Обреновићи – књига

У електронској форми је објављена нова монографија „Обреновићи (Теодоровићи – Обреновићи) – изумрла српска династија“, чији су аутори Александар Бачко и часни отац ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић.

Књига се бави настанком, развојем и нестанком династије Обреновић, даљим сродницима ове фамилије по мушкој и женској линији који не припадају племству, као и неутемељеним претензијама појединаца на име и титуле ове династије. Монографија је обима 108 страна.

Аутори су, вођени идејом легитимне монархије, ову књигу посветили Његовом Краљевском Височанству Принцу Престолонаследнику Александру II Карађорђевићу.

Уредник монографије „Обреновићи (Теодоровићи – Обреновићи) – изумрла српска династија“ је пречасни протонамесник отац Немања С. Мрђеновић, а аутор корица Катарина Бачко.

Монографију „Обреновићи (Теодоровићи – Обреновићи) – изумрла српска династија“ можете бесплатно преузети у PDF формату, путем следећег линка:

obrenovici-izumrla-dinastija

 

korice-konacna-verzija

Обреновићи – књига

Дрљаче на Банији – књига

Монографија „Дрљаче на Банији“, чији су аутори Александар Бачко и Живко Крчмаревић, публикована је у Београду 2016. године, као 8. књига у оквиру едиције „Зборник за српску етнографију и историју“.

 

Велики покровитељ књиге „Дрљаче на Банији“ је господин Живко Крчмаревић из овог банијског насеља, који данас живи и ради у Аустралији.

 

Уредник монографије „Дрљаче на Банији“ је Миодраг Рођенков, а аутор корица Катарина Бачко.

 

Књига је обима 555 страна и садржи податке о насељу Дрљаче на Банији, као и о пореклу тамошњих српских породица.

 

drljace-korice

Дрљаче на Банији – књига

Породица Балтезаревић – Митић у Нишу и Београду

Ђорђе (Ђока) Митић, мењач новца, помиње се међу београдским свечарима 1895. године. Крсна слава му је била Свети Никола. У истом списку се наводи и дуванџија Ставра Митић, који је такође славио Никољдан. Можда је он био Ђокин рођак. Као власник мењачке радње у Београду, Ђорђе Митић се помиње у „Трговинско – занатлиском шематизму Краљевине Србије“, који датира из 1896/97. године. Он се помиње 1902/03. године у Београду, међу „дувана и монополисаних хартија продавцима“. Исте године се помиње и међу мењачима новца. Те послове је обављао и 1910/11. године. Ђорђе се наводи и 1912. године, у списку београдских „банкара, мењача и продаваца срећака Државне класне лутрије“. У истом списку се помиње и његов син, Владислав Ђ. Митић, који је имао посебан локал. Обе радње су биле лоциране у Карађорђевој улици 21. Ђорђев број телефона био је тада 145, а Владислављев 1747.[1]

 

Ђорђе Митић је по доласку у Београд био дуванџија (трговац дуваном), а тек касније се почео бавити мењачким послом. Као члан дуванџијског еснафа у српској престоници помиње се током 1878. године. Можда је његов брат или рођак био Мијајло (Мијаило) Митић, који се поред Ђорђа 1878. помиње у списку истог еснафа. Из записа о Мијаиловој смрти у матичним књигама Саборне цркве (23. септембра 1893) сазнајемо, да је био рођен у Нишу око 1838. године и да је био ожењен. Можда је он био идентичан са Мијаилом Митићем, трговцем из Ниша, који се као „путник“ помиње 1858. године у Београду. Године 1881, у „Списку лица уписаних, који дуванџијску радњу обављају у Кварту савамалском“ помиње се Ђока Митић. За њега је тада било забележено, да прерађује домаћи и страни дуван.[2]

 

Београђанин Ђорђе Митић поседовао је парни млин у Убу. У поменутом „Трговинско – занатлиском шематизму“ се наводи, да је тај млин дошао у Митићев посед током 1884. године. У литератури се наводи, да  је исти млин био његов и 1896/97. године. Међутим, из до сада непубликоване тапије од 1. августа 1900. године, можемо сазнати, да је београдски трговац Ђока Митић управо тог дана купио „од Радомира – Лаке Нешића, бившег мех(анџије) из Уба“ два плаца на чаршији тог места. На тим плацевима су били лоцирани „зграда начињена за парни млин од чврстог материјала“ и „чардак – магаза зидана“. Плацеви су купљени за 1610,50 и за 750 динара. Не може се поуздано утврдити, да ли се ради о поновној куповини истог млина, који је краће време био у Нешићевом поседу, или је у питању био други млин у Убу. У „Трговинским шематизмима“ из 1902/03. и 1910/11. године је Ђорђе Митић такође забележен као власник парног млина у Убу.[3]

 

Георгије (Ђорђе) Митић, дуванџија, житељ београдски, венчао се 12. октобра 1875. године са Милевом, ћерком земунског житеља Алексија Секулића. Милева, рођена у Земуну, била је тада стара 21 годину, док је Ђорђе имао 28 (дакле, био је рођен око 1847. године). Њих двоје су имали више деце: Александра (умро 17. фебруара 1878, у узрасту од 1 ½ године), Душана (13. децембар 1880 – 22. август 1891), Владислава (видети следећи пасус), Вукосаву (12. јануар 1890 – 21. март 1890) и Даницу (умрла у својој 12. години, 9. августа 1905), а највероватније је њихов син био и Мита Митић, о коме ће даље бити више речи. Ђорђе је умро у Београду, 22. јуна 1913. године. Његова супруга Милева умрла је током фебруара 1928. године, такође у Београду.[4]

 

Владислав Митић, син Ђорђа и Милеве, рођен је у Београду, 23. јуна 1884. године. По занимању је био мењач новца и трговац. Заједно са својим оцем је водио радњу у Карађорђевој улици, а после његове смрти самостално. Био је ожењен са Зорком, ћерком свештеника Јосифа Грујића из Качфале (Јагодњака) у Барањи. Јосиф је био братанац пакрачког епископа и администратора Карловачке митрополије, Никанора Грујића. Владислав и Зорка су имали ћерку јединицу Надежду (Наду), рођену 1912. године. Нада се удала за Љубишу Бачка, чиновника досељеног из Книна и са њим добила сина Владимира Бачка. Владислав Митић је умро у заробљеништву, у логору код града Сливена у Бугарској, највероватније током 1917. године.[5]

 

Мита Митић је највероватније био син Ђорђа Митића. Мита се помиње међу закупцима у Карађорђевој 19, дакле на истој адреси на којој и Ђорђе и Владислав Митић. Мењачница породице Митић на тој адреси једно време је радила под фирмом „М. Ђ. Митић“, што су највероватније били Митини иницијали. Он је можда био идентичан са Митом Митићем, „потпуковником“ (потпоручником?) старим 26 година, који је умро у октобру 1909. године и сахрањен на Новом гробљу.[6]

 

Чланови ове београдске фамилије нису ни у каквом сродству са појединим другим Митићима који су живели у Београду у другој половини 19. и почетком 20. века (као што су Митићи са славом Свети Јован, или фамилија каснијег досељеника из Ниша, истакнутог трговца Владе Митића).[7]

 

Наведени београдски Митићи мењачи (и трговци дуваном) воде порекло из града Ниша. Одатле је досељен Ђорђе – Ђока Митић, вероватно током шездесетих година 19. века. Старо презиме ове породице било је Балтез. Као варијанте њиховог презимена јављали су се и нестали облици Балтезовић и Балтезаровић. Данас у Нишу има више домаћинстава Балтезаревића, који су у сродству са београдским мењачима Митићима по мушкој линији. Ђорђе се, по свему судећи, прозвао Митић по личном имену свог оца, Мите Балтеза.[8]

 

Један од истакнутијих чланова ове нишке породице био је трговац Сотир М. Балтезовић. Рођен је у Нишу, 8. јула 1858. године. Он је, између осталог, поседовао бакалницу у улици Обилићев Венац у Нишу. Био је 1893. године одликован Ореденом Таковског крста V степена. Сотир Балтезовић се помиње у „Трговинско – занатлиском шематизму Краљевине Србије“ из 1896/97. године, као власник бакалнице у Нишу, ужарске радње у Лесковцу и као трговац житом у том граду. Био је у више наврата посланик у Народној скупштини Србије (између 1897. и 1899, као и 1907. године). Сотир Балтезовић је 1910/11. године поменут као власник „ресторације железничке станице“ у Нишу.[9]

 

Године 1884/85. се у попису власника земљишта у Нишу помиње неколико чланова ове породице. Тада су међу нишким домаћинима који су поседовали парцеле били трговац Васка М. Балтезовић „и браћа“. Њихов плац био је пописан под редним бројем 209/389, а на њега су плаћали 3 динара и 20 пара пореза.[10]

 

Бакал Никола Балтезовић био је 1884/85. године поседник плаца у Нишу, који је био заведен под редним бројем 211/395. Никола је на овај земљишни посед плаћао порез од 88 динара и 24 паре.[11]

 

Никола М. Балтезовић је у то време држао нишки плац заведен под бројем 212/396, заједно са Ставром М. Пекмезановићем. На ову парцелу је порез износио 50 динара и 72 паре.[12]

 

Манча Емануело Митић – Балтез је 1884/85. године поседовао плац у Нишу, који је био заведен под редним бројем 258/489. На њега је плаћао порез у износу 1 динар и 60 пара. Поменути Манча је једини забележени носилац презимена Митић, међу нишким Балтезима (Балтезаревићима), у нама познатим документима.[13]

 

Чланови овог рода се помињу у Нишу и у другим документима током 19. и почетком 20. века. Тако се међу оснивачима Српско – јеврејске трговачке задруге 1889. године (погрешно је забележено 1898) помиње нишки трговац Стојан Балтезаревић. Један од првих ученика Трговинске школе у Нишу 1893/1894. године био је Драги Балтезаревић, који је касније постао „веома угледан трговац“. У Споменици нишке Саборне цркве из 1894. године, као приложници ове цркве наводе се: бакалин Стојан Балтезаровић, Сотир Балтезовић, Прока Балтезаревић и механџија Миле Балтезаревић. Крајем 19. или почетком 20. века је Риста Балтезаревић био власник кафане „Добрич“ у Нишу.[14]

 

У литератури је забележено предање о томе, како су преци породице Балтез(овић) стекли знатну имовину у време ослобођења Ниша од Турака, 1878. године.[15]

 

Родоначелник ове фамилије је, према породичној традицији, учествовао на (Божићној) манифестацији, маскиран као „цар Балтазар“. Највероватније је у питању био вертеп са маскираним учесницима. Због тога је стекао лични надимак Балтез, односно Балтезар, по ком је његово потомство прозвано Балтезаревићима (Балтезима, Балтезовићима).[16]

 

Према породичном предању, преци фамилије Балтезаревић су се у Ниш доселили из Кнез Села. У питању је насеље у близини Ниша, североисточно од овог града.[17]

 

Породице са презименом Балтез (Балтеза), као и слични топоними, забележени су и у другим земљама. Наиме, код Елбасана и данас постоји село Балтез, а истоимено насеље постоји и недалеко од града Фијерија. У Албанији у наше време има хришћана и муслимана, који се презивају Балтеза. Презиме Балтез (Balthes) забележено је и међу Немцима у долини Рајне, у Ердељу и по другим областима. Ово немачко презиме формирано је од мушког личног имена Балтазар. Није могуће са сигурношћу утврдити евентуалне родбинске везе неке од ових фамилија, са породицом Балтезаревић – Митић у Нишу и Београду.[18]

 

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Београд, децембар 2015.

 

 

 

Напомена: овај текст представља допуњену и кориговану верзију текста Александра Бачка „Митић – Балтез (Балтезовић, Балтезаревић)“, који је први пут био објављен на интернет презентацији „Српски деспот“  www.srpski-despot.com

 

 

Извори

[1] Имена свечара, ова књига важи само за Београд за 1895. годину, Издање штампарије Петра К. Танасковића, репринт издање, Београд 1994. (у даљем тексту: Имена свечара), 89; С. Р. Христић, Трговинско занатлиски шематизам Краљ. Србије за 1896 – 97, Београд 1896/97. (у даљем тексту: С. Христић 1896/97), 141; С. Р. Христић, Трговинско занатлиски шематизам Краљ. Србије, Београд 1902/03. (у даљем тексту: С. Христић 1902/03), 88, 107; Трговинско – занатлиjскo – индустријски шематизам Краљ. Србије, VI, уредник Е. Јевремовић, Београд 1910/11. (у даљем тексту: Шематизам 1910/11), 16, 33; Адресна књига Београда 1912, Београд 1912. (у даљем тексту: Адресна књига), део III, 147.

[2] Живети у Београду 1868 – 1878, књ. 4, Историјски архив Београда, Београд 2006. (у даљем тексту: Живети…, књ. 4), 258; Живети у Београду, 1879 – 1889, књ. 5, Историјски архив Београда, Београд 2007, 269 – 270; Станиша Војиновић, Прилог библиографији штампаних књига и претплатницима из јужне Србије (1815 – 1912), Нишки зборник 13, Ниш децембар 1983, 102.

[3] С. Христић 1896/97, 75 (друга пагинација); Тапија Ваљевског првостепеног суда од 8. августа 1900. године, број 18991 (документ у поседу аутора); Тапија Ваљевског првостепеног суда од 8. августа 1900. године, број 18991 (други документ са истим бројем, у поседу аутора); С. Христић 1902/03, 18 (додатак).

[4] Општина Земун, Протокол венчаних цркве Светог оца Николаја у Земуну (за годину 1875); Општина Стари Град, Саборна црква Светог Арханђела Михаила, Протокол рођених 1877 – 1891. године. (у даљем тексту: Стари Град, рођени 1877 – 1891), 111 – 112 и др; Историјски архив Београда, општина Стари Град, Саборна црква Светог Арханђела Михаила, Матична књига умрлих 1877 – 1892. године, инвентарни број 27; Општина Стари Град, Саборна црква Светог Арханђела Михаила, Протокол умрлих 1905 – 1916. године (у даљем тексту: Стари Град, умрли 1905 – 1916), 11, 149; Управа Новог гробља у Београду, архивски подаци (у даљем тексту: Управа Новог гробља).

[5] Стари Град, рођени 1877 – 1891.

[6] Адресна књига, део III, 147; фотографија у поседу аутора; Управа Новог гробља.

[7] Имена свечара, 11, 12.

[8] Стари Град, умрли 1905 – 1916, 149; по саопштењу пок. Надежде – Наде Бачко, рођене Митић (Балтезаревић), шефа рачуноводства Машинског факултета у Београду.

[9] Шематизам одликованих лица у краљевини Србији од 1865. до краја 1894. године, Издање Канцеларије краљевских ордена, Београд 1895, 22; С. Христић 1896/97, 319, 322, 359; Славица Тимотијевић, Народна скупштина 1858. – 1918, Архив Србије, Сумарни инвентар, Београд 1978, 245; Олга Поповић – Обрадовић, Каква или колика држава, Огледи, бр. 12, Београд 2008, 85; Миомир С. Наумовић, Насеље Стари Монопол, прилог урбаној историји Ниша, Нишки зборник, бр. 11, Ниш мај 1982. (у даљем тексту: Наумовић), 141; Шематизам 1910/11, 192.

[10] Видосава Стојанчевић, Етничка, демографска и социјално – економска структура Ниша после ослобођења од Турака (1878 – 1885), Издања Народног музеја у Лесковцу, Лесковачки зборник 13, Лесковац 1973. (у даљем тексту: Стојанчевић), 183.

[11] Стојанчевић, 183.

[12] Стојанчевић, 183.

[13] Стојанчевић, 184.

[14] Живорад Златковић, Трновит пут успешног развоја трговине у Србији, 100 година Трговинске школе у Нишу, Ниш 1993, 12; Лоза Пејчић Китановић, Оснивање Трговаче школе и њен рад до почетка Првог светског рата, 100 година Трговинске школе у Нишу, Ниш 1993, 26; Споменица нишке Саборне цркве, Ниш 1894, 23, 25, 29; Ђорђе Стаменковић, Развој радничког покрета у Нишу крајем 19. и почетком 20. века, Нишки зборник 13, Ниш децембар 1983, 22; Наумовић, 138 – 139.

[15] Историја Ниша II, Од ослобођења 1878. до 1941. године, Историјски институт Београд, Градина, Просвета, Ниш 1984, 53; Севделин Андрејевић, Друштвено – економске промене у Нишу и околини од 1878. до 1884. године, Нишки зборник, бр. 5, Ниш децембар 1978, 67.

[16] По саопштењу г. Радослава Балтезаревића.

[17] По саопштењу г. Радослава Балтезаревића.

[18] Fritz Keintzel-Schön, Die siebenbürgisch – sachsisen familiennamen, Studia Transylvanila 3, Bucureşti – Köln – Wien 1976, 102, 164, 215, 292.

Породица Балтезаревић – Митић у Нишу и Београду

Беомужевић и Стапар код Ваљева – књига

Монографија „Беомужевић и Стапар код Ваљева – о појединим породицама тамнавског, подгорског и колубарског краја“, чији су аутори Александар Бачко и Милорад Ћустић, публикована је у Београду 2011. године, као 6. књига у оквиру едиције „Зборник за српску етнографију и историју“.

 

Уредник монографије „Беомужевић и Стапар код Ваљева“ је господин Игор Мојсиловић.

 

Главни покровитељи књиге „Беомужевић и Стапар код Ваљева“ су господин Милорад Ћустић из Француске и господин Јован Мићић из Сједињених Америчких Држава.

 

Књига је обима 214 страна и садржи податке о пореклу породица из Беомужевића и Стапара, као и појединих других фамилија из ваљевског краја.

 

Цена књиге је 900 динара, плус поштански трошкови.

 

Књигу „Беомужевић и Стапар код Ваљева“ можете наручити од коаутора Александра Бачка, путем електронске поште istrazivanjeporekla@yahoo.com

 

 

Beomuzevic

Беомужевић и Стапар код Ваљева – књига

Миловановићи из Дабиновца у Топлици

Породица Миловановић је из места Дабиновац код Куршумлије у Топлици (југоисточна Србија). Крсна слава ове фамилије је св. Арханђел Михаило, 21. новембра по новом календару (8. новембра по старом).

Презиме Миловановић формирано је по мушком личном имену Милован, како се несумњиво звао родоначелник ове породице. Милован је «трпни придев од глагола миловати узет за лично име».[1]

Лично име Милован је било често у прошлости, а и данас је релативно фреквентно. Оно се јавља готово на целокупном српском етничком простору. Такође, забележено је у многим старим документима. С обзиром на те чињенице, у многим српским областима јављају се носиоци презимена Миловановић. Они најчешће нису у међусобном сродству, већ су само њихови (несродни) родоначелници носили исто лично име.[2]

Преци породице Миловановић доселили су се у Дабиновац у Топлици из области „Стари Колашин“. Из исте области су се у Дабиновац населили и преци породица: Јовановић, Младеновић, Василић и Вуловић. Ове фамилије, по свему судећи, нису у сродству са Миловановићима, барем не у ближем.[3]

У Дабиновцу има и бројних потомака досељеника из племена Бањани на данашњој црногорско – херцеговачкој граници, који су ту дошли у два наврата, 1889. године (80 породица) и 1904. године (мали број досељеника). Они нису сродни са Миловановићима.[4]

Не зна се тачна година, када су се Миловановићи и други досељеници из „Старог Колашина“ настанили у Дабиновцу. То се свакако одиграло у периоду крајем 19, или на самом почетку 20. века, тачније након ослобођења Топлице од Турака 1878. године.[5]

Пре ослобођења од турске власти, топлички крај је имао већинско албанско, односно арнаутско становништво. Албанци су око 1878. године избегли на Косово, у Метохију, као и у друге области. Њихови преци били су досељени у готово опустелу Топлицу, претежно у 18. веку, после сеоба Срба под патријарсима Арсенијем III Чарнојевићем и Арсенијем IV Јовановићем – Шакабентом.[6]

Непосредно након 1878. године је у Топлицу извршено масовно досељавање српског становништва. Досељеници су били из различитих области: са Косова, из поткопаоничког краја, околине Новог Пазара, сјеничког краја, Црне Горе, Херцеговине, Босне, шопских области југоисточно од Топлице, Војводине, Македоније, Бугарске, као и из других крајева. Потомци досељеника из тог периода чине апсолутну већину данашњег српског становништва Топлице.[7]

Управо је у том периоду владин изасланик М. Максимовић писао министру просвете следеће: «Из Алексиначког, Крушевачког и Књажевачког округа досељава се народ у гомилама с намером да се настани у напуштеним арнаутским селима…». Иако је у почетку српска власт забрањивала стално досељавање ових породица, ипак су многе од њих трајно остале у Топлици.[8]

Малобројно стариначко (старије) становништво успело се одржати под турском влашћу, све до ослобођења. За ове житеље се наводи: «бројно најслабија, стариначка топличка популација била је расејана готово по свим насељима Топлице и Косанице».[9]

Име предела одакле су дошли преци Миловановића, «Стари Колашин», може се односити на две различите области. Једна од њих је Ибарски Колашин, предео који се у грубим цртама подудара са подручјем општине Зубин Поток (у саставу покрајине Косово и Метохија). Друга је околина насеља Колашина на данашњој територији Црне Горе.[10]

У ближој и широј околини црногорског Колашина није забележено презиме Миловановић. Није ни упамћено евентуално раније присуство породице са тим презименом на подручју црногорског Колашина.[11]

У Ибарском Колашину, међутим, живи релативно стара породица Миловановић, чији чланови славе св. Арханђела Михаила. Прислава ових Миловановића је Велика Госпојина («Велика Госпођа»). Ова фамилија је лоцирана у селу Доње Вараге, југоисточно од Зубиног Потока. Била су их 2 домаћинства средином 20. века. Дабиновачки Милосављевићи су се свакако развили као огранак ове породице.[12]

Преци Миловановића доселили су се у Доње Вараге из Кобиље Главе, насеља које је такође лоцирано у Ибарском Колашину, северно од Зубиног Потока.[13]

У Кобиљој Глави Миловановићи и данас имају сроднике. У питању су чланови породице Краговић, који такође славе св. Арханђела Михаила, а прислављају Велику Госпојину. Средином 20. века је у Кобиљој Глави било 14 домаћинстава ове породице. Они су тада били једини мештани овог насеља. Старије презиме Миловановића је Краговић.[14]

Према породичном предању, приликом повлачења војске Хусеина Градашчевића са Косова (1831. године), «нашли су новац». Тада су од бега «за 9 ћеса» новца купили у Ибарском Колашину: села Кобиљу Главу и Падине, као и Врбе, заселак Лучке Ријеке. Након ове куповине, из Кобиље Главе су се иселили Малетићи, који су ту раније живели. Они су прешли у Метохију (у Суво Грло и Исток).[15]

Из Кобиље Главе су се Краговићи исељавали у различитим правцима. Познато је, да су неки од њих прешли у: Пантину на Косову, Јанковић у Топлици, копаонички крај, као и у Жабар код Косовске Митровице.[16]

Краговићи су на простор Ибарског Колашина досељени из села Луков До, испод планине Рогозне (новопазарски крај). У «доба Карађорђа» (за време Првог српског устанка) прешли су из овог места у Кобиљу Главу. У Луковом Долу данас немају сроднике по мушкој линији.[17]

Родоначелник Краговића звао се Павић. Његови потомци који су живели средином 20. века, бројали су до овог свог претка 6 колена. Према томе, досељавање ове фамилије у Луков Дол одиграло се у другој половини 18. века.[18]

Павић се доселио у Луков До из Мораче (племена Морачани) у Црногорским Брдима. Морачани су лоцирани у изворишном делу реке Мораче.[19]

Специфична комбинација славе и приславе Краговића и Миловановића (св. Арханђел Михаило и Велика Госпојина) указује на њихово порекло од групе међусубно сродних братстава, која се зове Доњоморачани или Богићевци.[20]

Од укупно 956 домова колико има у Доњој Морачи, на Богићевце (Доњоморачане) отпада 467 кућа. У Богићевце спадају: Перовићи, Меденице, Дожићи, Вујисићи, Рашовићи, Радовићи, Лакићевићи, Ракочевићи, Вуксановићи и Добричани.[21]

Заједнички предак свих Богићеваца био је Богић Морачанин. По његовом личном имену се Богићевци тако зову. Богић се, према предању, доселио у место Прекобрђе у Доњој Морачи из околине Хума Хотскога (код данашње границе Црне Горе са Албанијом, на источном ободу Зетске равнице). Он се, како се сматра, одатле прво доселио у племе Куче, а затим у племе Братоножиће. У том племену се оженио, па је после неколико година прешао у Морачу. У Братоножићима, иначе, данас постоји баштина Богићев До, названа тако по неком старом становнику, највероватније по овом Богићу. По народној традицији, Богић је био потомак Гојка Мрњавчевића, наводног брата краља Вукашина. Не постоје, међутим, историјска документа која би потврдила ову традицију.[22]

У историјским изворима, тачније турским дефтерима за 1475/77. годину, као главар племена (”џемата”) Доње Мораче, јавља се Богић (син) Братојев. Он је, свакако, био идентичан са Богићем Морачанином из предања. Његово досељавање се, дакле, одиграло средином 15. века.[23]

Група братстава, позната под заједничким именом Мрњавчићи, са традицијом о пореклу од племићког рода Мрњавчевића, живи у Кучима, једном од племена преко којих се Богић доселио у Морачу. У ту групу међусобно сродних братстава спадају: Кућани, Ђурђевићи, Дучићи, Живковићи, Рањковићи, Беровјани, Перићи, Костровићи и део Криводољана. Укупно их има 330 породица и сви славе, или су славили, св. Димитрија. Они такође имају предање, да су потомци Гојка Мрњавчевића и да су, под притиском Турака, прешли из Скадра у долину Цијевне, а одатле у Куче. Интересантно је то, што су миграциона кретања Мрњавчића и Богићеваца била веома слична, пошто се Хум Хотски и река Цијевна налазе у међусобној близини.[24]

Даклe, у племену Морачани (Морача), у изворишном делу реке Мораче, живи група међусобно сродних братстава, која се називају заједничким именом Богићевци или Доњоморачани. Њихов заједнички предак, према традицији, био је Богић Морачанин. Он је свакако био идентичан са Богићем (сином) Братојевим, који се 1475/77. године наводи у попису, као главар племена (”џемата”) у Доњој Морачи. Богић је, према предању, досељен из Хума Хотског у Морачу. Непотврђена традиција га наводи као потомка Гојка Мрњавчевића. Богићевци имају специфичну комбинацију славе и приславе, св. Арханђела Михаила и Велике Госпојине. Исту славу и приславу имају и Краговићи, чији предак Павић се у другој половини 18. века доселио из Мораче у Луков До код Новог Пазара. Он је свакако био од рода Богићеваца. У време првог српског устанка, Краговићи су се преселили у Кобиљу Главу у Ибарском Колашину. Тридесетих година 19. века пронашли су знатну своту новца и за њу од бега купили: села Кобиљу Главу и Падине, као и Врбе, заселак Лучке Ријеке, лоциране у Ибарском Колашину. Један огранак Краговића прешао је из Кобиље Главе у место Доње Вараге, које се налази у истој области. Ту су се, по претку Миловану, прозвали Миловановићи. Задржали су стару славу и приславу. Након 1878. године, један огранак Миловановића прешао је из „Старог“ (Ибарског) Колашина у готово опустелу Топлицу, у село Дабиновац. По многим српским областима живе различите породице са презименом Миловановић, које најчешће нису у сродству са својим презимењацима у Дабиновцу.

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Напомена: овај текст је први пут публикован на интернет презентацији хералдичког уметника г. Небојше Дикића, „Хералдикум“ www.heraldikum.com

Извори

[1] Милица Грковић, Речник личних имена код Срба, Београд 1977. (у даљем тексту: Грковић), 134; Милан Босанац, Просвјетин именослов, Загреб 1984, 326.

[2] Грковић, 134.

[3] Вујадин Б. Рудић, Становништво Топлице, С.А.Н.У, Етнографски институт, Посебна издања, књ. 17, Београд 1978. (у даљем тексту: Рудић, Становништво Топлице), 45.

[4] Рудић, Становништво Топлице, 45.

[5] Рудић, Становништво Топлице, 45.

[6] Видосава Николић – Стојанчевић, Топлица, Етнички процеси и традиционална култура, С.А.Н.У, Етнографски институт, Посебна издања, књ. 28, Београд 1985. (у даљем тексту: Николић – Стојанчевић), 114 – 117, 120 – 121; Рудић, Становништво Топлице, 27 – 28; Вујадин Рудић, Становништво Прокупља, С.А.Н.У, Етнографски институт, Београд 1992. (у даљем тексту: Рудић, Становништво Прокупља), 30 – 32.

[7] Николић – Стојанчевић, 114 – 117, 120 – 121; Рудић, Становништво Топлице, 27 – 28.

[8] Рудић, Становништво Прокупља, 32.

[9] Рудић, Становништво Топлице, 34; Николић – Стојанчевић, 120, скица 1.

[10] Милисав Лутовац, Ибарски Колашин, С.А.Н, Српски етнографски зборник 67, Насеља и порекло становништва 34, Београд 1954. (у даљем тексту: Лутовац), 64 – 66.

[11] Рајко Раосављевић, Морача, Ровца, Колашин, Београд 1989. (у даљем тексту: Раосављевић), 139 – 313, 375 – 377.

[12] Лутовац, 126.

[13] Лутовац, 126.

[14] Лутовац, 126, 131.

[15] Лутовац, 131.

[16] Лутовац, 131.

[17] Фикрет Себечевац, Селим Шаћировић, Насеља новопазарског краја, Београд 1995, 217; Лутовац, 131.

[18] Лутовац, 131.

[19] Лутовац, 131.

[20] Секула Добричанин, Доња Морача, Ц.А.Н.У, Посебна издања, књ.19, Одјељење друштвених наука, књ. 4, Подгорица (Титоград) 1984. (у даљем тексту: Добричанин), 49 – 56, 67; Раосављевић, 141 – 176.

[21] Добричанин, 49 – 56, 67; Раосављевић, 141 – 176.

[22] Раосављевић, 18 – 80.

[23] Раосављевић, 18 – 80; Ахмед С. Аличић, Поименични попис санџака вилајета Херцеговина, Оријентални институт у Сарајеву, Monumenta turcica, Historiam Slavorum Meridinalium ilustrantia, tomus sextus, серија II, дефтери, књ. 3, Сарајево 1985, 70, 154.

[24] Јован Ердељановић, Кучи, С.К.А, Српски етнографски зборник 8, Насеља српских земаља 4, Београд 1909, 125 – 126, 128 – 129; Илија – Пеко Ј. Пеличић, Записи о Зети, Голубовци – Београд 1997, 314 – 315.

Миловановићи из Дабиновца у Топлици

Дикићи из насеља Вољчинце

Породица Дикић је из места Вољчинце у Топлици (југоисточна Србија). Крсна слава ове фамилије су св. Врачи Козма и Дамјан, 14. новембра по новом календару (1. новембра по старом).

Презиме Дикић формирано је по личном имену Дика. У питању је име које се јавља и код мушкараца и код жена. Мушко име Дика је врло ретко. Оно је забележено у Речнику косовско – метохијског дијалекта и у једном прегледу Српских народних имена, који датира с краја 19. века. У наше време ово мушко име није потврђено. Оно је могло бити формирано као варијанта имена: Дикосав, Димитрије, Радисав, или неког сличног имена. Са друге стране, ово име је могло представљати именицу «дика» (понос), узету за лично име. Иначе, Дикосав (Дикослав) је «сложено име», очигледно од словенских основа.[1]

Женско име Дика, за разлику од истоветног мушког имена, релативно је често у наше време. Оно је седамдесетих година 20. века било релативно често у југоисточној Србији (у крају око Ниша, Лесковца, Врања, Власотинца, Црне Траве, Пирота итд.). У то време је женско име Дика забележено и у другим областима: источној Србији, Косову, Метохији, Рашкој области, долини Велике Мораве, долини Западне Мораве, Мачви, Срему, Славонији, северној Далмацији, као и по другим областима. Ово име наводи се и у старим српским поменицима. Женско лично име Дика је настало или као варијанта женског имена Димитрија (Дмитра), или од термина «дика» (понос), који је узет за лично име.[2]

Судећи по знатно већој учесталости женског имена Дика, него истоветног мушког имена, може се претпоставити, да су Дикићи у Вољчинцу добили презиме по својој родоначелници.[3]

Породични надимак породице Дикић у Вољчинцу је Параћинци. Овај надимак упућује на порекло ове фамилије из параћинског краја. Иначе, породични надимци у југоисточној Србији су често добар показатељ породичног порекла. Они су најчешће старији од самих презимена у том делу Србије.[4]

Вреди поменути, да су досељеници из околине Параћина забележени и у другим топличким насељима. Има их, на пример, у Прокупљу. Тамо су им преци насељени непосредно након ослобођења Топлице, 1878. године.[5]

Само презиме породице Дикић највероватније је формирано средином, или у другој половини 19. века. То није изузетак међу презименима породица у југоисточној Србији. Наиме, стална презимена увео је у Кнежевину Србију кнез Александар Карађорђевић тек 1851. године. Пре тога је већина становника носила „презиме“ формирано по личном имену или занимању оца. По мајци су се појединци „презивали“ у случају, да је рано остала удовица и да је сама подизала своју децу. Према томе, ова „презимена“ су се махом мењала из генерације у генерацију. Стара, родовска презимена била су тада у мањини. Стална презимена су уведена у југоисточној Србији тек после ослобођења 1878. године, заједно са увођењем администрације Кнежевине Србије.[6]

До ослобођења од Турака, 1878. године, Топлица (област у сливу истоимене реке) је имала већинско албанско (арнаутско) становништво. Оно је тада избегло на Косово и у друге области. Иначе, преци албанског становништва били су досељени у готово опустелу Топлицу, махом у 18. веку, после сеоба Срба под патријарсима Арсенијем III Чарнојевићем и Арсенијем IV Јовановићем – Шакабентом.[7]

У ову област је непосредно након 1878. године извршена масовна колонизација српског становништва из различитих крајева: са Косова, из копаоничког краја, околине Новог Пазара, околине Сјенице, Црне Горе, Херцеговине, Босне, Македоније, шопских области југоисточно од Топлице, Бугарске, Војводине, као и из других области. Потомци досељеника из тог периода чине већину данашњег српског становништва Топлице.[8]

Управо је у то време владин изасланик М. Максимовић писао министру просвете следеће: «Из Алексиначког, Крушевачког и Књажевачког округа досељава се народ у гомилама с намером да се настани у напуштеним арнаутским селима…». Иако је у почетку српска власт забрањивала стално досељавање ових породица, ипак су многе од њих трајно остале у Топлици.[9]

Ипак, становништво појединих српских села успело се одржати под турском влашћу, све до ослобођења. За њих се наводи: «бројно најслабија, стариначка топличка популација била је расејана готово по свим насељима Топлице и Косанице». Међу насељима, у којима знатан део становништва чине ове старије српске породице, је и Вољчинце. Ово место је било једно од «затечених насеља под агалуцима (господарлуцима)».[10]

С обзиром на овакву структуру становништва Вољчинца, али и Топлице уопште, не може се са сигурношћу утврдити, када су досељени преци Дикића. Они би могли потицати од старијег слоја српског становништва Топлице, које је на тим просторима живело у доба турске власти, али и од насељеника, који су дошли непосредно после 1878. године, у поменутим масовним миграцијама.[11]

По другим областима се такође јављају породице са презименом Дикић. Оне најчешће нису у сродству са својим презимењацима у Вољчинцу. Такав је вероватно случај са Дикићима у селу Врбовац у Горњој Морави, јужно од Гњилана. Они су пореклом из града Гњилана, а предак им се доселио почетком 20. века као бакал.[12]

Са својим презимењацима у Топлици несумњиво нису сродни ни Дикићи, који живе у селу Попадићима код Ваљева. Они славе св. Николу, а предак им се доселио као мајстор из Годечева код Ужица. Била су их 3 домаћинства у Попадићима, на прелазу из 19. у 20. век. Оваквих примера свакако има још.[13]

Даклe, преци породице Дикић, судећи по породичном надимку Параћинци, доселили су се у Вољчинце из параћинског краја. Њихово досељавање могло се одиграти још за време турске власти у овом крају, пре 1878. године, али и након ослобођења, у време најинтензивнијег насељавања у Топлицу. Презиме Дикић највероватније је формирано по имену родоначелнице Дике, средном, или у другој половини 19. века.

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Напомена: овај текст је први пут публикован на интернет презентацији хералдичког уметника г. Небојше Дикића, „Хералдикум“ www.heraldikum.com

Извори

[1] Милица Грковић, Речник личних имена код Срба, Београд 1977. (у даљем тексту: Грковић), 75, 242; Милан Босанац, Просвјетин именослов, Загреб 1984. (у даљем тексту: Босанац), 43, 233.

[2] Босанац, 43; Грковић, 242.

[3] Грковић, 75, 242.

[4] По саопштењу г. Небојше Дикића.

[5] Вујадин Б. Рудић, Становништво Топлице, С.А.Н.У, Етнографски институт, Посебна издања, књ. 17, Београд 1978. (у даљем тексту: Рудић, Становништво Топлице), 54.

[6] Велибор Лазаревић, Српски именослов, одабране руковети, Београд 2001. (у даљем тексту: Лазаревић), 290 – 291, 298 – 299; Бранко Перуничић, Град Ваљево и његово управно подручје 1815 – 1915, Ваљево 1973. (у даљем тексту: Перуничић), 663 – 666.

[7] Видосава Николић – Стојанчевић, Топлица, Етнички процеси и традиционална култура, С.А.Н.У, Етнографски институт, Посебна издања, књ. 28, Београд 1985. (у даљем тексту: Николић – Стојанчевић), 114 – 117, 120 – 121; Рудић, Становништво Топлице, 27 – 28; Вујадин Рудић, Становништво Прокупља, С.А.Н.У, Етнографски институт, Београд 1992. (у даљем тексту: Рудић, Становништво Прокупља), 30 – 32.

[8] Николић – Стојанчевић, 114 – 117, 120 – 121; Рудић, Становништво Топлице, 27 – 28.

[9] Рудић, Становништво Прокупља, 32.

[10] Рудић, Становништво Топлице, 34; Николић – Стојанчевић, 120, скица 1.

[11] Николић – Стојанчевић, 120, скица 1.

[12] Атанасије Урошевић, Горња Морава и Изморник, С.К.А, Српски етнографски зборник 51, Насеља и порекло становништва 28, Београд 1935, 188.

[13] Љубомир Павловић, Колубара и Подгорина, С.К.А, Српски етнографски зборник 8, Насеља српских земаља 4, Београд 1907, 870.

Дикићи из насеља Вољчинце

Крњево код Смедеревске Паланке – Белешке VIII

ПОПИС ВЛАСНИКА СИТНЕ СТОКЕ У КРЊЕВУ 1832. ГОДИНЕ[1]

Име и презиме власника Укупан број оваца и коза
Васа Шулеић 22
Миша Богићев 35
Стојан Јелић 26
Радивој Рајков 18
Стојан Петров 40
Јон Станојев 18
Милан Грчић 13
Миленко Богићев 45
Јеремија Мијаилов 53
Недељко Гаврилов 25
Миливој Михаилов 28
Спасоје Краинац 55
Деспот Ђорђев 43
Јован Младенов 26
Ђурађ Мијатовић 10
Живојин Стефанов 64
Милен Ђорђев 32
Марко Мирчетић 31
Јован Петров 8
Милан Ђурић 22
Јанко Ранисав 40
Илија Ћирков 60
Бранко Павловић 20
Сава Тирнанић 20
Маринко Радосављев 10
Сима Милићев 8
Ђорђе Вавић 31
Иван Стојанов 10
Станко Миљков 9
Милован Михаилов 14
Трифун Маџар 12
Милован Шулеић 21
Бранко Јанков 20
Вељко Петров 8
Милија Шулеић 30
Мијат Павков 9
Живан Стефанов 10
Риста Цветков 42
Игњат Јованов 20
Костадин Краинац 85
Станиша Чолаков 24
Милета Миленков 14
Никола Иванков 6
Ранко Недељков 20
Јован Мутавџија 14
Ивко Краинац 17
Новак Милојков 14
Никола Ћирковић 26
Милош Тирнанић 16
Паун Чолаковић 30
Пера Јовановић 14
Маринко Стојанов 30
Марко Цветков 24
Рака Бугарин 22
Станојло Шулеић 60
Јован Шулеић 22
Стојан Лукић 41
Митар Шулеић 20
Јанко Николић 100
Марјан Павковић 50
Ивко Радосав 15
Ранко Јовшић 64
Марко Радосављев 10
Илија Петровић 15
Живан Мајсторов 40
Стефан Бранков 15
Јован Ранисављев 8
Миладин Маринков 15
Дамјан Николић 60
Марисав Бранков 23
Богоје Марков 17
Арса Бугарин 20
Трајан Јовшић 50
Живул Краинац 40
Јован Вељков 30
Лазар Живоинов 13
Радосав Манојлов 50
Стоилко Шулеић 15
Миливој Рајков 10
Миливој Ђукић 6
Милић Петровић 8
Јован Поповић 8
Митар Грчић 14
Марко Маринковић 6
Андреја Пешић 6
Станиша Иванов 20
укупно 2235

ПОПИС КРЊЕВА 1863. ГОДИНЕ

„ОБШТИНА КРЊЕВАЧКА – МЕСТО КРЊЕВО“[2]

(Наставак)

  1. Стојан Лазаревић, баштован, 32 г. Имање: нема. Месечни приход од привреде 4 талира. По приходу спада у II класу.
  1. Живко Стојковић, ковач, 40 г., Стана жена 32 г., Живота син 13 г., Живан син 9 г., Благоје син 8 г., Миливоје син 5 г., Ружица кћи 15 г., Милена кћи 9 г. Имање: 1 кућу и плац 1/4 дана, 2 њиве 3 1/2 дана – све у вредности 62 дуката цесарска. Месечни приход од привреде 8 талира. По имању спада у I класу, по приходу у III класу.
  1. Јана удовица Веселина Вучковића, 45 г., Живан син 14 г., Марко син 10 г., Мата син 10 г. Имање: 1 кућни плац 1 дан, 1 њиву, 2 дана, 1 виноград 1 мотика – све у вредности 36 дуката цесарских. Месечни приход: нема. По имању спада у I класу.
  1. Аксентије Радовановић, зем. 32 г., Марија жена 30 г., Живота син 1/2 г., Живана кћи 4 г. Имање: 1 кућу и кош с плацем 1/4 дана, 8 њива 6 1/2 дана, 1 ливаду 2 косе, 2 забрана 6 коса. 1 шљивар 1/4 дана, 3 винограда 4 мотике – све у вредности 208 дуката цесарских. Месечни приход од покретности и земљед. 6 1/2 талира. По имању спада у III класу, по приходу у III класу.
  1. Недељко Ракић, земљед. 40 г., Лазар син 12 г., Павле син 10 г., Петар син 5 г., Јована кћи 3 г. Имање: 1 кућу, зграде и плац 1/4 дана, 7 њива 7 1/4 дана, 1 ливаду 1 косу траве, 1 забран 2 косе, 2 винограда 3 мотике – све у вредности 144 дуката цесарска. Месечни приход од покретности и земљед. 4 талира. По имању спада у II класу, по приходу у II класу.
  1. Стеван Николић, зем. 45 г., Станица жена 35 г., Павле син 14 г., Милан син 6 г., Милојка кћи 10 г., Милунка кћи 5 г. Имање: 1 кућу и плац 1/4 дана, 13 њива 6 дана, 1 шљивар 1/4 дана, 3 винограда 4 1/2 мотике, 2 забрана 2 косе, 2 ливаде 3 1/2 косе – све у вредности 153 дуката цесарска. Месечни приход од покретности и земљед. 7 талира. По имању спада у III класу, по приходу у III класу.
  1. Милан Јовановић, зем. 62 г., Марко син 17 г., Цвета кћи 19 г., Јела кћи 16 г. Имање: 1 кућу, зграде и плац 1/2 дана, 15 њива 4 1/2 дана, 1 ливаду 4 косе, 3 забрана 7 коса, 4 винограда 3 мотике, 1 лидину 1/4 мотике – све у вредности 253 дуката цесарска. Месечни приход од покретности и земљед. 12 талира. По имању спада у IV класу, по приходу у III класу.
  1. Радојко Марисављевић, зем. 42 г., Велика жена 40 г., Милош пасторак 20 г., Стана пасторка 16 г., Стевана кћи 15 г., Ана кћи 8 г., Петрија кћи 6 г., Станија кћи 9 г. Имање: 1 кућу, зграде и плац 1 дан, 6 њива 1/2 дана, 2 шљивара 1 1/2 дан, 1 ливаду 6 коса, 3 забрана 6 коса, 2 винограда 6 мотика – све у вредности 281 дукат цесарски. Месечни приход од покретности и земљед. 12 талира. По имању спада у IV класу, по приходу у IV класу.
  1. Лазар И. Поповић, писар обштински 32 г., Стана жена 28 г., Антоније син 1 г., Стевана кћи 2 г. Имање: 1 кућу и плац 1/2 дана, 7 њива 8 1/2 дана, 1 виноград 2 мотике, 1 шљивар 1/4 дана – све у вредности 125 дуката цесарских. Месечни приход од привреде 6 талира. По имању спада у II класу, по приходу у II класу.
  1. Јован М. Ђурић, зем. 26 г., Марија жена 25 г. Имање: 1 њиву 1 дан орања, 1 виноград 1/2 мотике – све у вредности 11 дуката цесарских. Месечни приход од привреде 6 талира. По имању спада у I класу, по приходу у II класу.

(Наставиће се)

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Извори

[1] Бранко Перуничић, Насеље и град Смедерево, Смедерево 1977, 309 – 310.

[2] Бранко Перуничић, Попис становништва и пољопривреде у Срезу јасеничком 1863. године, Смедеревска Паланка 1978, 449 – 461.

Крњево код Смедеревске Паланке – Белешке VIII