Aleksandar Bačko – review of twenty years of research work

Igor Mojsilović has published his new e-book, „Aleksandar Bačko – review of twenty years of research work“.

Editor of this book is Miodrag Rođenkov.

Book „Aleksandar Bačko – review of twenty years of research work“ has 108 pages.

The e-book can be downloaded free (in PDF format), following this link:

Aleksandar Backo – osvrt…

Aleksandar Backo - korice

 

Advertisements
Aleksandar Bačko – review of twenty years of research work

Александар Бачко – осврт на двадесет година истраживачког рада

Игор Мојсиловић је у електронској форми објавио биографску књигу „Александар Бачко – осврт на двадесет година истраживачког рада“.

Монографија је обима 108 страна.

Уредник је Миодраг Рођенков.

Монографију „ Александар Бачко – осврт на двадесет година истраживачког рада “ можете бесплатно преузети у PDF формату, путем следећег линка:

Aleksandar Backo – osvrt…

 

Aleksandar Backo - korice

 

Александар Бачко – осврт на двадесет година истраживачког рада

Породица Балтезаревић – Митић у Нишу и Београду

Ђорђе (Ђока) Митић, мењач новца, помиње се међу београдским свечарима 1895. године. Крсна слава му је била Свети Никола. У истом списку се наводи и дуванџија Ставра Митић, који је такође славио Никољдан. Можда је он био Ђокин рођак. Као власник мењачке радње у Београду, Ђорђе Митић се помиње у „Трговинско – занатлиском шематизму Краљевине Србије“, који датира из 1896/97. године. Он се помиње 1902/03. године у Београду, међу „дувана и монополисаних хартија продавцима“. Исте године се помиње и међу мењачима новца. Те послове је обављао и 1910/11. године. Ђорђе се наводи и 1912. године, у списку београдских „банкара, мењача и продаваца срећака Државне класне лутрије“. У истом списку се помиње и његов син, Владислав Ђ. Митић, који је имао посебан локал. Обе радње су биле лоциране у Карађорђевој улици 21. Ђорђев број телефона био је тада 145, а Владислављев 1747.[1]

 

Ђорђе Митић је по доласку у Београд био дуванџија (трговац дуваном), а тек касније се почео бавити мењачким послом. Као члан дуванџијског еснафа у српској престоници помиње се током 1878. године. Можда је његов брат или рођак био Мијајло (Мијаило) Митић, који се поред Ђорђа 1878. помиње у списку истог еснафа. Из записа о Мијаиловој смрти у матичним књигама Саборне цркве (23. септембра 1893) сазнајемо, да је био рођен у Нишу око 1838. године и да је био ожењен. Можда је он био идентичан са Мијаилом Митићем, трговцем из Ниша, који се као „путник“ помиње 1858. године у Београду. Године 1881, у „Списку лица уписаних, који дуванџијску радњу обављају у Кварту савамалском“ помиње се Ђока Митић. За њега је тада било забележено, да прерађује домаћи и страни дуван.[2]

 

Београђанин Ђорђе Митић поседовао је парни млин у Убу. У поменутом „Трговинско – занатлиском шематизму“ се наводи, да је тај млин дошао у Митићев посед током 1884. године. У литератури се наводи, да  је исти млин био његов и 1896/97. године. Међутим, из до сада непубликоване тапије од 1. августа 1900. године, можемо сазнати, да је београдски трговац Ђока Митић управо тог дана купио „од Радомира – Лаке Нешића, бившег мех(анџије) из Уба“ два плаца на чаршији тог места. На тим плацевима су били лоцирани „зграда начињена за парни млин од чврстог материјала“ и „чардак – магаза зидана“. Плацеви су купљени за 1610,50 и за 750 динара. Не може се поуздано утврдити, да ли се ради о поновној куповини истог млина, који је краће време био у Нешићевом поседу, или је у питању био други млин у Убу. У „Трговинским шематизмима“ из 1902/03. и 1910/11. године је Ђорђе Митић такође забележен као власник парног млина у Убу.[3]

 

Георгије (Ђорђе) Митић, дуванџија, житељ београдски, венчао се 12. октобра 1875. године са Милевом, ћерком земунског житеља Алексија Секулића. Милева, рођена у Земуну, била је тада стара 21 годину, док је Ђорђе имао 28 (дакле, био је рођен око 1847. године). Њих двоје су имали више деце: Александра (умро 17. фебруара 1878, у узрасту од 1 ½ године), Душана (13. децембар 1880 – 22. август 1891), Владислава (видети следећи пасус), Вукосаву (12. јануар 1890 – 21. март 1890) и Даницу (умрла у својој 12. години, 9. августа 1905), а највероватније је њихов син био и Мита Митић, о коме ће даље бити више речи. Ђорђе је умро у Београду, 22. јуна 1913. године. Његова супруга Милева умрла је током фебруара 1928. године, такође у Београду.[4]

 

Владислав Митић, син Ђорђа и Милеве, рођен је у Београду, 23. јуна 1884. године. По занимању је био мењач новца и трговац. Заједно са својим оцем је водио радњу у Карађорђевој улици, а после његове смрти самостално. Био је ожењен са Зорком, ћерком свештеника Јосифа Грујића из Качфале (Јагодњака) у Барањи. Јосиф је био братанац пакрачког епископа и администратора Карловачке митрополије, Никанора Грујића. Владислав и Зорка су имали ћерку јединицу Надежду (Наду), рођену 1912. године. Нада се удала за Љубишу Бачка, чиновника досељеног из Книна и са њим добила сина Владимира Бачка. Владислав Митић је умро у заробљеништву, у логору код града Сливена у Бугарској, највероватније током 1917. године.[5]

 

Мита Митић је највероватније био син Ђорђа Митића. Мита се помиње међу закупцима у Карађорђевој 19, дакле на истој адреси на којој и Ђорђе и Владислав Митић. Мењачница породице Митић на тој адреси једно време је радила под фирмом „М. Ђ. Митић“, што су највероватније били Митини иницијали. Он је можда био идентичан са Митом Митићем, „потпуковником“ (потпоручником?) старим 26 година, који је умро у октобру 1909. године и сахрањен на Новом гробљу.[6]

 

Чланови ове београдске фамилије нису ни у каквом сродству са појединим другим Митићима који су живели у Београду у другој половини 19. и почетком 20. века (као што су Митићи са славом Свети Јован, или фамилија каснијег досељеника из Ниша, истакнутог трговца Владе Митића).[7]

 

Наведени београдски Митићи мењачи (и трговци дуваном) воде порекло из града Ниша. Одатле је досељен Ђорђе – Ђока Митић, вероватно током шездесетих година 19. века. Старо презиме ове породице било је Балтез. Као варијанте њиховог презимена јављали су се и нестали облици Балтезовић и Балтезаровић. Данас у Нишу има више домаћинстава Балтезаревића, који су у сродству са београдским мењачима Митићима по мушкој линији. Ђорђе се, по свему судећи, прозвао Митић по личном имену свог оца, Мите Балтеза.[8]

 

Један од истакнутијих чланова ове нишке породице био је трговац Сотир М. Балтезовић. Рођен је у Нишу, 8. јула 1858. године. Он је, између осталог, поседовао бакалницу у улици Обилићев Венац у Нишу. Био је 1893. године одликован Ореденом Таковског крста V степена. Сотир Балтезовић се помиње у „Трговинско – занатлиском шематизму Краљевине Србије“ из 1896/97. године, као власник бакалнице у Нишу, ужарске радње у Лесковцу и као трговац житом у том граду. Био је у више наврата посланик у Народној скупштини Србије (између 1897. и 1899, као и 1907. године). Сотир Балтезовић је 1910/11. године поменут као власник „ресторације железничке станице“ у Нишу.[9]

 

Године 1884/85. се у попису власника земљишта у Нишу помиње неколико чланова ове породице. Тада су међу нишким домаћинима који су поседовали парцеле били трговац Васка М. Балтезовић „и браћа“. Њихов плац био је пописан под редним бројем 209/389, а на њега су плаћали 3 динара и 20 пара пореза.[10]

 

Бакал Никола Балтезовић био је 1884/85. године поседник плаца у Нишу, који је био заведен под редним бројем 211/395. Никола је на овај земљишни посед плаћао порез од 88 динара и 24 паре.[11]

 

Никола М. Балтезовић је у то време држао нишки плац заведен под бројем 212/396, заједно са Ставром М. Пекмезановићем. На ову парцелу је порез износио 50 динара и 72 паре.[12]

 

Манча Емануело Митић – Балтез је 1884/85. године поседовао плац у Нишу, који је био заведен под редним бројем 258/489. На њега је плаћао порез у износу 1 динар и 60 пара. Поменути Манча је једини забележени носилац презимена Митић, међу нишким Балтезима (Балтезаревићима), у нама познатим документима.[13]

 

Чланови овог рода се помињу у Нишу и у другим документима током 19. и почетком 20. века. Тако се међу оснивачима Српско – јеврејске трговачке задруге 1889. године (погрешно је забележено 1898) помиње нишки трговац Стојан Балтезаревић. Један од првих ученика Трговинске школе у Нишу 1893/1894. године био је Драги Балтезаревић, који је касније постао „веома угледан трговац“. У Споменици нишке Саборне цркве из 1894. године, као приложници ове цркве наводе се: бакалин Стојан Балтезаровић, Сотир Балтезовић, Прока Балтезаревић и механџија Миле Балтезаревић. Крајем 19. или почетком 20. века је Риста Балтезаревић био власник кафане „Добрич“ у Нишу.[14]

 

У литератури је забележено предање о томе, како су преци породице Балтез(овић) стекли знатну имовину у време ослобођења Ниша од Турака, 1878. године.[15]

 

Родоначелник ове фамилије је, према породичној традицији, учествовао на (Божићној) манифестацији, маскиран као „цар Балтазар“. Највероватније је у питању био вертеп са маскираним учесницима. Због тога је стекао лични надимак Балтез, односно Балтезар, по ком је његово потомство прозвано Балтезаревићима (Балтезима, Балтезовићима).[16]

 

Према породичном предању, преци фамилије Балтезаревић су се у Ниш доселили из Кнез Села. У питању је насеље у близини Ниша, североисточно од овог града.[17]

 

Породице са презименом Балтез (Балтеза), као и слични топоними, забележени су и у другим земљама. Наиме, код Елбасана и данас постоји село Балтез, а истоимено насеље постоји и недалеко од града Фијерија. У Албанији у наше време има хришћана и муслимана, који се презивају Балтеза. Презиме Балтез (Balthes) забележено је и међу Немцима у долини Рајне, у Ердељу и по другим областима. Ово немачко презиме формирано је од мушког личног имена Балтазар. Није могуће са сигурношћу утврдити евентуалне родбинске везе неке од ових фамилија, са породицом Балтезаревић – Митић у Нишу и Београду.[18]

 

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Београд, децембар 2015.

 

 

 

Напомена: овај текст представља допуњену и кориговану верзију текста Александра Бачка „Митић – Балтез (Балтезовић, Балтезаревић)“, који је први пут био објављен на интернет презентацији „Српски деспот“  www.srpski-despot.com

 

 

Извори

[1] Имена свечара, ова књига важи само за Београд за 1895. годину, Издање штампарије Петра К. Танасковића, репринт издање, Београд 1994. (у даљем тексту: Имена свечара), 89; С. Р. Христић, Трговинско занатлиски шематизам Краљ. Србије за 1896 – 97, Београд 1896/97. (у даљем тексту: С. Христић 1896/97), 141; С. Р. Христић, Трговинско занатлиски шематизам Краљ. Србије, Београд 1902/03. (у даљем тексту: С. Христић 1902/03), 88, 107; Трговинско – занатлиjскo – индустријски шематизам Краљ. Србије, VI, уредник Е. Јевремовић, Београд 1910/11. (у даљем тексту: Шематизам 1910/11), 16, 33; Адресна књига Београда 1912, Београд 1912. (у даљем тексту: Адресна књига), део III, 147.

[2] Живети у Београду 1868 – 1878, књ. 4, Историјски архив Београда, Београд 2006. (у даљем тексту: Живети…, књ. 4), 258; Живети у Београду, 1879 – 1889, књ. 5, Историјски архив Београда, Београд 2007, 269 – 270; Станиша Војиновић, Прилог библиографији штампаних књига и претплатницима из јужне Србије (1815 – 1912), Нишки зборник 13, Ниш децембар 1983, 102.

[3] С. Христић 1896/97, 75 (друга пагинација); Тапија Ваљевског првостепеног суда од 8. августа 1900. године, број 18991 (документ у поседу аутора); Тапија Ваљевског првостепеног суда од 8. августа 1900. године, број 18991 (други документ са истим бројем, у поседу аутора); С. Христић 1902/03, 18 (додатак).

[4] Општина Земун, Протокол венчаних цркве Светог оца Николаја у Земуну (за годину 1875); Општина Стари Град, Саборна црква Светог Арханђела Михаила, Протокол рођених 1877 – 1891. године. (у даљем тексту: Стари Град, рођени 1877 – 1891), 111 – 112 и др; Историјски архив Београда, општина Стари Град, Саборна црква Светог Арханђела Михаила, Матична књига умрлих 1877 – 1892. године, инвентарни број 27; Општина Стари Град, Саборна црква Светог Арханђела Михаила, Протокол умрлих 1905 – 1916. године (у даљем тексту: Стари Град, умрли 1905 – 1916), 11, 149; Управа Новог гробља у Београду, архивски подаци (у даљем тексту: Управа Новог гробља).

[5] Стари Град, рођени 1877 – 1891.

[6] Адресна књига, део III, 147; фотографија у поседу аутора; Управа Новог гробља.

[7] Имена свечара, 11, 12.

[8] Стари Град, умрли 1905 – 1916, 149; по саопштењу пок. Надежде – Наде Бачко, рођене Митић (Балтезаревић), шефа рачуноводства Машинског факултета у Београду.

[9] Шематизам одликованих лица у краљевини Србији од 1865. до краја 1894. године, Издање Канцеларије краљевских ордена, Београд 1895, 22; С. Христић 1896/97, 319, 322, 359; Славица Тимотијевић, Народна скупштина 1858. – 1918, Архив Србије, Сумарни инвентар, Београд 1978, 245; Олга Поповић – Обрадовић, Каква или колика држава, Огледи, бр. 12, Београд 2008, 85; Миомир С. Наумовић, Насеље Стари Монопол, прилог урбаној историји Ниша, Нишки зборник, бр. 11, Ниш мај 1982. (у даљем тексту: Наумовић), 141; Шематизам 1910/11, 192.

[10] Видосава Стојанчевић, Етничка, демографска и социјално – економска структура Ниша после ослобођења од Турака (1878 – 1885), Издања Народног музеја у Лесковцу, Лесковачки зборник 13, Лесковац 1973. (у даљем тексту: Стојанчевић), 183.

[11] Стојанчевић, 183.

[12] Стојанчевић, 183.

[13] Стојанчевић, 184.

[14] Живорад Златковић, Трновит пут успешног развоја трговине у Србији, 100 година Трговинске школе у Нишу, Ниш 1993, 12; Лоза Пејчић Китановић, Оснивање Трговаче школе и њен рад до почетка Првог светског рата, 100 година Трговинске школе у Нишу, Ниш 1993, 26; Споменица нишке Саборне цркве, Ниш 1894, 23, 25, 29; Ђорђе Стаменковић, Развој радничког покрета у Нишу крајем 19. и почетком 20. века, Нишки зборник 13, Ниш децембар 1983, 22; Наумовић, 138 – 139.

[15] Историја Ниша II, Од ослобођења 1878. до 1941. године, Историјски институт Београд, Градина, Просвета, Ниш 1984, 53; Севделин Андрејевић, Друштвено – економске промене у Нишу и околини од 1878. до 1884. године, Нишки зборник, бр. 5, Ниш децембар 1978, 67.

[16] По саопштењу г. Радослава Балтезаревића.

[17] По саопштењу г. Радослава Балтезаревића.

[18] Fritz Keintzel-Schön, Die siebenbürgisch – sachsisen familiennamen, Studia Transylvanila 3, Bucureşti – Köln – Wien 1976, 102, 164, 215, 292.

Породица Балтезаревић – Митић у Нишу и Београду

Старе београдске породице – Карабиберовић

Један од најпознатијих и најугледнијих чланова ове старе београдске породице био је Живко Карабиберовић. Он је у Немачкој завршио политичко – економске науке. Био је у дугом периоду председник Београдске општине (7 година и 1 месец) и у више наврата председник Народне скупштине. Један од његових мандата као народног посланика био је 1859. године, на Малогоспојинској скупштини, а други 1861. године на Светопреображенској скупштини. Међу народним посланицима Великогоспојинске скупштине 1864. године такође је био Живко Карабиберовић. Такав је био случај и 1868. године. За време његовог градоначелничког мандата у Београду је извршено више успешних акција, међу којима се могу издвојити: обезбеђивање кућа за Женску школу и ватограсну касарну, затим плацева за водовод и Ново гробље, уређивање истог гробља, израда планова за водовод, канализацију и јавно осветљење, као и многи други подухвати. Живко је био „оптужен за војне лиферације“ у Тобџијском заводу у Крагујевцу, чији је управник био његов рођак, Јован Белимарковић.[1]

Године 1850. Живко Карабиберовић се наводи међу члановима Еснафа болтаџијског у Београду. Забележен је као члан комисије Управе вароши Београда, која је 1859. године вршила избор локације за пристаниште српско – француских пароброда. Он је 1860. године био потпредседник Одбора трговачког. Да је продужио своје чланство у Еснафу болтаџијском може се видети из списка чланова тог удружења, који датира из 1861. године. Живко је 1866. године био члан трговачко – занатлијског одбора. Тада је забележен као трговац. Године 1869. био је он председник Грађанске касине. Парни млин у Београду, у Булевару војводе Мишића, поред данашње зграде БИГЗ-а, био је у власништву породице Карабиберовић. Због тога се за њега дуго очувао назив Карабиберовићев млин.[2]

Живко Карабиберовић био је у једном периоду „правитељствени банкер“. У два документа из 1868. године, он се помиње као „банкер“. За потребе државе, он је вршио и извесне уплате у иностранству. Док је обављао ову дужност, ступио је у контакт са појединим страним банкама, међу којима је била и Франко – Мађарска банка у Будимпешти. У садејству са том банком је 1869. године основао Прву српску банку у Београду.[3]

Становао је у кући на углу улица Вука Караџића и Спасићеве, коју је наследио од оца. У питању је била „стара кућица са пекаром и бујном баштом“. У првој половини 19. века се убрајала у најлепше у Београду. Касније је ова кућа дошла у руке Милана А. Павловића, који је срушио и на њеном месту сазидао зграду.[4]

Живко је био син Цветка Карабиберовића, а унук Живка Карабибера, родоначелника ове фамилије. Био је братанац чувене Баба – Дуде (Ђурђије). Цветко Карабиберовић се помиње у попису београдских домаћина из 1840. године. Живко Карабибер био је угледни Србин из Липљана. Убили су га Турци 1809. године. Поред поменутог Цветка Карабиберовића, имао је и сина Стојана, као и две ћерке, наведену Ђурђију и Стојанку. Преци ове фамилије доселили су се у Београд „негде сасвим у почетку 19. века“. Бројно Баба – Дудино потомство по женској линији названо је заједничким породичним надимком Бабадудићи. У питању су веома угледне и утицајне породице. Баба – Дудина ћерка, која се такође звала Стојанка, била је удата за Јована П. Белимарковића, генерала и министра. Са њим је имала петоро деце. Једна од Стојанкиних сестара била је удата за Николу Стефановића, трговца рођеног у Београду. Са њим је имала пет ћерки. Цветко (млађи) Карабиберовић помиње се међу житељима Београда 1912. године. Он је био коњички капетан, а живео је у улици Даничићевој број 26. Надимак старијег Живка, Карабибер, формиран је по истоветном термину, у значењу „црни бибер“.[5]

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Извори

[1] Миливоје М. Костић, Успон Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 1994. (у даљем тексту: Костић, књ. 1), 133, 180 – 181; Живети у Београду 1851 – 1867, књ. 3, Историјски архив Београда, Београд 2005. (у даљем тексту: Живети…, књ. 3), 158, 160, 167 – 168; Живети у Београду 1868 – 1878, књ. 4, Историјски архив Београда, Београд 2006. (у даљем тексту: Живети…, књ. 4), 145 – 146.

[2] Живети у Београду 1842 – 1850, књ. 2, Историјски архив Београда, Београд 2004, 327; Живети…, књ. 3, 237, 377; Живети…, књ. 4, 200; Бранко Перуничић, Управа вароши Београда 1820 – 1912, Београд 1970, 461; Вук Стефановић Караџић, Правителствујушчиј совјет сербскиј, Беч 1860, 104.

[3] Костић, књ. 1, 133; Живети…, књ. 4, 145 – 146; Прибислав Б. Маринковић, Великани, знамените личности цинцарског порекла у историји Срба, Београд 2005. (у даљем тексту: Маринковић, Великани), 50.

[4] Михаило С. Петровић, Београд пре сто година, Београд 1930, 26 – 28; Маринковић, Великани, 50; Костић, књ. 1, 133.

[5] Владимир Стојанчевић, Политички узроци променама становништва Београда и околине у време Првог српског устанка, Годишњак града Београда, књ. XX, Београд 1973, 95; Архив Србије, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд, год. 1840, инвентарни број 132, 24; Глиша Елезовић, Речник косовско – метохијског дијалекта, свеска прва, С.К.А, Српски дијалектолошки зборник, књ. 4, Београд 1932, 281; Маринковић, Великани, 50; Прибислав Б. Маринковић, Снаје и зетови Цинцара, Београд 2006, 17; Костић, књ. 1, 133, 181; Миливоје М. Костић, Успон Београда 2, Заједничка издања 1, Београд 2000, 146 – 147, 149; Адресна књига Београда 1912, Београд 1912, део I, 63.

Старе београдске породице – Карабиберовић

Белешке о београдском Хаџипоповцу и породици Хаџипоповић

Хаџипоповац је један од не тако пространих делова Београда. Налази се на простору општине Палилула и оивичен је улицама: Здравка Челара, Митрополита Петра, Партизански пут, Мије Ковачевића, Рузвелтовом и Цвијићевом. На том простору се данас налази истоимена месна заједница.[1]

Имена других делова града око Хаџипоповца су: Професорска Колонија, Палилула (у ужем смислу), Ташмајдан, Булбулдер (по истоименом потоку који је протицао трасом данашње Цвијићеве улице), Ново Гробље (Владановац, како се једно време тај простор по др. Владану Ђорђевићу незванично називао) и други. На Хаџипоповцу нема неких посебних старина. Није познато, да је било насеља на овом потесу пре ширења Београда у овом правцу. Хаџипоповац је насељаван у исто време, када и околни делови града, попут Ташмајдана или Булбулдера. Насељавање ових делова града почело је крајем 19. века.[2]

Хаџипоповац је добио име по Хаџипоповићима, старој београдској породици, која је на том месту имала велики земљишни посед. Године 1867. забележено је земљиште од 46 дана орања, као и 44,152 дана орања осталог земљишта у поседу Николе Хаџипоповића. Ове парцеле су несумњиво сачињавале језгро каснијег Хаџипоповца. Посед Николе Хаџипоповића је, иначе, био највећи од свих земљишних поседа београдских грађана 1867. године. Никола је тада поседаовао и 7 коња и 2 вола.[3]

Хаџипоповићи, према саопштењу њиховог потомка по женској линији, г. Јовановића, води порекло из Скопља. Презиме ове фамилије сведочи, да јој је родоначелник био свештеник, који је ишао на хаџилук, односно на поклоњење Христовом гробу у Јерусалиму. Године 1842. године се у Београду наводи Таса Хаџипоповић, „татарин правитељства србског“ (поштар – коњаник). Таса је тада имао сина Александра, који се школовао код Софије и Катарине Лекић. Он се у попису Београда из 1840. године помиње као „Таса Татарин“ и на том месту је посабно назначено, да је био „татарин“ по занимању.[4]

Један од чланова ове породице, Риста Хаџипоповић, имао је ћерку Агницу (1873 – 1956. године), удату за Андру Петровића. До 1920. године у власништву извозника Ристе Хаџипоповића била је и кућа у којој се од 1951. године, па све до данас налази Музеј позоришне уметности. Ово је раније била кућа трговца Милана Божића, који је највероватније сазидао 1836. године (ова година и иницијали М. Б. Забележени су изнад улазног трема). Од 1920. до 1924. године ту је био стан и атеље вајара Томе Росандића, а потом је претворена у „сликарску кућу“, у којој су живели поједнини познати сликари и вајари. Представља грађевину прелазног типа, између балканске и западноевропске архитектуре.[5]

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Извори

[1] Милан Леко, Београдске улице и тргови 1872 – 2003, Београд 2003, 71.

[2] Палилула, хроника београдске општине палилулске, Београд 1986, 30, 40.

[3] Видосава Николић – Стојанчевић, Етничка, демографска и социјално – економска структура Београда 1867. године, Годишњак града Београда, књ. 14, Београд 1967, 28, 37.

[4] По саопштењу г. Слободана Јовановића; Палилула…, 40; Живети у Београду, књ. 2, 1842 – 1850, Историјски архив Београда, документа управе града Београда, Београд 2004, 452 – 453; Архив Србије, Микрофилмотека, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд год. 1840, инвентарни број 132, 32.

[5] По саопштењу г. Слободана Јовановића; Миливоје М. Костић, Успон Београда 2, Векови Београда, Зеједничка издања I, Београд 2000, 235.

Белешке о београдском Хаџипоповцу и породици Хаџипоповић

Београђани са крсном славом Св. Игњатије крајем 19. века

Према подацима из 1877. године, у Београду је од укупно 2334 домаћинства за која је била позната крсна слава, њих 11 је славило св. Игњатија, што износи 0,47%. Године 1895. у Београду је забележено 2806 домаћинстава, чија је слава била позната. Међу њима је било и 10 домова, који су славили Игњатијевдан, што је износило 0,35% од укупног броја домаћинстава. Попис из 1928. године бележи укупно 11050 утврђених београдских славара. Од тог броја, њих 53 је славило св. Игњатија. Приближан број Игњатијевштака је, дакле, тада износио 0,48%. Према томе, у периоду од 1877 – 1928. године број православних српских породица у Београду које славе св. Игњатија веома мали и износио је нешто мање од пола процента. Као и велика већина становништва Београда, несумњиво и ове породице представљају релативно нове досељенике из различитих области.[1]

Године 1895. су св. Игњатија Богоносца славили следећи београдски домаћини[2]:

Берић Ђорђе, служитељ на железници.

Васић Аксентије, опанчар.

Давидовић Живко, саветник у пензији.

Ђорђевић Марко.

Ђукић Недељко, таљигаш.

Игњатовић Станко.

Јанковић Душан, апотекар.

Комадина Будислав, писар „у граду”.

Поповић Јефта, чиновник у железничкој дирекцији.

Шљивић Михајло, професор.

За већи део ових породица није познато одакле су непосредно досељене у Београд, али су оне несумњиво, великом већином или у потпуности, од рода Малешеваца. О прошлости и гранању овог рода опширно је писано у монографији „Малешевци – род који слави св. Игњатија“.[3]

Поменути писар Будислав Комадина је вероватно потомак једног од својих презимењака, који се јављају у попису Београда из 1840. године. Наиме, наведене године су у Београду живели ови одрасли мушкарци: Марко Комадина, тада стар преко 70 година (дакле, рођен пре 1770. године), његов син Стојан, као и Вучко Комадина. Носиоци овог презимена који славе св. Игњатија забележени су крајем 19. века и у Горњој Крајини, као и у западној Славонији (Сјеверински протопрезвитерат – парохија Миклеушка). Београдске Комадине, по свему судећи, воде порекло од својих наведених преземињака из западних крајева. У наведеним областима има и Комадина које славе другачије славе, у западној Славонији св. Саву, а у Горњој Крајини: св. Стефана, св. Ђорђа и св. Николу. За њих се, на основу расположивих података, не може поуздано рећи, да ли су, односно у каквом су сродству са Комадинама које славе Игњатијевдан.[4]

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Београд 2008.

Настанак и публиковање овог текста омогућио је господин Милорад Ћустић из Француске

Извори

[1] Драгомир Антонић, Колико Срба у Београду слави славу, Гласник Етнографског института С.А.Н.У, књ. 44, Београд 1995, 208, стр. 214 – 218.

[2] Имена свечара, ова књига важи само за Београд за 1895. годину, Издање штампарије Петра К. Танасковића, репринт издање, Београд 1994, стр. 101

[3] Александар Бачко, Малешевци – род који слави св. Игњатија, Зборник за српску етнографију и историју, књ. 1, Удружење грађана „Српски деспот“, Београд 2007, стр. 1 – 224.

[4] Архив Србије, Центар за микрофилмовање, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд, година 1840, инв. бр. 132, стр. 3; Милан Радека, Горња Крајина или Карловачко владичанство, Загреб 1975, стр. 360; Шематизам Православне српске епархије пакрачке за годину 1898, Пакрац 1898, стр. 21 (додатак).

Напомена – текст се базира на књизи Александра Бачка: Малешевци – род који слави св. Игњатија,Зборник за српску етнографију и историју, Удружење грађана „Српски деспот“, Београд 2007. Текст је први пут објављен на интернет презентацији Малешевци malesevci.com

Београђани са крсном славом Св. Игњатије крајем 19. века

Старе београдске породице – Кумануди (Куманудис, Куманудић)

Породица Кумануди је грчког порекла. У Београд су се њени преци доселили из Једрена, око 1823. године (по другом извору 1829). Даљом старином су из некада Грцима насељеног Трапезунта у Малој Азији. У Београду нису славили крсну славу, већ само имендан. Као заветнину су прослављали св. Варвару и св. Харалампија, пошто су „породицу, док су живели у Дринопољу (Једрену – А.Б) сачували од куге“. Попис Београда из 1840. године доноси податке о три домаћина са овим презименом. У питању су били: Атанасаћи Кумануди (пописан под редним бројем 75), Јанаћије Кумануди (забележен под бројем 98) и Ђорђе Кумануди (редни број 227). Иначе, Кумануди је и грчко мушко лично име. Један од чланова ове београдске породице звао се Кумануди Кумануди. Без детаљнијег истраживања се не може реконструисати тачан родослов Куманудија. Наиме, код појединих аутора су забележени детаљни подаци о гранању ове београдске породице, али су они међусобно опречни, а садрже и поједине нелогичности. Због тога су на овом месту презентовани само парцијални подаци о фамилији Кумануди.1)

Атанасије (Атанасаћи) Кумануди је, по свему судећи био власник пекаре о којој ће даље бити више речи. Он се, између осталог помиње и као отац банкара Јована Куманудија. Постоји мишљење, да је Атанасије у време доласка у Београд био младић. Он се, наводно, са својих 12 година запослио у радњи код Тасе Терзибаше („Терзибашића“), „али му се није допао терзијски занат“. Наведени подаци о Атанасијевим годинама, међутим, стоје у супротности са временом рођења његовог сина Стевана А. Куманудија (видети).2)

Један огранак породице Кумануди поседовао је пекару „на Сави“. Та пекара је била лоцирана на Великим степеницама, између некадашњег хотела „Национал“ и Поштанско – царинског одељка. Њихов хлеб је био на добром гласу, тако да је фамилија одличном продајом стално повећавала капитал. После неког времена су порушили стару кућицу у којој се налазила пекара, а на њеном месту је никла „европски озидана кућа на спрат“ са пекарском радњом Куманудија. Касније је тај објекат продат адвокату Марку Стојановићу. Стеченим капиталом се неки чланови породице отворили профитабилну колонијалну радњу у Главној чаршији (данас улица Краља Петра).3)

Један од старијих предака ове породице био је и Георгије (Ђорђе) Кумануди – Шекерџија, који је живео на Зереку, односно у делу данашње улице Краља Петра на дунавској падини. Он је био Атанасијев рођени брат и свакако је идентичан са поменутим Ђорђем Куманудијем из пописа 1840. године. Сматра се, да се Ђорђев и Атанасијев отац звао Димитрије, али нема поуздане потврде за то. Године 1846. је забележено, да се шећерџија Георгије Кумануди утопио у Сави. Најстарији чланови ове породице су били сахрањени на старом београдском гробљу на Ташмајдану („на Палилули“).4)

Стеван А. Кумануди био је рођен у Једрену 1815. године. Био је син Атанасија (Атанасаћа) Куманудија. Стевану је поменути Георгије Кумануди – Шекерџија био рођени стриц. Са родитељима је Стеван живео у Београду од своје осме до петнаесте године. Старогрчки језик је учио у грчкој школи у Београду, која се налазила у механи Стеве Србина, крај „црквене порте, господарског конака и кафане Грка Ећим Томе“. У Немачкој је студирао филозофију. У периоду од 1844. до 1846. године поново је био у Београду. Једно време је, као практикант, провео у Силистрији, где је научио руски језик. Касније је отишао у Грчку, где је постао професор археологије.5)

Јован (Јанаћ) Кумануди био је син Атанасија (Атанасаћа) Куманудија. Јован је био „правитељствени банкар“. Обављао је, поред уобичајних банкарских послова, државна плаћања у иностранству. Сматран је за високо образованог и веома паметног човека. Он је свакако идентичан са трговцем Јанаком А. Куманудијем, који се 1838. године претплатио на „Књажеско србске новине“. Године 1850. Јован није имао успеха у покушају, да организује своје паробродско друштво. Наредне године био је члан комисије за израду Трговачког законика. Помиње се 1859. године, међу потписницима молбе за дозволу наставка рада приватне грчке школе у Београду. Банкар Јован Кумануди поседовао је 1860. године кафану у Београду, која је била отворена око 1844. године. Следеће, 1861. године изабран је за председника Одбора трговачког. У то време је живео у Савамалском кварту и био члан Еснафа магазаџијског. Заједно са Миланом Миловуком издавао је „Трговачке новине“, током 1861. и 1862. године. Године 1864. трговац Јован Кумануди кандидовао се за посланика на „редовној Народној скупштини Великогоспојинској“. Послови су му доносили велике приходе, које је једним делом улагао у некретнине. Умро је у Београду 1866. године. Пред саму смрт, 12. марта те године, поднео је на одобрење Управи града Београда „Правила Штедног друштва у Београду“, које је намеравао да оснује. Понудио је, да набави капитал за то друштво, у износу од 100 000 форинти.6)

На углу Кнез Михаилове и Дубровачке (Краља Петра) улице сазидао је себи кућу на спрат. Јованова кућа је имала и пословни простор са магацином. Одмах по завршетку зидања, овај објекат су узели у закуп Михаило Павловић и Коста Месаровић. Народна банка је од свог оснивања 1884. године имала просторије у тој кући. Касније је ту била „банкарска радња“ Андрејевић и компанија, све до завршетка Првог светског рата. Јован Кумануди је купио и суседну кућу у данашњој улици Краља Петра, као и Деспотов хан, у коме је основао хотел „Грчка Краљица“. Кумануди је купио и Поливаков хан, али није добио „мејанску дозволу“, па је због тога 1863. године оглашавао његову продају. Поред тога, купио је кућу на углу Црногорске и Поп Лукине улице, а поседовао је и „господску“ приземну кућу у Господској улици (данас Бранкова улица). Имао је пивару на Јалији (обала Дунава северно од Дорћола), коју је давао у закуп.7)

Јован је био ожењен Хризантом, рођеном Зинзифа из Битоља. Она је била сестричина Гуте, директора београдског ђумрука (царинарнице). Са њом је Јован имао дванаесторо деце, од којих је четворо доживело зрелост. У питању су били синови Димитрије и Андрија, као и ћерке Милева и Катарина. Димитрије (Јованов) Кумануди је живео у кући у Кнез Михаиловој улици и био је ожењен извесном Румунком. Сматра се, да је живео расипнички, тако да је на крају његова кућа припала Николи Д. Кикију. Не може се поуздано рећи, да ли се на овог Димитрија, или на његовог имењака, сина Ђорђа Куманудија, односе помени трговца Димитрија Куманудија (Куманудића) из: 1860, 1868. и 1875. године. Димитрије Куманудић је 1868. и 1875. године биран за редовног члана Трговинског суда. Андрија – Андра Кумануди је такође једно време био банкар. Он се венчао са ћерком хотелијера Ђоке Милићевића. Због превеликог трошења своје супруге, Андра је временом економски ослабио. Касније је отишао у државну службу и постао трговачки агент у Солуну. Имао је ћерку Милеву, која је била удата за генералног конзула Милутина Марковића, сина Тихомира, а унука Јована Марковића – Шапчанина. Од њега се касније развела. Катарина Кумануди је била удата за министра Павла Станишића. Са њим је имала ћерку Олгу, која се удала за дворског лекара, др. Михла. Катарина је наследила кућу у Црногорској улици. Ћерка Јована Куманудија, Милева, није се удавала.8)

За Димитрија Куманудија се сматра, да је био син поменутог Ђорђа Куманудија – Шекерџије. Иначе, у једном делимичном списку београдских грађана из 1854. године, помињу се Јован „Комануда“ и шећерџија Димитрије „Куманудић“. Он се, као Димитрије Кумануди, помиње у списку чланова Еснафа бакалског у Београду, који датира из 1861. године. Имао је једноспратницу на Зерек главној чаршији. Ту је живео са породицом до смрти, 1885. године. Димитрије је више деце, од којих је зрелост доживео само син Константин (Коста, Коча) Кумануди. Константин је одбранио докторску дисертацију из правних наука у Паризу 1901. године. Био је професор на Правном факултету у Београду и политичар. У пар мандата је обављао функцију министра финансија и министра спољних послова. Био је и председник Београдске општине (1926. године) и председник Народне скупштине (1927). Био је у браку са ћерком пуковника Нићифора Јовановића и Баталакине сестричине. Кућу наслеђену од оца продао је трговцу Жаку Булију, а себи је сазидао четвороспратницу у Ресавској улици број 35.9)

Димитријев рођени брат, Алекса – Леса Кумануди био је ожењен са Маријом, ћерком великог мануфактуристе Томе Лека. Алекса и Марија су имали синове Танасија (млађег) и Димитрија, као и једну ћерку. Алексин син Танасије био је општински чиновник, а Димитрије трговац.10)

Танасије, односно Атанасије Кумануди (син Ђорђа) је имао велико имање поред Најдановићеве кафане, које је излазило на Савамалску и Ломину улицу. Ту је сазидао велику једноспратницу, коју су његови наследници продали трговцу Драгутину Мушкатировићу. Танасије није имао деце.11)

Коста, син Ђорђа Куманудија, био је београдски трговац. Умро је у Атини 22. новембра 1865. године. Био је ожењен са Јулијаном, која се после његове смрти удала за извесног Аврамовића. У масу покојног Косте није ушла библиотека од 500 књига, укупне вредности 200 дуката цесарских.12)

Иначе, трговци браћа Кумануди, како забележено 1907. године, били су власници бродова „Ахилес“ и „Славонија“. Оба наведена брода су у то време била продата „на страни“.13)

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Извори

  1. Душан Ј. Поповић, О Цинцарима, Београд 1937. (у даљем тексту: Д. Поповић, Цинцари), 160 – 161, 399 – 400; Бранко Перуничић, Управа вароши Београда 1820 – 1912, Београд 1970. (у даљем тексту: Перуничић, Управа), 310 – 311; Миливоје М. Костић, Успон Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 1994. (у даљем тексту: Костић, књ. 1), 118 – 119, 127 – 128, 179 – 180; Архив Србије, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд, год. 1840, инвентарни број 132 (у даљем тексту: Београд 1840), 4 – 5, 11; Прибислав Б. Маринковић, Великани, знамените личности цинцарског порекла у историји Срба, Београд 2005. (у даљем тексту: Маринковић, Великани), 64.
  2. Костић, књ. 1, 118 – 119, 127 – 128; Д. Поповић, Цинцари, 399.
  3. Д. Поповић, Цинцари, 399; Костић, књ. 1, 118 – 119, 127 – 128; Београд 1840, 4 – 5, 11.
  4. Костић, књ. 1, 118, 127 – 128, 180; Д. Поповић, Цинцари, 160 – 161, 399.
  5. Д. Поповић, Цинцари, 160 – 161, 399; Костић, књ. 1, 128.
  6. Д. Поповић, Цинцари, 125, 235 – 238, 399; Костић, књ. 1, 80, 118 – 119, 127, 179; Живети у Београду 1837 – 1841, књ. 1, Историјски архив Београда, Београд 2003, 319; Живети у Београду 1851 – 1867, књ. 3, Историјски архив Београда, Београд 2005. (у даљем тексту: Живети…, књ. 3), 14 – 15, 168, 231, 237, 319, 448; Перуничић, Управа, 407, 431; Маринковић, Великани, 64; Рајко Л. Веселиновић, Грађа за историју Београда од 1806. до 1867, књ. 1, Музеј града Београда, Грађа за историју Београда, књ. 1, Београд 1965. (у даљем тексту: Веселиновић), 120 – 121; Вук Стефановић Караџић, Правителствујушчиј совјет сербскиј, Беч 1860, 104.
  7. Костић, књ. 1, 118 – 119, 121 – 122.
  8. Д. Поповић, Цинцари, 399; Милан Леко, Београдске улице и тргови 1872 – 2003, Београд 2003, 47, 166; Костић, књ. 1, 80, 118 – 119, 126; Живети…, књ. 3, 287; Живети у Београду 1868 – 1878, књ. 4, Историјски архив Београда, Београд 2006, 194, 215 – 216; Маринковић, Великани, 63 – 64.
  9. Бранислав Нушић, Стари Београд, Библиотека баштина, књ. 7, Београд 1984, 18; Костић, књ. 1, 128, 180; Маринковић, Великани, 64; Д. Поповић, Цинцари, 399; Перуничић, Управа, 465; Бранко Перуничић, Београдско насеље и прво именовање улица у њему, Годишњак града Београда, књ. XIV, Београд 1967, 119.
  10. Костић, књ. 1, 128; Д. Поповић, Цинцари, 399.
  11. Д. Поповић, Цинцари, 399; Костић, књ. 1, 128.
  12. Костић, књ. 1, 180.
  13. Перуничић, Управа, 1000.
Старе београдске породице – Кумануди (Куманудис, Куманудић)