СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ЈАКША

Аутор: Александар Бачко

 

Адолф Јакша био је рођен у Прагу, око 1823. године. Помиње се у документу састављеном у Београду 11. децембра 1852, који се назива „Списак они лица, који су за 1852гу годину у поданство србско, и сажитељство вароши ове примљени“. У то време био је 29 година стар.[1]

Јакша је по занимању био „помоћник инџинира“. Био је католичког „вероисповеданија“. Јакша је тада био ожењен, али деце није имао. Заведен је у поменутом списку под деловодним бројем 37, „число“ 1. Српски држављанин постао је 18. јануара 1852. године.[2]

У Министарству унутрашњих дела Кнежевине Србије, међу „бројним новим инжењерима углавном из Војводине и других делова Хабзбуршке Монархије“, који су били „задужени за изградњу у појединим окрузима 1853.“ године, помиње се и Адолф Јакша.[3]

Он се наводи и „међу првим градитељима у западњачким архитектонским стиловима“ у Србији. За Адолфа Јакшу и Франца Јанкеа наведено је, да су били „Словени“.[4]

Један од претплатника на књигу „Јуначки споменик“ великог војводе Мирка Петровића (Његоша) из 1864. године, био је Адолф Јакша, „рач(уноиспитатељ)“ из Београда.[5]

У „Списку чиновника у Београду, који нису измирили на њих разрезане суме зајма, а имају непокретног имања“, помиње се Адолф Јакша. Овај документ настао је у Београду, 11. фебруара 1878. године. Јакша је тада био „рачуноиспитатељ Контроле“. Његов зајам је износио 1000 динара, од чега је платио 650 (био је дужан још 350 динара).[6]

Међу чиновницима у пензији, као рачуноиспитач Главне контроле, Адолф Јакша се спомиње у „Државном календару Краљевине Србије“, који датира из 1894. године.[7]

Децембра 1894. године, Адолф Јакша је такође поменут као пензионер. Наведен је тада у „Списку лица, која према најновијем разрезу команданта VII пуков. округа од 16. децембра 1894. год(ине) бр(ој) 12.700 дају команду за војску“. Јакша је тада био дужан да војсци даје „2 вола и 1 кола воловска“.[8]

Године 1896, рачуноиспитач Адолф Јакша још једном се наводи у „Државном календару“, међу чиновницима Главне контроле, који су се налазили у пензији. Нису нам познати његови каснији помени.[9]

 

[1] Живети у Београду 1851 – 1867, књ. 3, Историјски архив Београда, Београд 2005. (у даљем тексту: Живети…, књ. 3), 62.

[2] Живети…, књ. 3, 62.

[3] Мирјана Ротер Благојевић, Јан Неволе: Први модерни архитекта у Београду, Странци у Београду, Limes plus, Геополитички часопис, број 2, Београд 2013, 139.

[4] Богдан Несторовић, Преглед споменика архитектуре у Србији XIX века, Саопштења, X, 1974, 141.

[5] Мирко Петровић, Јуначки споменик, пјесне о најновијим турско – црногорским бојевима спјеване од великога војводе Мирка Петровића, издао архимандрит цетињски Нићифор Дучић, Књажеска штампарија, Цетиње 1864, 185.

[6] Живети у Београду 1868 – 1878, књ. 4, Историјски архив Београда, Београд 2006, 247 – 248.

[7] Државни календар Краљевине Србије (са шематизмом) за годину 1894, Београд 1894, 158.

[8] Београдске општинске новине, година XIII, број 1, Београд 1. јануар 1895, 226.

[9] Државни календар Краљевине Србије за преступну годину 1896, Београд 1896, 157.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ЈАКША

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – МИСИРЛИЋ

Аутор: Александар Бачко

 

Мисирлићи се убрајају у фамилије грчког или цинцарског порекла. Преци су им се у Београд доселили из Блаца у Егејској Македонији. У том месту раније су претежно живели Цинцари, чији је већи део био хеленизован.[1]

Презиме Мисирлић формирано је по турцизму „Мисирлија“, који има значење „Египћанин“, односно особа пореклом из Египта (Мисира). У Египту је у време Османског Царства постојала бројна колонија православних Грка. Мисирлићи вероватно воде даље порекло од припадника те грчке колоније.[2]

Године 1826, у Харачком тефтеру Београда, помиње се Нано Мисирлић, члан Еснафа терзијског. Заједно са њим пописан је Марко Нано, за кога се из даљих пописа види, да му је био син. Они су живели „код Омер аге Тутунџије на Зереку“, заједно са Јовом Здравков(ићем) и Костом Банков(ићем).[3]

На лицитацији ствари покојног Димитрија Наке Кутуле, одржаној 25. новембра 1839. године у Београду, помиње се и Мустафа Мисирлија. Он највероватније није био у сродству са својим православним презимењацима у овом граду.[4]

У попису Београда, који датира из 1840. године, наводе се два домаћинства у којима се јавља презиме Мисирлија. У једном од њих, живели су Нано Мисирлија (Нано Мисирлић из тефтера 1826. године) и његов син Марко (идентичан са Марком Наном из поменутог тефтера). Нано Мисирлија је тада био „престарио“, због чега није плаћао порез. Марко је био порески обвезник. У истом дому живео је и Никола Јосифовић, који је такође плаћао порез. Ово домаћинство било је пописано под редним бројем 114.[5]

Коста Мисирлија такође се јавља у попису Београда из 1840. године. Он је био „просут, стар и сирома“, због чега није плаћао порез. У попису је његово домаћинство погрешно наведено под редним бројем 227, уместо 327. У истом дому живели су: Петко Марковић, Зака Николић и Павле Ценић.[6]

Од Управитељства вароши београдске тражени су 1841. године допунски подаци у вези Косте Мисирлије. За њега и још 13 Београђана требало је тада сазнати, због распоређивања пореза, „колико су стари, кога су стања и кога од задруге имају?“[7]

Марко Н. Мисирлић помиње се у „Попису членова Еснафа терзиског“, који датира од 26. јануара 1861. године. Марко је тада живео и радио у Кварту дорћолском.[8]

„Г(осподин) Ђорђе Мисирлић поп“ наводи се у „Попису власника плацева по појединим сокацима Теразијског и Савамалског кварта“. Овај документ датира од 30. октобра 1862. године. У то време, Ђорђе је поседовао плац, који се налазио у сокаку „од Молеровића куће до Монакове (Манакове – А.Б.) мејане“. У питању је био плац II класе, од „13 фати 2 стопе“.[9]

Парох Ђорђе Мисирлић поседовао је 1862. године још један плац у Београду. Та некретнина, од „10 фати 3 стопе“, била је лоцирана у сокаку „водећиј од Варош Капије к В(еликој) Пивари“.[10]

Гуша Николић (Боди) и његов брат дали су, 30. јула 1868. године у Београду, пуномоћје свом калфи „Јовану М. Мисирлијћу“. Они су овластили Јована, да може обављати многе трговачке послове у њихово име, укључујући и наплату дугова.[11]

 

 

[1] Душан Ј. Поповић, О Цинцарима, Прилози питању постанка нашег грађанског друштва, Београд 1937, 409.

[2] Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, пето издање, Сарајево 1985, 465.

[3] Бранко Перуничић, Београдски суд 1819 – 1839, Београд 1964. (у даљем тексту: Перуничић, Београдски суд), 304.

[4] Живети у Београду 1837 – 1841, документа Управе града Београда, књ. 1, Историјски архив Београда, Београд 2003. (скраћено: Живети…, књ. 1), 436.

[5] Архив Србије, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд, год. 1840, инвентарни број 132 (у даљем тексту: Попис Београда 1840), 5; Перуничић, Београдски суд, 304.

[6] Попис Београда 1840, 17.

[7] Живети…, књ. 1, 279.

[8] Бранко Перуничић, Управа вароши Београда 1820 – 1912, Београд 1970. (у даљем тексту: Перуничић, Управа…), 457.

[9] Перуничић, Управа… 503.

[10] Перуничић, Управа…, 521.

[11] Живети у Београду 1868 – 1878, књ. 4, Историјски архив Београда, Београд 2006, 253.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – МИСИРЛИЋ

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ПИЛАВЉЕВИЋ

Аутор: Александар Бачко

 

Сматра се, да су Пилављевићи једна од најстаријих породица београдских Срба. Наиме, када је Сретен (Срета) Пилављевић 1936. преминуо у 79. години живота, наведено је, да је његов деда „војевао под Карађорђем и учествовао је при опсади и освајању Београда“.[1]

Тефтер арачки Вароши београдске из 1826. године доноси помен претка ове породице. У том документу наводи се „Андреа Пилављ(евић)“, који је тада био ћерамиџија. Пописан је под редним бројем 8, заједно са: Николом Божков(ићем) односно Бошковићем, Младеном Николићем и Павлом Николићем. Сви они плаћали су харач.[2]

У попису Београда, који датира из 1840. године, поново се наводи предак ове фамилије, Андреја Пилављевић. Његово домаћинство забележено је под редним бројем 85. Андреја је био порески обвезник, у време настанка овог пописа.[3]

Године 1844, 8. августа, у Београду је ухапшен Васа Пилав „овдашњи“ житељ, зато што је „сбог (због) освете претио“. Предат је суду 11. августа исте године.[4]

Имање на београдским Вилиним Водама, на коме се налази чесма Вилине Воде или Ладна Вода, купио је 28. октобра 1846. године Хаџи – Тома од Васе Пилављевића. Знатно касније, током маја 1920. године, ово имање купио је од Хаџи – Томиних наследника индустријалац Лука Милишић.[5]

У документима од 18. фебруара 1864. и 3. марта исте године, помињу се Јелена (Елена), удовица Београђанина Димитрија Пилављевића, њено малолетно дете и њен свекар Андрија Пилав.[6]

Отац Сретена – Срете Пилављевића упамћен је као „угледан трговац у београдској Савамали. Био је то плах Србин, па је у одбрани српског имена посекао Турчина. Јатаган његов чувао је Срета као породичну амајлију“.[7]

Ујак Срете Пилављевића био је Сима Нешић. Он је „за време кондоминиума српско – турског у Београду, био… терџуман српске жандармерије. Приликом српско – турског сукоба на Чукур чесмо Сима је полетео да прави реда, при чему га је један Турчин мучки убио. По њему је у Београду једна од главних улица названа Симина улица“.[8]

Срета Пилављевић говорио је више језика. Годинама је имао своју агентуру у Паризу. Одатле је водио послове у: Немачкој, Шпанији, Америци и по другим земљама. Услед револуције у Венецуели претрпео је веће финансијске губитке. Међутим, није клонуо и успео је даљим радом да у знатној мери надокнади штету.[9]

Са изложбе у Паризу су 17. децембра 1888. године извештавале београдске „Мале новине“: „Како чујемо, г. Жиберту, нашем изложбеном комесару у Паризу придодат је поред г. Протића, као што смо раније на овом месту јавили, још и г. С. Пилављевић, трг(овачки) агент“.[10]

О активностима Пилављевића у Паризу, писао је у то време (15. јануара 1889. године) и лист „Тежак“. Он је тада означен као „комисионар у Паризу, помоћник наше изложбе“.[11]

Комисари делегати, које је комисија на челу са бившим министром Јевремом Гудовићем, 1888. године изабрала да представљају Краљевину Србију на поменутој изложби у Паризу, били су: Арманд Жибер (генерални конзул Србије), Милош Хаџи – Поповић, Драгутин Протић (син намесника Протића) и Сретен Пилављевић.[12]

Године 1904, Пилављевић се вратио у Србију, односно у Београд. Ту је живео и за време Првог светског рата, када су га Аустријанци изводили пред војни суд.[13]

Сретен Пилављевић поседовао је кућу „са 1 спратом“, у Каменичкој улици број 6 у Београду. Њен пројектант био је Јован Новаковић. Кућа се помиње у „Списку одобрених планова“, који датира из 1931. године.[14]

На Бадњи дан, 6. јануара 1936. године, преминуо је Срета Пилављевић из Београда. По занимању је био рентијер, а био је стар 79 година. Сахрањен је „на први дан Божића у 3 часа поподне на Новом гробљу“.[15]

На Пилављевићевој сахрани је „у име ‘Привредника’ одржао је г. Ђура Терзин дирљиви говор…“. Покојник је, како се у штампи наводи, „особито ценио рад ‘Привредников’“.[16]

Сретен Пилављевић био је носилац француског Ордена Легије части. Био је велики добротвор „Српског привредног друштва Привредник“. Своје имање завештао је том друштву. Његовом смрћу, нестала је по мушкој линији породица Пилављевић.[17]

 

[1] Време, година XVI, број 5059, Београд 12. фебруар 1936. (у даљем тексту: Време, 12. фебруар 1936), 6.

[2] Бранко Перуничић, Београдски суд 1819 – 1839, Београд 1964, 335.

[3] Архив Србије, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд, год. 1840, инвентарни број 132 (у даљем тексту: Попис Београда 1840), 4.

[4] Живети у Београду 1842 – 1850, књ. 2, Историјски архив Београда, Београд 2004, 138.

[5] Београдске општинске новине, часопис за комунално – социјални, привредни и културни живот Београда, година LV, број 12, Београд 1. децембар 1937, 804.

[6] Живети у Београду 1851 – 1867, документа Управе града Београда, књ. 3, Историјски архив Београда, Београд 2005, 582.

[7] Време, 12. фебруар 1936, 6.

[8] Време, 12. фебруар 1936, 6.

[9] Време, 12. фебруар 1936, 6.

[10] Мале новине, година I, број 255, Београд 17. децембар 1888, 1.

[11] Тежак, илустровани орган Српског пољопривредног друштва, година XX, број 3, Београд 15. јануар 1889, 24.

[12] Мале новине, година II, број 184, Београд 24. јун 1889, 3.

[13] Време, 12. фебруар 1936, 6.

[14] Београдске општинске новине, службени орган Општине града Београда, година XLIX, број 13 – 14, Београд 1 – 15. јули 1931, 936.

[15] Правда, година XXXII, број 11210, Београд, 11. јануар 1936. (у даљем тексту: Правда, 11. јануар 1936), 17.

[16] Правда, 11. јануар 1936, 17.

[17] Време, 12. фебруар 1936, 6.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ПИЛАВЉЕВИЋ

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ТОСКИЋ

Аутор: Александар Бачко

 

Ђорђе Тоска био је житељ Савамале. По занимању је био касапин. Канцеларија кнеза Милоша Обреновића тражила је 15. октобра 1824. године, од Ђорђа Ћелеша из Београда, да пошаље Тоску „амо у Крагујевац“, односно код кнеза Милоша.[1]

Године 1824, 27. октобра, кнез Милош издао је касапину Ђорђу Тоски следећи документ: „Писмом овим дозвољавам Ђорђу Тоски, касапину у Савамали у Београду, да може Савамалцима и сељанима изван Шанца београдског месо продавати; а грађанима београдским да се не усуди давати га ни под који начин. Тако исто и остали савамалски касапи да не продају у варош и град месо, но само изван Шанца“.[2]

Кнез Милош Обреновић је 27. априла 1825. године, преко своје Канцеларије, дао „објавлење Ђорђу Тоски из Београда, којим да превезе у ону страну 300 комада јараца на Грочанској скели, плативши обични ђумрук“.[3]

Тоска је спадао у ред утицајних београдских привредника: „Дуги низ година били су готово прави господари београдске чаршије: Ичко, Дана, Ђерман, Георгијевић, Тоска, Хаџи – Тома, Јован Кумануди, Гуша ‘Велики’, Дука Пешика, Христодуло, који су каткада, готово суверено, у пословима одлучивали. То су били ретко способни и, вероватно, врло честити људи“.[4]

Тоскина кафана или механа помиње се око 1825. године у списку 21 механе, колико их је тада било у Савамали. Власник кафане био је Ђорђе Тоска. За ову кафану се тада наводи, да је била отворена „пре две године“, дакле око 1823. Тај објекат, описан као „велики хан или козара“, начинио је Панта из Ковина, а Ђорђе га је преузео „за дуг“. Кафана се налазила на Малој пијаци, у близини данашњег хотела „Бристол“ (данашња Карађорђева улица). Наследили су је Ђорђеви синови.[5]

Ђорђе Тоска наводи се у Попису (х)арачких глава Сава – Махале (Савамале) из 1826. године. Са њим су живели: Риста Михаилов(ић), Коста Ђорђевић, Ивко Козар, Јанко Вла(х), Никола Воденичар, Миша Баштованџија и Чобанин.[6]

У попису Београда из 1840. године такође се јавља Ђорђе Тоска. Он се тада налазио на челу домаћинства, пописаног под редним бројем 76. Са Ђорђем су живели његови синови Коста и Никола. Синови су тада били порески обвезници, али је отац био ослобођен плаћања пореза, зато што је био „стар и оженио два сина“.[7]

У истом попису, у домаћинству наведеном под редним бројем 261, наводи се Васиљ Тоска Симиџија. Он је био порески обвезник. У истом домаћинству, били су пописани Вучко Мирчевић и Миленко Милићевић, који су такође плаћали порез. Иначе, термин „симиџија“ представља турцизам у српском језику, са значењем „пекар који пече симите“ (врста малог округлог куповног хлеба од белог брашна).[8]

Поменути Коста Тоскић из Београда (Ђорђев син) био је по занимању трговац. Коста је био у браку са Анастасијом, ћерком угледног Цинцарина, доктора Типе и његове супруге Теодоре. Типа је био родом из Маврова код Костура.[9]

Група од тридесетак „Грка и Цинцара“, која је подржавала кнеза Милоша Обреновића, протерана је у Турску, по доласку на власт кнеза Александра Карађорђевића (владао је 1842 – 1858. године). Сматра се, да је једно време у изгнанству провео и Тоска.[10]

Године 1854, у „Списку лица која теглеће коње и кола овде у Београду имају“, међу „грађанима“ се помиње и Ђорђе Тоска. Он је тада поседовао 2 коња са колима и 2 коња „без кола са амовима“.[11]

Теодор Тоскић помиње се 30. јула 1859. године, као члан комисије, која је требало да изабере локацију за пистаниште српско – француских пароброда у Београду.[12]

За члана новоустановљеног Трговачког суда у Београду изабран је 1860. године Хаџи – Димитрије Рошу. Међутим, он није пристао да буде члан овог суда, па је уместо њега био изабран магазаџија Тодор Тоскић.[13]

Кафану на Малој пијаци поседовали су 1860. године Тодор Тоскић и његова браћа, по занимању трговци. Овај угоститељски објекат у закупу је тада држао Београђанин Таса Поповић. Кафана је описана на следећи начин: „Отворена је пре 14 година, без одобрења. Од мешовитог је материјала. Кафани постои принадлежи, 2 собе, 1 сала и подрум. Ово је позната Тоскићева кафана до Мале пијаце стојеће“. Дакле, или је стара Тоскина кафана неко време била затворена, па су је поново отворили око 1846. године, или је у питању нова кафана отворена у близини старе. Помиње се и током 1867. године.[14]

Сава Тоскић наводи се 29. новембра 1877. године, у списку власника воловских кола. Он је тада имао двоја кола, а живео је у Ратарској улици у Београду, тачније на Палилули.[15]

Преглед београдских свечара, који датира из 1895. године, такође нам доноси податке о носиоцима овог презимена. Наиме, тада су у Београду забележени домаћини Васа Тоскић и Мијајло Тоскић. Обојица су славили Светог Ђорђа (Ђурђевдан), а по занимању су били дрварски трговци.[16]

Само једна особа са овим презименом помиње се у Адресној књизи Београда из 1912. године. У питању је била удовица Симка Тоскић. У то време, Симка је живела у Таковској улици број 12.[17]

Београдска породица Тоскић по свом пореклу спада у цинцарски или грчки „круг“. Презиме ове фамилије формирано је по етнониму Тоска, којим се означавају јужни Албанци, без обзира на то, да ли су православне или исламске вероисповести. Православне Тоске, а нарочито оне у емиграцији, често су културно, привредно и на друге начине везане за Цинцаре и Грке. Многе Тоске су хеленизоване, делимично, или у потпуности.[18]

 

[1] Василије Крестић, Никола Петровић, Протокол кнеза Милоша Обреновића 1824 – 1825, Српска академија наука и уметности, Архив Србије, Посебна издања, књига CDLX, Одељење историјских наука, књига I, Београд 1973. (у даљем тексту: Крестић, Петровић), 101.

[2] Крестић, Петровић, 112.

[3] Крестић, Петровић, 366.

[4] Душан Ј. Поповић, О Цинцарима, Прилози питању постанка нашег грађанског друштва, Београд 1937. (у даљем тексту: Поповић, О Цинцарима), 162.

[5] Дивна Ђурић – Замоло, Хотели и кафане у Београду, Музеј града Београда, Монографије 8, Београд 1988. (у даљем тексту: Ђурић – Замоло), 142 – 143.

[6] Бранко Перуничић, Београдски суд 1819 – 1839, Београд 1964, 342.

[7] Архив Србије, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд, год. 1840, инвентарни број 132 (у даљем тексту: Попис Београда 1840), 4.

[8] Попис Београда 1840, 13; Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, пето издање, Сарајево 1985, 565.

[9] Поповић, О Цинцарима, 456.

[10] Поповић, О Цинцарима, 445.

[11] Бранко Перуничић, Управа вароши Београда 1820 – 1912, Београд 1970. (у даљем тексту: Перуничић, Управа), 309 – 310.

[12] Живети у Београду 1851 – 1867, документа Управе града Београда, књ. 3, Историјски архив Београда, Београд 2005, 375 – 377.

[13] Миливоје М. Костић, Успон Београда 2, Библиотека града Београда, Београдско читалиште, ПС „Грмеч“, „Привредни преглед“ Београд, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 2000, 86.

[14] Перуничић, Управа, 407 – 408; Ђурић – Замоло, 142 – 143.

[15] Живети у Београду 1868 – 1878, документа Управе града Београда, књ. 4, Историјски архив Београда, Београд 2006, 346.

[16] Имена свечара, ова књига важи само за Београд за 1895. годину, Издање штампарије Петра К. Танасковића, репринт издање, Београд 1994, 29.

[17] Адресна књига Београда 1912, Београд 1912, део I, 162.

[18] Поповић, О Цинцарима, 28 – 33; Петер Бартл, Албанци од средњег века до данас, Clio, Београд 2001, 10, 50; Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, II, Л – Ш, Београд 1978, 1745.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ТОСКИЋ

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ШОПОВИЋ

Аутор: Александар Бачко

 

Отац Николе и Милоша Шоповића доселио се у Београд из Ниша. По свом пореклу, стекао је лични надимак Шоп. По овом надимку, касније су његови синови прозвани Шоповићи.[1]

Према аутору Миливоју М. Костићу, родоначелник ове београдске породице био је „Сава Шоповић“ (Сава Шоп?). Био је „велики мануфактурни трговац у Главној чаршији“. Костић сматра, да је Сава поседовао такође циглану у Професорској Колонији и парно купатило у Савамали, као и кућу на спрат у Дубровачкој улици, до зграде А. Д. „Слога“. У тој кући се налазила његова радња. Она је излазила на Трговачку улицу, а завршавала се у улици Цара Лазара.[2]

Савин син Никола С. Шоповић наследио је очево имање, сматра Костић. Радњу је завео под својим именом, уз додатак „Код седам звезда“. Као и његов отац, Никола је често оглашавао своју трговину у новинама. Посебан акценат стављали су на штофове за мушка одела. Педесетих година 19. века за Шоповића је у овој трговини радио Мијајло Павловић.[3]

Претплата на лист „Шумадинка“ могла је бити уплаћена у „Читалишту и дућану Г. Николе С. Шоповића“, како стоји у издању тих новина од 15. јуна 1850. године.[4]

У „Списку членова Еснафа болтаџијског“ у Београду, који датира од 15. септембра 1850. године, помињу се два члана ове породице. У питању су браћа Милош С. Шоповић и Никола С. Шоповић.[5]

Уз поменуто „Шоповићево купатило“ у Савамали Никола је 1850. године отворио кафану истог имена, са терасом. У њу су долазиле „немачке путујуће позоришне трупе и давале представе на немачком језику“. Међутим, интересовање публике било је слабо, због језичке баријере. Због тога је „долазило до удруживања са српским дилетантима, који су давали представе на српском језику“.[6]

Шоповићева кафана описана је на следећи начин: „Од слабог је материјала. Има у себи, осим кафане, 4 собе, кујну и подрум“. У једном периоду, ову кафану је у закупу држао аустријски поданик Антон Пекер.[7]

У попису власника „мејана“ (механа) у Београду, сачињеном 18. маја 1864. године, наводи се Никола Шоповић. Њему је тада издат „план II класе“, за који је платио 240 „гроша чаршиски“.[8]

Године 1868, 2. маја, у списку чланова Трговачког еснафа у Београду, наводи се и Никола С. Шоповић. У његовој кући, у улици Савамалска (данас Гаврила Принципа) број 20, налазила се штампарија Срећка Алексића. Молба за оснивање листа „Посредственик“, који је требало да се штампа у тој штампарији, предата је Управи вароши Београда 6. фебруара 1875. године. У истој кући обитавао је књижевник Никола Панић, издавач тог листа.[9]

Велики плац на ком су се налазили поменута кафана и купатило, Никола Шоповић продао је Ђоки З. Поповићу. Плац се налазио између улица: Савамалске, Каменичке и Карађорђеве. Купац је „иза купатила озидао велики модеран млин, а касније је све уступио својој браћи К. и Н. З. Поповић“.[10]

Никола Шоповић држао је, заједно са извесним житељем Вршца, поменуту циглану у Београду. Забележено је мишљење у литератури, да је после повлачења његовог ортака, Никола циглану продао касапину Јовану Панђели, а задржао само трговину у Дубровачкој улици. О овој циглани ће бити више речи у наставку текста.[11]

Трговац Сава Н. Шоповић помиње се 28. септембра 1881. године у вези продаје извесне куће у Београду. Сава Шоповић изабран је 11. јула 1882. године године у Надзорни одбор „Београдске задруге за међусобно помагање и штедњу“ (са 104 гласа). Он је свакако био син Николе С. Шоповића.[12]

Шоповић је имао две ћерке, које су га надживеле. Оне се никада нису удавале, а живеле су у поменутој породичној кући у Дубровачкој улици (на спрату). Миливоје М. Костић сматра, да је после њихове смрти, кућа продата банкару Бенциону Булију.[13]

У „Малим новинама“ од 3. октобра 1889. године објављен је оглас: „Лепо имање почив(шег) Шоповића, кућа Дубровачка улица, кућа Кнез Лазара улица и цигљана продаје се 5. октобра под повољним условима. Лицитација у кући Дубровачка улица“. Овај оглас сведочи, да није утемељено поменуто мишљење, да је Шоповић за живота продао циглану Јовану Панђели (уколико није поседовао две циглане).[14]

 

[1] Сретен Л. Поповић, Где је слава, ту је Србин, Београд 1878, 103.

[2] Миливоје М. Костић, Успон Београда, Библиотека града Београда, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 1994. (у даљем тексту: Костић, књ. 1), 164 – 165.

[3] Костић, књ. 1, 164 – 165; Миливоје М. Костић, Успон Београда 2, Библиотека града Београда, Београдско читалиште, ПС „Грмеч“, „Привредни преглед“ Београд, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 2000. (у даљем тексту: Костић, књ. 2), 180.

[4] Шумадинка, број 24, Београд 15. јун 1850, 95.

[5] Живети у Београду 1842 – 1850, документа Управе града Београда, књ. 2, Историјски архив Београда, Београд 2004, 327.

[6] Дивна Ђурић – Замоло, Хотели и кафане у Београду, Музеј града Београда, Монографије 8, Београд 1988. (у даљем тексту: Ђурић – Замоло), 146 – 147; Костић, књ. 1, 164.

[7] Ђурић – Замоло, 146 – 147.

[8] Живети у Београду 1851 – 1867, документа Управе града Београда, књ. 3, Историјски архив Београда, Београд 2005, 314.

[9] Живети у Београду 1868 – 1878, документа Управе града Београда, књ. 4, Историјски архив Београда, Београд 2006, 251, 376; Ђурић – Замоло, 146 – 147.

[10] Ђурић – Замоло, 146 – 147; Костић, књ. 1, 164.

[11] Костић, књ. 1, 164 – 165; Костић, књ. 2, 47.

[12] Српска независност, Београд 9. октобар 1881, 32; Српска независност, година II, број 105, Београд 13. јули 1882, 406.

[13] Костић, књ. 1, 165.

[14] Мале новине, година II, број 284, Београд 3. октобар 1889, 1.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ШОПОВИЋ

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – БАШКАЛФИЋ

Аутор: Александар Бачко

 

Породица Башкалфић потиче из Ниша. У попису чланова Еснафа терзијског у Београду, који датира из 1826. године, наводи се родоначелник ове породице. У питању је био Ђорђе Баш Калфа, пописан под редним бројем 20.[1]

Заједно са Ђорђем су 1826. године пописани: Петар Калфа, Јевта Калфа, Стојан Сибинов(ић), Адам Калфа и Ђорђе Миленков(ић). Сви они били су порески обвезници.[2]

Презиме Башкалфић формирано је по занимању родоначелника ове породице. Термини „баш“ и „калфа“ представљају турцизме у српском језику. Први од њих има значење „главни“, док је значење другог термина „помоћник мајстора у еснафу, који је након шегртског стажа положио испит за калфу“. Појам „калфабаша“, који је настао спајањем наведених термина, има значење „главни калфа у еснафу који као инспектор надзире целокупан рад и по рангу је одмах иза ћехаје (старешине еснафа)“. Термини „калфабаша“ и „баш калфа“ несумњиво имају исто значење. Родоначелник Башкалфића је, дакле, био главни калфа, односно један од старешина еснафа.[3]

„Таса Баш-Калфић“ помиње се у попису Београда, који датира из 1840. године. Он је живео у домаћинству, пописаном под редним бројем 39. Плаћао је порез, односно био је одрастао мушкарац. Таса је несумњиво био син Ђорђа Баш Калфе.[4]

Башкалфићева кућа налазила се у Београду, на углу Јакшићеве улице и Обилићевог венца. У тој кући је господар Тома Вучић Перишић под стражом држао заробљеног господара Јована Обреновића.[5]

У састав Друштва за помагање развоја трговине и еснафа изабрани су чланови „од обштинара“, у Београду 6. марта 1845. године. Међу њима је био и Таса Ђ. Башкалфић.[6]

Епископу ужичком Никифору Максимовићу јављено је, да је „трговац и житељ“ београдски Таса Ђорђевић Башкалфић 30. септембра 1845. године, примио из Беча 500 комада „изображенија“ манастира Сретење.[7]

За Тасино име везана је такозвана „Башкалфићева афера“ 1846. године. У то време Таса је важио за једног „између први трговаца у Београду“. Он је са још 7 београдских житеља наводно ишао трговачким послом у Турску, али су сви они приведени и заточени у Берковици, а потом у Видину. Детаљи ове афере ни до данас нису у потпуности јасни, али је вероватно, да су Таса Башкалфић и други ухапшени трговци, заправо деловали као агенти кнеза Милоша Обреновића на подизању устанка против Турака у том крају (данашња западна Бугарска). У то време је у Србији на власти био кнез Александар Карађорђевић. Башкалфић и други београдски трговци предати су убрзо српским властима. Због ове афере је у Београду у тајности покренут кривични поступак против њих.[8]

„Таса Ј. Башкалфа“ се помиње у попису Еснафа болтаџијског у Београду, 1850. године. На овом месту је, по свему судећи, погрешно наведено Тасино презиме, као и његово средње слово. Са Тасом је пописан и његов син, „Павле Т.“[9]

У листу „Шумадинка“ од 11. децембра 1856. године, наводи се да ће бити продата на лицитацији „у Београду, различна непокр(етна) добра Павла Башкалфића трг(овца)“.[10]

Године 1857, 31. децембра, у новинама је оглашена продаја њиве словослагара Спиридона Нешића „лежеће на Топчидерском Брду, десно од пута водећег из Београда у Топчидер, између комшија Радисава Јовановића, Спасоја Вељковића писара Сл. Примир. суда и воћњака Павла Башкалфића…“.[11]

„П. Башкалфић“, вероватно поменути Тасин син Павле, помиње се као први од укупно 50 потписника у жалби упућеној „Управитељству вароши Београда“ 15. августа 1859. године.[12]

П. Башкалфић саставио је 1. новембра 1861. године Буџет прихода и расхода Општине београдске за 1861/62. годину. Башкалфић је тада био „рачуноводитељ“, вероватно „Суда Обштине вароши Београда“.[13]

Паја Башкалфић (несумњиво идентичан са поменутим Павлом), забележен је у „Просветном гласнику“ од 15. јануара 1881. године, као један од просветних добротвора. По занимању је био чиновник.[14]

Као један од редовних чланова „Друштва за потпомагање и васпитање сиротне и напуштене деце у Београду“ за 1886. годину, помиње се Павле Башкалфић.[15]

Секретар Министарства финансија Паја (односно Павле) Башкалфић преминуо је током новембра 1889. године, како се наводи у београдским „Малим новинама“.[16]

 

[1] Сретен Л. Поповић, Где је слава, ту је Србин, Београд 1878, 103; Бранко Перуничић, Београдски суд 1819 – 1839, Београд 1964. (у даљем тексту: Перуничић, Београдски суд), 301.

[2] Перуничић, Београдски суд, 301.

[3] Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, пето издање, Сарајево 1985, 122, 387.

[4] Архив Србије, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд, год. 1840, инвентарни број 132 (у даљем тексту: Попис Београда 1840), 3.

[5] Београдске општинске новине, часопис за комунално – социјални, привредни и културни живот Београда, година LVI, број 4, Београд 1. април 1938, 305.

[6] Живети у Београду 1842 – 1850, документа Управе града Београда, књ. 2, Историјски архив Београда, Београд 2004. (у даљем тексту: Живети…, књ. 2), 303.

[7] Радивоје Бојовић, Манастир Сретење на бакрорезу из 1845. године, Balcanica, XXIX, 372, 378.

[8] Владимир Стојанчевић, Башкалфићева афера у западној Бугарској 1846. године, Историјски институт, Историјски часопис, књига XX, Београд 1973, 213 – 229.

[9] Живети…, књ. 2, 328.

[10] Шумадинка, теч. V, број 127, Београд 11. децембар 1856, 752.

[11] Шумадинка, теч. VI, број 74, Београд 31. децембар 1857, 278.

[12] Живети у Београду 1851 – 1867, документа Управе града Београда, књ. 3, Историјски архив Београда, Београд 2005. (у даљем тексту: Живети…, књ. 3), 163.

[13] Живети…, књ. 3, 303.

[14] Просветни гласник, година II, свеска I, Београд 15. јануар 1881, 24.

[15] Извештај Управног одбора Друштва за потпомагање и васпитање сиротне и напуштене деце у Београду о свом раду у 1886. години, Београд 1887, 20, 23.

[16] Мале новине, година II, број 342, Београд 1. децембар 1889, 2; Милан Гулић, Кнежевина/ Краљевина Србија и питање уређења Ђердапа, Историјски институт, Историјски часопис, књига LXV, Београд 2016, 260.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – БАШКАЛФИЋ

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ХРИСТОДУЛОВИЋ (ХРИСТОДУЛО)

Аутор: Александар Бачко

 

Међу претплатницима на књигу „Живот и прикљученија“ Доситеја Обрадовића, био је 1833. године „Поштен(ородни) Г(осподин) Анастас Христодуловић, куп(ац) и жит(ељ) беогр(адски) рожден у Тесалонику“. Анастас је, дакле био београдски трговац, рођен у Солуну. Он је највероватније био грчког или цинцарског порекла.[1]

Са њим је свакако био идентичан Анастас Христодуло, који је био рођен 1810. године. Био је син Христодула, родом из Аграфа код Ларисе у Тесалији, по чијем личном имену је свакако било формирано Анастасово презиме. Из Аграфа је Анастасов отац прешао у Солун, „где је био мали трговац“.[2]

Анастас се „као дечко“ преселио у Велики Бечкерек (Петровград, Зрењанин), код свог рођака, стрица или тече, у чијој трговачкој радњи се запослио. Тај његов рођак није имао деце и желео је да посини Анастаса. Међутим, рођаковој жени се то није допало, пошто је хтела, да њена родбина наследи имање. Због тога је кињила младог Анастаса, па је он прешао у Београд.[3]

Анастас Христодуло (Христодуловић) оженио се у Београду и ту оновао своју трговачку радњу. Његова трговина временом је постала „једна од највећих“ у главном граду.[4]

Године 1840, у попису Београда, такође налазимо на помен Анастаса Христодуловића. Он је тада живео у кући пописаној под редним бројем 29 и плаћао је порез. Иначе, у тој кући је забележено укупно 9 одраслих мушких особа са различитим презименима, тако да се не ради о домаћинству, већ о неком већем објекту, у ком су живели трговци и евентуално неки други привредници.[5]

У поменутом попису Београда из 1840. године, у кући пописаној под редним бројем 71, наводи се Јања Христодуловић. Он је био порески обвезник – у то време већ је био ожењен. Овде се такође ради о објекту, у ком је живело чак 11 одраслих мушких особа. Није познато, да ли је Јања Христодуловић био у неком сродству са својим презимењаком, поменутим Анастасом.[6]

Панта Михајловић дао је 25. априла 1852. године оглас за продају своје куће у Београду, у листу „Шумадинка“. Михајловићева кућа налазила се „у сокаку до Настаса Христодуловића и Николе Котуле“. Настас је највероватније био идентичан са наведеним Анастасом Христодуловићем.[7]

Анастас Христодуловић такође се помиње у документу, писаном у Београду, 18. јануара 1868. године. Он је тада био један од чланова Трговачког еснафа. „Дућан Христодуловића“ у Београду помиње се у документу од 9. јуна 1870. године.[8]

Анастас Христодуло је средином 19. века, заједно са Јанаћем Куманудијем и „још неким грађанима из Београда“, тражио дозволу за оснивање нове грчке школе. Министраство просвете издало је ту дозволу.[9]

Анастас Христодуло (Христодуловић) био је „један од највећих трговаца у Београду деветнаестога века“. Преминуо је у српској престоници, током 1872. године.[10]

Рођени Анастасов брат био је Никола Христодуло. Он се родио у Солуну, 1817. године. Никола је прешао у Ниш, код великог трговца и филантропа Хаџи – Ђоке Тодоровића. Никола је око 1840. године постао његов писар. Оженио се Хаџи – Ђокином ћерком Зорком (Хаџи – Зоицом). После смрти свог таста Тодоровића, „продужио је радњу“ и наследио његову кућу у Нишу, која се и данас назива Христодулова кућа. Ова кућа је и касније остала у поседу породице Христодуло, а у првој половини 20. века била је власништво адвоката Христодула из Београда. Никола је преминуо у Нишу, 1892. године.[11]

Београђанин „А. Христодуло“ наводи се у документу писаном 11. марта 1859. године. Он је наведен међу потписницима, „еснафлијама“ дуванџијског еснафа, у молби за регулисање трговине дуваном. Године 1878, 26. јуна, међу оним члановима Дуванџијског еснафа у Београду, који „данас имаду радње отворене са правом“, помиње се А. Христодуло. Он свакако није био иста особа са Анастасом Христодуловићем (Христодулом).[12]

По различитим насељима, забележен је већи број породица цинцарског и грчког порекла, са презименима: Христодуло, Христодуловић, Христодул, Христодол и Христодолов. Оне често нису у међусобном сродству, а презиме им је формирано по грчком личном имену Христодул.[13]

 

[1] Доситеј Обрадовић, Живот и прикљученија Димитрија Обрадовића нареченога у калуђерству Доситеја, њим истим списана и издана, перва част, Београд 1833. (списак пренумераната иза 134. стране, без пагинације).

[2] Душан Ј. Поповић, О Цинцарима, прилози питању постанка нашег грађанског друштва, Београд 1937. (у даљем тексту: Поповић, О Цинцарима), 471.

[3] Поповић, О Цинцарима, 471.

[4] Поповић, О Цинцарима, 471.

[5] Архив Србије, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд, год. 1840, инвентарни број 132 (у даљем тексту: Попис Београда 1840), 2.

[6] Попис Београда 1840, 4.

[7] Шумадинка, лист за књижевност, забаву и новости, број 33, Београд петак 25. април 1852, 132.

[8] Живети у Београду 1868 – 1878, документа Управе града Београда, књ. 4, Историјски архив Београда, Београд 2006. (у даљем тексту: Живети…, књ. 4), 250, 438.

[9] Живети…, књ. 3, 448; Поповић, О Цинцарима, 235 – 236, 238.

[10] Поповић, О Цинцарима, 162, 471.

[11] Поповић, О Цинцарима, 471 – 472.

[12] Живети у Београду 1851 – 1867, документа Управе града Београда, књ. 3, Историјски архив Београда, Београд 2005. (у даљем тексту: Живети…, књ. 3), 235; Живети…, књ. 4, 257 – 258.

[13] Милица Грковић, Речник личних имена код Срба, Београд 1977, 205; Поповић, О Цинцарима, 471 – 472.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ХРИСТОДУЛОВИЋ (ХРИСТОДУЛО)

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – МЕЦОВАЛИЈА

Аутор: Александар Бачко

 

У попису Београда, који датира из 1840. године, наводе се носиоци овог презимена. У домаћинству, пописаном под редним бројем 305, живела су две мушке особе – Јања Мецовалија и Штерија Мецовалија. Обојица су плаћала порез, што значи да су били одрасли, ожењени мушкарци.[1]

Године 1861, у „Списку членова Еснафа меанџијског у вароши Београду с назначенијем гди се који и у ком кварту налази“, помиње се Јања Д. Мецовалија из Кварта теразијског.[2]

Како се наводи у документу, писаном у Београду 31. децембра 1865. године, „на предлог министра правде благоволила је Његова Светлост указом од данашњег утврдити за членове београдског Трговачког суда за 1866. годину, и то за редовне:… Николу Мецовалију…“[3]

Описујући Београд око 1880. године, Сретен Л. Поповић је забележио следеће: „…према Стамбол капији онај брежуљак где је покојног Мецовалије кућа…“ Дакле, ради се о простору око данашњег Трга Републике.[4]

Према подацима из 1903. године, кафана „Мецовалија“ била је у Македонској улици број 6 у Кварту теразијском. Године 1940, забележено је, да се кафана „Мецовалија“ раније налазила у Поенкаревој улици, „преко пута ‘Коларца’, а до ње на углу, где је сада Југословенска банка, била је кафана код ‘Жмурка’“. Кафана „Мецовалија“ постојала је до Првог светског рата.[5]

Само презиме Мецовалија формирано је по месту порекла његових носилаца. У питању је насеље Мецово, лоцирано у Епиру у северној Грчкој, тачније североисточно од Јањине. Друга имена за ово насеље су: Мецовон, Мечково и Мечово. Мецово се сматра једном од „цинцарских главних вароши“. Специфичан наставак презимена Мецовалија („-лија“) углавном упућује на место порекла, на пример: Сарајлија, Нишлија, Будимлија и слично. Овај наставак био је често у употреби, а у српски језик ушао је из турског.[6]

У Београд су се преци породице Мецовалија највероватније доселили у првој половини 19. века. У питању је фамилија цинцарског порекла, што сведоче место порекла Мецовалија и имена њихових предака, Јање и Штерије. Цинцарске породице пореклом из Мецова населиле су се такође у Земун, као и у Крушево у Македонији. Свакако их је било и по другим насељима.[7]

 

[1] Архив Србије, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд, год. 1840, инвентарни број 132 (у даљем тексту: Попис Београда 1840), 15.

[2] Бранко Перуничић, Управа вароши Београда 1820 – 1912, Београд 1970, 450 – 451.

[3] Живети у Београду 1851 – 1867, документа Управе града Београда, књ. 3, Историјски архив Београда, Београд 2005, 251 – 252.

[4] Сретен Л. Поповић, Путовање по Новој Србији (1878 и 1880), Српска књижевна задруга, коло XLV, књига 310 – 311, Београд 1950, 158.

[5] Дивна Ђурић – Замоло, Хотели и кафане у Београду, Музеј града Београда, Монографије 8, Београд 1988, 154; Београдске општинске новине, година XXI, број 19, Београд 11. мај 1903, 135; Драг. Ј. Ранковић, Прилози за историју Београда, Београдске општинске новине, часопис за комунално – социјални, привредни и културни живот Београда, година LVIII, број 7 – 8, Београд јули – август 1940, 683.

[6] Душан Ј. Поповић, О Цинцарима, прилози питању постанка нашег грађанског друштва, Београд 1937. (у даљем тексту: Поповић, о Цинцарима), 20, 51, 52, 128, 292, 433; Зборник Матице српске за славистику 73, Матица српска, Нови Сад 2008. (у даљем тексту: Зборник Матице српске), 328; Васа Чубриловић, Историја Београда 2, Београд 1974, 527; Рјечник хрватскога или српскога језика, Југославенска академија знаности и умјетности, дио I, А – чешуља, Загреб 1880 – 1882, 710; Рјечник хрватскога или српскога језика, Југославенска академија знаности и умјетности, дио VIII, непомичан – ондинац, Загреб 1917 – 1922, 192.

[7] Поповић, о Цинцарима, 20, 51, 52, 128, 292, 433; Зборник Матице српске, 328; Попис Београда 1840, 15.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – МЕЦОВАЛИЈА

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ДУНАВОВИЋ (ДУНАВЉЕВИЋ)

Аутор: Александар Бачко

 

Димитрије Дунавовић био је тридесетих година 19. века један од београдских старешина, односно кметова. Године 1838, 4. марта, Магистрат Округа београдског писао је Управи вароша Београда, „да она све оне људе, који су јој се јавили да својих кућа немају, а желе плацеве имати и куће направити, да се исти људи у идућу недељу после Божествене службе у Савамали нађу, гди ће чланови магистрата са г. Лазом Ивановићем плацеве делити. Тако исто нека славна полиција определи да се кметови варошки Тоша Поповић и Димитрије Дунавовић на поменутом месту у Савамали нађу. А исто тако и г. директор полиције са још једним членом нека изволи тамо доћи“.[1]

По занимању је Димитрије Дунавовић био механџија. Поред других докумената, помиње се у „Списку од наплаћене полугодишње аренде меанске у вароши београдској од априла 23. па до 26. октомвриа ове 1838. године“. У то време је плаћао 30 „гроша“. Исту суму издвајао је и у време настанка наредног „Списка меанске полгодишње аренде вароши београдске с предграђима“, у периоду од 26. октобра 1838. и 23. априла 1839. године.[2]

Као савамалски кмет помиње се у више докумената, насталих током 1838. године. Наводи се и у попису Београда, који датира из 1840. године. Тада се налазио на челу домаћинства, пописаног под редним бројем 292. Исте године, 4. маја, био је међу „гражданима“, који су тражили парцеле на „Дедином Брду“ (Дедињу). Димитрије Дунавовић жалио се 17. марта 1850. године, на полицајца Косту Ценовића, који му је оборио баштенски плот и упропастио му воће.[3]

Године 1860, у Београду се наводу „Кафана Дунавлевића“, која је лоцирана „на Варош капији“. Тада је настао и детаљнији опис те кафане: „Кафана Димитрија Дунавлевића, овдашњег. Држи је под закуп Ђорђе Вишнић, овдашњи житељ. Узета је под аренду о Митрову дну 1859. год(ине) на 3 године. Уговору истиче рок о Митрову дну 1862. године. Отворена је пре 20 година, без одобрења. Од тврдог је материјала. Има у себи, осим кафане, 7 соба, 3 кујне и подрум“.[4]

У „Попису власника плацева по појединим сокацима Теразијског и Савамалског кварта“, који датира од 30. октобра 1862. године, помиње се и кафеџија „Димитрије Дунављевић“ (Дунавовић). Поседовао је плац од „15 фати“ у Попа Пантином сокаку.[5]

Као Димитрије Дунављевић наводи се овај Београђанин и у „Рачуну добијеног прихода од издати планова мејански надлежним лицима“. У питању је документ, који датира од 18. маја 1864. године. Димитријев план био је I класе и за њега је платио 360 „чаршиски гроша“.[6]

Вреди поменути, да су носиоци сличних презимена забележени и по другим областима. Наиме, Дунавићи који славе Светог Николу живе у парохији Каоци, у Прњаворском протопрезвитерату (северна Босна). Преци су им ту забележени осамдесетих година 19. века. Дунајовић је презиме забележено у Кукујевцима у Срему 1745. године, док се презиме „Дунавич“ помиње у Суботици, током 1800. године.[7]

Дунавовић и друга наведена презимена можда су формирана по мушком личном имену Дунав. Ово име посведочено је међу Србима у појединим старим документима. Оно се помиње у периоду између 1313. и 1318. године, у хрисовуљи краља Милутина, којом је основао манастир Светог Стефана у Бањској на Косову. Ово архаично лично име је ретко, а формирано је по имену реке. Јавља се спорадично и у другим словенским језицима, као и у румунском. Мање је вероватно, да је породица Дунавовић добила презиме по свом евентуалном пореклу са реке Дунава, пошто би се у том случају вероватно презивали Подунавац, или слично.[8]

 

[1] Драг. Ј. Ранковић, Из београдске прошлости, Београдске општинске новине, Часопис за комаунално – социјални, привредни и културни живот Београда, година LVIII, број 4, Београд 1. април 1940, 384.

[2] Бранко Перуничић, Управа вароши Београда 1820 – 1912, Београд 1970. (у даљем тексту: Перуничић, Управа), 129 – 130; Живети у Београду 1837 – 1841, документа Управе града Београда, књ. 1, Историјски архив Београда, Београд 2003. (у даљем тексту: Живети…, књ. 1), 262, 265; Годишњица Николе Чупића, 40 – 41, Београд 1931, 133.

[3] Живети…, књ. 1, 254, 361, 408, 455; Живети у Београду 1842 – 1850, документа Управе града Београда, књ. 2, Историјски архив Београда, Београд 2004, 167 – 168; Архив Србије, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд, год. 1840, инвентарни број 132, 14; Перуничић, Управа, 120.

[4] Перуничић, Управа, 406.

[5] Перуничић, Управа, 487, 503.

[6] Живети у Београду 1851 – 1867, документа Управе града Београда, књ. 3, Историјски архив Београда, Београд 2005, 311 – 312.

[7] Ђорђе Јањатовић, Презимена Срба у Босни, Сомбор 1993, 119; Милица Грковић, Прилог проучавању прасловенске антропонимије (лично име Дунав), С.А.Н.У, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози 6, Београд 1985. (у даљем тексту: Грковић, Прилог…), 102.

[8] Милица Грковић, Речник имена Бањског, Дечанског и Призренског властелинства у XIV веку, Београд 1986, 96; Грковић, Прилог…, 101 – 102.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ДУНАВОВИЋ (ДУНАВЉЕВИЋ)