asia 1595 – 1660, Amsterdam 2010. (в продолжении текста: Parthesius), 12 – 13, 46, 114, 119 – 120, 137, 140, 160, 170.
  9. Gepken – Jager, van Solinge, Timmerman, 67 – 68, 164 – 165, 173, 175.
  10. Chiyo Ishikawa, Spain In The Age Of Exploration, 1492 – 1819, Seattle – Singapore 2004. (в продолжении текста: Ishikawa), 50 – 53, 97; Anthony J. Cascardi, Ideologies of History in the Spanish Golden Age, Pennsylvania State University 1997, 53 – 54, 60.
  11. Ishikawa, 23, 50, 60, 87, 89.
  12. Ishikawa, 60; Donald F. Lach, Asia in the Making of Europe, Vol. I, The Century of Discovery, Book 2, Cicago 1994, 634 – 635, 642 – 643.
  13. Gepken – Jager, van Solinge, Timmerman, 88, 112; Parthesius, 40, 99.
  14. Gunn, 79, 94, 99, 102, 106, 109, 152.
  15. Gepken – Jager, van Solinge, Timmerman, 162 – 163.
  16. César Adib Majul, Muslims in the Philippines, 1973. (в продолжении текста: Majul), 155; Association of South-East Asian Studies in the United Kingdom (ASEASUK) news, 15 – 19, Centre for South-East Asian Studies, University of Hull, Hull 1994, 38; Gregorio F. Zaide, The Philippines since pre-Spanish times, Volume 2. – The Philippines since the British invasion, Philippine Education Company, 1957, 314; Historical calendar, National Historical Commission, 1970, 121.
  17. Majul, 21.
  18. Данния от интернет-презентаций Википедия на английском языке (интернет-адрес: en.wikipedia.org), текст History of Basilan (в продолжении текста: History of Basilan).
  19. History of Basilan; данния от интернет-презентаций Muslim Mindanao (интернет-адрес: http://www.muslimmindanao.ph).
  20. Congressional edition, 4240, U.S. Congress, 1902. (в продолжении текста: Congressional edition), 178 – 179.
  21. Halili, 125; Ibrahim, Siddique, Hussain, 55; Gomez, 21; David P. Chandler, David Joel Steinberg, In search of Southeast Asia, a modern history, University of Hawaii 1987, 94; Congressional edition, 178 – 179; History of Basilan.
  22. Henry E. J. Stanley, The Philippine islands, Moluccas, Siam, Cambodia, Japan, and China, at the close of the sixteenth century, London 1868, 361 – 362; Gordon L. Rottman, World War II, Pacific Island Guide, 2002, 154, 160, 165, 198.
КОНФЛИКТЫ МЕЖДУ СУЛТАНАТОМ СУЛУ И РЕСПУБЛИКОЙ ГОЛЛАНДИЕЙ В СЕРЕДИНЕ XVIII ВЕКА

Белешке из историје Султаната Сулу током 19. века – Период десет владара

Посвећено Његовом Краљевском Височанству Престолонаследнику

Муедзул Лаил Тан Кираму од Сулуа Поглавару Краљевског Дома Султаната Сулу

Увод

У историји Султаната Сулуа 19. век је био веома динамичан и прожет различитим важним догађајима. Током тог столећа је на челу државе Сулу било десет султана. На овом месту биће изнети само неки од важнијих догађаја везаних за њихове владавине у веку светске индустријске и технолошке револуције.

Султанат Сулу је у 19. век ушао у савезништву са Британском Империјом. Ово савезништво датира из средине 18. века, када су ове две земље започеле заједничку борбу против Шпанаца. Британци су у 18. веку имали своју трговачку испоставу у Султанату Сулу, тачније на острву Баламбанган, недалеко од северних обала Борнеа. Тадашњи султан Сулуа издао је одобрење за њено оснивање. Ова испостава је напуштена већ 1775. године, пошто је тешко страдала приликом учесталих напада пирата.[1]

Султан Шарапуд – Дин

Крајем 18. и почетком 19. века Сулу је био под влашћу султана Шарапуд – Дина. Он је на челу ове државе био од 1789, до своје смрти, 1808. године. Доживео је дубоку старост. Био је син султана Алимуд – Дина I. За време његове владавине, тачније 1803. године, Британци су обновили своје присуство на острву Баламбанган, али овај пут у виду војне базе. Одатле су се, међутим, повукли већ у новембру 1805. године.[2]

Султан Алимуд – Дин III

                Султана Шарапуд – Дина је на престолу наследио његов син, султан Алимуд – Дин III. Он је владао веома кратко, сматра се само 40 дана. Умро је 1808, исте године кад и његов отац. Највероватније је умро од богиња, које су те године харале по главном острву Сулу архипелага, Холоу (Jolo).[3]

Султан Алијуд – Дин I

На престо ове острвске монархије, после Алимуд – Динове смрти, дошао је његов млађи брат, веома побожни султан Алијуд – Дин I. Он је владао у периоду између 1808. и 1821. године. Пошто су Шпанци изгубили Мексико, њихови поседи на Филипинима су 1821. године дошли под непосредну власт Мадрида, што је додатно утицало на заоштравање односа између Шпанске Империје и Султаната Сулуа.[4]

Султан Шакирул – Лах

Године 1821. султан Сулуа постао је Шакирул – Лах. Он је био брат султана Алимуд – Дина III и Алијуд – Дина  I, односно син Шарапуд – Дина. Остао је упамћен као велики добротвор сиротиње. Владао је само две године, до своје смрти, 1823. године.[5]

Султан Џамалул – Кирам I

Султан Џамалул – Кирам I био је син султана Алимуд – Дина III. Владао је у Султанату Сулу од 1823. до 1844. године. По њему је формирано династичко име владарског дома Кирам, данашње султанске породице Сулуа.[6]

Шпанска флота под заповедништвом капетана Алонса Моргада (Alonso Morgado) је 1824. године извојевала победу над појединим трговцима робљем и пиратима, који су долазили са Сулуа. То је унапредило шпанску поморску надмоћ у овим водама. У наредном периоду уследиле су нове шпанске поморске победе, што је довело до смањења поморске моћи Султаната.[7]

Током четрдесетих година 19. века, поред шпанских колонијалних интереса, повећало се интересовање за територије под влашћу Сулатаната Сулуа међу другим светским силама, као што су Француска, Британија, Немачка и Сједињене Америчке Државе.[8]

Султан Мохамед Пулалун Кирам

Мохамед Пулалун Кирам (Погдар) био је султан Сулуа у периоду од 1844, па све до смрти, 1862. године. Он је био син претходног владара Сулуа, султана Џамалул – Кирама I. Сматран је за способног администратора и праведног владара.[9]

Француска флота под Жаном-Батистом Сесилом (Jean-Baptiste Cécille) напала је Холо, а након тога, 1844/1845. године извршила поморску блокаду острва Басилан, присиљавајући тамошње главаре да 13. јануара 1845. признају врховну власт Француске. На тај начин су приморали Султанат Сулу да им 20. фебруара 1845. године формално уступи Басилан за 100 000 пијастера (500 000 франака). Њихова намера је била, да ту створе поморску базу, налик британској бази у Хонг Конгу. Међутим, одустали су од тог пројекта, пошто су наишли на жесток отпор локалног становништва и Шпанске Империје. Шпанци су се и дипломатски одлучно успротивили, тврдећи да је Басилан део њиховог поседа на Филипинима. Французи су 5. августа 1845. године издали прокламацију, о свом одустајању од Басилана.[10]

Након дугог периода међусобних сукоба и пустошења између Шпанаца и Султаната Сулу, 1848. године дошло је до знатног преокрета у корист шпанских интереса. Један од основних узрочника овог преокрета био је знатан технолошки напредак светских сила и појава новог наоружања. Посебно треба издвојити појаву пароброда у шпанској војној морнарици. Од великог значаја је било и оснивање шпанске тврђаве Изабела Друга (Fuerte Isabella Reina Segunda) на Басилану, као и поједини други фактори.[11]

Бројна шпанска флота предвођена генералним гувернером Филипина, Нарцисом Клаверијом (Narciso Claveria) напала је 1848. године тврђаву Балангинги на Тунгкилу, једном од острва Султаната Сулуа. Утврђење је освојено, али је тамошњи командант успео избећи заробљавање. Шпанци су потом освојили Малусо на острву Басилану.[12]

Године 1850. шпански генерални гувернер Филипина Антонио де Урбизтондо (Antonio de Urbistondo), поново је напао Балангинги на острву Тунгкилу и уништио тамошња преостала утврђења. Нешто касније, 28. фебруара 1851. године, напао је Холо и у потпуности разорио и спалио град. Том приликом је заплењено 112 комада артиљерије.[13]

Шпанци су за време владавине султана Мохамеда Пулалуна Кирама, у априлу 1851. године, формално прогласили анексију Султаната Сулуа. Од ове анексије је била изузета само територија Северног Борнеа.[14]

Султан Џамалул Алам

На престо Султаната Сулуа дошао је 1862. године султан Џамалул Алам, син претходног султана, Мохамеда Пулалуна Кирама. Султан Џамалул Алам био је владар Сулуа све до своје смрти, 1881. године. За време његове владавине десио се већи број битних догађаја за Султанат.[15]

Године 1876, 21. фебруара, после низа неуспешних покушаја, Шпанци су покренули напад великих размера на Холо. Њихов контингент, предвођен адмиралом Хозеом Малкампом (Jose Malcampo), састојао се од 9000 војника, 11 транспортних бродова, 11 топовњача и 11 пароброда. Они су тада освојили Холо и ту успоставили шпански гарнизон, на челу са капетаном Паскуалом Кервером (Pascual Cervera). Њему је додељена функција војног гувернера, коју је обављао до децембра 1876. године. Ту функцију је до 1899. године обављао већи број шпанских официра. Шпанци су у Холоу сазидали утврђење, али се у њему нису осећали сигурно, због честих напада од стране становништва Сулуа.[16]

Султан Сулуа је 22. јула 1878. године потписао мировни уговор са Шпанцима. Према шпанској верзији, њима је овим уговором пренет суверенитет над Сулу архипелагом, док се према верзији на таусуг језику ради о увођењу протектората. После потписивања мира, султан Џамалул Алам пренео је свој двор у Мајмбунг (Maymbung).[17]

На јужним границама Султаната Сулуа такође су се одигравали битни догађаји у овом периоду. Године 1865, амерички конзул у Брунеју, Клод Ли Моузез (Claude Lee Moses), закључио је са Султанатом Сулу споразум о десетогодишњем закупу Северног Борнеа. Због финансијских потешкоћа, он је морао пренети своја права на аустроугарског конзула у Хонг Конгу, барона Густава фон Офербека (Gustav von Overbeck). Султан Џамалул Алам је 22. јануара 1878. године потписао споразум са бароном фон Офербеком и Британцима, браћом Алфредом и Едвардом Дентом (Dent). Овим споразумом је Северни Борнео дат у десетогодишњи закуп Компанији Дент и Офербек. За узврат је Султанат добио потребно оружје и одређена финансијска средства, која су исплаћивана на годишњем нивоу. Због потписивања поменутог мира 22. јула 1878. године и посед Компаније Дент и Офербек на Северном Борнеу био je угрожен.[18]

Офербек је 1880. пренео своја права на браћу Дент, па су Британци ту у јулу 1881. године оформили Британско провизорно друштво за Северни Борнео (British North Borneo Provisional Association Ltd.). Када су у мају 1882. године добили повељу од британске краљице Викторије, формирали су Британску компанију Северног Борнеа (North Borneo Chartered Company). Компанија се учврстила на том простору и зауставила је ширење шпанске интересне сфере ка Борнеу.[19]

Султан Бадаруд – Дин II

Султан Бадаруд – Дин II био је син султана Џамалул Алама. На престо Сулуа дошао је након очеве смрти, 1881. године. Владао је три године. Умро је 22. фебруара 1884. године, не оставивши мушког наследника.[20]

Султан Џамалул – Кирам II (прва владавина)

Џамалул – Кирам II проглашен је 1884. године за султана од стране својих присталица, након смрти његовог брата султана Бадаруд – Дина II. Сматра се, да је раније име султана Џамалул – Кирамa II било Амирул Кирам. Његов избор за владара неуспешно је покушао да оспори унук султана Шакирул – Лаха, дату (принц) Алиуд – Дин. Због тога је Алиуд – Дин био присиљен да избегне на острво Басилан. Као медијатор између султана и Алиуд – Дина јавио се Харун Ар – Рашид (потомак Алимуд – Дина I, преко датуа Путонга).[21]

Султан Харун Ар – Рашид

Шпанске интриге довеле су до доласка поменутог Харун Ар – Рашида на султански престо. Он је проглашен за султана Сулуа у Манили 1886. године. Харун Ар – Рашид никада није стекао подршку већине становништва Сулуа. Када је 1894. године постало јасно, да више није од користи Шпанцима, био је приморан да абдицира. Отишао је на Палаван, где је и умро 1899. године.[22]

Кинези који су живели на Сулу архипелагу снабдевали су Султанат оружјем. Оно је коришћено за борбу са Шпанцима. У замену су узимали робове и материјална добра. Иначе, Кинези су у том периоду имали преовлађујућу улогу у трговини Сулуа.[23]

У априлу 1887. године Шпанци су изненада напали тадашњу престоницу султаната у Маимбунгу. Том приликом су запленили велику количину наоружања. Имовину тамошњих Кинеза су уништили, а њих су депортовали у Холо. Године 1888. Британци су Северни Борнео, упркос чињеници да се радило о закупљеној територији, прогласили за свој протекторат.[24]

Султан Џамалул – Кирам II (друга владавина)

Године 1894. султан Џамалул – Кирам II успео је поново да учврсти своју власт. Шпанци су га коначно признали за султана Сулуа. Џамалул – Кирам II умро је 7. јуна 1936. године. [25]

За време његове владавине, 1895. године, јединице Султаната Сулуа, предвођене истакнутим војсковођама, браћом датуом Џулкарнаином и датуом Калбијем, напале су шпанске трупе у Холоу. Међутим, овај напад је био одбијен од стране удружених снага шпанске армије и војних јединица њихових филипинских савезника.[26]

Шпанци су изгубили у Шпанско – Америчком рату. Према условима Париског мира, 1898. године, они су своју врховну власт над појединим територијама, између осталог и над Филипинима, предали Сједињеним Америчким Државама. Тим поводом је амерички бригадни генерал Џон Колтер Бејтс направио 26. августа 1899. године споразум са султаном Сулуа, Џамалул – Кирамом II. Занимљиво је, да је према условима тог споразума, иако је призната врховна америчка власт, Султанату Сулу остао пун суверенитет над Северним Борнеом.[27]

Закључак

У бурном периоду, као што је био 19. век, Султанат Сулу је долазио у контакте са различитим колонијалним силама тог времена, као што су: Шпанија, Велика Британија, Француска и Сједињене Америчке Државе. Ови контакти су најчешће били оличени у међусобним борбама, мада је било и извесне међудржавне сарадње.

Иако је у 19. век Султанат Сулу ушао као значајан регионални субјект, његов утицај у региону је током тог столећа опао. Као и у претходним вековима, Султанат Сулу је водио непрестане борбе са светским колонијалним силама, али су се овај пут појавили и нови фактори. У првом реду се ради о модернијем наоружању, које су почеле користити светске силе. Појава пароброда, на пример, имала је велики утицај на однос снага у поморској доминацији. Султанат Сулу није имао индустријску и економску базу за производњу или набавку савременог наоружања. Упркос храброј и истрајној борби за слободу султана, старешина и народа Сулуа, утицај ове државе у региону постепено се смањивао у веку индустријске и технолошке револуције.

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Београд, 2012.

Извори и литература

[1] Frans Welman, Sabah, Borneo Trilogy, Book One, Volume 1, 2011. (у даљем тексту: Welman), 161; Keat Gin Ooi, Southeast Asia: A Historical Encyclopedia, from Angkor Wat to East Timor, Volume 1, 2004. (у даљем тексту: Ooi), 154; Vic Hurley, Swish of the Kris, the Story of the Moros, 2010 (у даљем тексту: Hurley), 121.

[2] The History of Sulu, Division of Ethnology Publications, Volume 4, 1905, (у даљем тексту: The History of Sulu), 190 – 193; Sixto Y. Orosa, The Sulu Archipelago and its people, 1923, (у даљем тексту: Orosa), 29; Eufronio Melo Alip, Political and Cultural History of the Philippines: Since the British Occupation, 1949, 27; Ahmad Ibrahim, Sharon Siddique, Yasmin Hussain, Readings on Islam in Southeast Asia, Institute of Southeast Asian studies, Singapore 1985. (у даљем тексту: Ibrahim, Siddique, Hussain), 50 – 51, 55; Ooi, 154; Welman, 161; Hurley, 121.

[3] Orosa, 29; The History of Sulu, 193; Ibrahim, Siddique, Hussain, 50 – 51; Philippine studies, Volume 42, Manila 1994. (у даљем тексту: Philippine studies), 33.

[4] Ibrahim, Siddique, Hussain, 55; Orosa, 29; The History of Sulu, 193; Philippine studies, 26, 33, 37; Gregorio F. Zaide, World History, 1994. (у даљем тексту: Zaide, World History), 311.

[5] The History of Sulu, 193; Orosa, 29; Ibrahim, Siddique, Hussain, 55; Clemencio Montecillo Bascar, Sultanate of Sulu: the unconquered kingdom, Western Mindanao State University, 2003. (у даљем тексту: Bascar), 19; Philippine studies, 26, 33, 37.

[6] Orosa, 29; The History of Sulu, 193, 199; Bascar, 19; Ibrahim, Siddique, Hussain, 55; Philippine studies, 33, 37.

[7] The History of Sulu, 193.

[8] Orosa, 29.

[9] Ibrahim, Siddique, Hussain, 55; The History of Sulu, 218; Orosa, 31; Philippine studies, 27, 33; Bascar, 19; Gémino H. Abad, Memories, visions, and scholarship, and other essays, University of the Philippines, Center for Integrative and Development Studies, 2001. (у даљем тексту: Abad), 106, 133; Samuel K. Tan, Filipino Muslim perceptions of their history and culture as seen through indigenous written sources, 2003. (у даљем тексту: Tan), 16.

[10] Robert Aldrich, Greater France: A History of French Overseas Expansion, 1996, 75; Nicholas Tarling, The Cambridge History of Southeast Asia: Volume 2, The Nineteenth and Twentieth Centuries, 1994, 27, 43; Jose Torres, John Nery, Into the mountain, 2001, 165; The History of Sulu, 199.

[11] The History of Sulu, 199.

[12] The History of Sulu, 199, 201, 204.

[13] The History of Sulu, 206, 224.

[14] The History of Sulu, 209 – 212.

[15] Ibrahim, Siddique, Hussain, 55; Orosa, 31; The History of Sulu, 224, 233; Philippine studies, 33, 37.

[16] Orosa, 32; The History of Sulu, 224, 248; Abad, 106, 133; Tan, 16.

[17] The History of Sulu, 229, 232.

[18] Philippine studies, 27 – 28; The History of Sulu, 225 – 226; Volker Schult, Wunsch und Wirklichkeit, Deutsch–philippinische Beziehungen im Kontext globaler Verflechtungen 1860–1945, Berliner Südostasien-Studien, Band 8, Berlin 2008. (у даљем тексту: Schult), 51 – 53.

[19] Schult, 51 – 53.

[20] Ibrahim, Siddique, Hussain, 55; Orosa, 33; Philippine studies, 33, 37; The History of Sulu, 237; Schult, 63; Tan, 16; Abad, 106.

[21] Philippine studies, 30, 37; Orosa, 34 – 35, 107; Habib Jamasali Sharief Rajah Bassal Abdurahman, The Sultanate of Sulu: their dominion, 2002. (у даљем тексту: Abdurahman), 80; Abad, 106, 133; Schult, 63; Tan, 16.

[22] Bascar, 19; Orosa, 34; Ibrahim, Siddique, Hussain, 55; Schult, 63; Abad, 133; Philippine studies, 30, 33, 38.

[23] Schult, 64.

[24] Schult, 60, 64, 78; The History of Sulu, 241.

[25] Orosa, 35, 107; Abdurahman, 80; Bascar, 19; Ibrahim, Siddique, Hussain, 55; Philippine studies, 30; Tan, 16; Abad, 106, 133.

[26] Gregorio F. Zaide, The pageant of Philippine history: political, economic, and socio-cultural, Volume 1, 1979, 556; Salah Jubair, Bangsamoro, 1999, 53.

[27] The History of Sulu, 245; Philippine studies, 28; Orosa, 35, 37; Bascar, 87 – 88; Zaide, World History, 311.

Белешке из историје Султаната Сулу током 19. века – Период десет владара

Сентандрејске племићке породице – Белгради

Ова породица је раније носила презиме Константиновић и живела у суседном Помазу. Када је 24. октобра 1791. године добила племство од угарског краља, презиме је променила у Белгради. Ово указује на даље порекло фамилије из Београда, највероватније из српске престонице (мање вероватно из Столног или Ердељског Београда). Најстарији познати предак ове породице био је свештеник Јован Константиновић. Он је био помашки парох у првој половини 18. века. Био је ожењен Јелисаветом (око 1704 – 1775). Имао је ћерку Јулијану, која се удала 21. октобра 1756. године за Лазара Белушевића из Сентандреје. Свакако је његова ћерка била и „Настасија Констатиновна“, супруга Сентандрејца Манојла Мишковића, која је сахрањена код Саборне цркве у Сентандреји. Јован је кумовао Сентандрејцу Аксентију Маргаритовићу.1

Свештеник Андреј Константиновић био је највероватније син поменутог Јована. Био је помашки парох и први је почео водити црквене матице у том месту, 1752. године. Преминуо је у 68. години живота 1794. и сахрањен је поред цркве у Помазу. Супруга му је била Пега, која је умрла 1771. године. Имали су ћерке Софију, удату за сентандрејског свештеника Петра Даскаловића и Анастасију, која је била удата за Јована „сина попа Нешковића“, односно највероватније за члана породице Попанешковић.2

Павел Константиновић, такође помашки парох, био је свакако Андрејев брат. Њих двојица заједно воде протоколе у овом месту од 1767. године. Павел је умро 1813. године и сахрањен је поред цркве у Помазу. Његова супруга била је Агрипина. Имали су ћерку Софију, удату за Јована Алексића из Пеште. Она се помиње 1814. године на крштењу Јована, сина Антонија Лупе.3

Андреј Белгради кумовао је 1808. године на крштењу Јелене, ћерке Антонија Лупе. Андреј је био калашки парох у периоду од 1824. до 1828. године. Од ове породице је био и Алексиј от Белгради, инспектор, који је умро 18. априла 1810. године. Он је највероватније био син једног од двојице поменуте браће – свештеника. Петар Белгради, стар 42 године, преминуо је 27. октобра 1810. године у кући своје супруге у Сентандреји и сахрањен „при Саборној церкви с десне стране при великих врат“. Јелисавета, удовица Петра Белградија кумовала је 1822. године на крштењу Јелисавете, ћерке Василија Теодоровића из Помаза, а Александер Белгради је 1829. био крштени кум једног члана породице Лупа. У помашким матицама се помињу још неки од чланова ове фамилије.4

Није познато када су тачно Белгради прешли из Помаза у Сентандреју. Павле от Белгради у својству комесара делегираног од стране сентандрејског магистрата, присуствовао је на „иншталацији“ свештеника Петра Римског за сталног пароха Пожаревачке цркве у Сентандреји 1832. године. Године 1836. био је Павле школски управитељ у Сентандреји. Овај члан породице Белгради је 1848. године забележен као сенатор, а исте године је био и посланик из Сентандреје на народном сабору у Сремским Карловцима. Био је ожењен Христином.5

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Текст преставља сепарат из књиге: Александар Бачко, Из прошлости сентандрејских породица, Зборник за српску етнографију и историју, књ. 3, Београд 2009, 47 – 48. Ова монографија добила је награду „Миле Недељковић“ 2010. године, као најбоље дело из области савремене фолклористике на српском језику.

Извори

  1. Бојана Чобан Симић, Корени – свештеници и народни учитељи у Помазу 1752 – 1895 (Помаз 2003) (у даљем тексту: Чобан Симић 1), 4 – 9.
  2. Чобан Симић 1, 4- 9.
  3. Чобан Симић 1, 4- 9.
  4. Чобан Симић 1, 4- 9; Бојана Чобан Симић, Корени 2, Помашке породице 1752 – 2002 (Помаз 2003), 88, 142; Милан Недељков, Из прошлости Срба у селу Калазу, Библиотека «Срби у Мађарској», књ. 3, Самоуправа Срба у Мађарској, Будимпешта 2003. (у даљем тексту: Недељков, Калаз), 88.
  5. Димитрије Е. Стефановић, Аутобиографија Петра Римског 1800 – 1874, Свеске Матице српске, Грађа и прилози за културну и друштвену историју, бр. 2, Серија друштвених наука, св. 1, Нови Сад 1986, 32; Живко Видак, Српске школе у Сентандреји, њезини учитељи, ученици и добротвори, Војвођански музеј, Рад војвођанских музеја 11, Нови Сад 1962, 38; Павле Софрић, Моменти из прошлости и садашњости вароши Сентандреје, Библиотека осветљења, књ. 2, Панчево 1994, 63; Јаков Игњатовић, Рапсодије из прошлог српског живота, Мемоари, Одабрана дела Јакова Игњатовића, књ. 8, Матица српска, Нови Сад 1953, 91 – 92; Чобан Симић 1, 4- 9, 68; Недељков, Калаз, 45.
Сентандрејске племићке породице – Белгради

Породице које славе Св. Игњатија Богоносца у парохији Осиња код Тешња

У парохији Осиња недалеко од Тешња у Републици Српској (област Крњин или Вакуф) још крајем 19. столећа је забележен већи број породица које славе св. Игњатија Богоносца.

Ћустићи у Осињи славе св. Игњатија Богоносца. Само презиме Ћустић формирано је по термину «чуст». Ово је турцизам у српском језику и има значење «хитар, гибак, спретан, окретан». Термин «ћуст» има исто значење. Ове особине су несумњиво одликовале родоначеника Ћустића, па је због тога добио надимак Ћусто (Чусто).[1]

Исти или сличан надимак носили су и родоначелници Ћустићима несродних породица Чустовића и Ћустоња. Чустовићи су муслиманска породица у Церници у Гатачком Пољу у Херцеговини. Они воде порекло од једног црногорског досељеника, који је ту примио ислам, добио земљу и ћерку муслиманског капетана Тановића за супругу. У овом месту се несумњиво формирало само презиме Чустовића, а одатле су се расељавали у Благај код Мостара (тамо се зову Чусте), Фатницу код Билеће и Кобиљу Главу код Сарајева (презивају се Ћустовић). Од њих су можда и Ћустовићи у Дубровнику, Карловцу и Загребу, мање породице које су забележене у новије време.[2]

Постоји мишљење, да Чустовићи воде порекло од Томановића из племена Цуца (Катунска Нахија у Старој Црној Гори). Према том мишљењу, њихов предак је био Кариман Чустовић. Ово мишљење је неутемељено, зато што је у њему Кариман Чустовић, који је учествовао у боју на Брњцу 1831/32. године, помешан са Кариманом Томановићем, који се помиње средином 18. века (1766. године). Кариман Томановић, који се пре прихватања ислама звао Живко, био је син Вука Томановића. Због тога што није могао да трпи злостављање од стране цуцких Пешикана и Марковића, прешао је у Корјениће у Херцеговини и потурчио се. Због освете је посекао 22 главе из племена Цуца. Од Каримана није остало потомство, али је зато његов рођени брат Матош, који је такође прешао на ислам, имао мушке потомке. Касније се његово потомство, које живи у херцеговачком селу Домашеву, вратило на православље и данас се, као и раније, презива Томановић. Православни Томановићи и данас живе у Цуцама. Даљим пореклом су из племена Куча у црногорским Брдима, североисточно од Подгорице. Томановићи, дакле, нису у сродству ни са Чустовићима, ни са Ћустићима.[3]

Чустовићи су живели и у гатачком Кључу, Фатници код Билеће, Требињу и Мостару. Чустовићи у Међуљућима код Гацка пореклом су из Цернице. Дошли су ту у другој половини 19. века, као деца са преудатом мајком. Несумњиво је са њима истог порекла и муслиманска породица Чусто у Мостару. Један од познатијих гуслара из Гацка био је Адем Ћустовић.[4]

Чустовића муслимана има и у Кљенцима у Дабарском Пољу (Херцеговина). Ова породица тамо броји 3 домаћинства. Пореклом су из Гацког Поља, одакле су прво прешли у Вријеку (Дабарско Поље) око 1816. године, а затим 1879. у Кљенке.[5]

Ћустоње су римокатоличка породица у месту Биштрани, недалеко од Високог у Босни. Они су пореклом из Подстиња у Фојничком срезу. Свакако су њихов огранак Чустоње у Валпову у Славонији, којих је средином 20. века било 1 домаћинство са 4 члана.[6]

За православне Ћустиће у парохијама: Дабар код Санског Моста, Приједор и Драговићи код Прњавора, као и за изумрле Ћусте у Високом, не може се поуздано рећи, да ли су у сродству са осињским Ћустићима. Ћустићи у Дабру и Приједору данас славе св. Ђорђа, у Драговићима св. Јована, док за Ћусте није познато која им је била слава. Исто важи и за Чусте, који се помињу у Шапцу, највероватније у 19. веку. Наиме, у једном документу је забележено, да је «Стојан Калајчија продао своју кућу Николи Чусти». Ћустићи који нису род са својим презимењацима у Осињи живе у месту Козељу у области Качер, у сливу истоимене реке у Шумадији. Тамошњи Ћустићи представљају огранак рода Петровића, заједно са Секулићима, Филиповићима, Шукићима и Павловићима. Сви они славе св. Јована, а преци су им давно досељени из Старог Влаха. На прелазу из 19. у 20. век је овај род укупно бројао 30 домаћинстава у Козељу.[7]

Ћустићи у Мурвици код Задра, којих је 1948. године било 72 у 8 домаћинстава и њихови сродници у суседном Бришеву (22 у 5 домова) несумњиво су римокатолици. Њихови рођаци са донекле измењеним презименом су Ћуштићи у недалеком Бокањцу (9 у 2 куће) и Чустићи у Смоковићу код Задра (5 чланова домаћинства у 1 кући 1948. године). Они највероватније нису ни у каквом сродству са осињским Ћустићима. Није познато да ли су са неком од поменутих фамилија сродни малобројне породице Чустића у неколико славонских места (у Томпојевцима код Вуковара, Нијемцима код Винковаца и другим насељима).[8]

У источној Босни постоје два села чије је име изведено од основе «чуст». У питању су Чусте у Зворничком округу и Чусто Брдо, код Маглаја. Није познато, да ли је неко од њих у вези са осињским или неким другим Ћустићима.[9]

Поред Ћустића, у Осињи живе и друге породице које славе св. Игњатија. Оне су у сродству са Ћустићима у овом месту, а предање о њиховим родбинским везама очувано је до данас. У питању су породице: Калоперовић, Планинчевић, Станић, Станковић, Алексић, Новић и Петрић.[10]

Презиме Планинчевића сведочи о пореклу овог рода из Планине, области која се налази у јужном суседству области Крњин. Из Планине, нарочито из места Имљана, досељен је највећи број породица у Осињу и суседна села. Према подацима из 1884/86. године, ово је била једина породица са презименом Планинчевић на територији Дабробосанске митрополије. Носиоци сличних презимена, попут Планинчића, Планинштака, Планинаца и Планинаша, који славе различите славе, свакако нису у сродству са Планинчевићима.[11]

Калоперовићи су своје презиме добили по украсној мирисној биљци, која се зове калопер. Родоначелник је вероватно носио такав надимак, или је на неки други начин породица прозвана по калоперу. Калоперовића са истом славом је крајем 19. века било и у парохији Гњионица код Дервенте. Они су несумњиво сродници својих презимењака у Осињи.[12]

Станића има много по Босни, али само они у Осињи славе св. Игњатија. Други Станићи прослављају различите свеце и нису ни у каквом сродству са својим презимењацима у Осињи.[13]

Станковића са славом св. Игњатије, опет, има у већем броју парохија Дабробосанске митрополије. Поред Осиње, године 1884/86, овог свеца су славили Станковићи у парохијама: Високо, Возућа, Ступари и Хрге код Маглаја. Један огранак Станковића Игњатијевштака преселио се у Појезну код Дервенте, а рођаке су имали и у Јеланској и Лијешћу код Босанског Брода. Поред тога, по Босни је живео и велики број Станковића, који су славили друге светитеље и нису били у сродству са својим презимењацима у Осињи.[14]

Алексићи са славом св. Игњатије су у Босни крајем 19. века били присутни у само две парохије, у Осињи и Јеремићима код Власенице. Иако су ове две породице несумњиво у даљем сродству, као што ће се даље видети, вероватно су се оне развиле од два сродна родоначелника, која су носила исто лично име – Алекса. Други бројни Алексићи по Босни, који славе друге свеце, нису род носиоцима овог презимена у Осињи.[15]

Новићи у Осињи нису једина породица са тим презименом, која је на територији Дабробосанске митрополије славила св. Игњатија. Исту крсну славу су имали и њихови презимењаци у парохијама: Дервента, Прњавор и Бања Лука. Они су несумњиво у блиском међусобном сродству. Новића са славом св. Стефан било је у то време такође у Прњавору, али се не може поуздано рећи, да ли су им они били род, или су им само родоначелници носили иста лична имена.[16]

Петрићи са славом св. Игњатије су 1884/86. године били забележени на територији ове митрполије само у Осињи. Други Петрићи по Босни, који славе: св. Ђорђа, св. Јована, св. Николу, св. Пантелију, св. Саву и св. Симеона Богопримца, нису сродници својих презимењака у Осињи.[17]

Поред осињских фамилија које славе Игњатијевдан и које до наших дана имају очувано предање о међусобном сродству, у парохији Осиња живе и поједине породице које славе исту крсну славу, а за које није познато да имају наведену традицију о сродству са наведеним фамилијама. Те породице су свакако у ближем или даљем сродству са осталим осињским Игњатијевштацима.

Тешићи у осињској парохији су крајем 19. столећа забележени као породица која слави св. Игњатија Богоносца. Њихових презимењака који славе исту славу на територији Дабробосанске митрополије било је осамдесетих година 19. века још само у парохији Јошавка код Бања Луке. Две наведене групације Тешића несумњиво представљају огранке једне породице. Презиме Тешић је у Босни релативно често. Његови носиоци који славе различите славе (укупно 13 крсних слава) најчешће нису ни у каквом међусобном сродству. Ово презиме је формирано по личном имену Тешо (Теша), изведеном од Теодор.[18]

Тешендићи који су славе Игњатијевдан живе у босанским парохијама Осиња и Детлаккод Тешња. Ове међусобно сродне фамилије несумњиво чине један род са другим породицама Игњатијевштака у парохији Осиња. Тешендића са другим славама није било на територији Дабробосанске митрополије крајем 19. века. Лишно име родоначелника ове породице, Тешенда, несумњиво је изведено од Теодор (Тешо).[19]

Стојановићи у истој парохији код Тешња такође славе св. Игњатија. Презимењаке са истом славом, који су уједно и њихови рођаци, имају у парохијама Бања Лука и Брусница код Маглаја. Стојановића са другим славама, од којих вероватно нико није у сродству са овом осињском породицом, има много по Босни. Крајем 19. века је у Дабробосанској митрополији забележено чак 15 различитих слава код носилаца овог презимена.[20]

Ђекићи у осињској парохији славе Игњатијевдан. Ово је крајем 19. столећа била једина породица са том славом у Дабробосанској митрополији, која се презивала Ђекић. Свакако су били сродни са осталим Игњатијевштацима по парохији Осиња.Презиме Ђекић се јавља у већем броју босанских парохија. Његови носиоци често имају различите крсне славе и нису у међусобном сродству.[21]

Веселиновићи на територији исте парохије, славили су, према подацима из  1882/86. године, св. Игњатија Богоносца. Веселиновића са истом славом, који су несумњиво били у ближем сродству са њима, било је тада у парохијама Босански Брод, Винска и Лијешће код Дервенте. У сродству са овом осињском породицом, али вероватно даљем, стоје и Веселиновићи у парохији Јеремићи код Власенице.[22]

У Осињу су се, дакле, доселили преци групе сродних породица које славе св. Игњатија из области Планина јужно од Крњина. Ту се овај род умножио и изделио на већи број породица, које су добиле презимена по именима или личним надимцима својих нешто новијим родоначелника. Презимена српских породица у северној Босни су, иначе, најчешће формирана у не тако давној прошлости. Досељавања из Планине у Осињу и околна села (област Крњин или Вакуф) била су веома учестала. Она су махом настајала као последица сезонских миграција пастира, који су живели у области Планине (у Имљанима, Котор Вароши, Оћауши и другим насељима тог предела), а долазили су сваке године у Крњин са својим стадима. Ови доласци су се одигравали «у време око Лучиндана», па су се враћали «око Никољдана», а уколико је зима оштра «онда дођу опет о Симуњдану (16. фебруара по новом), а иначе тек око Ускршњих поклада и онда остану до Благовести, неки до Ђурђевдана». Овакве сезонске миграције су несумњиво претходиле и досељавању предака рода са славом св. Игњатије. О пореклу осињских Игњатијевштака из Планине сведочи и презиме једног огранка овог рода, Планинчевића. Вероватно су преци Ћустића, Планинчевића и других сродних породица у Осињу досељени у исто време.[23]

Данас се не може поуздано рећи, да ли су преци осињских породица које славе св. Игњатија досељени у Планину (Врховину) преко западнијих предела Босанске Крајине или непосредно из Херцеговине.

Александар Бачко

Београд 2007.

Настанак и публиковање овог текста омогућио је господин Милорад Ћустић из Француске

Извори

[1] Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, пето издање, Сарајево 1985. (у даљем тексту: Шкаљић), 182; Рјечник хрватскога или српскога језика, дио 2, чета – ђављи, Ј.А.З.У, Загреб 1884/86. (у даљем тексту: Рјечник 2), 103, 157.

[2] Јевто Дедијер, Херцеговина, С.К.А, Српски етнографски зборник 12, Насеља српскох земаља 6, Београд 1909, 192 – 193, 247; Дедијер Јевто, Билећке Рудине, С.К.А, Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља 2, Београд 1903, 879, 900; Шкаљић, 182; Миленко С. Филиповић, Височка Нахија, С.К.А, Српски етнографски зборник 43, Насеља и порекло становништва 25, Београд 1928. (у даљем тексту: Филиповић, Височка Нахија), 558 – 559, 764; Стјепо Трифковић, Владимир Трифковић, Сарајевска околина: I Сарајевско Поље, С.К.А, Српски етнографски зборник 11, Насеља српских земаља 5, Београд 1908, 243; Лексик презимена С.Р. Хрватске, Ј.А.З.У, Институт за језик, Загреб 1976. (у даљем тексту: Лексик), 117.

[3] Ристо Милићевић, Херцеговачка презимена, Београд 2005. (у даљем тексту: Милићевић), 287; Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, С.К.А, Српски етнографски зборник 39, Насеља и порекло становништва 24, Београд 1926. (у даљем тексту: Ердељановић, Стара Црна Гора), 690.

[4] Милићевић, 185, 287 – 288.

[5] Петар Шобајић, Дабарско Поље у Херцеговини, С.А.Н, Српски етнографски зборник 67, Насеља и порекло становништва 34, Београд 1954, 22, 32.

[6]Филиповић, Височка Нахија, 558 – 559, 764; Лексик, 117.

[7]Јањатовић Ђорђе, Презимена Срба у Босни, Сомбор 1993. (у даљем тексту: Јањатовић), 376; Филиповић, Височка Нахија, 449; Рјечник 2, 103; Мил. Т. Ракић, Качер, С.К.А, Српски етнографски зборник 6, Насеља српских земаља 3, Београд 1905. (у даљем тексту: Ракић, Качер), 808.

[8] Лексик, 117, 119.

[9]Рјечник 2, 103; Гојко Никетић, Административни речник места Краљевине Југославије, Београд 1931, 753.

[10]По саопштењу г. Милорада Ћустића; Јањатовић, 23, 170, 269, 286, 293, 341, 343.

[11]Миленко С. Филиповић, Прилози етнолошком познавању североисточне Босне, А.Н.У.Б.И.Х, Грађа, књ. 16, Одјељење друштвених наука, књ. 12, Сарајево 1969. (у даљем тексту: Филиповић, Североисточна Босна), 58; Душан Јелић, Чедо Петрић, Радивоје Ђукић, Бранко Белић, Осиња, Мјесна заједница Осиња, Монографија Церани, Осиња и Појезна 1982, Осиња 1982. (у даљем тексту: Јелић…), 101 – 102; Јањатовић, 293.

[12]Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. 9, С.А.Н.У, Институт за српскохрватски језик, Београд 1975, 130; Петар Шимуновић, Наша презимена, поријекло – значење – распрострањеност, Накладни завод Матице хрватске, Књижница монографије, студије, критике, Загреб 1985, 127; Вук Стефановић Караџић, Српски рјечник (1818), Сабрана дела Вука Караџића, књига друга, Просвета, Београд 1964/1966, 294; Јањатовић, 170

[13]Јањатовић, 341.

[14]Јањатовић, 343; Влајко Палавестра Влајко, Прилози за проучавање поријекла становништва у околини Босанског Брода, Гласник Земаљског музеја, Етнологија, св. 30/31, Сарајево 1975/76, 33.

[15]Јањатовић, 23.

[16]Јањатовић, 269.

[17]Јањатовић, 286.

[18]Јањатовић, 359; Милица Грковић, Речник личних имена код Срба, Београд 1977, 193.

[19]Јањатовић, 358.

[20]Јањатовић, 349.

[21]Јањатовић, 121.

[22]Јањатовић, 67.

[23]Филиповић, Североисточна Босна, 58; Јелић…, 101 – 102.

Напомена – текст се базира на књизи Александра Бачка: Малешевци – род који слави св. Игњатија,Зборник за српску етнографију и историју, Удружење грађана „Српски деспот“, Београд 2007. Текст је први пут објављен на интернет презентацији Малешевци malesevci.com

Породице које славе Св. Игњатија Богоносца у парохији Осиња код Тешња