Аутор:
Александар Бачко
Један од чланова управе Народне банке био је Михајло Павловић. Он је на то место дошао после смрти свог ортака Косте Месаровића, 1886. године. Павловић је био и председник Српске кредитне банке. Активно је учествовао у раду Главног трговачко – занатлијског одбора. После престанка постојања те установе, са друговима је основао Српско трговачко удружење и у њему радио. Био је члан Напредне странке и посланик у Народној скупштини 1882. и 1894/96. године. Био је у делегацији, која је безуспешно одвраћала краља Александра Обреновића од брака са Драгом Машин.[1]
Ћир Михајло, како су га звали у Београду, родио се у Божурњи, недалеко од Тополе, 1840. године. После завршене основне школе, постао је шегрт у трговини, а после две године и калфа. Касније је прешао у Београд и био калфа у трговини Антонија Пајовића. Тамо је упознао Косту Месаровића и уортачио се са њим. Они су 1865. године отворили фирму „Месаровић и Павловић“, о којој је већ било речи код описа породице Месаровић. Михајло је 1884. године купио плац између Дубровачке (Краља Петра) и Рајићеве улице и ту сазидао зграду. Умро је у избеглиштву у Крушевцу 1915. године, где је чувао трезор Народне банке.[2]
Павловић је имао рођеног брата Ђоку, који је радио у његовој фирми. Са супругом Милицом, Михајло је имао сина и три ћерке. Михајлове ћерке биле су: Вука, која се удала за трговца Драгомира Радуловића, Лепа, удата за винарског трговца Илију Јовичића и Зора, супруга потпуковника Косте Хорстига. Михајлов син је био Милорад, који се родио 1869. године. Он се касније такође прикључио породичном послу, као ортак. Милорад је био ожењен са ћерком цариника Димитрија Јовановића. Био је потпредседник Српског трговачког удружења и председник Опште привредне банке. Умро је 1926. године. Оставио је четири сина: трговца Мику, чиновника Владу, Воју (правника и чиновника Народне банке) и Милана, који је такође био чиновник Народне банке. Мика се оженио Марицом, ћерком професора Атанасија Поповића. Влада је умро млад. Воја се оженио ћерком министра Летице, са којом је имао једног сина. Милан је такође имао једног сина.[3]
У Божурњи и данас живе Павловићи. Они славе Светог архиђакона Стефана, кога слави и београдски огранак ове фамилије. Павловићи представљају огранак божурњског рода Симића, који слави Светог Стефана. Симићи се деле на огранке са презименима: Манојловић, Ђорђевић, Вуковић и Павловић. Укупно их је било 30 домаћинстава, у периоду између два светска рата. Преци су им се доселили пре Првог српског устанка „од Бијелог Поља – Сјенице“. Сродни су по мушкој линији са Благојевићима у Жабарима и Спасићима у Тополи. Према предању, када су „Симићи дошли у Божурњу, кмет Савко (од Савковића) није им дао да се настане, те… они крену натраг и дођу до Лужница (Лепеница). На наваљивање осталих сељака, Савко се предомисли, пошаље човека да их врати и да им земљиште да подигну куће и да се настане“. У Божурњи живе и Павловићи који славе Светог Арханђела Михаила. Они представљају огранак рода Швабића и нису ни у каквом сродству са својим презимењацима, који славе Светог архиђакона Стефана.[4]
Поменути Благојевићи у Жабарима у области Јасеница, сродници Симића, такође славе Светог Стефана. Било их је 15 домаћинстава са презименом Благојевић и 2 домаћинства са новијим презименом Милованчевић, око 1920. године. Очували су предање, да им је старо презиме било Величковић. Према њиховој породичној традицији, „од Сјенице – Бијелог Поља“ доселила су се три брата. Од једног су се формирали Спасићи у Тополи, од другог Пиштољевићи у Горовичу (њихов огранак су жабарски Благојевићи), а од трећег брата настали су Симићи у Божурњи.[5]
Пиштољевићи, који живе у Горовичу (Јасеница) такође славе Светог архиђакона Стефана и имају предање о пореклу „од Сјенице – Бијелог Поља“. Деле се на: Петровиће, Михајловиће, Глишиће, Станковиће и Величковиће. Било их је укупно 16 домаћинстава, после Првог светског рата. Знају за сродство са Пиштољевићима у Јунковцу и Благојевићима у Жабарима.[6]
У јасеничко насеље Јунковац преци фамилије Пиштољевић преселили су се из недалеког Горовича, у првој половини 19. века. Деле се на: Антонијевиће, Стевиће, Илиће и Михаиловиће (укупно 18 домова). Као и други њихови сродници, Пиштољевићи славе Светог Стефана.[7]
Спасићи у Тополи славе исту крсну славу, а око 1920. године била су их 4 домаћинства. Очували су традицију о пореклу „од Сјенице – Бијелог Поља“ и сродству са Симићима у Божурњи и Благојевићима у Жабарима.[8]
[1] Миливоје М. Костић, Успон Београда, Библиотека града Београда, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 1994. (у даљем тексту: Костић, књ. 1), 81 – 83.
[2] Костић, књ. 1, 79, 83.
[3] Костић, књ. 1, 82 – 85.
[4] Аутор се захваљује др. Александру Б. Срећковићу на информацијама; Боривоје М. Дробњаковић, Јасеница, С.К.А, Српски етнографски зборник 25, Насеља и порекло становништва 13, Београд 1923. (у даљем тексту: Дробњаковић, Јасеница), 280 – 281; Имена свечара, ова књига важи само за Београд за 1895. годину, Издање штампарије Петра К. Танасковића, репринт издање, Београд 1994, 65, 104.
[5] Дробњаковић, Јасеница, 301.
[6] Дробњаковић, Јасеница, 299.
[7] Дробњаковић, Јасеница, 309.
[8] Дробњаковић, Јасеница, 362.
Породично порекло 