СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ЛЕВИ

Аутор: Александар Бачко

Године 1896/97, Аврам М. Леви поседовао је мењачницу у Кнез Михаиловој улици у Београду. Исте године су у тој улици постојале и мењачка радња Бокора М. Левија, као и мењачница „Одавић и Леви“. Прва наведена радња била је основана 1876, друга 1889, а трећа 1891. године. Аврам И. Леви је 1896/97. био власник мењачнице у Дубровачкој улици (основана 1887). Аврам М. Леви се помиње као мењач новца и 1902/03. године, а тада је исто занимање имао и Давид М. Леви. Поменути Аврам је 1912. године такође био један од „банкара, мењача и продаваца срећака Државне класне лутрије“ у Београду. Локал му је био у Кнез Михајловој 37. Број његовог телефонског апарата био је тада 90. Давид М. Леви „и компанија Фортуна“ помињу се у истом списку. Били су лоцирани у Кнез Михајловој 47, а телефон им је био 409. Нешто касније се, у избеглиштву на Крфу, помиње начелник српског министарства финансија Аврам Леви.[1]

У списку јеврејских трговаца у Београду, који датира из 1850. године, помиње се неколико носилаца овог презимена: Мешулам Семуел Леви, његов брат Саламо, као и Самуел Саламо Леви. Мишулам Леви је умро 1862, што се наводи у документу, писаном те године.[2]

Попис Београда из 1840. године нам такође доноси податке о породици Леви. Тада се у Београду помињу следећи носиоци овог презимена: Аврам Јуда Леви, Исак Леви, Јосеф Леви, Јосеф Д. Леви, Јуда Ја. Леви, Мишулам Леви и Муса Јуда Леви. Не постоје поуздане информације, да ли се међу поменутим особама налазе преци Аврама М. Левија и Давида М. Левија.[3]

Међу избеглицама из Београда у Земун 1807. године био је и Саломон Леви. Он се убрзо вратио у Београд. Самуел Леви је 1808. године прешао из Београда на аустријску територију (у Земун), заједно са својом супругом и двоје деце. Јуда Леви се помиње у списку избеглица из Београда, састављеном исте године, али се и он убрзо вратио. Рафаел Леви (Raphael Levy) из Београда налазио се 1813. године међу избеглицама у Земуну.[4]

Презиме Леви је код Јевреја веома фреквентно, а носе га породице које често нису у међусобном сродству, макар не ближем. Године 1719. се међу Сефардима (шпанским Јеврејима) у Београду помиње Саламон „Левај“. Можда је у питању варијанта презимена Леви. Међу нешто касније досељеним Јеврејима, али немачким, помиње се Герстл Леви.[5]

 

Напомена: Текст представља сепарат из књиге Александра Бачка „Београдске банкарске, мењачке и сарафске породице у 19. и почетком 20. века“ (Београд 2018), стр. 57 – 58.

Књига се може бесплатно преузети путем следећег линка:

https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2018/12/18/%d0%b1%d0%b5%d0%be%d0%b3%d1%80%d0%b0%d0%b4%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%b1%d0%b0%d0%bd%d0%ba%d0%b0%d1%80%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%bc%d0%b5%d1%9a%d0%b0%d1%87%d0%ba%d0%b5-%d0%b8-%d1%81%d0%b0%d1%80%d0%b0%d1%84/

 

[1] С. Р. Христић, Трговинско занатлиски шематизам Краљевине Србије за 1896 – 97, Београд 1896/97, 140; С. Р. Христић, Трговинско занатлиски шематизам Краљевине Србије, Београд 1902/03, 106; Адресна књига Београда 1912, Београд 1912, део III, 147; Небојша Поповић, Јевреји у Србији 1918 – 1941, 1997, 112; Миливоје М. Костић, Успон Београда 2, Библиотека града Београда, Београдско читалиште, ПС „Грмеч“, „Привредни преглед“ Београд, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 2000, 36.

[2] Живети у Београду 1842 – 1850, књига 2, Историјски архив Београда, Београд 2004, 326; Живети у Београду 1851 – 1867, књига 3, Историјски архив Београда, Београд 2005, 192.

[3] Архив Србије, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд, год. 1840, инвентарни број 132, 21 – 23.

[4] Грађа из земунских архива за историју Првог српског устанка, књ. I, 1804 – 1808, Извори за историју Првог српског устанка, Издање Историског архива Београда, Београд 1955, 290, 333, 463, 465; Владимир Стојанчевић, Протокол избеглица из Србије у Земун 1813. године, Зборник Историјског музеја Србије 8 – 9, Београд 1972, 49, 75.

[5] Душан Ј. Поповић, Београд пре 200 година, Београд 1935, 29.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ЛЕВИ

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ШАФАРИК (ГЕНЕРАЛ ПАВЛЕ ШАФАРИК)

Аутор: Александар Бачко

Отац официра Павла Шафарика, Јанко Шафарик, родио се у Кишкерешу (Kiskőrös) у Пештанској жупанији, 14. новембра 1814. године. По националности био је Словак, по вероистовести протестант (евангелик). Отац му је био имућни земљопоседник Јан Шафарик, а мајка Зузана (ћерка протестантског свештеника и словачког књижевника Мартина Лаучека Галика). Јанков стриц био је чувени слависта Павле Јосиф Шафарик, „страствени истраживач српских и словенских старина“. Јанко је 1821. године прешао код стрица у Нови Сад. Школовао се и живео у неколико градова, а у Београд је дошао као професор Лицеја, 1843. године. Његов професорски и археолошки рад био је веома запажен. Основао је музеј у Београду. Био је члан Државног савета (од 1869. године), потпредседник Друштва српске словесности, председник Српског ученог друштва и члан других значајних научних друштава. Преминуо је у Београду, 18/19. јула 1876. године. Одликован је руским Орденом Свете Ане II реда и пруским Орденом Круне II степена.[1]

Јанков син Павле Шафарик родио се у Београду, 1846. године. Након завршене основне школе и гимназије, уписао је артиљеријску школу. Био је најбољи ученик. По завршетку ове школе, 1866. године, постао је артиљеријски потпоручник.[2]

После службовања у артиљеријској управи у Крагујевцу, Павле Шафарик продужио је студије у иностранству, тачније у: Аустрији, Немачкој и Француској. Једно време је поново радио у Крагујевцу, да би 1872. године био послат на специјализацију у Швајцарску. Био је управник тополивнице, до 1875. године, када је постао командир батерије.[3]

Учествовао је у бојевима у Српско – турском рату, а 1876. године је био постављен за начелника артиљерије у штабу II корпуса.[4]

Артиљеријски мајор Павле Шафарик постао је наређењем министра војног, 1. фебруара 1879. године, судија Војног касационог суда. Године 1880. постављен је за начелника артиљеријског одељења Министарства војног. Паралелно је радио као професор нацртне геометрије на Војној академији. Постао је потпуковник.[5]

Између 1887. и 1894. године Павле је био управник Војно – техничког завода. Чин артиљеријског пуковиника добио је  1888. године.[6]

Краљ Александар Обреновић, на предлог војног министра, одликовао је 2. августа 1893. године артиљеријско – техничког пуковника Павла Шафарика, Орденом Таковског крста II реда.[7]

Управник Државних монопола Шафарик је био од 1895. године. „По нарочитом благоволењу Њ(еговог) В(еличанства) Краља“ постао је „члан Државног савета, достигнув тиме највиши степен чиновничке хијерархије“. Стекао је чин почасног генерала. Пензионисан је због болести. Преминуо је 13. јуна 1902. године.[8]

 

[1] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, број 25, година XXII, Београд 23. јун 1902. (у даљем тексту: Службени војни лист 23. јун 1902), 489 – 490; Војислав Максимовић, Јанко Шафарик, Филозофски факултет, Српско Сарајево, 1 – 2, 5; Мала енциклопедија Просвета, Општа енциклопедија, друго издање, 2, М – Ш, Београд – Љубљана 1968 – 1970, 938; Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, II, Л – Ш, Београд 1978, 1956.

[2] Службени војни лист 23. јун 1902, 489 – 490.

[3] Службени војни лист 23. јун 1902, 489 – 490.

[4] Службени војни лист 23. јун 1902, 489 – 492.

[5] Службени војни лист, година I, број 4, Београд 28. јануар 1881, 51; Службени војни лист 23. јун 1902, 491 – 492.

[6] Мале новине, година I, број 246, Београд 8. децембар 1888, 2; Службени војни лист 23. јун 1902, 491 – 492.

[7] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XIII, број 31, Београд 2. август 1893, 856.

[8] Службени војни лист 23. јун 1902, 489 – 492.

Прочитајте више „СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ШАФАРИК (ГЕНЕРАЛ ПАВЛЕ ШАФАРИК)“

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ШАФАРИК (ГЕНЕРАЛ ПАВЛЕ ШАФАРИК)

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – КОЕН

Аутор: Александар Бачко

Гавра Коен је средином 19. века био сараф (мењач новца). Запамћено је, да је од трговца Стеве Мијатовића узимао на зајам и по 500 дуката. Године 1896/97. су у Београду постојале мењачнице Давида И. Коена и Мордохаја Коена (син му је био ортак). Давидова мењачка радња била је основана 1889. године, а налазила се у Кнез Михаиловој улици. Мордохајева је била у Цариградској улици (основана је 1890. године). Према „Трговинско – занатлијском шематизму“ из 1902/03. године, Соломон Ј. Коен и Хаим А. Коен поседовали су мењачнице у Београду. Године 1912. се као један од београдских „банкара, мењача и продаваца срећака Државне класне лутрије“ помиње Самуел Х. Коен. Радња му је била лоцирана у улици Краља Петра 39. Он је такође имао телефон у овом периоду (број је био 820).[1]

Коен је фреквентно јеврејско презиме, тако да његови носиоци често нису у међусобном сродству, макар не ближем. Због тога се не може поуздано знати, који су, односно да ли су неки од старијих Коена преци својих презимењака, који су живели у Београду средином 19. века или касније. У „Списку Јевреја турских поданика“ у Београду, који датира из 1855. године, помињу се: „казас“ (казаз, односно свилар) Сабатај Којен родом из Костура – Касторије у северној Грчкој, надничар Арон Којен родом из Софије, као и слуга Аврам Меир Којен који је рођен у Босни. Већи број особа са презименом Коен пописан је у Београду 1840. године. У питању су били: Аврам Мир. Коен, Аврам Х, Гавриел, Давид Х, Исак Јаков, Јаков М, Јаков Мир. Коен, Јумул Јаков, Маиер Х, Мусе Е, Мусе С, Натан Је. Коен, Салон, Самоел С, Хаим Јуда, Хајм Коен и Хајм Мусе Коен. Минахајл Кон (или Коен) помиње се у истом попису. Међу београдским Јеврејима у попису „арачких глава“ (пореских обвезника) из 1826. године, помиње се и Самуил „Коин“, који је свакако био члан породице Коен. Не може се поуздано утврдити, ко је од њих био предак Самуела Х. Коена, поменутог 1912. године.[2]

Већи број београдских Коена („Којена“) помиње се и у другим документима, који датирају из тридесетих и четрдесетих година 19. века. Тако се 1838. године помиње београдски трговац Соломон Коен, а наредне године Јеврејин Бохар Коен. Једним захтевом, писаним 25. јануара 1839. године, београдска Јеврејска општина је тражила протеривање девет својих чланова из града. Међу њима су били наведени Аврам Јаков Коен „дошљак“ и Мататја Којен „дошљак“, а као један од потписника овог документа јавља се Аврам Самоел Којен. Године 1840. су Манахаим Хасан и Хаим Којен у име „свију сиромашнији трговаца јеврејски“ предали жалбу Управи вароши Београда. У „списку од ц(есарско) – к(раљевских) аустријских поданика који се у овој вароши налазе и уживају“, писаном 1841. године, помињу Соломон Којен са сином, као и Исак Којен „дуз – табан“. Циви Којен се 1855. године помиње у списку „Јевреја турских поданика“ у Београду. Више носилаца овог презимена наводи се 1861. године међу члановима „Еснафа болтаџијског Јевреја“ у Београду. У питању су били: Јаков Мајер Којен, Саламон С. Којен, Самуил С. Којен, Јомуа Којен, Саламон Јаков Којен, Јелиша Саломон Којен, Јуда Бакар Хаим Којен и Самојел Кален Којен. Сви они су живели у Дорћолском кварту. Коени се често помињу и у документима, који датирају из нешто каснијег периода.[3]

Јуда Коен се помиње међу избеглицама из Београда, које су 1805. године прешле на аустријску територију, у Земун. Том приликом, прешао је сам. Он највероватније није идентичан са Јудом Коеном који се као избеглица са женом и два детета помиње у Земуну 1808. године. Тада је међу избеглицама био и Мојсије Коен са женом и петоро деце. Године 1809. Јуда Коен (Juda Cohem) и породица Исака Коена (Isak Cohem), укључујући две жене и двоје деце, били су међу београдским јеврејским трговцима, који су тражили да остану у Земуну. Године 1811. запечаћено је складиште поменутог трговца Исака Коена (Isak Kohen), које се налазило у Земуну, у објекту чији је власник био Гашпар Рајс. Тражено је, да се његова радња затвори 1815. године.[4]

Више београдских Јевреја са презименом Коен помиње се у једном документу из 1784. године. У питању су Исак Аврам Коен (Isaac Abraham Kohen) и чланови његове породице: Данијел Коен (Daniel… Kohen), Давид Коен (David Kohen), Јуда Коен (Juda Kohen), Каин Коен (Kain) и Мајер Коен (Mayer Kohen). Они су се 1773. године иселили у Ливорно у Италији. Године 1719. се међу Сефардима (шпанским Јеврејима) у Београду помињу двојица са истим именом – Аврам Коен.[5]

 

Напомена: Текст представља сепарат из књиге Александра Бачка „Београдске банкарске, мењачке и сарафске породице у 19. и почетком 20. века“ (Београд 2018), стр. 48 – 50.

Књига се може бесплатно преузети путем следећег линка:

https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2018/12/18/%d0%b1%d0%b5%d0%be%d0%b3%d1%80%d0%b0%d0%b4%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%b1%d0%b0%d0%bd%d0%ba%d0%b0%d1%80%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%bc%d0%b5%d1%9a%d0%b0%d1%87%d0%ba%d0%b5-%d0%b8-%d1%81%d0%b0%d1%80%d0%b0%d1%84/

 

[1] Коста Н. Христић, Записи старог Београђанина, Библиотека баштина, књ. 6, Београд 1983, 281; Адресна књига Београда 1912, Београд 1912, део III, 147; Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, пето издање, Сарајево 1985. (у даљем тексту: Шкаљић), 550.

[2] Бранко Перуничић, Београдски суд 1819 – 1839, Београд 1964, 338; Бранко Перуничић, Управа вароши Београда 1820 – 1912, Београд 1970. (у даљем тексту: Перуничић, Управа), 318 – 319; Архив Србије, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд, год. 1840, инвентарни број 132, 20 – 23; Шкаљић, 404; Хазим Шабановић, Турски извори за историју Београда, књига прва – свеска прва, Катастарски пописи Београда и околине 1476 – 1566, Грађа за историју Београда, Историјски Архив Београда, Београд 1964, 618.

[3] Живети у Београду 1837 – 1841, књ. 1, Историјски архив Београда, Београд 2003, 188, 201 – 202, 219, 295, 297, 480; Живети у Београду 1842 – 1850, књ. 2, Историјски архив Београда, Београд 2004, 326; Перуничић, Управа, 317.

[4] Грађа из земунских архива за историју Првог српског устанка, књ. I, 1804 – 1808, Извори за историју Првог српског устанка, Издање Историског архива Београда, Београд 1955, 126, 333; Грађа из земунских архива за историју Првог српског устанка, књ. II, 1809, Извори за историју Првог српског устанка, Издање Историског архива Београда, Београд 1961, 60; Грађа из земунских архива за историју Првог српског устанка, књ. III, 1810 – 1813, Извори за историју Првог српског устанка, Издање Историјског архива Београда, Београд 1969, 70 – 71, 579.

[5] Танасије Ж. Илић, Београд и Србија у документима архиве Земунског Магистрата од 1739. до 1804. године, књ. I, 1739 – 1788, Извори за историју Београда и Србије у XVIII веку, Издање Историјског архива Београда, Београд 1973, 571 – 575; Душан Ј. Поповић, Београд пре 200 година, Београд 1935, 29.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – КОЕН

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ЕШКЕНАЗИ

Аутор: Александар Бачко

Године 1896/97. у Београду је постојала мењачка радња „Русо и Ешкенази“, како сведочи „Трговинско – занатлиски шематизам“. У списку београдских мењача новца из 1902/03. године, поред наведене фирме „Русо и Ешкенази“, помиње се и мењачница Исака Ј. Ешкеназија.[1]

Јосиф „Ескинази“, заједно са ортаком Нисимом Јаковом Русом, држао је компанију у Београду. Године 1842, Београдски суд се интересовао за њено финансијско стање. Међу јеврејским „фамилијама које су дошле скоро“ у Београд помиње се и породица Нафтале Ешкеназија. Он је досељен из Беча, са супругом и једним дететом. У јулу 1845. је забележено, да се доселио пре 10 месеци. У то време још увек није имао своју кућу, а отворио је „дућан ситничарски“. Аврам „Ескенази“ се 1850. године помиње у списку јеврејских трговаца у Београду, заједно са својим ортаком, Семуелом Алкалајем. Малолетни београдски Јеврејин „Моше Ескинази Парлок“ ухваћен је 1862. године у пљачки кућа својих сународника, трговаца Моше Руса и Моше Мевораха. Аврам Ешкинази је 1872. године изабран за члана Трговачког суда у Београду. Једну од конфекцијских радњи у Београду водио је крајем 19. или почетком 20. века Херцог Ешкенази. Наведени старији носиоци презимена Ешкенази у Београду нису морали бити у (ближем) сродству са својим презимењацима, који су држали мењачнице на прелазу из 19. у 20. век. Наиме, презиме Ешкенази (Ашкенази) веома је често код Јевреја. Оно је настало по имену једне од најбројнијих (основних) јеврејских етничких група.[2]

Вреди поменути, да се 1804. године, међу избеглицама из предела јужно од Саве и Дунава у Земун, помиње Јеврејка Бохора Ешкенази (Becora Eskonazy) са двоје деце. Себастај Ашкенази или Ешкенази (Sebastay Askanasy) са женом и двоје деце, као и Мојсије Ашканази или Ешкенази (Moises Askanasy) са супругом и једним дететом помињу се 1808. године међу „турским поданицима који… бораве ограничено време“ у Земуну.[3]

 

Напомена: Текст представља сепарат из књиге Александра Бачка „Београдске банкарске, мењачке и сарафске породице у 19. и почетком 20. века“ (Београд 2018), стр. 40 – 41.

Књига се може бесплатно преузети путем следећег линка:

https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2018/12/18/%d0%b1%d0%b5%d0%be%d0%b3%d1%80%d0%b0%d0%b4%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%b1%d0%b0%d0%bd%d0%ba%d0%b0%d1%80%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%bc%d0%b5%d1%9a%d0%b0%d1%87%d0%ba%d0%b5-%d0%b8-%d1%81%d0%b0%d1%80%d0%b0%d1%84/

 

[1] С. Р. Христић, Трговинско занатлиски шематизам Краљевине Србије за 1896 – 97, Београд 1896/97, 141; С. Р. Христић, Трговинско занатлиски шематизам Краљевине Србије, Београд 1902/03, 106.

[2] Живети у Београду 1842 – 1850, књига 2, Историјски архив Београда, Београд 2004, 266, 283, 326; Живети у Београду 1851 – 1867, књига 3, Историјски архив Београда, Београд 2005, 192; Живети у Београду 1868 – 1878, књига 4, Историјски архив Београда, Београд 2006, 211; Миливоје М. Костић, Успон Београда 2, Библиотека града Београда, Београдско читалиште, ПС „Грмеч“, „Привредни преглед“ Београд, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 2000, 15 – 16.

[3] Грађа из земунских архива за историју Првог српског устанка, књига I, 1804 – 1808, Извори за историју Првог српског устанка, Издање Историског архива Београда, Београд 1955, 55, 58, 331, 333.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ЕШКЕНАЗИ

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ВАНЛИЋ

Аутор: Александар Бачко

Јован Ванлић родио се у Београду, 5. јануара 1842. године (по старом календару). Наиме, у матичним књигама Саборне цркве забележено је под тим датумом крштење Јована, сина Томе Ванлије и Марије, рођеног истог дана. Родитељи су му били београдски житељи. Кум на крштењу био је Константин Стојановић (Сараф – Коста), становник Београда.[1]

Венчање потпоручника „пехоте“ Јована Ванлића из Београда старог 26 година и Јекатарине старе 15 година, ћерке Стојана Живковића трговца из Београда, забележено је 6. маја 1873. године, у матичним књигама београдске Саборне цркве. Кум им је био поручник Сава Петковић, такође житељ престонице.[2]

Са својом супругом, Јован Ванлић имао је најмање осморо деце. Позната су имена њих петоро: Живојин, Михаило, Милан, Милорад и Јелица (рођена је као осмо дете својих родитеља, 26. децембра 1886. године).[3]

Чин капетана II класе Јован Ванлић добио је 5. јануара 1877. године. Током Српско – турског рата обављао је дужности команданта Ваљевског комбинованог батаљона, као и командира I чете X батаљона. Касније је напредовао у служби, све до чина пуковника. На челу Београдског стрељачког друштва, основаног 1882. године, стајао је 1902/03. године пуковник Јован Ванлић. Обављао је различите одговорне функције у српској војсци, како у миру, тако и у рату, све до своје смрти 14. октобра 1916. године на Крфу.[4]

Официр Јован Ванлић, за своје заслуге у Српско – турском рату 1877 – 1878. године, добио је Таковски крст „на прсима“. Витез Ордена Таковског крста II степена постао је 1900. године. Награђен је и другим значајним одликовањима: Орденом Белог орла V степена (1882), Орденом Франца Јозефа V реда (1884), Орденом Белог орла IV степена (1898), Орденом Милоша Великог V степена (1899), Орденом Белог орла III реда (1902. године), Орденом Светог Саве II степена и Крстом Милосрђа.[5]

Георгије (Ђорђе) Ванлић такође је био син Томе Ванлије. Родио се у Београду, 1844. године. У Ђорђевој крштеници, Томино презиме је забележено као „Марковић“. У умрлици се под презименом „Марковић“ такође помиње син Томе Ванлије, Михаило (Ванлић). С обзиром на чињеницу, да у Србији у пре 1851. године нису постојала стална презимена, већ су се често мењала из генерације у генерацију, може се основано претпоставити, да је име Томиног оца било Марко. По његовом личном имену могло је бити формирано секундарно презиме ове породице (Марковић), које је касније нестало.[6]

Краљ Александар Обреновић, на предлог војног министра, одликовао је 2. августа 1893. године артиљеријског мајора Ђорђа Ванлића Орденом Таковског крста V реда. Ђорђе је у каснијем периоду стекао чин потпуковника.[7]

Године 1846, 8. новембра, у матицама крштених београдске Саборне цркве, забележено је крштење Михаила Ванлића, брата Јована и Ђорђа. Рођен је 1. новембра 1846. године. Кума му је била Софија Сараф Костина (супруга) из Београда. Поменути Сараф Коста свакако је био идентичан са кумом Јована Ванлића, поменутим Константином Стојановићем.[8]

Крсна слава Ванлића је Свети Јован. Отац Јована Ванлића, ћурчија Тома Ванлија, умро је у Београду, 29. децембра 1854. године по старом календару (11. јануара 1855. по новом). Био је у браку са Маријом (1815 – 1882. године), ћерком механџије Богдана Величковића.[9]

Након смрти Томе Ванлије, међу државним добрима у Београду, наведена је и кућа на Дорћолу, која је некада њему припадала. О њој је забележено да је била у два нивоа, са укупно 6 соба и 2 кухиње, подрумом и бунаром, а уз њу је ишла и једна стара кућица. Ову кућу са плацем је нешто раније, за дуг покојног Томе Ванлије „правитељственој каси“ од 400 дуката цесарских, одузела Управа вароши Београда. Касније је ова кућа продата бакалину Марку Ђорђевићу.[10]

На најстарији познати помен Томе Ванлије наилазимо у попису Београда из 1840. године. Тада се он помиње као једина пореска глава у домаћинству под кућним бројем 198. Он је, уједно, био и једини носилац овог презимена, међу неисламским (односно хришћанским и јеврејским) становништвом у Београду те године.[11]

Тома Ванлија, односно Тома Ванлин, како је на друга два места у истом документу забележен, помиње се у списку јемаца ћурчијског еснафа из 1842. године. За њега је, као ћурчију, гарантовао колега Теодор Желесковић, док је Тома, опет, своје јемство дао за ћурчије Живка Стефановића и Танасија Петровића. У овом документу наведено је, да је Тома био родом из „Уруменлије“ (Румелије). Под термином „Румелија“ подразумевао се тадашњи европски део Турске Империје.[12]

Упркос томе, што у оригиналу умрлице Томе Ванлије није наведено место рођења, на препису тог документа из 1907. године забележено је, да је рођен „у Вану, Јерменска у Азији“, а као места у којима је највише становао, наведени су: „место рођења, Цариград и Београд“. На истом месту стоји, да је у време смрти, 1854. године, Тома Ванлија био стар „преко 70 година, тачно се не зна“. Према овом податку би излазило, да је он био рођен око 1780 – 1784. године (вероватно је био нешто млађи). Наведени подаци, који се налазе у препису умрлице, без сумње су забележени по усменом саопштењу Јована Ванлића, Томиног сина, који је у то време још био жив.[13]

Ванлија, старији облик презимена Ванлић, има специфичан наставак „-лија“. У питању је наставак који углавном упућује на место порекла (на пример: Сарајлија, Будимлија, Нишлија итд.). Овај наставак у српски језик ушао је из турског, а био је често у употреби. Термин „Ванлија“ означава човека који је пореклом или родом из Вана, града на истоименом језеру, у делу историјске Јерменије, који данас припада Турској. Облик Ванлин (Ванлијин), означава потомка извесног Ванлије.[14]

Најстарији нама познати помен презимена Ванлија у Београду датира из 1838. године. У документу писаном 9. септембра те године, наводи се да је полиција на лицитацији продала ствари почившег Шаина Ванлије, Јерменина, бившег кафеџије у Београду, „који је случајно код Барјак џамије пао и умро“. Шаин је био родом „из Анадолије из Вана“, по чему је и добио презиме. Још један носилац овог презимена помиње се у Београду у старим документима. У питању је био Назер Ванлија. Он се наводи у „Списку добара почившег Косте Стојановића сарафа“,  који датира из 1846. године. Сараф Коста је нешто раније од Назера Ванлије купио два „дућана“ у Београду за 400 дуката. Није могуће са сигурношћу утврдити, да ли су Шаин и Назер били у сродству са Томом Ванлијом. [15]

 

Напомена: Покојна проф. др. Надежда Ванлић – Разуменић иницирала је и омогућила настанак првобитне верзије овог текста. Аутор се због тога најлепше захваљује породици покојне проф. др. Надежде Ванлић – Разуменић.

 

[1] Историјски архив Београда, Општина Стари Град, Саборна црква Светог Арханђела Михаила, Матична књига крштених 1842 – 1847, инв. бр. 5, ролна бр. 2 (у даљем тексту: Стари Град, рођени 1842 – 1847), снимак 192.

[2] Историјски архив Београда, Општина Стари Град, Саборна црква Светог Арханђела Михаила, Матична књига венчаних 1871 – 1876, инв. бр. 39, ролна бр. 12, 99 (33).

[3] Подаци добијени љубазношћу покојне проф. др. Надежде Ванлић – Разуменић (у даљем тексту: Н. Ванлић – Разуменић); Општина Стари Град, Саборна црква Светог Арханђела Михаила, Протокол рођених 1877 – 1891. године.

[4] Шематизам Српске дејствујуће војске у рату за ослобођење и независност 1877 – 8. године, Врховна команда Српске војске, Ниш 1878. (скраћено: Шематизам Српске…), 468 – 469, 535; С. Р. Христић, Трговинско занатлијски шематизам Краљевине Србије, Београд 1902/03. (скраћено: С. Христић 1902/03), 34 (додатак); Милорад Ј. Ванлић, Српско – бугарски рат 1885, рад пука, ратне белешке пешадиског пуковника Јована Т. Ванлића, Београд 1940. (у даљем тексту: М. Ванлић), 13, 15 – 16.

[5] Шематизам Српске…, 468 – 469, 535; С. Христић 1902/03, 34 (додатак); М. Ванлић, 13, 15 – 16.

[6] Извод из књиге за уписивање рођених цркве Саборне – београдске храма Светих Архистратигов (крштеница Георгија – Ђорђа Ванлића), документ у поседу потомака Јована Ванлића; Извод из књиге за уписивање умрлих цркве београдске храма Светог Архистратига (умрлица Михаила Ванлића „Марковића“), документ у поседу потомака Јована Ванлића; Велибор Лазаревић, Српски именослов, одабране руковети, Београд 2001, 290 – 291; Бранко Перуничић, Град Ваљево и његово управно подручје 1815 – 1915, Ваљево 1973, 663 – 666; Драгољуб Стевановић, У Србији презимена званично уведена средином 19. века, Политика, Београд 15. новембар 1998, 15.

[7] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XIII, број 31, Београд 2. август 1893, 857; Н. Ванлић – Разуменић.

[8] Стари Град, рођени 1842 – 1847, снимак 405.

[9] Н. Ванлић – Разуменић; Историјски архив Београда, Општина Стари Град, Саборна црква Светог Арханђела Михаила, Матична књига умрлих 1853 – 1855, инв. бр. 20, ролна бр. 7, снимак 394; Н. Ванлић – Разуменић.

[10] Бранко Перуничић, Управа вароши Београда 1820 – 1912, Београд 1970, 276 – 277, 339 – 340

[11] Архив Србије, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд, год. 1840, инвентарни број 132, 9.

[12] Живети у Београду 1842 – 1850, књига 2, Историјски архив Београда, Београд 2004. (у даљем тексту: Живети.., књ. 2), 285 – 286.

[13] Извод из књиге за уписивање умрлих цркве београдске храма Светог Архистратига, Београд 23. 2. 1907. (умрлица Томе Ванлије), документ у поседу потомака Јована Ванлића.

[14] Живети.., књ. 2, 285 – 286; Речник српскохрватског књижевног и народног језика, С.А.Н.У, књига 2, Богољуб – Вражогрнци, Београд 1962, 387.

[15] Живети у Београду 1837 – 1841, документа Управе града Београда, књ. 1, Историјски архив Београда, Београд 2003, 290 – 292; Живети.., књ. 2, 401; Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, пето издање, Сарајево 1985, 550.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ВАНЛИЋ

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ДАВИЧО

Аутор: Александар Бачко

Београдском трговцу Давиду Хаиму, 4. јануара 1838. године, из „дућана“ је новац и различите драгоцености украо Јосеф Пилер „хришћанин… рођен у Хагу у Холандији“, који је живео у Београду, под аустријским покровитељством. Преступник је ухапшен и признао је кривицу.[1]

Можда је са овим Хаимом био идентичан и „Хаим сараф овдашњи“, који се помиње у документу, писаном у Београду 15. фебруара 1838. године. Неколико дана пре тога, Хаимова кућа била је опљачкана, а крађу је извршио десетогодишњи дечак, који је ухваћен.[2]

Године 1845. је у Београду извршена пљачка радње београдског Јеврејина Аврама Јаковљевића, која се налазила у кући „Јеврејина Хаима Давидчета“ (Давича). Том приликом је однета различита роба у вредности од око 500 гроша. Поменута кућа је била лоцирана „у чаршији спрам дућана браће Клидиси“. Хаим Давичо је 1861. године пописан међу члановима Еснафа болтаџијског у Београду. Он је био житељ Дорћолског кварта.[3]

Давид Хаим рођен је у Београду – отац му је био председник јеврејске општине, а звао се Израиљ Хаим. Давид је био везиров лиферант оружја и зајмодавац, а у тајности и сараф кнеза Милоша Обреновића. Као зајмодавац, помиње се још 1816. године. Сматра се, да му је управо кнез наденуо надимак „Давиче“ (Давидче?), односно „Давичо“, од кога је касније формирано и презиме ове породице. Имао је кућу поред гостионице „Грчка краљица“. Обавестио је кнеза Милоша, да Јусуф – паша (београдски везир од 1835) намерава да га уклони и на тај начин му је спасао живот. Због тога је Давичо морао да избегне у Земун, а потом у Беч. У Београд се вратио тек 1859. године, „као већ седи и изнемогли старац“.[4]

Давид Хаим (Давичо) и Константин Стојановић (Сараф – Коста) су, како је у стручној литератури забележено, „заслужили епитет првих банкара у Србији“.[5]

Хајим Давичо (свакако млађи носилац овог имена) био је 1896/97. године власник мењачнице у Дубровачкој улици у Београду. Његова мењачка радња била је основана 1894. године.[6]

 

Напомена: Текст представља сепарат из књиге Александра Бачка „Београдске банкарске, мењачке и сарафске породице у 19. и почетком 20. века“ (Београд 2018), стр. 37 – 40.

Књига се може бесплатно преузети путем следећег линка:

https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2018/12/18/%d0%b1%d0%b5%d0%be%d0%b3%d1%80%d0%b0%d0%b4%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%b1%d0%b0%d0%bd%d0%ba%d0%b0%d1%80%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%bc%d0%b5%d1%9a%d0%b0%d1%87%d0%ba%d0%b5-%d0%b8-%d1%81%d0%b0%d1%80%d0%b0%d1%84/

 

[1] Живети у Београду 1837 – 1841, књига 1, Историјски архив Београда, Београд 2003. (у даљем тексту: Живети…, књ. 1), 424 – 425.

[2] Живети…, књ. 1, 427.

[3] Живети у Београду 1842 – 1850, књига 2, Историјски архив Београда, Београд 2004, 532; Живети у Београду 1851 – 1867, књига 3, Историјски архив Београда, Београд 2005, 263.

[4] Небојша Поповић, Јевреји у Србији 1918 – 1941, 1997, 15; Знаменити Јевреји Србије, Биографски лексикон, Београд 2011, 75; Драгана Гњатовић, Сарафи – први банкари у Србији, Банкарство 5, 2012. (у даљем тексту: Гњатовић), 22, 24, 26, 28.

[5] Гњатовић, 22.

[6] С. Р. Христић, Трговинско занатлијски шематизам Краљевине Србије за 1896 – 1897, Београд 1896/97, 140.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ДАВИЧО

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ЧОЛАК-АНТИЋ (ПУКОВНИК ИЛИЈА ЧОЛАК-АНТИЋ)

Аутор: Александар Бачко

Родоначелник чувене фамилије Чолак-Антић био је војвода Чолак-Анта Симеоновић (Симоновић). Поред других значајних дужности које је обављао, био је старешина Крушевачког округа.[1]

Официр Илија Чолак-Антић био је унук Чолак-Анте Симеоновића. Родио се у Чачку, 1836. године. Након завршене основне школе и полугимназије, школовао се на Војној академији у Београду. Официр је постао 1856. године, по завршетку школовања.[2]

Илија је до 1858. године био на усавршавању у Краљевини Белгији, где га је послала српска влада. По повратку у Србију постао је управник „државне пушкарнице“ у Крагујевцу.[3]

Године 1865, Чолак-Антића је послао кнез Михаило Обреновић у Беч, због набавке оружја за Црну Гору. Пошто је успешно обавио овај задатак, кнез Никола Петровић – Његош га је одликовао „Крстом за независност Црне Горе“.[4]

Илија Чолак-Антић истакао се у борби против Турака („спасао цео један округ од поплаве турске“). Током рата је опседао Нови Пазар. Кнез Милан Обреновић (каснији српски краљ) одликовао га је „за показану храброст“ Орденом Таковског крста, седамдесетих година 19. века.[5]

Године 1876, за време Српско – турског рата, пуковник Илија Чолак-Антић био је заповедник Ибарске војске (до закључења мира са Портом). Пре њега је ту дужност обављао генерал Фрања Зах, а после Чолак-Антића заповедник је постао пуковник Тихомиљ (Теша) Николић.[6]

У име краља Александра Обреновића, краљевски намесници су 1. јануара 1891. године, одликовали пуковника у пензији Илију Чолак-Антића Орденом Таковског крста II реда.[7]

Пуковник у пензији Илија Чолак-Антић, наводи се у списку пореских обвезника, „грађана вароши Београда“. Овај списак датира с краја 19. века, тачније из 1892. године.[8]

Остао је упамћен као „један од најинтелигентнијих српских официра, вешт и стручан тобџија, а осим тога… верзиран не само у осталим војничким, но и у другим знанственим предметима“.[9]

Ilija Colak-Antic, Srbadija, 1.3.1876, 89

[1] Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија II, Београд 1876, 739.

[2] Србадија, илустрован лист за забаву и поуку, година друга, свеска шеста, Беч 1. март 1876. (у даљем тексту: Србадија, 1. март 1876), 96.

[3] Србадија, 1. март 1876, 96.

[4] Србадија, 1. март 1876, 96.

[5] Отаџбина, књижевност, наука, друштевни живот, година II, књига 4, свеска 13 – 16, Београд 1. јануар 1880, 179; Србадија, 1. март 1876, 96.

[6] Илустрована ратна кроника, свеска VII, Нови Сад 1877 – 1878, 447; Отаџбина, књижевност, наука, друштвени живот, година IX, књига 25, свеска 97 – 100, Београд 1. мај 1890, 259.

[7] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XI, број 1, Београд 8. јануар 1891, 1 – 2.

[8] Београдске општинске новине, година X, број 32, Београд 2. август 1892, 314.

[9] Србадија, 1. март 1876, 96.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ЧОЛАК-АНТИЋ (ПУКОВНИК ИЛИЈА ЧОЛАК-АНТИЋ)

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – БУЛИ

Аутор: Александар Бачко

Бенцион Були родио се у Београду, 21. маја 1867. године. Био је син Једидије, трговца, краљевог посланика и председника Београдске сефардске општине. Бенционова мајка звала се Леја.[1]

Основну и средњу школу похађао је у Београду. Потом је завршио Вишу комерцијалну академију у Бечу. По завршетку школовања, преузео је очеву „банкарску радњу“ у Београду.[2]

Бенцион Були поседовао је 1896/97. године мењачку радњу у Дубровачкој улици у Београду. Она је била основана 1888. Међу београдским „банкарима, мењачима и продавцима срећака Државне класне лутрије“, 1912. године, наводи се Бенцијон (Бенцион) Були. Живео је у улици Цара Лазара број 3. Био је „синовац и зет“ великог мануфактуристе Давида Булија. Бенцион је био српски народни посланик у избеглиштву на Крфу. У Београду су 1912. године били пописани и домаћини Едија и Жак Були.[3]

Када му је стриц Давид Були умро, Бенцион је наследио његову радњу и предао је фирми „Јечменица и компанија“. Сувласник ове фирме био је, поред Милана Јечменице, Бенционов брат Мони Були. После Монијеве смрти, у управу фирме ушли су: њихов брат Жак – Исак Були, Јаша Алкалај и Сава Поповић. Купили су велики плац поред кланице у некадашњој Кнез Милетиној улици (данас Булевар Деспота Стефана). Ту су сазидали: фабрику сламних шешира и трикотаже, као и памучну предионицу и ткачницу. После неког времена финансијер ове фирме, Бенцион Були, продао је цело земљиште, заједно са свим објектима, аустријској фабрици Маунтер. Тада је купио други плац, „на Кнез Милошевом друму“, поред кафане „Лепи изглед“. Ту су чланови фирме основали фабрику шешира и трикотаже. Фабрика није добро пословала, па је продата.[4]

Бенцион Були имао је локал у Кнез Михаиловој улици 45, а број телефона био му је био 42. У питању су највероватније били иста кућа и локал, као и његов објекат „у Дубровачкој улици“ (Краља Петра). Наиме, та кућа се налазила у блоку између улица Николе Спасића и Цара Лазара, а свакако и Кнез Михаилове улице. У овој кући је имао „веће просторије“, које је до 1912. године за мануфактурну радњу изнајмљивао браћи Алмули. После тога је ове просторије изнајмљивала загребачка фирма Бота и Херман, која се бавила продајом намештаја. Та радња је имала две галерије, које су се пружале дужином објекта, а касније је и кров претворен у галерију. Испод се налазио дубок бетонирани подрум, дужине преко 40 метара. Објекат је био изграђен 1907. године на три нивоа „за модерну робну кућу“, по пројекту грађевинског инжењера Виктора Азриела.[5]

После завршетка Првог светског рата, Бенцион је био „заслужан за организовање банкарског система“ у новонасталој држави – Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца. Био је коњички капетан I класе. Одликован је Орденом Светог Саве II степена, Орденом Белог орла III степена, као и Орденом Карађорђеве звезде. Остао је упамћен и као велики доброчинитељ. Преминуо је у Бечу, 21. августа 1933. године. Сахрањен је на Јеврејском гробљу у Београду.[6]

Очувани су и други документи, који садрже помене носилаца презимена Були у Београду. Тако се, на пример, 28. фебруара 1878. године помиње Фарки Були. Трговина Моше Мацлијаха и Булија помиње се 1884. године. Наведени трговац Жак Були купио је од Константина Куманудија кућу у Зерек главној чаршији и на њеном месту сазидао хотел „Ројал“.[7]

Међу београдским Јеврејима у попису „арачких глава“ (пореских обвезника) из 1826. године, помиње се и Јаков „Булиј“, који је несумњиво био члан породице Були.[8]

 

Напомена: Текст представља сепарат из књиге Александра Бачка „Београдске банкарске, мењачке и сарафске породице у 19. и почетком 20. века“ (Београд 2018), стр. 31 – 33.

Књига се може бесплатно преузети путем следећег линка:

https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2018/12/18/%d0%b1%d0%b5%d0%be%d0%b3%d1%80%d0%b0%d0%b4%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%b1%d0%b0%d0%bd%d0%ba%d0%b0%d1%80%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%bc%d0%b5%d1%9a%d0%b0%d1%87%d0%ba%d0%b5-%d0%b8-%d1%81%d0%b0%d1%80%d0%b0%d1%84/

[1] Знаменити Јевреји Србије, Биографски лексикон, Београд 2011. (у даљем тексту: Знаменити…), 44 – 45.

[2] Знаменити…, 44 – 45.

[3] Христић С. Р, Трговинско занатлиски шематизам Краљевине Србије за 1896 – 97, Београд 1896/97, 140; Адресна књига Београда 1912, Београд 1912. (у даљем тексту: Адресна књига), део I, 20, део III, 147; Миливоје М. Костић, Успон Београда, Библиотека града Београда, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 1994. (у даљем тексту: Костић, књ. 1), 87 – 88; Миливоје М. Костић, Успон Београда 2, Библиотека града Београда, Београдско читалиште, ПС „Грмеч“, „Привредни преглед“ Београд, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 2000. (у даљем тексту: Костић, књ. 2), 36.

[4] Костић, књ. 1, 87 – 88; Милан Леко, Београдске улице и тргови 1872 – 2003, Београд 2003, 210, 244; Знаменити, 44 – 45.

[5] Бранислав Нушић, Стари Београд, Библиотека баштина, књ. 7, Београд 1984. (у даљем тексту: Нушић), 12; Адресна књига, део III, 147; Костић, књ. 2, 36, 164 – 165, 236.

[6] Знаменити…, 44 – 45.

[7] Живети у Београду 1868 – 1878, књ. 4, Историјски архив Београда, Београд 2006, 306; Костић, књ. 1, 91, 128; Нушић, 18.

[8] Бранко Перуничић, Београдски суд 1819 – 1839, Београд 1964, 339.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – БУЛИ

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – СПИРИДОНОВИЋ

Аутор: Александар Бачко

Михаило Спиридоновић био је најмлађи син Јање (Јована) Спиридоновића и његове супруге Јелене. Имао је два брата и две сестре. Родио се 1848. године у Београду. Отац му је био цинцарског или грчког порекла, имућан и поштован. У Јањином тестаменту, писаном 1887, годину дана пре његове смрти, наводи се имовина вредна „више хиљада дуката“.[1]

Након завршетка Велике школе у Београду и стицања дипломе философа, Михаило Спиридоновић је докторирао медицину у Бечу. Док је живео и школовао се у Бечу, 1868. године, Спиридоновић се претплатио на дело „Први јек“, Милана Кујунџића – Абердара.[2]

Доктор Михаило Спиридоновић, лекар Округа шабачког, био је ванредни члан Главног просветног савета, 1884. године. Спиридоновића, у то време физикуса Округа шабачког, одликовало је 13. априла 1889. године Орденом Таковског крста IV реда Краљевско намесништво (Јован Ристић, генерал Коста Протић и генерал Јован Белимарковић), у име краља Александра Обреновића.[3]

Као „окружни физикус“, доктор Михаило Спиридоновић помиње се и у „Државном календару Краљевине Србије“, који датира из 1905. године. Резервни санитетски потпуковник доктор Михаило Спиридоновић преминуо је у Шапцу, 18. марта 1908. године.[4]

 

[1] Годишњак Библиотеке Матице српске, Нови Сад 1997. (у даљем тексту: Годишњак Библиотеке Матице српске), 75; Душан Ј. Поповић, О Цинцарима, Прилози питању постанка нашег грађанског друштва, Београд 1937, 62, 450.

[2] Милан Кујунџић – Абердар, Први јек, Београд 1868, IV; Годишњак Библиотеке Матице српске, 75.

[3] Просветни гласник, Службени лист Министарства просвете и црквених послова, година XXXI, број 3, Београд 1. март 1910, 207, 210; Мале новине, година II, број 118, Београд 15. април 1889, 2; Слободан Јовановић, Портрети из историје и књижевности, 60, Матица српска, Нови Сад 1963, 152.

[4] Државни календар Краљевине Србије за годину 1905, Београд 1905, 150; Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година 28, број 11, Београд 13. април 1908, 213 – 214.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – СПИРИДОНОВИЋ

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – БАРУХ

Аутор: Александар Бачко

Марко Барух помиње се у списку београдских мењача из 1896/97. године. Његова радња била је лоцирана у Кнез Михаиловој улици, а основана је 1876. године. Марко се наводи и 1902/03. године, међу београдским мењачима новца. У списку београдских „банкара, мењача и продаваца срећака Државне класне лутрије“ из 1912. године, такође се помиње Марко Барух. Имао је радњу у Краљ Милановој улици 25. Број његовог телефона је тада био 106.[1]

У попису Београда из 1840. године наводи се домаћин Аврам „Барох“ (Барух). Пописан је у домаћинству под редним бројем 416, а забележено је и то, да је био „ћорав и банкрот“. Због наведених разлога, Аврам је био ослобођен плаћања пореза. Не може се поуздано рећи, да ли је он био предак поменутог Марка Баруха.[2]

Међу београдским Јеврејима у попису „арачких глава“, односно пореских обвезника из 1826. године, помиње се и „Хскија Бару“, који је свакако био члан породице Барух.[3]

У старијим документима се у Београду помињу носиоци сличних презимена. Вероватно се ради о различито забележеним члановима породице (или породица) Барух. Један од њих је био Исак Борок, који се као јеврејски бећар помиње 1838. године. Јеврејска заједница се одрекла Исака, пошто се „није владао по заповести полиције“. Београдска Јеврејска општина је 1839. године тражила од власти протеривање „дошљака“ Аврама Борока и Исака Борока. Београдска полиција изашла је у сусрет захтевима јеврејске општине. Практикант Куча Барукић помиње се као сведок у једном документу из 1878. године.[4]

 

Напомена: Текст представља сепарат из књиге Александра Бачка „Београдске банкарске, мењачке и сарафске породице у 19. и почетком 20. века“ (Београд 2018), стр. 28 – 29.

Књига се може бесплатно преузети путем следећег линка:

https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2018/12/18/%d0%b1%d0%b5%d0%be%d0%b3%d1%80%d0%b0%d0%b4%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%b1%d0%b0%d0%bd%d0%ba%d0%b0%d1%80%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%bc%d0%b5%d1%9a%d0%b0%d1%87%d0%ba%d0%b5-%d0%b8-%d1%81%d0%b0%d1%80%d0%b0%d1%84/

 

 

 

[1] С. Р. Христић, Трговинско занатлиски шематизам Краљевине Србије за 1896 – 97, Београд 1896/97, 140; С. Р. Христић, Трговинско занатлиски шематизам Краљевине Србије, Београд 1902/03, 106; Адресна књига Београда 1912, Београд 1912, део III, 147; Живети у Београду, 1879 – 1889, књига 5, Историјски архив Београда, Београд 2007, 285.

[2] Архив Србије, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд, год. 1840, инвентарни број 132, 20.

[3] Бранко Перуничић, Београдски суд 1819 – 1839, Београд 1964, 337.

[4] Живети у Београду 1837 – 1841, књига 1, Историјски архив Београда, Београд 2003, 196, 201 – 202; Живети у Београду 1868 – 1878, књига 4, Историјски архив Београда, Београд 2006, 176, 178.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – БАРУХ