ПРИЛОЗИ ПОЗНАВАЊУ РУСКИХ ПОРОДИЦА У БЕОГРАДУ И ЗЕМУНУ ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА

Аутор:

Александар Бачко

Посвећено

Њеном Императорском Величанству

Великој Кнегињи

Марији Владимировној

од Русије

Поглавару Руског Царског Дома и

de jure Царици Сверуској

и

Његовом Императорском Височанству

Царевићу Престолонаследнику

Великом Кнезу

Георгију Михаиловичу

         

   Након Фебруарске револуције, Октобарске револуције и Грађанског рата (1917/18 – 1922/23), велики број „Белих“ Руса, морао је напустити своју отаџбину. Највећи део руске елите емигрирао је тада, раме уз раме са бројним другим избеглицама, припадницима различитих друштевих слојева.[1]

            Велики број руских емиграната населио се тада у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Неки од њих су се касније преселили у друге земље, али је знатан део ових досељеника остао у Краљевини СХС (Краљевини Југославији). Посебно је бројна била руска емиграција у Београду. Многи од досељених Руса су у српској (југословенској) престоници засновали своје породице и оставили потомство.[2]

            Већи део руских досељеника из овог периода, имао је високо и средње образовање. Та чињеница је, уз друге њихове способности и вештине, веома позитивно утицала на развој Београда, као и на развој Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца уопште.[3]

            Међу руским емигрантима у Београду било је и: припадника племства, официра, високих интелектуалаца, признатих уметника, као и носилаца одликовања: Ордена Светог Владимира, Ордена Свете Ане, Ордена Светог Николаја Чудотворца, Ордена Светог Станислава и других значајних одличја. Породице само неких од њих поменуте су у редовима који су пред Вама.[4]

            Вреди поменути, да је приликом писања овог рада коришћена грађа Историјског архива Београда, тачније Картотека житеља града Београда и Земуна (фонд Управе града Београда). Није нам познато, да је наведена коришћена грађа о породицама руског порекла до сада била негде публикована. У тексту су имена и презимена углавном презентована у српској форми, како су наведена и у поменутим документима.[5]

            У Картотеци житеља града Београда и Земуна наводе се не само оне особе које су живеле у Београду (односно Земуну), већ и они који су ту привремено боравили, а имали су стално пребивалиште у другим насељима.[6]

            У тексту који следи нису презентовани опсежни подаци о руским досељеницима у Београду и Земуну, већ само поједини прилози њиховим биографијама.

***

Абрамов Александер (син Мирона)

            Руски држављанин Александер Абрамов био је син Мирона Абрамова и његове супруге Елене. Родио се 29. августа 1872. године. По занимању је био «чиновник данског посланства» у Београду.[7]

            У Картонима житеља Београда се наводи, да је Александер Абрамов прво био пријављен у улици Милоша Великог број 49 (од 28. маја 1924), а потом у Немањиној улици број (од 3. септембра 1924. године).[8]

Абрамов Феодор (син Феодора)

            У Картотеци житеља Београда, која се данас чува у Историсјком архиву Београда, сачуван је картон «Феодора Абрамова (сина Феодора)». Из овог документа можемо видети, да је Феодор био рођен у Русији, наводно 1870. године. Био је руски држављанин, а наведено је, да је по занимању учитељ. У Београду је прво боравио у хотелу «Сплендид», а потом у улици Кнегиње Љубице број 25, у периоду од 15. марта до 24. марта 1938. године. После тога је отишао у Бугарску.[9]

            У земунским картонима житеља помиње се Фјодор Фјодорович Абрамов, односно «Тодор Абрамов, син Тодора и Александре» (Феодор син Феодора), родом је био из «Допске» (Донске) области у Русији. Као датум његовог рођења наводи се 12. децембар 1870. године. Био је удовац, «грчко источне» вероисповести. Забележено је, да је по занимању био учитељ. Боравио је у Земуну у периоду од 12. септембра до 24. септембра 1938. године, на адреси Прегревица број 62. Након тога, отишао је «за Софију».[10]

            Опширнији подаци о Феодору Абрамову, носиоцу више високих одликовања Руске Империје, који је по чину био генерал – лајтант, наведени су у тексту „Прилози за биографски речник витезова Ордена Свете Ане у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији“ (I део).[11]

Аверјанов Петар (син Ивана)

            За Петра Аверјанова, сина Ивана и Марфе, у Картотеци житеља Београда наводи се, да је био рођен 5. октобра 1867. године у Петрограду. Забележено је, да је био руски држављанин, православне вероисповести. Био је ожењен са Софијом, рођеном 1870. године у Тифлису (Тбилисију).[12]

Очуван је и његов кратки лични опис: средњи стас, лице овално, очи зелене, коса „шишана“, нос и уста правилни, бркови проседи, „носи цвикере“. Петар је био пријављен у Београду 20. априла 1928. године, на адреси Ратарска 127 (касније је ова улица променила име у Краљице Марије). У истом документу је забележено, да је због смрти одјављен са ове адресе, 19. октобра 1937. године.[13]

О генерал – лајтанту Петру Аверјанову, који је био награђен већим бројем високих одликовања Руске Империје, опширније информације су презентоване у тексту „Прилози за биографски речник витезова Ордена Свете Ане у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији“ (I део).[14]

Акаро Надежда (ћерка Александра)

            Надежда Акаро била је ћерка Александра Акара и његове супруге Катарине, чије је девојачко презиме било Мацановска. Родила се 1. децембра 1918. године у Кијеву у Руској Империји. Била је православне вероисповести. Стекла је југословенско држављанство. Није била удата.[15]

            У Београд је Надежда дошла из Марибора у Дравској Бановини (улица Кузарјева 12). Прво је била пријављена на београдској адреси Соколска 7 (од 19. априла 1940. године). Потом је променила неколико адреса у српској престоници: Његошева 4, Јована Ристића 37, поново Соколска 7, Битољска 8, Његошева 49 и Јована Ристића број 27 (почевши од 11. јула 1941. године).[16]

            Надеждин отац, Александар Васиљевич Акаро, био је пилот, по чину потпуковник. Био је носилац више значајних одликовања Руске Империје (Ордена Светог Георгија, Ордена Свете Ане и Ордена Светог Станислава). Опширније је о овом истакнутом официру писано у тексту „Прилози за биографски речник витезова Ордена Свете Ане у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији“ (II део).[17]

Апухтин Константин (син Валеријана)

            Руски држављанин Константин Апухтин био је син Валеријана Апухтина и његове супруге Варваре. Родио се 6. марта 1881. године у Виљни (Вилњусу) у Руској Империји. У Београду је прво био пријављен на адреси (Булевар) Краља Александра 120 (од 8. фебруара 1925), а потом у Граховској улици број 14 (од 12. маја 1925. године).[18]

            Константин Валеријанович Апутхин био је „контрактуални нижи војно – технички чиновник I класе“ у Војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца до 4. децембра 1922. године, када је решењем краља Александра I Карађорђевића завршена његова служба.[19]

            У питању је био истакнути руски царски официр, генерал – лајтант Константин Валеријанович Апухтин, носилац неколико високих одликовања Руске Империје. Опширније је о генералу Апухтину писано у тексту „Прилози за биографски речник витезова Ордена Свете Ане…“ (II део).[20]

Бајдак Леонид (син Ивана)

            Пилот Леонид Бајдак био је син Ивана Бајдака и његове супруге Јелене (девојачко презиме Омељченко). Родио се у Одеси у Руској Империји, 8. марта 1894. године. По чину је био пуковник. Био је православне вероисповести. Стекао је југословенско држављанство  – „завичајна општина“ била му је Нови Сад.[21]

            Леонидова супруга била је Наталија (девојачко презиме Бабринскаја), рођена 11. септембра 1902. године у Тули у Русији. Овај брачни пар имао је ћерку Татјану, рођену 9. марта 1924. године у Новом Саду (по другом документу – 1923. у Петроварадину).[22]

            Како се наводи у „Службеном војном листу“ Краљевине СХС, „контрактуални нижи војно – технички чиновник IV класе“ Леонид И. Бајдак био је постављен 4. октобра 1922. године „на службу у радионицу I Ваздухопловне команде“.[23]

            „Наредбом министра војске и морнарице“ од 14. јуна 1926. године, одређен је „по потреби службе“ ваздухопловни поручник Леонид И. Бајдак за пилота аеропланске радионице 1. ваздухопловног пука.[24]

            Ваздухопловног мајора Леонида И. Бајдака „у име краља Петра II… краљевски намесници“ су на предлог министра војске и морнарице, унапредили у чин ваздухопловног потпуковника, 6. септембра 1940. године.[25]

            У „Росингеровој“, односно Розегеровој улици број 9а у Земуну (данас улица Мирослава Тирша), Леонид Бајдак је био пријављен од 1. маја 1937, до 26. септембра 1938. године, када је отишао у Скопље. У Розегеровој 9а у Земуну поново је био пријављен од 9. јула 1941. до 29. јуна 1942. године (отишао је у Сарајево). У међувремену је долазио на адресе Шарпланинска 1 (3. септембра 1941) и Нова улица број 96 у Београду (19. јануара 1942. године).[26]

Балк Александар (син Павела)

Руски држављанин Александар Балк родио се у Петрограду, 7. фебруара 1866. године. Отац му је био Павел Балк, а мајка му се звала Ана (девојачко презиме Тимашов). Александар је по занимању био чиновник „М(инистарства) вој(ног)“, а по вероисповести православац. Његова супруга Вера такође је била рођена у Петрограду.[27]

У Београду је Александар Балк прво био пријављен на адреси Кнез Милетина 35 (почевши од 5. априла 1924 године). Касније је живео на различитим адресама: Краља Милутина 56, Милоша Великог 83, Јована Ристића 27, Алексе Ненадовића 36, Коларчева 9, Краља Милутина 33, Војводе Миленка 22, Делиградска 15 и Коче Капетана 36 (од 9. маја 1941. године).[28]

Очуван је и лични опис Александра Балка у Картонима житеља Београда: стас висок, лице дугуљ(асто), очи смеђе, коса – „челав“(!), нос правилан, уста правилна, бркови мали, брада мала, а „нарочите знаке“ није имао.[29]

Барбовић Иван (син Гаврила)

            Иван Барбовић, односно Барбович, рођен је у Полтави у Руској Империји, 27. јануара 1874. године. Отац му се звао Гаврил Барбович, а мајка му је била Елена (девојачко презиме Семеновска). Био је руски држављанин, православне вероисповести. По занимању је био чиновник Министарства војног и морнаричког.[30]

            Иванова супруга била је Марија рођена Ларионова. Она се родила 26. фебруара 1885. године у Петрограду. Овај брачни пар имао је сина Метислава Барбовића, који се родио у Петрограду 27. јануара 1910. и ћерку Људмилу, рођену 8. октобра 1917. године у Русији. Поменути Иванов син био је чиновник по занимању.[31]

            У Картонима житеља Београда је забележено, да је Иван Барбовић живео на више адреса: Краља Милана 85 (од 17. новембра 1926), Његошева 55, Битољска 77, Таковска 50, Таковска 13, Мајке Јевросиме 1, Далматинска 76, Сазонова 62 и Саве Текелије број 1 (почевши од 13. маја 1940. године).[32]

            Иван Барбович био је истакнути руски официр, генерал – лајтант по чину. Био је носилац високих одликовања, као што су: Орден Свете Ане 3. степена (1910. године), Орден Светог Станислава 2. степена (1914), Орден Светог Владимира 4. степена са мачевима (1915), Орден Свете Ане 2. степена са мачевима (1915), Георгијевско оружје (1915), Орден Светог Георгија 4. степена (1915. године), а био је одликован и другим значајним одличјима.[33]

            Орденом Светог Саве петог реда одликовао је краљ Александар I Карађорђевић, 24. октобра 1922. године, контрактуалног вишег техничког чиновника III класе Ивана Гавриловича Барбовича.[34]

            Иван Барбович био је члан Управног одбора „Руско – српског клуба“, како се наводи у чланку, публикованом у београдском дневном листу „Правда“ од 22. маја 1933. године.[35]

Борисов Кирил (син Бориса)

            Руски држављанин Кирил Борисов родио се 5. маја 1906. године у Петрограду. Отац му је био Борис Борисов, а мајка му се звала Наталија (девојачко презиме Давидчикова). Као Кирилово занимање прво је забележено „студ(ент) тех(нике)“, а касније је дописано „певач“. Био је православне вероисповести.[36]

            Кирилова супруга била је Гали(?) рођена Ивановскаја. Она је рођена у Русији, 14. августа 1906. године. Очуван је и лични опис Кирила Борисова у Картонима житеља Београда: стас средњи, лице овално, очи црне, коса смеђа, нос правилан, уста правилна, бркове брије, браду брије, „нарочите знаке“ нема.[37]

            У Београду је Кирил Борисов био пријављен на више адреса: Нишка 20, Војводе Драгомира 8 (од 7. септембра 1929), Кнез Данилова 67, Мишарска 4, Престолонаследников трг 38, Далматинска 58, Саве Текелије 1, Краљице Наталије 35, Кнеза Павла 53, Кнегиње Зорке 56, Страхињића Бана 33а и Војводе Миленка 20 (од 19. марта 1941. године). У међувремену је путовао у: Херцеговину, Белу Цркву и Беч. Кирил је 22. марта 1941. године поново отпутовао за Беч и више се није пријављивао у Београду.[38]

            У новинском чланку поводом концерта у сали Музичког друштва „Станковић“, који је одржан у мају 1933. године, за Кирила Борисова се наводи, да „има добру школу и соноран заобљен баритон“. Такође је поменуто, да је његово извођење било „врло добро“.[39]

Врангел Олга (удовица)

            У Картонима житеља Београда забележено је, да је удовица Олга Врангел рођена 5. августа 1885. године у Петрограду. Родитељи су јој били Михаило Иваненко и Наталија рођена Катков(а). Олга је била руска држављанка, православне вероисповести. Према подацима из 1934. године, била је пензионерка.[40]

            У Београд је Олга Врангел дошла из Брисела у Белгији, 9. децембра 1934. године. Била је пријављена у Румунској улици број 8. Као њен „станодавац“ на тој адреси наведена је Јелисавета Котљаревска. У Брисел се Олга Врангел вратила после кратког времена, 20. децембра 1934. године.[41]

            Баронеса Олга Михајловна Врангел (рођена Иваненко) била је супруга, касније удовица чувеног барона Петра Николајевича Врангела, генерала и команданта Беле армије. Преминула је у емиграцији, током 1968. године.[42]

Гагарин Григорије (син Ђорђа)

            Григорије Гагарин био је син Ђорђа Гагарина и његове супруге Јелене. Рођен је у Москви, 29. марта 1912. године. Био је православне вероисповести. По занимању је је био дипломирани филозоф, а 3. маја 1935. године постао је асистент на универзитету. Стекао је југословенско држављанство.[43]

            Венчао се са Смиљком, чије је девојачко презиме било Михајловић. Григоријева супруга рођена је у Вуковару, 16. августа 1910. године. Овај брачни пар имао је ћерку Јелену, рођену у Београду 17. јануара 1940. године.[44]

            Од 24. августа 1933. године, Григорије Гагарин био је пријављен на адреси Нишка 32 у Београду. Касније је променио више адреса у српској престоници: Јована Ристића 27, Франкопанова 4, Палмотићева 6, Варшавска 38, а од 14. јуна 1941. године поново је живео у улици Јована Ристића број 27. У Картонима житеља Београда забележено је, да је Гагарин 3. децембра 1942. године отишао „у Немачку“.[45]

            Један од добитника Награде Фондације „Лука Ћеловић – Требињац“ 1933. године био је студент филозофије Григорије Гагарин, за рад „Рудник Мешица у источним Караванкама“. Његова награда износила је 1000 динара.[46]

            У научној експедицији организованој од стране Београдског универзитета, која је 1933. године ишла у Андријевицу у Црној Гори и на Косово, учествовао је и Григорије Гагарин са Филозофског факултета.[47]

            Григорије Гагарин постављен је 27. јуна 1938. године за асистента – чиновничког приправника (VIII положајне групе) на Филозофском факултету Универзитета у Београду. До тада је Гагрин био асистент – дневничар истог факултета.[48]

            За асистента „с правима чиновника VIII положајне групе“ на Филозофском факултету Универзитета у Београду постављен је одлуком од 24. октобра 1939. године Григорије Ђ. Гагарин.[49]

Гагарин Константин (син Ивана)

            Руски држављанин Константин Гагарин родио се 4. октобра 1900. године. Отац му је био Иван Гагарин, а мајка му се звала Надежда. По занимању је Константин био „прив(редни) чинов(ник)“. Био је православне вероисповести.[50]

            Супруга Константина Гагарина била је Ра(д)мила, чије је девојачко презиме било Цвејић. Рођена је 4. децембра 1905. године у Ђали. Овај брачни пар имао је синове Ивана (рођеног 10. марта 1929) и Николу (родио се 14. новембра 1931. године).[51]

            Константин Гагарин живео је на више адреса у Београду: Златиборска 94 (од 19. октобра 1928. године), Бојанина 15, Подрињска 4, Лозничка 5, Ужичка 14, Косовска 39, Краљице Наталије 8, Ломина 30, Ломина 5, Кондина 1 и од 6. фебруара 1941. године Скадарска улица број 6.[52]

            Очуван је и физички опис Константина Гагарина у Картонима житеља Београда: стас средњи, лице дугуљасто, очи зелене, коса смеђа, нос правилан, уста правилна, бркове брије, браду брије, „нарочите знаке“ нема.[53]

Глебов Иван (син Александра)

            Иван Глебов рођен је у Петрограду у Русији, 8. маја 1885. године. Отац му је био Александар Глебов, а мајка му се звала Маргарита. Иван је стекао чехословачко држављанство. По занимању је био „прив(редни) чинов(ник)“, а по вероисповести православац.[54]

            Како се наводи у Каротонима житеља Београда, био је ожењен. У српску престоницу је дошао из Марибора. У Београду је Иван Глебов био пријављен у улици Риге од Фере број 1. Датум његовог пријављивања је 27. октобар 1936. године.[55]

            Иван Александрович Глебов био је „контрактуални нижи војно – технички чиновник I класе“ у Војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Његова служба је завршена 4. децембра 1922. године, решењем краља Александра I Карађорђевића.[56]

Голицин Димитрије (син Владимира)

            Димитрије Голицин (Галицин) био је син Владимира Голицина и његове супруге Вере, чије је девојачко презиме било Степанова. Овај руски држављанин родио се у Москви, 20. јануара 1914. године. Био је православне вероисповести, а по занимању је био студент (пре тога је забележено: „свршени матурант“).[57]

            У Београд је Димитрије Голицин дошао из Беле Цркве у Банату. Прво је био пријављен на адреси Његошева 48 у српској престоници (од 10. јула 1933. године). Потом је становао у Тополској 23, а затим у Новопазарској улици број 28 (од 29. октобра 1935. године). На свим адресама је као „станодавац“ био забележен његов отац, Владимир Голицин. Повремено је одлазио у Загреб. Године 1942, 21. јуна, Димитрије је отишао у Немачку и више се не помиње у Картонима житеља Београда.[58]

            Димитрије је имао рођеног брата Кирила Голицина (Галицина). Он је био рођен у Москви, 20. јуна 1917. године. Такође се доселио у Београд преко Беле Цркве у Банату, а по занимању је био ђак. На његове помене у документима наилазимо у периоду од 6. јуна 1938. до 10. фебруара 1941. године.[59]

Голицин Павле (син Стевана)

            Павле Голицин, руски држављанин, био је син Стевана Голицина и Олге (девојачко презиме Мјахкова). Родио се у Русији, у граду Цимљанску, 10. јануара 1908. године. Био је православне вероисповести, по занимању дипломирани грађевински инжењер.[60]

            Супруга Павла Голицина била је Бранка (девојачко презиме Марковић), рођена 2. марта 1915. године. Овај брачни пар имао је ћерку Олгу Голицин, рођену у Београду 25. августа 1939. године.[61]

            Голицин је променио више адреса током свог живота у Београду: Неготинска 31 (од 17. новембра 1928), Чучук Станина 4, Хаџи Мустафина 6, Мајданска 30, Косте Главинића 4, Четничка 12 (данашња улица Војислава Вучковића), Хаџи Милентијева 59, Мајке Јевросиме 6, Молерова 68, Краља Александра 266, Хаџи Мустафина 8, Мали Мокри Луг 47 и Краља Александра 154 (од 11. јануара 1945. године). Одјавио се из Београда 18. новембра 1949. године и отишао у Сарајево. У Београд се вратио 17. јуна 1952. године и настанио у Шантићевој улици број 2.[62]

            Очуван је Павлов лични опис у Картонима житеља Београда: стас мали, лице овално, очи граорасте, коса плава, нос правилан, уста правилна, бркове и браду брије, „нарочите знаке“ нема.[63]

Григорјев Анатолиј (син Гаврила)

            Руски држављанин Анатолиј Григорјев био је машин – бравар по занимању. Отац му се звао Гаврило Григорјев, а мајка му је била Марија. Анатолиј је био православне вероисповести. Родио се 3. јула 1906. године у Омску у Русији.[64]

            У Београд је дошао из Смедерева. У српској престоници је пријављен 10. децембра 1934. године, на адреси Косте Главинића 4 (у Руском студентском дому). Једно време је боравио у Новом Саду. Од 9. септембра 1936. године, Анатолиј Григорјев је живео на адреси Гробљанска 4 у Београду.[65]

Григорјев Василије (син Александра)

            Василије Григорјев био је син Александра Григорјева и његове супруге Павле (девојачко презиме Николенко). Родио  се у Армавиру у Русији. Био је руски држављанин, православне вероисповести. По занимању је био шофер.[66]

            Григорјев је био ожењен. Његова супруга Ангелина била је рођена у Жагубици, 24. октобра 1910. године. Василије је прву пут пријављен у Београду 4. априла 1929. године, на ардеси Кнез Данилова 40. Касније је живео на другим адресама: Цетињска 28 (од 17. јуна 1931), Адмирала Гепрата 60а (од 9. новембра 1936) и Ломина 34 (од 9. новембра 1937). У једном периоду (од 20. јула 1940. до 18. августа исте године) био је на Крку, да би се потом вратио на исту адресу у Београду. На адреси Цвијићева 91 Василије је био пријављен од 29. јула 1941. године.[67]

Дјадин Алимпије (син Михајла)

            Трговац Алимпије Дјадин родио се 1894. године у Русији. Био је трговац по занимању. Алимпијев отац био је Михајло Дјадин, а мајка му се звала Татјана. Алимпије је био руски држављанин.[68]

            Први пут се помиње у Београду 1. марта 1924. године. Тада је био пријављен у Босанској улици број 50. Током наредних година променио је више адреса у српској престоници: Раковички мајдан, Краљице Јелене 3, Љубе Дидића 27, Тетовска 43 и Шест топола, да би се 27. августа 1942. године вратио у Тетовску 43.[69]

Долгоруков Георгије (син Ивана)

            Инжењер Георгије Долгоруков родио се у Тираспољу у Русији, 23. јуна 1916. године. Отац му је био Иван Долгоруков, а мајка Евгенија рођена Степанова. Био је православне вероисповести. Имао је југословенско држављанство, а „завичајна општина“ му је био Вршац у Дунавској бановини.[70]

            Георгијева супруга била је Маја (девојачко презиме Недељковић), рођена у Вршцу 31. маја 1919. године. У Земун је Долгоруков дошао из Сремске Митровице. Нова улица број 6/II у Земуну била је адреса, на којој је био пријављен од 7. септембра 1940. године.[71]

Долгоруков Лав (син Николе)

            Руски држављанин Лав Долгоруков био је син Николе Долгорукова и његове супруге Жозефине. Лав је рођен у Москви, 1898. године. Био је ђак шоферске школе. У Београду је забележен 21. јула 1926. године, на адреси Далматинска 9. У истој улици, али у броју 5, пријављен је 3. септембра исте године. Из Београда је отишао у Струмицу, 13. септембра 1926. године.[72]

Жуков Јевгеније (син Андреја)

            Јевгеније Жуков био је син Андреја Жукова и његове супруге Матроне. Родио се у Кијеву, 18. фебруара 1900. године. Прво је био руски, а потом југословенски држављанин. По занимању је био новинар. У документима је забележено, да је православне вероисповести.[73]

            Јевгенијева супруга била је Софија (девојачко презиме Павлов). Родила се у Кијеву, 16. априла 1898. године. Овај брачни пар имао је сина Димитрија Жукова, рођеног 28. априла 1918. године у Панчеву.[74]

            У Београду је породица Јевгенија Жукова прво била пријављена 15. априла 1924. године, у Студеничкој улици број 34. Касније су променили још две адресе – Молерова 13 (од 16. јула 1924) и Цара Николе 7 (ту су били пријављени 24. фебруара 1931. и 18. новембра 1932. године).[75]

            Очуван је и кратак физички опис Јевгенија Жукова, који свакако датира из 1924. године: стас средњи, лице овално, очи плаве, коса смеђа, нос правилан, уста правилна, бркове брије, брада /, нарочите знаке нема.[76]

            Новинар Јев(геније) Жуков је, заједно са руским генералштабним официром Јевгенијем Меснером, држао предавање о догађајима на Далеком истоку, 26. јула 1929. године, у сали Друге мушке гимназије у Београду.[77]

            У „Списку приложника“, који су дали своје донације сиромашним грађанима поводом Божићних празника 1934. године, помиње се и Београђанин Јевгеније Жуков. Он је тада приложио 30 динара. Истим поводом је Жуков 1935. године дао прилог од 20 динара.[78]

Зарубин Сергије (син Николаја)

            Сергије Зарубин родио се 8. октобра 1895. године у Јекатаринодару (данашњем Краснодару) у Русији. Отац му је био Николај Зарубин, а мајка му се звала Катарина. Био је православне вероисповести, по занимању чиновник. Сергије је стекао југословенско држављанство.[79]

            Зарубин је био у браку са Милицом, чије је девојачко презиме било Спасојевић. Она је била рођена 16. јануара 1901. године у насељу Винце (код Голупца). Овај брачни пар имао је синове Бранислава (рођеног 11. априла 1927. у Голупцу) и Константина (родио се 8. маја 1929. у Берлину), као и ћерку Љиљану (рођена је 7. јануара 1944. године у Београду). Константин је био млад, када је преминуо.[80]

            У Београду је Сергије Зарубин прво био пријављен на адреси Зорина улица број 62 (од 9. октобра 1930. године). Касније је живео на више адреса у српској престоници: Владетина 5, Молерова 16, Франкопанова 14, Франкопанова 9, Браће Недића 18, Карађорђева 23 и Краља Милутина 58 (ту је први пут био пријављен 7. августа 1940, а последњи 21. августа 1945. године). У међувремену је одлазио у Кучево.[81]

            Сергије Зарубин, геометар из Београда, помиње се у новинском чланку, публикованом у дневном листу „Правда“ 16. маја 1933. године. Он је био међу геометрима, који су помагали суду приликом „ограничења државних шума“.[82]

Зегелов Александар (син Александра)

            Руски држављанин Александар Зегелов родио се 31. марта 1858. године у Харкову. Отац му је био Александар Зегелов, а мајка му се звала Елизабета. По занимању је Александар (млађи) био „контрак(туални) чиновник Дун(авске) див(изијске) области“.[83]

            У Београду је Зегелов први пут био пријављен 16. март 1926. године, на адреси Таковска 14. Од 4. новембра 1926. године живео је на адреси Делиградска 36, а од 27. марта 1931. у Битољској улици број 25. Почевши од 9. јуна 1941. године, Александар Зегелов је био пријављен у Тополској улици број 6. На тој адреси је и преминуо, 5. марта 1942. године.[84]

            Александар Зегелов био је истакнути руски официр. Од 14. априла 1904. носио је чин генерал – мајора, а 10. јануара 1909. године постао је генерал – лајтант. Чин пешадијског генерала стекао је током 1915. године. Био је носилац више значајних одликовања Руске Империје, међу којима су: Орден Светог Станислава 1. степена (добијен 1906. године), Орден Свете Ане 1. степена (10. маја 1912), Орден Светог Владимира 2. степена са мачевима (18. марта 1915), Орден Светог Георгија 4. степена (19. маја 1915) и Орден Белог Орла са мачевима (26. маја 1915. године).[85]

            Армијски ђенерал А(лександар) Зегелов помиње се 11. маја 1929. године, као потпредседник Савета Уједињених руских официрских удржења у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.[86]

            Армијски генерал Зегелов постао је касније председник Савета Уједињених руских официрских удржења у Краљевини Југославији. На тој функцији наводи се већ 11. новембра 1929. године.[87]

Икишев Сергије (син Михеја)

            Сергије Икишев родио се у Москви, 7. јуна 1874. године. Отац му је био Михеј Икишев, а мајка му се звала Анастасија. Био је руски држављанин, православац по вероисповести. Сергијево занимање било је „технички цртач минист(арства) војног“. У Картонима житеља Београда се наводи, да је био удовац.[88]

            У Београду је Сергије Икишев прво био пријављен 9. јануара 1925. године, на адреси Карађорђева 79. Касније је живео на различитим адресама: Молерова 92, Краља Милутина 56, Краља Милутина 58, Таковска 50, Мишарска 4, Хаџи Проданова 19, Проте Матеје 3, затим иста улица број 4, да би се потом вратио у број 3 (последњи пут је забележен 10. новембра 1944. године).[89]

Иностранцев Михајло (син Александра)

            Михајло Иностранцев био је професор Прашког универзитета. Рођен је у Петрограду у Русији, 8. августа 1872. године (26. јула по старом календару). Родитељи су му били академик Александар Иностранцев и Марија. Михајло је стекао чехословачко држављанство. Живео је у Прагу. Забележено је, да је био удовац, православне вероисповести. Имао је двоје деце, према подацима из 1911. године.[90]

            Руски генералштабни генерал, бивши професор Руске генералштабне академије и професор Чехословачке генералштабне академије, Михајло Александрович Иностранцев, допутовао је из Прага у Београд у мају 1930. године. Одржао је низ предавања на Руском научном институту у српској престоници.[91]

            У Београду је Михајло Иностранцев био пријављен 6. априла 1937. године. За време свог боравка у српској престоници забележен је на адреси улица Зрињског 35. У Праг се вратио 15. јануара 1938. године.[92]

            Михајло Иностранцев био је истакнути официр. Чин генерал – мајора у руском генералштабу стекао је 21. октобра 1915. године. Био је носилац већег броја значајних одликовања, међу којима су: Орден Свете Ане 2. степена (награђен је 6. децембра 1913), Орден Светог Владимира 3. степена са мачевима (1. децембра 1915), Орден Светог Станислава 1. степена (6. децембра 1916. године). Преминуо је 5. децембра 1938. године у Прагу.[93]

Корбе Никола (син Сергија)

            Никола Корбе био је „инж(ењер) хем(ије)“. Родио се 29. маја 1897. године у Верхнеднепровску у Руској Империји. Отац му је био Сергиј Корбе, а мајка му се звала Параскева. Био је руски држављанин, православац по вероисповести.[94]

            Његова супруга била је Евгенија (девојачко презиме Арцебушева). Родила се 1. новембра 1899. године у Новгороду. Никола Корбе пријављен је у Београду 1. јуна 1926. године. Тада је живео у Бирчаниновој улици 34а. Од 31. јануара 1927. године био је пријављен у Господар Јовановој 65, а од 19. априла исте године у Мишарској улици број 5. На последњи његов помен у Картону житеља Београда наилазимо 19. децембра 1927. године, када је живео у Далматинској улици број 9.[95]

            На концерту, који је 31. јула 1926. године у Београду, у ресторану „Руска семја“, одржало Руско женско друштво за помоћ сиромашним члановима београдске руске колоније, учешће је узела и „г(оспо)ђа Арцебушева Корбе“.[96]

Кошкин Александар (син Сергија)

            Александар Кошкин био је руски држављанин, православне вероисповести. По занимању је био радник. Отац му се звао Сергиј (Сергије) Кошкин, а мајка му је била Евгенија (девојачко презиме Строгонова). Александар се родио 10. јуна 1902. године у Одеси, граду који је тада припадао Руској Империји. За њега је у Картону житеља Београда наведено 31. августа 1939. године, да је разведен.[97]

            Кошкин је био пријављен на неколико адреса у Београду: Краљице Наталије 33 (почевши од 25. јула 1935), Хиландарска 22, Цара Душана 138, Крунска 12, Зеке Буљубаше 5, и (Булевар) Краља Александра 171 (од 8. октобра 1940. године).[98]

Кузњецов Димитрије (син Михајла)

            Родитељи Димитрија Кузњецова били су Михајло Кузњецов и његова супруга Зинаида. Димитрије се родио 28. фебруара 1908. године у Одеси (тада у Херсонској губернији). Био је православне вероисповести. Године 1928. забележено је, да је био „студент геодетске школе“. Стекао је југословенско држављанство. Као Димитријева „завичајна општина“ у документима се наводи Вршац.[99]

            Димитрије Кузњецов венчао се са Маријом, чије је девојачко презиме било Антић. Она је била рођена у Београду, 23. октобра 1907. године. Овај брачни пар имао је ћерку Јованку, која се родила у Београду 31. августа 1932. године.[100]

            У Београду је Димитрије био пријављен на неколико адреса: улица Принца Евгенија број 2 (од 28. септембра 1928), Кнез Данилова 67, Цара Душана 22, Видинска 15, Скендербегова 17, Гундулићев Венац 25, Радничка 34, Кнез Милетина 59а, Станоја Главаша 38, и Цвијићева улица број 44 (почевши од 5. маја 1937. године).[101]

            У „Списку по рангу резервних пешади(ј)ских поднаредника – ђака, који су у 1933. години положили испит за чин резервног пешади(ј)ског потпоручника у Школи за резервне пешади(ј)ске официре“ помиње се, под редним бројем 1216, Кузњецов М. Димитрије.[102]

Линицки Леонид (син Леонида)

            Доктор Леонид Линицки родио се 8. јула 1900. године, у Руској Империји. Отац му се такође звао Леонид Линицки, а мајка му је била Надежда (девојачко презиме јој је било Арцибошева). Доктор Линицки је био лекар и асистент универзитета. Био је православне вероисповести. Стекао је југословенско држављанство. Као његова „матична општина“ наводи се Вишњица.[103]

            Леонидова супруга била је Катарина (девојачко презиме Дракина) рођена је 15. новембра 1905. године у Руској Империји, у Бердјанску. Овај брачни пар имао је ћерку Галину (рођену 20. децембра 1926. у Београду) и сина Бориса (родио се такође у Београду, 10. новембра 1930. године).[104]

            Линицки је у Београду први пут био пријављен 18. априла 1931. године, у Вишњичкој улици број 23. Касније је живео у Вишњичкој 16, а у улици Кнез Милетиној број 73 пријављен је 7. децембра 1931. године.[105]

            Доктор Линицки дао је добровољни прилог од 100 динара обданишту „Свети Андреја“, лоцираном у београдском насељу Карабурма, поводом крсне славе те установе, 13. децембра 1932. године.[106]

Оболенски Јуриј (син Бориса)

            Јуриј Оболенски био је син Бориса Оболенског и његове супруге Елизабете. Рођен је у Москви, почетком 20. века. Био је руски држављанин, православне вероисповести. По занимању је био инжењер. Стекао је југословенско држављанство. Крчевина код Марибора била је његова „завичајна општина“.[107]

            У Београду је Јуриј Оболенски био пријављен у улици Кнегиње Љубице број 23. Први пут је на тој адреси пријављен 25. новембра 1940, док друга његова пријава датира од 13. августа 1941. године. [108]

            Јуриј је био идентичан са Георгом Оболенским, сином Бориса и Елизабете, за кога је 1944. године забележено, да је имао немачко држављанство. У Београду је Оболенски поново био пријављен 2. фебруара 1944. године, на адреси Краљице Марије 2.[109]

Петри Георгије (син Феодора)

            Георгије (Ђорђе) Петри био је син Феодора Петрија и његове супруге Ксеније, рођене Сергијек. Родио се у Анапи у Русији, 23. маја 1900. године. Прво је био руски држављанин, а потом је стекао југословенско држављанство. Судирао је хемију, а касније је постао чиновник. Георгије је био православне вероисповести.[110]

            Венчао се 12. јуна 1943. године са Анком (девојачко презиме Михајловић), рођеном у Београду 24. јануара 1907. године. Она је била чланица старе београдске породице, која је такође носила презиме Хаџимихајловић (Хаџимијајловић). Родоначелник те фамилије, Хаџи – Михајло, доселио се у Београд из Охрида током 19. века. Георгије Петри и његова супруга Анка добили су 6. јуна 1944. сина Александра, а 3. јануара 1946. године ћерку Бранку. Георгије је за крсну славу славу узео свој имендан – Ђурђевдан.[111]

            Петри је живео на више адреса у Београду: Карађорђева 26 (од 28. децембра 1924), Голубачка 4, Которска 26, Пожаревачка 33, Кнеза Иве од Семберије 8, Господара Вучића 148, Босутска(?) 11, Краља Томислава 73, а у улици Војводе Драгомира број 10 пријављен је 30. јануара 1940. године.[112]

            У Картонима житеља Београда очуван је краћи лични опис Георгија Петрија: стас средњи, лице овално, очи смеђе, коса црна, нос правилан, уста правилна, бркове и браду брије, а као „нарочити знаци“ наведено је: „има седе косе“.[113]

Пономаров Максим (син Лаврентија)

            Максим Пономаров био је руски држављанин. Рођен је у Русији, али се у Картону житеља Београда не наводе његово родно место и датум рођења. Био је православне вероисповести, а по занимању је био кувар. Отац му се звао Лаврентије Пономаров. Максим је у Београду био пријављен 24. фебруара 1932. године, на адреси Владетина улица број 4.[114]

Попов Михаило (син Тодора)

            Михаило Попов био је син Тодора Попова и његове супруге Надежде. Родио се у Ростову на Дону, 8. новембра 1889. године. Био је руски држављанин, православне вероисповести. Позанимању је био „службеник Југослов(енског) А(кционарског) Д(руштва).“[115]

            У Београду је прво био пријављен у улици Алексе Ненадовића број 12, 1. јула 1935. године (у Картонима житеља Београда погрешно је забележено – „1945.“). На адреси Љубе Дидића 31, Попов је био пријављен 31. октобра 1936. године. Касније је живео на различитим адресама: Ситничка 13, Вразова 23, Жичка 30, Војводе Анђелка 14 и Миодрага Давидовића 11 (почевши од 2. новембра 1938. године).[116]

Рајевски Александар (син Андреја)

            Руски држављанин Александар Рајевски био је син Андреја Рајевског и његове супруге Татјане. Рођен је у Петрограду, 1907. године. По занимању је био чиновник, а по вероисповести православац.[117]

            Александрова супруга звала се Кира. Рођена је у Петрограду, 1908. године. Овај брачни пар имао је ћерку Јекатарину, рођену у Београду, 20. маја 1932. године. Очуван је и краћи лични опис Александра Рајевског: стас висок, лице овал(но), очи „браун“, коса црна, нос и уста прав(илни), бркови мали штуцовани, брада /, а „нарочите знаке“ није имао.[118]

            У Картонима житеља Београда забележено је, да је Александар Рајевски живео на адреси Мајданска улица број 34 (од 19. септембра 1930. године). Ова улица је касније променила име у Сање Живановића. На истој адреси Рајевски је последњи пут био забележен 23. јануара 1942. године.[119]

Рајевски Владимир (син Михајла)

            Владимир Рајевски родио се у Нижњем Новгороду, 20. априла 1879. године. Отац му је био Михајл Рајевски, а мајка му се звала Екатарина (девојачко презиме Красина). Владимир је био румунски држављанин. По занимању је био „марвени лекар“ (ветеринар).[120]

            Супруга Владимира Рајевског звала се Вера, а девојачко презиме јој је било Смирнова. Била је рођена у Казању (у Русији), 3. септембра 1883. године.[121]

            У Београду је Рајевски први пут био пријављен 20. јула 1928. године, на адреси Приштинска 21. Потом је, од 26. јуна 1930. године био пријављен у Дринској улици број 51, а од 12. јула 1933. у улици Зринског 19. Потом следе пријаве на адресама: Бана Јелачића 31 (од 14. маја 1937), Новопазарска 40 (од 6. септембра 1938) и поново Зринског 19 (од 21. јуна 1940. године). У међувремену је више пута ишао у Румунију.[122]

Соловјев Александар (син Василија)

            Професор универзитета Александар Соловјев био је син Василија Соловјева и његове супруге Јелене. Родио се у Калишу у Пољској (тада у Руској Империји), 18. септембра 1890. године. Стекао је југословенско држављанство. Александар Соловјев био је православне вероисповести.[123]

            Био је у браку са Наталијом (девојачко презиме Рајевска), рођеном 26. децембра 1900. године у Петрограду. Овај брачни пар имао је сина Александра, рођеног у Београду, 8. априла 1933. године.[124]

            Професор Соловјев је пријављен као житељ Београда 3. маја 1940. године. Из српске престонице отишао је за Сарајево 3. априла 1947. године. У наведеном периоду живео је на адреси Војводе Драгомира број 10.[125]

            Александар Васиљевич Соловјев (Соловјов) био је истакнути руски правник, историчар и слависта. Поред веома значајних радова везаних за историју словенског и српског средњовековног права, изучавао је и проблематику богумила и стећака. Такође је био стручњак из области сфрагистике и хералдике.[126]

Соловјев Сергеј (син Васиља)

            Академски сликар Сергеј Соловјев био је син Васиља Соловјева и његове супруге Ане. Родио се у Курску у Русији, 15. априла 1901. године. Касније је стекао југословенско држављанство.[127]

            Супруга Сергеја Соловјева била је Вера (девојачко презиме Љуксић), рођена у „Фиуми“, односно Ријеци, 1903. године. Ова фамилија живела је на неколико адреса у Београду: Кнез Михаилов Венац 55 (касније улица Маршала Пилсудског, а данас Тадеуша Кошћушка) од 24. септембра 1930, Солунска 24, Битољска 22, Косовска 51, Кнеза Павла 38 и Банатска улица број 17 (од 22. априла 1939. године).[128]

Толстој Александар (син Сергија)

            Александар Толстој родио се у Петрограду у Русији, 9. децембра 1895. године. Родитељи су му били Сергије и Пелагија Толстој. По занимању је био уметнички сликар. У документима је забележено, да је био православне вероисповести.[129]

            Супруга Александра Толстоја звала се Геновева. Била је рођена 8. октобра 1909. године у Петрограду. У Београду је Толстој прво живео у хотелу „Унион“. Од 8. јула 1935. био је пријављен на адреси Брсјачка 32, а од 19. децембра 1935. године живео је у улици Кнегиње Љубице број 21а. Почевши од 1. јула 1936. године, Александар је био пријављен у београдској улици Спасе Гарде број 5. У Сплит је отишао 2. јуна 1937. године и после тог датума се више не помиње у Картонима житеља Београда.[130]

Толстој Владимир (син Михајла)

            Владимир Толстој рођен је 24. децембра 1905. године у Москви. Отац му је био Михајло Толстој, а мајка Александра (девојачко презиме Глебова). Био је руски држављанин, православне вероисповести. По занимању је Владимир био инжењер архитектуре.[131]

            Пре него што је дошао у Београд, Владимир је једно време живео у Жичком срезу. Године 1939, 11. септембра, пријављен је на београдској адреси Страхињића Бана 63. После тога је живео у: Крунској 12, Кумановској 32, Светосавској 33 и Кнез Даниловој улици број 38 (ту је био пријављен од 16. октобра 1940. године).[132]

            Инжењер Владимир Толстој помиње се заједно са другим истакнутим личностима Великокикиндског среза у новинском чланку, публикованом 27. априла 1933. године у београдском дневном листу „Правда“.[133]

Толстој Сергије (син Стевана)

            Руски држављанин Сергије Толстој био је син Стевана Толстоја и његове супруге Ане. Родио се 5. октобра 1896. године у Русији. Сергије је био чиновник по занимању. Супруга му је била Валентина (девојачко презиме Давидов), рођена 28. октобра 1898. године у граду Тула у Русији. Овај брачни пар имао је ћерку Татјану (рођену 20. децембра 1925. у Београду) и сина Сергија (такође рођеног у српској престоници, 28. јуна 1934. године).[134]

            Сергије Толстој је са члановима своје породице био пријављен на више адреса у Београду, у периоду од 1. маја 1924, до 14. новембра 1949. године: Душанова улица број 54, Стојана Новаковића 13, Далматинска 70, Которска 7, Милешевска 25, Далматинска 85, Церска 21, Алексе Ненадовића 40, Милошева 27, Доситејева 15, Цвијићева 113, Дивчибарска 2, Далматинска 64, Лоле Рибара 4 и Огњена Прице 54. Толстој се 29. маја 1950. године иселио у Италију.[135]

Тројицки Александар (син Петра)

            Александар Тројицки родио се у Николајеву у Руској Империји, 5. новембра 1899. године. Био је син Петра Тројицког и његове супруге Ане. Био је руски држављанин, православне вероисповести. По занимању је био трговац. [136]

            Александрова супруга била је Јелена, чије је девојачко презиме било Вахарина. Родила се 1. новембра 1899. године, у Варшави (тада у саставу Руске Империје).[137]

            У Београду је Александар Тројицки прво био пријављен на адреси (Булевар) Краља Александра 132, почевши од 20. августа 1927. године. Касније је живео на различитим адресама: Кочина 27 (од 17. септембра 1927), Таковска 26, (Булевар) Краља Александра 67, Далматинска 85 и Митрополита Мраовића 7 (од 31. октобра 1935. године).[138]

Трубецкој Никола (син Петра)

            Никола Трубецкој био је син Петра Трубецкоја и његове супруге Елизабете рођене Лукашевић. Никола се родио у Кијеву, 3. марта 1875. године. Био је руски држављанин, православне вероисповести. По занимању је био „приватни професор музике“.[139]

            Трубецкој је живео на различитим адресама у Београду: Мачванска 8 (од 17. јуна 1927), Косовска 47 (од 14. децембра 1928), Краљице Наталије 35 (од 5. новембра 1929), Његошева 6 (од 6. новембра 1931), Цара Николе II 51 (од 30. маја 1932), Баба Вишњина 15 (од 4. октобра 1932), Рајићева 5 (од 3. новембра 1932), Франкопанова 14 (од 9. маја 1933) и Мишарска 5 (од 14. августа 1933. године). У међувремену је путовао у Бању Ковиљачу и Сплит, а 8. септембра 1933. године је отишао у Нови Сад, након чега се у београдским Картонима житеља више не помиње.[140]

            У документима је очуван и следећи лични опис Николе Трубецкоја: стас висок, лице „чисто округло“, очи „грау“, коса смеђа, нос „обичан“, уста средња, бркови „средњи штуцовани“, а браду није носио.[141]

Фостиков Михајло (син Архипа)

            Руски држављанин Михајло Фостиков по занимању је био предузимач. Родио се 25. августа 1886. године у Кубанској области у Русији. Отац му се звао Архип, а мајка Екатарина. Михајло је по вероисповести био православац. Ступио је у брак са Вером, рођеном у Русији, 25. марта 1896. године.[142]

            Овај брачни пар имао је синове Јурија Фостикова и Бориса Фостикова. Њихов старији син Јуриј, родио се на острву Лемнос у Грчкој, 30. децембра 1921, док је млађи рођен у Врању у Србији 1. јуна 1925. године.[143]

            „Руски избеглица“ Михаило Фостиков наводи се као сведок на суђењу у случају незаконитог пословања Индустри(ј)ско – трговачке банке у Врању, које је било одржано 6. марта 1934. године.[144]

            У Београд су чланови породице Михајла Фостикова дошли из Врања. Прво су били пријављени на адреси Смиљанићева 3 (од 6. јуна 1934. године). У Баба Вишњиној улици број 51 у Београду живели су од 12. децембра 1935, а у Милешевској 25 од 12. маја 1936. године.[145]

            Јуриј се у каснијим Картонима житеља Београда помиње као студент Георгије Фостиков, син Михајла и Вере. Био је православне вероисповести. Забележено је, да је од 27. фебруара 1941. године живео у београдској улици Косте Главинића број 4. Тада је био неожењен. Пре наведеног датума, Георгије је неко време живео у Старој Пазови у Срему.[146]

Чапов Сергије (син Михајла)

            Сергије Чапов родио се 28. маја 1889. године у Бјалистоку, у „жупанији“ Гродно. Био је руски држављанин, православне вероисповести. Отац му се звао Михајло Чапов, а мајка му је била Марија. По занимању је Сергије био геометар.[147]

            Пре доласка у Београд, Сергије Чапов је живео у Беочину. У Београду је прво био пријављен на адреси Кнез Данилова 47, од 23. јануара 1934. године. Потом је живео у: Кнез Милетиној 53а, Царице Милице 11, Дурмиторској 31, Добрињској 1 и Косовској 39 (од 4. новембра 1935. године). Из Београда је отишао у Книн, 7. априла 1936. године.[148]

Черкаски Никола (син Прокофија)

            Никола Черкаски родио се у Омску у Русији, 27. марта 1883. године. Отац му је био Прокофиј Черкаски, а мајка му се звала Александра. Био је руски држављанин, а радио је у „Земаљском руском савезу“.[149]

            У Београду је Черкаски први пут био пријављен 7. марта 1924. године, на адреси Вишеградска улица број 15. Почевши од 10. јула 1924. године, Никола је живео у Небојшиној улици број 3.[150]

Шахматов Метислав (син Вјачеслава)

            Професор историје Метислав Шахматов родио се 27. октобра 1888. године у Петрограду. Био је руски држављанин, православне вероисповести. Отац му се звао Вјачеслав Шахматов, а мајка му је била Марија.[151]

            У Београд је Шахматов дошао из Прага. Пријављен је 14. јуна 1936. године у Шуматовачкој улици број 38. Потом је отишао у Дубровник, да би 27. августа 1938. године поново дошао у Београд (такође у Шуматовачку 38). У српској престоници остао је до 5. септембра 1938, када се вратио у Праг.[152]

Шчербина Владимир (син Степана)

            Владимир Шчербина био је син Степана Шчербине и његове супруге Александре. Родио се у Чернигову у Руској Империји, 4. јуна 1887. године. Био је руски држављанин. Као његово занимање, у Картонима житеља Београда прво се наводи „чиновник Министарства иностраних дела“, а затим „поч(асни) ген(ерални) конзул“.[153]

            Супруга Владимира Шчербине била је Татјана, чије је девојачко презиме било Бахметова. Она је била рођена 1899. године. За Владимира је у документима наведено, да је преминуо 10. јуна 1941. године.[154]

            У Београду је Владимир Шчербина прво био пријављен у Косовској улици број 41 (од 19. јуна 1924. године). У Његошевој 46 пријављен је 5. августа 1924, а у Београдској улици број 68 од 3. децембра 1924. године. Потом је живео на адреси Војводе Миленка 11а (од 15. септембра 1926) и Вила Стражевског без броја (почевши од 25. марта 1941. године). Последња адреса на којој је Владимир Шчербина живео била је улица Милоша Поцерца број 5 у Београду (од 12. маја 1941. године).[155]

            Глигорије С. Шчербина био је рођен 1868. године. У периоду од пет година био је руски конзул у Скадру, а у фебруару 1903. постао је конзул у (Косовској) Митровици. Убио га је извесни каплар Ибрахим у том граду, 30. марта 1903. године. Шчербина је остао упамћен као „заштитник пренапаћеног српског народа у Турској Царевини“.[156]


[1] Савремени свет, Илустрована историја света, четврти том, Београд – Љубљана 1984, 228 – 230, 239, 281; Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, II, Л – Ш, Београд – Љубљана 1978. (у даљем тексту: Нова енциклопедија 2), 1301 – 1302, 1554 – 1555, 1587; Мала енциклопедија Просвета, Општа енциклопедија, друго издање, 2, М – Ш, Београд 1968 – 1970. (у даљем тексту: Мала енциклопедија 2), 213 – 215, 361, 495 – 496; Сергей Карпенко, Гражданская война в России: 1917 – 1922 гг, 2002, 4; Мирослав Јовановић, Руска емиграција на Балкану 1920 – 1940, Београд 2006. (у даљем тексту: Јовановић, Руска емиграција…), 142, 370, 397; Милана Живановић, Брижљиво чувајући трагове: руски емигранти у Великој Кикинди и монахиње манастира Хопово, 2016. (у даљем тексту: Живановић), 17; Alban Godwin Gordon, Russian Civil War: A Sketch for History, 1937, 1 – 280; Александар Бачко, Прилози за биографски речник витезова Ордена Свете Ане у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији (I део), Интернет презентација „Породично порекло“ https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2019/04/06/%d0%bf%d1%80%d0%b8%d0%bb%d0%be%d0%b7%d0%b8-%d0%b7%d0%b0-%d0%b1%d0%b8%d0%be%d0%b3%d1%80%d0%b0%d1%84%d1%81%d0%ba%d0%b8-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%bd%d0%b8%d0%ba-%d0%b2%d0%b8%d1%82%d0%b5%d0%b7%d0%be%d0%b2/ (у даљем тексту: Бачко, Прилози за биографски речник 1).

[2] Мирослав Јовановић, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС, Београд 1996, 1 – 386; Јовановић, Руска емиграција…, 1 – 559; Сергей В. Волков, Проект „Участники Белого движения и эмиграции“ (биографический словарь) на интернет адреси http://www.bfrz.ru/data/beloie_dvizgenie_volkov/personalii_volkov_1.pdf, 1 – 334; Тома Миленковић, Момчило Павловић, Белоемиграција у Југославији 1918 – 1941, том II, Институт за савремену историју, Београд 2006, 10; Тома Миленковић, Школовање деце емиграната из Русије у Југославији 1919 – 1941, Београд 2004, 12, 17, 19; Живановић, 11 – 25.

[3] Јовановић, Руска емиграција…, 175 – 176, 178; Живановић, 17.

[4] Русская Императорская Армия, на интернет адреси http://www.regiment.ru/index.htm (у даљем тексту: Русская Императорская Армия).

[5] Историјски архив Београда, Управа града Београда, Картотека житеља града Београда и Земуна (у даљем тексту: Картотека).

[6] Картотека.

[7] Картотека, Абрамов Александер (син Мирона).

[8] Картотека, Абрамов Александер (син Мирона).

[9] Картотека, Абрамов Феодор (син Феодора).

[10] Картотека, Абрамов Тодор (син Тодора).

[11] Александар Бачко, Прилози за биографски речник витезова Ордена Свете Ане у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији (I део), на интернет адреси  https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2019/04/06/%d0%bf%d1%80%d0%b8%d0%bb%d0%be%d0%b7%d0%b8-%d0%b7%d0%b0-%d0%b1%d0%b8%d0%be%d0%b3%d1%80%d0%b0%d1%84%d1%81%d0%ba%d0%b8-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%bd%d0%b8%d0%ba-%d0%b2%d0%b8%d1%82%d0%b5%d0%b7%d0%be%d0%b2/ (у даљем тексту: Бачко, Прилози… 1).

[12] Картотека, Аверјанов Петар (син Ивана).

[13] Милан Леко, Београдске улице и тргови 1872 – 2003, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2003. (у даљем тексту: Леко), 330; Картотека, Аверјанов Петар (син Ивана).

[14] Бачко, Прилози… 1.

[15] Картотека, Акаро Надежда (ћерка Александра).

[16] Картотека, Акаро Надежда (ћерка Александра).

[17] Александар Бачко, Прилози за биографски речник витезова Ордена Свете Ане у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији (II део), на интернет адреси  https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2019/04/07/%d0%bf%d1%80%d0%b8%d0%bb%d0%be%d0%b7%d0%b8-%d0%b7%d0%b0-%d0%b1%d0%b8%d0%be%d0%b3%d1%80%d0%b0%d1%84%d1%81%d0%ba%d0%b8-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%bd%d0%b8%d0%ba-%d0%b2%d0%b8%d1%82%d0%b5%d0%b7%d0%be%d0%b2-2/ (у даљем тексту: Бачко, Прилози… 2).

[18] Картотека, Апухтин Константин (син Валеријана).

[19] Службени војни лист, Орган и издање Министарства војнога и морнарице, година 41, број 52, Београд 13. децембар 1922. (у даљем тексту: Службени војни лист, 13. децембар 1922), 2259 – 2260.

[20] Бачко, Прилози… 2.

[21] Картотека, Бајдак Леонид (син Ивана).

[22] Картотека, Бајдак Леонид (син Ивана).

[23] Службени војни лист, Орган и издање Министарства војнога и морнарице, година 41, број 42, Београд 12. октобар 1922, 1869 – 1870.

[24] Службени војни лист, Орган и издање Министарства војске и морнарице, година 45, број 25, Београд 19. јун 1926, 993 – 994.

[25] Службени војни лист, Орган и издање Министарства војске и морнарице, година 59, број 34, Београд 6. септембар 1940, 2159 – 2160.

[26] Леко, 333; Картотека, Бајдак Леонид (син Ивана).

[27] Картотека, Балк Александар (син Павела).

[28] Картотека, Балк Александар (син Павела).

[29] Картотека, Балк Александар (син Павела).

[30] Картотека, Иван Барбовић (син Гаврила).

[31] Картотека, Иван Барбовић (син Гаврила); Картотека, Барбовић Метислав (син Ивана); Картотека, Барбовић Људмила (ћерка Ивана).

[32] Картотека, Иван Барбовић (син Гаврила).

[33] Alexey Likhotvorik, Барбович Иван Гаврилович, на интернет адреси http://www.grwar.ru/persons/persons.html?id=3053 (у даљем тексту: Likhotvorik); Русская Императорская Армия.

[34] Службени војни лист, Орган и издање Министарства војнога и морнарице, година 41, број 46, Београд 3. новембар 1922, 2051 – 2052.

[35] Правда, година XXIX, број 10251, Београд 22. мај 1933, 3.

[36] Картотека, Борисов Кирил (син Бориса).

[37] Картотека, Борисов Кирил (син Бориса).

[38] Картотека, Борисов Кирил (син Бориса).

[39] Правда, година XXIX, број 10259, Београд 30. мај 1933, 14.

[40] Картотека, Врангел Олга.

[41] Картотека, Врангел Олга.

[42] Валерий Краснов, Врангель, Трагический триумф барона, 2006, 47, 132; Записки Русской академической группы в С. Ш. А, 1 – 3, 47.

[43] Картотека, Гагарин Григорије (син Ђорђа).

[44] Картотека, Гагарин Григорије (син Ђорђа).

[45] Картотека, Гагарин Григорије (син Ђорђа).

[46] Време, година XIII, број 3976, Београд 28. јануар 1933, 5.

[47] Правда, година XXIX, број 10299, Београд 9. јули 1933, 10.

[48] Просветни гласник, Службени орган Министарства просвете Краљевине Југославије, година LIV, свеска 7, Београд јул 1938, 618.

[49] Просветни гласник, Службени орган Министарства просвете Краљевине Југославије, година LV, свеска 11, Београд новембар 1939, 1316.

[50] Картотека, Гагарин Константин (син Ивана).

[51] Картотека, Гагарин Константин (син Ивана).

[52] Картотека, Гагарин Константин (син Ивана).

[53] Картотека, Гагарин Константин (син Ивана).

[54] Картотека, Глебов Иван (син Александра).

[55] Картотека, Глебов Иван (син Александра).

[56] Службени војни лист, 13. децембар 1922, 2259 – 2260.

[57] Картотека, Голицин (Галицин) Димитрије (син Владимира).

[58] Картотека, Голицин (Галицин) Димитрије (син Владимира).

[59] Картотека, Голицин (Галицин) Кирил (син Владимира).

[60] Картотека, Голицин Павле (син Стевана).

[61] Картотека, Голицин Павле (син Стевана).

[62] Леко, 383; Картотека, Голицин Павле (син Стевана).

[63] Картотека, Голицин Павле (син Стевана).

[64] Картотека, Григорјев Анатолиј (син Гаврила).

[65] Картотека, Григорјев Анатолиј (син Гаврила).

[66] Картотека, Григорјев Василиј (син Александра).

[67] Картотека, Григорјев Василиј (син Александра).

[68] Картотека, Дјадин Алимпије (син Михајла).

[69] Картотека, Дјадин Алимпије (син Михајла).

[70] Картотека, Долгоруков Георгије (син Ивана).

[71] Картотека, Долгоруков Георгије (син Ивана).

[72] Картотека, Долгоруков Лав (син Николе).

[73] Картотека, Жуков Јевгеније (син Андреја).

[74] Картотека, Жуков Јевгеније (син Андреја).

[75] Картотека, Жуков Јевгеније (син Андреја).

[76] Картотека, Жуков Јевгеније (син Андреја).

[77] Време, година IX, број 2722, Београд 25. јул 1929, 9.

[78] Београдске општинске новине, Службени орган Општине града Београда, година 52, број 5, Београд 1. фебруар 1934, 47; Београдске општинске новине, Службени орган Градског поглаварства града Београда, година 53, број 10 – 11, Београд 14. март 1935, 127.

[79] Картотека, Зарубин Сергије (син Николаја).

[80] Овадија, 43; Картотека, Зарубин Сергије (син Николаја).

[81] Картотека, Зарубин Сергије (син Николаја).

[82] Правда, година XXIX, број 10245, Београд 16. мај 1933, 2.

[83] Картотека, Зегелов Александар (син Александра).

[84] Картотека, Зегелов Александар (син Александра).

[85] Русская Императорская Армия; Likhotvorik.

[86] Службени војни лист, Орган и издање Министарства војске и морнарице, година 48, број 19, Београд 11. мај 1929, 803 – 804.

[87] Време, година IX, број 2831, Београд 11. новембар 1929, 7.

[88] Картотека, Икишев Сергије (син Михеја).

[89] Картотека, Икишев Сергије (син Михеја).

[90] Русская Императорская Армия; Likhotvorik; Картотека, Иностранцев Михајло (син Александра).

[91] Време, година X, број 3024, Београд 30. мај 1930, 1.

[92] Картотека, Иностранцев Михајло (син Александра).

[93] Likhotvorik; Русская Императорская Армия.

[94] Картотека, Корбе Никола (син Сергија).

[95] Картотека, Корбе Никола (син Сергија).

[96] Време, година VI, број 1655, Београд 30. јули 1926, 6.

[97] Картотека, Кошкин Александар (син Сергија).

[98] Картотека, Кошкин Александар (син Сергија).

[99] Картотека, Кузњецов Димитрије (син Михајла).

[100] Картотека, Кузњецов Димитрије (син Михајла).

[101] Картотека, Кузњецов Димитрије (син Михајла).

[102] Службени војни лист, Орган и издање Министарства војске и морнарице, година 52, број 30, Београд 23. септембар 1933, 1455 – 1456, 1467 – 1468.

[103] Картотека, Линицки Леонид (син Леонида).

[104] Картотека, Линицки Леонид (син Леонида).

[105] Картотека, Линицки Леонид (син Леонида).

[106] Правда, година, број, Београд 28. децембар 1932, .

[107] Гојко Никетић, Административни речник места Краљевине Југославије, Београд 1931, 366; Јаков М. Овадија, Именик места Краљевине Југославије, Београд 1935. (у даљем тексту: Овадија), 155; Картотека, Оболенски Јуриј (син Бориса).

[108] Картотека, Оболенски Јуриј (син Бориса).

[109] Картотека, Оболенски Георг (син Бориса).

[110] Картотека, Петри Георгије (син Феодора).

[111] По саопштењу г. Александра Петрија; Картотека, Петри Георгије (син Феодора); Александар Бачко, Старе београдске породице – Хаџимихајловић (Хаџимијаиловић), интернет презентација „Породично порекло“ https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2019/05/30/%d1%81%d1%82%d0%b0%d1%80%d0%b5-%d0%b1%d0%b5%d0%be%d0%b3%d1%80%d0%b0%d0%b4%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%bf%d0%be%d1%80%d0%be%d0%b4%d0%b8%d1%86%d0%b5-%d1%85%d0%b0%d1%9f%d0%b8%d0%bc%d0%b8%d1%85%d0%b0/.

[112] Картотека, Петри Георгије (син Феодора).

[113] Картотека, Петри Георгије (син Феодора).

[114] Картотека, Пономаров Максим (син Лаврентија).

[115] Картотека, Попов Михаило (син Тодора).

[116] Картотека, Попов Михаило (син Тодора).

[117] Картотека, Рајевски Александар (син Андреја).

[118] Картотека, Рајевски Александар (син Андреја).

[119] Леко, 229; Картотека, Рајевски Александар (син Андреја).

[120] Картотека, Рајевски Владимир (син Михајла).

[121] Картотека, Рајевски Владимир (син Михајла).

[122] Картотека, Рајевски Владимир (син Михајла).

[123] Картотека, Соловјев Александар (син Василија).

[124] Картотека, Соловјев Александар (син Василија).

[125] Картотека, Соловјев Александар (син Василија).

[126] Нова енциклопедија 2, 1652; Мала енциклопедија 2, 608 – 609.

[127] Картотека, Соловјев Сергеј (син Васиља).

[128] Леко, 210; Картотека, Соловјев Сергеј (син Васиља).

[129] Картотека, Толстој Александар (син Сергија).

[130] Картотека, Толстој Александар (син Сергија).

[131] Картотека, Толстој Владимир (син Михајла).

[132] Картотека, Толстој Владимир (син Михајла).

[133] Правда, година XXIX, број 10226, Београд 27. април 1933, 8.

[134] Картотека, Толстој Сергије (син Стевана).

[135] Картотека, Толстој Сергије (син Стевана).

[136] Картотека, Тројицки Александар (син Петра).

[137] Картотека, Тројицки Александар (син Петра).

[138] Леко, 249; Картотека, Тројицки Александар (син Петра).

[139] Картотека, Трубецкој Никола (син Петра).

[140] Картотека, Трубецкој Никола (син Петра).

[141] Картотека, Трубецкој Никола (син Петра).

[142] Картотека, Фостиков Михајло (син Архипа).

[143] Картотека, Фостиков Михајло (син Архипа).

[144] Правда, година XXX, број 10536, Београд 7. март 1934, 10.

[145] Картотека, Фостиков Михајло (син Архипа).

[146] Картотека, Фостиков Георгије (син Михајла).

[147] Картотека, Чапов Сергије (син Михајла).

[148] Картотека, Чапов Сергије (син Михајла).

[149] Картотека, Черкаски Никола (син Прокофија).

[150] Картотека, Черкаски Никола (син Прокофија).

[151] Картотека, Шахматов Метислав (син Вјачеслава).

[152] Картотека, Шахматов Метислав (син Вјачеслава).

[153] Картотека, Шчербина Владимир (син Степана).

[154] Картотека, Шчербина Владимир (син Степана).

[155] Картотека, Шчербина Владимир (син Степана).

[156] Нова искра, илустровани лист, година V, број 6, Београд јун 1903, 161, 187; Нова искра, илустровани лист, година пета, Београд 1903, садржај, 4; Правда, година XXIV, број 82, Београд, 25. март 1928, 6.

ПРИЛОЗИ ПОЗНАВАЊУ РУСКИХ ПОРОДИЦА У БЕОГРАДУ И ЗЕМУНУ ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (VIII)

Аутор: Александар Бачко

 

Јелена Грујић била је ћерка липовског пароха Прокопија Грујића и његове супруге Агрипине (рођене Косић). Била је рођена сестра Милутина Грујића, каснијег епископа Никанора.[1]

Јелена се родила у Барањи, у насељу Липова, 23. марта 1813. године (наведени датуми су по старом календару). На њеном крштењу кумовао је Јован Тадић из Кишфалубе, данашње Брањине. Чин крштења обавио је 15. априла 1813. године свештеник Матеј Парабак, парох Ивања у Барањи.[2]

Године 1836, 9. новембра, Јелена ћерка јереја Прокопија Грујића удала се у Липови за Језекиља Остојића житеља (Дуна)пантелијског. Кум на венчању био је Георгиј Кашанин из Липове. Чин венчања обавио је свештеник Јевтимије Гојковић, парох цркве Светог великомученика Георгија у Ивању.[3]

Језекиљ Остојић постао је касније капелан и администратор парохије Ловра, лоциране на Чепељском острву на Дунаву. На његов први помен у матичним књигама Ловре наилазимо 2. јуна 1838. године (у матици крштених).[4]

Сина Димитрија добили су 8. фебруара 1841. године свештеник Језекиљ Остојић администратор ловрански и његова супруга Јелена рођена Грујић. Крстио га је 9. фебруара исте године свештеник Василије Димитријевић парох Адоња, а кум је био Теодор Петровић из Дунапантелије.[5]

Димитрије Остојић, син свештеника Језекиља Остојића, преминуо је у Ловри 31. децембра 1841. године. Сахранио га је свештеник Павле Ристић, парох (рац)ковински, на гробљу у Ловри, 1. јануара 1842. године.[6]

Свештеник Језекиљ Остојић и његова супруга Јелена (Грујић) добили су 26. априла 1843. године ћерку Јелисавету. На њеном крштењу, 29. априла те године, кумовао је Теодор Петровић из Дунапантелије. Чин крштења обавио је сам отац детета. [7]

Ловрански администратор, јереј Језекиљ Остојић, преминуо је 27. јула 1843. године у месту свог службовања. На његовој сахрани, 29. јула, опело је служило више свештеника: „ал(машки) парох“ Михајло Павловић, адоњски парох Андреј Кнежевић, (рац)ковински парох Павле Ристић, чипски парох Стефан Новаковић, дунапантелијски администратор Марко (презиме нечитко у матици), као и јерођакон Павле.[8]

По свему судећи, Јелена се по смрти свога супруга вратила у родну Липову, заједно са ћерком Јелисаветом. У матичним књигама налазимо, да се Јелисавета ћерка „почившаго пароха ловранскаго“ удала у Липови 13. новембра 1861. године. Млада је имала тада 18 година, рођена је у Ловри, а живела је у Липови. Несумњиво је реч о поменутој ћерки свештеника Језекиља Остојића и Јелене рођене Грујић.[9]

Јелисаветин супруг тада је постао Теофил Топенарски, син свештеника Прокопија Топенарског, који је прво био парох барањског насеља Мајш, а потом Дунафелдвара. Теофил је био рођен у Мајшу, а живео је у Дунафелдвару. У време венчања био је стар 22 године.[10]

Кум на Јелисаветином и Теофиловом венчању био је (свештеник) Георгиј Окановић, парох Будмира у Барањи. Чин венчања обавио је јереј Јован Мађаревић, липовски парох.[11]

Теофил Топенарски можда је био идентичан са свештеником Богољубом Топенарским (Топонарским), који се јавља у различитим документима у том периоду. Лично име Богољуб заправо представља превод грчког имена Теофил.[12]

Богољуб Топенарски конкурисао је 1866. године за место учитеља у основној школи, лоцираној у барањском насељу Кишфалуби (данашња Брањина), али није успео добити тај посао.[13]

У Трсту је Богољуб Топонарски службовао као ђакон православне цркве од 1870. године. У том својству помиње се и 1871. године. Парох у том граду био је у периоду 1882 – 1885. и 1891 – 1897. године. У међувремену се помиње се као парох у православним матичним књигама Дунасечуја у Угарској, почевши од 1885. године.[14]

Познато је, да је управо ђакон Богољуб Топонарски успео да тешко оболелог Светозара Марковића смести у болницу у Трсту и да телеграмом контактира његову породицу. Међутим, Марковић је убрзо преминуо, 10. марта 1875. године. После његове смрти, Топонарски је „пренео… тело Светозара Марковића из Градске болнице у православну капелу“.[15]

Београд, август 2020.

 

 

[1] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Липова, Храм Светог Јована Крститеља, Матична књига крштених, 1811 – 1829. (у даљем тексту: Липова, Крштени 1811 – 1829), 18.

[2] Липова, Крштени 1811 – 1829, 18.

[3] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Липова, Храм Светог Јована Крститеља, Матична књига венчаних, 1832 – 1860, 9.

[4] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Ловра, Храм Светог Николе, Матична књига крштених, 1831 – 1860. (у даљем тексту: Ловра, Крштени 1831 – 1860), 30.

[5] Ловра, Крштени 1831 – 1860, 42.

[6] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Ловра, Храм Светог Николе, Матична књига умрлих, 1821 – 1860. (у даљем тексту: Ловра, Умрли 1821 – 1860), 82.

[7] Ловра, Крштени 1831 – 1860, 54.

[8] Ловра, Умрли 1821 – 1860, 88.

[9] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Липова, Храм Светог Јована Крститеља, Матична књига венчаних, 1861 – 1895. (у даљем тексту: Липова, Венчани, 1861 – 1895), 2.

[10] Липова, Венчани, 1861 – 1895, 2.

[11] Липова, Венчани, 1861 – 1895, 2.

[12] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Дунасечуј, Храм Преноса мошти Светог Николе, Матична књига крштених, 1861 – 1891. (у даљем тексту: Дунасечуј, Крштени, 1861 – 1891), 127; Милица Грковић, Речник личних имена код Срба, Београд 1977, 39, 193.

[13] Школски лист за годину 1866, VIII година, број 1, Сомбор 15. јануар 1866, 16.

[14] Т. Недељковић, Схиматизам Српске православне епархије горњо – карловачке за 1871, Летопис Матице српске, књига 115, Нови Сад 1873, 170; Миодраг Ал. Пурковић, Историја Српске православне цркве у Трсту, 1960, 147, 193, 195; Дунасечуј, Крштени, 1861 – 1891, 127.

[15] Ђорђе Митровић, Саво Андрић, Светозар Марковић и његово доба, Београд 1978, 211 – 212; Woodford McClellan, Svetozar Marković and the Origins of Balkan Socialism, Princeton University Press, Princeton (New Jersey) 1964, 259.

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (VIII)

About certain mentions of The Sovereign Military Order of Malta (SMOM) in Serbian press before beginning of The World War II

Author:

Aleksandar Bačko

 

 

Dedicated to

Malteser

in Passau (Germany)

 

There are not many mentions of Sovereign Military Order of Malta (SMOM) in Serbian press before beginning of The World War II. During brief research, we were not able to find any mention in Serbian newspapers published in 19th century. From the beginning of 20th century, situation is a little bit different.

In “Prosvetni glasnik” (official gazette of The Ministry of education and church of The Kingdom of Serbia), published in Belgrade on September 1st 1901, we find mention of The Knights of Malta (“Malteski Riteri”).[1]

That gazette contains the text about meeting of Serbian local leaders, held 1614. in area of clan Kuči, in order to rise against the Turks. In this text, author Jovan N. Tomić mentioned that Knights of Malta promised Duke Charles Gonzaga of Nevers help, to built a fleet.[2]

Russian Emperor Paul I, as Grand Master of The Order of Saint John of Jerusalem (Order of Malta), rewarded count Nikola Dimitrijević Vojnović for his great war merits, by membership in this Order. Text about count Nikola is published in periodical “Delo”, on April 1st 1902.[3]

There is an article about Russian general of Serbian origins, Simeon Nerandžić Zorić, in „Srpski književni glasnik“ (Serbian Literary Gazette) published on September 16th 1913. In that article is mentioned, that general Simeon Nerandžić Zorić “was allowed to bear” granted insignia of The Maltese Order of Saint John in 1777.[4]

In newspaper “Vreme” (Time), published in Belgrade on March 3rd 1926, author M. Svetovski wrote about old palace in Prague. That palace previously belonged to The Maltese Order, and after formation of The Czechoslovak Republic, it was used as Embassy of The Kingdom of Serbs, Croats and Slovenes.[5]

Text about certain treasure of The Maltese Knights is published in newspaper “Vreme”, on April 6th 1929. It is about four bejeweled golden caskets, containing such priceless relics as: a fragment of The True Cross, icon painted by Saint Lucas, relic of the right hand of Saint John the Baptist and the Cross of La Valet, the Grand Master of The Order.[6]

These caskets were handed to Russian Emperor Paul I by Maltese Knights. Later, Empress Maria Feodorovna, widow of Emperor Alexander III of Russia, brought those objects to Denmark. In 1920s mentioned caskets and its content became objects of a complex international dispute.[7]

Mention of “old fortress (town) of Knights of Malta, dating from 14th century”, located in Pakrac in Slavonia was published in newspaper “Vreme” (Belgrade, February 10th 1930).[8]

In 18th number of magazine “Ilustrovano vreme” (Illustrated Time), published in Belgrade in 1930, was an article about Knights of Malta. This article was advertised by newspaper “Vreme”.[9]

News about planned reorganization of The Order of Knights of Malta by Grand Master Ludovico Chigi-Albani, on island Rhodes, were brought by newspaper “Vreme” published on September 21th 1931.[10]

On the page 15 of the daily newspaper “Pravda” (Justice), published in Belgrade on March 23rd 1934, is article “Ko su Vitezovi Malteškog reda?” (Who are The Maltese Knights?). This text is published regarding to Congress of the Maltese Knights, held in Rome in March 1934.[11]

Brief history of The Order of Malta is presented in mentioned article. In the same newspaper, on page 20, is published following photo of the Maltese Knights visiting Pope Pius XI, “before their great congress”:[12]

Malteski vitezovi

In the article about exhibition of antiquities of Bay of Kotor, held in 1934, it is stated, that captain Petar Želalić (Dželalić) from Bijela in Bay of Kotor, during 18th century “became knight of Malta, despite he belonged to the Orthodox faith, which was the first case, that Maltese knighthood was given to Non-Catholic”.[13]

Island of Malta, “once famous fortress of the Knights of Malta, and now powerful center of the English Navy in Mediterranean”, was mentioned in newspaper “Vreme” on July 26th 1936.[14]

Newspaper “Vreme”, published in Belgrade on November 7th 1936, brought brief news from Vatican daily newspaper “L’Osservatore Romano”, that “Order of Malta will be abolished or radically transformed”.[15]

Text about The Order of Karađorđe’s Star with swords, published in “Beogradske opštinske novine” (Newspaper of the Belgrade municipality) on November 1st 1937, also contains mentions of the Order of Malta. Author of this text brings brief history, and some details concerning SMOM.[16]

At Museum, founded at former court of King Nicholas I of Montenegro, were kept many valuable King’s objects, such is badge of “The Maltese cross”. Article about this Museum was published in Belgrade, on February 21st 1939, in newspaper “Pravda”.[17]

Article about Prince and Grand Master of SMOM and Hereditary Marshall of the Holy Roman Church Ludovico Chigi della Rovere-Albani, and his family, was published on February 25st 1939. in Belgrade, in daily newspaper “Pravda”.[18]

About mentioned captain Petar Želalić (Dželalić), Orthodox Christian from Bijela in Bay of Kotor, who became knight of Malta in 18th century, was also written in “Vreme” published in Belgrade on July 3rd 1940.[19]

 

[1] Јован Н. Томић, Састанак и договор српских главара у Кучима 1614. године ради устанка на Турке, Просветни гласник, Службени лист министарства просвете и црквених послова Краљевине Србије, година XXII, Београд 1. септембар 1901. (further: Prosvetni glasnik 1901), 1114 – 1115.

[2] Prosvetni glasnik 1901, 1114 – 1115.

[3] Ј. Р. Милорадовић, Руска експедиција у Персији под графом М. И. Војновићем (1781 – 1782), Дело, лист за науку, књижевност и друштвени живот, двадесет четврта књига, година седма, Београд 1. април 1902, 165.

[4] Милош С. Московљевић, Генерал Симеон Неранџић Зорић, Српски књижевни гласник, књига тридесет прва, свеска шеста, Београд 16. септембар 1913, 434.

[5] М. Световски, Посело у властелинском двору нашег посланика у Прагу, Време, година VI, број 1510, Београд 3. март 1926, 1.

[6] Борба за благо витезова с Малте, Време, година IX, број 2618, Београд 6. април 1929. (further: Vreme 1929), 2.

[7] Vreme 1929, 2.

[8] Време, година X, број 2919, Београд 10. фебруар 1930, 1.

[9] Време, година X, број 3056, Београд 3. јул 1930, 7.

[10] Време, година XI, број 3492, Београд 21. септембар 1931, 6.

[11] Правда, година XXX, број 10552, Београд 23. март 1934. (further: Pravda 1934), 15.

[12] Pravda 1934, 15, 20.

[13] Време, година XIV, број 4601, Београд 30. октобар 1934, 7.

[14] Време, година XVI, број 5218, Београд 26. јули 1936, 14.

[15] Време, година XVI, број 5322, Београд 7. новембар 1936, 1.

[16] Живан Ј. Ранковић, Карађорђева звезда са мачевима, Београдске општинске новине, година LV, број 11, Београд 1. новембар 1937, 706.

[17] Правда, година XXXV, број 12314, Београд 21. фебруар 1939, 12.

[18] Правда, година XXXV, број 12318, Београд 25. фебруар 1939, 10.

[19] Време, година XX, број 6622, Београд 3. јул 1940, 7.

About certain mentions of The Sovereign Military Order of Malta (SMOM) in Serbian press before beginning of The World War II

Knights of The Order of The Cross of Takovo – Contributions to the biographical dictionary

Aleksandar Bačko has published his new book, “Knights of The Order of The Cross of Takovo – Contributions to the biographical dictionary“.

This E – book has 200 pages. It is dedicated to author’s ancestor Đorđe Mitić (1847 – 1913), Knight of The Order of The Cross of Takovo and Councilor of The Belgrade Municipality.

Editor is Mr. Igor Mojsilović from Belgrade.

This book can be downloaded free (in PDF format), following this link:

Vitezovi Ordena Takovskog krsta – prilozi za biografski recnik

 

Korice-konacna verzija

Knights of The Order of The Cross of Takovo – Contributions to the biographical dictionary

ВИТЕЗОВИ ОРДЕНА ТАКОВСКОГ КРСТА – ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФСКИ РЕЧНИК

Александар Бачко објавио је своју нову књигу, “Витезови Ордена Таковског крста – Прилози за биографски речник “.

Књига је публикована у електронском издању, на 200 страна. Посвећена је успомени на ауторовог претка Ђорђа Митића (1847 – 1913), витеза Ордена Таковског крста и одборника Београдске општине.

Уредник је господин Игор Мојсиловић из Београда.

Ова књига може се бесплатно преузети (у PDF формату), путем следећег линка:

Vitezovi Ordena Takovskog krsta – prilozi za biografski recnik

 

Korice-konacna verzija

ВИТЕЗОВИ ОРДЕНА ТАКОВСКОГ КРСТА – ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФСКИ РЕЧНИК

TITLES OF EAST AFRICAN TRADITIONAL RULERS, ROYALTY, CHIEFS, NOBILITY AND CHIVALRY

Aleksandar Bačko has published his new book, “Titles of East African traditional rulers, royalty, chiefs, nobility and chivalry“.

This book is dedicated to His Majesty Rukirabasaija Agutamba Solomon Gafabusa Iguru I Omukama (King) of The Kingdom of Bunyoro-Kitara, Ruler of Hoima, Masindi, Kibaale, Buliisa, Kiryandongo, Kagadi and Kakumiro, etc. etc. etc.

“Titles of East African traditional rulers, royalty, chiefs, nobility and chivalry“ has 141 pages.

This book can be downloaded free (in PDF format), following this link:

Titles of East African Traditional Rulers

 

Titles of East African Traditional Rulers

TITLES OF EAST AFRICAN TRADITIONAL RULERS, ROYALTY, CHIEFS, NOBILITY AND CHIVALRY

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (VII)

Аутор: Александар Бачко

 

Милица Грујић била је ћерка липовског пароха, свештеника Прокопија Грујића и његове супруге Агрипине Грујић (рођене Косић). Родила се у месту Липова у Барањи, 17. маја 1808. године (по старом календару).[1]

Милицу је 25. маја 1808. године крстио, у њеном родном месту, Матеја Парабак парох цркве Светог Георгија у Ивању. Кум на Миличином крштењу био је Јован Тадић из Кишфалубе (данашње Брањине) у Барањи.[2]

Епископ Никанор Грујић помиње своју рођену сестру Милицу у „Аутобиографији“ („Автобиографији“). Он наводи, да је заједно са њом прележао „козице“, односно овчије богиње (варичеле).[3]

У Никаноровој „Аутобиографији“ очуван је и посредни помен Милице Грујић: „Две старије сестре почеле се већ девојчити, њима је требало приправити штогод за удају, а још нас четворо млађих на врату – у таквим околностима није се дало ни мислити на моје школовање“.[4]

До Миличине удаје дошло је 17. октобра 1838. године, у Липови. Тада је постала супруга Томе Суботића из Ловре. Чин венчања обавио је парох Јевтимије Гојковић из Ивања. Кум је био Георгиј Кашанин, мештанин Липове.[5]

Тома Суботић касније је рукоположен за свештеника. Као „свјештенојереј пароха цркве Светог Јована Крститеља у Липови“, обавио је 5. новембра (погрешно забележено „септембра“) 1843. године крштење у Батосеку у жупанији Толна у Мађарској.[6]

Од 28. новембра 1843. године, Тома се у матици крштених потписује као администратор цркве Светог Великомученика Георгија у Батосеку, а од 25. јуна 1847. као тамошњи парох.[7]

Милица Суботић, супруга батосечког пароха, кумовала је 21. јануара 1861. године на крштењу Јулијане, ћерке Саве и Ане Мађаревић из Батосека. Свештеник Тома Суботић обавио је чин крштења.[8]

На крштењу Јелене, ћерке казанџије Николе Ферковића рођеног у Мокрину и његове супруге Екатарине, такође је кумовала Милица Суботић, супруга свештеника Томе. Крштење је обављено у Батосеку, 30. маја 1864. године.[9]

Парох Тома Суботић преминуо је у Батосеку 11. јануара 1869. године. Био је 55 година стар. Забележено је, да је био рођен у Ловри, насељу на Чепелском острву на Дунаву (Пештанска жупанија).[10]

Београд, јануар 2020.

 

[1] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Липова, Храм Светог Јована Крститеља, Матична књига крштених, 1790 – 1811. (у даљем тексту: Липова, Крштени 1790 – 1811), 104

[2] Липова, Крштени 1790 – 1811, 104.

[3] Никанор Грујић, Автобиографија Никанора Грујића, некад. епископа пакрачког, за штампу приредио архим. Иларион Зеремски, Сремски Карловци 1907. (у даљем тексту: Грујић, Автобиографија), 6.

[4] Грујић, Автобиографија, 9 – 10.

[5] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Липова, Храм Светог Јована Крститеља, Матична књига венчаних, 1832 – 1860, 12.

[6] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Батосек, Матична књига крштених 1830 – 1860. (у даљем тексту: Батосек, Крштени 1830 – 1860), 72.

[7] Батосек, Крштени 1830 – 1860, 72, 93.

[8] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Батосек, Матична књига крштених, 1861 – 1893. (у даљем тексту: Батосек, Крштени 1861 – 1893), 1.

[9] Батосек, Крштени 1861 – 1893, 8.

[10] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Батосек, Матична књига умрлих, 1861 – 1895, 11.

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (VII)

ABOUT THE TENTH ANNIVERSARY OF RESTORATION AND ESTABLISHMENT OF THE ROYAL ORDERS OF THE BUNYORO-KITARA KINGDOM (2020)

Author: Aleksandar Bačko 1st OEBKK

 

Three important anniversaries for His Majesty Omukama (King) Solomon Iguru I and Bunyoro Kitara Kingdom are occurring during year 2020 – tenth anniversary of restoration of The Royal Order of the Omujwaara Kondo, as well as tenth anniversaries of establishment of The Royal Order of the Engabu and The Most Honourable Order of Omukama Chwa II Kabalega.

More precisely, The Royal Order of the Omujwaara Kondo (post-nominal letters: OOKB) was restored on March 22nd 2010. The Royal Order of the Engabu (post-nominal letters: OEBKK) was established on June 18th  and The Royal Order of the Engabu and The Most Honourable Order of Omukama Chwa II Kabalega on July 1st same year.[1]

According to the oral tradition, dignity of the Omujwaara Kondo is dating from the late 15th century, and it was established by Omukama Rukidi of Bunyoro. His Majesty Omukama Solomon Iguru I of Bunyoro Kitara Kingdom used His right of fons honorum, to restore and modernize this ancient dignity, as The Royal Order of the Omujwaara Kondo (Order of the Coronet Wearer).[2]

The Royal Order of the Engabu (Order of the Shield) was established by His Majesty Omukama Solomon Iguru I of Bunyoro Kitara Kingdom, to replace old Royal Order of the Crown. According to the oral tradition, dignities connected with Order of the Crown are dating back roughly to the 17th century.[3]

The Most Honourable Order of Omukama Chwa II Kabalega is named after HM Omukama Chwa II Kabalega of Bunyoro, a national hero of Uganda and grandfather of HM Omukama (King) Solomon Iguru I.[4]

During previous ten years, The Royal Order of the Omujwaara Kondo, The Royal Order of the Engabu and The Most Honourable Order of Omukama Chwa II Kabalega developed, becoming significant and worldwide recognized Orders. His Majesty Omukama Solomon Iguru I of Bunyoro Kitara is The Grand Master of these Royal Orders.[5]

Members of The Royal Family of Bunyoro Kitara Kingdom: HM Omugo Margareth Adyeri Karunga, HRH Crown Prince Rukidi David Mpuga and HRH Royal Princess Masamba Nkwanzi, are very important Members of these Royal Orders.[6]

Among distinguished Members of The Royal Order of the Engabu are: HRM Muedzul Lail Tan Kiram Sultan of Sulu and North Borneo, HIH Prince Ermias Sahle Selasie President of The Ethiopia Crown Council and His Grace The Right Reverend Gennadios Stantzios Orthodox Metropolitan of Botswana.[7]

 

Engabu

 

Unfortunately, some of distinguished members of these Royal Orders passed away, during these ten years. Among them were HE Don Carlos Gereda y de Borbón Marquis de Almazan (January 24th 1947 – August 29th 2017) and Right Honourable Eng Yabezi Kiiza (January 20th 1938 – August 1st 2016) former Prime Minister of Bunyoro Kitara.[8]

More details concerning these Royal Orders were presented in work named “Titles of Ugandan traditional rulers, royalty, chiefs, nobility and chivalry”, published in 2017.[9]

Significant Orders of The Bunyoro Kitara Kingdom, as The Royal Order of the Omujwaara Kondo, The Royal Order of the Engabu and The Most Honourable Order of Omukama Chwa II Kabalega will certainly keep flourishing for a long time, under guidance of HM Omukama Solomon Iguru I, as well as under guidance of His Majesty’s descendants.

 

[1] Aleksandar Bačko, Titles of Ugandan traditional rulers, royalty, chiefs, nobility and chivalry, Belgrade 2017. (further: Bačko, Titles…) https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2017/02/28/titles-of-ugandan-traditional-rulers-royalty-chiefs-nobility-and-chivalry/ , 67 – 74; Internet presentation https://en.wikipedia.org/wiki/Royal_Order_of_the_Omujwaara_Kondo ; Internet presentation https://en.wikipedia.org/wiki/Royal_Order_of_the_Engabu .

[2] Bačko, Titles…, 67 – 74.

[3] Bačko, Titles…, 67 – 74.

[4] Internet presentation https://en.wikipedia.org/wiki/Most_Honourable_Order_of_Omukama_Chwa_II_Kabalega ; Internet presentation https://en.wikipedia.org/wiki/Kabalega_of_Bunyoro

[5] Internet presentation http://www.bunyoro-kitara.org/47.html (further: Bunyoro-Kitara, Order of Omujwaara Kondo); Internet presentation http://www.bunyoro-kitara.org/42.html (further: Bunyoro-Kitara, Order of Engabu); Internet presentation https://en.wikipedia.org/wiki/Most_Honourable_Order_of_Omukama_Chwa_II_Kabalega.

[6] Bunyoro-Kitara, Order of Omujwaara Kondo; Bunyoro-Kitara, Order of Engabu.

[7] Bunyoro-Kitara, Order of Engabu; Internet presentation https://drevo-info.ru/articles/16426.html.

[8] Bunyoro-Kitara, Order of Omujwaara Kondo; Bunyoro-Kitara, Order of Engabu; Internet presentation https://en.wikipedia.org/wiki/Carlos_Gereda_y_de_Borb%C3%B3n ; Internet presentation https://en.wikipedia.org/wiki/Yabezi_Kiiza

[9] Bačko, Titles…, 1 – 104.

ABOUT THE TENTH ANNIVERSARY OF RESTORATION AND ESTABLISHMENT OF THE ROYAL ORDERS OF THE BUNYORO-KITARA KINGDOM (2020)

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (VI)

Аутор: Александар Бачко

 

Василиј (Василије) Грујић рођен је 9. јуна 1834. године, по старом календару. Крштен је 12. јуна исте године. Место његовог рођења била је Дуна Пантелија, односно Пантелија, у Фејерској (Столнобеоградској) жупанији.[1]

Василије је био син Драгутина Грујића, тада православног пароха дунапантелијског (каснијег проте мохачког) и његове супруге Дафине. Драгутин је био рођени брат епископа Никанора Грујића.[2]

На Василијевом крштењу кумовао је Николај Сабадуш, учитељ из Дуна Пантелије. Крстио га је свештеник Урош Марјановић, парох цркве Свете Тројице у Адоњу.[3]

Око 1860. године, Василије Грујић је стекао адвокатску диплому на Бечком универзитету. Нешто касније, око 1868. године, постао је конзисторијални нотар Будимске епархије и саветник епископа Арсенија Стојковића. Службовао је и живео у Сентандреји. Становао је у тамошњем домаћинству, заведеним под редним бројем 50. Василије Грујић није се женио и није за собом оставио потомство.[4]

Како се наводи у часопису „Српски Сион“ од 3. маја 1892. године, предат је „г(осподину) конс(историјалном) бележнику В(асилију) Грујићу високи отпис Његове Светости г(осподина) Патријарха, којим се г(осподин) Герасим Петровић за мандатара именује, да се прочита и публикује“. Том приликом је протосинђел Герасим био именован за мандатара Будимске епархије.[5]

У Сентандреји је Василије и преминуо, 25. фебруара (13. фебруара по старом календару) 1895. године. Забележено је, да је био стар „60 љета“ у време смрти. Сахрањен је на „Општем пожаревачком гробљу“ у Сентандреји, 27. (15) фебруара 1895. године. Опело је вршио Платон Телечки, „архимандрит беочински и патр(ијаршијски) митр(ополијски) мандатар“. Архимандрит Телечки био је у то време мандатар Будимске епархије.[6]

Православни парох Чобанца, Ст. Ђурђевић, написао је по упокојењу Василија Грујића читуљу, која је била објављена у листу „Српски Сион“ од 26. фебруара 1895. године.[7]

Због значаја ове читуље, њен садржај преносимо у целости: „Читуља (+ Василије Грујић) ‘И опет једно име више у читуљи српских раденика, и опет један гроб више’… Тако је почео свој говор почасни протојереј и парох пештански, учени старина наш Симеон Костић при опелу Василија Груића, многогодишњег бележника сва три одсека епархијске управе у Св. Андреји“.[8]

Даље се у читуљи наводи: „Васа је био син Драгутина Грујића, негдашњег проте Мохачо-пољског, а брата блаженопочившег Епископа Никанора. Око 1860. године био је Васа један од првих јуриста на бечком универзитету, где је и до адвокатске дипломе дошао, али – судба је тако хтела и Васу, блаженопочивши владика Арсеније к себи позва 1868. год. Ту – у Св. Андреји – чика Васа својим оштрим умом, искреношћу и заиста својим научним апаратом за кратко време тако задоби љубав и поверење у свога освећеног старешине, да га овај за правог пријатеља сматраше; та био му је бележник референт, прави тајни саветник у свему и свачему десна рука“.[9]

Према Ђурђевићевом мишљењу, Грујић је „био… прави тип карактер Србина, господина од старије гарде. Па и поред свега челик-Српства својега бијаше Васа обљубљен и поштован од целе вароши“.[10]

У Василијевој читуљи изнети су и поједини детаљи са сахране: „При погребу му окупила се сва ондашња и околна интелигенција без разлике вере и народности, пола и узраста. Виђесмо му при погребу осим преставништва српске правосл. црквене општине Св. Андрејске и цео магистрат варошки, а на челу му са узор-Србином, Јевђенијем Думчом градоначелником; заступљен бијаше и срески кр. суд, и корпорације разних других завода. При опелу му присуствоваше десет околних свештеника, од којих њих осморо чинодјејствоваху; а црква и порта, па и улице пуне, закрчене тронутим народом. Љубав и уважење према пок. чика Васи показа и доказа и Његова Високопречасност г. Платон Телечки, Архимандрит беочински, патријаршијски мандатар епархије будимске и члан сабора краљевина Хрватске и Славоније, који не пожали труда, те у ово опако зимско доба на прву жалосну вест и пође и стиже и сам из Беочина у Св. Андреју, да начелствује и последњу пошту и сам ода нашем добром чика Васи. Зато и на овом месту, нека му је и од стране овдашњег околног свештенства па и од стране Васиних присних највећа благодарност! Нека је овде хвала и благодарност и руском проти г. Кардасевићу, магистеру Духовне Академије; почасном протојереју и пароху пештанском г. Симеону Костићу и осталој господи свештеницима; даље магистрату варошком, среском кр. суду и целој вароши без разлике вере и народности; благородном г. Петру Лупи, велепоседнику и посланику на државном сабору у Б. Пешти, а и певачкој дружини месној, јер се сви горе наведени пожурише, да својим присуством барем у неколико ублаже нам тугу и жалост за изгубљеним нашим чика Васом, коме нека је црна земља лака!“[11]

Београд, децембар 2019.

 

 

[1] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Дуна Пантелија, Храм Светог Николаја, Матична књига крштених, 1830 – 1851. (у даљем тексту: Дуна Пантелија, Крштени 1830 – 1851), 10.

[2] Српски Сион, недељни лист за црквено-просветне и автономне потребе Српске православне митрополије карловачке, са благословом Светог синода, година V, број 9, Нови Сад 26. фебруар 1895. (у даљем тексту: Српски Сион, 26. фебруар 1895), 149; Дуна Пантелија, Крштени 1830 – 1851, 10.

[3] Дуна Пантелија, Крштени 1830 – 1851, 10.

[4] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Црква Светих апостола Петра и Павла (Ћипровачка црква), Умрли 1861 – 1895. (у даљем тексту: Ћипровачка, Умрли 1861 – 1895), 53; Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

[5] Српски Сион, недељни лист за црквено-просветне и автономне потребе Српске православне митрополије карловачке, са благословом Светог синода, година II, број 18, Нови Сад 3. мај 1892, 296.

[6] Ћипровачка, Умрли 1861 – 1895, 53; Школски лист за 1895. годину, година двадесетседма, Сомбор 1895, 28.

[7] Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

[8] Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

[9] Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

[10] Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

[11] Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (VI)

NOTES ABOUT CERTAIN EAST AFRICAN TRADITIONAL TITLES

Dedicated to His Majesty Rukirabasaija Agutamba Solomon Gafabusa Iguru I by The Grace of God, Omukama of The Kingdom of Bunyoro-Kitara, Ruler of Hoima, Masindi, Kibaale, Buliisa, Kiryandongo, Kagadi and Kakumiro, The Grandson of Kabalega, The Healer, The Orphan Protector, The Hater of Rebellion, The Lion of Bunyoro, The Hero of Bunyoro, The Hero of Kabalega, etc. etc. etc. – 49th Omukama of The Kingdom of Bunyoro-Kitara, 27th Omukama in The Babiito Dynasty – The Sovereign Head and Grand Master of The Royal Order of Omujwaara Kondo and The Royal Order of Engabu, The Sovereign Head, Grand Master and Protector of The Most Honourable Order of Omukama Chwa II Kabalega, The Patron, Protector and Granter of The Chivalrous and Religious Order of the Crown of Thorns, Patron, Protector and Granter of The Sovereign, Knightly and Noble Order of The Lion and Black Cross etc. etc. etc.

 

HM Omukama Solomon Iguru

 

 

Author: Aleksandar Bačko 1st OEBKK

In addition to previous work, named “Titles of Ugandan Traditional Rulers, Royalty, Chiefs, Nobility and Chivalry”, we are continuing research about the traditional titles in the area of East Africa.[1]

This region has rich and interesting history. In the following text it will be presented overview of a number of traditional titles, in area of contemporary: Kenya, Tanzania, Burundi and South Sudan, countries in East Africa.

 

Aanaangwa – See: Umwaanaangwa.

 

Aeene

Traditional rulers of Ufipa (in contemporary Tanzania) were at first styled Aeene, and later Mweene. This term can be translated into English language as: “king”, “chief”, “territorial chief”, or “district governor”. See also: Aeene nnsi, Mweene.[2]

 

Aeene Nnsi

Aeene Nnsi (Umweene Nnsi) means “village headman”. It refers to “the lowest level of the hierachical pyramid of state power” in Ufipa (nowadays in Tanzania). Bearer of this title, “unlike his political superiors, was not appointed from above, by the Mweene, but elected by the elders of his village”. It is believed, that there were several hundreds of “Aeene Nnsi” at the same time. See also: Aene.[3]

 

Alaasi

Alaasi (Unndassi) was the title of the military governors in Ufipa, located in contemporary Tanzania. Bearers of this title were “entrusted… with the security of Ufipa’s borders”, by the ruler. There were six of them, all commoners.[4]

 

Ataambikwa – See: Ataamikwa.

 

Ataamikwa

Ataamikwa (or Ataambikwa), “worshiped ones”, were the council of elders in Ufipa, located in contemporary Tanzania. More precisely, they were “self–electing council of elder commoners”. Among their rights was election of the King descending from Twa group (dynasty). Also, Ataamikwa “had power to advise the queen mother to depose a king who was held to violated traditional norms, and such advice was mandatory”.[5]

 

Avasongo wa nunsi

According to some authors, “Avasongo wa nunsi” was term for “an amorphous group of elders” in chiefdoms belonging to Nyiha people (located in nowadays Tanzania).[6]

 

Awahombe

Title Awahombe was noted among members of Nyiha people, living in contemporary Tanzania. This term is translated into English as “chief’s councelors”. One of the roles of Awahombe is “to turn a man into a chief, then present him to the people”. There were one to three Awahombe (councelors) by each Mwene (chief) among Nyiha, in late 19th century.[7]

 

2

Old map of East Africa (Meyers Konversations-Lexikon, 4. Auflage, Band 14, 1888, page 300a)

 

Diwani

Diwani was the title of the traditional rulers of Pemba (in Zanzibar, contemporary semi-autonomous region, located in Tanzania). According to local oral tradition, “rulers of Pemba were called Diwani since the time of Persians”. The most famous Diwani were Ngwachani and Mkame Ndume. This title expired after 1878, “as the last elected Diwani was never enthroned“.[8]

 

Hami

Hami was the title of the traditional rulers of Zanzibar (in contemporary Tanzania). Hamis were informaly styled Sultans. Term “Hami” can literally be translated into English as “protector”. See also: Sultan.[9]

 

iWakwiifatila

Female magistrate officials in Ufipa (nowadays in Tanzania), called iWakwiifatila, had task “to adjudicate and, where appropriate, to punish sexual offences…” These officials were mandated to use force against offenders, “through… appointed male deputies or ‘soldiers’… and… impose heavy fines…”.[10]

  

Jumbe

Rulers of Hadimu (located in Zanzibar, contemporary semi-autonomous region of Tanzania), were titled in different ways: Jumbe, Mfalume, or Mwyinyi Mkuu. See also those terms.[11]

 

Kadhi

In Zanzibar (nowadays region of Tanzania), there was office of “Diwani’s Kadhi”. Term “Kadhi” (Kadi, Qadi) is well known in Islamic world. It refers to judge in Sharia law. See also: Diwani.[12]

  

Laibon

 Laibon (Oloiboni) was the title of the paramount chief of Masai in Kenya. Bearers of this title were originally chief ritual leaders (spiritual leaders, or medicine men). Later, they also became political and military leaders.[13]

  

Liwali

 Liwali or Wali was the title of the ruler or of the governor of Mombasa in nowadays Kenya (in Swahili – Kiswahili language). This title was used during 1698 – 1728, then 1729 – 1746, and finally between 1837. and 1895. See also description of the title: Wali.[14]

Liwali was also one of the two types of local government officials in Zanzibar (nowadays in Tanzania). Later, this title was replaced with title Mudir. Bearers of the title Mudir were “Members of His Highness Zanzibar Service”.[15]

 

Maliki

Traditional rulers of Kilwa Kisiwani, located in Zanzibar (nowadays semi-autonomous region of Tanzania) were bearing title Sultan, or Maliki. See also term Sultan.[16]

 

Mangi

This was the title of the chief, as well as title of the paramount chief. It was present among traditional rulers in certain areas of contemporary Tanzania, as in: United Waarusha Paramount Chiefdom, Keni, Kibosho, Kilema, Kirua, Machame, Mamba, Marangu, Mbokomu, Mkuu, Moshi, Mwika, Sina, Ussere, Mbaga, Mwiku, Suji, Usangi.[17]

 Mangi Mkuu was the title of the traditional rulers of Chagga (Wachagga) states, located in contemporary Tanzania. Bearers of this title were elected for life, “according the customs and traditions”.[18]

Mangi Mrwe was the title of the paramount chief of Ugweno (located in nowadays Tanzania). This title was first used during 17th century. One of the bearers of this title was Ghendewa. Mangi Mrwe was „assisted by a council of ministers and the Wamagi (District Chiefs)“.[19]

 

Mangi Mkuu – See: Mangi.

 

Mangi Mrwe – See: Mangi.

 

Masheha – See: Sheha.

 

Mfalume

Sultans of Pate (in contemporary Kenya) were styled Mfalume in Swahili (Kiswahili) language. Same title were bearing Sultans of Witu, also located in nowadays Kenya. See also: Sultan.[20]

Traditional rulers of Hadimu (in Zanzibar, nowadays region of Tanzania), were styled Mfalume, or Jumbe. Term Mfalume can be translated into English as “Monarch”. See also: Jumbe.[21]

 

3

Detail of the old map (M. Pringle, Towards the Mountains of the Moon, A journey in East Africa, 1884, page 421)

 

 

Mkuu – See: Mwyinyi Mkuu, Mangi.

 

Mtema

Traditional rulers of Ubena, located in nowadays Tanzania, were titled Mtema. Last Mtema of Ubena (1928 – 1962) was Towegale Kiwanga III. Traditional rulers of certain polities, located in nowadays Tanzania in East Africa (Nguluhe, Iliole, Lungemba and Udongwe), were also styled Mtema.[22]

 

Mtemi

Traditional rulers of Usangu (Sangu), and Nguru, in nowadays Tanzania, were styled Mtemi. In Unyanyembe, rulers were initialy titled Ntemi, and later Mtemi. Native authorities in Dodoma Region of Tanzania were represented by 14 local Mtemi, at the same time. Title of Nyzmwezi people Chief, in contemporary Tanzania, was also Mtemi. See also: Ntemi.[23]

 

Mtwa

Title Mtwa was first used for traditional rulers of Uhehe (located in modern Tanzania). Later, this traditional rulers were styled Sultani (1896 – 1897), and then, after a period of vacancy, again Mtwa. See also: Sultani.[24]

  

Mtwale

Mtwale was the title of a chief, which was present among traditional rulers in Bunganda, located in nowadays Tanzania (not to be confused with Buganda in Uganda). See also: Sub-Mtwale.[25]

 

Mudir – See: Livali.

 

Mugave – See: Mugawe.

 

Mugawe

 Awahombe, chief’s councelors, “choose a new Mugawe (Mugave) from a non-chiefly clan and send him to join the chief-select in the house”. Mugave, “chief’s bodygard”, is one of two mayor court officials in chiefdoms of Nyiha people, living in contemporary Tanzania.[26]

 

Mutwale

Title Mutwale refers to “the head messenger and carrier of the stool and other symbols of the chief’s office” among Nyiha people (in nowadays Tanzania). Mutwale was one of two major court officials in the late 19th century.[27]

 

Mwami

Mwami is title of certain tradititional rulers in East Africa. This title was present among traditional rulers in some areas of contemporary Tanzania: Buzinja (Buzinza), Ushirombo, North Buhaya (Buha), Muhambwe , Buyungu, South Buha, Heru, Bunganda (in period 1931 – 1939), West Ussuwi and Bugufi.[28]

This was also the title of the traditional rulers (Kings) in contemporary Burundi, located in East Africa. Among “emblems” of Mwami of Burundi were: the drum (karyenda), the royal tombs, and “the annual propitiating rites of a bountiful harvest (umuganuro)“. See also: King, Sultan.[29]

 

Mwene

This title was present among traditional rulers in certain areas of contemporary Tanzania, more precisely in Bungu (also called Wungu, or Wawungu), Udinde, Nyamwanga (Unyamwanga), Pimbwe, Gongwe and Uluguru or Luguru (before 1906). Chiefs among members of Nyiha people, living in contemporary Tanzania, was styled Mwene. There were 12 chiefdoms among Nyiha in late 19th century, each headed by its own Mwene. See also: Mweene.[30]

 

Mweene

Ufipa traditional rulers (in contemporary Tanzania) were at first styled Aeene, and later Mweene. Rulers of Lyangalile (in Tanzania) were also titled Mweene. See also: Aeene, Mwene.[31]

 

Mweene wa Kulonsi

Mweene wa Kulonsi was the title of the Queen-Mother in Ufipa (nowadays in Tanzania). At the Royal Court, Mweene (King) was assisted by Mweene wa Kulonsi , as well as some court dignitaries. See also: Mweene.[32]

 

Mweene Wakucaandama – See: Wakucaandama.

 

Mwyinyi Mkuu

Mwyinyi Mkuu was the title of the traditional rulers of Zanzibar (contemporary semi-autonomous region of Tanzania). For this dignity, also are used terms: Jumbe, Mwyinyi Mkuu and Mfalume (see also).[33]

  

4

Zanzibar, detail of the old graphic (Émile Jonveaux, Two Years in East Africa, Adventures in Abyssinia and Nubia…, 1875, page 414).

 

 

Ntemi

Traditional rulers of Unyanyembe (in contemporary Tanzania), were initialy titled Ntemi, and later Mtemi. Chiefs of: Ikungu, Ipito, Kipembawe, Kiwele, Mwendo, Ngulu, Nkololo and Wikangulu (also in Tanzania) were also styled Ntemi.[34]

Ntemi chiefs “were served by a council and preformed a role, that was as much advisory as it was authoritarian. By the 19th century, there are estimated to have been more then 200 Ntemi chiefs in western and central Tanzania, each with about 1000 subjects”. See also: Mtemi.[35]

 

Oloiboni – See: Laibon.

 

Orkoiyoi

Orkoiyoi was the title of the paramount chief of Nandi in contemporary Kenya. Bearers of this title were originally chief ritual leaders. Later, they also became political and military leaders.[36]

 

Reth

Reth is the title of the traditional rulers of Shilluk (Chollo) ethnic group in South Sudan. Some of well known bearers of this title were: Bwoc, his son Dhotokh (c. 1670 – 1690), Dhokoth’s son Tugo (c. 1690 – 1710) and Reth Nyakwaa (c. 1780 – 1820). Current Reth of Shilluk is Kwongo wad Dak (since 1993).[37]

 

Sheha

Sheha (plural Masheha) was the title of the traditional rulers of Tumbatu in Zanzibar, today region of Tanzania. This title most likely presents variant of well known Islamic style Sheikh. It also refers to headmen, or appointed local government officials.[38]

 

Sheikh – See: Sheha.

 

Simbamwene

Traditional rulers, or Paramount Chiefs of Shambalai (Usambara in Swahili – Kiswahili), located in nowadays Tanzania, were titled Simbamwene. Literal meaning of this term is “Lion of Heaven”.[39]

 

Sub-Mtwale

Sub-Mtwale was the title of dignitaries in traditional African chiefdoms, located in area of contemporary Tanzania. It was just below the title of Mtwale. See also: Mtwale.[40]

 

Sultan

Rulers of Pate in nowadays Kenya was styled Sultan (or Mfaluma in Swahili – Kiswahili language). Rulers of Witu in contemporary Kenya were also bearing title of Sultan.[41]

Traditional rulers of Zanzibar (today semi-autonomous region of Tanzania), were titled Sultans. Same style was used for the rulers of Kilwa Kisiwani, located in Zanzibar. They were also styled Maliki.[42]

In 1904/1905, German colonial authorities recognized Mwami (King) Mwezi Gisabo, as “Sultan” of Burundi. Mwezi Gisabo was born about 1850, and died in year 1908.[43]

Also, between December 31st 1959, and December 9th 1962, Latham Leslie-Moore was self-proclaimed Sultan of Msimbati. This self-proclaimed Sultanate was suppressed by Tanganyika.[44]

The title of Sultan is certainly one of the most important and most frequent royal titles in countries with deeply rooted Islamic traditions. This title comes from the Arabic language and is derived from the term „sultah“, meaning „authority“ or „power“. See also: Hami, Maliki, Mfaluma, Mwezi, Sultani.[45]

 

Sultani

Sultani was variant of the title Sultan. It was used in Uhehe 1896 – 1897, and in Uluguru or Luguru (in contemporary Tanzania), after 1916. Other title of traditional rulers of Uhehe was Mtwa. See also: Mtwa, Sultan.[46]

  

5

East Africa, old map (T. O’Neill, Sketches of African Scenery, from Zanzibar to the Victoria Nyanza, 1878).

 

 

Twa

 It was ruling group or mutually “related dynasties” in Ufipa (in contemporary Tanzania). Twa was endogamous group. Kings of former Ufipa states were exclusively from Twa group.[47]

  

Umwaanaangwa

 In Ufipa, nowadays in Tanzania, Umwaanaangwa (Aanaangwa) was title of “a son of the king and a nonroyal wife and who, being excluded by descent from endogamous Twa group, was ineligible for the royal offices”. For Umwaanaangwa was reserved “the key post of of head of the royal household and army chief”.[48]

 

Umweene Nnsi – See: Aeene Nnsi.

 

Unndassi – See: Alaasi.

 

Unntalaila

Unntalaila was title of a “female official… at the Twa royal court” in Unfipa (in contemporary Tanzania). Sister of Mwene, or Mweene (traditional ruler) of Fipa (in Unfipa), bearing title Unntalaila, had “very high ritual status at Fipa court”.[49]

 

Unweene Nkaandawa

One of traditional titles of Sub – District Chief was Unweene Nkaandawa. This title was used in Unfipa (in nowadays southwestern Tanzania), among Fipa ethnic group.[50]

 

Wakucaandama

This was the title of official of the Ufipa Royal Court (located in contemporary Tanzania). Wakucaandama (or Mweene Wakucaandama) was “titular overlord of Nkansi’s Rukwa domain”. [51]

  

Wakulinaanga

Wakulinaanga was the title of official of the Royal Court of Ufipa (Fipa ethnic group, living in southwestern area of nowadays Tanzania). It is mentioned in literature that, at the Royal Court of Ufipa, “the case was first heard by Wakulinaanga and from him it could be referred to the Mweene himself”.[52]

  

Wali

This is the title of the rulers (or governors) of Mombasa, located in contemporary Kenya. In Swahili (Kiswahili) language, this title is translated as Liwali. See also: Liwali.[53]

This title came from Arabic language. In Arabic, Turkish and some other languages, meaning of the Wali (Vali) title is “governor”, more precisely “governor of a province”.[54]

 

Wamagi

Wamagi was a title of District Chiefs in Ugweno, located in contemporary Tanzania. Paramount Chief (Mangi Mrwe) of Ugweno was „assisted by a council of ministers and the Wamagi…“[55]

 

Wanamfumu

Wanamfumu was title of “the chief’s kinsmen”, or more precisely, the “member(s) of the chief’s agnatic lineage” of Nyiha people (living in contemporary Mbeya Region of Tanzania and in northeastern Zambia).[56]

 

 

[1] Aleksandar Bačko, Titles of Ugandan traditional rulers, royalty, chiefs, nobility and chivalry, Belgrade 2017. (further: Bačko, Titles…), 1 – 104 https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2017/02/28/titles-of-ugandan-traditional-rulers-royalty-chiefs-nobility-and-chivalry/

[2] Ethnology, Volume 7, University of Pittsburgh, 1968. (further: Ethnology 7), 140, 156; Ethnographic Survey of Africa, East Central Africa, Parts 14 – 15, International African institute, 1962. (further: Ethnographic Survey 14 – 15), 20; World statesmen, Tanzania http://www.worldstatesmen.org/Tanzania_native.html#Shambalai

[3] Roy Willis, Public and personal ideology in an early state, State formation and political legitimacy, Political anthropology, Volume VI, Transaction books, New Brunswick (USA), Oxford (UK) 1988. (further: Willis, Public…), 88; Ethnographic Survey 14 – 15, 20.

[4] Ethnographic Survey 14 – 15, 20; Willis, Public…, 87.

[5] Roy G. Willis, A State in the Making, Myth, History, and Social Transformation in Pre-Colonial Ufipa, Indiana University Press, 1981. (further: Willis, A State…), 288; Willis, Public…, 88; Ethnographic Survey 14 – 15, 21; Andrew Roberts, A history of the Bemba, Political growth and change in north-eastern Zambia before 1900, University of Wisconsin Press, 1973. (further: Roberts), 310.

[6] C. Gregory Knight, Ecology and Change, Rural Modernization in an African Community, Academic Press, New York, San Francisco, London 1974. (further: Knight), 39; African Studies Bulletin, Volume 12, African Studies Association, 1969. (further: African Studies Bulletin), 268.

[7] Tanzania Notes and Records, Issues 65 – 67, Tanzania Society, 1966. (further: Tanzania Notes…), 12, 17 – 18; Knight, 39, 295; Roberts, 310; African Studies Bulletin, 268.

[8] Mohammed Ali Bakari, The Democratisation Process in Zanzibar, Hamburg African Studies 11, Institute of African Affairs, Hamburg 2001. (further: Bakari), 80; Zanzibar, An Account of Its People, Industries and History, Local Committee of the British Empire Exhibition, 1924. (further: Zanzibar), 62 – 63; World statesmen, Tanzania; A Short History of Zanzibar, Volume 1, Afro-Shirazi Party, 1974. (further: A Short History…), 29, 45, 57; Charles Ralph Boxer, Carlos De Azevedo, Fort Jesus and the Portuguese in Mombasa, 1593 – 1729, Hollis & Carter, 1960, 32; Christine Stephanie Nicholls, The Swahili coast – politics, diplomacy and trade on the East African littoral, 1798-1856, Africana Publishing Corporation, 1971, 42, 58 – 59, 314; Cyril Daryll Forde, Ethnographic survey of Africa, East Central Africa, Parts 9 – 13, 1953. (further: Forde), 96 – 97.

[9] Hermann F. Eilts, Ahmad Bin Na’aman’s Mission to the United States in 1840, 1962, 7; World statesmen, Zanzibar ( http://www.worldstatesmen.org/Tanzania.html#Zanzibar ).

[10] Anthropology, Volume 4, 1981, 3, 6 – 7; Willis, Public…, 89, 92; Willis, A State…, XV, 182, 315.

[11] Abdallah Salih Farsy, Seyyid Said Bin Sultan, Joint Ruler of Oman and Zanzibar (1804 – 1856), Lancers Books, 1986. (further: Farsy), 33; World statesmen, Tanzania.

[12] Emilia Justyna Powell, Islamic Law and International Law, Peaceful Resolution of Disputes, Oxford University Press, 108, 141 – 143; Abdulah Škaljić, Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, peto izdanje, Sarajevo 1985. (further: Škaljić), 378; Forde, 96 – 97.

[13] Elliot M. Fratkin, Laibon, An Anthropologist’s Journey with Samburu Diviners of Kenya, 2012, XI, 14 – 15; Elliot Fratkin, The Laibon Diviner and Healer, among Samburu Pastoralists of Kenya, Divination and Healing, Potent Vision, The University of Arizona Press, Tucson 2014, 207 – 226; World statesmen, Kenya; Tepilit Ole Saitoti, The Worlds of a Maasai Warrior, An Autobiography, University of California Press, Berkeley, Los Angeles 1988, XV, 53; Lisa McQuail, The Masai of Africa, First peoples, 2002, 42 – 43.

[14] Sarah Mirza, Margaret Strobel, Three Swahili Women, Life Histories from Mombasa, Kenya, Indiana University Press, Bloomington 1989, 31, 63, 130; World statesmen, Kenya; Law Reports of Kenya, Containing Cases Determined by the Supreme Court of the Colony and Protectorate of Kenya, Volume XXVII, 1954, VI, 116 – 119.

[15] John Middleton, Jane Campbell, Zanzibar, Its Society and its Politics, 1965. (further: Middleton, Campbell), 45.

[16] International Dictionary of Historic Places, Volume 4, Middle East and Africa, 1996, 429; World statesmen, Tanzania.

[17] Emma Hunter, Political Thought and the Public Sphere in Tanzania, Freedom, democracy and Citizenship in the Era of Decolonization, African Studies, Cambridge University Press, 2015. (further: Hunter), 96, 112, 166 – 167, 173; World statesmen, Tanzania.

[18] Hunter, 112, 166 – 167, 173; World statesmen, Tanzania.

[19] Isaria N. Kimambo, A political history of the Pare of Tanzania, c1500-1900, East African Pub. House, 1969, 54, 109, 134; World statesmen, Tanzania; Bethwell A. Ogot, Africa from the Sixteenth to the Eighteenth Century, General History of Africa, V, 1999. (further: Ogot), 414.

[20] Ethnographic Survey of Africa, Volume 2, Issue 12, International African institute, 1967. (further: Ethnographic Survey, Volume 2), 93, 98; World statesmen, Kenya; Ernst Dammann, Beiträge aus arabischen quellen zur kenntnis des negerischen Afrika, Druck von H.H. Nölke g.m.b.h, 1929. (further: Dammann), 14.

[21] Ethnographic Survey, Volume 2, 93, 98; World statesmen, Tanzania; Dammann, 14.

[22] Corona, The Journal of His Majesty’s Colonial Service, Volume 9, H.M. Stationery Office, 1957, 113; World statesmen, Tanzania.

[23] Mathius E. Mnyampala, Gregory Maddox, The Gogo, History, Customs, and Traditions, 1995, 18 – 19, 51 – 52, 58, 110; World statesmen, Tanzania; Michael Longford, The Flags Changed at Midnight, 2001, 226, 228, 242.

[24] Annual Conference, Proceedings – University of East Africa. Social Science Council, Volume 1, University of East Africa, Social Science Council, 1969, 196, 201; World statesmen, Tanzania.

[25] The Geographical Journal, Volume 66, Royal Geographical Society, 1925. (further: The Geographical Journal), 415, 417, 420; World statesmen, Tanzania.

[26] Tanzania Notes…, 18; Knight, 39; African Studies Bulletin, 268.

[27] Knight, 39; African Studies Bulletin, 268.

[28] Isaria N. Kimambo, Gregory H. Maddox, Salvatory S. Nyanto, A New History of Tanzania, Dar es Salaam 2017, 66 – 67; World statesmen, Tanzania.

[29] Rene Lemarchand, Burundi, Ethnic Conflict and Genocide, Woodrow Wilson Center Press and Cambridge University Press, 1996. (further: Lemarchand), 36; World statesmen, Burundi (http://www.worldstatesmen.org/Burundi.html)

[30] Knight, 39; Tanzania Notes…, 18; World statesmen, Tanzania; African Studies Bulletin, 268.

[31] Ethnographic Survey 14 – 15, 21; World statesmen, Tanzania.

[32] Ethnographic Survey 14 – 15, 21.

[33] Farsy, 33; World statesmen, Zanzibar.

[34] Philip Briggs, Kim Wildman, Tanzania, With Zanzibar, Pemba and Mafia, sixth edition, August 2009. (further: Briggs, Wildman), 8, 446; World statesmen, Tanzania.

[35] Briggs, Wildman, 8, 446.

[36] Diedrich Westermann, Edwin William Smith, Cyril Daryll Forde, Africa, Oxford University Press, 1986, 413; World statesmen, Kenya.

[37] Ogot, 102; World statesmen, South Sudan ( http://www.worldstatesmen.org/South_Sudan.html ); https://en.wikipedia.org/wiki/Reth_(disambiguation).

[38] Middleton, Campbell, 31 – 32, 45; World statesmen, Tanzania.

[39] Journal of the Geographical Association of Tanzania, Issues 9 – 13, Geographical Association of Tanzania, 1973, 44; World statesmen, Tanzania.

[40] The Geographical Journal, 420.

[41] C.H. Stigland, The Land of Zinj, Being an Account of British East Africa, its Ancient History and Present Inhabitants, 1966. (further: Stigland), 35, 38, 51; World statesmen, Kenya.

[42] Stigland, 102; World statesmen, Tanzania; World statesmen, Zanzibar.

[43] Lemarchand, 38, 40; World statesmen, Burundi.

[44] Briggs, Wildman, 563; World statesmen, Tanzania.

[45] Aleksandar Bačko, Sultanate of Sulu – Notes from the past and present times, Belgrade 2015, 140; Juan Eduardo Campo, Encyclopedia of Islam, New York 2009, 643; Škaljić, 574; en.wikipedia.org/wiki/Sultan.

[46] Owen R. Lunt, Proceedings, Water Resources Center’s Agricultural Water Quality Research Conference, University of California Conference Center, Lake Arrowhead, California, August 12 – 14, 1963, 279; World statesmen, Tanzania.

[47] Willis, Public…, 88.

[48] Willis, Public…, 87 – 88.

[49] Diedrich Westermann, Edwin William Smith, Cyril Daryll Forde, Africa, Volume 34, Oxford University Press, 1964, 340; Willis, Public…, 88.

[50] Ethnographic Survey 14 – 15, 21.

[51] Willis, A State…, 160; Ethnographic Survey 14 – 15, 21.

[52] Ethnographic Survey 14 – 15, 21.

[53] M. Reda Bhacker, Trade and Empire in Muscat and Zanzibar, The Roots of British Domination, London – New York 2003, 79, 105, 114; World statesmen, Kenya.

[54] Škaljić, 638; Albert Hourani, A History of the Arab Peoples, The Belknap Press of Harvard University Press, Cambridge Massachusetts 2002, 505.

[55] Ogot, 414.

[56] African Studies Bulletin, 268; Tanzania Notes…, 11; Knight, 39.

NOTES ABOUT CERTAIN EAST AFRICAN TRADITIONAL TITLES