Aleksandar Bačko – review of twenty years of research work

Igor Mojsilović has published his new e-book, „Aleksandar Bačko – review of twenty years of research work“.

Editor of this book is Miodrag Rođenkov.

Book „Aleksandar Bačko – review of twenty years of research work“ has 108 pages.

The e-book can be downloaded free (in PDF format), following this link:

Aleksandar Backo – osvrt…

Aleksandar Backo - korice

 

Advertisements
Aleksandar Bačko – review of twenty years of research work

Александар Бачко – осврт на двадесет година истраживачког рада

Игор Мојсиловић је у електронској форми објавио биографску књигу „Александар Бачко – осврт на двадесет година истраживачког рада“.

Монографија је обима 108 страна.

Уредник је Миодраг Рођенков.

Монографију „ Александар Бачко – осврт на двадесет година истраживачког рада “ можете бесплатно преузети у PDF формату, путем следећег линка:

Aleksandar Backo – osvrt…

 

Aleksandar Backo - korice

 

Александар Бачко – осврт на двадесет година истраживачког рада

Марјановићи, породица мајке кнеза Милоша – генетичко – генеалошко истраживање (текст из маја 2009. године)

Иако Марјановићи из Бруснице код Горњег Милановца (таковски крај) нису никада били племићка породица, они су блиско везани са историјом српских династија. Наиме, од ове породице је била Баба Вишња, мајка српског кнеза Милоша Обреновића.

 

Баба Вишња је рођена у Брусници. Први први муж јој је био Обрен Мартиновић, такође из Бруснице. Са њим је имала синове Јакова Обреновића и Милана Обреновића, као и ћерку Стану, која се удала за Саву Јашића из Добриње. Обренова и Вишњина деца, као што је тада махом био обичај, носила су презиме формирано по очевом личном имену – Обреновић. Вишњин први муж умро је око 1780. године, а она се удала за Теодора Михаиловића из Средње Добриње. Са њим је имала синове Милоша (рођеног 1780. године), Јована (1786) и Јеврема (1790). Њих тројица су се првобитно по оцу презивали Теодоровићи, али је касније Милош, због свог утицајног полубрата по мајци, Милана Обреновића, прихватио презиме Обреновић. Исто су потом учинила и његова браћа Јеврем и Јован. Они су били заснивачи српске династије Обреновић.[1]

 

Баба Вишња рођ. Маријановић, родоначелница династије Обреновић, сахрањена је у манастиру Враћевшници под шумадијском планином Рудник. Њен гроб са натписом се и данас тамо налази.[2]

 

Године 1821, 26. децембра, умро је Димитрије Урошевић, ујак господара Милана (Обреновића). По овом натпису на Урошевићевом надгробном споменику, може се закључити, да је он био брат Баба Вишње. То би, опет, упућивало на закључак, да је њено девојачко презиме било Урошевић. Ово секундарно презиме највероватније је формирано по личном имену Димитријевог и (највероватније) Вишњиног оца, који се, према томе, могао звати Урош (Марјановић).[3]

 

Вишња је потицала из брусничке фамилије Маријановић, која слави Светог апостола Тому. У Брусници је било 10 домаћинстава ове породице око 1950. године. Марјановићи (Маријановићи) су потомци Марјана (Маријана), који је из Врнчана прешао у Брусницу. Узрок његовог пресељења лежи у чињеници, да је у Врнчанима ставио маст у јело Турчину. То је било примећено, а Марјан је због тога морао бежати из Врнчана. Сматра се, да су Марјановићи и њихови сродници „давном старином… можда из Херцеговине“. Када је дошао у Брусницу, Маријан се настанио на тамошњем локалитету Врелу. То место је у време његовог досељавања у потпуности ненасељено и обрасло шумом. Морао је крчити, да би се населио. Марјановићи су у сродству по мушкој линији са фамилијама: Лучић у Брусници (1 домаћинство), Новковић, Јовановић, Радовановић, Алемпић, Петровић, Филиповић, Теодоровић и Адамовић у Врнчанима. Традиција, да су ове породице у сродству по мушкој линији са Нинковићима, Алемпијевићима и Сајићима (Спасојевићима) у Дићима у Качеру није утемељена, о чему ће даље бити више речи.[4]

 

У харачком тефтеру Бруснице из 1832. године се помињу два домаћинства породице Марјановић. На челу првог од њих стајао је Јован Марјановић, који је уједно био и једини његов мушки члан. У време писања овог тефтера је био 24 године стар, односно, рођен је око 1808. године. На челу другог домаћинства стајао је Марко Марјановић, тада стар 48 година (рођен око 1784. године). Са њим су живели, од мушких укућана, његов брат Вићентије (38 година) и син Маринко (22 године).[5]

 

Поменути Лучићи су били свештеничка породица. Код ове фамилије се чува ракијски казан господара Јована Обреновића. Са Маријановићима и Лучићима су били у сродству и изумрли Маријановићи – Бабовци у Брусници. Сматра се да су они били „од трећег брата“, али су, судећи по њиховом презимену, и они били потомци поменутог Маријана.[6]

 

Маријановићи у Горњем Милановцу су пореклом из Бруснице. Преци су им се доселили у периоду од краја Првог светског рата до средине 20. века. Славе Светог Тому, а око 1950. године их је било 5 домаћинстава у Горњем Милановцу.[7]

 

Сродници Марјановића, Новковићи (Новаковићи), представљају разгранат род у Врнчанима. Деле се на: Јовановиће (6 домаћинстава средином 20. века), Радовановиће (3 домаћинства), Алемпиће (1 дом), Петровиће (1 кућа), Филиповиће (9 кућа), Тодоровиће (1 домаћинство) и Адамовиће (1 кућа). Све ове сродне породице славе Светог апостола Тому. Предак ових Адамовића је отишао „на мираз“ у врнчанску породицу Адамовића, од којих је примио презиме. Према једном предању Новковића, у овај крај су се доселила четири брата: Маријан, који се настанио у Брусници, Нинко, који је отишао у Диће, док су Новко и Филип остали у Врнчанима. Део предања, који се односи на фамилију у Дићима, није тачан, барем не, када је у питању сродство по правој мушкој линији.[8]

 

У време писања харачког тефтера Врнчана из 1832. године, овај род се највероватније састојао од неколико домаћинстава. Једно од њих се може препознати у том тефтеру. На челу тог домаћинства стајао је Јован Новаковић, 58 година стар (дакле, рођен око 1774. године). Са њим су живели његови синови: Мелентије (22 године стар), Новко (15 година), Алексије (12 година) и Петар (8 година).[9]

 

Савићи у Зуцама под Авалом, у околини Београда, такође славе Светог апостола Тому. Преци су им се доселили у другој половини 19. века из Бруснице у Такову. Предак ове породице, који се доселио у Зуце, звао се Илија. Највероватније је био од тамошњег рода Маријановића – Лучића. Данас у Зуцама живе 2 домаћинства овог рода. Једно од њих је деведесетих година 20. века имало 2, а друго 5 чланова породице. Имају породични надимак Ере.[10]

 

Генетичким испитивањима добијен је хаплотип породице Марјановић из Бруснице, од које је била Баба Вишња, мајка кнеза Милоша Обреновића. Испитана су два члана ове породице, која имају међусобно идентичан хаплотип, наведен у следећој табели:

 

Презиме DYS 393 DYS 390 DYS 19 DYS 391 DYS 385 a DYS 385 b DYS 439 DYS 389 I DYS 392 DYS 389 II DYS 458 DYS 437 DYS 448 Y GATA H4 DYS 456 DYS 438 DYS 635
Марјановић 13 24 16 11 13 14 12 13 11 32 17 15 19 11 15 10 23

 

 

Предикцијом се долази до тога, да бруснички Марјановићи припадају хаплогрупи I2a. Ова хаплогрупа је најчешћа од свих, које се јављају међу Србима. Код других балканских народа је хаплогрупа I2a такође веома фреквентна. Међу неким од балканских популација, као што су на пример Хрвати или Бошњаци, она исто представља најбројнију групу. Хаплогрупа I2a је, по свему судећи, формирана на Балканском полуострву и махом се може везати за старобалканско становништво. О овој хаплогрупи биће више речи у посебном тексту.

 

Групу међусобно сродних породица у Дићима у Качеру, које такође славе Томиндан, као што је поменуто, предање Новковића сматра за сроднике по мушкој линији. У ту групу породица спадају: Сајићи (Спасојевићи), Нинковићи и Алемпијевићи у Дићима. Генетичка испитивања, међутим, показују да ове породице нису у сродству по паравој мушкој линији са Марјановићима, па самим тим ни са Новковићима. Сајићи из Дића не само што имају различит хаплотип од Марјановића, већ не припадају ни истој хаплогрупи. Предикована хаплогрупа Сајића је Ј2, а њихов хаплотип открива сродство са Годијељима (Пејановићима и другима), из истоименог места под Дурмитором, који такође славе Светог Тому.

 

Са друге стране, хаплотип Марјановића показује извесне сличности са хаплотипом Каљевића и Мишића из Струганика (разлика је код 3 од 17 маркера за по 1 алел), о чему ће бити бити писано другом приликом.

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Београд, мај 2009.

 

 

 

Напомена: овај текст је први пут био објављен на интернет презентацији „Serbian DNA“ (Српска ДНК).

 

https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2015/11/27/%d0%bf%d1%80%d0%b2%d0%b0-%d1%81%d1%80%d0%bf%d1%81%d0%ba%d0%b0-%d0%b8%d0%bd%d1%82%d0%b5%d1%80%d0%bd%d0%b5%d1%82-%d0%bf%d1%80%d0%b5%d0%b7%d0%b5%d0%bd%d1%82%d0%b0%d1%86%d0%b8%d1%98%d0%b0-%d0%bf%d0%be/

 

 

Извори

[1] Династије и владари јужнословенских народа, Интервју, специјално издање, бр. 12, Београд 16. јун 1989, 86, 90; Синиша Дилпарић, Вишња, родоначелник династије Обреновић, Зборник радова Народног музеја 22 – 23, Чачак 1992/93. (у даљем тексту: Дилпарић), 97 – 102.

[2] Дилпарић, 97 – 102.

[3] Дилпарић, 97 – 102.

[4] Миленко С. Филиповић, Таково, С.А.Н, Српски етнографски зборник 75, Насеља и порекло становништва 37, Београд 1960. (у даљем тексту: Филиповић, Таково), 215, 257; Мил. Т. Ракић, Качер антропогеографска проучавања, С.К.А, Српски етнографски зборник 6, Насеља српских земаља 3, Београд 1905, 837; Дилпарић, 97 – 102.

[5] Радош Љушић, Ана Самарџић, Рудничка нахија 1816 – 1839, документа књажевске канцеларије, Горњи Милановац 1995. (у даљем тексту: Љушић, Самарџић), 168.

[6] Филиповић, Таково, 257.

[7] Филиповић, Таково, 273, 281.

[8] Филиповић, Таково, 215.

[9] Љушић, Самарџић, 147.

[10] Риста Т. Николић, Околина Београда, С.К.А, Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља 2, Београд 1903, 1006; Миладин Николић Гија, Зуце село под Авалом, Библиотека «Хронике села» 44, Београд 1996, 23.

Марјановићи, породица мајке кнеза Милоша – генетичко – генеалошко истраживање (текст из маја 2009. године)

Породица војводе Живојина Мишића – генетичко – генеалошко истраживање (текст из маја 2009. године)

Живојин Мишић, познати српски војвода, рођен је 19. јула (7. јула по старом календару) 1855. године у Струганику код Мионице. Војничку каријеру започео је у артиљеријској школи у Београду као питомац. За успешно командовање у Српско – турском рату 1876 – 1878. године одликован је медаљом за храброст. Током Српско – бугарског рата командовао је батаљоном. У Аустрији је 1887 – 1890. завршио стрељачку школу, а после тога је предавао стратегију на Војној академији. После Мајског преврата 1903. године је пензионисан. Реактивиран је 1909. године. Са војводом Радомиром Путником је радио на реорганизацији војске и припремама за Балканске ратове. Поново је пензионисан 1913, али је већ 1914. године враћен у службу, на положај помоћника начелника Врховне команде. После тога је постао командант Прве армије. Знатно је допринео победи српске војске на Церу, као и на Колубари. Због ових успеха унапређен је у чин војводе. Крајем 1916. године поново је преузео команду над Првом армијом. Учествовао је у припремама за пробој Солунског фронта. Пре одлучне акције преузео је дужност начелника Врховне команде. Одликован је највишим војним одликовањима, међу којима Карађорђевом звездом и француским орденом Легије части. Био је аутор студије о стратегији. Војвода Мишић умро је у Београду, у Врачарском санаторијуму, 20. јануара 1921. године.[1]

 

Познати су и детаљи везани за детињство и породицу војводе Живојина Мишића. Он је био тринаесто, најмлађе дете Радована Мишића и његове супруге Анђелије. Од ове деце, зреле године доживело је њих осморо, шест синова и две ћерке. Ова породица слави Светог апостола Тому. Поред презимена Мишић, код ове фамилије је у употреби било и презиме Мишовић, махом у комуникацији унутар Струганика. Презиме су Мишићи (Мишовићи) добили по Живојиновом деди, Радовановом оцу, Миши. Чланови ове породице су по мушкој линији сродни са: Каљевићима, Марковићима, Пауновићима и Матијевићима у Струганику. Сви они славе Томиндан, а раније су прислављали Ђурђевдан. Овај род је бројао укупно 20 домаћинстава у свом матичном месту, око 1900. године. Старије, заједничко презиме наведених породица било је Каљевић. Убрајају се међу старије фамилије у Струганику. Преци су им се ту доселили пред почетак аустријске окупације Србије (1718 – 1739. године). Воде порекло из места Тепци у Дробњацима. Били су од тамошњих Каљевића. Првобитно су прешли у Стари Влах, па су се одатле преселили у Струганик. У време насељавања у ваљевску област,  били су издељени у 3 домаћинства. Знају за своје сродство са Каљевићима у ужичком крају. О даљем пореклу рода Каљевића биће више речи другом приликом.[2]

 

Генетика у потпуности потврђује предање о заједничком пореклу струганичких Мишића и Каљевића по мушкој линији. Наиме, како сведочи савремено генетичко испитивање, мушки чланови ових породица имају идентичан хаплотип. У питању је STR испитивање Y хромозома са 17 маркера. Резултати ове анализе приказани су у следећој табели:

 

 

 

Презиме DYS 393 DYS 390 DYS 19 DYS 391 DYS 385 a DYS 385 b DYS 439 DYS 389 I DYS 392 DYS 389 II DYS 458 DYS 437 DYS 448 Y GATA H4 DYS 456 DYS 438 DYS 635
Мишић 13 24 16 11 13 15 12 13 11 31 18 15 19 11 15 10 23
Каљевић 13 24 16 11 13 15 12 13 11 31 18 15 19 11 15 10 23

 

 

Вреди поменути, да су слични хаплотипови забележени код још неких српских породица, које такође славе Светог апостола Тому. Тако, на пример, Мишићи и Каљевићи имају са Мојсиловићима из Голе Главе код Ваљева 15 међусобно идентичних маркера, док се код два маркера појављује разлика за по 1 алел. У питању су маркери DYS 385а и DYS 439.

 

Предикцијом се долази до тога, да Мишићи и Каљевићи у Струганику припадају I2a хаплогрупи. Ово је, иначе, најчешћа од свих хаплогрупа које се јављају међу Србима. Код других балканских народа је ова хаплогрупа такође фреквентна, а међу некима од њих (Хрвати, Бошњаци и др.) представља најбројнију групу. Ова хаплогрупа је, по свему судећи, формирана на Балкану и најчешће се може везати за старобалканско становништво. О хаплогрупи I2a биће више речи у посебном тексту.

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Београд, мај 2009.

 

 

Напомена: овај текст је први пут био објављен на интернет презентацији „Serbian DNA“ (Српска ДНК).

https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2015/11/27/%d0%bf%d1%80%d0%b2%d0%b0-%d1%81%d1%80%d0%bf%d1%81%d0%ba%d0%b0-%d0%b8%d0%bd%d1%82%d0%b5%d1%80%d0%bd%d0%b5%d1%82-%d0%bf%d1%80%d0%b5%d0%b7%d0%b5%d0%bd%d1%82%d0%b0%d1%86%d0%b8%d1%98%d0%b0-%d0%bf%d0%be/

 

Извори

[1] Милош Јанковић (приређивач), Војвода Живојин Мишић, Народно дело, Историјско – мемоарска библиотека, коло I, књига I, Београд (без године издања; у даљем тексту: Јанковић, Војвода Мишић), 7; Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, II, Л – Ш, Београд 1978, 1177.

[2] Љубомир Павловић, Колубара и Подгорина, С.К.А, Српски етнографски зборник 8, Насеља српских земаља 4, Београд 1907, 961; Јанковић, Војвода Мишић, 7; Стојан Караџић, Вук Шибалић, Дробњак, породице у Дробњаку и њихово поријекло (Дробњак, Језера, Ускоци и Шаранци), Београд 1997, 888.

Породица војводе Живојина Мишића – генетичко – генеалошко истраживање (текст из маја 2009. године)

Прва српска интернет презентација посвећена генетичкој генеалогији

Пре више од шест година, током 2009, на интернету се појавила прва српска презентација посвећена генетичкој генеалогији.

 

У питању је био сајт „Serbian DNA“ (Српска ДНК).

Srpska DNK - Sebian DNA

У оквиру ове интернет презентације, било је објављено више текстова, међу којима су били: „Марјановићи, породица мајке кнеза Милоша – генетичко – генеалошко истраживање“, „Породица војводе Живојина Мишића – генетичко – генеалошко истраживање“, као и други радови.

 

Ова интернет презентација је уједно представљала подршку настанку и публиковању прве српске монографије посвећене генетичкој генеалогији, чији су аутори били Александар Бачко и Драгиша Максимовић. У питању је била књига „Родови који славе Светог Тому – генетичка и етнографска истраживања“, која је била издата у оквиру „Зборника за српску етнографију и историју“, као 5. књига ове едиције, у Београду 2010. године. Наведена монографија је обима 282 стране (више података о њој на страници): https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2015/11/23/%d1%80%d0%be%d0%b4%d0%be%d0%b2%d0%b8-%d0%ba%d0%be%d1%98%d0%b8-%d1%81%d0%bb%d0%b0%d0%b2%d0%b5-%d1%81%d0%b2-%d1%82%d0%be%d0%bc%d1%83-%d0%b3%d0%b5%d0%bd%d0%b5%d1%82%d0%b8%d1%87%d0%ba%d0%b0/

 

Творци и сарадници прве српске интернет презентације посвећене генетичкој генеалогији, „Serbian DNA“ (Српска ДНК), били су: г. Драгиша Максимовић (утемељивач и главни покровитељ), г. Милорад Ћустић (покровитељ), Александар Бачко (уредник и један од идејних твораца), г. Игор Мојсиловић (члан уредништва) и г. Драган Шево (технички уредник).

Интернет презентација „Породично порекло“ (porodicnoporeklo.wordpress.com  ) представља продужетак и својеврсну наследницу овог сајта.

 

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Београд, новембар 2015.

Прва српска интернет презентација посвећена генетичкој генеалогији

Промоција књиге „Родови који славе Светог Тому – Генетичка и етнографска истраживања“

Промоција књиге Александра Бачка и Драгише Максимовића „Родови који славе Светог Тому – генетичка и етнографска истраживања“, у Београду (сала биоскопа „Рода“) 26. маја 2011. године.

Промоцију је својим излагањем увеличала госпођица Татјана Варљен, стручни сарадник ДНК лабораторије Института за судску медицину у Београду.

Ова монографија, обима 282 стране, публикована је у оквиру „Зборника за српску етнографију и историју“, као 5. књига, у Београду 2010. године.

У питању је прва српска књига посвећена генетичкој генеалогији.

Снимак промоције је доступан путем следећег линка:

https://www.youtube.com/watch?v=IWYRITz6trM

Промоција књиге „Родови који славе Светог Тому – Генетичка и етнографска истраживања“