НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (VIII)

Аутор: Александар Бачко

 

Јелена Грујић била је ћерка липовског пароха Прокопија Грујића и његове супруге Агрипине (рођене Косић). Била је рођена сестра Милутина Грујића, каснијег епископа Никанора.[1]

Јелена се родила у Барањи, у насељу Липова, 23. марта 1813. године (наведени датуми су по старом календару). На њеном крштењу кумовао је Јован Тадић из Кишфалубе, данашње Брањине. Чин крштења обавио је 15. априла 1813. године свештеник Матеј Парабак, парох Ивања у Барањи.[2]

Године 1836, 9. новембра, Јелена ћерка јереја Прокопија Грујића удала се у Липови за Језекиља Остојића житеља (Дуна)пантелијског. Кум на венчању био је Георгиј Кашанин из Липове. Чин венчања обавио је свештеник Јевтимије Гојковић, парох цркве Светог великомученика Георгија у Ивању.[3]

Језекиљ Остојић постао је касније капелан и администратор парохије Ловра, лоциране на Чепељском острву на Дунаву. На његов први помен у матичним књигама Ловре наилазимо 2. јуна 1838. године (у матици крштених).[4]

Сина Димитрија добили су 8. фебруара 1841. године свештеник Језекиљ Остојић администратор ловрански и његова супруга Јелена рођена Грујић. Крстио га је 9. фебруара исте године свештеник Василије Димитријевић парох Адоња, а кум је био Теодор Петровић из Дунапантелије.[5]

Димитрије Остојић, син свештеника Језекиља Остојића, преминуо је у Ловри 31. децембра 1841. године. Сахранио га је свештеник Павле Ристић, парох (рац)ковински, на гробљу у Ловри, 1. јануара 1842. године.[6]

Свештеник Језекиљ Остојић и његова супруга Јелена (Грујић) добили су 26. априла 1843. године ћерку Јелисавету. На њеном крштењу, 29. априла те године, кумовао је Теодор Петровић из Дунапантелије. Чин крштења обавио је сам отац детета. [7]

Ловрански администратор, јереј Језекиљ Остојић, преминуо је 27. јула 1843. године у месту свог службовања. На његовој сахрани, 29. јула, опело је служило више свештеника: „ал(машки) парох“ Михајло Павловић, адоњски парох Андреј Кнежевић, (рац)ковински парох Павле Ристић, чипски парох Стефан Новаковић, дунапантелијски администратор Марко (презиме нечитко у матици), као и јерођакон Павле.[8]

По свему судећи, Јелена се по смрти свога супруга вратила у родну Липову, заједно са ћерком Јелисаветом. У матичним књигама налазимо, да се Јелисавета ћерка „почившаго пароха ловранскаго“ удала у Липови 13. новембра 1861. године. Млада је имала тада 18 година, рођена је у Ловри, а живела је у Липови. Несумњиво је реч о поменутој ћерки свештеника Језекиља Остојића и Јелене рођене Грујић.[9]

Јелисаветин супруг тада је постао Теофил Топенарски, син свештеника Прокопија Топенарског, који је прво био парох барањског насеља Мајш, а потом Дунафелдвара. Теофил је био рођен у Мајшу, а живео је у Дунафелдвару. У време венчања био је стар 22 године.[10]

Кум на Јелисаветином и Теофиловом венчању био је (свештеник) Георгиј Окановић, парох Будмира у Барањи. Чин венчања обавио је јереј Јован Мађаревић, липовски парох.[11]

Теофил Топенарски можда је био идентичан са свештеником Богољубом Топенарским (Топонарским), који се јавља у различитим документима у том периоду. Лично име Богољуб заправо представља превод грчког имена Теофил.[12]

Богољуб Топенарски конкурисао је 1866. године за место учитеља у основној школи, лоцираној у барањском насељу Кишфалуби (данашња Брањина), али није успео добити тај посао.[13]

У Трсту је Богољуб Топонарски службовао као ђакон православне цркве од 1870. године. У том својству помиње се и 1871. године. Парох у том граду био је у периоду 1882 – 1885. и 1891 – 1897. године. У међувремену се помиње се као парох у православним матичним књигама Дунасечуја у Угарској, почевши од 1885. године.[14]

Познато је, да је управо ђакон Богољуб Топонарски успео да тешко оболелог Светозара Марковића смести у болницу у Трсту и да телеграмом контактира његову породицу. Међутим, Марковић је убрзо преминуо, 10. марта 1875. године. После његове смрти, Топонарски је „пренео… тело Светозара Марковића из Градске болнице у православну капелу“.[15]

Београд, август 2020.

 

 

[1] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Липова, Храм Светог Јована Крститеља, Матична књига крштених, 1811 – 1829. (у даљем тексту: Липова, Крштени 1811 – 1829), 18.

[2] Липова, Крштени 1811 – 1829, 18.

[3] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Липова, Храм Светог Јована Крститеља, Матична књига венчаних, 1832 – 1860, 9.

[4] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Ловра, Храм Светог Николе, Матична књига крштених, 1831 – 1860. (у даљем тексту: Ловра, Крштени 1831 – 1860), 30.

[5] Ловра, Крштени 1831 – 1860, 42.

[6] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Ловра, Храм Светог Николе, Матична књига умрлих, 1821 – 1860. (у даљем тексту: Ловра, Умрли 1821 – 1860), 82.

[7] Ловра, Крштени 1831 – 1860, 54.

[8] Ловра, Умрли 1821 – 1860, 88.

[9] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Липова, Храм Светог Јована Крститеља, Матична књига венчаних, 1861 – 1895. (у даљем тексту: Липова, Венчани, 1861 – 1895), 2.

[10] Липова, Венчани, 1861 – 1895, 2.

[11] Липова, Венчани, 1861 – 1895, 2.

[12] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Дунасечуј, Храм Преноса мошти Светог Николе, Матична књига крштених, 1861 – 1891. (у даљем тексту: Дунасечуј, Крштени, 1861 – 1891), 127; Милица Грковић, Речник личних имена код Срба, Београд 1977, 39, 193.

[13] Школски лист за годину 1866, VIII година, број 1, Сомбор 15. јануар 1866, 16.

[14] Т. Недељковић, Схиматизам Српске православне епархије горњо – карловачке за 1871, Летопис Матице српске, књига 115, Нови Сад 1873, 170; Миодраг Ал. Пурковић, Историја Српске православне цркве у Трсту, 1960, 147, 193, 195; Дунасечуј, Крштени, 1861 – 1891, 127.

[15] Ђорђе Митровић, Саво Андрић, Светозар Марковић и његово доба, Београд 1978, 211 – 212; Woodford McClellan, Svetozar Marković and the Origins of Balkan Socialism, Princeton University Press, Princeton (New Jersey) 1964, 259.

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (VIII)

Knights of The Order of The Cross of Takovo – Contributions to the biographical dictionary

Aleksandar Bačko has published his new book, “Knights of The Order of The Cross of Takovo – Contributions to the biographical dictionary“.

This E – book has 200 pages. It is dedicated to author’s ancestor Đorđe Mitić (1847 – 1913), Knight of The Order of The Cross of Takovo and Councilor of The Belgrade Municipality.

Editor is Mr. Igor Mojsilović from Belgrade.

This book can be downloaded free (in PDF format), following this link:

Vitezovi Ordena Takovskog krsta – prilozi za biografski recnik

 

Korice-konacna verzija

Knights of The Order of The Cross of Takovo – Contributions to the biographical dictionary

ВИТЕЗОВИ ОРДЕНА ТАКОВСКОГ КРСТА – ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФСКИ РЕЧНИК

Александар Бачко објавио је своју нову књигу, “Витезови Ордена Таковског крста – Прилози за биографски речник “.

Књига је публикована у електронском издању, на 200 страна. Посвећена је успомени на ауторовог претка Ђорђа Митића (1847 – 1913), витеза Ордена Таковског крста и одборника Београдске општине.

Уредник је господин Игор Мојсиловић из Београда.

Ова књига може се бесплатно преузети (у PDF формату), путем следећег линка:

Vitezovi Ordena Takovskog krsta – prilozi za biografski recnik

 

Korice-konacna verzija

ВИТЕЗОВИ ОРДЕНА ТАКОВСКОГ КРСТА – ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФСКИ РЕЧНИК

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (VII)

Аутор: Александар Бачко

 

Милица Грујић била је ћерка липовског пароха, свештеника Прокопија Грујића и његове супруге Агрипине Грујић (рођене Косић). Родила се у месту Липова у Барањи, 17. маја 1808. године (по старом календару).[1]

Милицу је 25. маја 1808. године крстио, у њеном родном месту, Матеја Парабак парох цркве Светог Георгија у Ивању. Кум на Миличином крштењу био је Јован Тадић из Кишфалубе (данашње Брањине) у Барањи.[2]

Епископ Никанор Грујић помиње своју рођену сестру Милицу у „Аутобиографији“ („Автобиографији“). Он наводи, да је заједно са њом прележао „козице“, односно овчије богиње (варичеле).[3]

У Никаноровој „Аутобиографији“ очуван је и посредни помен Милице Грујић: „Две старије сестре почеле се већ девојчити, њима је требало приправити штогод за удају, а још нас четворо млађих на врату – у таквим околностима није се дало ни мислити на моје школовање“.[4]

До Миличине удаје дошло је 17. октобра 1838. године, у Липови. Тада је постала супруга Томе Суботића из Ловре. Чин венчања обавио је парох Јевтимије Гојковић из Ивања. Кум је био Георгиј Кашанин, мештанин Липове.[5]

Тома Суботић касније је рукоположен за свештеника. Као „свјештенојереј пароха цркве Светог Јована Крститеља у Липови“, обавио је 5. новембра (погрешно забележено „септембра“) 1843. године крштење у Батосеку у жупанији Толна у Мађарској.[6]

Од 28. новембра 1843. године, Тома се у матици крштених потписује као администратор цркве Светог Великомученика Георгија у Батосеку, а од 25. јуна 1847. као тамошњи парох.[7]

Милица Суботић, супруга батосечког пароха, кумовала је 21. јануара 1861. године на крштењу Јулијане, ћерке Саве и Ане Мађаревић из Батосека. Свештеник Тома Суботић обавио је чин крштења.[8]

На крштењу Јелене, ћерке казанџије Николе Ферковића рођеног у Мокрину и његове супруге Екатарине, такође је кумовала Милица Суботић, супруга свештеника Томе. Крштење је обављено у Батосеку, 30. маја 1864. године.[9]

Парох Тома Суботић преминуо је у Батосеку 11. јануара 1869. године. Био је 55 година стар. Забележено је, да је био рођен у Ловри, насељу на Чепелском острву на Дунаву (Пештанска жупанија).[10]

Београд, јануар 2020.

 

[1] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Липова, Храм Светог Јована Крститеља, Матична књига крштених, 1790 – 1811. (у даљем тексту: Липова, Крштени 1790 – 1811), 104

[2] Липова, Крштени 1790 – 1811, 104.

[3] Никанор Грујић, Автобиографија Никанора Грујића, некад. епископа пакрачког, за штампу приредио архим. Иларион Зеремски, Сремски Карловци 1907. (у даљем тексту: Грујић, Автобиографија), 6.

[4] Грујић, Автобиографија, 9 – 10.

[5] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Липова, Храм Светог Јована Крститеља, Матична књига венчаних, 1832 – 1860, 12.

[6] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Батосек, Матична књига крштених 1830 – 1860. (у даљем тексту: Батосек, Крштени 1830 – 1860), 72.

[7] Батосек, Крштени 1830 – 1860, 72, 93.

[8] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Батосек, Матична књига крштених, 1861 – 1893. (у даљем тексту: Батосек, Крштени 1861 – 1893), 1.

[9] Батосек, Крштени 1861 – 1893, 8.

[10] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Батосек, Матична књига умрлих, 1861 – 1895, 11.

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (VII)

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (VI)

Аутор: Александар Бачко

 

Василиј (Василије) Грујић рођен је 9. јуна 1834. године, по старом календару. Крштен је 12. јуна исте године. Место његовог рођења била је Дуна Пантелија, односно Пантелија, у Фејерској (Столнобеоградској) жупанији.[1]

Василије је био син Драгутина Грујића, тада православног пароха дунапантелијског (каснијег проте мохачког) и његове супруге Дафине. Драгутин је био рођени брат епископа Никанора Грујића.[2]

На Василијевом крштењу кумовао је Николај Сабадуш, учитељ из Дуна Пантелије. Крстио га је свештеник Урош Марјановић, парох цркве Свете Тројице у Адоњу.[3]

Око 1860. године, Василије Грујић је стекао адвокатску диплому на Бечком универзитету. Нешто касније, око 1868. године, постао је конзисторијални нотар Будимске епархије и саветник епископа Арсенија Стојковића. Службовао је и живео у Сентандреји. Становао је у тамошњем домаћинству, заведеним под редним бројем 50. Василије Грујић није се женио и није за собом оставио потомство.[4]

Како се наводи у часопису „Српски Сион“ од 3. маја 1892. године, предат је „г(осподину) конс(историјалном) бележнику В(асилију) Грујићу високи отпис Његове Светости г(осподина) Патријарха, којим се г(осподин) Герасим Петровић за мандатара именује, да се прочита и публикује“. Том приликом је протосинђел Герасим био именован за мандатара Будимске епархије.[5]

У Сентандреји је Василије и преминуо, 25. фебруара (13. фебруара по старом календару) 1895. године. Забележено је, да је био стар „60 љета“ у време смрти. Сахрањен је на „Општем пожаревачком гробљу“ у Сентандреји, 27. (15) фебруара 1895. године. Опело је вршио Платон Телечки, „архимандрит беочински и патр(ијаршијски) митр(ополијски) мандатар“. Архимандрит Телечки био је у то време мандатар Будимске епархије.[6]

Православни парох Чобанца, Ст. Ђурђевић, написао је по упокојењу Василија Грујића читуљу, која је била објављена у листу „Српски Сион“ од 26. фебруара 1895. године.[7]

Због значаја ове читуље, њен садржај преносимо у целости: „Читуља (+ Василије Грујић) ‘И опет једно име више у читуљи српских раденика, и опет један гроб више’… Тако је почео свој говор почасни протојереј и парох пештански, учени старина наш Симеон Костић при опелу Василија Груића, многогодишњег бележника сва три одсека епархијске управе у Св. Андреји“.[8]

Даље се у читуљи наводи: „Васа је био син Драгутина Грујића, негдашњег проте Мохачо-пољског, а брата блаженопочившег Епископа Никанора. Око 1860. године био је Васа један од првих јуриста на бечком универзитету, где је и до адвокатске дипломе дошао, али – судба је тако хтела и Васу, блаженопочивши владика Арсеније к себи позва 1868. год. Ту – у Св. Андреји – чика Васа својим оштрим умом, искреношћу и заиста својим научним апаратом за кратко време тако задоби љубав и поверење у свога освећеног старешине, да га овај за правог пријатеља сматраше; та био му је бележник референт, прави тајни саветник у свему и свачему десна рука“.[9]

Према Ђурђевићевом мишљењу, Грујић је „био… прави тип карактер Србина, господина од старије гарде. Па и поред свега челик-Српства својега бијаше Васа обљубљен и поштован од целе вароши“.[10]

У Василијевој читуљи изнети су и поједини детаљи са сахране: „При погребу му окупила се сва ондашња и околна интелигенција без разлике вере и народности, пола и узраста. Виђесмо му при погребу осим преставништва српске правосл. црквене општине Св. Андрејске и цео магистрат варошки, а на челу му са узор-Србином, Јевђенијем Думчом градоначелником; заступљен бијаше и срески кр. суд, и корпорације разних других завода. При опелу му присуствоваше десет околних свештеника, од којих њих осморо чинодјејствоваху; а црква и порта, па и улице пуне, закрчене тронутим народом. Љубав и уважење према пок. чика Васи показа и доказа и Његова Високопречасност г. Платон Телечки, Архимандрит беочински, патријаршијски мандатар епархије будимске и члан сабора краљевина Хрватске и Славоније, који не пожали труда, те у ово опако зимско доба на прву жалосну вест и пође и стиже и сам из Беочина у Св. Андреју, да начелствује и последњу пошту и сам ода нашем добром чика Васи. Зато и на овом месту, нека му је и од стране овдашњег околног свештенства па и од стране Васиних присних највећа благодарност! Нека је овде хвала и благодарност и руском проти г. Кардасевићу, магистеру Духовне Академије; почасном протојереју и пароху пештанском г. Симеону Костићу и осталој господи свештеницима; даље магистрату варошком, среском кр. суду и целој вароши без разлике вере и народности; благородном г. Петру Лупи, велепоседнику и посланику на државном сабору у Б. Пешти, а и певачкој дружини месној, јер се сви горе наведени пожурише, да својим присуством барем у неколико ублаже нам тугу и жалост за изгубљеним нашим чика Васом, коме нека је црна земља лака!“[11]

Београд, децембар 2019.

 

 

[1] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Дуна Пантелија, Храм Светог Николаја, Матична књига крштених, 1830 – 1851. (у даљем тексту: Дуна Пантелија, Крштени 1830 – 1851), 10.

[2] Српски Сион, недељни лист за црквено-просветне и автономне потребе Српске православне митрополије карловачке, са благословом Светог синода, година V, број 9, Нови Сад 26. фебруар 1895. (у даљем тексту: Српски Сион, 26. фебруар 1895), 149; Дуна Пантелија, Крштени 1830 – 1851, 10.

[3] Дуна Пантелија, Крштени 1830 – 1851, 10.

[4] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Црква Светих апостола Петра и Павла (Ћипровачка црква), Умрли 1861 – 1895. (у даљем тексту: Ћипровачка, Умрли 1861 – 1895), 53; Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

[5] Српски Сион, недељни лист за црквено-просветне и автономне потребе Српске православне митрополије карловачке, са благословом Светог синода, година II, број 18, Нови Сад 3. мај 1892, 296.

[6] Ћипровачка, Умрли 1861 – 1895, 53; Школски лист за 1895. годину, година двадесетседма, Сомбор 1895, 28.

[7] Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

[8] Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

[9] Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

[10] Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

[11] Српски Сион, 26. фебруар 1895, 149.

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (VI)

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (V)

Аутор: Александар Бачко

 

Свештеник Драгутин Грујић, старији брат епископа Никанора Грујића, у једном периоду био је парох цркве Светог Николаја у Пантелији, односно у Дуна Пантелији. Ово место лоцирано је у Фејерској (Столнобеоградској) жупанији у Мађарској. На мађарском језику раније се звало „Dunapentele“, а данашње име му је „Dunaújváros“.[1]

Као администратор парохије у Дуна Пантелији, Драгутин Грујић помиње се први пут у матичним књигама умрлих 19. маја 1832, затим 19. јуна, као и 14. јула исте године. У дунапантелијским матичним књигама крштених, Драгутин Грујић први пут се наводи као парох 27. августа 1832. године.[2]

Вреди поменути податак из матичне књиге умрлих Дуна Пантелије, да је Ана, удовица свештеника Јована Јовановића из удаљеног насеља Балашађармата (Balassagyarmat), преминула 15. јануара 1833. године у Дуна Пантелији. Њу је пред смрт исповедио свештеник Драгутин Грујић, али није вршио опело. У ту сврху је на њену сахрану (16. јануара 1833) дошао парох из суседног Рац Алмаша, Михаил Павловић. Ове чињенице упућују на помисао, да је она можда била у сродству са Драгутином Грујићем, односно са његовом супругом Дафином.[3]

Наведени свештеник, Јован Јовановић, преминуо је у Балашађармату 30. децембра 1830. године. У том месту био је администратор парохије од 1825, а пре тога (у периоду 1822 – 1824. године) помиње се као администратор Грчке, односно Благовештенске цркве у Сентандреји.[4]

Последњи помен Драгутина Грујића као пароха дунапантелијског датира од 31. јула 1836. године, управо са крштења његове ћерке Ане. Њу је добио са супругом Дафином 25. јула 1836, а крстио ју је свештеник Михаил Павловић, парох цркве Вазнесења Христовог у Рац Алмашу. Анина кума на крштењу била је Јулијана, ћерка поменутог пароха Михаила.[5]

Иначе, у Дуна Пантелији су свештеник Драгутин Грујић и његова супруга Дафина добили и сина Василија Грујића (1834. године), о коме ће даље бити више речи.[6]

Београд, децембар 2019.

 

[1] Слободан Милеуснић, Димитрије Е. Стефановић, Извод из описа Будимске епархије средином XVIII века, Свеске Матице српске, Грађа и прилози за културну и друштвену историју, бр. 5, Серија друштвених наука, св. 2, Нови Сад 1987, 33, 41; László Ádám, Ferenc Boros, Dunaújváros földrajza, Akadémiai kiadó, 1979, 98.

[2] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Дуна Пантелија, Црква Светог Николаја, Матична књига умрлих, 1825 – 1860. (у даљем тексту: Дуна Пантелија, умрли 1825 – 1860), 52; Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Дуна Пантелија, Црква Светог Николаја, Матична књига крштених, 1830 – 1851. (у даљем тексту: Дуна Пантелија, крштени 1830 – 1851), 5.

[3] Дуна Пантелија, умрли 1825 – 1860, 53.

[4] Архив Епархије будимске, Сентандреја, Матичне књиге, Сентандреја, Благовештенска црква (Грчка црква), Матична књига умрлих, 1781 – 1857, 27, 28; Балашађармат, Црква Рођења Пресвете Богородице, Матична књига умрлих, 1786 – 1860, 30; Балашађармат, Црква Рођења Пресвете Богородице, Матична књига крштених, 1786 – 1860, 28.

[5] Дуна Пантелија, крштени 1830 – 1851, 15.

[6] Дуна Пантелија, крштени 1830 – 1851, 10.

НОВИ ПОДАЦИ О ПОРОДИЦИ И ПОРЕКЛУ ЕПИСКОПА НИКАНОРА ГРУЈИЋА (V)

СЕЋАЊЕ НА ПРОФ. ДР. ДИМИТРИЈА Е. СТЕФАНОВИЋА (20. 08. 1936 – 15. 11. 2019)

Dimitrije E. Stefanovic

Недавно нас је напустио истакнути стручњак и велики човек, професор доктор Димитрије Е. Стефановић.

Родио се у Будимпешти, 20. августа 1936. године, а одрастао је у граду својих предака, Сентандреји, где је завршио основну школу и гимназију. У младости је често помагао свом ујаку Георгију (Ђурици) Хужвику, око прикупљања старих књига и докумената за библиотеку и архив Будимске епархије у Сентандреји. Студирао је на Реформаторској теолошкој академији у Будимпешти и Филолошком факултету у Београду. Магистрирао је током 1972, а докторирао 1977. године, такође на том београдском факултету.

Потицао је из породице интелектуалаца – отац му је био адвокат Емил Стефановић, пореклом из Сремске Митровице, а мајка Јованка (рођена Хужвик) била је из старе и истакнуте сентандрејске фамилије. Професор Димитрије Е. Стефановић био је унук земљопоседника и сенатора Љубомира Хужвика, сестрић адвоката др. Георгија – Ђурице Хужвика правног саветника и библиотекара Будимске епархије, блиски сродник проте Василија Хужвика потпредседника Конзисторије Будимске епархије, потомак свештеника Петра Римског и других истакнутих Сентандрејаца.

Радио је на Институту за српскохрватски језик (Институту за српски језик) Српске академије наука и уметности, на Старословенистичком одсеку. У једном периоду био је и руководилац тог одсека. Такође, предавао је руски језик на Саобраћајном факултету у Београду, затим историју руског језика на Филозофском факултету у Новом Саду, као и црквенословенски језик на Богословском факултету у Београду. На Филозофском факултету Универзитета Етвеш Лоранд (Eötvös Loránd Tudományegyetem) у Будимпешти био је лектор српског језика.

Професор Стефановић био је коаутор монументалног дела „Саборно гробље у Сентандреји, прошлост и натписи“, публикованог у Београду 2012. године. Аутор је већег броја значајних научних радова.

Између осталог, приредио је „Шишатовачки апостол 1324. године“, који је објавила Аустријска академија наука у Бечу 1989. године, затим „Венцловићев сентандрејски Буквар 1717.“ (заједно са Томиславом Јовановићем), као и „Матичин апостол – XVIII век“ (са Радмилом Ковачевић).

Такође су запажени његови, по обиму нешто мањи, али по значају велики радови: „Епитафи у српским црквама и портама у Сентандреји“, „Из микротопонимије Сентандреје“, „Аутобиографија Петра Римског 1800 – 1874“, „О административном језику Сентандрејаца у другој половини 18. века“, „Извод из описа Будимске епархије средином 18. века“ (коауторство са Слободаном Милеуснићем) и други. Био је уредник књиге „Из прошлости сентандрејских породица“, публиковане у Београду 2009. године.

Знатан део свог живота провео је у проучавању историје и културе Срба у Сентандреји и другим насељима Мађарске. Био је изузетан познавалац те тематике.

Професор Стефановић остао је вредан истраживач и научни радник све до својих последњих дана, тако да је у рукопису остало његово значајно дело „Будимска епархија у светлу пописа из 1794. и 1797. године“.

Остао је упамћен као племенит, достојанствен и скроман човек, научник који је увек био спреман да несебично помогне свима, а посебно млађим ауторима. Многи међу њима, укључујући и писца ових редова, дугују професору Димитрију Е. Стефановићу своју велику захвалност.

Упокојио се у Будимпешти, 15. новембра 2019. године. Сахрањен је 23. новембра 2019, у породичној гробници у Сентандреји, након опела у тамошњој Саборној цркви, које су служили Његово Преосвештенство будимски епископ Лукијан (Пантелић) и Његово Преосвештенство ремезијански епископ викар Патријарха српског Стефан (Шарић), уз саслуживање свештенства Будимске епархије. Иза покојног професора доктора Димитрија Е. Стефановића остала је узорна породица, пријатељи, као и бројни поштоваоци његовог изузетног научног дела.

Александар Бачко

 

СЕЋАЊЕ НА ПРОФ. ДР. ДИМИТРИЈА Е. СТЕФАНОВИЋА (20. 08. 1936 – 15. 11. 2019)

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ВАЛЕНТА (ДР. ЈОВАН ВАЛЕНТА)

Аутор: Александар Бачко

 

Доктор Јан Валента (у Србији познат као Јован Валента) родио се у чешкој престоници Прагу, 1826. године. У Србију је дошао из Чешке, „у младим својим годинама“. У Србији је, како се сматра, „нашао другу своју отаџбину“. Живео је и радио као лекар у неколико места.[1]

Прешавши потом у Београд, доктор Валента је такође радио као лекар. Поред тога, службовао је као професор у Великој школи и Београдској гимназији. Био је „један од оних ређих људи у Београду, који се интересују за јавна и добротворна удружења“.[2]

Између осталог, доктор Јован Валента био је: председник Грађанске касине, члан Главног одбора „Црвеног крста“ и редовни члан Српског пољопривредног друштва.[3]

Године 1864. је доктор Јован Валента „превео из чешког дела ‘Zdrawowjeda’ од Dr. Кодима и по потребама нашег народа умножио и саставио“ књигу „Наука о чувању здравља“. У то време, Валента је био „члан Ученог друштва и Друштва ческих лекара, практ. лекар у Београду“.[4]

Доктор Јован Валента био је управитељ Болнице вароши Београда, како сведоче документа настала у српској престоници, 4. септембра и 26. новембра 1865. године. Валента је тада примао годишњу плату од 150 талира.[5]

Лекарски извештај, који је сачинио доктор Валента, био је укључен у извештај Кварта врачарског за септембар 1866. године. Овај документ био је упућен Управитељству вароши Београда, 1. октобра 1866. године. Као лекар у Београду, Валента се помиње и у документу писаном 10. јануара 1868. године.[6]

За „управитеља и лекара београдске болнице“ поставио је министар унутрашњих послова (поново) доктора Јована Валенту, што се може видети из документа писаног у Београду, 11. априла 1868. године. Одређена му је годишња плата од 500 талира. Валента је непосредно пре тога обављао дужност општинског лекара.[7]

У Историјском архиву Београда сачувана је молба Антонија Њемеца, др. Јована Валенте, др. Јанка Шафарика и Игњата Бајлонија за оснивање Друштва „Чешка беседа“, упућена Управитељству вароши Београда 19. фебруара 1869. године.[8]

У документу о оснивању овог друштва наводи се: „Подписани желе завести овде у Београду друштво под именом ‘Чешке беседе’ којег задатак биће да доселивше се и једнако долазеће чешке своје санароднике одржава при живој народној словенској свести и да јих сачува од моралног и материјалног пропадања; а к постизавању ове цјели служиће се оно састанцима и забавама дружевним, читањем књига, новина и часописа, подпомагањем дошавших раденика и насељеника, притицањем у помоћ новцем и потребама живљења онима који би пали у болест и беду. О великој потреби оваквог Друштва сваки је уверен коме је познато, како многи од досељених се овамо Чеха после неког времена пропадају и морално и материјално, особито кад јих снађе болест, дуготрајућа овдашња грозница и у сљедству тога – оскудица и беда. Зато подписани учтиво моле да ово Управитељство изради код надлежне високе власти дозволење, да се ово Друштво по приложеним овде под . / . штатутима завести може“.[9]

Управитељство вароши Београда је 5. марта 1869. године позитивно одговорило на молбу: Антонија Њемеца, др. Јована Валенте, др. Јанка Шафарика и Игњата Бајлонија о оснивању „Чешке беседе“ у Београду.[10]

Као „члан помагач друштва за пољску привреду“ (у саставу Српског пољопривредног друштва), доктор Јован Валента из Београда помиње се током 1870 – 1871. године.[11]

Један од 14 лекара, који су 1872. године били састављачи и потписници „Устава Српског лекарског друштва“ (односно Статута Српског лекарског друштва), био је и доктор Јован Валента.[12]

Као лекар у болници у Београду помиње се доктор Јован Валента у вези са погибијом у лову молера Петра Н. Талијана, која се десила 22. октобра 1873. године.[13]

Године 1877, доктор Јован Валента издао је у Београду књигу „Хигијена, наука о чувању здравља“. Други наставак ове књиге, под насловом „Засебна хигијена, дијететика“, издао је 1881. године.[14]

Током 1878. и 1880. године, Јован Валента је био „књажев посланик“ (по другом, мање вероватном извору – владин посланик) „на скупштини у Крагујевцу, где је поводом дебате о жељезничкој конвенцији држао значајну беседу, која је обратила на се пажњу свију тадашњих политичких кругова“.[15]

Године 1880, доктор Јован Валента помиње се као професор Београдске гимназије. Те године био је постављен за редовног члана Главног просветног савета у Србији.[16]

Доктор Јован Валента, дотадашњи професор Београдске гимназије, премештен је указом од 20. септембра 1882. године за окружног лекара Округа пиротског.[17]

Био је „јако заузет за пољску привреду и њено унапређење у земљи“. Управо је он 1885. године „највише допринео оснивању подружине у Пироту, која је крепко и сложно делала, све докле јој је он био на челу“. Заслужан је и за оснивање фонда „за раднице ћилимова у Пироту, којим је руковала подружина и који је претворен доцније у ‘Ћилимарско удружење’“. Валента је био и председник Пољопривредне подружине у Пироту. У својим шездесетим годинама, објављивао је радове у појединим чешким и бечким новинама. Пензионисан је у Пироту, 1886. године.[18]

Јован је преминуо у бањском месту Марили у Банату (код Оравице, тада у Аустро – Угарској, а данас у румунском делу Баната), у недељу 7. јуна 1887. године, у 8 часова ујутро. Сахрањен је у недалекој Оравици. Остао је упамћен као „искусан лекар, добар професор“, затим као „ватрени Славенин, добар патриота, савестан лекар и чиновник и искрен пријатељ“.[19]

У „Малим новинама“ од 13. марта 1895. године изашао је оглас: „Кућа покојног доктора Валенте у Спасовској ул(ици) бр(ој) 7 (11) издаје се под кирију од 1. маја. За услове упитати удову докторку госпођу Хиршовицу у Марковој улици“. Спасовска улица у Београду се од 1896. године зове Грачаничка.[20]

 

 

[1] Живети у Београду 1868 – 1878, документа Управе града Београда, књига 4, Историјски архив Београда, Београд 2006. (у даљем тексту: Живети…, књ. 4), 464; Тежак, Орган Српског пољопривредног друштва, година XVIII, број 7, Београд јули 1887. (у даљем тексту: Тежак, јули 1887), 460.

[2] Тежак, јули 1887, 460 – 461; Живети у Београду 1851 – 1867, документа Управе града Београда, књига 3, Историјски архив Београда, Београд 2005. (у даљем тексту: Живети…, књ. 3), 116; Живети…, књ. 4.

[3] Тежак, јули 1887, 460 – 461; Живети…, књ. 4, 464.

[4] Наука о чувању здравља, превео из чешког дела „Zdrawowjeda“ од Dr. Кодима и по потребама нашег народа умножио и саставио Др. Јован Валента, Београд 1864, насловна страна.

[5] Живети…, књ. 3, 430 – 434.

[6] Живети…, књ. 3, 116; Живети…, књ. 4, 464.

[7] Живети…, књ. 4, 403.

[8] Живети…, књ. 4, 23, 393.

[9] Живети…, књ. 4, 23, 393.

[10] Живети…, књ. 4, 394.

[11] Тежак, илустровани лист за пољску привреду, година III, број 3, Београд 15. децембар 1870, 23.

[12] Живети…, књ. 4, 384 – 390.

[13] Живети…, књ. 4, 513.

[14] Годишњак града Београда, 15, Београд 1968, 221; Српски биографски речник, књ. 2, 2004, 32.

[15] Отаџбина, књижевност, наука, друштвени живот, друга година, књига пета, свеска 17 – 20, Београд 1. јули 1880, 368; Тежак, јули 1887, 461.

[16] Школски лист, година XII, број 10, Сомбор 15. мај 1880, 156.

[17] Просветни гласник, година IV, свеска XXIV, Београд 31. децембар 1883, 949.

[18] Тежак, орган Српског пољопривредног друштва, година XVI, број 4, Београд април 1885, 198; Тежак, јули 1887, 460 – 461.

[19] Живети…, књ. 4, 464; Тежак, јули 1887, 460 – 461; Josef Březina, Děti slavných rodičů, 1, 1995, 16; Борислава Лилић, Југоисточна Србија 1878 – 1918, Институт за савремену историју, Београд 2006, 350.

[20] Мале новине, број 72, Београд 13. март 1895, 1; Милан Леко, Београдске улице и тргови 1872 – 2003, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2003, 347.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ВАЛЕНТА (ДР. ЈОВАН ВАЛЕНТА)

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ПРАПОРЧЕТОВИЋ

Аутор: Александар Бачко

  

Родоначелник ове старе и угледне београдске породице био је Коста Димитријевић звани Прапорче. Родом је био из Битоља. Презиме Димитријевић, које је носио, највероватније је било формирано по личном имену његовог оца. Коста је био „велики и познати београдски трговац“.[1]

Као члан „болтаџијског“ (трговачког) еснафа у Београду, „Коста Прапорче“ помиње се 1826. године. Тада су са њим пописани Никола Костић (највероватније његов син) и Јован чирак (шегрт). Коста је, између осталог, био претплатник на поједина дела Вука Стефановића Караџића.[2]

Из канцеларије кнеза Милоша Обреновића писано је 16. јула 1825. године трговцу Кости Прапорчевићу (Прапорчетовићу), „да Вуку Х. Вукашиновићу, суму од 4000 фо(ринти) сребра, коју је суму стрицу овом, Петру Х. Вукашиновићу, на облигацији дужан остао, по међу њима учињеном термину плаћа, будући да и овај намерава почети трговину“.[3]

Коста Прапорче наводи се и у пореском попису Београда, који датира из 1840. године. Тада је Коста био једини одрасли ожењени мушкарац у домаћинству, односно једини који је плаћао порез.[4]

Очувана је и једна прича о Кости Прапорчету, коју је седамдесетих година 19. века забележио Сретен Л. Поповић: „Због његовог имена једна сада отмена госпа, бивша онда девојчица, а сада баба, извукла је добру ћушку. Ево како: Њу и њену другарицу, мајсторица, код које су учили везти, пошле да нешто купе, казавши им да оду у чича Прапорчетов дућан. Оне су свим путем, да не забораве полако повторавали речи мајсторичине, ‘чича Прапорац’ све до дућана, али кад у дућан уђу, сбуне се и почну тепати: ‘по-сла-ла нас мај-сто-ри-ца чи-ча звон-це да нам…’ ‘Враг вам матери’, прекине им он говор, ‘мало што сам Прапорац, него ме начинисте и звонцем’. Сироте мале знале су да је нешто што звони, па онако збуњене и стидне у место ‘чича Прапорче’, рекну ‘чича звонце’ “.[5]

Један члан ове породице био је деловођа, односно „деловодитељ“ Управе вароши Београда, шездесетих година 19. века. Иницијал, односно иницијали његовог имена различито су рашчитавани, као: „Л. Д. Прапорчетовић“, „М[…] Прапорчетовић“ и „А. Д. Прапорчетовић“. Наводи се у документима писаним у периоду између  1864. и 1866. године.[6]

Као члан Општинског суда Београда наводи се 20. октобра 1867. године члан фамилије Прапорчетовић, чије лично име у документу није поменуто. Можда је он био идентичан са наведеним деловођом Прапорчетовићем. Као члан Општинског суда у Београду, М. Прапорчетовић помиње се у документу писаном 12. јануара 1868. године. М. Д. Прапорчетовић „за председника Об[штинског] суда“ потписао је једну молбу 17. септембра 1869. године у Београду. М. Прапорчетовић се наводи 20. децембра 1870. године, као „I члан“ Суда Општине београдске.[7]

Никола Д. Прапорчетовић био је члан трговачког еснафа у Београду, како сведочи документ, настао 2. маја 1867. године. У једном периоду, седамдесетих и осамдесетих година 19. века, Никола Прапорчетовић био је власник „Коларчеве пивнице“. Ова пивница се налазила „на углу данашњег Трга Републике и Македонске улице бр. 1“. Период, у ком је њен власник био Прапорчетовић, сматран је за „најцветније доба ове кафане“, по мишљењу Бранислава Нушића.[8]

О Николи је Нушић оставио следећу белешку: „Најдуже је држао кафану ‘Коларац’ поменути Никола Прапорчетовић или, као што су га обично звали, Никола Прапорац. То је био отмен господин и добар домаћин, а врло корпулентан човек са великим трбухом пред собом. Међу његовим гостима тада је циркулисала једна анегдота о Николи Прапорцу који је, као неки делегат, са многим другима, одлазио у Москву на неку изложбу. Веле тада је и руски цар био на тој изложби и радо је примио српску депутацију. Када му се представио овај симпатични кафеџија београдски и рекао да се зове Прапорац, веле, цар га је одмерио онако корпулентног какав је био и рекао: ‘Но, кад су у Србији такви прапорци, каква ли тек звона морају бити!’“[9]

Забележено је мишљење, да је Коста Прапорче био отац „елитног и познатог генерала и великог борца старе српске војске Јована Прапорчетовића“, рођеног у Београду, 6. новембра 1843. године (по старом календару). Међутим, Јован је имао средње слово „Д.“, што заједно са годином његовог рођења наводи на помисао, да је он заправо био унук, а не син Косте Прапорчета. Јован је завршио 6 разреда гимназије у родног граду, а потом и Војну академију. За „ђенералштабног потпоручника“ произведен је 17. новембра 1866, а за капетана 10. марта 1876. године. Као потпуковник, био је командант Алексиначке окружне војске (6. батаљона). Са својом јединицом, учествовао је 19. јануара 1877. године у Боју на Самокову.[10]

Краљ Милан Обреновић поставио је указом од 23. марта 1882. године „ђенералштабног потпуковника“ Јована Прапорчетовића за команданта Коњичког пука. До тада је обављао дужност начелника Географског одељења „Главног ђенералштаба“. Током 1882. године, потпуковник Прапорчетовић био је одликован аустроугарским Орденом Франца Јозефа, у рангу командира („контурски крст“).[11]

Пуковник Јован Прапорчетовић одређен је решењем министра војног од 2. јнуара 1889. године, за заменика председника Војно – касационог суда. „Ђенералштабни пуковник“ Јован Д. Прапорчетовић био је у једном периоду министар војни у влади Краљевине Србије. У том својству помиње се током 1891. и почетком 1892. године. Разрешен је те дужности указом краљевских намесника од 21. марта 1892. године, на основу оставке, коју је претходно поднео.[12]

Коњичком поручнику Братиславу Маршићанину надређени су 1894. године одобрили женидбу са Маријом, ћерком ђенералштабног пуковника Јована Д. Прапорчетовића.[13]

У попису београдских свечара, који датира из 1895. године, наводи се једно домаћинство ове породице, на чијем челу је стајао Јован Д. Прапорчетовић. Крсна слава ове фамилије је Свети Никола.[14]

Као „пуковник у стању покоја“ (у пензији), Јован Прапорчетовић је, указом краља Александра Обреновића од 23. јула 1900. године, добио „титулу почасног ђенерала“.[15]

Краљ Александар Обреновић одликовао је 23. јула 1901. године артиљеријског капетана II класе Љубишу Прапорчетовића Орденом Таковског крста V реда.[16]

Артиљеријски капетан I класе Љубиша Прапорчетовић постављен је 1903. године на службу у управу Војно – техничких завода. До тада је службовао на инжењерско – техничком одељењу Министарства војног. [17]

Године 1912, у „Адресној књизи Београда“, наводе се три особе са презименом Прапорчетовић. У питању су били: Љубица Прапорчетовић (са кућом у улици Кнегиње Љубице 31), инжењер Љубиша Прапорчетовић који је поседовао кућу у Господар Јовановој 42, као и удовица Милка Прапорчетовић, чија се кућа налазила у Доситејевој улици број 17.[18]

Милки, удовици генерала Прапорчетовића, даван је четрдесетодневни помен на Новом гробљу у Београду, 12. јануара 1917. године (30. децембра 1916. по старом календару).[19]

Ћерка Љубише Прапорчетовића и његове супруге Љубице, Милка, венчала се у београдској Саборној цркви, 26. новембра 1928. године, са адвокатом др. Владиславом Д. Стакићем. Михаило Прапорчетовић, син Љубише и Љубице, дипломирао је „са одликом“ на правном факултету у Паризу, 1931. године.[20]

 

 

[1] Сретен Л. Поповић, Где је слава, ту је Србин, Београд 1878. (у даљем тексту: С. Поповић), 103; Полексија Д. Димитријевић – Стошић, Кључеви Белог града, поводом прославе сто година ослобођења Београда од Турака, Београд 1969. (у даљем тексту: Димитријевић – Стошић), 41.

[2] Бранко Перуничић, Београдски суд 1819 – 1839, Београд 1964, 296, 789, 795; Вук Стефановић Караџић, Даница 1826, 1827, 1828, 1829, 1834, Сабрана дела Вука Караџића, Београд, 192; Голуб Добрашиновић, Вукови пренумеранти, претплатници и добротвори Вукових дела 1814 – 1862, Београдско читалиште, Прометеј, Београд – Нови Сад 2001, 132.

[3] Василије Крестић, Никола Петровић, Протокол кнеза Милоша Обреновића 1824 – 1825, Српска академија наука и уметности, Архив Србије, Посебна издања, књига CDLX, Одељење историјских наука, књига I, Београд 1973, 456 – 457.

[4] Архив Србије, Министарство финансија, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), Варош Београд, год. 1840, инвентарни број 132, 2.

[5] С. Поповић, 103 – 104.

[6] Живети у Београду 1851 – 1867, књ. 3, Историјски архив Београда, Београд 2005. (у даљем тексту: Живети у Београду…, књ. 3), 252, 399, 403.

[7] Живети у Београду…, књ. 3, 517; Живети у Београду 1868 – 1878, књ. 4, Историјски архив Београда, Београд 2006. (у даљем тексту: Живети у Београду…, књ. 4), 210, 234.

[8] Живети у Београду…, књ. 4, 251; Миливоје М. Костић, Успон Београда 2, Библиотека града Београда, Београдско читалиште, ПС „Грмеч“, „Привредни преглед“ Београд, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Векови Београда, Заједничка издања 1, Београд 2000, 233; Бранислав Нушић, Стари Београд, Библиотека баштина, књ. 7, Београд 1984. (у даљем тексту: Нушић), 116.

[9] Нушић, 117.

[10] Димитријевић – Стошић, 41; Илустрована ратна кроника, свеска VII, Нови Сад 1877 – 1878, 438, 440; Ст. Станојевић, Народна енциклопедија српско – хрватско – словеначка, III књига, Н – Р, Загреб 1928, 637 – 638.

[11] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година II, број 13, Београд 25. март 1882, 363 – 364; Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година II, број 50, Београд 11. децембар 1882, 1527 – 1528.

[12] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година IX, број 3, Београд 21. јануар 1889, 51 – 52; Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XI, број 43 – 44, Београд 26. новембар 1891, 1; Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XII, број 12 – 13, Београд 28. март 1892, 321 – 322.

[13] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XIV, број 13 – 14, Београд 30. март 1894, 365 – 366.

[14] Имена свечара, ова књига важи само за Београд за 1895. годину, Издање штампарије Петра К. Танасковића, репринт издање, Београд 1994, 93.

[15] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XX, ванредни број, Београд 23. јул 1900, 619.

[16] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XXI, број 32, Београд 23. јул 1901, 682.

[17] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XXIII, број 43 – 44, Београд 30. октобар 1903, 819 – 820.

[18] Адресна књига Београда 1912, Београд 1912, 128.

[19] Београдске новине, година III, број 5, Београд субота 6. јануар 1917, 10.

[20] Време, година VIII, број 2435, Београд четвртак 22. новембар 1928, 8; Време, година XI, број 3433, Београд петак 24. јул 1931, 8.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ПРАПОРЧЕТОВИЋ

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ЗАХ (ГЕНЕРАЛ ФРАЊА АЛЕКСАНДАР ЗАХ)

Аутор: Александар Бачко

 

Фрања (Франтишек) Александар Зах родио се у Оломуцу у Моравској, 1. маја (19. априла по старом календару) 1807. године. Родитељи су му били „скромни грађани тамошњи, народности чешке“. У раној младости преселио се са родитељима у Брно, где је његов отац купио гостионицу „Код црног орла“, а потом стекао и знатно имање.[1]

Фрања Зах је основну школу, гимназију и филозофију завршио у Брну. Године 1828. на Бечком универзитету је завршио четворогодишњи течај Правног факултета.[2]

Године 1830. био је службеник општине у Знојму у Моравској. Потом је прешао у Француску, где је у периоду од 1832. до 1836. године био посвећен војним студијама. Био је и библиотекар Краљевске библиотеке у палати Фонтенебло код Париза.[3]

Вратио се у Беч, али је био прогоњен због својих панславистичких ставова, због чега је 1836/37. године, преко Швајцарске, избегао у Француску. Радио је као професор немачког језика, а у Паризу је основао прву Чешку беседу.[4]

Живео је наизменично у Француској и Швајцарској до 1843. године, када је прешао у Цариград, код пољских избеглица. Одатле га је кнез Адам Чарторијски у јесен 1843. године (по другом извору 1844) упутио у Београд, „да ту врши послове пољске емиграције“. Запослио се као драгоман у француском генералном конзулату у Србији. У том периоду остварио је значајне контакте са Србима и постао уважен међу овим народом.[5]

Са пољском емиграцијом раскрстио је до Свесловенског конгреса у Прагу 1848. године. Због ванредног стања и масовних хапшења, која су у Прагу уследила због револуције 1848. године, Зах је пребегао у Брно код своје родбине. Потом је прешао у Беч, где се придружио словачким добровољцима. Прво је био ађутант команданта Словачке народне војске, потпуковника Блоудска, а потом подкомандант, који се борио уз редовну Аустријску царско – краљевску војску.[6]

Био је и вођа једне словачке делегације упућене у Оломуц, где се тада налазио хабзбуршки царски двор. Крајем 1849. године, Фрања Зах се вратио у Београд.[7]

На предлог војводе Стевана Книћанина, Зах је Илији Гарашанину изнео у писаној форми своје предлоге за оснивање војне школе у Србији, у којој би се образовали и васпитавали будући официри. Његови предлози били су прихваћени. Тако је 1850. године у Београду основана Артиљеријска школа (претеча Војне академије), а Зах је постављен за њеног управника. У почетку је био цивилни чиновник, а 8. јуна 1850. године добио је чин артиљеријског капетана у Српској војсци. Са мањим прекидима, до 22. септембра 1865. године био је на челу те школе.[8]

Године 1858/59, Светоандрејска скупштина је без образложења донела одлуку о његовом удаљавању из Србије. Отишао је код рођака у Брно, а у Србију се вратио на позив кнеза Милоша Обреновића, 11. јуна 1860. године.[9]

У време кнеза Михаила Обреновића, Фрања Зах је био заступник војног министра, а обављао је и различите значајне послове у иностранству за Кнежевину Србију. Године 1868. био је војни инспектор.[10]

Зах је 23. маја 1874. године био одређен за првог ађутанта кнеза Милана Обреновића. То звање је носио све до свог пензионисања, иако је обављао друге дужности.[11]

Почетком 1876. године, „кад је настала озбиљнија спрема за рат с Турцима“, постављен је начелника Главног ђенералштаба. Пред сам рат, именован је за команданта Западноморавске дивизије, са штабом у Чачку. По формирању Ибарске војске, на чијем челу је био, Фрања Зах водио је битке код: Калипоља, Кладнице и Јавора, тада на турској територији.[12]

Капетан је био до 30. новембра 1857, када је стекао чин мајора. Потпуковник је постао 26. октобра 1862, а пуковник 1. јануара 1870. године. Генералски чин Фрања Зах је стекао 10. августа 1875. године.[13]

Zah Franja

Указом краља Милана Обреновића пензионисан је 31. марта 1883. године. Касније је живео у Прагу, а последње две године свог живота провео је у Брну. Преминуо је у том граду у Моравској, 2. јануара 1892. године. По царској наредби, сахрањен је уз војне почасти и уз просуство Брнског гарнизона. Није се женио и није имао деце, а најближа родбина били су му сестрићи. У питању су били царски – краљевски фелдмаршал – лајтант Албин Кутиг и царски саветник и инспектор северне аустроугарске железнице Зденко Кутиг.[14]

Генерал Фрања Зах био је витез Ордена Таковског крста I реда. Такође је био носилац већег броја српских и страних одликовања, међу којима су: Орден Белог орла II степена, Златна колајна за храброст и Ратна споменице за ослобођење и независност Србије. Био је и члан Српског ученог друштва у Београду.[15]

 

[1] Службени војни лист, Орган и издање Војног министарства, година XII, број 6, Београд 7. фебруар 1892. (у даљем тексту: Службени војни лист 7. фебруар 1892), 141 – 142; Мала енциклопедија Просвета, Општа енциклопедија, друго издање, 1, А – Љ, Београд – Љубљана 1968 – 1970. (у даљем тексту: Мала енциклопедија 1), 514; Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, I, А – К, Београд 1977. (у даљем тексту: Нова енциклопедија 1), 656; Фердо Чулиновић, Документи о Југославији, хисторијат од оснутка заједничке државе до данас, 1968. (у даљем тексту: Чулиновић), 9.

[2] Службени војни лист 7. фебруар 1892, 141 – 142.

[3] Службени војни лист 7. фебруар 1892, 141 – 142.

[4] Службени војни лист 7. фебруар 1892, 143 – 144.

[5] Климент Џамбазовски, Културно – политичке везе Бугара са Кнежевином Србијом од почетка XIX века до Париског мира 1856. године, Српска академија наука и уметности, Балканолошки институт, Посебна издања, књига 13, Београд 1982, 95; Службени војни лист 7. фебруар 1892, 143 – 144.

[6] Службени војни лист 7. фебруар 1892, 143 – 146.

[7] Службени војни лист 7. фебруар 1892, 145 – 146.

[8] Слободан Јовановић, Друга влада Милоша и Михаила, Сабрана дела, Београд 1932, 16 – 17; Нова енциклопедија 1, 656; Мала енциклопедија 1, 514; Службени војни лист 7. фебруар 1892, 145 – 146.

[9] Службени војни лист 7. фебруар 1892, 145 – 148.

[10] Службени војни лист 7. фебруар 1892, 147 – 148.

[11] Службени војни лист 7. фебруар 1892, 147 – 148.

[12] Ђорђе Поповић, Војвода Мишић и његови ратници, Просвета, 1988, 16; Чулиновић, 9; Нова енциклопедија 1, 656; Мала енциклопедија 1, 514; Службени војни лист 7. фебруар 1892, 147 – 148.

[13] Мала енциклопедија 1, 514; Нова енциклопедија 1, 656; Службени војни лист 7. фебруар 1892, 149 – 150.

[14] Нова енциклопедија 1, 656; Мала енциклопедија 1, 514; Службени војни лист 7. фебруар 1892, 141 – 142; Чулиновић, 9.

[15] Љубомир Никић, Гордана Жујовић, Гордана Радојчић – Костић, Грађа за биографски речник чланова Друштва српске словесности, Српског ученог друштва, Српске краљевске академије, 1841 – 1947, Српска академија наука и уметности, Издања библиотеке, 24, Београд 2007, XVII; Преглед радње и стања Српског ученог друштва у 1870. години, Гласник Српског ученог друштва, књига XII (свеска XXIX старога реда), Београд 1871, XIII; Службени војни лист 7. фебруар 1892, 149 – 150.

СТАРЕ БЕОГРАДСКЕ ПОРОДИЦЕ – ЗАХ (ГЕНЕРАЛ ФРАЊА АЛЕКСАНДАР ЗАХ)