LE NOM DES MALEŠEVAC ET LES NOMS DE FAMILLE DES MALEŠEVAC

On cite le nom de famille des Maleševac, comme on a déjà dit, dans les documents, pour la première fois en 1374. D’après la tradition, on dérive le nom des Maleševac ainsi que leur origine, du duc Maleš. À ce qu’il paraît, les Maleševac sont identiques avec les Malešević au district Rudine, lesquels on mentionne dans les anciens documents. Ainsi, en 1477. on mentionne Obrad Dobrančić des Malešević du district Rudine dans les documents de la ville Kotor ( de Mallesevich de Rudine).[1]

 

On mentionne récemment dans la bibliographie une variation du nom des Maleševac, les Mališevac. Il s’agit, sans doute, de la prononciation changée au minimum du nom de famille plus ancien et plus correcte (les Maleševac).[2]

 

Le prénom Maleš était relativement fréquent dans les époques antérieures, mais au présent il a presque disparu. On a noté ce prénom dans les recensements turcs de Belgrade et de son environnement au XVe et au XVIe siècles, dans les documents autrichiens de la première moitié du XVIIIe siècle concernant la même région, ensuite sur les monuments serbes entre XVe et XVIIIe siècles, dans les documents écrits dans la ville Sombor au milieu du XVIIIe siècle, ainsi que parmi les gardiens de la frontière serbes en Krajina au XVIe et au XVIIe siècles. Récemment, dans la deuxième moitié du XIXe siècle précisément ou dans la première moitié du XXe siècle ce nom de famille était encore en usage dans la région de la ville Travnik en Bosnie, dans la région de la ville Mostar en Herzégovine, dans la ville Sombor et aux environs, ainsi que dans la ville Ada et aux environs. Il est probable que ce nom apparaissait alors encore quelque part. Ce prénom slave est derivé de l’adjectif « mali» («petit») et la terminaison –eš. Le prénom Maleš apparaissait chez les autres peuples slaves comme par exemple chez les Bulgares. Il faut mentionner qu’on a sauvé le prénom masculin semblable, Maleša, jusqu’au présent.[3]

 

Les Maleševac ont commencé trop tôt à se diviser en branches qui portaient les noms de famille différents. Le changement constant des noms de famille de la plupart des branches de cette famille résultait par un grand nombre des noms de famille chez les Maleševac contemporains. Le premier Maleševac mentionné dans les documents, était Milas ou Milaš des Maleševac ( Milas de Malesseuac – le 14. janvier 1374.), ensuite on a mentionné Bogoslav Radoslavić (en 1393.), Pribjen Peroničić (en 1431.), Raško Radović (en 1444.) etc.[4]

 

Chez les Maleševac, comme chez les autres familles serbes, la plupart des noms de famille est patronymique, c’est-à-dire formé d’après le prénom du fondateur de famille. On peut presque tous ces patronymes diviser en deux groupes essentiels, ceux formés des prénoms slaves et des hypocoristiques, ainsi que ceux formés des prénoms chrétiens, c’est-à-dire des prénoms pris du calendrier ecclésiastique (le plus souvent empruntés du grec, latin ou hébreux). Les anciens noms de famille des Maleševac sont au premier groupe: Radoslavić (le plus ancien nom de famille des Maleševac, noté en 1393.), Stojković (en 1427.), Radovičić (en 1427.), Novaković (en 1427.), Vujković (en 1443.), Radović (en 1444.) et autres anciens noms de famille. Aussi, les noms de famille contemporains qui sont d’origine des Maleševac se trouvent au premier groupe: Blagojević, Budimir, Dragićević, Dragomirović, Živković, Milošević, Obradović, Stanisavljev, Reljin, Uglješin et plusieurs d’autres noms de famille.[5]

 

Les noms de famille d’origine des Maleševac vivant à l’époque contemporaine et formés des prénoms masculins chrétiens (pris du calendrier ecclésiastique) sont les familles suivantes: Djokić, Jovanović, Lazić, Lukić, Milošević, Marković, Nikolić, Simić et autres noms de famille nombreux. Parmi les noms de famille des anciens Maleševac du XIVe et XVe siècles on ne trouve pas ceux formés des prénoms chrétiens. Les prénoms chrétiens parmi les Maleševac sont relativement rares dans cette époque-là. Parmi eux, en 1477. on pourrait souligner les prénoms suivants “ dans la communauté (džemat) de Radan, le fils de Novak” : Ivaniš, Herak, Tomaš, Djurica, Ninoje, Dimitar (le père de Radonja), Dejan et Stepan. La majorité des prénoms dans cette communauté était presque uniquement d’origine slave.[6]

 

Les noms de famille formés du prénom des ancêtres féminins, c’est-à-dire des matronymes sont au deuxième groupe. On peut aussi les diviser en ceux formés des prénoms féminins slaves et des hypocoristiques ainsi qu’en matronymes, formés des prénoms féminins chrétiens (pris du calendrier ecclésiastique). On peut citer le nom de famille Peroničić (Peruničić) mentionné aux documents en 1431. comme un exemple de l’ancien nom de famille dérivé du prénom féminin slave. Parmi les noms de famille des Maleševac contemporains, formés des prénoms slaves, on va souligner les suivants: Milinčić, Mirić, Ružičić et Stanić. Les noms de famille des Maleševac qui ont le radical un prénom féminin chrétien, c’est-à-dire le hypocoristique sont par exemple ceux-ci: Jelić, Mandić et Marić.[7]

 

Les noms de famille des Maleševac formés d’après le titre ou le métier du fondateur de famille sont présents considérablement. Les familles suivantes qui fêtent St.Ignace ont obtenu le nom de famille formé d’après le métier du fondateur: Knežević, Katanić (“katana” est un soldat – le hussard), Popović, Vojvodić etc. Les familles suivantes ont obtenu les noms de famille formés d’après l’artisanat de l’ancêtre: Kalajdžija (l’artisan qui étame les ustensiles de cuisine cuivreux, l’étameur), Kalajdžić, Kovačević, Dundjerović (dundjer, c’est le masson), Neimarović (la même signification, le masson), Solarović, Kačar (dont l’ancêtre produisait les tonneaux), Kolar et encore plusieurs familles qui appartiennent aux Maleševac.[8]

 

Parmi les familles qui fêtent St.Ignace Porte Dieu, il y a des noms de famille référant à la toponymie, c’est-à-dire formés d’après le village ou la région d’où la famille est originaire. Tels sont les noms de famille suivants : Graovac, Dubravac, Era, Erić, Lipnjac, Planinčević, Mortvanski, Gadjanski, Jegrički, Jegriški et autres.[9]

 

Les noms de famille des Maleševac, formés d’après les caractéristiques physiques ou psychiques des ancêtres, font un groupe particulier. Tels sont les noms de famille suivants : Ćustić (le terme « čust » ou « ćust » est un mot emprunté du turc en serbe et signifie « agile, flexible, adroit, souple »), Trbojević, Rončević (dérivé du radical « boiteux »), Grabić etc.[10]

 

Certaines familles qui représentent les branches des Maleševac ont commencé à porter des noms de famille dérivés des surnoms de leurs ancêtres. Les familles suivantes par exemple portent tels noms de famille : Palikuća, Kundak, Jutrić, Pjevalica et autres familles. On pourrait y ajouter les noms de famille formés d’après les animaux, comme par exemple Jež (le hérisson) et Kos (le merle).[11]

 

La plupart des noms de famille des Maleševac a la terminaison –ić (-ović, -ević). Les noms de famille de cette espèce sont particulièrement fréquents parmi les descendants des Maleševac en Serbie, non compris les régions Voïvodine et Kosovo. Les noms de famille qui ont les terminaisons –ac (par exemple Graovac) ou –nin, présents généralement dans les noms de famille dérivés des toponymes, sont peu nombreux. Les noms de famille qui ont la terminaison –ica (Vilenica, Pjevalica) et les noms de famille sans terminaisons (Ban, Golub, Era, Jež, Kos etc.) sont plus rares. Les deux dernières espèces des noms de famille sont plus fréquents parmi les Maleševac dans les régions de l’ouest du pays, comme par exemple en Herzégovine et en Krajina. En Voïvodine, les branches des Maleševac ont les noms de famille habituels pour cette région. Ce sont les noms de famille patronymiques qui ont les terminaisons –ov, -v, -in (Ignjatov, Petrov, Savanov, Ranisavljev, Stanisavljev, Reljin, Uglješin…) et les noms de famille dérivés des toponymies qui ont les terminaisons –ski, -ški, -čki, -cki (Mortvanski, Gadjanski, Jegrički, Jegriški, Marticki). On n’a pas trouvé les matronymes qui ont la terminaison –in chez les familles qui fêtent St.Ignace.[12]

 

On peut tirer des conclusions des faits présentés, que les noms de famille des familles qui fêtent St.Ignace Porte Dieu correspondent aux règles onomastiques dans les régions éthniques serbes où ils apparaissent. Ces noms de famille sont par ancienneté aussi hétérogènes. Chez certaines branches, les noms de famille ont survécu longtemps, comme par exemple chez la famille Kočić en Bosanska Krajina. Pourtant, la plupart des noms de famille des Maleševac sont de nouvelle date. En moyenne, les noms de famille dans les régions en Krajina et en Herzégovine sont plus anciens, alors qu’en Serbie sans les régions Voïvodine et Kosovo, ils sont de plus nouvelle date. Donc, en Serbie en 1851. le prince Alexandre Karadjordjević a établi le règlement des noms de famille constants. Jusqu’alors, la plupart des gens en Serbie avait des noms de famille dérivés du prénom ou du métier du père (ou de la mère seulement au cas où elle restait veuve avec les petits enfants). Les noms de famille constants étaient plus rares, présents surtout dans les régions de l’est et du sud-est de Serbie.[13]

 

ALEKSANDAR BAČKO

MILORAD ĆUSTIĆ

 

Traductrice

Tanja Mojsilovic (Miljkovic, nom de naissance)

professeur de français

 

 

 

 

[1] Novak Mandić Studo, Srpske porodice Vojvodstva svetog Save, Gacko 2000. (dans le texte suivant: Mandić, Srpske porodice), 417; Risto Kovijanić, Pomeni crnogorskih plemena u kotorskim spomenicima (XIV-XVI siècles), livre II, Istorijski institut SR Crne Gore, Podgorica (Titograd) 1974, 170.

[2] Neđeljko – Neđo Paovica, Zavođe, les recherches anthropogéographiques, S.A.N.U. Srpski etnografski zbornik 101, Naselja i poreklo stanovništva 47, Belgrade 2005. (dans le texte suivant: Paovica, Zavođe), 99-103 etc.

[3] Milica Grković, Rečnik ličnih imena kod Srba, Beograd 1977, 126; Milica Grković, Rečnik imena Banjskog, Dečanskog i Prizrenskog vlastelinstva u XIV veku, Beograd 1986, 117.

[4] Mandić, Srpske porodice, 417; d’après les informations obtenues de monsieur Darko Mandić; Kosto Radov Perućica, Oputna Rudina, Belgrade 1989. (dans le texte suivant: Perućica), 103-104; Jireček 2, 45.

[5] Perućica, 103; voir les annexes à la fin de cet ouvrage.

[6] Ahmed S. Alicic, Poimenicni popis sandzaka vilajeta Hercegovina, Orijentalni institut u Sarajevu, Monumenta turcica, Historiam Slavorum Meridinalium ilustrantia, Tomus sextus, II serie, Defteri, livre 3, Sarajevo 1985, 113; voir les annexes à la fin de cet ouvrage.

[7] Perućica, 103; voir les annexes à la fin de cet ouvrage.

[8] Abdulah Skaljic, Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, Ve édition, Sarajevo 1985. (dans le texte suivant: Skaljic), 227, 386, 400; voir les annexes à la fin de cet ouvrage.

[9] Voir le chapitre cosacré aux familles dont les traditions ne sont sauvées qu’au moindre degré dans la région de Banat, ainsi que les annexes à la fin de cet ouvrage.

[10] Škaljić, 182, voir les annexes à la fin de cet ouvrage.

[11] Voir les annexes à la fin de cet ouvrage.

[12] Voir le chapitre consacré aux familles dont les traditions ne sont sauvées qu’au moindre degré, dans la région de Banat, ainsi que les annexes à la fin de cet ouvrage.

[13] Velibor Lazarević, Srpski imenoslov, extraits choisis, Beograd 2001, 290-291, 298-299; Branko Peruničić, Grad Valjevo i njegovo upravno područje 1815-1915, Valjevo, 1973, 663-666; Dragoljub Stevanović, U Srbiji prezimena zvanično uvedena sredinom XIX veka, Politika, Beograd, le dimanche 15. novembre 1998, 15.

LE NOM DES MALEŠEVAC ET LES NOMS DE FAMILLE DES MALEŠEVAC

LES MIGRATIONS, LE RANGEMENT ET LE NOMBRE DE FAMILLES QUI FÊTENT ST. IGNACE

La famille des Malesevac a été fondée en Herzégovine, où certaines branches de cette famille ont survécu jusqu’au présent. C’est pourquoi la fête de St.Ignace est relativement fréquente dans cette région-là. On peut dire assurément que ces familles ne font qu’une petite partie des habitants orthodoxes de cette région-là. On peut dire presque la même chose pour les régions que les habitants d’Herzégovine peuplaient au cours des siècles, d’une manière directe ou indirecte. A part la Bosnie, ce sont des régions Lika, Kordun, Banija et Dalmatie à l’ouest du pays, Slavonie et Voïvodine au nord du pays et Sumadija, la Serbie de l’ouest et la Serbie du sud-ouest à l’est du pays.

 

À la fin du XIXe siècle, en 1884./86. précisément, on a noté 22 957 familles au total fêtant la fête religieuse de famille dans le territoire de l’archidiocèse Dabrobosniaque qui comprenait alors la Bosnie entière sans Herzégovine et sans la région aux environs des villes Zvornik et Tuzla, à l’est du pays. 331 familles parmi eux fêtaient St. Ignace, ce que faisait 1,44% du nombre total de familles de cette région-là. Concernant la frequence, cette fête occupait onzième place, c’est-à-dire elle n’était pas fréquente. Les Bosniaques qui fêtaient St.Ignace immigraient d’Herzégovine dans les périodes différentes, d’une manière directe ou indirecte. Parmi ceux qui fêtent au présent St. Ignace, les plus anciens immigrés vivent en Bosanska Krajina (la famille Kocic et autres). Ils sont venus là-bas avec les anciennes migrations serbes, à la fin du XVe siècle et au cours du XVIe siècle, à l’époque où la population serbe dominait en Bosanska Krajina. Certaines branches des familles de Krajina se déplaçaient plus tard, en partie plus loin à l’ouest. L’autre partie de ces immigrés se déplaçaient à l’est, au centre, au nord et à l’ouest de Bosnie où ils se mélangeaient avec des immigrés plus récents, venant d’Herzégovine (en général au cours du XVIIIe et du XIXe siècles). Parmi ces immigrés d’Herzégovine il y en avait de ceux qui fêtaient St.Ignace et qui étaient plus nombreux que les immigrés venant de Krajina qui fêtaient cette fête.[1]

 

La plupart de ceux qui fêtaient St.Ignace immigraient d’une manière indirecte à travers Bosanska Krajina dans les régions Lika, Kordun, Banija et Dalmatie. Les familles qui immigraient directement d’Herzégovine ou d’une autre région étaient en minorité.

 

En 1898. il y avait 99 familles qui fêtaient St.Ignace au diocèse de Pakrac ( l’ouest et la partie centrale de Slavonie et la Croatie du nord). Ils faisaient une petite partie parmi les habitants orthodoxes de ce diocèse. Les familles les plus nombreuses parmi eux étaient celles qui immigraient indirectement à travers la Bosnie ou Gornja Krajina.[2]

 

Les familles qui fêtaient St.Ignace en Serbie du sud-ouest et de l’ouest immigraient d’Herzégovine et de Bosnie. Les immigrés d’Herzégovine qui fêtaient St.Ignace étaient nombreux au sud –ouest de Serbie centrale, alors que le pourcentage des immigrés de Bosnie augmentait plus loin au nord.

 

Les familles qui fêtaient St.Ignace immigraient des régions diverses, surtout du sud-ouest et de l’ouest du pays dans la région de Sumadija. Certaines familles immigraient directement d’Herzégovine, mais les familles qui immigraient indirectement à travers la Serbie du sud-ouest et de l’ouest étaient plus nombreuses. L’immigration de ces familles se déroulait au cours du XVIIIe et du XIXe siècles, au temps où les ancêtres de la plupart des familles de Sumadija immigraient. D’après les données de 1877. à Belgrade, parmi 2 334 familles, dont on connaissait la fête religieuse de famille , il y en avait 11 qui fêtaient St.Ignace, ce que faisait 0,47%. En 1895. à Belgrade on a noté 2 806 familles dont on connaissait la fête religieuse de famille. Il y avait 10 familles parmi eux qui fêtaient St.Ignace, ce que faisait 0,35% du nombre total de familles qui fêtaient. D’après le recensement de 1928. il y avait 11 050 familles belgradoises au total fêtant la fête religieuse de famille. Parmi eux, il y en avait 53 familles fêtant St.Ignace. Le nombre approximatif de ceux qui fêtaient St.Ignace était 0,48%. Donc, entre 1877. et 1928. le nombre de familles à Belgrade qui fêtaient St.Ignace était minime, ce que faisait moins de 0,5%. Ces familles, comme la plupart des habitants de Belgrade étaient relativement les nouveaux immigrés, venant des régions diverses.[3]

 

En Monténégro d’aujourd’hui, les familles qui fêtent St.Ignace Porte Dieu se trouvent presque uniquement sur le territoire d’Herzégovine de Monténégro. En premier lieu, ce sont des régions dans la proximité directe de la ville Bileca, par exemple Oputna Rudina. Il s’agit des anciens immigrés dans la région d’Oputna Rudina, c’est-à-dire des immigrés venus directement de la région de la ville Bileca. Cette fête presque n’existe pas dans les régions du sud et du sud-est de Monténégro d’aujourd’hui.

 

Dans la région de Kosovo et Métochie on peut distinguer deux générations de familles qui fêtent St.Ignace. Plus ancienne génération, dont les ancêtres vivaient là, depuis le début du XIXe siècle et auparavant, ne connaissent que les migrations locales de leurs ancêtres, mais il n’y a aucun doute qu’ils sont aussi d’origine de l’ouest du pays. Au début du XXe siècle on a colonisé un nombre de familles qui fêtent St.Ignace, d’Herzégovine qui représentent plus nouvelle génération d’habitants.

 

Les familles qui fêtaient St.Ignace immigraient en Voïvodine de toutes les régions mentionnées. Leurs migrations étaient intensives depuis La Grande migration des Serbes (en 1690) jusqu’au présent. Parmi les Serbes dans les régions Srem et Banat, la fête de St.Ignace était relativement fréquente (comme dans les régions de l’ouest et du sud-ouest) mais on la considère encore comme une fête rare. Il n’y a pas assez de données éditées pour la région de Backa, d’après lesquelles on pourrait donner des conclusions, mais on trouve que là-bas la situation est probablement semblable ainsi que dans les régions de Banat et Srem. Cependant, on connaît que certaines familles qui fêtent St.Ignace comme par exemple les familles Golub, Apic, Djurin (Djuric) et Pajcic arrivaient pendant La Grande migration, même jusqu’aux régions d’Hongrie du nord. Ils immigraient au village Pomaz près de la ville Sentandreja.

 

Dans la Serbie de l’est, les familles qui fêtaient St.Ignace faisaient moindre pourcentage que dans les régions plus de l’ouest. Par exemple, il n’y avait pas de familles qui fêtaient St.Ignace dans la région Negotinska Krajina et Kljuc de cette époque, tandis qu’il y en avait dans les régions Timok et Banja. En Serbie de l’est il y avait plusieurs familles d’origine bulgares qui fêtaient St.Ignace et ils étaient d’origine différent que les autres familles.[4]

 

Dans les régions plus larges, il n’y avait pas presque de familles qui fêtaient St.Ignace. C’est le cas de la Serbie du sud-est et de la Macédoine. Alors qu’on a trouvé seulement une famille qui fête St.Ignace en Macédoine ( elle aussi a récemment immigré de la région de Banat), on n’a trouvé aucune famille qui fête St.Ignace en Serbie du sud-est. On n’a noté qu’une famille dans la région de Sumadija, Belica qui est d’origine des environs de la ville Leskovac. Étant donné qu’en Macédoine et en Serbie du sud-est il n’y a presque pas des plus anciens immigrés d’Herzégovine et de Monténégro, on peut confirmer que toutes les familles qui fêtent St.Ignace sont d’origine des Malesevac d’Herzégovine.[5]

 

En général, les familles qui fêtent St.Ignace Porte Dieu font un pourcentage minime de la population serbe. Leur contribution dans le nombre total de familles qui fêtent St.Ignace et dans les régions où ils sont le plus présents, en Bosnie par exemple, ne fait que 1,47%, dans les autres régions, à Belgrade par exemple leur contribution est moindre (0,35% – 0,48%), alors qu’en certaines régions, Macédoine par exemple ou Serbie du sud-est, il n’y en a presque pas. C’est le phénomène évident que les familles qui fêtent St.Ignace dans plus grand nombre vivent en Herzégovine et dans les régions où la population venant d’Herzégovine immigrait au cours des siècles. Avec la diminution du pourcentage de la population d’origine direct ou indirect d’Herzégovine diminue la contribution de familles qui fêtent St.Ignace. Le branchement et le déplacement des Malesevac de leur plus ancien domicile du village Malina, près de la ville Bileca a commencé trop tôt, au cours du Moyen Âge. Au début, leur déplacement a eu lieu en Herzégovine, alors qu’au début du XVIe siècle ils commençaient à immigrer dans les autres régions, d’abord en Bosnie. La suite de l’augmentation de natalité et du branchement de certaines familles des Malesevac, tant au village Malina que parmi les immigrés menaient aux nouveaux déplacements. À ce moment-là, il y avait des migrations secondaires des Malesevac. Les conflits fréquents et autres causes dans ces regions qui influençaient les migrations massives jusqu’au présent, influençaient aussi les migrations des Malesevac dans les régions larges.

 

ALEKSANDAR BAČKO

MILORAD ĆUSTIĆ

 

 

Traductrice

Tanja Mojsilovic (Miljkovic, nom de naissance)

professeur de français

 

 

 

[1] Djordje Janjatovic, Prezimena Srba u Bosni, Sombor 1993, 11-12.

[2] Sematizam pravoslavne srpske eparhije pakracke za godinu 1898, Pakrac 1898, 3-44. (annexe à pagination separée).

[3] Dragomir Antonic, Koliko Srba u Beogradu slavi slavu, Glasnik Etnografskog instituta S.A.N.U. livre 44, Beograd 1995, 208, 214-218.

[4] Kosta Jovanovic, Negotinska Krajina i Kljuc, S.K.A., Srpski etnografski zbornik,55, Naselja i poreklo stanovnistva 29, Beograd 1940, 134-140.

[5] Jovan F. Trifunoski, Kumanovsko-Presevska Crna Gora, S.A.N.U. Srpski etnografski zbornik 62, Naselja i poreklo stanovnistva 38, Beograd 1951, 113. Јован Ф. Трифуноски, Поречито на Кадина Река, Филозофски факултет на Универзитетот-Скопје, Историско-филолошки оддел, Посебна изданија, книга 3, Скопје 1952, 43-44; Миленко С. Филиповић Дебарски Дримкол, Скопље 1939, 108-109; Трифуноски Јован Ф. Слив Маркове Реке, антропогеографска посматрања, Филозофски факултет на Универзитетот – Скопје, Историско-филолошки оддел, Посебни изданија, книга 7, Скопје 1958, 94; Петар С. Јовановић, Порече, С.К.А. Српски етнографски зборник 51, Насеља и порекло становништва 28, Београд 1935, 299; Тома Смиљанић, Кичевија, С.К.А. Српски етнографски зборник 51, Насеља и порекло становништва 28, Београд 1935, 398-400; Миленко С. Филиповић, Северна Велешка села, С.К.А. Српски етнографски зборник 51, Насеља и порекло становништваа 28, Београд 1935, 530, 563 et autre bibliographie nombreuse.

LES MIGRATIONS, LE RANGEMENT ET LE NOMBRE DE FAMILLES QUI FÊTENT ST. IGNACE

Милорад Ћустић – биографија

Господин Милорад Ћустић је рођен у Чуругу у Шајкашкој области, 13. октобра 1954. године, од оца Саве Ћустића и мајке Милице, рођене Пећић. Његова фамилија потиче из Осиње, насеља лоцираног између Тешња и Дервенте, у Републици Српској.

 

Основну школу и веронауку господин Милорад Ћустић похађао је у свом родном месту. Са родитељима се преселио у Француску током 1969. године. У Паризу је завршио основну и средњу школу.

 

Након отслуженог војног рока 1975/76. године, венчао се са Анком рођеном Наумов и вратио се у Француску, где су му се родиле ћерке Милица, Маријана и Мирјана, унуци Лука, Милан, Марко и Миле, као и унуке Лиза и Лилу. Између осталих послова, био је професор у школи за угоститељство. Данас је у пензији и са својом фамилијом живи у Француској.

 

Господин Ћустић је био иницијатор и велики покровитељ монографије „Малешевци – род који слави Светог Игњатија“. Она је била публикована 2007. године, као 1. књига у едицији „Зборник за српску етнографију и историју“ Удружења грађана „Српски деспот“. Аутор је био Александар Бачко.

 

За члана Почасног савета Удружења грађана „Српски деспот“, господин Милорад Ћустић именован је у Београду, 3. јуна 2007. године, једногласном одлуком чланова Скупштине овог Удружења.

 

Господин Милорад Ћустић је коаутор (са Александром Бачком) и главни покровитељ монографије „Беомужевић и Стапар код Ваљева – О појединим породицама тамнавског, подгорског и колубарског краја“. Ова монографија је 2011. године публикована као 6. књига у оквиру едиције „Зборник за српску етнографију и историју“.

 

Господин Милорад Ћустић је коаутор и велики покровитељ монографије која ће ускоро бити публикована, „Чуруг – преци и потомци“ (други коаутор је Александар Бачко).

 

Такође је коаутор етнографско – историјске монографије у настанку, „Срби Тешањског, Дервентског и Прњаворског протопрезвитерата“ („Срби северне Босне“), заједно са Александром Бачком. Господин Ћустић је уједно и главни покровитељ ове монографије.

 

Господин Ћустић био је велики покровитељ књиге „Породице далматинских Срба“ и главни покровитељ монографије „Из прошлости сентандрејских породица“ аутора Александра Бачка. Ове монографије публиковане су као 2. и 3. књига едиције „Зборник за српску етнографију и историју“, у Београду, током 2008. и 2009. године.

 

Активно се бави истраживањима порекла становништва Чуруга, изучавањима корена родова са славом Свети Игњатије, као и српских породица које живе на подручју тешањског, дервентског и прњаворског краја.

 

Господин Милорад Ћустић је такође веома активан у српском друштвеном и културном животу у Француској. Члан је културно – уметничког друштва „Младост”. Један је од оснивача париског клуба „Домовина”, чији је потпредседник био у једном периоду.

 

У оквиру наведеног клуба, који организује различите културне и уметничке програме, заступљени су и истоимени радио програм, као и фудбалски клуб. Господин Ћустић је организовао гостовања и концерте наших истакнутих естрадних уметника у Француској.

Милорад Ћустић – биографија

Малешевци – род који слави Светог Игњатија – књига

Монографија „Малешевци – род који слави Светог Игњатија“, чији је аутор Александар Бачко, публикована је у Београду 2007. године, као 1. књига у оквиру едиције „Зборник за српску етнографију и историју“ Удружења грађана „Српски деспот“.

 

Уредник монографије „Малешевци – род који слави Светог Игњатија“ је господин Игор Мојсиловић.

 

Главни покровитељ књиге „Малешевци – род који слави Светог Игњатија“ је господин Милорад Ћустић из Француске.

 

Књига је обима 224 странe и садржи податке о породицама које славе Светог Игњатија Богоносца, односно о роду Малешеваца.

 

Књиге више нема у продаји.

Malesevci

Малешевци – род који слави Светог Игњатија – књига

Породице које славе Св. Игњатија Богоносца у парохији Осиња код Тешња

У парохији Осиња недалеко од Тешња у Републици Српској (област Крњин или Вакуф) још крајем 19. столећа је забележен већи број породица које славе св. Игњатија Богоносца.

Ћустићи у Осињи славе св. Игњатија Богоносца. Само презиме Ћустић формирано је по термину «чуст». Ово је турцизам у српском језику и има значење «хитар, гибак, спретан, окретан». Термин «ћуст» има исто значење. Ове особине су несумњиво одликовале родоначеника Ћустића, па је због тога добио надимак Ћусто (Чусто).[1]

Исти или сличан надимак носили су и родоначелници Ћустићима несродних породица Чустовића и Ћустоња. Чустовићи су муслиманска породица у Церници у Гатачком Пољу у Херцеговини. Они воде порекло од једног црногорског досељеника, који је ту примио ислам, добио земљу и ћерку муслиманског капетана Тановића за супругу. У овом месту се несумњиво формирало само презиме Чустовића, а одатле су се расељавали у Благај код Мостара (тамо се зову Чусте), Фатницу код Билеће и Кобиљу Главу код Сарајева (презивају се Ћустовић). Од њих су можда и Ћустовићи у Дубровнику, Карловцу и Загребу, мање породице које су забележене у новије време.[2]

Постоји мишљење, да Чустовићи воде порекло од Томановића из племена Цуца (Катунска Нахија у Старој Црној Гори). Према том мишљењу, њихов предак је био Кариман Чустовић. Ово мишљење је неутемељено, зато што је у њему Кариман Чустовић, који је учествовао у боју на Брњцу 1831/32. године, помешан са Кариманом Томановићем, који се помиње средином 18. века (1766. године). Кариман Томановић, који се пре прихватања ислама звао Живко, био је син Вука Томановића. Због тога што није могао да трпи злостављање од стране цуцких Пешикана и Марковића, прешао је у Корјениће у Херцеговини и потурчио се. Због освете је посекао 22 главе из племена Цуца. Од Каримана није остало потомство, али је зато његов рођени брат Матош, који је такође прешао на ислам, имао мушке потомке. Касније се његово потомство, које живи у херцеговачком селу Домашеву, вратило на православље и данас се, као и раније, презива Томановић. Православни Томановићи и данас живе у Цуцама. Даљим пореклом су из племена Куча у црногорским Брдима, североисточно од Подгорице. Томановићи, дакле, нису у сродству ни са Чустовићима, ни са Ћустићима.[3]

Чустовићи су живели и у гатачком Кључу, Фатници код Билеће, Требињу и Мостару. Чустовићи у Међуљућима код Гацка пореклом су из Цернице. Дошли су ту у другој половини 19. века, као деца са преудатом мајком. Несумњиво је са њима истог порекла и муслиманска породица Чусто у Мостару. Један од познатијих гуслара из Гацка био је Адем Ћустовић.[4]

Чустовића муслимана има и у Кљенцима у Дабарском Пољу (Херцеговина). Ова породица тамо броји 3 домаћинства. Пореклом су из Гацког Поља, одакле су прво прешли у Вријеку (Дабарско Поље) око 1816. године, а затим 1879. у Кљенке.[5]

Ћустоње су римокатоличка породица у месту Биштрани, недалеко од Високог у Босни. Они су пореклом из Подстиња у Фојничком срезу. Свакако су њихов огранак Чустоње у Валпову у Славонији, којих је средином 20. века било 1 домаћинство са 4 члана.[6]

За православне Ћустиће у парохијама: Дабар код Санског Моста, Приједор и Драговићи код Прњавора, као и за изумрле Ћусте у Високом, не може се поуздано рећи, да ли су у сродству са осињским Ћустићима. Ћустићи у Дабру и Приједору данас славе св. Ђорђа, у Драговићима св. Јована, док за Ћусте није познато која им је била слава. Исто важи и за Чусте, који се помињу у Шапцу, највероватније у 19. веку. Наиме, у једном документу је забележено, да је «Стојан Калајчија продао своју кућу Николи Чусти». Ћустићи који нису род са својим презимењацима у Осињи живе у месту Козељу у области Качер, у сливу истоимене реке у Шумадији. Тамошњи Ћустићи представљају огранак рода Петровића, заједно са Секулићима, Филиповићима, Шукићима и Павловићима. Сви они славе св. Јована, а преци су им давно досељени из Старог Влаха. На прелазу из 19. у 20. век је овај род укупно бројао 30 домаћинстава у Козељу.[7]

Ћустићи у Мурвици код Задра, којих је 1948. године било 72 у 8 домаћинстава и њихови сродници у суседном Бришеву (22 у 5 домова) несумњиво су римокатолици. Њихови рођаци са донекле измењеним презименом су Ћуштићи у недалеком Бокањцу (9 у 2 куће) и Чустићи у Смоковићу код Задра (5 чланова домаћинства у 1 кући 1948. године). Они највероватније нису ни у каквом сродству са осињским Ћустићима. Није познато да ли су са неком од поменутих фамилија сродни малобројне породице Чустића у неколико славонских места (у Томпојевцима код Вуковара, Нијемцима код Винковаца и другим насељима).[8]

У источној Босни постоје два села чије је име изведено од основе «чуст». У питању су Чусте у Зворничком округу и Чусто Брдо, код Маглаја. Није познато, да ли је неко од њих у вези са осињским или неким другим Ћустићима.[9]

Поред Ћустића, у Осињи живе и друге породице које славе св. Игњатија. Оне су у сродству са Ћустићима у овом месту, а предање о њиховим родбинским везама очувано је до данас. У питању су породице: Калоперовић, Планинчевић, Станић, Станковић, Алексић, Новић и Петрић.[10]

Презиме Планинчевића сведочи о пореклу овог рода из Планине, области која се налази у јужном суседству области Крњин. Из Планине, нарочито из места Имљана, досељен је највећи број породица у Осињу и суседна села. Према подацима из 1884/86. године, ово је била једина породица са презименом Планинчевић на територији Дабробосанске митрополије. Носиоци сличних презимена, попут Планинчића, Планинштака, Планинаца и Планинаша, који славе различите славе, свакако нису у сродству са Планинчевићима.[11]

Калоперовићи су своје презиме добили по украсној мирисној биљци, која се зове калопер. Родоначелник је вероватно носио такав надимак, или је на неки други начин породица прозвана по калоперу. Калоперовића са истом славом је крајем 19. века било и у парохији Гњионица код Дервенте. Они су несумњиво сродници својих презимењака у Осињи.[12]

Станића има много по Босни, али само они у Осињи славе св. Игњатија. Други Станићи прослављају различите свеце и нису ни у каквом сродству са својим презимењацима у Осињи.[13]

Станковића са славом св. Игњатије, опет, има у већем броју парохија Дабробосанске митрополије. Поред Осиње, године 1884/86, овог свеца су славили Станковићи у парохијама: Високо, Возућа, Ступари и Хрге код Маглаја. Један огранак Станковића Игњатијевштака преселио се у Појезну код Дервенте, а рођаке су имали и у Јеланској и Лијешћу код Босанског Брода. Поред тога, по Босни је живео и велики број Станковића, који су славили друге светитеље и нису били у сродству са својим презимењацима у Осињи.[14]

Алексићи са славом св. Игњатије су у Босни крајем 19. века били присутни у само две парохије, у Осињи и Јеремићима код Власенице. Иако су ове две породице несумњиво у даљем сродству, као што ће се даље видети, вероватно су се оне развиле од два сродна родоначелника, која су носила исто лично име – Алекса. Други бројни Алексићи по Босни, који славе друге свеце, нису род носиоцима овог презимена у Осињи.[15]

Новићи у Осињи нису једина породица са тим презименом, која је на територији Дабробосанске митрополије славила св. Игњатија. Исту крсну славу су имали и њихови презимењаци у парохијама: Дервента, Прњавор и Бања Лука. Они су несумњиво у блиском међусобном сродству. Новића са славом св. Стефан било је у то време такође у Прњавору, али се не може поуздано рећи, да ли су им они били род, или су им само родоначелници носили иста лична имена.[16]

Петрићи са славом св. Игњатије су 1884/86. године били забележени на територији ове митрполије само у Осињи. Други Петрићи по Босни, који славе: св. Ђорђа, св. Јована, св. Николу, св. Пантелију, св. Саву и св. Симеона Богопримца, нису сродници својих презимењака у Осињи.[17]

Поред осињских фамилија које славе Игњатијевдан и које до наших дана имају очувано предање о међусобном сродству, у парохији Осиња живе и поједине породице које славе исту крсну славу, а за које није познато да имају наведену традицију о сродству са наведеним фамилијама. Те породице су свакако у ближем или даљем сродству са осталим осињским Игњатијевштацима.

Тешићи у осињској парохији су крајем 19. столећа забележени као породица која слави св. Игњатија Богоносца. Њихових презимењака који славе исту славу на територији Дабробосанске митрополије било је осамдесетих година 19. века још само у парохији Јошавка код Бања Луке. Две наведене групације Тешића несумњиво представљају огранке једне породице. Презиме Тешић је у Босни релативно често. Његови носиоци који славе различите славе (укупно 13 крсних слава) најчешће нису ни у каквом међусобном сродству. Ово презиме је формирано по личном имену Тешо (Теша), изведеном од Теодор.[18]

Тешендићи који су славе Игњатијевдан живе у босанским парохијама Осиња и Детлаккод Тешња. Ове међусобно сродне фамилије несумњиво чине један род са другим породицама Игњатијевштака у парохији Осиња. Тешендића са другим славама није било на територији Дабробосанске митрополије крајем 19. века. Лишно име родоначелника ове породице, Тешенда, несумњиво је изведено од Теодор (Тешо).[19]

Стојановићи у истој парохији код Тешња такође славе св. Игњатија. Презимењаке са истом славом, који су уједно и њихови рођаци, имају у парохијама Бања Лука и Брусница код Маглаја. Стојановића са другим славама, од којих вероватно нико није у сродству са овом осињском породицом, има много по Босни. Крајем 19. века је у Дабробосанској митрополији забележено чак 15 различитих слава код носилаца овог презимена.[20]

Ђекићи у осињској парохији славе Игњатијевдан. Ово је крајем 19. столећа била једина породица са том славом у Дабробосанској митрополији, која се презивала Ђекић. Свакако су били сродни са осталим Игњатијевштацима по парохији Осиња.Презиме Ђекић се јавља у већем броју босанских парохија. Његови носиоци често имају различите крсне славе и нису у међусобном сродству.[21]

Веселиновићи на територији исте парохије, славили су, према подацима из  1882/86. године, св. Игњатија Богоносца. Веселиновића са истом славом, који су несумњиво били у ближем сродству са њима, било је тада у парохијама Босански Брод, Винска и Лијешће код Дервенте. У сродству са овом осињском породицом, али вероватно даљем, стоје и Веселиновићи у парохији Јеремићи код Власенице.[22]

У Осињу су се, дакле, доселили преци групе сродних породица које славе св. Игњатија из области Планина јужно од Крњина. Ту се овај род умножио и изделио на већи број породица, које су добиле презимена по именима или личним надимцима својих нешто новијим родоначелника. Презимена српских породица у северној Босни су, иначе, најчешће формирана у не тако давној прошлости. Досељавања из Планине у Осињу и околна села (област Крњин или Вакуф) била су веома учестала. Она су махом настајала као последица сезонских миграција пастира, који су живели у области Планине (у Имљанима, Котор Вароши, Оћауши и другим насељима тог предела), а долазили су сваке године у Крњин са својим стадима. Ови доласци су се одигравали «у време око Лучиндана», па су се враћали «око Никољдана», а уколико је зима оштра «онда дођу опет о Симуњдану (16. фебруара по новом), а иначе тек око Ускршњих поклада и онда остану до Благовести, неки до Ђурђевдана». Овакве сезонске миграције су несумњиво претходиле и досељавању предака рода са славом св. Игњатије. О пореклу осињских Игњатијевштака из Планине сведочи и презиме једног огранка овог рода, Планинчевића. Вероватно су преци Ћустића, Планинчевића и других сродних породица у Осињу досељени у исто време.[23]

Данас се не може поуздано рећи, да ли су преци осињских породица које славе св. Игњатија досељени у Планину (Врховину) преко западнијих предела Босанске Крајине или непосредно из Херцеговине.

Александар Бачко

Београд 2007.

Настанак и публиковање овог текста омогућио је господин Милорад Ћустић из Француске

Извори

[1] Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, пето издање, Сарајево 1985. (у даљем тексту: Шкаљић), 182; Рјечник хрватскога или српскога језика, дио 2, чета – ђављи, Ј.А.З.У, Загреб 1884/86. (у даљем тексту: Рјечник 2), 103, 157.

[2] Јевто Дедијер, Херцеговина, С.К.А, Српски етнографски зборник 12, Насеља српскох земаља 6, Београд 1909, 192 – 193, 247; Дедијер Јевто, Билећке Рудине, С.К.А, Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља 2, Београд 1903, 879, 900; Шкаљић, 182; Миленко С. Филиповић, Височка Нахија, С.К.А, Српски етнографски зборник 43, Насеља и порекло становништва 25, Београд 1928. (у даљем тексту: Филиповић, Височка Нахија), 558 – 559, 764; Стјепо Трифковић, Владимир Трифковић, Сарајевска околина: I Сарајевско Поље, С.К.А, Српски етнографски зборник 11, Насеља српских земаља 5, Београд 1908, 243; Лексик презимена С.Р. Хрватске, Ј.А.З.У, Институт за језик, Загреб 1976. (у даљем тексту: Лексик), 117.

[3] Ристо Милићевић, Херцеговачка презимена, Београд 2005. (у даљем тексту: Милићевић), 287; Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, С.К.А, Српски етнографски зборник 39, Насеља и порекло становништва 24, Београд 1926. (у даљем тексту: Ердељановић, Стара Црна Гора), 690.

[4] Милићевић, 185, 287 – 288.

[5] Петар Шобајић, Дабарско Поље у Херцеговини, С.А.Н, Српски етнографски зборник 67, Насеља и порекло становништва 34, Београд 1954, 22, 32.

[6]Филиповић, Височка Нахија, 558 – 559, 764; Лексик, 117.

[7]Јањатовић Ђорђе, Презимена Срба у Босни, Сомбор 1993. (у даљем тексту: Јањатовић), 376; Филиповић, Височка Нахија, 449; Рјечник 2, 103; Мил. Т. Ракић, Качер, С.К.А, Српски етнографски зборник 6, Насеља српских земаља 3, Београд 1905. (у даљем тексту: Ракић, Качер), 808.

[8] Лексик, 117, 119.

[9]Рјечник 2, 103; Гојко Никетић, Административни речник места Краљевине Југославије, Београд 1931, 753.

[10]По саопштењу г. Милорада Ћустића; Јањатовић, 23, 170, 269, 286, 293, 341, 343.

[11]Миленко С. Филиповић, Прилози етнолошком познавању североисточне Босне, А.Н.У.Б.И.Х, Грађа, књ. 16, Одјељење друштвених наука, књ. 12, Сарајево 1969. (у даљем тексту: Филиповић, Североисточна Босна), 58; Душан Јелић, Чедо Петрић, Радивоје Ђукић, Бранко Белић, Осиња, Мјесна заједница Осиња, Монографија Церани, Осиња и Појезна 1982, Осиња 1982. (у даљем тексту: Јелић…), 101 – 102; Јањатовић, 293.

[12]Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. 9, С.А.Н.У, Институт за српскохрватски језик, Београд 1975, 130; Петар Шимуновић, Наша презимена, поријекло – значење – распрострањеност, Накладни завод Матице хрватске, Књижница монографије, студије, критике, Загреб 1985, 127; Вук Стефановић Караџић, Српски рјечник (1818), Сабрана дела Вука Караџића, књига друга, Просвета, Београд 1964/1966, 294; Јањатовић, 170

[13]Јањатовић, 341.

[14]Јањатовић, 343; Влајко Палавестра Влајко, Прилози за проучавање поријекла становништва у околини Босанског Брода, Гласник Земаљског музеја, Етнологија, св. 30/31, Сарајево 1975/76, 33.

[15]Јањатовић, 23.

[16]Јањатовић, 269.

[17]Јањатовић, 286.

[18]Јањатовић, 359; Милица Грковић, Речник личних имена код Срба, Београд 1977, 193.

[19]Јањатовић, 358.

[20]Јањатовић, 349.

[21]Јањатовић, 121.

[22]Јањатовић, 67.

[23]Филиповић, Североисточна Босна, 58; Јелић…, 101 – 102.

Напомена – текст се базира на књизи Александра Бачка: Малешевци – род који слави св. Игњатија,Зборник за српску етнографију и историју, Удружење грађана „Српски деспот“, Београд 2007. Текст је први пут објављен на интернет презентацији Малешевци malesevci.com

Породице које славе Св. Игњатија Богоносца у парохији Осиња код Тешња

Нешићи из Дреновца у Мачви

Дреновац је место у Мачви, северно од Шапца. Ово место је између два светска рата сачињавало засебну општину у Мачванском срезу (Дринска бановина). У овом насељу живи породица Нешић, чији чланови славе св. Игњатија Богоносца, 2. јануара (20. децембра по старом календару). Крајем 20. столећа их је било 1 домаћинство у Дреновцу. Преци ове фамилије досељени су непосредно из Босне у 18. столећу. Родоначелник Нешића се, као што сведочи презиме ове породице, звао Неша (од Ненад или Нестор), али не може се сасвим поуздано рећи, када је живео. Вероватно је био рођен у 18. веку.[1]

У попису Дреновца из 1863. године наводи се домаћинство, на чијем челу је био Секула Нешић, 47 година стар. Са њим су становали: његова супруга Ивана (40 година), син Марко (8 година) и ћерка Данојла (стара годину дана). Чланови ове породице су поседовали непокретности, чија је укупна вредност процењена на 54 дуката цесарска. Месечни приходи чланова Секулиног домаћинства износили су, према тадашњим мерилима, 8 талира.[2]

Живко Нешић био је домаћин у другој кући ове фамилије 1863. године. Он је тада био 28 година стар. Са њим су живели: његова супруга Марија (25 година), син Мијаило (2 године), синовица Љубица (6 година) и домаћинова мајка Наста (стара 50 година). Вредност њиховог поседа процењена је тада на 39 дуката цесарских. Месечни приходи били су им 8 талира.[3]

У документима насталим у периоду између 1807. и 1812. године помиње се Васа Нешић из Дреновца. Он је највероватније био заједнички предак свих дреновачких Нешића. Попис овог места из 1829. године нам показује, да су тада у њему живела два домаћина Нешића, Филип и Симо, вероватно Васини синови.[4]

Даље порекло ова фамилија несумњиво води од рода Малешеваца, за који је веома специфична крсна слава Игњатијевдан. О овом роду, његовом даљем пореклу и огранцима опширно је писано у монографији „Малешевци – род који слави св. Игњатија“.[5]

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Београд 2008.

Настанак и публиковање овог текста омогућио је господин Милорад Ћустић из Француске

Извори

[1] Гојко Никетић, Административни речник места Краљевине Југославије, Београд 1931, стр. 247; Миливоје Васиљевић, Мачва, историја, становништво, Богатић 1996. (у даљем тексту: Васиљевић), стр. 165; Милица Грковић, Речник личних имена код Срба, Београд 1977, стр. 146.

[2] Васиљевић, стр. 385.

[3] Васиљевић, стр. 385.

[4] Васиљевић, стр. 225, 224 – 242.

[5] Александар Бачко, Малешевци – род који слави св. Игњатија, Зборник за српску етнографију и историју, књига 1, Удружење грађана „Српски деспот“, Београд 2007

Напомена – текст се базира на књизи Александра Бачка: Малешевци – род који слави св. Игњатија,Зборник за српску етнографију и историју, Удружење грађана „Српски деспот“, Београд 2007. Текст је први пут објављен на интернет презентацији Малешевци malesevci.com

Нешићи из Дреновца у Мачви

Београђани са крсном славом Св. Игњатије крајем 19. века

Према подацима из 1877. године, у Београду је од укупно 2334 домаћинства за која је била позната крсна слава, њих 11 је славило св. Игњатија, што износи 0,47%. Године 1895. у Београду је забележено 2806 домаћинстава, чија је слава била позната. Међу њима је било и 10 домова, који су славили Игњатијевдан, што је износило 0,35% од укупног броја домаћинстава. Попис из 1928. године бележи укупно 11050 утврђених београдских славара. Од тог броја, њих 53 је славило св. Игњатија. Приближан број Игњатијевштака је, дакле, тада износио 0,48%. Према томе, у периоду од 1877 – 1928. године број православних српских породица у Београду које славе св. Игњатија веома мали и износио је нешто мање од пола процента. Као и велика већина становништва Београда, несумњиво и ове породице представљају релативно нове досељенике из различитих области.[1]

Године 1895. су св. Игњатија Богоносца славили следећи београдски домаћини[2]:

Берић Ђорђе, служитељ на железници.

Васић Аксентије, опанчар.

Давидовић Живко, саветник у пензији.

Ђорђевић Марко.

Ђукић Недељко, таљигаш.

Игњатовић Станко.

Јанковић Душан, апотекар.

Комадина Будислав, писар „у граду”.

Поповић Јефта, чиновник у железничкој дирекцији.

Шљивић Михајло, професор.

За већи део ових породица није познато одакле су непосредно досељене у Београд, али су оне несумњиво, великом већином или у потпуности, од рода Малешеваца. О прошлости и гранању овог рода опширно је писано у монографији „Малешевци – род који слави св. Игњатија“.[3]

Поменути писар Будислав Комадина је вероватно потомак једног од својих презимењака, који се јављају у попису Београда из 1840. године. Наиме, наведене године су у Београду живели ови одрасли мушкарци: Марко Комадина, тада стар преко 70 година (дакле, рођен пре 1770. године), његов син Стојан, као и Вучко Комадина. Носиоци овог презимена који славе св. Игњатија забележени су крајем 19. века и у Горњој Крајини, као и у западној Славонији (Сјеверински протопрезвитерат – парохија Миклеушка). Београдске Комадине, по свему судећи, воде порекло од својих наведених преземињака из западних крајева. У наведеним областима има и Комадина које славе другачије славе, у западној Славонији св. Саву, а у Горњој Крајини: св. Стефана, св. Ђорђа и св. Николу. За њих се, на основу расположивих података, не може поуздано рећи, да ли су, односно у каквом су сродству са Комадинама које славе Игњатијевдан.[4]

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Београд 2008.

Настанак и публиковање овог текста омогућио је господин Милорад Ћустић из Француске

Извори

[1] Драгомир Антонић, Колико Срба у Београду слави славу, Гласник Етнографског института С.А.Н.У, књ. 44, Београд 1995, 208, стр. 214 – 218.

[2] Имена свечара, ова књига важи само за Београд за 1895. годину, Издање штампарије Петра К. Танасковића, репринт издање, Београд 1994, стр. 101

[3] Александар Бачко, Малешевци – род који слави св. Игњатија, Зборник за српску етнографију и историју, књ. 1, Удружење грађана „Српски деспот“, Београд 2007, стр. 1 – 224.

[4] Архив Србије, Центар за микрофилмовање, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд, година 1840, инв. бр. 132, стр. 3; Милан Радека, Горња Крајина или Карловачко владичанство, Загреб 1975, стр. 360; Шематизам Православне српске епархије пакрачке за годину 1898, Пакрац 1898, стр. 21 (додатак).

Напомена – текст се базира на књизи Александра Бачка: Малешевци – род који слави св. Игњатија,Зборник за српску етнографију и историју, Удружење грађана „Српски деспот“, Београд 2007. Текст је први пут објављен на интернет презентацији Малешевци malesevci.com

Београђани са крсном славом Св. Игњатије крајем 19. века