НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (VI)

Аутор: Александар Бачко

 

Василиј (Василије) Грујић рођен је 9. јуна 1834. године, по старом календару. Крштен је 12. јуна исте године. Место његовог рођења била је Дуна Пантелија, односно Пантелија, у Фејерској (Столнобеоградској) жупанији.[1]

Василије је био син Драгутина Грујића, тада православног пароха дунапантелијског (каснијег проте мохачког) и његове супруге Дафине. Драгутин је био рођени брат епископа Никанора Грујића.[2]

На Василијевом крштењу кумовао је Николај Сабадуш, учитељ из Дуна Пантелије. Крстио га је свештеник Урош Марјановић, парох цркве Свете Тројице у Адоњу.[3]

Око 1860. године, Василије Грујић је стекао адвокатску диплому на Бечком универзитету. Нешто касније, око 1868. године, постао је конзисторијални нотар Будимске епархије и саветник епископа Арсенија Стојковића. Службовао је и живео у Сентандреји. Становао је у тамошњем домаћинству, заведеним под редним бројем 50. Василије Грујић није се женио и није за собом оставио потомство.[4]

Како се наводи у часопису „Српски Сион“ од 3. маја 1892. године, предат је „г(осподину) конс(историјалном) бележнику В(асилију) Грујићу високи отпис Његове Светости г(осподина) Патријарха, којим се г(осподин) Герасим Петровић за мандатара именује, да се прочита и публикује“. Том приликом је протосинђел Герасим био именован за мандатара Будимске епархије.[5]

У Сентандреји је Василије и преминуо, 25. фебруара (13. фебруара по старом календару) 1895. године. Забележено је, да је био стар „60 љета“ у време смрти. Сахрањен је на „Општем пожаревачком гробљу“ у Сентандреји, 27. (15) фебруара 1895. године. Опело је вршио Платон Телечки, „архимандрит беочински и патр(ијаршијски) митр(ополијски) мандатар“. Архимандрит Телечки био је у то време мандатар Будимске епархије.[6]

Православни парох Чобанца, Ст. Ђурђевић, написао је по упокојењу Василија Грујића читуљу, која је била објављена у листу „Српски Сион“ од 26. фебруара 1895. године.[7]

Због значаја ове читуље, њен садржај преносимо у целости: „Читуља (+ Василије Грујић) ‘И опет једно име више у читуљи српских раденика, и опет један гроб више’… Тако је почео свој говор почасни протојереј и парох пештански, учени старина наш Симеон Костић при опелу Василија Груића, многогодишњег бележника сва три одсека епархијске управе у Св. Андреји“.[8]

Даље се у читуљи наводи: „Васа је био син Драгутина Грујића, негдашњег проте Мохачо-пољског, а брата блаженопочившег Епископа Никанора. Око 1860. године био је Васа један од првих јуриста на бечком универзитету, где је и до адвокатске дипломе дошао, али – судба је тако хтела и Васу, блаженопочивши владика Арсеније к себи позва 1868. год. Ту – у Св. Андреји – чика Васа својим оштрим умом, искреношћу и заиста својим научним апаратом за кратко време тако задоби љубав и поверење у свога освећеног старешине, да га овај за правог пријатеља сматраше; та био му је бележник референт, прави тајни саветник у свему и свачему десна рука“.[9]

Према Ђурђевићевом мишљењу, Грујић је „био… прави тип карактер Србина, господина од старије гарде. Па и поред свега челик-Српства својега бијаше Васа обљубљен и поштован од целе вароши“.[10]

У Василијевој читуљи изнети су и поједини детаљи са сахране: „При погребу му окупила се сва ондашња и околна интелигенција без разлике вере и народности, пола и узраста. Виђесмо му при погребу осим преставништва српске правосл. црквене општине Св. Андрејске и цео магистрат варошки, а на челу му са узор-Србином, Јевђенијем Думчом градоначелником; заступљен бијаше и срески кр. суд, и корпорације разних других завода. При опелу му присуствоваше десет околних свештеника, од којих њих осморо чинодјејствоваху; а црква и порта, па и улице пуне, закрчене тронутим народом. Љубав и уважење према пок. чика Васи показа и доказа и Његова Високопречасност г. Платон Телечки, Архимандрит беочински, патријаршијски мандатар епархије будимске и члан сабора краљевина Хрватске и Славоније, који не пожали труда, те у ово опако зимско доба на прву жалосну вест и пође и стиже и сам из Беочина у Св. Андреју, да начелствује и последњу пошту и сам ода нашем добром чика Васи. Зато и на овом месту, нека му је и од стране овдашњег околног свештенства па и од стране Васиних присних највећа благодарност! Нека је овде хвала и благодарност и руском проти г. Кардасевићу, магистеру Духовне Академије; почасном протојереју и пароху пештанском г. Симеону Костићу и осталој господи свештеницима; даље магистрату варошком, среском кр. суду и целој вароши без разлике вере и народности; благородном г. Петру Лупи, велепоседнику и посланику на државном сабору у Б. Пешти, а и певачкој дружини месној, јер се сви горе наведени пожурише, да својим присуством барем у неколико ублаже нам тугу и жалост за изгубљеним нашим чика Васом, коме нека је црна земља лака!“[11]

Београд, децембар 2019.

 

 

[1] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Дуна Пантелија, Храм Светог Николаја, Матична књига крштених, 1830 – 1851. (у даљем тексту: Дуна Пантелија, Крштени 1830 – 1851), 10.

[2] Српски Сион, недељни лист за црквено-просветне и автономне потребе Српске православне митрополије карловачке, са благословом Светог синода, година V, број 9, Нови Сад 26. фебруар 1895. (у даљем тексту: Српски Сион, 26. фебруар 1895), 149; Дуна Пантелија, Крштени 1830 – 1851, 10.

[3] Дуна Пантелија, Крштени 1830 – 1851, 10.

[4] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Црква Светих апостола Петра и Павла (Ћипровачка црква), Умрли 1861 – 1895. (у даљем тексту: Ћипровачка, Умрли 1861 – 1895), 53; Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

[5] Српски Сион, недељни лист за црквено-просветне и автономне потребе Српске православне митрополије карловачке, са благословом Светог синода, година II, број 18, Нови Сад 3. мај 1892, 296.

[6] Ћипровачка, Умрли 1861 – 1895, 53; Школски лист за 1895. годину, година двадесетседма, Сомбор 1895, 28.

[7] Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

[8] Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

[9] Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

[10] Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

[11] Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (VI)

NOTES ABOUT CERTAIN EAST AFRICAN TRADITIONAL TITLES

Dedicated to His Majesty Rukirabasaija Agutamba Solomon Gafabusa Iguru I by The Grace of God, Omukama of The Kingdom of Bunyoro-Kitara, Ruler of Hoima, Masindi, Kibaale, Buliisa, Kiryandongo, Kagadi and Kakumiro, The Grandson of Kabalega, The Healer, The Orphan Protector, The Hater of Rebellion, The Lion of Bunyoro, The Hero of Bunyoro, The Hero of Kabalega, etc. etc. etc. – 49th Omukama of The Kingdom of Bunyoro-Kitara, 27th Omukama in The Babiito Dynasty – The Sovereign Head and Grand Master of The Royal Order of Omujwaara Kondo and The Royal Order of Engabu, The Sovereign Head, Grand Master and Protector of The Most Honourable Order of Omukama Chwa II Kabalega, The Patron, Protector and Granter of The Chivalrous and Religious Order of the Crown of Thorns, Patron, Protector and Granter of The Sovereign, Knightly and Noble Order of The Lion and Black Cross etc. etc. etc.

 

HM Omukama Solomon Iguru

 

 

Author: Aleksandar Bačko 1st OEBKK

In addition to previous work, named “Titles of Ugandan Traditional Rulers, Royalty, Chiefs, Nobility and Chivalry”, we are continuing research about the traditional titles in the area of East Africa.[1]

This region has rich and interesting history. In the following text it will be presented overview of a number of traditional titles, in area of contemporary: Kenya, Tanzania, Burundi and South Sudan, countries in East Africa.

 

Aanaangwa – See: Umwaanaangwa.

 

Aeene

Traditional rulers of Ufipa (in contemporary Tanzania) were at first styled Aeene, and later Mweene. This term can be translated into English language as: “king”, “chief”, “territorial chief”, or “district governor”. See also: Aeene nnsi, Mweene.[2]

 

Aeene Nnsi

Aeene Nnsi (Umweene Nnsi) means “village headman”. It refers to “the lowest level of the hierachical pyramid of state power” in Ufipa (nowadays in Tanzania). Bearer of this title, “unlike his political superiors, was not appointed from above, by the Mweene, but elected by the elders of his village”. It is believed, that there were several hundreds of “Aeene Nnsi” at the same time. See also: Aene.[3]

 

Alaasi

Alaasi (Unndassi) was the title of the military governors in Ufipa, located in contemporary Tanzania. Bearers of this title were “entrusted… with the security of Ufipa’s borders”, by the ruler. There were six of them, all commoners.[4]

 

Ataambikwa – See: Ataamikwa.

 

Ataamikwa

Ataamikwa (or Ataambikwa), “worshiped ones”, were the council of elders in Ufipa, located in contemporary Tanzania. More precisely, they were “self–electing council of elder commoners”. Among their rights was election of the King descending from Twa group (dynasty). Also, Ataamikwa “had power to advise the queen mother to depose a king who was held to violated traditional norms, and such advice was mandatory”.[5]

 

Avasongo wa nunsi

According to some authors, “Avasongo wa nunsi” was term for “an amorphous group of elders” in chiefdoms belonging to Nyiha people (located in nowadays Tanzania).[6]

 

Awahombe

Title Awahombe was noted among members of Nyiha people, living in contemporary Tanzania. This term is translated into English as “chief’s councelors”. One of the roles of Awahombe is “to turn a man into a chief, then present him to the people”. There were one to three Awahombe (councelors) by each Mwene (chief) among Nyiha, in late 19th century.[7]

 

2

Old map of East Africa (Meyers Konversations-Lexikon, 4. Auflage, Band 14, 1888, page 300a)

 

Diwani

Diwani was the title of the traditional rulers of Pemba (in Zanzibar, contemporary semi-autonomous region, located in Tanzania). According to local oral tradition, “rulers of Pemba were called Diwani since the time of Persians”. The most famous Diwani were Ngwachani and Mkame Ndume. This title expired after 1878, “as the last elected Diwani was never enthroned“.[8]

 

Hami

Hami was the title of the traditional rulers of Zanzibar (in contemporary Tanzania). Hamis were informaly styled Sultans. Term “Hami” can literally be translated into English as “protector”. See also: Sultan.[9]

 

iWakwiifatila

Female magistrate officials in Ufipa (nowadays in Tanzania), called iWakwiifatila, had task “to adjudicate and, where appropriate, to punish sexual offences…” These officials were mandated to use force against offenders, “through… appointed male deputies or ‘soldiers’… and… impose heavy fines…”.[10]

  

Jumbe

Rulers of Hadimu (located in Zanzibar, contemporary semi-autonomous region of Tanzania), were titled in different ways: Jumbe, Mfalume, or Mwyinyi Mkuu. See also those terms.[11]

 

Kadhi

In Zanzibar (nowadays region of Tanzania), there was office of “Diwani’s Kadhi”. Term “Kadhi” (Kadi, Qadi) is well known in Islamic world. It refers to judge in Sharia law. See also: Diwani.[12]

  

Laibon

 Laibon (Oloiboni) was the title of the paramount chief of Masai in Kenya. Bearers of this title were originally chief ritual leaders (spiritual leaders, or medicine men). Later, they also became political and military leaders.[13]

  

Liwali

 Liwali or Wali was the title of the ruler or of the governor of Mombasa in nowadays Kenya (in Swahili – Kiswahili language). This title was used during 1698 – 1728, then 1729 – 1746, and finally between 1837. and 1895. See also description of the title: Wali.[14]

Liwali was also one of the two types of local government officials in Zanzibar (nowadays in Tanzania). Later, this title was replaced with title Mudir. Bearers of the title Mudir were “Members of His Highness Zanzibar Service”.[15]

 

Maliki

Traditional rulers of Kilwa Kisiwani, located in Zanzibar (nowadays semi-autonomous region of Tanzania) were bearing title Sultan, or Maliki. See also term Sultan.[16]

 

Mangi

This was the title of the chief, as well as title of the paramount chief. It was present among traditional rulers in certain areas of contemporary Tanzania, as in: United Waarusha Paramount Chiefdom, Keni, Kibosho, Kilema, Kirua, Machame, Mamba, Marangu, Mbokomu, Mkuu, Moshi, Mwika, Sina, Ussere, Mbaga, Mwiku, Suji, Usangi.[17]

 Mangi Mkuu was the title of the traditional rulers of Chagga (Wachagga) states, located in contemporary Tanzania. Bearers of this title were elected for life, “according the customs and traditions”.[18]

Mangi Mrwe was the title of the paramount chief of Ugweno (located in nowadays Tanzania). This title was first used during 17th century. One of the bearers of this title was Ghendewa. Mangi Mrwe was „assisted by a council of ministers and the Wamagi (District Chiefs)“.[19]

 

Mangi Mkuu – See: Mangi.

 

Mangi Mrwe – See: Mangi.

 

Masheha – See: Sheha.

 

Mfalume

Sultans of Pate (in contemporary Kenya) were styled Mfalume in Swahili (Kiswahili) language. Same title were bearing Sultans of Witu, also located in nowadays Kenya. See also: Sultan.[20]

Traditional rulers of Hadimu (in Zanzibar, nowadays region of Tanzania), were styled Mfalume, or Jumbe. Term Mfalume can be translated into English as “Monarch”. See also: Jumbe.[21]

 

3

Detail of the old map (M. Pringle, Towards the Mountains of the Moon, A journey in East Africa, 1884, page 421)

 

 

Mkuu – See: Mwyinyi Mkuu, Mangi.

 

Mtema

Traditional rulers of Ubena, located in nowadays Tanzania, were titled Mtema. Last Mtema of Ubena (1928 – 1962) was Towegale Kiwanga III. Traditional rulers of certain polities, located in nowadays Tanzania in East Africa (Nguluhe, Iliole, Lungemba and Udongwe), were also styled Mtema.[22]

 

Mtemi

Traditional rulers of Usangu (Sangu), and Nguru, in nowadays Tanzania, were styled Mtemi. In Unyanyembe, rulers were initialy titled Ntemi, and later Mtemi. Native authorities in Dodoma Region of Tanzania were represented by 14 local Mtemi, at the same time. Title of Nyzmwezi people Chief, in contemporary Tanzania, was also Mtemi. See also: Ntemi.[23]

 

Mtwa

Title Mtwa was first used for traditional rulers of Uhehe (located in modern Tanzania). Later, this traditional rulers were styled Sultani (1896 – 1897), and then, after a period of vacancy, again Mtwa. See also: Sultani.[24]

  

Mtwale

Mtwale was the title of a chief, which was present among traditional rulers in Bunganda, located in nowadays Tanzania (not to be confused with Buganda in Uganda). See also: Sub-Mtwale.[25]

 

Mudir – See: Livali.

 

Mugave – See: Mugawe.

 

Mugawe

 Awahombe, chief’s councelors, “choose a new Mugawe (Mugave) from a non-chiefly clan and send him to join the chief-select in the house”. Mugave, “chief’s bodygard”, is one of two mayor court officials in chiefdoms of Nyiha people, living in contemporary Tanzania.[26]

 

Mutwale

Title Mutwale refers to “the head messenger and carrier of the stool and other symbols of the chief’s office” among Nyiha people (in nowadays Tanzania). Mutwale was one of two major court officials in the late 19th century.[27]

 

Mwami

Mwami is title of certain tradititional rulers in East Africa. This title was present among traditional rulers in some areas of contemporary Tanzania: Buzinja (Buzinza), Ushirombo, North Buhaya (Buha), Muhambwe , Buyungu, South Buha, Heru, Bunganda (in period 1931 – 1939), West Ussuwi and Bugufi.[28]

This was also the title of the traditional rulers (Kings) in contemporary Burundi, located in East Africa. Among “emblems” of Mwami of Burundi were: the drum (karyenda), the royal tombs, and “the annual propitiating rites of a bountiful harvest (umuganuro)“. See also: King, Sultan.[29]

 

Mwene

This title was present among traditional rulers in certain areas of contemporary Tanzania, more precisely in Bungu (also called Wungu, or Wawungu), Udinde, Nyamwanga (Unyamwanga), Pimbwe, Gongwe and Uluguru or Luguru (before 1906). Chiefs among members of Nyiha people, living in contemporary Tanzania, was styled Mwene. There were 12 chiefdoms among Nyiha in late 19th century, each headed by its own Mwene. See also: Mweene.[30]

 

Mweene

Ufipa traditional rulers (in contemporary Tanzania) were at first styled Aeene, and later Mweene. Rulers of Lyangalile (in Tanzania) were also titled Mweene. See also: Aeene, Mwene.[31]

 

Mweene wa Kulonsi

Mweene wa Kulonsi was the title of the Queen-Mother in Ufipa (nowadays in Tanzania). At the Royal Court, Mweene (King) was assisted by Mweene wa Kulonsi , as well as some court dignitaries. See also: Mweene.[32]

 

Mweene Wakucaandama – See: Wakucaandama.

 

Mwyinyi Mkuu

Mwyinyi Mkuu was the title of the traditional rulers of Zanzibar (contemporary semi-autonomous region of Tanzania). For this dignity, also are used terms: Jumbe, Mwyinyi Mkuu and Mfalume (see also).[33]

  

4

Zanzibar, detail of the old graphic (Émile Jonveaux, Two Years in East Africa, Adventures in Abyssinia and Nubia…, 1875, page 414).

 

 

Ntemi

Traditional rulers of Unyanyembe (in contemporary Tanzania), were initialy titled Ntemi, and later Mtemi. Chiefs of: Ikungu, Ipito, Kipembawe, Kiwele, Mwendo, Ngulu, Nkololo and Wikangulu (also in Tanzania) were also styled Ntemi.[34]

Ntemi chiefs “were served by a council and preformed a role, that was as much advisory as it was authoritarian. By the 19th century, there are estimated to have been more then 200 Ntemi chiefs in western and central Tanzania, each with about 1000 subjects”. See also: Mtemi.[35]

 

Oloiboni – See: Laibon.

 

Orkoiyoi

Orkoiyoi was the title of the paramount chief of Nandi in contemporary Kenya. Bearers of this title were originally chief ritual leaders. Later, they also became political and military leaders.[36]

 

Reth

Reth is the title of the traditional rulers of Shilluk (Chollo) ethnic group in South Sudan. Some of well known bearers of this title were: Bwoc, his son Dhotokh (c. 1670 – 1690), Dhokoth’s son Tugo (c. 1690 – 1710) and Reth Nyakwaa (c. 1780 – 1820). Current Reth of Shilluk is Kwongo wad Dak (since 1993).[37]

 

Sheha

Sheha (plural Masheha) was the title of the traditional rulers of Tumbatu in Zanzibar, today region of Tanzania. This title most likely presents variant of well known Islamic style Sheikh. It also refers to headmen, or appointed local government officials.[38]

 

Sheikh – See: Sheha.

 

Simbamwene

Traditional rulers, or Paramount Chiefs of Shambalai (Usambara in Swahili – Kiswahili), located in nowadays Tanzania, were titled Simbamwene. Literal meaning of this term is “Lion of Heaven”.[39]

 

Sub-Mtwale

Sub-Mtwale was the title of dignitaries in traditional African chiefdoms, located in area of contemporary Tanzania. It was just below the title of Mtwale. See also: Mtwale.[40]

 

Sultan

Rulers of Pate in nowadays Kenya was styled Sultan (or Mfaluma in Swahili – Kiswahili language). Rulers of Witu in contemporary Kenya were also bearing title of Sultan.[41]

Traditional rulers of Zanzibar (today semi-autonomous region of Tanzania), were titled Sultans. Same style was used for the rulers of Kilwa Kisiwani, located in Zanzibar. They were also styled Maliki.[42]

In 1904/1905, German colonial authorities recognized Mwami (King) Mwezi Gisabo, as “Sultan” of Burundi. Mwezi Gisabo was born about 1850, and died in year 1908.[43]

Also, between December 31st 1959, and December 9th 1962, Latham Leslie-Moore was self-proclaimed Sultan of Msimbati. This self-proclaimed Sultanate was suppressed by Tanganyika.[44]

The title of Sultan is certainly one of the most important and most frequent royal titles in countries with deeply rooted Islamic traditions. This title comes from the Arabic language and is derived from the term „sultah“, meaning „authority“ or „power“. See also: Hami, Maliki, Mfaluma, Mwezi, Sultani.[45]

 

Sultani

Sultani was variant of the title Sultan. It was used in Uhehe 1896 – 1897, and in Uluguru or Luguru (in contemporary Tanzania), after 1916. Other title of traditional rulers of Uhehe was Mtwa. See also: Mtwa, Sultan.[46]

  

5

East Africa, old map (T. O’Neill, Sketches of African Scenery, from Zanzibar to the Victoria Nyanza, 1878).

 

 

Twa

 It was ruling group or mutually “related dynasties” in Ufipa (in contemporary Tanzania). Twa was endogamous group. Kings of former Ufipa states were exclusively from Twa group.[47]

  

Umwaanaangwa

 In Ufipa, nowadays in Tanzania, Umwaanaangwa (Aanaangwa) was title of “a son of the king and a nonroyal wife and who, being excluded by descent from endogamous Twa group, was ineligible for the royal offices”. For Umwaanaangwa was reserved “the key post of of head of the royal household and army chief”.[48]

 

Umweene Nnsi – See: Aeene Nnsi.

 

Unndassi – See: Alaasi.

 

Unntalaila

Unntalaila was title of a “female official… at the Twa royal court” in Unfipa (in contemporary Tanzania). Sister of Mwene, or Mweene (traditional ruler) of Fipa (in Unfipa), bearing title Unntalaila, had “very high ritual status at Fipa court”.[49]

 

Unweene Nkaandawa

One of traditional titles of Sub – District Chief was Unweene Nkaandawa. This title was used in Unfipa (in nowadays southwestern Tanzania), among Fipa ethnic group.[50]

 

Wakucaandama

This was the title of official of the Ufipa Royal Court (located in contemporary Tanzania). Wakucaandama (or Mweene Wakucaandama) was “titular overlord of Nkansi’s Rukwa domain”. [51]

  

Wakulinaanga

Wakulinaanga was the title of official of the Royal Court of Ufipa (Fipa ethnic group, living in southwestern area of nowadays Tanzania). It is mentioned in literature that, at the Royal Court of Ufipa, “the case was first heard by Wakulinaanga and from him it could be referred to the Mweene himself”.[52]

  

Wali

This is the title of the rulers (or governors) of Mombasa, located in contemporary Kenya. In Swahili (Kiswahili) language, this title is translated as Liwali. See also: Liwali.[53]

This title came from Arabic language. In Arabic, Turkish and some other languages, meaning of the Wali (Vali) title is “governor”, more precisely “governor of a province”.[54]

 

Wamagi

Wamagi was a title of District Chiefs in Ugweno, located in contemporary Tanzania. Paramount Chief (Mangi Mrwe) of Ugweno was „assisted by a council of ministers and the Wamagi…“[55]

 

Wanamfumu

Wanamfumu was title of “the chief’s kinsmen”, or more precisely, the “member(s) of the chief’s agnatic lineage” of Nyiha people (living in contemporary Mbeya Region of Tanzania and in northeastern Zambia).[56]

 

 

[1] Aleksandar Bačko, Titles of Ugandan traditional rulers, royalty, chiefs, nobility and chivalry, Belgrade 2017. (further: Bačko, Titles…), 1 – 104 https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2017/02/28/titles-of-ugandan-traditional-rulers-royalty-chiefs-nobility-and-chivalry/

[2] Ethnology, Volume 7, University of Pittsburgh, 1968. (further: Ethnology 7), 140, 156; Ethnographic Survey of Africa, East Central Africa, Parts 14 – 15, International African institute, 1962. (further: Ethnographic Survey 14 – 15), 20; World statesmen, Tanzania http://www.worldstatesmen.org/Tanzania_native.html#Shambalai

[3] Roy Willis, Public and personal ideology in an early state, State formation and political legitimacy, Political anthropology, Volume VI, Transaction books, New Brunswick (USA), Oxford (UK) 1988. (further: Willis, Public…), 88; Ethnographic Survey 14 – 15, 20.

[4] Ethnographic Survey 14 – 15, 20; Willis, Public…, 87.

[5] Roy G. Willis, A State in the Making, Myth, History, and Social Transformation in Pre-Colonial Ufipa, Indiana University Press, 1981. (further: Willis, A State…), 288; Willis, Public…, 88; Ethnographic Survey 14 – 15, 21; Andrew Roberts, A history of the Bemba, Political growth and change in north-eastern Zambia before 1900, University of Wisconsin Press, 1973. (further: Roberts), 310.

[6] C. Gregory Knight, Ecology and Change, Rural Modernization in an African Community, Academic Press, New York, San Francisco, London 1974. (further: Knight), 39; African Studies Bulletin, Volume 12, African Studies Association, 1969. (further: African Studies Bulletin), 268.

[7] Tanzania Notes and Records, Issues 65 – 67, Tanzania Society, 1966. (further: Tanzania Notes…), 12, 17 – 18; Knight, 39, 295; Roberts, 310; African Studies Bulletin, 268.

[8] Mohammed Ali Bakari, The Democratisation Process in Zanzibar, Hamburg African Studies 11, Institute of African Affairs, Hamburg 2001. (further: Bakari), 80; Zanzibar, An Account of Its People, Industries and History, Local Committee of the British Empire Exhibition, 1924. (further: Zanzibar), 62 – 63; World statesmen, Tanzania; A Short History of Zanzibar, Volume 1, Afro-Shirazi Party, 1974. (further: A Short History…), 29, 45, 57; Charles Ralph Boxer, Carlos De Azevedo, Fort Jesus and the Portuguese in Mombasa, 1593 – 1729, Hollis & Carter, 1960, 32; Christine Stephanie Nicholls, The Swahili coast – politics, diplomacy and trade on the East African littoral, 1798-1856, Africana Publishing Corporation, 1971, 42, 58 – 59, 314; Cyril Daryll Forde, Ethnographic survey of Africa, East Central Africa, Parts 9 – 13, 1953. (further: Forde), 96 – 97.

[9] Hermann F. Eilts, Ahmad Bin Na’aman’s Mission to the United States in 1840, 1962, 7; World statesmen, Zanzibar ( http://www.worldstatesmen.org/Tanzania.html#Zanzibar ).

[10] Anthropology, Volume 4, 1981, 3, 6 – 7; Willis, Public…, 89, 92; Willis, A State…, XV, 182, 315.

[11] Abdallah Salih Farsy, Seyyid Said Bin Sultan, Joint Ruler of Oman and Zanzibar (1804 – 1856), Lancers Books, 1986. (further: Farsy), 33; World statesmen, Tanzania.

[12] Emilia Justyna Powell, Islamic Law and International Law, Peaceful Resolution of Disputes, Oxford University Press, 108, 141 – 143; Abdulah Škaljić, Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, peto izdanje, Sarajevo 1985. (further: Škaljić), 378; Forde, 96 – 97.

[13] Elliot M. Fratkin, Laibon, An Anthropologist’s Journey with Samburu Diviners of Kenya, 2012, XI, 14 – 15; Elliot Fratkin, The Laibon Diviner and Healer, among Samburu Pastoralists of Kenya, Divination and Healing, Potent Vision, The University of Arizona Press, Tucson 2014, 207 – 226; World statesmen, Kenya; Tepilit Ole Saitoti, The Worlds of a Maasai Warrior, An Autobiography, University of California Press, Berkeley, Los Angeles 1988, XV, 53; Lisa McQuail, The Masai of Africa, First peoples, 2002, 42 – 43.

[14] Sarah Mirza, Margaret Strobel, Three Swahili Women, Life Histories from Mombasa, Kenya, Indiana University Press, Bloomington 1989, 31, 63, 130; World statesmen, Kenya; Law Reports of Kenya, Containing Cases Determined by the Supreme Court of the Colony and Protectorate of Kenya, Volume XXVII, 1954, VI, 116 – 119.

[15] John Middleton, Jane Campbell, Zanzibar, Its Society and its Politics, 1965. (further: Middleton, Campbell), 45.

[16] International Dictionary of Historic Places, Volume 4, Middle East and Africa, 1996, 429; World statesmen, Tanzania.

[17] Emma Hunter, Political Thought and the Public Sphere in Tanzania, Freedom, democracy and Citizenship in the Era of Decolonization, African Studies, Cambridge University Press, 2015. (further: Hunter), 96, 112, 166 – 167, 173; World statesmen, Tanzania.

[18] Hunter, 112, 166 – 167, 173; World statesmen, Tanzania.

[19] Isaria N. Kimambo, A political history of the Pare of Tanzania, c1500-1900, East African Pub. House, 1969, 54, 109, 134; World statesmen, Tanzania; Bethwell A. Ogot, Africa from the Sixteenth to the Eighteenth Century, General History of Africa, V, 1999. (further: Ogot), 414.

[20] Ethnographic Survey of Africa, Volume 2, Issue 12, International African institute, 1967. (further: Ethnographic Survey, Volume 2), 93, 98; World statesmen, Kenya; Ernst Dammann, Beiträge aus arabischen quellen zur kenntnis des negerischen Afrika, Druck von H.H. Nölke g.m.b.h, 1929. (further: Dammann), 14.

[21] Ethnographic Survey, Volume 2, 93, 98; World statesmen, Tanzania; Dammann, 14.

[22] Corona, The Journal of His Majesty’s Colonial Service, Volume 9, H.M. Stationery Office, 1957, 113; World statesmen, Tanzania.

[23] Mathius E. Mnyampala, Gregory Maddox, The Gogo, History, Customs, and Traditions, 1995, 18 – 19, 51 – 52, 58, 110; World statesmen, Tanzania; Michael Longford, The Flags Changed at Midnight, 2001, 226, 228, 242.

[24] Annual Conference, Proceedings – University of East Africa. Social Science Council, Volume 1, University of East Africa, Social Science Council, 1969, 196, 201; World statesmen, Tanzania.

[25] The Geographical Journal, Volume 66, Royal Geographical Society, 1925. (further: The Geographical Journal), 415, 417, 420; World statesmen, Tanzania.

[26] Tanzania Notes…, 18; Knight, 39; African Studies Bulletin, 268.

[27] Knight, 39; African Studies Bulletin, 268.

[28] Isaria N. Kimambo, Gregory H. Maddox, Salvatory S. Nyanto, A New History of Tanzania, Dar es Salaam 2017, 66 – 67; World statesmen, Tanzania.

[29] Rene Lemarchand, Burundi, Ethnic Conflict and Genocide, Woodrow Wilson Center Press and Cambridge University Press, 1996. (further: Lemarchand), 36; World statesmen, Burundi (http://www.worldstatesmen.org/Burundi.html)

[30] Knight, 39; Tanzania Notes…, 18; World statesmen, Tanzania; African Studies Bulletin, 268.

[31] Ethnographic Survey 14 – 15, 21; World statesmen, Tanzania.

[32] Ethnographic Survey 14 – 15, 21.

[33] Farsy, 33; World statesmen, Zanzibar.

[34] Philip Briggs, Kim Wildman, Tanzania, With Zanzibar, Pemba and Mafia, sixth edition, August 2009. (further: Briggs, Wildman), 8, 446; World statesmen, Tanzania.

[35] Briggs, Wildman, 8, 446.

[36] Diedrich Westermann, Edwin William Smith, Cyril Daryll Forde, Africa, Oxford University Press, 1986, 413; World statesmen, Kenya.

[37] Ogot, 102; World statesmen, South Sudan ( http://www.worldstatesmen.org/South_Sudan.html ); https://en.wikipedia.org/wiki/Reth_(disambiguation).

[38] Middleton, Campbell, 31 – 32, 45; World statesmen, Tanzania.

[39] Journal of the Geographical Association of Tanzania, Issues 9 – 13, Geographical Association of Tanzania, 1973, 44; World statesmen, Tanzania.

[40] The Geographical Journal, 420.

[41] C.H. Stigland, The Land of Zinj, Being an Account of British East Africa, its Ancient History and Present Inhabitants, 1966. (further: Stigland), 35, 38, 51; World statesmen, Kenya.

[42] Stigland, 102; World statesmen, Tanzania; World statesmen, Zanzibar.

[43] Lemarchand, 38, 40; World statesmen, Burundi.

[44] Briggs, Wildman, 563; World statesmen, Tanzania.

[45] Aleksandar Bačko, Sultanate of Sulu – Notes from the past and present times, Belgrade 2015, 140; Juan Eduardo Campo, Encyclopedia of Islam, New York 2009, 643; Škaljić, 574; en.wikipedia.org/wiki/Sultan.

[46] Owen R. Lunt, Proceedings, Water Resources Center’s Agricultural Water Quality Research Conference, University of California Conference Center, Lake Arrowhead, California, August 12 – 14, 1963, 279; World statesmen, Tanzania.

[47] Willis, Public…, 88.

[48] Willis, Public…, 87 – 88.

[49] Diedrich Westermann, Edwin William Smith, Cyril Daryll Forde, Africa, Volume 34, Oxford University Press, 1964, 340; Willis, Public…, 88.

[50] Ethnographic Survey 14 – 15, 21.

[51] Willis, A State…, 160; Ethnographic Survey 14 – 15, 21.

[52] Ethnographic Survey 14 – 15, 21.

[53] M. Reda Bhacker, Trade and Empire in Muscat and Zanzibar, The Roots of British Domination, London – New York 2003, 79, 105, 114; World statesmen, Kenya.

[54] Škaljić, 638; Albert Hourani, A History of the Arab Peoples, The Belknap Press of Harvard University Press, Cambridge Massachusetts 2002, 505.

[55] Ogot, 414.

[56] African Studies Bulletin, 268; Tanzania Notes…, 11; Knight, 39.

NOTES ABOUT CERTAIN EAST AFRICAN TRADITIONAL TITLES

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (V)

Аутор: Александар Бачко

 

Свештеник Драгутин Грујић, старији брат епископа Никанора Грујића, у једном периоду био је парох цркве Светог Николаја у Пантелији, односно у Дуна Пантелији. Ово место лоцирано је у Фејерској (Столнобеоградској) жупанији у Мађарској. На мађарском језику раније се звало „Dunapentele“, а данашње име му је „Dunaújváros“.[1]

Као администратор парохије у Дуна Пантелији, Драгутин Грујић помиње се први пут у матичним књигама умрлих 19. маја 1832, затим 19. јуна, као и 14. јула исте године. У дунапантелијским матичним књигама крштених, Драгутин Грујић први пут се наводи као парох 27. августа 1832. године.[2]

Вреди поменути податак из матичне књиге умрлих Дуна Пантелије, да је Ана, удовица свештеника Јована Јовановића из удаљеног насеља Балашађармата (Balassagyarmat), преминула 15. јануара 1833. године у Дуна Пантелији. Њу је пред смрт исповедио свештеник Драгутин Грујић, али није вршио опело. У ту сврху је на њену сахрану (16. јануара 1833) дошао парох из суседног Рац Алмаша, Михаил Павловић. Ове чињенице упућују на помисао, да је она можда била у сродству са Драгутином Грујићем, односно са његовом супругом Дафином.[3]

Наведени свештеник, Јован Јовановић, преминуо је у Балашађармату 30. децембра 1830. године. У том месту био је администратор парохије од 1825, а пре тога (у периоду 1822 – 1824. године) помиње се као администратор Грчке, односно Благовештенске цркве у Сентандреји.[4]

Последњи помен Драгутина Грујића као пароха дунапантелијског датира од 31. јула 1836. године, управо са крштења његове ћерке Ане. Њу је добио са супругом Дафином 25. јула 1836, а крстио ју је свештеник Михаил Павловић, парох цркве Вазнесења Христовог у Рац Алмашу. Анина кума на крштењу била је Јулијана, ћерка поменутог пароха Михаила.[5]

Иначе, у Дуна Пантелији су свештеник Драгутин Грујић и његова супруга Дафина добили и сина Василија Грујића (1834. године), о коме ће даље бити више речи.[6]

Београд, децембар 2019.

 

[1] Слободан Милеуснић, Димитрије Е. Стефановић, Извод из описа Будимске епархије средином XVIII века, Свеске Матице српске, Грађа и прилози за културну и друштвену историју, бр. 5, Серија друштвених наука, св. 2, Нови Сад 1987, 33, 41; László Ádám, Ferenc Boros, Dunaújváros földrajza, Akadémiai kiadó, 1979, 98.

[2] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Дуна Пантелија, Црква Светог Николаја, Матична књига умрлих, 1825 – 1860. (у даљем тексту: Дуна Пантелија, умрли 1825 – 1860), 52; Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Дуна Пантелија, Црква Светог Николаја, Матична књига крштених, 1830 – 1851. (у даљем тексту: Дуна Пантелија, крштени 1830 – 1851), 5.

[3] Дуна Пантелија, умрли 1825 – 1860, 53.

[4] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Благовештенска црква (Грчка црква), Матична књига умрлих, 1781 – 1857, 27, 28; Балашађармат, Црква Рођења Пресвете Богородице, Матична књига умрлих, 1786 – 1860, 30; Балашађармат, Црква Рођења Пресвете Богородице, Матична књига крштених, 1786 – 1860, 28.

[5] Дуна Пантелија, крштени 1830 – 1851, 15.

[6] Дуна Пантелија, крштени 1830 – 1851, 10.

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (V)

СЕЋАЊЕ НА ПРОФ. ДР. ДИМИТРИЈА Е. СТЕФАНОВИЋА (20. 08. 1936 – 15. 11. 2019)

Dimitrije E. Stefanovic

Недавно нас је напустио истакнути стручњак и велики човек, професор доктор Димитрије Е. Стефановић.

Родио се у Будимпешти, 20. августа 1936. године, а одрастао је у граду својих предака, Сентандреји, где је завршио основну школу и гимназију. У младости је често помагао свом ујаку Георгију (Ђурици) Хужвику, око прикупљања старих књига и докумената за библиотеку и архив Будимске епархије у Сентандреји. Студирао је на Реформаторској теолошкој академији у Будимпешти и Филолошком факултету у Београду. Магистрирао је током 1972, а докторирао 1977. године, такође на том београдском факултету.

Потицао је из породице интелектуалаца – отац му је био адвокат Емил Стефановић, пореклом из Сремске Митровице, а мајка Јованка (рођена Хужвик) била је из старе и истакнуте сентандрејске фамилије. Професор Димитрије Е. Стефановић био је унук земљопоседника и сенатора Љубомира Хужвика, сестрић адвоката др. Георгија – Ђурице Хужвика правног саветника и библиотекара Будимске епархије, блиски сродник проте Василија Хужвика потпредседника Конзисторије Будимске епархије, потомак свештеника Петра Римског и других истакнутих Сентандрејаца.

Радио је на Институту за српскохрватски језик (Институту за српски језик) Српске академије наука и уметности, на Старословенистичком одсеку. У једном периоду био је и руководилац тог одсека. Такође, предавао је руски језик на Саобраћајном факултету у Београду, затим историју руског језика на Филозофском факултету у Новом Саду, као и црквенословенски језик на Богословском факултету у Београду. На Филозофском факултету Универзитета Етвеш Лоранд (Eötvös Loránd Tudományegyetem) у Будимпешти био је лектор српског језика.

Професор Стефановић био је коаутор монументалног дела „Саборно гробље у Сентандреји, прошлост и натписи“, публикованог у Београду 2012. године. Аутор је већег броја значајних научних радова.

Између осталог, приредио је „Шишатовачки апостол 1324. године“, који је објавила Аустријска академија наука у Бечу 1989. године, затим „Венцловићев сентандрејски Буквар 1717.“ (заједно са Томиславом Јовановићем), као и „Матичин апостол – XVIII век“ (са Радмилом Ковачевић).

Такође су запажени његови, по обиму нешто мањи, али по значају велики радови: „Епитафи у српским црквама и портама у Сентандреји“, „Из микротопонимије Сентандреје“, „Аутобиографија Петра Римског 1800 – 1874“, „О административном језику Сентандрејаца у другој половини 18. века“, „Извод из описа Будимске епархије средином 18. века“ (коауторство са Слободаном Милеуснићем) и други. Био је уредник књиге „Из прошлости сентандрејских породица“, публиковане у Београду 2009. године.

Знатан део свог живота провео је у проучавању историје и културе Срба у Сентандреји и другим насељима Мађарске. Био је изузетан познавалац те тематике.

Професор Стефановић остао је вредан истраживач и научни радник све до својих последњих дана, тако да је у рукопису остало његово значајно дело „Будимска епархија у светлу пописа из 1794. и 1797. године“.

Остао је упамћен као племенит, достојанствен и скроман човек, научник који је увек био спреман да несебично помогне свима, а посебно млађим ауторима. Многи међу њима, укључујући и писца ових редова, дугују професору Димитрију Е. Стефановићу своју велику захвалност.

Упокојио се у Будимпешти, 15. новембра 2019. године. Сахрањен је 23. новембра 2019, у породичној гробници у Сентандреји, након опела у тамошњој Саборној цркви, које су служили Његово Преосвештенство будимски епископ Лукијан (Пантелић) и Његово Преосвештенство ремезијански епископ викар Патријарха српског Стефан (Шарић), уз саслуживање свештенства Будимске епархије. Иза покојног професора доктора Димитрија Е. Стефановића остала је узорна породица, пријатељи, као и бројни поштоваоци његовог изузетног научног дела.

Александар Бачко

 

СЕЋАЊЕ НА ПРОФ. ДР. ДИМИТРИЈА Е. СТЕФАНОВИЋА (20. 08. 1936 – 15. 11. 2019)

HRM SULTAN MUEDZUL-LAIL TAN KIRAM AND THE SULTANATE OF SULU

Aleksandar Bačko has published his new book, “HRM Sultan Muedzul-Lail Tan Kiram and The Sultanate of Sulu“.

This book is dedicated to His Royal Majesty Paduka Mahasari Al-Maulana Ampun Sultan Hadji Muedzul-Lail Tan Kiram ibni Almarhum Sultan Mohammad Mahakuttah Abdulla Kiram The 35th Sultan of Sulu and North Borneo Grand Sayyid and Hereditary Sovereign of The Royal and Hashemite Order of the Pearl etc. etc.

Editor of this book is Mr. Igor Mojsilović.

Book “HRM Sultan Muedzul-Lail Tan Kiram and The Sultanate of Sulu “ has 176 pages.

This book can be downloaded free (in PDF format), following this link:

A. Backo, HRM Sultan Muedzul Lail Tan Kiram and The Sultanate of Sulu

Sulu

HRM SULTAN MUEDZUL-LAIL TAN KIRAM AND THE SULTANATE OF SULU