СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ТОШИЋ

Аутор: Александар Бачко

 

Међу грађанима, који су на седници Одбора Београдске општине 23. маја 1891. године били изабрани, „да у текућој години врше оцену материјала и израђевина, што за војну потребу држава набавља“, био је и Ђока Тошић. Он је тада био задужен за оцењивање дрвенарије, заједно са тројицом својих суграђана. По занимању је био столар.[1]

Крајем 19. века, у Београду је било више домаћинстава са презименом Тошић. Она су славила различите крсне славе. Чланови ових домаћинстава најчешће нису били у међусобном сродству.[2]

Као одборник Београдске општине наводи се Ђока Тошић крајем 19. века. Наиме, у том својству се помиње на ванредном састанку Општинског одбора, који је био одржан 13. јануара 1899. године. У наредном периоду Тошић се често помиње као градски одборник.[3]

Одборник Београдске општине Ђока Тошић помиње се у Београдским општинским новинама од 29. јула 1901. године, међу особама одликованим од стране краља Александра Обреновића, поводом годишњице његовог венчања. Тошић је тада постао витез Ордена Таковског крста (V реда).[4]

Ђока Тошић поднео је оставку на место „новоизабратог одборничког заменика“. Његову оставку усвојио је Одбор Београдске општине на редовном састанку, 13. августа 1902. године. На Тошићево место у Школском одбору био је 23. августа 1902. године изабран Михаило Бобић.[5]

 

[1] Београдске општинске новине, година IX, број 23, Београд 26. мај 1891, 110.

[2] Имена свечара, ова књига важи само за Београд за 1895. годину, Издање штампарије Петра К. Танасковића, Београд 1895, 15, 55, 73, 98.

[3] Београдске општинске новине, година XXVII, број 4, Београд 24. јануар 1899, 14.

[4] Београдске општинске новине, година XIX, број 28, Београд 29. јул 1901, 147.

[5] Београдске општинске новине, година XX, број 34, Београд 25. август 1902, 237; Београдске општинске новине, година XX, број 36, Београд 8. септембар 1902, 245.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ТОШИЋ

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ПАЧИЋ (ПУКОВНИК МИХАИЛО А. ПАЧИЋ)

Аутор: Александар Бачко

 

У „Службеном војном листу“ забележено је, да се пешадијски капетан I класе Михаило А. Пачић пријавио за полагање испита за пешадијског мајора, 30. јула 1892. године.[1]

На предлог војног министра, краљ Александар Обреновић одликовао је 2. августа 1893. године пешадијског капетана I класе Михаила А. Пачића Орденом Таковског крста IV реда.[2]

Потпуковник Михаило А. Пачић поседовао је 1903. године имање у Београду, које се налазило „на углу улица Краљице Драге и Луњевичине“. У питању су данашње улице Крунска и Ресавска. Крунска улица названа је „Краљице Драге“ одлуком Општинског одбора од 22. августа 1900, а Ресавска је постала „Луњевичина“ 5. септембра 1900. године.[3]

Наредбом министра војног од 14. јануара 1904. године, пешадијски потпуковник Михаило А. Пачић постављен је за једног од „чланова замењеника сталне испитне комисије за чин пешадијског, коњичког, артиљеријског и инжињеријског мајора “.[4]

На службу у Београдску месну команду одређен је по потреби службе, наредбом министра војног ђенерала Радомира Путника од 25. октобра 1906. године, пешадијски пуковник Михаило А. Пачић. До тада је Пачић био „на расположењу“.[5]

 

[1] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XII, број 31 – 32, Београд 8. август 1892, 921.

[2] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XIII, број 31, Београд 2. август 1893, 857.

[3] Београдске општинске новине, званични лист Општине београдске, година XVIII, број 39, Београд 11. септембар 1900, 160 – 161; Београдске општинске новине, година XXI, број 16, Београд 20. април 1903, 119; Годишњак града Београда 23, Београд 1976, 201; Јоаким Вујић, Путешествије по Сербији, друга књига, Српска књижевна задруга, 72, Београд 1902, 225; Радоје Домановић, Сатире, Приповетке, Београд 1989, 328.

[4] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XXIV, број 3, Београд 18. јануар 1904, 51 – 52.

[5] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година 26, број 29, Београд 3. новембар 1906, 625 – 626.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ПАЧИЋ (ПУКОВНИК МИХАИЛО А. ПАЧИЋ)

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ПАНТЕЛИЋ (МИНИСТАР ЂОРЂЕ Р. ПАНТЕЛИЋ)

Аутор: Александар Бачко

 

Као уредник српског правног часописа „Судски лист“, током 1869. године, наводи се Ђорђе Р. Пантелић.[1]

Указом краља Милана Обреновића, од 14. априла 1888. године, Ђорђе Р. Пантелић је постављен за министра правде. До тада је био члан Касационог суда.[2]

У „Српским новинама“ од 1. јануара 1889. године, публикован је указ краља Милана Обреновића, којим је Ђорђе Р. Пантелић одликован Орденом Таковског крста I степена.[3]

Крајем 19. века, Ђорђе Р. Пантелић био је пензионисан. Наиме, као министар у пензији, помиње се 1892. године, у пореском списку грађана вароши Београда.[4]

Ђорђе Р. Пантелић био је забележен у „Државном календару Краљевине Србије“ из 1898. године, као један од почасних чланова Српске краљевске академије.[5]

 

[1] Бранич, Часопис за правне и државне науке, Орган Удружења јавних правозаступника у Србији, година XI, број 1, Београд 1. јануар 1905, 803.

[2] Бранич, Часопис за правне и државне науке, Орган Удружења јавних правозаступника у Србији, година II, број 9, Београд 1. мај 1888, 318.

[3] Мале новине, година I, број 3, Београд 2. јануар 1889, 1.

[4] Београдске општинске новине, година X, број 31, Београд 26. јул 1892, 308.

[5] Државни календар Краљевине Србије за годину 1898, Београд 1898, 94.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ПАНТЕЛИЋ (МИНИСТАР ЂОРЂЕ Р. ПАНТЕЛИЋ)

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ПАЈКИЋ (ОДБОРНИК СТОЈАН ПАЈКИЋ)

Аутор: Александар Бачко

 

Стојан Пајкић био је одборник Општине београдске на прелазу из 19. у 20. век. На ову функцију Пајкић је изабран 13. децембра 1892. године. По занимању је био шпекулант.[1]

У попису свечара у Београду, који датира из 1895. године, наводи се домаћин Стојан Пајкић, трговац. Његова крсна слава била је Ђурђиц, 16. новембра по новом календару.[2]

Године 1900, 22. јануара, на ванредном састанку Општинског одбора Београда, донета је одлука, „да регрутној комисији VII пуковског округа присуствују уместо председника општине кмет г. Јован Антонијевић, а уместо целокупног одбора одборници и то: … за Кварт варошки г. г. Стојан Пајкић и Давид Були“.[3]

У Београдским општинским новинама од 29. јула 1901. године, наводи се, да је краљ Александар Обреновић одликовао београдског одборника Стојана Пајкића Орденом Таковског крста IV реда, поводом годишњице свог венчања са краљицом Драгом.[4]

Године 1912, на адреси Косанчићев венац 22 у Београду, становао је рентијер Стојан Пајкић. Истовремено, у улици Браће Недића број 23 живео је Стеван Пајкић, такође рентијер.[5]

 

[1] Београдске општинске новине, година X, број 52, Београд 25. децембар 1892, 458.

[2] Имена свечара, ова књига важи само за Београд за 1895. годину, Издање штампарије Петра К. Танасковића, репринт издање, Београд 1994, 53.

[3] Београдске општинске новине, година XVIII, број 10, Београд 27. фебруар 1900, 40.

[4] Београдске општинске новине, година XIX, број 28, Београд 29. јул 1901, 147.

[5] Адресна књига Београда 1912, Београд 1912, део I, 114.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ПАЈКИЋ (ОДБОРНИК СТОЈАН ПАЈКИЋ)

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ОБТРКИЋ (ПУКОВНИК МАТА ОБТРКИЋ)

Аутор: Александар Бачко

 

Мата Обтркић био је атриљеријски потпуковник. Именован је решењем министра војног од 4. јануара 1890. године, за редовног члана Касирајуће комисије.[1]

Артиљеријског потпуковника Мату Обтркића наградио је 23. јула 1893. године краљ Александар Обреновић, на предлог војног министра, Орденом Таковског крста III реда. Том приликом је потпуковник Обтркић био ослобођен плаћања таксе за Орден.[2]

Краљ Александар Обреновић донео је 1. јануара 1894. године решење, на предлог председника Министарског савета (односно министра одбране), којим се пензионисани артиљеријски  потпуковник Мата Обтркић враћа у активну војну службу.[3]

Убрзо потом, 28. јануара 1894. године, Обтркић је постављен за команданта Тимочког артиљеријског пука. На том месту био је до 12. августа исте године, када је «разрешен свих дужности».[4]

Артиљеријски пуковник Мата Обтркић био је 1898. године управник «Главног слагалишта убојног материјала» у Београду. Ово «слагалиште» уједно је служило и за Дунавску дивизијску област.[5]

Пуковник у пензији Мата Обтркић живео је новембра 1916. године у Делиградској улици број 23, у Београду. У то време, Србија је била под окупацијом, а пуковник Обтркић болестан. Заједно са члановима своје породице, налазио се «у великој оскудици». У преписци објављеној децембра 1916. године у дневној штампи, помињу се имена појединих чланова Матиног домаћинства. У питању су били Христина Обтркић и њен син Душан.[6]

 

[1] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, број 1, година X, Београд 10. јануар 1890, 11 – 12.

[2] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XIII, број 31, Београд 2. август 1893, 853 – 854.

[3] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XIV, број 1 – 2, Београд 13. јануар 1894, 5.

[4] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XIV, број 4, Београд 29. јануар 1894, 102; Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XIV, број 35, Београд 19. август 1894, 941 – 942.

[5] Државни календар Краљевине Србије за годину 1898, Београд 1898, 35.

[6] Београдске новине, година II, број 268, Београд четвртак 9. новембар 1916, 3; Београдске новине, година II, број 310, Београд четвртак 21. децембар 1916, 8.

Прочитајте више „СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ОБТРКИЋ (ПУКОВНИК МАТА ОБТРКИЋ)“

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ОБТРКИЋ (ПУКОВНИК МАТА ОБТРКИЋ)

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – НИКОЛИЋ (СИМА НИКОЛИЋ)

Аутор: Александар Бачко

  

Међу одборницима Београдске општине, на ванредном састанку Општинског одбора, одржаном 8. јануара 1893. године, помиње се и Сима Николић.[1]

Сима Николић поново је изабран за одборника Београдске општине, 31. децембра 1899. године. По занимању је био магазаџија (власник магазе, односно „дућана“, или „складишта робе“).[2]

На ванредном састанку Општинског одбора Београда, 22. јануара 1900. године, донета је одлука, „да регрутној комисији VII пуковског округа присуствују уместо председника општине кмет г. Јован Антонијевић, а уместо целокупног одбора одборници и то: … за Кварт савамалски г. г. Ђорђе Митић и Сима Николић“.[3]

За београдског трговца Симу Николића је Одбор Београдске општине, на редовном састанку од 7. новембра 1900. године, издао званично уверење, да је „доброг владања и доброг имовног стања“.[4]

Године 1901, 29. јула, у „Београдским општинским новинама“, публикована су имена особа одликованих од стране краља Александра Обреновића, поводом годишњице његовог венчања. Међу одликованима се наводи Сима Николић, одборник Општине београдске, који је тада постао витез Ордена Таковског крста V реда.[5]

 

[1] Београдске општинске новине, година XVIII, број 6, Београд 17. јануар 1893, 9.

[2] Велимир Михајловић, Грађа за речник страних речи у предвуковском периоду (од времена пре Велике сеобе до Вуковог Рјечника 1818. године), II том (М – Ш), Институт за лингвистику у Новом Саду, Нови Сад 1974, 349; Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, пето издање, Сарајево 1985, 439; Београдске општинске новине, година XVIII, број 6, Београд 2. фебруар 1900, 23.

[3] Београдске општинске новине, година XVIII, број 10, Београд 27. фебруар 1900, 40.

[4] Београдске општинске новине, година XVIII, број 48, Београд 19. новембар 1900, 196 – 197.

[5] Београдске општинске новине, година XIX, број 28, Београд 29. јул 1901, 147.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – НИКОЛИЋ (СИМА НИКОЛИЋ)

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – МИЛОШЕВИЋ (БЛАГОЈЕ МИЛОШЕВИЋ)

Аутор: Александар Бачко

 

Београдски грађанин Благоје Милошевић изабран је за једног од „присутника испитивању окривљеника“ за Кварт палилулски за 1891. годину. По занимању је Милошевић био берберин.[1]

За једног од (заменика) одборника Београдске општине изабран је берберин Благоје Милошевић, 28. јула 1894. године. Вест о његовом избору објављена је у „Београдским општинским новинама“.[2]

У попису београдских свечара, који датира из 1895. године, наведен је домаћин Благоје Милошевић, берберин. Крсна слава му је била Свети Никола, 19. децембра по новом календару. У то време, у Београду су живели Милошевићи различитог порекла, који нису славили исте крсне славе.[3]

Благоје Милошевић се 29. јула 1901. године, помиње међу особама, које је одликовао краљ Александар Обреновић, поводом годишњице венчања са краљицом Драгом. Милошевић, одборник Београдске општине, том приликом је постао носилац Ордена Таковског крста V реда.[4]

Наредбом председника Београдске општине од 21. августа 1903. године, „о распореду рада међу г.г. кметове“, одређено је, између осталог: „Кмет г. Благоје Милошевић извиђаће и пресуђивати спорове испод десет динара и потрице; пазарних дана присуствовати на марвеном тргу, а сем тога биће члан свију комисија, које ће вршити колаудирање послова извршених за рачун државе“.[5]

Године 1906, представник Напредњачке листе за изборе у вароши Београду, тачније у Палилулском кварту, био је берберин Благоје Милошевић. Његов заменик био је Властимир Богић, чиновник Прометне банке.[6]

 

[1] Београдске општинске новине, година IX, број 4, Београд 21. јануар 1891, 13.

[2] Београдске општинске новине, година XII, број 35, Београд 21. август 1894, 150.

[3] Имена свечара, ова књига важи само за Београд за 1895. годину, Издање штампарије Петра К. Танасковића, репринт издање, Београд 1994, 89.

[4] Београдске општинске новине, година XIX, број 28, Београд 29. јул 1901, 147.

[5] Београдске општинске новине, година XXI, број 40, Београд 28. септембар 1903, 231.

[6] Правда, Орган Напредњачке омладине, година III, број 155, Београд 11. јун 1906, 1.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – МИЛОШЕВИЋ (БЛАГОЈЕ МИЛОШЕВИЋ)

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ЛЕШЈАНИН (ПУКОВНИК ЉУБОМИР ЛЕШЈАНИН)

Аутор: Александар Бачко

 

Љубомир Лешјанин био је син чувеног генерала и војног министра Милојка Лешјанина. Родио се у Београду, 1861. године. Љубомир је завршио нижу и вишу школу Војне академије, а потом се усавршавао у Француској.[1]

Пешадијски потпоручник Љубомир Лешјанин из ћупријске окружне војске одређен је 18. новембра 1880. године, решењем министра војног Милојка Лешјанина, за похађање зимског течаја.[2]

Из ћупријске војске је 9. априла 1881. године потпоручник Љубомир Лешјанин прекомандован у VI батаљон Пешадијске бригаде. Он је тамо постављен „за водника“ 4. чете.[3]

За ађутанта Књажевачке окружне команде постављен је потпоручник Љубомир Лешјанин, 13. јула 1881. године. Дотадашњи ађутант, поручник Милисав Симић разрешен је те дужности.[4]

Капетан II класе Љубомир Лешјанин, награђен је 28. априла 1893. године Орденом Таковског крста IV степена. У то време, Лешјанин је био командир 2. ескадрона II Коњичког пука.[5]

У српској војсци, тачније у коњици, Љубомир Лешјанин обављао је многе значајне дужности. Између осталог, био је командант Коњичког пука Краљеве гарде. За време „Балканског рата“, био је делегиран од стране српске владе у бугарску врховну команду. У Првом светском рату био је командант Шумадијске дивизије и делегат српске Врховне команде при штабу Источне француске војске у Солуну.[6]

Пензионисани коњички пуковник Љубомир Лешјанин преминуо је 21. јуна 1933. године у Београду, а сахрањен је 22. јуна. Опело му је вршено у Вазнесенској цркви. У време смрти, живео је у Крунској улици број 9. Лешјанин је остао упамћен „по својој свестраној стручности, по својој општој култури и по своме истинском родољубљу“.[7]

 

[1] Правда, година XXIX, број 10283, Београд 23. јун 1933. (у даљем тексту: Правда, 23. јун 1933), 6.

[2] Службени војни лист, година I, број 8, Београд 25. фебруар 1881, 142 – 144.

[3] Службени војни лист, година I, број 15, Београд 10. април 1881, 306.

[4] Службени војни лист, година I, број 29, Београд 15. јули 1881, 636.

[5] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XIII, број 18 – 19, Београд 7. мај 1893, 473.

[6] Правда, 23. јун 1933, 6.

[7] Правда, година XXIX, број 10282, Београд 22. јун 1933, 16; Правда, 23. јун 1933, 6.

Прочитајте више „СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ЛЕШЈАНИН (ПУКОВНИК ЉУБОМИР ЛЕШЈАНИН)“

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ЛЕШЈАНИН (ПУКОВНИК ЉУБОМИР ЛЕШЈАНИН)

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ЛАЗАРЕВИЋ (ПУКОВНИК АНТОНИЈЕ ЛАЗАРЕВИЋ)

Аутор: Александар Бачко

  

Судски поручник Антоније Лазаревић постављен је, решењем министра војног од  31. марта 1882. године, за аудитора Корпусног штаба Шумадијског кора, „уједно и при гарнизону“.[1]

Краљ Александар Обреновић, на предлог војног министра, одликовао је 2. августа 1893. године војно – судског мајора Антонија Лазаревића Орденом Таковског крста (IV реда).[2]

Решењем министра војног од 22. маја 1899. године, војно – судски потпуковник Антоније Лазаревић постављен је за сталног члана Испитне комисије за чин војно – судског мајора.[3]

У српском државном „часопису за правне и државне науке“, који се звао „Бранич“, наводи се, да је „озбиљнији и енергичнији рад на изради војног кривичног законодавства настао… тек 1894. године, када је за начелника судског одељења Министарства војног постављен садањи начелник судски пуковник г. Антоније Лазаревић, који је око израде пројеката поменутих закона од 1894. године дао најеклатантније доказе о тежњи за усавршавање нашег војног кривичнога законодавства, те да подигне ауторитет наших војних судова на ону висину, на којој се они налазе у страним сувременим војскама“.[4]

У тексту се даље наставља: „Судски пуковник г. Антоније Лазаревић, чим је дошао 1894. године за начелника судског одељења Министарства војног, поднео је реферат министру војном, да је крајње време, да се садањи војно-судски законик промени. Ондашњи министар војни – ђенерал г. Милован Павловић прихватио је овај реферат и одмах се отпочео рад на пројектима: закона о устројству војних судова, војног казненога закона и законика о (п)оступку војних судова у кривичним делима“.[5]

У наведеном тексту у „Браничу“, наводи се да „најпосле, садањи министар војни ђенералштабни потпуковник г. Милош М. Васић концем прошле године, образовао је стручну комисију под председништвом судског пуковника г. Антонија Лазаревића, а у коју су ушли као чланови: судски потпуковник г. Сава Карамарковић и судски капетани I-ве класе г. Миј. М. Васић и г. Гојко Павловић, приступила је коначној изради поменутих пројеката“.[6]

Судски пуковник Антоније Лазаревић постављен је 1901. године, на предлог министра војног, за заменика сталних судија Великог војног суда. Седиште ове правосудне институције било је лоцирано у Београду.[7]

Краљ Петар Карађорђевић донео је, 12. децембра 1904. године, на предлог војног министра ђенерала (каснијег војводе) Радомира Путника, указ о пензионисању судског пуковника Антонија Лазаревића.[8]

 

[1] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година II, број 14, Београд 2. април 1882, 405.

[2] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XIII, број 31, Београд 2. август 1893, 857.

[3] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XIX, број 21, Београд 29. мај 1899, 591 – 592.

[4] Бранич, Часопис за правне и државне науке, Орган Удружења јавних правозаступника у Србији, број 3 – 4, година VIII, Београд март – април 1901. (у даљем тексту: Бранич, март – април 1901), 226 – 227.

[5] Бранич, март – април 1901, 227.

[6] Бранич, март – април 1901, 227.

[7] Бранич, Часопис за правне и државне науке, Орган Удружења јавних правозаступника у Србији, број 5 – 6, година VIII, Београд мај – јуни 1901, 546.

[8] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XXIV, број 48, Београд 15. децембар 1904, 952.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ЛАЗАРЕВИЋ (ПУКОВНИК АНТОНИЈЕ ЛАЗАРЕВИЋ)

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ЈУРИШИЋ-ШТУРМ (ПОТПУКОВНИК ЕВГЕНИЈЕ ЈУРИШИЋ-ШТУРМ)

Аутор: Александар Бачко

Евгеније Јуришић – Штурм био је рођени брат чувеног генерала Павла Јуришића – Штурма. Браћа Штурм првобитно су били пруски официри, Лужички Срби по националности. Године 1876. дошли су у Србију као добровољци. Променили су, односно посрбили презиме у Јуришић-Штурм. Прешли су у православну веру, а за своју крсну славу прихватили су Светог Саву.[1]

Потпоручник Јевђеније (Евгеније) Јуришић–Штурм постављен је 31. марта 1882. године, решењем министра војног, за ађутанта II батаљона. Пре тога се налазио на функцији „водника 3. чете истог батаљона“.[2]

До 16. маја 1888. године, пешадијски капетан II класе Евгеније Јуришић-Штурм био је хонорарни професор немачког језика на Војној академији у Београду.[3]

Испит за мајорски чин положио је 1892. године дотадашњи пешадијски капетан I класе  Евгеније Јуришић-Штурм.[4]

Краљ Александар Обреновић, на предлог војног министра, одликовао је 2. августа 1893. године пешадијског мајора Евгенија Јуришића-Штурма Орденом Таковског крста (IV реда).[5]

Резервни пешадијски потпуковник Евгеније Јуришић–Штурм преминуо је у Београду, 1. априла 1902. године. Вест о његовој смрти објављена је у „Службеном војном листу“.[6]

 

[1] Александар Јовановић, Седам ратова генерала Павла Јуришића Штурма, 1991, 11, 151 – 152.

[2] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година II, број 14, Београд 2. април 1882, 399 – 400.

[3] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година VIII, број 21, Београд 20. мај 1888, 633 – 634.

[4] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XII, број 54, Београд 31. децембар 1892, 1511 – 1512.

[5] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XIII, број 31, Београд 2. август 1893, 857.

[6] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XXII, број 16, Београд 20. април 1902, 311 – 312.

Прочитајте више „СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ЈУРИШИЋ-ШТУРМ (ПОТПУКОВНИК ЕВГЕНИЈЕ ЈУРИШИЋ-ШТУРМ)“

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ЈУРИШИЋ-ШТУРМ (ПОТПУКОВНИК ЕВГЕНИЈЕ ЈУРИШИЋ-ШТУРМ)