Knights of The Order of The Cross of Takovo – Contributions to the biographical dictionary

Aleksandar Bačko has published his new book, “Knights of The Order of The Cross of Takovo – Contributions to the biographical dictionary“.

This E – book has 200 pages. It is dedicated to author’s ancestor Đorđe Mitić (1847 – 1913), Knight of The Order of The Cross of Takovo and Councilor of The Belgrade Municipality.

Editor is Mr. Igor Mojsilović from Belgrade.

This book can be downloaded free (in PDF format), following this link:

Vitezovi Ordena Takovskog krsta – prilozi za biografski recnik

 

Korice-konacna verzija

Knights of The Order of The Cross of Takovo – Contributions to the biographical dictionary

ВИТЕЗОВИ ОРДЕНА ТАКОВСКОГ КРСТА – ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФСКИ РЕЧНИК

Александар Бачко објавио је своју нову књигу, “Витезови Ордена Таковског крста – Прилози за биографски речник “.

Књига је публикована у електронском издању, на 200 страна. Посвећена је успомени на ауторовог претка Ђорђа Митића (1847 – 1913), витеза Ордена Таковског крста и одборника Београдске општине.

Уредник је господин Игор Мојсиловић из Београда.

Ова књига може се бесплатно преузети (у PDF формату), путем следећег линка:

Vitezovi Ordena Takovskog krsta – prilozi za biografski recnik

 

Korice-konacna verzija

ВИТЕЗОВИ ОРДЕНА ТАКОВСКОГ КРСТА – ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФСКИ РЕЧНИК

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (VII)

Аутор: Александар Бачко

 

Милица Грујић била је ћерка липовског пароха, свештеника Прокопија Грујића и његове супруге Агрипине Грујић (рођене Косић). Родила се у месту Липова у Барањи, 17. маја 1808. године (по старом календару).[1]

Милицу је 25. маја 1808. године крстио, у њеном родном месту, Матеја Парабак парох цркве Светог Георгија у Ивању. Кум на Миличином крштењу био је Јован Тадић из Кишфалубе (данашње Брањине) у Барањи.[2]

Епископ Никанор Грујић помиње своју рођену сестру Милицу у „Аутобиографији“ („Автобиографији“). Он наводи, да је заједно са њом прележао „козице“, односно овчије богиње (варичеле).[3]

У Никаноровој „Аутобиографији“ очуван је и посредни помен Милице Грујић: „Две старије сестре почеле се већ девојчити, њима је требало приправити штогод за удају, а још нас четворо млађих на врату – у таквим околностима није се дало ни мислити на моје школовање“.[4]

До Миличине удаје дошло је 17. октобра 1838. године, у Липови. Тада је постала супруга Томе Суботића из Ловре. Чин венчања обавио је парох Јевтимије Гојковић из Ивања. Кум је био Георгиј Кашанин, мештанин Липове.[5]

Тома Суботић касније је рукоположен за свештеника. Као „свјештенојереј пароха цркве Светог Јована Крститеља у Липови“, обавио је 5. новембра (погрешно забележено „септембра“) 1843. године крштење у Батосеку у жупанији Толна у Мађарској.[6]

Од 28. новембра 1843. године, Тома се у матици крштених потписује као администратор цркве Светог Великомученика Георгија у Батосеку, а од 25. јуна 1847. као тамошњи парох.[7]

Милица Суботић, супруга батосечког пароха, кумовала је 21. јануара 1861. године на крштењу Јулијане, ћерке Саве и Ане Мађаревић из Батосека. Свештеник Тома Суботић обавио је чин крштења.[8]

На крштењу Јелене, ћерке казанџије Николе Ферковића рођеног у Мокрину и његове супруге Екатарине, такође је кумовала Милица Суботић, супруга свештеника Томе. Крштење је обављено у Батосеку, 30. маја 1864. године.[9]

Парох Тома Суботић преминуо је у Батосеку 11. јануара 1869. године. Био је 55 година стар. Забележено је, да је био рођен у Ловри, насељу на Чепелском острву на Дунаву (Пештанска жупанија).[10]

Београд, јануар 2020.

 

[1] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Липова, Храм Светог Јована Крститеља, Матична књига крштених, 1790 – 1811. (у даљем тексту: Липова, Крштени 1790 – 1811), 104

[2] Липова, Крштени 1790 – 1811, 104.

[3] Никанор Грујић, Автобиографија Никанора Грујића, некад. епископа пакрачког, за штампу приредио архим. Иларион Зеремски, Сремски Карловци 1907. (у даљем тексту: Грујић, Автобиографија), 6.

[4] Грујић, Автобиографија, 9 – 10.

[5] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Липова, Храм Светог Јована Крститеља, Матична књига венчаних, 1832 – 1860, 12.

[6] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Батосек, Матична књига крштених 1830 – 1860. (у даљем тексту: Батосек, Крштени 1830 – 1860), 72.

[7] Батосек, Крштени 1830 – 1860, 72, 93.

[8] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Батосек, Матична књига крштених, 1861 – 1893. (у даљем тексту: Батосек, Крштени 1861 – 1893), 1.

[9] Батосек, Крштени 1861 – 1893, 8.

[10] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Батосек, Матична књига умрлих, 1861 – 1895, 11.

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (VII)

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (VI)

Аутор: Александар Бачко

 

Василиј (Василије) Грујић рођен је 9. јуна 1834. године, по старом календару. Крштен је 12. јуна исте године. Место његовог рођења била је Дуна Пантелија, односно Пантелија, у Фејерској (Столнобеоградској) жупанији.[1]

Василије је био син Драгутина Грујића, тада православног пароха дунапантелијског (каснијег проте мохачког) и његове супруге Дафине. Драгутин је био рођени брат епископа Никанора Грујића.[2]

На Василијевом крштењу кумовао је Николај Сабадуш, учитељ из Дуна Пантелије. Крстио га је свештеник Урош Марјановић, парох цркве Свете Тројице у Адоњу.[3]

Око 1860. године, Василије Грујић је стекао адвокатску диплому на Бечком универзитету. Нешто касније, око 1868. године, постао је конзисторијални нотар Будимске епархије и саветник епископа Арсенија Стојковића. Службовао је и живео у Сентандреји. Становао је у тамошњем домаћинству, заведеним под редним бројем 50. Василије Грујић није се женио и није за собом оставио потомство.[4]

Како се наводи у часопису „Српски Сион“ од 3. маја 1892. године, предат је „г(осподину) конс(историјалном) бележнику В(асилију) Грујићу високи отпис Његове Светости г(осподина) Патријарха, којим се г(осподин) Герасим Петровић за мандатара именује, да се прочита и публикује“. Том приликом је протосинђел Герасим био именован за мандатара Будимске епархије.[5]

У Сентандреји је Василије и преминуо, 25. фебруара (13. фебруара по старом календару) 1895. године. Забележено је, да је био стар „60 љета“ у време смрти. Сахрањен је на „Општем пожаревачком гробљу“ у Сентандреји, 27. (15) фебруара 1895. године. Опело је вршио Платон Телечки, „архимандрит беочински и патр(ијаршијски) митр(ополијски) мандатар“. Архимандрит Телечки био је у то време мандатар Будимске епархије.[6]

Православни парох Чобанца, Ст. Ђурђевић, написао је по упокојењу Василија Грујића читуљу, која је била објављена у листу „Српски Сион“ од 26. фебруара 1895. године.[7]

Због значаја ове читуље, њен садржај преносимо у целости: „Читуља (+ Василије Грујић) ‘И опет једно име више у читуљи српских раденика, и опет један гроб више’… Тако је почео свој говор почасни протојереј и парох пештански, учени старина наш Симеон Костић при опелу Василија Груића, многогодишњег бележника сва три одсека епархијске управе у Св. Андреји“.[8]

Даље се у читуљи наводи: „Васа је био син Драгутина Грујића, негдашњег проте Мохачо-пољског, а брата блаженопочившег Епископа Никанора. Око 1860. године био је Васа један од првих јуриста на бечком универзитету, где је и до адвокатске дипломе дошао, али – судба је тако хтела и Васу, блаженопочивши владика Арсеније к себи позва 1868. год. Ту – у Св. Андреји – чика Васа својим оштрим умом, искреношћу и заиста својим научним апаратом за кратко време тако задоби љубав и поверење у свога освећеног старешине, да га овај за правог пријатеља сматраше; та био му је бележник референт, прави тајни саветник у свему и свачему десна рука“.[9]

Према Ђурђевићевом мишљењу, Грујић је „био… прави тип карактер Србина, господина од старије гарде. Па и поред свега челик-Српства својега бијаше Васа обљубљен и поштован од целе вароши“.[10]

У Василијевој читуљи изнети су и поједини детаљи са сахране: „При погребу му окупила се сва ондашња и околна интелигенција без разлике вере и народности, пола и узраста. Виђесмо му при погребу осим преставништва српске правосл. црквене општине Св. Андрејске и цео магистрат варошки, а на челу му са узор-Србином, Јевђенијем Думчом градоначелником; заступљен бијаше и срески кр. суд, и корпорације разних других завода. При опелу му присуствоваше десет околних свештеника, од којих њих осморо чинодјејствоваху; а црква и порта, па и улице пуне, закрчене тронутим народом. Љубав и уважење према пок. чика Васи показа и доказа и Његова Високопречасност г. Платон Телечки, Архимандрит беочински, патријаршијски мандатар епархије будимске и члан сабора краљевина Хрватске и Славоније, који не пожали труда, те у ово опако зимско доба на прву жалосну вест и пође и стиже и сам из Беочина у Св. Андреју, да начелствује и последњу пошту и сам ода нашем добром чика Васи. Зато и на овом месту, нека му је и од стране овдашњег околног свештенства па и од стране Васиних присних највећа благодарност! Нека је овде хвала и благодарност и руском проти г. Кардасевићу, магистеру Духовне Академије; почасном протојереју и пароху пештанском г. Симеону Костићу и осталој господи свештеницима; даље магистрату варошком, среском кр. суду и целој вароши без разлике вере и народности; благородном г. Петру Лупи, велепоседнику и посланику на државном сабору у Б. Пешти, а и певачкој дружини месној, јер се сви горе наведени пожурише, да својим присуством барем у неколико ублаже нам тугу и жалост за изгубљеним нашим чика Васом, коме нека је црна земља лака!“[11]

Београд, децембар 2019.

 

 

[1] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Дуна Пантелија, Храм Светог Николаја, Матична књига крштених, 1830 – 1851. (у даљем тексту: Дуна Пантелија, Крштени 1830 – 1851), 10.

[2] Српски Сион, недељни лист за црквено-просветне и автономне потребе Српске православне митрополије карловачке, са благословом Светог синода, година V, број 9, Нови Сад 26. фебруар 1895. (у даљем тексту: Српски Сион, 26. фебруар 1895), 149; Дуна Пантелија, Крштени 1830 – 1851, 10.

[3] Дуна Пантелија, Крштени 1830 – 1851, 10.

[4] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Црква Светих апостола Петра и Павла (Ћипровачка црква), Умрли 1861 – 1895. (у даљем тексту: Ћипровачка, Умрли 1861 – 1895), 53; Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

[5] Српски Сион, недељни лист за црквено-просветне и автономне потребе Српске православне митрополије карловачке, са благословом Светог синода, година II, број 18, Нови Сад 3. мај 1892, 296.

[6] Ћипровачка, Умрли 1861 – 1895, 53; Школски лист за 1895. годину, година двадесетседма, Сомбор 1895, 28.

[7] Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

[8] Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

[9] Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

[10] Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

[11] Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (VI)

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – СМЕЈКАЛ

Аутор: Александар Бачко

 

У дневном листу „Време“ од 15. априла 1925. године, рекламирана је кобасичарска радња „Фрања Смејкал и комп(анија)“. Налазила се на адреси Кнежев споменик 2 у Београду.[1]

Јован Смејкал родио се у месту Светнов у Чешкој, 5. децембра 1884. године. Родитељи су му били Фрања Смејкал и Марија рођена Сошкова. По занимању је Јован био кобасичар, а по вероисповести римокатолик. Доселио се у Београд почетком 20. века.[2]

Био је у браку са Маријом, која је рођена „у Чехословачкој“ 6. фебруара 1894. године. Јован Смејкал је имао сина Богољуба и ћерку Веру. Богољуб се родио у Београду 5. августа 1914, а Вера у истом граду, 20. октобра 1925. године. Поменута Јованова ћерка постала је чиновница.[3]

Од 24. априла 1924. године, Јован Смејкал је живео у улици Војводе Добрњца број 15 у Београду, где је поседовао сопствену кућу. Од 19. јула 1940. је становао у Душановој улици број 68, да би од 17. јуна 1941. године био пријављен на адреси Душанова 66.[4]

На истој адреси са Јованом (Душанова 68), био је забележен и Антонин Смејкал, син Франца и Марије. Он је био Јованов брат. Антонин је рођен 22. маја 1877. године у месту Склене Морави у Чешкој. Био је чиновник, римокатоличке вероисповести.[5]

Антонинова супруга била је Марија. Родила се 5. јуна 1890. године у „Чехословачкој“. Антонинова ћерка звала се Јитка. Рођена је 8. новембра 1925. године.[6]

Јозеф Смејкал живео је у Душановој улици број 76. Био је кобасичар и „деловођа код Росулека“. Јозеф је био син Фрање и Марије (девојачко презиме Сошкова). Рођен је у насељу Светнов у Чешкој, 7. фебруара 1887. године. У Београд је дошао из чешког места Склене. Био је рођени брат Јована Смејкала.[7]

Јозефова супруга Ана родила се у Бечу, 2. јуна 1902 године. Деца су му била Либуша (рођена 25. августа 1921. у Београду) и Мирослав (родио се у Београду 24. марта 1924). Јозеф Смејкал постао је југословенски држављанин 3. априла 1933. године.[8]

Кобасичару Јовану Смејкалу украдено је 8500 динара током ноћи, између 3. и 4. јула 1925. године. Новац му је нестао из радње, која се налазила у улици Краља Милана број 122.[9]

Radnja Jovana Smejkala, Pravda 31. 12. 1927, 10
Радња Јована Смејкала, фотографија из листа Правда, Београд 31. 12. 1927, страна 10

За пострадале од поплаве, Јован Смејкал је 27. јула 1926. године уплатио добровољни прилог Народном одбору Црвеног крста, у износу од од 2000 динара.[10]

На „кружним аутомобилским тркама на Авалском друму“, одржаним 20. маја 1928. године, једну од награда у категорији „затворена кола испод шест цилиндера“ освојио је Ј. Смејкал. Возио је аутомобил марке „Опел“.[11]

Јозефина, ћерка Фрање Смејкала, удала се за Косту Ђорђевића Росулека, пасторка Богољуба Росулека. У литератури је погрешно забележено, да је у питању била ћерка Јована Смејкала.[12]

Наиме, Коста Росулек је 12. јула 1928. године путем дневне штампе обавештавао „своје пријатеље и познанике, да је његов добри таст г. Фрања Смејкал, приватијер 11. јула умро. Погреб 12. јула у 3 и по часа по подне из Душанове 76“.[13]

У литератури се наводи, да је један од чланова породице Смејкал отворио пивницу у Београду. Она се налазила преко пута кобасичарске радње његовог сународника, Косте Ђорђевића Росулека. Поменута пивница је „одлично радила“. Из дневне штампе можемо сазнати, да је Јован Смејкал у августу 1928. године „поред главне радње у ул(ици) Краља Милана бр(ој) 122, отворио и продавницу… у ул(ици) Краља Милана – Теразије, где ће свака поштована муштерија моћи се снабдети са истом робом, као и у главној радњи“. Уз нову продавницу Јован је „у сутерену отворио бифе са кобасичарским закускама и најбољим вином као и првокласним Вајфертовим пивом“.[14]

Кобасичарска радња Јована Смејкала славила је 1932. године десетогодишљицу рада. Тада је забележено, да је Јован 1906. године дошао из Чешке у Београд, „као млад кобасичарски помоћник, код свог зета Косте Росулека. За време Првог светског рата, Смејкал се повлачио преко Албаније са српском војском. По завршетку рата, наставио је да ради у Росулековој радњи, да би 1922. отворио сопствену кобасичарску радњу, прво у Ратарској улици број 72, а потом на Славији (у улици Краља Милана). Потом је отворио поменуту радњу на Теразијама, а касније је због велике потражње његових производа отворио и трећу радњу, у улици Краља Милана број 49.[15]

Године 1930, Јован Смејкал био је одликован краљевским Орденом Светог Саве петог степена. Београдска општина га је 1931. године наградила Дипломом за чистоћу.[16]

Поред наведених Смејкала, у Београду је било забележено још носилаца овог презимена. За њих није поуздано утврђено, да ли се били у (ближем) сродству са Јованом Смејкалом.[17]

Презиме Смејкал забележено је и у Славонији, односно у северној Хрватској. Према подацима из 1948. године, носиоци овог презимена пописани су у следећим насељима на том подручју: Божјаковина код Дугог Села (2 особе у 1 домаћинству), Хрушковица код Врбовеца (5 носилаца презимена у 1 кући), Лекеник код Сиска (иста бројност), Одра недалеко од Сиска (1 Смејкал), Павловец код Врбовеца (2 особе), Ступно код Сиска (5 чланова породице у 1 домаћинству) и Загреб (2 носиоца овог презимена у 1 дому). Они су, по свему судећи, пореклом били од чешке заједнице, која живи на тим просторима.[18]

 

[1] Време, година V, број 1194, Београд 15. април 1925, 8.

[2] Историјски архив Београда, Управа града Београда, Картотека житеља града Београда и Земуна (у даљем тексту: Картотека).

[3] Картотека.

[4] Картотека.

[5] Картотека.

[6] Картотека.

[7] Картотека.

[8] Картотека.

[9] Време, година V, број 1270, Београд 4. јули 1925, 5.

[10] Време, година VI, број 1653, Београд 28. јули 1926, 6.

[11] Време, година VIII, број 2302, Београд 21. мај 1928, 6.

[12] Вук Петровић, О Чесима и њиховим потомцима у Србији јужно од Саве и Дунава, Чешка беседа Београд, Београд 2015. (у даљем тексту: Вук Петровић), 190.

[13] Време, година VIII, број 2352, Београд 12. јул 1928, 8.

[14] Миливоје М. Костић, Успон Београда, Библиотека града Београда, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 1994, 23; Вук Петровић, 190; Правда, година XXIV, број 209, Београд 5. август 1928, 16.

[15] Време, година XII, број 3605, Београд 15. јануар 1932. (у даљем тексту: Време, 15. јануар 1932), 6.

[16] Време, 15. јануар 1932, 6.

[17] Картотека.

[18] Лексик презимена С. Р. Хрватске, Југославенска академија знаности и умјетности, Институт за језик, Загреб 1976, 599.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – СМЕЈКАЛ

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – НОВОТНИК

Аутор: Александар Бачко

 

Алојз Новотник доселио се у Београд „из Ческе“. Његово лично име бележено је и у другим облицима – као Алуиз и Алоиз. По занимању је био кобасичар, исто као још неки његови земљаци у Србији. Године 1900, у „Трговинско – занатлиском шематизму Краљевине Србије“, рекламирао своје новоотворене кобасичарске радње.[1]

Новотникове радње у Београду биле су лоциране на Теразијама, „до кафане г(осподина) Боторића и у моме филијалу у Босанској улици у кући Димитрија Најдановића кафеџије број 33“.[2]

Своје производе Новотник је 1900. године рекламирао на следећи начин: „Препоручује своје богате прерађевине, свих артикла припадајућих кобасичарској радњи као: шунке предње и стражње изврсног квалитета, праве ташенско мортаделе, ловачке саламе, пољске кобасице, кракавске саламе, дебрецинске кобасице, берлинске саламе, кобасице од гушчијих џигерица (Gansleber), шваргле од језика и без, паризера, кренвиршле и салфаладе сваки дан свеже итд. и то све са најумернијом ценом, сопствена израда“.[3]

Поред тога, Алојз Новотник је у својој реклами навео: „Молим поштов(ане) муштерије да ме својим посетама удостоје и поверење ме поклоне, и уложићу труда да поштов(ану) публику задовољим“.[4]

Андрија Новотник доселио се у Београд из свог родног места, Омољице код Панчева. По занимању је био зидар. Пријавио се 11. децембра 1924. године у Вајфертовој улици број 5 у Београду. Станодавац му је био Ђорђе Вајферт лично.[5]

Андрија је био рођен 5. маја 1893. године. Родитељи су му били Фердинанд Новотник и његова супруга Катарина. Венчао се са Ленком (девојачко презиме Велф), рођеном 21. априла 1896. у Иванову код Панчева. Са њом је имао децу Јулијану (рођену 15. фебруара 1913. у Омољици) и Јохана (родио се 21. маја 1921. године, такође у Омољици).[6]

Франтишек Новотник био је чехословачки држављанин, родом из Ржиковице. Рођен је 20. октобра 1870. године, од оца Јосифа и мајке Марије. Био је директор школе. Лични опис му је био следећи: „стас висок, лице овално, очи сиве, коса црна, нос правилан, уста правилна, бркови проседи, брада мала проседа“. Супруга му се звала Марија (девојачко презиме Филипова), рођена 18. децембра 1873. године у граду Мистек.[7]

У Београд је Франтишек дошао 9. септембра 1932. године. Пријавио се на адреси улица Јове Илића 4, код доктора Бранка Милетића. У српској престоници боравио је кратко, до 26. септембра 1932. године, а потом се вратио у Чехословачку.[8]

Презиме Новотник заступљено је и у другим земљама, односно областима. Тако се, на пример, оно јављало у Славонији, односно у северној Хрватској. Године 1948, носиоци овог презимена пописани су у следећим насељима на том подручју: Дишник код Гарешнице (1 домаћинство – 3 особе са презименом Новотник), Гарешница (2 носиоца овог презимена), Горње Село код Крижеваца (1 домаћинство Новотника са 6 укућана) и Свилна код Славонске Пожеге (1 носилац овог презимена). Они су свакако потицали од чешке заједнице, која живи на тим просторима.[9]

 

[1] Св. Р. Христић, Трговинско – занатлиски шематизам Краљевине Србије, Београд 1900. (у даљем тексту: Христић), 17 (посебна пагинација).

[2] Христић, 17 (посебна пагинација).

[3] Христић, 17 (посебна пагинација).

[4] Христић, 17 (посебна пагинација).

[5] Историјски архив Београда, Управа града Београда, Картотека житеља града Београда и Земуна (у даљем тексту: Картотека).

[6] Картотека.

[7] Картотека.

[8] Картотека.

[9] Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књига XV, недотупав – нокавац, Српска академија наука и уметности, Институт за српски језик, Београд 1996, 763; Лексик презимена С. Р. Хрватске, Југославенска академија знаности и умјетности, Институт за језик, Загреб 1976, 463.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – НОВОТНИК

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ХОЛЕЦ

Аутор: Александар Бачко

 

Међу житељима Кнежевине Србије, касније Краљевине Србије, који су били чешког порекла, забележени су и носиоци презимена Холец. Најпознатији међу њима свакако су били доктор Јосиф Холец и његов син, срески начелник Душан Холец.[1]

Министар војни Миливоје П. Блазнавац поставио је 9. марта 1868. године доктора Холеца за члана комисије, „која ће понова рекрутацију за стојећу војску извршити“.[2]

„Војеном лекару овдашњем“, доктору Јосифу Холецу, Управителство вароши Београда одобрило је 1. маја 1870. године, да „може имати кафану у својој згради која овде у Београду на Дорћолу постоји, на плацу који се граничи од југа улицом званом ‘Зерек’, од запада зградом Настасије, удове Ђорђа Нанча, од севера једним малим сокаком, а од истока кафанском зградом Ђорђа и Андрије, браће Ђоза овдашњи “.[3]

Међу лекарима, који су 1872. године саставили, односно потписали „Устав Српског лекарског друштва“ (Статут Српског лекарског друштва), био је и доктор Холец.[4]

Потпуковник др. Ј(осиф) Холец изабран је 9. маја 1882. године за члана управе, односно одборника, Београдске стрељачке дружине. Холец је освојио четврту награду на „свечаном гађању“ 19/20. септембра 1882. године, под покровитељством краља Милана Обреновића. На овом такмичењу учествовао је укупно 41 члан Београдске стрељачке дружине.[5]

Указом од 12. јануара 1889. године постављен је судија Јосиф Холец за редовног члана Инвалидског суда. Забележено је, да је Холец по чину био санитетски пуковник.[6]

Доктор Јосиф Холец помиње се у списку београдских свечара, који датира из 1895. године. Његова крсна слава био је Никољдан (Свети Никола), 19. децембра по новом календару.[7]

Међу редовним члановима Српског лекарског друштва наводи се доктор Јосиф Холец, у „Државном календару Краљевине Србије“, штампаном 1898. године.[8]

Катарина Холец била је ћерка Јосефа Холеца и његове супруге Марије. Катарина се родила у Крушевцу, 6. новембра 1868. године. Касније је живела у Београду.[9]

Син Јосифа Холеца и његове (друге) супруге Евице, Душан Холец, родио се у Београду 27. новембра 1876. године. Био је у браку са Наталијом (девојачко презиме Јовановић), рођеном 28. марта 1888. године у Зајечару.[10]

Године 1898, као један од запослених у Одељењу за контролу прихода у дирекцији Српских државних железница, наведен је Добривоје Холец. Био је саобраћајни чиновник IX класе.[11]

Као „званичник“ из Београда, Душан Холец се помиње 23/25. јуна 1899. године. Тада је за њега Управа вароши Београда издала званично уверење, да је био „доброг владања“.[12]

Према подацима, који датирају од 3. марта 1924. године, Душан Холец је био срески начелник у пензији. Тада је живео у Бацетиној улици број 4 у Београду.[13]

Добривоју Ј. Холецу, „бив(шем) шефу железничке станице у Беочину“, породица је давала помен у суботу 10. јануара 1925. године, у цркви Светог Саве у Београду.[14]

Године 1925, Душан Холец био је постављен у Министарству унутрашњих дела за среског поглавара у Срезу посавском Области београдске. За њега је тада забележено, да је био „начелник срески у пензији“.[15]

Катарина Холец и Наталија Холец дале су 1926. године добровољне прилоге, у износу по 20 динара, „Дечијем обданишту бр(ој) 2“. Ова установа је била лоцирана у Београду.[16]

Душан Ј. Холец постављен је 1930. године, „по потреби службе“, за управно – канцеларијског чиновника Окружног инспектората у Крагујевцу. Пре тога је био „претстојник“ градске полиције у Травнику.[17]

Шестомесечни помен бившем среском начелнику Душану Холецу давале су 12. априла 1933. године, на гробљу у Београду, супруга Наталија и сестра Катарина Холец.[18]

Према подацима, који датирају из 1934. године, Катарина Холец је живела у Шајкашкој улици број 15 у Београду. Тада је забележено, да се Катарина није удавала.[19]

У Београду се наводе и други носиоци овог презимена. Тако је Карло Холец био је међу регрутима из српске престонице, којима је био упућен позив на војну вежбу „према наређењу команданта VII батаљона Краља Александара I од 28. марта 1894. године бр(ој) 1066“. Карло је по занимању био кројач.[20]

Један од запослених у царинарници у Београду крајем 19. века био је Ђорђе Холец, како сведочи „Државни календар Краљевине Србије“, публикован 1898. године.[21]

У „Адресној књизи Београда“ из 1912. године, такође се помиње један носилац овог презимена. У питању је био Франц Холец. По занимању је био обућар, а живео је у Видинској улици број 13.[22]

Војислав Холец је, како се наводи у листу „Време“, 14/16. августа 1926. године приложио 100 динара Народном одбору Црвеног крста. Овај прилог је био намењен „за пострадале од поплава“.[23]

Војимир Холец био је до 1937. године секретар VII положајне групе у Министарству иностраних послова, а тада је унапређен за секретара VI положајне групе.[24]

 

[1] Славица Поповић-Филиповић, Горостаси чешке науке и културе даровали српском народу: Др Јован Валента, др Антоније Зајичек и др Божана Бартош- Михајловић у традицији Нишког округа, текст на интернет адреси http://www.rastko.rs/rastko/delo/14083

[2] Живети у Београду 1868 – 1878, документа Управе града Београда, књига 4, Историјски архив Београда, Београд 2006. (у даљем тексту: Живети…, књ. 4), 86.

[3] Живети…, књ. 4, 284.

[4] Живети…, књ. 4, 384 – 390.

[5] Српска независност, година II, број 81, Београд 29. мај 1882, 318; Српска независност, година II, број 143, Београд 10. октобар 1882, 554.

[6] Мале новине, година II, број 20, Београд 13. јануар 1889, 2.

[7] Имена свечара, ова књига важи само за Београд за 1895. годину, Издање штампарије Петра К. Танасковића, репринт издање, Београд 1994, 100.

[8] Државни календар Краљевине Србије за годину 1898, Београд 1898. (у даљем тексту: Државни календар 1898), 66.

[9] Историјски архив Београда, Управа града Београда, Картотека житеља града Београда и Земуна (у даљем тексту: Картотека).

[10] Картотека.

[11] Државни календар 1898, 82.

[12] Београдске општинске новине, година XVII, број 26, Београд 18. јули 1899, 101 – 102.

[13] Картотека.

[14] Време, година V, број 1098, Београд 9. јануар 1925, 2.

[15] Време, година V, број 1103, Београд 14. јануар 1925, 2.

[16] Време, година VI, број 1438, Београд 14. фебруар 1926, 2; Време, година VI, број 1673, Београд 17. август 1926, 5.

[17] Време, година X, број 3169, Београд 24. октобар 1930, 5.

[18] Правда, година XXIX, број 10210, Београд 11. април 1933, 14.

[19] Картотека.

[20] Београдске општинске новине, година XII, број 15, Београд 3. април 1894, 65.

[21] Државни календар 1898, 82.

[22] Адресна књига Београда 1912, Београд 1912, део I, 169.

[23] Време, година VI, број 1438, Београд 14. фебруар 1926, 2; Време, година VI, број 1673, Београд 17. август 1926, 5.

[24] Време, година XVII, број 5683, Београд 11. новембар 1937, 4.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ХОЛЕЦ

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ТОПАЛНАСТИЋ (ТОПАЛ-НАСТИЋ)

Аутор: Александар Бачко

 

Члан Еснафа бакалског, „Наста Топал Петров(ић)“, помиње се у „Попису свих лица (арачких глава) у Београду, од којих је 1826. године наплаћен царски харач“. Он је свакако био родоначелник породице Топалнастић. Заједно са Настом Топалом, 1826. године били су пописани Мита Петровић и Коста Петровић. Сви они су били у обавези, да плаћају (х)арач.[1]

Петар „Топал Настић“ (Топал-Настић) помиње се у попису Београда, који датира из 1840. године. Његова кућа била је пописана под редним бројем 47. Петар је тада једини плаћао харач у свом домаћинству. Други одрасли мушкарци са презименом Топал–Настић (Топалнастић) нису забележени у наведеном попису.[2]

Године 1852, 28. априла, абаџија Никола Обреновић поднео је тужбу суду против трговца (болтаџије) Николе Стефановића, због плаца у Београду. У овом документу се, између осталог, наводи: „Ја сам пре 4 године… од Османа Мула Мехмедовића, његови сестара: Несибе и Зејнибе и Сафије, удовице Хафиза брата Османовог, купио, према дућану Х. Димитрије Констандиновића лежећиј један муштеречкиј дућан са плацем, који је ограничен с једне стране бином (кућом – А. Б.) Живка Николића (Топал-Настиним) а с друге стране бином Здравка Пржића, с треће и четврте путем обштим, који плац содржи у себи… плативши продавцима за истиј тај дућан с плацем 16 800 гр(оша) чарш(ијских). (…) Осим тога, кад сам вопросниј плац купио, постојале су у авлији и с једне и с друге стране ограде, које су границу између Живковог плаца и мог, као опет, мога плаца и Пржићевог опредељивале. Но како је пре неког времена Никола Стефановић болтаџија овдашњиј, купивши од Живка Николића, или Петра Топал Настића бину, купио и од Турака плац, до мог плаца граничећи се, то је он, несматрајући на право, моје, основано на тапији, несматрајући даље ни за затекшу се у авлији ограду, као известну границу свог плаца, до које је он плац свој, као после моје куповине, закупљениј, купивши могао, усудио се, без знања и соизволења мог, као и без знања и одобрења власти било судејске било полицајне, самовластно речену у авлији ограду дићи, и изместити је у моју авлију, с којом ми од мог плаца одузимље гди мало мање, гди мало више моје собствене земље…“[3]

У листу „Шумадинка“, публиковано је обавештење, о „отварању стецишта“ (оставинској расправи) 4. маја 1856. године, „при Суду вар(оши) Београда над целим имањем поч(ившег) Петра Топал-Настића“.[4]

Удовица Наста Топал-Настић поседовала је између осталог, „шталу слабу“ у Београду. Ова некретнина, која се помиње у документу писаном 15. маја 1862. године, била је лоцирана „У сокаку Сараф-катн.“, свакако у Сараф-Костином сокаку. Овај сокак, који се још називао Сараф-Костина улица, пружао се „од улице Краља Петра до Јакшићеве улице“. Тај назив је носио у периоду између 1835. и 1872. године. Касније (1872 – 1909) ова улица се звала Кнеза Лазара, а од 1909. године, па све до данас, Цара Лазара.[5]

Само презиме Топалнастић формирано је по личном имену и личном надимку родоначелника ове фамилије, поменутог Топал-Насте Петровића (Насте-Топал Петровића). Термин „топал“ представља турцизам у српском језику, са значењем „онај који је хром“. Лично име Наста представља варијанту имена Настас или Настасије.[6]

 

[1] Бранко Перуничић, Београдски суд 1819 – 1839, Београд 1964. (у даљем тексту: Перуничић, Београдски суд), 269, 317.

[2] Архив Србије, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд, год. 1840, инвентарни број 132, 3.

[3] Бранко Перуничић, Управа вароши Београда 1820 – 1912, Београд 1970. (у даљем тексту: Перуничић, Управа…), 312 – 313; Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, пето издање, Сарајево 1985. (у даљем тексту: Шкаљић), 143.

[4] Шумадинка, лист за књижевност, забаву и новости, теч. V, No 30 , Београд 13. април 1856, 239.

[5] Перуничић, Управа…, 476; Милан Леко, Београдске улице и тргови 1872 – 2003, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2003, 336.

[6] Шкаљић, 619; Милица Грковић, Релник личних имена код Срба, Београд 1977, 143; Перуничић, Београдски суд, 317.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ТОПАЛНАСТИЋ (ТОПАЛ-НАСТИЋ)

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ПУПЧЕТОВИЋ (ПУПЧЕ)

Аутор: Александар Бачко

 

Ђорђе Пупче помиње се као члан Еснафа магазаџијског у „Попису свих лица (арачких глава) у Београду, од којих је 1826. године наплаћен царски харач“. У његовом домаћинству пописан је тада и „Ђорђе Здрав(ковић) слуга. Обојица су плаћала харач.[1]

Године 1836, 22. јуна, „право ловљења (риболова – А. Б.) у Сави…, од Орешца до ушћа Колубаре, дато је на лицитацији Кости Пупчету за 1175,33 гр(оша) чарш(ијских) полугодишње“.[2]

У попису Београда из 1840. године помиње се Ђорђе Пупче, у кући пописаној под редним бројем 97. Заједно са њим били су пописани: Димитрије Стојановић, Миле Бранковић и Сима Алексић. Само је Сима морао плаћати цео харач, док су остали наведени били обавезни да плаћају по ½ харача.[3]

Кућа Јована Рекалића у Савамали, коју је 17. јуна 1840. године продао Кости Х. Селаковићу, налазила се уз кућу Цветка Пупчета. Међу сведоцима, потписницима уговора о продаји ове некретнине, били су Цветко Пупче и Ђорђе Пупче.[4]

Године 1860, помиње се „Кафана массе почив(шег) Косте Пупчета. Држи је под закуп Јоца Штерић, трговац овдашњи. Узета је под аренду о Ђурђеву дну 1859. на 3 године. Уговору истиче рок о Ђурђеву дну 1862. године. Отворена је пре 20 година, без одобрења. Од слабог је материјала. Има у себи осим кафане, 5 соба, кујну и подрум“.[5]

„Кућа са кафаном слаба“, која се налазила на Сава капији, помиње се у документу насталом 15. маја 1862. године. Тада се ова некретнина налазила у власништву „масе Косте Пупчета“.[6]

Цветко Пупче, забележен је 1862. године као „бивши магазаџија“. У то време, био је власник плаца у „Сокаку од Два бела голуба до куће Футине Константиновића“.[7]

„Маса Пупчетова“ помиње се у Београду 1867. године. У вези са Пупчетовом некретнином, тада се наводи следеће: „На овоме плацу као бивш(ем) мирималском, сада правитељственом подигао је Пупчетовић зграду ову пре више година, са уговором, да ужива у тој згради докле она траје са плаћањем неке кирије на плац. Зграда је подигнута по произволењу притјажатеља“.[8]

У документу о управљању бившим турским добрима у власништву државе, који је 19. априла 1875. године Управи вароши Београда упутио министар финансија Чедомиљ Мијатовић, наводи се да је „Управи преписом министра финансије од 12. маја 1873. године АNo 1283 напоменуто, да се од масе покојног Косте Михајловића – Пупчета овдашњег кирију од тамо изложеног мирималског добра наплаћује и даљи надзор над њим води“.[9]

Детаљнији подаци о овом поседу наводе се у списку, који је приложен уз наведени документ од 19. априла 1875. године: „10. Маса покојног Косте Пупчета бив(ши) чинов(ник) – 1 кућа с кафаном и фуруна. Варошки кварт близу Сава капије… – с десне стране Божић, с леве и са зачеља држава – По претпису Министарства финансије 12. маја 1873 МNо 1283, препоручено Управи да кирију по 100 гр(оша) чар(шијски) мес(ечно) наплаћује“.[10]

 

[1] Бранко Перуничић, Београдски суд 1819 – 1839, Београд 1964. (у даљем тексту: Перуничић, Београдски суд), 269, 319.

[2] Београдске општинске новине, часопис за комунално – социјални, привредни и културни живот Београда, година LVIII, број 11 – 12, Београд новембар – децембар 1940, 923.

[3] Архив Србије, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд, год. 1840, инвентарни број 132, 5.

[4] Рајко Л. Веселиновић, Грађа за историју Београда од 1806. до 1867, књига I, Музеј града Београда, Грађа, књига I, Београд 1965, 61 – 62.

[5] Бранко Перуничић, Управа вароши Београда 1820 – 1912, Београд 1970. (у даљем тексту: Перуничић, Управа…), 411.

[6] Перуничић, Управа…, 476.

[7] Перуничић, Управа…, 510.

[8] Перуничић, Управа…, 718.

[9] Живети у Београду 1868 – 1878, документа Управе града Београда, књига 4, Историјски архив Београда, Београд 2006. (у даљем тексту: Живети…, књ. 4), 321.

[10] Живети…, књ. 4, 323.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ПУПЧЕТОВИЋ (ПУПЧЕ)

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – КАСНАР

Аутор: Александар Бачко

 

Предак ове породице, Панта Каснар, родом је био из Епира. У Београд се доселио преко Трста. Породица Каснар је свакако цинцарског или грчког порекла. Панта је био у браку са Српкињом.[1]

Као члан Еснафа болтаџијског у „Попису свих лица (арачких глава) у Београду, од којих је 1826. године наплаћен царски харач“, помиње се Панта Каснар. Са њим су заједно пописани: Павле Ћир Наумов(ић), „Јоан слуга Ћир Наум(овића)“, Мито Јовић „слуга у дућану“ и Јован Божић. Сви они су плаћали харач.[2]

Панта Каснар био је ортак у „комисионарској радњи“ са Петром Ичком. Маја месеца 1828, Панта је тврдио, да је Петров капитал у овој радњи у време његове смрти, крајем 1827. или почетком 1828. године, износио 5730 гроша.[3]

Године 1838, 2. децембра, Панта Каснар се помиње међу београдским трговцима, који су били кредитори Радојка Милосављевића, њиховог колеге. Кредиторима је тада препоручено, да Милосављевићева дуговања наплате у роби.[4]

Панта С. Каснар помиње се у попису пореских обвезника Београда, који датира из 1840. године. Његово домаћинство било је пописано под редним бројем 26. У истој кући био је пописан и Димитрије Пашота. Обојица су били порески обвезници. Осим Панте, у Београду тада нису били забележени други одрасли мушкарци са презименом Каснар.[5]

У Београду су у састав „Друштва за помагање развоја трговине и еснафа“, 6. марта 1845. године, изабрани чланови „од обштинара“. Међу њима је био и Панта Каснар.[6]

„Панта Каспар“ (заправо Каснар) био је 7. септембра 1846. године један од двојице „преценитеља“ (проценитеља) имовине почившег Косте Стојановића сарафа, родоначелника породице Сарафкостић.[7]

Документ „Наименованије сокака“ (именовање улица) у Београду, од 19. фебруара 1848. године, показује да је Доситејева улица била лоцирана „од Мемед Спаине куће поред Панте Каснара и г. Бојанића куће, па до ћоше Шанцу идући“.[8]

У „Списку членова Еснафа болтаџијског“ у Београду, сачињеног 15. септембра 1850. године, помиње се Панта Каснар. Иначе, термин „болтаџија“ има значење „трговац“.[9]

Године 1901, Катица Каснар, удовица покојног београдског трговца Милана П. Каснара, упутила је молбу за помоћ Управи Београдске општине. Одбор Београдске општине је по том питању решио, да се за Катицу из општинске касе издваја 20 динара месечне помоћи.[10]

Особа забележена као „Д. Каснар“ дала је 14. децембра 1902. године прилог од 2 динара за сиротињу, на чему је Суд Београдске општине исказао јавну захвалност.[11]

Даница М. Каснар помиње се у „Трговачко – занатлијском шематизму Краљевине Србије“ из 1905. године. Она је тада била власница једног од „укопних завода“ (погребних предузећа) у Београду.[12]

Зорка Каснар је, 17. фебруара 1916. године, објавила текст у „Београдским новинама“. У питању је била биографија покојног доктора Уроша Петровића, доцента за француски језик и књижевност на Београдском универзитету.[13]

За време аустроугарске окупације Београда, тачније 16. децембра 1916. године, поново се помиње удовица Катица Каснар, која је живела „сама…, стара, слаба, а у невољи“. Становала је у Вишњићевој улици број 3. Поново се помиње 10. октобра 1917. године, као „Каснар Катица Милана“, на истој адреси.[14]

„Суплент Друге женске гимназије“ у Београду, Зорка Каснар, била је сарадница листа „Просветни гласник“. Писала је о „Друштву за просвећивање жене и заштиту њених права“.[15]

За професора Друге мушке гимназије у Београду, Зорка Каснар постављена је 1921. године. До тада је обављала дужност суплента у истој просветној установи.[16]

Госпођа (Зорка) Каснар – Караџић, „професор стручњак у модерној настави језика“, држала је током 1928. године приватне часове француског и немачког језика. Живела је у Варшавској улици број 38, у Професорској Колонији.[17]

Анка Каснар преминула је „напрасно“ 1. јула 1937. године. Ћерка јој је била професор Зорка Каснар – Караџић, зет Радивоје Караџић директор драме у позоришту, унук Боривоје, а снаја Милица. Анка је била удовица, стара 71 годину, а живела је у улици Милоша Великог број 28.[18]

Професор Зорка Караџић – Каснар основала је 1939. године два фонда, намењена „за награђивање светосавских темата“. Један од њих звао се „Фонд Анке Каснар“.[19]

 

[1] Душан Ј. Поповић, О Цинцарима, Прилози питању постанка нашег грађанског друштва, Београд 1937, 384.

[2] Бранко Перуничић, Београдски суд 1819 – 1839, Београд 1964. (у даљем тексту: Перуничић, Београдски суд), 269, 297 – 298.

[3] Д. Ј. Ранковић, Кафана „?“ („Томина кафана“), Београдске општинске новине, часопис за комунално – социјални, привредни и културни живот Београда, година LVIII, број 9, Београд септембар 1940, 768.

[4] Живети у Београду 1837 – 1841, документа Управе града Београда, књ. 1, Историјски архив Београда, Београд 2003, 295.

[5] Архив Србије, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд, год. 1840, инвентарни број 132, 2.

[6] Живети у Београду 1842 – 1850, документа Управе града Београда, књ. 2, Историјски архив Београда, Београд 2004. (у даљем тексту: Живети…, књ. 2), 303.

[7] Александар Бачко, Београдске банкарске, мењачке и сарафске породице у 19. и почетком 20. века, Београд 2018, 95; Живети…, књ. 2, 401.

[8] Живети…, књ. 2, 446.

[9] Велимир Михајловић, Грађа за речник страних речи у предвуковском периоду, I том (А – Љ), Институт за лингвистику у Новом Саду, Нови Сад 1972, 77; Живети…, књ. 2, 328.

[10] Београдске општинске новине, званични лист Општине београдске, година XIX, број 6, Београд 11. фебруар 1901, 28 – 29.

[11] Београдске општинске новине, званични лист Општине београдске, година XX, број 50, Београд 15. децембар 1902, 303 – 304.

[12] Св. Р. Христић, Трговачко – занатлијски шематизам Краљевине Србије, V, Београд 1905, 52.

[13] Београдске новине, година II, број 21, Београд 17. фебруар 1916, 3.

[14] Београдске новине, година II, број 305, Београд 16. децембар 1916, 4; Београдске новине, година III, број 278, Београд 10. октобар 1917, 2.

[15] Просветни гласник, службени лист Министарства просвете, година XXXVII, књига прва, Београд јул – децембар 1920, III, VII.

[16] Просветни гласник, службени лист Министарства просвете, година XXXVIII, број 3, Београд март 1921, 40.

[17] Време, година VIII, Београд 27. септембар 1928, 10.

[18] Правда, година XXXIII, број 11746, Београд 2. јули 1937, 17; Време, година XVII, број 5552, Београд 3. јули 1937, 11.

[19] Правда, година XXXV, број 12290, Београд 28. јануар 1939, 6.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – КАСНАР