Породица Чекић из Чуруга

Фамилија Чекић је из Чуруга у Шајкашкој области (југоисточна Бачка). Крсна слава ове породице је св. Никола. Чекићи у Чуругу су забележени у православним црквеним матицама у периоду од 1783. до 1864. године укупно чак 139 пута. Ово презиме је забележено и у Врбасу 1787. и у Врањеву у Банату 1836. године. Нешто измењена варијанта овог презимена, Чекићев, забележена је у Мошорину 1849. године два пута. Наведени носиоци презимена Чекић и Чекићев у другим местима су свакако били пореклом из Чуруга. У време пописа Чуруга 1720. године презиме Чекић није постојало у овом месту.1)

Међу житељима Петроварадинског Шанца (каснијег Новог Сада), који су 1736. године поседовали винограде на обронцима Фрушке Горе, у атару Петроварадина, помињу се Субота Цекин, или како поједини аутори транскрибују његово презиме, Чекин (Sobota Czekin) и његов презимењак Мишко (Misko Czekin). Не може се поуздано рећи, да ли су они били неки од даљих сродника чурушких Чекића, али вероватно нису.2)

Године 1785. Максим Чекић је откупио један руски минеј (црквену књигу) и приложио је цркви у Бочару, о чему је оставио запис на тој књизи. Викентије Чекић био је 1887. године један од ктитора цркве св. Николе у Иригу. Као тутор исте цркве помиње се 1926. године Милан Чекић. У Бочару данас нема ове породице, нити је упамћено да је икада ту живела, а ни у Иригу нису забележени у старије време. Вероватно су у питању особе које су припадале огранцима рода чурушких Чекића.3)

Презиме Чекић је на простору Славоније, Баније, северне Хрватске и Истре релетивно често. Тако је средином 20. века, у Кострешима код Костајнице живело 6 домаћинстава ове породице са укупно 30 укућана, а у недалеком Шашу 7 кућа Чекића са 24 носиоца овог презимена. Истовремено, у Крунчићима код Пореча је било 5 домова ове породице са укупно 29 укућана, а у Ровињу 56 носилаца овог презимена у 18 домова. У Нијемцима код Винковаца је 1948. године било 17 Чекића у 4 куће, док је истовремено у Врбањи код Жупање било 1 њихово домаћинство са 11 чланова породице. Чекићи се тада наводе и у другим насељима, али су тамо били мање бројности. Крајем 19. столећа је забележено, да на простору Горње Крајине (у коју спада и Банија) Чекићи славе св. Јована, св. Ђорђа и св. Николу.4)

Године 1755. у попису избеглица из Босне на Банију, међу породицама које су примљене у контумац код Костајнице, наводи се и фамилија Марка Чекића (Marko Chekich). Заједно са Марком, који је тада био 43 године стар, пописани су и чланови његове породице: Никола (14 година), Пејо (12 година), Јела (44), Станисава (15) и „Mirsa“(женска особа, тада стара 8 година). Из овог документа се може видети, да Чекићи на Банији представљају огранак истоимене породице из Босанске Крајине.5)

Према подацима из 1948. године, у Далмацији се јављало и презиме Чеко. Оно је тада било заступљено у већем броју у следећим местима: Полача код Книна (45 у 7 кућа), Книн (14 у 3 куће), Коњеврате код Шибеника (46 у 12 домаћинстава) и Оврље код Сиња (40 у 8 домова). Последње две породице су, по свему судећи римокатоличке. Носилаца овог презимена је било и у другим местима, али у мањем броју. Наведени Чекићи и Чеке у Далмацији и на Банији представљају огранке једног рода, а вероватно су са њима сродни и њихови презимењаци у Истри и Славонији.6)

Чланови породице Чеко у Полачи код Книна славе Ђурђевдан и знају за своје порекло из (западне) Босне. Преци ове породице досељени су у Далмацију крајем 17. или почетком 18. века, иако је у појединој литератури неосновано забележено да су досељени „у 16. веку“. Била су их 4 домаћинства око 1920. године у Полачи. Неки аутори сматрају да је ова полачка фамилија пореклом из Граховског Поља у Босни, где има Чека са истом крсном славом. Граховске Чеке, међутим, имају традицију о свом пореклу из Полаче. Свакако није утемељена конструкција, да је ова породица «из Грахова црногорског» и да су се звали «Јовичевићи… почетком 18. века». Презиме Чеко су добили тако што су им преци “као граничари најамници… сачекивали пролазнике.” Огранак ове породице представљају Чеке у Книну, које такође славе св. Ђорђа.7)

Занимљива је чињеница, да огранак граховских Чека по мушкој линији такође представља и породица Принцип, од које је био чувени Гаврило Принцип. Чланови ове породице такође славе Ђурђевдан. Прозвали су се својим новим презименом због тога, што је њихов предак Тодор носио раскошно народно одело и јахао белог коња, па су га прозвали Принцип (народни назив за млетачког дужда).8)

Презиме Чекић се јавља и у већем броју парохија Дабробосанске митрополије. Осамдесетих година 19. века је ово презиме постојало у следећим босанским парохијама: Бања Лука, Бошковићи, Јаворани, Кола и Лакташи код Бања Луке, затим Машићи – Романовци, Милошево Брдо – Грбавица, Турјак и Драгељи код Босанске Градишке, Лепеница код Прњавора, као и Костајница и Читлук код Босанске Дубице. Све наведене фамилије славе Ђурђевдан. У Босни има и Чекића са другим славама: св. Стефана славе носиоци овог презимена у парохијама Бања Лука и Бољанић код Маглаја, св. Јована у Рекавицама код Бања Луке, а св. Николу у Кокорима код Прњавора. Из наведеног се може видети, да су Чекићи у Босни претежно лоцирани у околини Бања Луке и Босанске Градишке, на простору Босанске Крајине, и да углавном славе св. Ђорђа.9)

Презиме Чеко је крајем 19. века забележено у парохијама Босанско Грахово и Саница код Кључа, на простору Дабробосанске митрополије. Носиоци овог презимена славе Ђурђевдан. Можда погрешно забележену варијанту овог презимена представља и презиме Чехо, чији носиоци славе Ђурђевдан, а крајем 19. столећа су живели у парохијама Рибник код Кључа и Гламоч. Наведени Чекићи и Чеке по Босни су сродници Чека и Чекића у Далмацији и на Банији.10)

Бројни су огранци римокатоличке породице Чеко у Ливањском Пољу у Босни. Чеке ове конфесионалне припадности данас живе у следећим местима Ливањског Поља: Пролог, Чуклић, Вржерале, Подхум, Забришће и Велики Губер. Преци ових породица живели су у Срђевићима у Ливањском Пољу, где су забележени у документима 1741. и 1743. године. Одатле су прво прешли у Чуклић, а затим и у друга места. У Срђевићима је 1743. године пописано домаћинство Павла Чеке (Paulus Cecho), у коме је укупно било чак 22 укућана. Истовремено је у Стипанићима код Дувна пописано римокатоличко домаћинство Матеје Чеке (Matthaeus Cecho) са укупно 8 чланова, затим Илије Чеке (Elias Checa) и његових 10 укућана у Дабар – Унцима код Старог Мајдана и шесточлано домаћинство Илије Чекића (Elias Checich) у месту „Guciagora – Maglinee“ у лашванском крају, које је било исте вероисповести. Свакако су сродни са својим православним презимењацима.11)

У Чуруг је 1781. године досељена једна већа група „Шијака“ (православних Срба) из Далмације. С обзиром, да се Чекићи у Чуругу помињу континуирано у црквеним матичним књигама од 1783. године (иако су тамошње матице вођене још од 1742), а у Далмацији и данас живи бројна српска породица Чеко, ова чурушка породица свакако представља огранак поменутих далматинских Чека.12)

Чурушки Чекићи, дакле, свакако представљају огранак фамилије Чеко из северне Далмације, по свој прилици из Полаче код Книна. У Полачу су се преци овог рода доселили из западне Босне. По западним крајевима (Далмација, Босанска Крајина, Банија и друге области) бројни су огранци овог рода са презименима Чекић, Чеко и, највероватније, Чехо. У сродству по мушкој линији су им и Принципи у Граховском Пољу у Босни. Презиме Чеко, од кога се свакако развило и презиме Чекић, према традицији, долази по томе, што су преци овог рода као граничари сачекивали пролазнике. Те породице претежно славе св. Ђорђа, али постоје и њихови огранци који су променили славу, а такође и њихови римокатолички сродници и презимењаци. Преци Чекића су се свакако доселили у Чуруг у једном већем досељавању далматинских Срба у ово место, 1781. године. Непосредно после тога, 1783. године, Чекићи се појављују у чурушким матичним  књигама, где се интензивно помињу у каснијем периоду. Из Чуруга свакако воде порекло поједини огранци овог рода по Бачкој (Врбас, Мошорин) и другим суседним пределима, који носе презимена Чекић и Чекићев.

АЛЕКСАНДАР БАЧКО    

Иницијатор и покровитељ овог рада је господин Милорад Ћустић из Француске.

ИЗВОРИ

1)       Гордана Вуковић, Љиљана Недељков, Речник презимена Шајкашке (18. и 19. век), Филозофски факултет у Новом Саду, Институт за јужнословенске језике, Нови Сад 1983,  стр. 191; Живан Сечански, Пописи становништва Бачке током осамнаестог века, грађа за историју насеља и становништва, С.А.Н.У, Посебна издања, књ. CXCIII, Етнографски институт, књ. 3, Београд 1952, стр. 394 – 395.

2)       Веља Миросављевић, Новосађани виноградари 1736, Гласник Историског друштва у Новом Саду, књ. 6, Сремски Карловци 1933, стр. 219 – 220.

3)       Петар Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. II, Матица српска, Покрајински завод за заштиту споменика културе Војводине, Нови Сад 1995, стр. 5; Петар Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књ. IV, Матица српска, Покрајински завод за заштиту споменика културе Војводине, Нови Сад 2000, стр. 158, 344; Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/37, историја насеља и становништва, С.А.Н.У, Посебна издања, књ. Етнографски институт, књ. 1, Београд 1950, стр. 164 – 166; Јован Ердељановић, Срби у Банату, Нови Сад 1992, стр. 278 – 280.

4)       Лексик презимена С.Р. Хрватске, Ј.А.З.У, Институт за језик, Загреб 1976, стр. 108; Милан Радека, Горња Крајина или Карловачко владичанство, Загреб 1975, стр. 367.

5)       Славко Гавриловић, Грађа за историју Војне границе у XVIII веку, књига II, Банска Крајина XVII – XVIII век, С.А.Н.У, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа,  II одељење – споменици на туђим језицима, књ. XXXIV, Београд 1997, стр. 523 – 524.

6)       Лексик…, 108.

7)       Саво Накићеновић, Книнска Крајина, Београд – Книн 1990, стр. 91, 109; Мишо Урош, Јово Дмитровић, Тромеђа, три међе једног народа, Београд – Книн 1994, стр. 176 – 177; Борислав Шарић, Буковица и Котари, Београд 1998, стр. 120.

8)       Урош, Дмитровић, наведено дело, стр. 176 – 177; Петар Рађеновић, Унац, С.А.Н, Српски етнографски зборник 56, Насеља и порекло становништва 30, Београд 1948, стр. 547.

9)       Ђорђе Јањатовић, Презимена Срба у Босни, Сомбор 1993, стр. 387.

10)   Јањатовић, наведено дело, стр. 387.

11)   Марио Петрић, Поријекло становништва, Ливањско Поље, Гласник Земаљског музеја, Етнологија, св. 16, Сарајево 1961, стр. 43, 45, 46, 53, 55, 61; Лука Ђаковић, Прилози за демографску и ономастичку грађу Босне и Херцеговине, I, А.Н.У.Б.И.Х, Грађа, књ. 23, Одјељење друштвених наука, књ. 19, Сарајево 1979, стр. 27.

12)   Душан Ј. Поповић, Срби у Бачкој до краја осамнаестог века, историја насеља и становништва, С.А.Н.У, Посебна издања, књ. CXCIII, Етнографски институт, књ. 3, Београд 1952, стр. 166; Вуковић, Недељков, наведено дело, стр. 64, 191.

Породица Чекић из Чуруга