Knights of The Order of The Cross of Takovo – Contributions to the biographical dictionary

Aleksandar Bačko has published his new book, “Knights of The Order of The Cross of Takovo – Contributions to the biographical dictionary“.

This E – book has 200 pages. It is dedicated to author’s ancestor Đorđe Mitić (1847 – 1913), Knight of The Order of The Cross of Takovo and Councilor of The Belgrade Municipality.

Editor is Mr. Igor Mojsilović from Belgrade.

This book can be downloaded free (in PDF format), following this link:

Vitezovi Ordena Takovskog krsta – prilozi za biografski recnik

 

Korice-konacna verzija

Knights of The Order of The Cross of Takovo – Contributions to the biographical dictionary

ВИТЕЗОВИ ОРДЕНА ТАКОВСКОГ КРСТА – ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФСКИ РЕЧНИК

Александар Бачко објавио је своју нову књигу, “Витезови Ордена Таковског крста – Прилози за биографски речник “.

Књига је публикована у електронском издању, на 200 страна. Посвећена је успомени на ауторовог претка Ђорђа Митића (1847 – 1913), витеза Ордена Таковског крста и одборника Београдске општине.

Уредник је господин Игор Мојсиловић из Београда.

Ова књига може се бесплатно преузети (у PDF формату), путем следећег линка:

Vitezovi Ordena Takovskog krsta – prilozi za biografski recnik

 

Korice-konacna verzija

ВИТЕЗОВИ ОРДЕНА ТАКОВСКОГ КРСТА – ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФСКИ РЕЧНИК

ABOUT THE TENTH ANNIVERSARY OF RESTORATION AND ESTABLISHMENT OF THE ROYAL ORDERS OF THE BUNYORO-KITARA KINGDOM (2020)

Author: Aleksandar Bačko 1st OEBKK

 

Three important anniversaries for His Majesty Omukama (King) Solomon Iguru I and Bunyoro Kitara Kingdom are occurring during year 2020 – tenth anniversary of restoration of The Royal Order of the Omujwaara Kondo, as well as tenth anniversaries of establishment of The Royal Order of the Engabu and The Most Honourable Order of Omukama Chwa II Kabalega.

More precisely, The Royal Order of the Omujwaara Kondo (post-nominal letters: OOKB) was restored on March 22nd 2010. The Royal Order of the Engabu (post-nominal letters: OEBKK) was established on June 18th  and The Royal Order of the Engabu and The Most Honourable Order of Omukama Chwa II Kabalega on July 1st same year.[1]

According to the oral tradition, dignity of the Omujwaara Kondo is dating from the late 15th century, and it was established by Omukama Rukidi of Bunyoro. His Majesty Omukama Solomon Iguru I of Bunyoro Kitara Kingdom used His right of fons honorum, to restore and modernize this ancient dignity, as The Royal Order of the Omujwaara Kondo (Order of the Coronet Wearer).[2]

The Royal Order of the Engabu (Order of the Shield) was established by His Majesty Omukama Solomon Iguru I of Bunyoro Kitara Kingdom, to replace old Royal Order of the Crown. According to the oral tradition, dignities connected with Order of the Crown are dating back roughly to the 17th century.[3]

The Most Honourable Order of Omukama Chwa II Kabalega is named after HM Omukama Chwa II Kabalega of Bunyoro, a national hero of Uganda and grandfather of HM Omukama (King) Solomon Iguru I.[4]

During previous ten years, The Royal Order of the Omujwaara Kondo, The Royal Order of the Engabu and The Most Honourable Order of Omukama Chwa II Kabalega developed, becoming significant and worldwide recognized Orders. His Majesty Omukama Solomon Iguru I of Bunyoro Kitara is The Grand Master of these Royal Orders.[5]

Members of The Royal Family of Bunyoro Kitara Kingdom: HM Omugo Margareth Adyeri Karunga, HRH Crown Prince Rukidi David Mpuga and HRH Royal Princess Masamba Nkwanzi, are very important Members of these Royal Orders.[6]

Among distinguished Members of The Royal Order of the Engabu are: HRM Muedzul Lail Tan Kiram Sultan of Sulu and North Borneo, HIH Prince Ermias Sahle Selasie President of The Ethiopia Crown Council and His Grace The Right Reverend Gennadios Stantzios Orthodox Metropolitan of Botswana.[7]

 

Engabu

 

Unfortunately, some of distinguished members of these Royal Orders passed away, during these ten years. Among them were HE Don Carlos Gereda y de Borbón Marquis de Almazan (January 24th 1947 – August 29th 2017) and Right Honourable Eng Yabezi Kiiza (January 20th 1938 – August 1st 2016) former Prime Minister of Bunyoro Kitara.[8]

More details concerning these Royal Orders were presented in work named “Titles of Ugandan traditional rulers, royalty, chiefs, nobility and chivalry”, published in 2017.[9]

Significant Orders of The Bunyoro Kitara Kingdom, as The Royal Order of the Omujwaara Kondo, The Royal Order of the Engabu and The Most Honourable Order of Omukama Chwa II Kabalega will certainly keep flourishing for a long time, under guidance of HM Omukama Solomon Iguru I, as well as under guidance of His Majesty’s descendants.

 

[1] Aleksandar Bačko, Titles of Ugandan traditional rulers, royalty, chiefs, nobility and chivalry, Belgrade 2017. (further: Bačko, Titles…) https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2017/02/28/titles-of-ugandan-traditional-rulers-royalty-chiefs-nobility-and-chivalry/ , 67 – 74; Internet presentation https://en.wikipedia.org/wiki/Royal_Order_of_the_Omujwaara_Kondo ; Internet presentation https://en.wikipedia.org/wiki/Royal_Order_of_the_Engabu .

[2] Bačko, Titles…, 67 – 74.

[3] Bačko, Titles…, 67 – 74.

[4] Internet presentation https://en.wikipedia.org/wiki/Most_Honourable_Order_of_Omukama_Chwa_II_Kabalega ; Internet presentation https://en.wikipedia.org/wiki/Kabalega_of_Bunyoro

[5] Internet presentation http://www.bunyoro-kitara.org/47.html (further: Bunyoro-Kitara, Order of Omujwaara Kondo); Internet presentation http://www.bunyoro-kitara.org/42.html (further: Bunyoro-Kitara, Order of Engabu); Internet presentation https://en.wikipedia.org/wiki/Most_Honourable_Order_of_Omukama_Chwa_II_Kabalega.

[6] Bunyoro-Kitara, Order of Omujwaara Kondo; Bunyoro-Kitara, Order of Engabu.

[7] Bunyoro-Kitara, Order of Engabu; Internet presentation https://drevo-info.ru/articles/16426.html.

[8] Bunyoro-Kitara, Order of Omujwaara Kondo; Bunyoro-Kitara, Order of Engabu; Internet presentation https://en.wikipedia.org/wiki/Carlos_Gereda_y_de_Borb%C3%B3n ; Internet presentation https://en.wikipedia.org/wiki/Yabezi_Kiiza

[9] Bačko, Titles…, 1 – 104.

ABOUT THE TENTH ANNIVERSARY OF RESTORATION AND ESTABLISHMENT OF THE ROYAL ORDERS OF THE BUNYORO-KITARA KINGDOM (2020)

NOTES ABOUT CERTAIN EAST AFRICAN TRADITIONAL TITLES

Dedicated to His Majesty Rukirabasaija Agutamba Solomon Gafabusa Iguru I by The Grace of God, Omukama of The Kingdom of Bunyoro-Kitara, Ruler of Hoima, Masindi, Kibaale, Buliisa, Kiryandongo, Kagadi and Kakumiro, The Grandson of Kabalega, The Healer, The Orphan Protector, The Hater of Rebellion, The Lion of Bunyoro, The Hero of Bunyoro, The Hero of Kabalega, etc. etc. etc. – 49th Omukama of The Kingdom of Bunyoro-Kitara, 27th Omukama in The Babiito Dynasty – The Sovereign Head and Grand Master of The Royal Order of Omujwaara Kondo and The Royal Order of Engabu, The Sovereign Head, Grand Master and Protector of The Most Honourable Order of Omukama Chwa II Kabalega, The Patron, Protector and Granter of The Chivalrous and Religious Order of the Crown of Thorns, Patron, Protector and Granter of The Sovereign, Knightly and Noble Order of The Lion and Black Cross etc. etc. etc.

 

HM Omukama Solomon Iguru

 

 

Author: Aleksandar Bačko 1st OEBKK

In addition to previous work, named “Titles of Ugandan Traditional Rulers, Royalty, Chiefs, Nobility and Chivalry”, we are continuing research about the traditional titles in the area of East Africa.[1]

This region has rich and interesting history. In the following text it will be presented overview of a number of traditional titles, in area of contemporary: Kenya, Tanzania, Burundi and South Sudan, countries in East Africa.

 

Aanaangwa – See: Umwaanaangwa.

 

Aeene

Traditional rulers of Ufipa (in contemporary Tanzania) were at first styled Aeene, and later Mweene. This term can be translated into English language as: “king”, “chief”, “territorial chief”, or “district governor”. See also: Aeene nnsi, Mweene.[2]

 

Aeene Nnsi

Aeene Nnsi (Umweene Nnsi) means “village headman”. It refers to “the lowest level of the hierachical pyramid of state power” in Ufipa (nowadays in Tanzania). Bearer of this title, “unlike his political superiors, was not appointed from above, by the Mweene, but elected by the elders of his village”. It is believed, that there were several hundreds of “Aeene Nnsi” at the same time. See also: Aene.[3]

 

Alaasi

Alaasi (Unndassi) was the title of the military governors in Ufipa, located in contemporary Tanzania. Bearers of this title were “entrusted… with the security of Ufipa’s borders”, by the ruler. There were six of them, all commoners.[4]

 

Ataambikwa – See: Ataamikwa.

 

Ataamikwa

Ataamikwa (or Ataambikwa), “worshiped ones”, were the council of elders in Ufipa, located in contemporary Tanzania. More precisely, they were “self–electing council of elder commoners”. Among their rights was election of the King descending from Twa group (dynasty). Also, Ataamikwa “had power to advise the queen mother to depose a king who was held to violated traditional norms, and such advice was mandatory”.[5]

 

Avasongo wa nunsi

According to some authors, “Avasongo wa nunsi” was term for “an amorphous group of elders” in chiefdoms belonging to Nyiha people (located in nowadays Tanzania).[6]

 

Awahombe

Title Awahombe was noted among members of Nyiha people, living in contemporary Tanzania. This term is translated into English as “chief’s councelors”. One of the roles of Awahombe is “to turn a man into a chief, then present him to the people”. There were one to three Awahombe (councelors) by each Mwene (chief) among Nyiha, in late 19th century.[7]

 

2

Old map of East Africa (Meyers Konversations-Lexikon, 4. Auflage, Band 14, 1888, page 300a)

 

Diwani

Diwani was the title of the traditional rulers of Pemba (in Zanzibar, contemporary semi-autonomous region, located in Tanzania). According to local oral tradition, “rulers of Pemba were called Diwani since the time of Persians”. The most famous Diwani were Ngwachani and Mkame Ndume. This title expired after 1878, “as the last elected Diwani was never enthroned“.[8]

 

Hami

Hami was the title of the traditional rulers of Zanzibar (in contemporary Tanzania). Hamis were informaly styled Sultans. Term “Hami” can literally be translated into English as “protector”. See also: Sultan.[9]

 

iWakwiifatila

Female magistrate officials in Ufipa (nowadays in Tanzania), called iWakwiifatila, had task “to adjudicate and, where appropriate, to punish sexual offences…” These officials were mandated to use force against offenders, “through… appointed male deputies or ‘soldiers’… and… impose heavy fines…”.[10]

  

Jumbe

Rulers of Hadimu (located in Zanzibar, contemporary semi-autonomous region of Tanzania), were titled in different ways: Jumbe, Mfalume, or Mwyinyi Mkuu. See also those terms.[11]

 

Kadhi

In Zanzibar (nowadays region of Tanzania), there was office of “Diwani’s Kadhi”. Term “Kadhi” (Kadi, Qadi) is well known in Islamic world. It refers to judge in Sharia law. See also: Diwani.[12]

  

Laibon

 Laibon (Oloiboni) was the title of the paramount chief of Masai in Kenya. Bearers of this title were originally chief ritual leaders (spiritual leaders, or medicine men). Later, they also became political and military leaders.[13]

  

Liwali

 Liwali or Wali was the title of the ruler or of the governor of Mombasa in nowadays Kenya (in Swahili – Kiswahili language). This title was used during 1698 – 1728, then 1729 – 1746, and finally between 1837. and 1895. See also description of the title: Wali.[14]

Liwali was also one of the two types of local government officials in Zanzibar (nowadays in Tanzania). Later, this title was replaced with title Mudir. Bearers of the title Mudir were “Members of His Highness Zanzibar Service”.[15]

 

Maliki

Traditional rulers of Kilwa Kisiwani, located in Zanzibar (nowadays semi-autonomous region of Tanzania) were bearing title Sultan, or Maliki. See also term Sultan.[16]

 

Mangi

This was the title of the chief, as well as title of the paramount chief. It was present among traditional rulers in certain areas of contemporary Tanzania, as in: United Waarusha Paramount Chiefdom, Keni, Kibosho, Kilema, Kirua, Machame, Mamba, Marangu, Mbokomu, Mkuu, Moshi, Mwika, Sina, Ussere, Mbaga, Mwiku, Suji, Usangi.[17]

 Mangi Mkuu was the title of the traditional rulers of Chagga (Wachagga) states, located in contemporary Tanzania. Bearers of this title were elected for life, “according the customs and traditions”.[18]

Mangi Mrwe was the title of the paramount chief of Ugweno (located in nowadays Tanzania). This title was first used during 17th century. One of the bearers of this title was Ghendewa. Mangi Mrwe was „assisted by a council of ministers and the Wamagi (District Chiefs)“.[19]

 

Mangi Mkuu – See: Mangi.

 

Mangi Mrwe – See: Mangi.

 

Masheha – See: Sheha.

 

Mfalume

Sultans of Pate (in contemporary Kenya) were styled Mfalume in Swahili (Kiswahili) language. Same title were bearing Sultans of Witu, also located in nowadays Kenya. See also: Sultan.[20]

Traditional rulers of Hadimu (in Zanzibar, nowadays region of Tanzania), were styled Mfalume, or Jumbe. Term Mfalume can be translated into English as “Monarch”. See also: Jumbe.[21]

 

3

Detail of the old map (M. Pringle, Towards the Mountains of the Moon, A journey in East Africa, 1884, page 421)

 

 

Mkuu – See: Mwyinyi Mkuu, Mangi.

 

Mtema

Traditional rulers of Ubena, located in nowadays Tanzania, were titled Mtema. Last Mtema of Ubena (1928 – 1962) was Towegale Kiwanga III. Traditional rulers of certain polities, located in nowadays Tanzania in East Africa (Nguluhe, Iliole, Lungemba and Udongwe), were also styled Mtema.[22]

 

Mtemi

Traditional rulers of Usangu (Sangu), and Nguru, in nowadays Tanzania, were styled Mtemi. In Unyanyembe, rulers were initialy titled Ntemi, and later Mtemi. Native authorities in Dodoma Region of Tanzania were represented by 14 local Mtemi, at the same time. Title of Nyzmwezi people Chief, in contemporary Tanzania, was also Mtemi. See also: Ntemi.[23]

 

Mtwa

Title Mtwa was first used for traditional rulers of Uhehe (located in modern Tanzania). Later, this traditional rulers were styled Sultani (1896 – 1897), and then, after a period of vacancy, again Mtwa. See also: Sultani.[24]

  

Mtwale

Mtwale was the title of a chief, which was present among traditional rulers in Bunganda, located in nowadays Tanzania (not to be confused with Buganda in Uganda). See also: Sub-Mtwale.[25]

 

Mudir – See: Livali.

 

Mugave – See: Mugawe.

 

Mugawe

 Awahombe, chief’s councelors, “choose a new Mugawe (Mugave) from a non-chiefly clan and send him to join the chief-select in the house”. Mugave, “chief’s bodygard”, is one of two mayor court officials in chiefdoms of Nyiha people, living in contemporary Tanzania.[26]

 

Mutwale

Title Mutwale refers to “the head messenger and carrier of the stool and other symbols of the chief’s office” among Nyiha people (in nowadays Tanzania). Mutwale was one of two major court officials in the late 19th century.[27]

 

Mwami

Mwami is title of certain tradititional rulers in East Africa. This title was present among traditional rulers in some areas of contemporary Tanzania: Buzinja (Buzinza), Ushirombo, North Buhaya (Buha), Muhambwe , Buyungu, South Buha, Heru, Bunganda (in period 1931 – 1939), West Ussuwi and Bugufi.[28]

This was also the title of the traditional rulers (Kings) in contemporary Burundi, located in East Africa. Among “emblems” of Mwami of Burundi were: the drum (karyenda), the royal tombs, and “the annual propitiating rites of a bountiful harvest (umuganuro)“. See also: King, Sultan.[29]

 

Mwene

This title was present among traditional rulers in certain areas of contemporary Tanzania, more precisely in Bungu (also called Wungu, or Wawungu), Udinde, Nyamwanga (Unyamwanga), Pimbwe, Gongwe and Uluguru or Luguru (before 1906). Chiefs among members of Nyiha people, living in contemporary Tanzania, was styled Mwene. There were 12 chiefdoms among Nyiha in late 19th century, each headed by its own Mwene. See also: Mweene.[30]

 

Mweene

Ufipa traditional rulers (in contemporary Tanzania) were at first styled Aeene, and later Mweene. Rulers of Lyangalile (in Tanzania) were also titled Mweene. See also: Aeene, Mwene.[31]

 

Mweene wa Kulonsi

Mweene wa Kulonsi was the title of the Queen-Mother in Ufipa (nowadays in Tanzania). At the Royal Court, Mweene (King) was assisted by Mweene wa Kulonsi , as well as some court dignitaries. See also: Mweene.[32]

 

Mweene Wakucaandama – See: Wakucaandama.

 

Mwyinyi Mkuu

Mwyinyi Mkuu was the title of the traditional rulers of Zanzibar (contemporary semi-autonomous region of Tanzania). For this dignity, also are used terms: Jumbe, Mwyinyi Mkuu and Mfalume (see also).[33]

  

4

Zanzibar, detail of the old graphic (Émile Jonveaux, Two Years in East Africa, Adventures in Abyssinia and Nubia…, 1875, page 414).

 

 

Ntemi

Traditional rulers of Unyanyembe (in contemporary Tanzania), were initialy titled Ntemi, and later Mtemi. Chiefs of: Ikungu, Ipito, Kipembawe, Kiwele, Mwendo, Ngulu, Nkololo and Wikangulu (also in Tanzania) were also styled Ntemi.[34]

Ntemi chiefs “were served by a council and preformed a role, that was as much advisory as it was authoritarian. By the 19th century, there are estimated to have been more then 200 Ntemi chiefs in western and central Tanzania, each with about 1000 subjects”. See also: Mtemi.[35]

 

Oloiboni – See: Laibon.

 

Orkoiyoi

Orkoiyoi was the title of the paramount chief of Nandi in contemporary Kenya. Bearers of this title were originally chief ritual leaders. Later, they also became political and military leaders.[36]

 

Reth

Reth is the title of the traditional rulers of Shilluk (Chollo) ethnic group in South Sudan. Some of well known bearers of this title were: Bwoc, his son Dhotokh (c. 1670 – 1690), Dhokoth’s son Tugo (c. 1690 – 1710) and Reth Nyakwaa (c. 1780 – 1820). Current Reth of Shilluk is Kwongo wad Dak (since 1993).[37]

 

Sheha

Sheha (plural Masheha) was the title of the traditional rulers of Tumbatu in Zanzibar, today region of Tanzania. This title most likely presents variant of well known Islamic style Sheikh. It also refers to headmen, or appointed local government officials.[38]

 

Sheikh – See: Sheha.

 

Simbamwene

Traditional rulers, or Paramount Chiefs of Shambalai (Usambara in Swahili – Kiswahili), located in nowadays Tanzania, were titled Simbamwene. Literal meaning of this term is “Lion of Heaven”.[39]

 

Sub-Mtwale

Sub-Mtwale was the title of dignitaries in traditional African chiefdoms, located in area of contemporary Tanzania. It was just below the title of Mtwale. See also: Mtwale.[40]

 

Sultan

Rulers of Pate in nowadays Kenya was styled Sultan (or Mfaluma in Swahili – Kiswahili language). Rulers of Witu in contemporary Kenya were also bearing title of Sultan.[41]

Traditional rulers of Zanzibar (today semi-autonomous region of Tanzania), were titled Sultans. Same style was used for the rulers of Kilwa Kisiwani, located in Zanzibar. They were also styled Maliki.[42]

In 1904/1905, German colonial authorities recognized Mwami (King) Mwezi Gisabo, as “Sultan” of Burundi. Mwezi Gisabo was born about 1850, and died in year 1908.[43]

Also, between December 31st 1959, and December 9th 1962, Latham Leslie-Moore was self-proclaimed Sultan of Msimbati. This self-proclaimed Sultanate was suppressed by Tanganyika.[44]

The title of Sultan is certainly one of the most important and most frequent royal titles in countries with deeply rooted Islamic traditions. This title comes from the Arabic language and is derived from the term „sultah“, meaning „authority“ or „power“. See also: Hami, Maliki, Mfaluma, Mwezi, Sultani.[45]

 

Sultani

Sultani was variant of the title Sultan. It was used in Uhehe 1896 – 1897, and in Uluguru or Luguru (in contemporary Tanzania), after 1916. Other title of traditional rulers of Uhehe was Mtwa. See also: Mtwa, Sultan.[46]

  

5

East Africa, old map (T. O’Neill, Sketches of African Scenery, from Zanzibar to the Victoria Nyanza, 1878).

 

 

Twa

 It was ruling group or mutually “related dynasties” in Ufipa (in contemporary Tanzania). Twa was endogamous group. Kings of former Ufipa states were exclusively from Twa group.[47]

  

Umwaanaangwa

 In Ufipa, nowadays in Tanzania, Umwaanaangwa (Aanaangwa) was title of “a son of the king and a nonroyal wife and who, being excluded by descent from endogamous Twa group, was ineligible for the royal offices”. For Umwaanaangwa was reserved “the key post of of head of the royal household and army chief”.[48]

 

Umweene Nnsi – See: Aeene Nnsi.

 

Unndassi – See: Alaasi.

 

Unntalaila

Unntalaila was title of a “female official… at the Twa royal court” in Unfipa (in contemporary Tanzania). Sister of Mwene, or Mweene (traditional ruler) of Fipa (in Unfipa), bearing title Unntalaila, had “very high ritual status at Fipa court”.[49]

 

Unweene Nkaandawa

One of traditional titles of Sub – District Chief was Unweene Nkaandawa. This title was used in Unfipa (in nowadays southwestern Tanzania), among Fipa ethnic group.[50]

 

Wakucaandama

This was the title of official of the Ufipa Royal Court (located in contemporary Tanzania). Wakucaandama (or Mweene Wakucaandama) was “titular overlord of Nkansi’s Rukwa domain”. [51]

  

Wakulinaanga

Wakulinaanga was the title of official of the Royal Court of Ufipa (Fipa ethnic group, living in southwestern area of nowadays Tanzania). It is mentioned in literature that, at the Royal Court of Ufipa, “the case was first heard by Wakulinaanga and from him it could be referred to the Mweene himself”.[52]

  

Wali

This is the title of the rulers (or governors) of Mombasa, located in contemporary Kenya. In Swahili (Kiswahili) language, this title is translated as Liwali. See also: Liwali.[53]

This title came from Arabic language. In Arabic, Turkish and some other languages, meaning of the Wali (Vali) title is “governor”, more precisely “governor of a province”.[54]

 

Wamagi

Wamagi was a title of District Chiefs in Ugweno, located in contemporary Tanzania. Paramount Chief (Mangi Mrwe) of Ugweno was „assisted by a council of ministers and the Wamagi…“[55]

 

Wanamfumu

Wanamfumu was title of “the chief’s kinsmen”, or more precisely, the “member(s) of the chief’s agnatic lineage” of Nyiha people (living in contemporary Mbeya Region of Tanzania and in northeastern Zambia).[56]

 

 

[1] Aleksandar Bačko, Titles of Ugandan traditional rulers, royalty, chiefs, nobility and chivalry, Belgrade 2017. (further: Bačko, Titles…), 1 – 104 https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2017/02/28/titles-of-ugandan-traditional-rulers-royalty-chiefs-nobility-and-chivalry/

[2] Ethnology, Volume 7, University of Pittsburgh, 1968. (further: Ethnology 7), 140, 156; Ethnographic Survey of Africa, East Central Africa, Parts 14 – 15, International African institute, 1962. (further: Ethnographic Survey 14 – 15), 20; World statesmen, Tanzania http://www.worldstatesmen.org/Tanzania_native.html#Shambalai

[3] Roy Willis, Public and personal ideology in an early state, State formation and political legitimacy, Political anthropology, Volume VI, Transaction books, New Brunswick (USA), Oxford (UK) 1988. (further: Willis, Public…), 88; Ethnographic Survey 14 – 15, 20.

[4] Ethnographic Survey 14 – 15, 20; Willis, Public…, 87.

[5] Roy G. Willis, A State in the Making, Myth, History, and Social Transformation in Pre-Colonial Ufipa, Indiana University Press, 1981. (further: Willis, A State…), 288; Willis, Public…, 88; Ethnographic Survey 14 – 15, 21; Andrew Roberts, A history of the Bemba, Political growth and change in north-eastern Zambia before 1900, University of Wisconsin Press, 1973. (further: Roberts), 310.

[6] C. Gregory Knight, Ecology and Change, Rural Modernization in an African Community, Academic Press, New York, San Francisco, London 1974. (further: Knight), 39; African Studies Bulletin, Volume 12, African Studies Association, 1969. (further: African Studies Bulletin), 268.

[7] Tanzania Notes and Records, Issues 65 – 67, Tanzania Society, 1966. (further: Tanzania Notes…), 12, 17 – 18; Knight, 39, 295; Roberts, 310; African Studies Bulletin, 268.

[8] Mohammed Ali Bakari, The Democratisation Process in Zanzibar, Hamburg African Studies 11, Institute of African Affairs, Hamburg 2001. (further: Bakari), 80; Zanzibar, An Account of Its People, Industries and History, Local Committee of the British Empire Exhibition, 1924. (further: Zanzibar), 62 – 63; World statesmen, Tanzania; A Short History of Zanzibar, Volume 1, Afro-Shirazi Party, 1974. (further: A Short History…), 29, 45, 57; Charles Ralph Boxer, Carlos De Azevedo, Fort Jesus and the Portuguese in Mombasa, 1593 – 1729, Hollis & Carter, 1960, 32; Christine Stephanie Nicholls, The Swahili coast – politics, diplomacy and trade on the East African littoral, 1798-1856, Africana Publishing Corporation, 1971, 42, 58 – 59, 314; Cyril Daryll Forde, Ethnographic survey of Africa, East Central Africa, Parts 9 – 13, 1953. (further: Forde), 96 – 97.

[9] Hermann F. Eilts, Ahmad Bin Na’aman’s Mission to the United States in 1840, 1962, 7; World statesmen, Zanzibar ( http://www.worldstatesmen.org/Tanzania.html#Zanzibar ).

[10] Anthropology, Volume 4, 1981, 3, 6 – 7; Willis, Public…, 89, 92; Willis, A State…, XV, 182, 315.

[11] Abdallah Salih Farsy, Seyyid Said Bin Sultan, Joint Ruler of Oman and Zanzibar (1804 – 1856), Lancers Books, 1986. (further: Farsy), 33; World statesmen, Tanzania.

[12] Emilia Justyna Powell, Islamic Law and International Law, Peaceful Resolution of Disputes, Oxford University Press, 108, 141 – 143; Abdulah Škaljić, Turcizmi u srpskohrvatskom jeziku, peto izdanje, Sarajevo 1985. (further: Škaljić), 378; Forde, 96 – 97.

[13] Elliot M. Fratkin, Laibon, An Anthropologist’s Journey with Samburu Diviners of Kenya, 2012, XI, 14 – 15; Elliot Fratkin, The Laibon Diviner and Healer, among Samburu Pastoralists of Kenya, Divination and Healing, Potent Vision, The University of Arizona Press, Tucson 2014, 207 – 226; World statesmen, Kenya; Tepilit Ole Saitoti, The Worlds of a Maasai Warrior, An Autobiography, University of California Press, Berkeley, Los Angeles 1988, XV, 53; Lisa McQuail, The Masai of Africa, First peoples, 2002, 42 – 43.

[14] Sarah Mirza, Margaret Strobel, Three Swahili Women, Life Histories from Mombasa, Kenya, Indiana University Press, Bloomington 1989, 31, 63, 130; World statesmen, Kenya; Law Reports of Kenya, Containing Cases Determined by the Supreme Court of the Colony and Protectorate of Kenya, Volume XXVII, 1954, VI, 116 – 119.

[15] John Middleton, Jane Campbell, Zanzibar, Its Society and its Politics, 1965. (further: Middleton, Campbell), 45.

[16] International Dictionary of Historic Places, Volume 4, Middle East and Africa, 1996, 429; World statesmen, Tanzania.

[17] Emma Hunter, Political Thought and the Public Sphere in Tanzania, Freedom, democracy and Citizenship in the Era of Decolonization, African Studies, Cambridge University Press, 2015. (further: Hunter), 96, 112, 166 – 167, 173; World statesmen, Tanzania.

[18] Hunter, 112, 166 – 167, 173; World statesmen, Tanzania.

[19] Isaria N. Kimambo, A political history of the Pare of Tanzania, c1500-1900, East African Pub. House, 1969, 54, 109, 134; World statesmen, Tanzania; Bethwell A. Ogot, Africa from the Sixteenth to the Eighteenth Century, General History of Africa, V, 1999. (further: Ogot), 414.

[20] Ethnographic Survey of Africa, Volume 2, Issue 12, International African institute, 1967. (further: Ethnographic Survey, Volume 2), 93, 98; World statesmen, Kenya; Ernst Dammann, Beiträge aus arabischen quellen zur kenntnis des negerischen Afrika, Druck von H.H. Nölke g.m.b.h, 1929. (further: Dammann), 14.

[21] Ethnographic Survey, Volume 2, 93, 98; World statesmen, Tanzania; Dammann, 14.

[22] Corona, The Journal of His Majesty’s Colonial Service, Volume 9, H.M. Stationery Office, 1957, 113; World statesmen, Tanzania.

[23] Mathius E. Mnyampala, Gregory Maddox, The Gogo, History, Customs, and Traditions, 1995, 18 – 19, 51 – 52, 58, 110; World statesmen, Tanzania; Michael Longford, The Flags Changed at Midnight, 2001, 226, 228, 242.

[24] Annual Conference, Proceedings – University of East Africa. Social Science Council, Volume 1, University of East Africa, Social Science Council, 1969, 196, 201; World statesmen, Tanzania.

[25] The Geographical Journal, Volume 66, Royal Geographical Society, 1925. (further: The Geographical Journal), 415, 417, 420; World statesmen, Tanzania.

[26] Tanzania Notes…, 18; Knight, 39; African Studies Bulletin, 268.

[27] Knight, 39; African Studies Bulletin, 268.

[28] Isaria N. Kimambo, Gregory H. Maddox, Salvatory S. Nyanto, A New History of Tanzania, Dar es Salaam 2017, 66 – 67; World statesmen, Tanzania.

[29] Rene Lemarchand, Burundi, Ethnic Conflict and Genocide, Woodrow Wilson Center Press and Cambridge University Press, 1996. (further: Lemarchand), 36; World statesmen, Burundi (http://www.worldstatesmen.org/Burundi.html)

[30] Knight, 39; Tanzania Notes…, 18; World statesmen, Tanzania; African Studies Bulletin, 268.

[31] Ethnographic Survey 14 – 15, 21; World statesmen, Tanzania.

[32] Ethnographic Survey 14 – 15, 21.

[33] Farsy, 33; World statesmen, Zanzibar.

[34] Philip Briggs, Kim Wildman, Tanzania, With Zanzibar, Pemba and Mafia, sixth edition, August 2009. (further: Briggs, Wildman), 8, 446; World statesmen, Tanzania.

[35] Briggs, Wildman, 8, 446.

[36] Diedrich Westermann, Edwin William Smith, Cyril Daryll Forde, Africa, Oxford University Press, 1986, 413; World statesmen, Kenya.

[37] Ogot, 102; World statesmen, South Sudan ( http://www.worldstatesmen.org/South_Sudan.html ); https://en.wikipedia.org/wiki/Reth_(disambiguation).

[38] Middleton, Campbell, 31 – 32, 45; World statesmen, Tanzania.

[39] Journal of the Geographical Association of Tanzania, Issues 9 – 13, Geographical Association of Tanzania, 1973, 44; World statesmen, Tanzania.

[40] The Geographical Journal, 420.

[41] C.H. Stigland, The Land of Zinj, Being an Account of British East Africa, its Ancient History and Present Inhabitants, 1966. (further: Stigland), 35, 38, 51; World statesmen, Kenya.

[42] Stigland, 102; World statesmen, Tanzania; World statesmen, Zanzibar.

[43] Lemarchand, 38, 40; World statesmen, Burundi.

[44] Briggs, Wildman, 563; World statesmen, Tanzania.

[45] Aleksandar Bačko, Sultanate of Sulu – Notes from the past and present times, Belgrade 2015, 140; Juan Eduardo Campo, Encyclopedia of Islam, New York 2009, 643; Škaljić, 574; en.wikipedia.org/wiki/Sultan.

[46] Owen R. Lunt, Proceedings, Water Resources Center’s Agricultural Water Quality Research Conference, University of California Conference Center, Lake Arrowhead, California, August 12 – 14, 1963, 279; World statesmen, Tanzania.

[47] Willis, Public…, 88.

[48] Willis, Public…, 87 – 88.

[49] Diedrich Westermann, Edwin William Smith, Cyril Daryll Forde, Africa, Volume 34, Oxford University Press, 1964, 340; Willis, Public…, 88.

[50] Ethnographic Survey 14 – 15, 21.

[51] Willis, A State…, 160; Ethnographic Survey 14 – 15, 21.

[52] Ethnographic Survey 14 – 15, 21.

[53] M. Reda Bhacker, Trade and Empire in Muscat and Zanzibar, The Roots of British Domination, London – New York 2003, 79, 105, 114; World statesmen, Kenya.

[54] Škaljić, 638; Albert Hourani, A History of the Arab Peoples, The Belknap Press of Harvard University Press, Cambridge Massachusetts 2002, 505.

[55] Ogot, 414.

[56] African Studies Bulletin, 268; Tanzania Notes…, 11; Knight, 39.

NOTES ABOUT CERTAIN EAST AFRICAN TRADITIONAL TITLES

HRM SULTAN MUEDZUL-LAIL TAN KIRAM AND THE SULTANATE OF SULU

Aleksandar Bačko has published his new book, “HRM Sultan Muedzul-Lail Tan Kiram and The Sultanate of Sulu“.

This book is dedicated to His Royal Majesty Paduka Mahasari Al-Maulana Ampun Sultan Hadji Muedzul-Lail Tan Kiram ibni Almarhum Sultan Mohammad Mahakuttah Abdulla Kiram The 35th Sultan of Sulu and North Borneo Grand Sayyid and Hereditary Sovereign of The Royal and Hashemite Order of the Pearl etc. etc.

Editor of this book is Mr. Igor Mojsilović.

Book “HRM Sultan Muedzul-Lail Tan Kiram and The Sultanate of Sulu “ has 176 pages.

This book can be downloaded free (in PDF format), following this link:

A. Backo, HRM Sultan Muedzul Lail Tan Kiram and The Sultanate of Sulu

Sulu

HRM SULTAN MUEDZUL-LAIL TAN KIRAM AND THE SULTANATE OF SULU

ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФСКИ РЕЧНИК ВИТЕЗОВА ОРДЕНА СВЕТЕ АНЕ У КРАЉЕВИНИ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА И КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ (II ДЕО)

Посвећено

Њеном Императорском Величанству

Великој Кнегињи

Марији Владимировној

од Русије

Поглавару Руског Царског Дома и

de jure Царици Сверуској

 и

 Његовом Императорском Височанству

Царевићу Престолонаследнику

Великом Кнезу

Георгију Михаиловичу

 

Orden Sv. Ane

 

Аутор:

Александар Бачко

 

(НАСТАВАК)

 

Агапејев, Владимир Петрович (Владимир Петрович Агапеев)

Агапејев се родио 9. јуна 1876. године, у Варшави. Потицао је из племићке породице, пореклом из Могиљевске губерније. Његов отац, Пјотр Јермејевич Агапејев, имао је генералски чин. Владимир се школовао у Првом кадетском корпусу (1893), а Николајевско коњичко училиште завршио је 1895. године. Школовање је наставио у Академији генералштаба, коју је завршио током 1901. године.[1]

Распоређен је у Улански пук Његовог Величанства. Био је начелник штаба Тридесетпетог армијског корпуса и Првог пољског корпуса. Учествовао је у Руско – јапанском рату (1904 – 1905. године). Постао је војни изасланик у Србији 1907. године. У то време је имао чин генералштабног потпуковника. Од 1909. године био је војни аташе у Белгији и Холандији.[2]

Агапејев се херојски понео у Првом светском рату. Стекао је чин генерал – мајора. Године 1917. приступио је Добровољачкој армији. Био је организатор Харковског центра Добровољачке армије, а касније је обављао друге значајне дужности у Оружаним снагама Југа Русије. Године 1919, 3. јуна, унапређен је у чин генерал – лајтанта.[3]

Године 1920, био је представник при савезничкој команди у Константинопољу. Прешао је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца у мају 1920. године. Живео је у околини Београда 1922. године. Био је главни уредник „Вестника Объединения российских пажеского, морского и кадетских корпусов в Королевстве Югославии“. Службовао је у Војно – топографском институту читавих 17 година.[4]

У војсци Краљевине СХС имао је чин дивизијског генерала. Био је председник Београдског одбора Савеза руских ратних инвалида. У том својству Агапејев је писао краљици Марији Карађорђевић, 21. јуна 1936. године, у вези подизања Руског инвалидског дома цара – мученика Николаја II на Вождовцу и спомен плоча краљу Александру I и цару Николају II у оквиру те институције.[5]

Био је члан Руског корпуса. На јесен 1942. године прешао је у Аустрију. Године 1946. био је представник Црвеног крста у Немачкој. У Чиле је прешао 1948. године. Био је начелник огранка Савеза руске заграничне војске у Аргентини, 1950. године. Умро је у Буенос Аиресу, 6. маја 1956. године. Генерал Агапејев био је ожењен и имао је децу. Написао је неколико књига и научних радова.[6]

Орден Свете Ане четвртог реда стекао је 1904, а трећег реда са мачевима током 1906. године. Витез другог реда овог ордена постао је 1908. године (мачеве на Ордену другог реда добио је 22. јуна 1916. године).[7]

Носилац је и других руских одликовања: Ордена Светог Владимира четвртог реда са мачевима (од 1905), трећег реда тог Ордена (1912; мачеве на ордену добио 14. маја 1915), Ордена Светог Станислава другог степена са мачевима (1906) и Георгијевског оружја (од 9. марта 1915. године). Генерал Владимир Петрович Агапејев био је и носилац пољског одликовања Крст храбрих, од 1922. године.[8]

 

Адамович, Борис Викторович (Борис Викторович Адамович)

Родио се 15. новембра 1870. године. По вероисповести је православац. Био је син генерал – мајора Виктора Михајловича Адамовича. Мајка му је била књижевница Н. А. Лухманова. По правој мушкој линији, потицао је из племићке породице Полтавске губерније. Школовао се у Трећем московском кадетском корпусу, током 1888, а на Константиновском војном училишту 1890. године.[9]

Био је официр Кексхолмског (Кексгољмског) гардијског пука. Учествовао је у Руско – јапанском рату, 1904 – 1905. године. Стекао је чин генерал – мајора. Био је инспектор у служби војног министра, све до 1917. године. Године 1919. приступио је Оружаним силама Југа Русије, а службовао је у главном штабу.[10]

Из Новоросијска евакуисан је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Од марта 1920. године био је директор војно – образоне институције, Првог руског кадетског корпуса у Краљевини СХС. Био је председавајући Заједнице официра Кексхолмског (Кексгољмског) гардијског пука у Сарајеву. Написао је и издао више научних радова. Супруга му је била Јелисавета Семеновна. Преминуо је 22. марта 1936. године у Сарајеву и сахрањен је уз војне почасти.[11]

Орден Свете Ане трећег степена са мачевима добио је 1904. године. Други степен овог Ордена са мачевима, додељен му је током 1906. године. Касније је био награђен и првим степеном са мачевима Ордена Свете Ане.[12]

Адамович је стекао Орден Светог Станислава трећег степена са мачевима 1904. године.  Други степен тог Ордена добио је током 1906, а први степен 27. јула 1915. године. Орден Светог Владимира четвртог степена био му је додељен 1910, а трећег степена 21. маја 1915. године. Био је и добитник Георгијевског оружја (27. јула 1916. године).[13]

Био је носилац и значајног одликовања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца – Ордена Белог орла првог реда. Ово признање добио је због својих заслуга за образовање омладине у емиграцији.[14]

 

Адлерберг, Александр Александрович (Александр Александрович Адлерберг)

Родио се 11. јула 1849. године у Риги, у племићкој породици. Био је лутеранске вероисповести. Његов отац, Александр Јаковљевич Адлерберг, који је имао чин генерал – мајора, погинуо је приликом одбране Севастопоља.[15]

Завршио је Корпус пажева 1869. године и постао гардијски официр Пребраженског гардијског финског пука. Учествовао је у Руско – турском (1877 – 1878) и Првом светском рату. Временом је стекао чин генерала коњице и постао је инспектор резервних трупа. Прикључио се Добровољачкој армији и Оружаним снагама Југа Русије. У периоду између 24. новембра 1918. и 22. јануара 1919. године, налазио се у резервном саставу, у главном штабу. Поново је обављао функцију инспектора резервног састава војске.[16]

Пребацио се из Новоросијска у Константинопољ 1919/1920. године, бродом «Константин». Одатле је емигрирао у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Био је начелник Загребачког реона Руског опште – војног савеза (РОВС). Са својом супругом имао је петоро деце. Александр Александрович Адлерберг преминуо је 9. априла 1931. године у Загребу.[17]

Орден Свете Ане, трећег степена са мачевима, стекао је 1878. године. У други степен овог Ордена унапређен је 1881, а витез првог реда Ордена Свете Ане постао је Адлерберг током 1905. године.[18]

Године 1878. постао је носилац Ордена Светог Станислава другог степена са мачевима, а у први степен је уздигнут 1902. Орден Светог Владимира четвртог степена стекао је 1887. године. Витез трећег степена тог Ордена постао је 1894, а другог степена током 1909. године. Императорским Орденом Белог Орла био је награђен 1915. године.[19]

Био је такође носилац већег броја иностраних одликовања: пруског Ордена Црвеног орла четвртог степена (од 1873), затим аустроугарског Ордена Франца Јозефа у рангу витеза (1874), персијског Ордена Лава и сунца трећег степена (1890), румунског Ордена Круне другог степена (1899), као и италијанског Ордена Светих Маврикија и Лазара у рангу великог официра (1903. године).[20]

 

Ажинов, Василиј Александрович (Василий Александрович Ажинов)

Ажинов је рођен 30. маја 1866. године, у племићкој породици. Његов отац, Александр Иванович Ажинов, био је официр. Василиј је завршио Вороњешки кадетски корпус 1885, а Михајловско артиљеријско училиште 1892. године.[21]

Стекао је чин козачког генерал – мајора. Постао је командир Десете сибирске артиљеријске бригаде, а у каснијем периоду приступио је Донској армији и Оружаним снагама Југа Русије. У периоду од маја 1918, до фебруара 1920. године био је представник атамана Донске војске при управи Кубана. Чин генерал – лајтанта добио је током 1920. године.[22]

Ажинов је био у Руској армији, све до евакуације Крима. У емиграцији, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, провео је остатак живота. Преминуо је 24. октобра 1931. године у Крагујевцу.[23]

Василиј Александрович је био витез Ордена Свете Ане трећег степена. Ово одликовање стекао је током 1905. године.[24]

Орден Светог Владимира четвртог степена са мачевима стекао је 1905, а Светог Станислава другог степена 22. фебруара 1913. године. Био је витез Ордена Светог Георгија четвртог степена (од 5. новембра 1916), као и носилац Георгијевског оружја, од 21. маја 1915. године.[25]

 

Азарев, Александр Николајевич (Александр Николаевич Азарьев)

Рођен је 16. новембра 1871. године. Школовао се у Полтавском кадетском корпусу до 1890. године. Завршио је Павловско војно училиште 1892. године. Азарев је стекао чин пуковника. Радио је као предавач Кијевског кадетског корпуса.[26]

Када је дошло до Грађанског рата у Русији, приступио је Оружаним снагама Југа Русије. У каснијем периоду, преко Одесе, емигрирао у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Био је члан управе Првог руског кадетског корпуса. Азарев је преминуо је у Белој Цркви у Банату, током 1965. године.[27]

Године 1909, постао је витез Ордена Свете Ане другог степена. Орден Светог Станислава другог степена стекао је током исте године.[28]

 

Акаро, Александр Васиљевич (Александр Васильевич Акаро)

Школовао се у Полтавском кадетском корпусу до 1911, а потом у Тверском коњичком училишту, које је завршио 1913. године. Био је поручник Четрнаестог митавског хусарског пука. Касније је постао пилот Другог одреда корпусне авијације.[29]

Емигрирао је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Био је секретар Друштва митавских хусара у Горици. По чину је био подпуковник. Преминуо је 14. септембра 1968. године у Марибору. Био је ожењен и имао је ћерку.[30]

Акаро је био витез Ордена Свете Ане четвртог степена (од 16. децембра 1915. године). Трећи степен са мачевима овог Ордена стекао је 5. августа 1915, а други степен са мачевима 7. фебруара 1917. године.[31]

Орден Светог Георгија четвртог степена са мачевима добио је 27. јануара 1917. године. Орден Светог Станислава трећег степена са мачевима стекао је 8. августа 1915, а други степен тог Ордена са мачевима 4. децембра 1916. године.[32]

 

Андрејев, Андреј Парфјонович (Порфиревич) (Андрей Парфёнович (Порфирьевич) Андреев)

Родио се 9. септембра 1855. године. Службовао је у Морском корпусу од 1876, а официр је постао током 1877. године. Касније је имао чин капетана прве класе. У Руско – јапанском рату (1904 – 1905. године) командовао је бродом «Русија». Године 1907, Андрејев је био пензионисан у чину контра – адмирала.[33]

Емигрирао је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Преминуо је 7. априла 1924. године у Београду. Био је носилац Ордена Светог Георгија, Ордена Свете Ане, као и других руских и иностраних одликовања.[34]

 

Апухтин, Константин Валеријанович (Константин Валерианович Апухтин)

Апухтин се родио 6. марта 1881. године у племићкој породици. Школовао се у Корпусу пажева до 1902, а потом у Академији генералштаба (1911) и Официрској коњичкој школи. Постао је гардијски официр, а потом и пуковник Седамнаестог уланског пука. [35]

Ступио је у Оружане снаге Југа Русије августа 1919. године. Био је начелник штаба гарнизона. Од 6. новембра 1919. године, био је командир Другог таманског пука Кубанске козачке војске, Дњестровског одреда, у Новоросијској области. Касније је био командант комбиноване коњичке бригаде, као и начелник штаба Одреда генерала Осовског. Апухтин је обављао и дужност начелника штаба Пете пешадијске дивизије.[36]

Био је учесник Бредовског похода и начелник штаба издвојене коњичке дивизије. Године 1920, 20. јула, прешао је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Потом је на Криму био командир коњичког пука, све до евакуације. Фебруара 1921. године, био је командир Резервног 248. коњичког дивизиона у Галипољу.[37]

Вратио се у Краљевину СХС, где је службовао у Пограничној стражи. У Корпусу императорске армије и флоте (Корпус Императорской армии и флота – КИАФ) био је од 1924. године. Имао је чин генерал – мајора (од 1928), а касније, од 1929. године, генерал – лајтанта. Године 1938, био је председник једног од војних удружења у Краљевини Југославији. Након Првог светског рата се међу истакнутим Русима у Новом Саду и околини наводе и носиоци презимена Апухтин. Константин Валерианович Апухтин преминуо је током 1945. године у Југославији. Супруга му је била Лилија Александровна, а деца Валеријан и Јелисавета.[38]

Орденом Свете Ане четвртог степена награђен је 1904. године. Овај Орден у трећем степену (са мачевима), добио је током 1905. године. Други степен Ордена Свете Ане додељен му је такође 1905. године.[39]

Награђен је и другим руским одликовањима: Орденом Светог Владимира четвртог степена са мачевима (1905), Орденом Светог Станислава трећег степена са мачевима (1904) и другог степена са мачевима (1905), као и Георгијевским оружјем (11. новембра 1914. године).[40]

 

Артемјев, Василиј Васиљевич (Василий Васильевич Артемьев)

Василиј Васиљевич Артемјев завршио је Кијевску војну гимназију током 1879, затим Александровско војно училиште (1881), а школовање је окончао на Академији генералштаба, током 1887. године.[41]

У Белогардејском покрету учествовао је на источном фронту. Од 31. августа 1918. године био је командир Самарског армијског корпуса, а касније командант Курганског војног округа. Команду над јединицама Приамурског војног округа преузео је 8. октобра 1918, а помоћник команданта трупа на далеком истоку (Александра Васиљевича Колчака) постао је 8. новембра исте године. Командовао је трупама на подручју Иркутског војног округа од 15. јануара 1920. године, а обављао је и друге значајне војне функције. У својој војној каријери дошао је до чина генерал – лајтанта.[42]

Емигрирао је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, где је остао до краја живота. Генерал Артемјев преминуо је у Београду, 17. децембра 1929. године.[43]

Орденом Свете Ане трећег степена одликован је 1899. године. Првим степеном овог Ордена са мачевима био је награђен током 1915. године.[44]

Такође је био носилац других руских императорских одликовања: Ордена Светог Станислава (трећег степена од 1891, другог од 1902. и првог од 1911. године), Ордена Светог Владимира (четвртог степена од 1905, трећег степена од 1908 и другог степена са мачевима од 1916), Ордена Светог Георгија четвртог степена (од 1915) и Георгијевског оружја (од 1915. године). Од иностраних награда, добио је Орден Златне звезде првог степена (Бухара).[45]

 

 (НАСТАВИЋЕ СЕ)

 

[1] Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 40.

[2] Александар Животић, Руски ђак на челу Српског добровољачког корпуса – генерал Михаило Живковић (1856 – 1930), Србија и руска револуција 1917, Нове теме и изазови, Тематски зборник радова, Библиотека „Зборници радова“, број 15, Институт за новију историју Србије, Институт славяноведения Российской академии наук, Београд 2017, 98; Волков, Участники…, 40; Русская Императорская Армия.

[3] Волков, Участники…, 40; Русская Императорская Армия.

[4] Јовановић, Досељавање…, 114; Миленковић, Павловић, 152, 158; Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 40.

[5] Милана Живановић, Успомене на цара Николаја II код Срба уочи и после Првог светског рата (први део), Историјске свеске, свеска 16, Андрићев институт, Андрићград – Вишеград април 2015, 38 – 39.

[6] Волков, Участники…, 40; Русская Императорская Армия.

[7] Русская Императорская Армия.

[8] Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 40.

[9] Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 53.

[10] Волков, Участники…, 53; Русская Императорская Армия.

[11] Йованович, 228;  Р. В. Полчанинов, Русские в Сараеве; Миленковић, Павловић, 240 – 241; Русская Императорская Армия; Likhotvorik; Волков, Участники…, 53.

[12] Русская Императорская Армия; Likhotvorik.

[13] Волков, Участники…, 53; Русская Императорская Армия; Likhotvorik.

[14] Русская Императорская Армия; Likhotvorik.

[15] Волков, Участники…, 58; Русская Императорская Армия; Likhotvorik; Немцы России: А – И, ЭРН, 1999. (у даљем тексту: Немцы…), 29.

[16] Русская Императорская Армия; Likhotvorik; Волков, Участники…, 58.

[17] Волков, Участники…, 58; Русская Императорская Армия; Likhotvorik; Немцы…, 29.

[18] Русская Императорская Армия; Likhotvorik.

[19] Likhotvorik; Русская Императорская Армия.

[20] Русская Императорская Армия.

[21] Волков, Участники…, 61; Русская Императорская Армия.

[22] Казачество России – прошлое и настоящее, том 2, Российская академия наук, Южный научный центр, 2008, 112, 115; Волков, Участники…, 61; Русская Императорская Армия.

[23] Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 61.

[24] Русская Императорская Армия.

[25] Волков, Участники…, 61; Русская Императорская Армия.

[26] Likhotvorik; Волков, Участники…, 64.

[27] Волков, Участники…, 64; Likhotvorik.

[28] Likhotvorik.

[29] Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 69.

[30] Волков, Участники…, 69; Русская Императорская Армия.

[31] Русская Императорская Армия.

[32] М. С. Нешкин, Авиаторы, кавалеры ордена Св. Георгия и Георгиевского оружия периода Первой мировой войны 1914 – 1918 годов: биографический справочник, 2006, 20; Волков, Участники…, 69; Русская Императорская Армия.

[33] Переписка князя А. А. Щербатова и княгини С. С. Васильчиковой, Часть 1 (у даљем тексту: Переписка…), 214, 217; Волков, Участники…, 171.

[34] Переписка…, 214, 217; Волков, Участники…, 171.

[35] Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 247 – 248; Likhotvorik.

[36] Likhotvorik; Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 247 – 248.

[37] Миленковић, Павловић, 79; Волков, Участники…, 247 – 248; Likhotvorik; Русская Императорская Армия.

[38] Подаци о руским емигрантима са интернет презентације Градске библиотеке у Новом Саду, на интернет адреси http://www.gbns.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=592:rusi&catid=56:n-r-di-u-n-v-s-du&Itemid=1102 (у даљем тексту: Руси у Новом Саду); Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 247 – 248; Likhotvorik.

[39] Русская Императорская Армия; Likhotvorik.

[40] Волков, Участники…, 247 – 248; Likhotvorik; Русская Императорская Армия.

[41] Likhotvorik; Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 279.

[42] Волков, Участники…, 279; Русская Императорская Армия; Likhotvorik.

[43] Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 279; Likhotvorik.

[44] Likhotvorik.

[45] Likhotvorik.

ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФСКИ РЕЧНИК ВИТЕЗОВА ОРДЕНА СВЕТЕ АНЕ У КРАЉЕВИНИ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА И КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ (II ДЕО)

ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФСКИ РЕЧНИК ВИТЕЗОВА ОРДЕНА СВЕТЕ АНЕ У КРАЉЕВИНИ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА И КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ (I ДЕО)

Посвећено

Њеном Императорском Величанству

Великој Кнегињи

Марији Владимировној

од Русије

Поглавару Руског Царског Дома и

de jure Царици Сверуској

 и

 Његовом Императорском Височанству

Царевићу Престолонаследнику

Великом Кнезу

Георгију Михаиловичу

 

002

 

 

Аутор:

Александар Бачко

УВОД

            Велики број породица и појединаца емигрирао је током Грађанског рата у Русији, на простор Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Краљевине Југославије). Међу њима је био и знатан број носилаца различитих Императорских Одликовања, па и витезова Императорског Ордена Свете Ане. Овде ће бити изнете краће биографске белешке о неким од витезова Реда Свете Ане.

 

ОРДЕН СВЕТЕ АНЕ

            Године 1735, 14. фебруара, херцег Карл Фридрих од Холштајн – Готорпа, основао је у част своје прерано преминуле супруге Ане Петровне, Орден Свете Ане. Покојна велика кнегиња Ана била је ћерка руског императора Петра Великог Романова. Првобитни Орден имао је само један степен.[1]

У њену част, на позадини првобитне верзије овог Ордена било је исписано „A.I.P.F.“, односно „A(nna) I(mperatoris) P(etri) F(ilia)” (Ана ћерка Императора Петра). Касније су ови иницијали пренети на мото Ордена, који гласи: „Amantibus Justitiam (Iustitiam), Pietatem, Fidem“ (Онима који воле правду, побожност, веру).[2]

Од посебног значаја за Орден било је проглашење Аниног и Карловог сина Петра III (рођеног под именом Карл Петер Урлих) за руског престолонаследника, 1742. године. Он је постао император Русије 1762. године. У то време је неколико истакнутих особа у Русији награђено Орденом Свете Ане.[3]

Син Петра III, руски император Павле I, уврстио је 5. априла 1797. године, Императорски орден Свете Ане (Императорский орден Святой Анны) у руски систем одликовања. Овај Ред је намењен за одликовање: свештених, војних и грађанских лица, као и чиновника. Предвиђено је, да се и странци могу наградити Орденом Свете Ане. Император Павле изделио је овај Ред на три класе. Четврту класу додао је његов син, император Александар I, 1815. године.[4]

Статут овог Ордена регулисан је током 1829. године. Иначе, 12. новембра 1796. године, у императорски наградни систем уведен је Знак одличја Ордена Свете Ане (незванични назив Медаља Ордена Свете Ане).[5]

У ранијем периоду је Орден Свете Ане награђенима доносио наследно племство. Од 1845. године, само први степен Реда Свете Ане доноси наследно племство, док остали степени овог реда доносе лично, односно доживотно племство. Знак одличја Ордена Свете Ане не доноси племство.[6]

Празник овог Ордена је на дан Свете пророчице Ане (Свети Симеон и Ана), 3. фебруара по старом календару. Овом празнику посвећена је и црква Ордена, која се налази у Санкт Петербургу.[7]

 

О РУСКОЈ ЕМИГРАЦИЈИ У КРАЉЕВИНИ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА

(КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ)

            Када је 1914. године Аустро – Угарска објавила рат Краљевини Србији, што је уједно представљало и почетак Првог светског рата (1914 – 1918), Руска Империја је, у знак солидарности са Србијом, објавила рат монархији коју су водили Хабзбурзи.[8]

Први светски рат донео је огромне промене у Европи и свету. Борбом Срба из Краљевине Србије и из других области, њиховом победом над непријатељима, као и слободном вољом становништва других народности, 1918. године формирана је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (Краљевина СХС). Ова држава је 1929. године постала Краљевина Југославија.[9]

У Русији је, након Фебруарске и Октобарске револуције, избио Грађански рат (1917/18 – 1922/23). Бољшевици су формирали Совјетски Савез, а велики број („Белих“) Руса, морао је напустити земљу. Највећи део тадашње руске елите је емигрирао, заједно са другим избеглицама, припадницима различитих друштевих слојева.[10]

У том периоду многи руски емигранти населили су се у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Неки од њих су се током наредних година и деценија преселили у друге земље, али је знатан део њих остао у Краљевини СХС (Југославији). Многи од њих су овде основали породице и оставили потомство.[11]

Поред Београда, руских емиграната тада је било и по бројним другим местима Краљевине СХС. Забележени су у: Нишу, Лесковцу, Крагујевцу, Књажевцу, Зајечару, Смедереву, Краљеву, Врњачкој Бањи, Бору, Новом Саду, Сомбору, Суботици, Вршцу, Панчеву, Великом Бечкереку, Кикинди, Новом Бечеју, Сарајеву, Дервенти, Херцег Новом, Скопљу, Загребу, Дубровнику, као и по другим насељима.[12]

Већина Руса досељених у овом периоду, имала је високо и средње образовање, што је, уз друге њихове способности и вештине, веома позитивно утицало на развој средина у које су се населили, па и на развој Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца уопште.[13]

 

ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФСКИ РЕЧНИК

            На овом месту биће презентован азбучни преглед појединих витезова руског Императорског Ордена свете Ане, који су живели у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно у Краљевини Југославији. Овај преглед свакако није потпун, али верујемо, да може бити користан за даља истраживања.

 

***

 

Абацијев, Дмитриј (Дзамболат) Константинович (Дмитрий (Дзамболат) Константинович Абациев)

Родио се 3. децембра 1857. године, у насељу Кадгарон у Теречкој (Терској) области Руске Империје (Северна Осетија), у козачкој породици. По националности је био Осетин, а по вероисповести православац. Школовао се у Вилнусу, у Војној (пешадијској) школи. У војну службу ступио је са 22, или 23 године.[14]

Борио се у саставу Руске Императорске Армије за ослобођење Бугарске од Турака 1877 – 1878. године. Учествовао је у акцијама код: Ловеча, Плевена, Зелених Гора, Бреславца, Једрена, Старе Загоре, Трнова и на другим местима. У наведеним војним дејствима показао је велику храброст и био је унапређен у официра.[15]

У војним кампањама у Туркменистану и другде по средњој Азији, учествовао је током 1881. године. У борбама је био тешко рањен, а након опоравка вршио је службу у Варшави и Санкт Петербургу.[16]

Узео је учешћа и у Руско – јапанском рату 1904 – 1905. године, као пуковник Усуријског козачког пука. Под тешким условима, његова јединица дејствовала је у Манџурији. Од посебне важности били су њихови извиђачки задаци.[17]

Касније је Абацијев службовао на Кавказу. Командовао је Кавкаском козачком дивизијом, а потом и корпусом. Био је члан војно – окружног суда. Године 1912, унапређен је у чин генерал – лајтанта. Тада је преузео команду над Другом козачком кавкаском дивизијом.[18]

Почетком Првог светског рата, постао је командант Шестог корпуса кавкаске војске. Овај корпус учествовао је у већем броју значајних војних операција, којима су спречавани турски напади у правцу Кавказа. Абацијев је са својим јединицама имао и знатних успеха у офанзивним дејствима, због чега је био награђен.[19]

Након Фебруарске револуције 1917. године, Абацијев је пребачен у резервни састав војске. Крајем 1918. године, приступио је Добровољачкој армији, која се налазила у саставу Белог покрета. Генерал коњице постао је 13. јуна 1919. године. Од 7. јуна исте године био је и почасни представник „горских племена“ под командом војске Северног Кавказа. Абацијев је такође био председник суда части за генерале. Касније је емигрирао у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Запослио се као цивил, у Универзитетској библиотеци. Генерал Абацијев преминуо је у Београду, 4. јуна 1936. године. Сахрањен је на Новом гробљу.[20]

Био је у браку са Јелисаветом Едвардовном рођеном Фукс (1872 – Лондон 1964), ћерком дејствујућег тајног саветника. Са њом је имао три ћерке. Јелисавета Абацијева била је управница Прве руско – српске девојачке гимназије са интернатом. Та установа, лоцирана у (Великој) Кикинди, била је „под високом заштитом Њеног Величанства Краљице Марије“.[21]

Године 1880, Абацијев је био награђен Императорским Орденом Свете Ане четвртог степена, а 1882. вишим, трећим степеном овог ордена (са мачевима). Године 1902, био је награђен другим степеном овог ордена са мачевима, док је витез првог степена постао 1912.[22]

Поред Ордена Свете Ане, био је носилац бројних других руских и иностраних одликовања – укупно нешто више од 40. Био је витез руских Императорских Ордена: Светог Георгија (четвртог степена 1916. године), Светог Владимира (четвртог степена са мачевима 1882; трећег степена са мачевима 18. новембра 1904), Светог Станислава (трећи степен 1881; други степен 1894; први степен 1909), а Златно (Георгијевско) оружје стекао је 1882. године.[23]

Међу страним одликовањима Абацијева, били су ордени из: Румуније (Гвоздени крст, Орден Румунске звезде), Персије (Орден Лава и сунца), Прусије (Орден Црвеног орла), Бугарске (Орден Светог Александра; Орден „За храброст“), Француске (Орден Легије части), Грчке (Орден Спаситеља) и Сијама (Орден Круне).[24]

 

Абрамов, Фјодор Фјодорович (Фёдор Фёдорович Абрамов)

Рођен је 4. јануара 1871. године у племићкој породици, у месту, односно станици Митјакинскаја (Тарасовски реон Ростовске области). Његов отац, који се такође звао Фјодор Фјодорович Абрамов, пензионисан је у чину генерал – лајтанта.[25]

Образовање је стекао у различитим војним школама, а на крају је завршио и Николајевско инжењерско училиште у Санкт Петербургу. Ступио је у војну службу 1891. године. Током 1898. године окончао је школовање на Николајевској генералштабној академији.[26]

Постао је начелник штаба Четврте донске козачке дивизије, 17. септембра 1905. године. Током 1912. године постао је командир Првог уланског санктпетербуршког пука, а 1914. начелник Тверског коњичког училишта, у чину генерал – мајора.[27]

Учествовао је у Првом светском рату, на више војних функција, у периоду од 1915. до 1917. године (био је генерал – квартирмајстер штаба Дванаесте армије, затим командант Петнаесте коњичке дивизије, командант Друге туркестанске козачке дивизије и командир Првог донског корпуса).[28]

За време Грађанског рата командовао је и борио се у неколико војних јединица у области Дона. Јула 1918. постао је начелник Прве коњичке донске дивизије, а у августу исте године унапређен је у чин генерал – лајтанта. Наредне године обављао је дужност инспектора коњице Донске армије.[29]

Генерал Абрамов је, на челу Донског корпуса, прешао у Чаталџу (Турска). Тамо је, у четири логора, смештено укупно између 19 000 и 20 000 војника. Потом, током 1921. године, припадници овог корпуса пребацили су се на острво Лемнос. Касније је Абрамов прешао у Бугарску, да би 11. октобра 1922. године био изаслан од стране бугарских власти, као помоћник главнокомандујућег Руске армије, у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Ту је био све до 1924. године, када се вратио у Бугарску. Након Другог светског рата прешао је прво у Француску, а потом у Сједињене Амерчке Државе. Преминуо је 10. марта 1963. године, у месту Лејквуд у америчкој савезној држави Њу Џерзи.[30]

Витез Императорског Ордена Свете Ане другог степена са мачевима, Фјодор Фјодорович Абрамов постао је током 1905. године. У први степен овог Ордена унапређен је 12. јула 1915. године. Мачеве на првом степену ордена стекао је 18. јануара 1916. године.[31]

Био је носилац и других руских одликовања: Ордена Светог Станислава (други степен 1903, први степен 1915, мачеви на првом степену 1917), Ордена Светог Владимира (четвртог степена са мачевима 1906, трећег степена 1910), Ордена Светог Николаја Чудотворца, као и Златног оружја «За храброст» (1906. године).[32]

 

Аверјанов, Пјотр Иванович (Пётр Иванович Аверьянов)

Аверјанов се родио 5. октобра 1867. године. Завршио је кадетски корпус у Тбилисију (1885. године), а потом и Николајевско инжењерско училиште у Санкт Петербургу (1888), као и Академију генералштаба (1894. године).[33]

У једном периоду, био је војни агент при руском генералном конзулату у Ерзуруму (тада је имао чин капетана). Током каријере, узнапредовао је све до чина генерал – лајтанта. За време Првог светског рата био је главни начелник за снабдевање кавкаског фронта, а потом и главни управитељ области, које су Руси освојили од турске војске.[34]

За време Грађанског рата био је у Добровољачкој армији. Био је у служби главнокомандујућег Оружаних снага Југа Русије. Обављао је функцију заменика помоћника начелника војне управе.[35]

Отишао је, преко Турске, у емиграцију у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Служио је у југословенској војсци, а био је стациониран у гарнизону у Великом Градишту. Преминуо је у Београду, 13. октобра 1937. године. Сахрањен је на београдском Новом гробљу.[36]

Пјотр Иванович Аверјанов је био ожењен. Са својом супругом имао је две ћерке. Био је аутор већег броја војно – научних радова и публикација, међу којима је и књига о Курдима у руско – персијским и руско – отоманским ратовима.[37]

Витез Императорског Ордена Свете Ане трећег степена постао је током 1901. године. У други степен овог Ордена био је унапређен 1906. године. Први степен Ордена Свете Ане добио је 13. јуна 1915. године.[38]

Био је такође носилац Императорског Ордена Светог Владимира четвртог (од 1910. године) и трећег степена (од 1912), као и Ордена Светог Станислава (трећи степен је стекао 1897, а други током 1903. године).[39]

 

(Наставиће се)

 

[1] Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том Iа, Санкт Петербург 1890. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 1а), 811; Императорский Орден Святой Анны, на интернет адреси http://www.saintanna.ru/?lang=rus&id=8 (у даљем тексту: Императорский Орден Святой Анны); Сто великих наград, Москва 2003. (у даљем тексту: Сто великих наград), 111; В. M. Безотосный, Отечественная война 1812 года: энциклопедия, 2004. (у даљем тексту: Безотосный), 26; Владимир Николаевич Балязин, Неофициальная история России, Эпоха Павла I, Москва 2007. (у даљем тексту: Балязин), 177.

[2] Брокгауз, Ефрон 1а, 811; Безотосный, 26; Императорский Орден Святой Анны; Балязин, 177.

[3] Императорский Орден Святой Анны; Балязин, 177.

[4] Брокгауз, Ефрон 1а, 811; Безотосный, 26; Императорский Орден Святой Анны; Александр Александрович Кузнецов, Награды, 1998. (у даљем тексту: Кузнецов), 294; Сто великих наград, 113; Балязин, 177.

[5] Кузнецов, 294; Балязин, 177.

[6] Сергей Владимирович Волков, Русский офицерский корпус, 2003, 42; Михаил Тихонович Яблочков, История российского дворянства, 2006, 476; Володымыр Олександровыч Замлынскый, Специальные исторические дисциплины, 1992, 273; Балязин, 180.

[7] Безотосный, 26; Брокгауз, Ефрон 1а, 811.

[8] Савремени свет, Илустрована историја света, четврти том, Београд – Љубљана 1984. (у даљем тексту: Савремени свет), 216; Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, II, Л – Ш, Београд – Љубљана 1978. (у даљем тексту: Нова енциклопедија 2), 1585 – 1587; Мала енциклопедија Просвета, Општа енциклопедија, друго издање, 2, М – Ш, Београд 1968 – 1970. (у даљем тексту: Мала енциклопедија 2), 358 – 361; Никола Поповић, Односи Србије и Русије у Првом светском рату, 1977, 31, 43, 58 – 61.

[9] Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, I, А – К, Београд – Љубљана 1977. (у даљем тексту : Нова енциклопедија 1), 782 – 783; Нова енциклопедија 2, 1585 – 1587; Мала енциклопедија Просвета, Општа енциклопедија, друго издање, 1, А – Љ, Београд 1968 – 1970. (у даљем тексту : Мала енциклопедија 1), 662 – 663; Мала енциклопедија 2, 358 – 361; Савремени свет, 234, 238.

[10] Савремени свет, 228 – 230, 239, 281; Нова енциклопедија 2, 1301 – 1302, 1554 – 1555, 1587; Мала енциклопедија 2, 213 – 215, 361, 495 – 496; Сергей Карпенко, Гражданская война в России: 1917 – 1922 гг, 2002, 4; Мирослав Јовановић, Руска емиграција на Балкану 1920 – 1940, Београд 2006. (у даљем тексту: Јовановић, Руска емиграција…), 142, 370, 397; Милана Живановић, Брижљиво чувајући трагове: руски емигранти у Великој Кикинди и монахиње манастира Хопово, 2016. (у даљем тексту: Живановић), 17; Alban Godwin Gordon, Russian Civil War: A Sketch for History, 1937, 1 – 280.

[11] Мирослав Јовановић, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС, Београд 1996. (у даљем тексту: Јовановић, Досељавање…), 1 – 386; Јовановић, Руска емиграција…, 1 – 559; Сергей В. Волков, Проект „Участники Белого движения и эмиграции“ (биографический словарь) на интернет адреси http://www.bfrz.ru/data/beloie_dvizgenie_volkov/personalii_volkov_1.pdf (у даљем тексту: Волков, Участники…), 1 – 334; Тома Миленковић, Момчило Павловић, Белоемиграција у Југославији 1918 – 1941, том II, Институт за савремену историју, Београд 2006. (у даљем тексту: Миленковић, Павловић), 10; Тома Миленковић, Школовање деце емиграната из Русије у Југославији 1919 – 1941, Београд 2004. (у даљем тексту: Миленковић), 12, 17, 19; Живановић, 11 – 25.

[12] Живановић, 11 – 25; Јовановић, Досељавање…, 111, 114, 118, 182, 196, 204, 212, 213, 300, 306, 317; Јовановић, Руска емиграција…, 370, 397.

[13] Јовановић, Руска емиграција…, 175 – 176, 178; Живановић, 17.

[14] Галина Таймуразовна Дзагурова, Под российскими знаменами, Владикавказ 1992, (у даљем тексту: Дзагурова), 7; Волков, Участники…, 4; Русская Императорская Армия, на интернет адреси http://www.regiment.ru/index.htm (у даљем тексту: Русская Императорская Армия).

[15] Волков, Участники…, 4; Дзагурова, 7 – 8; Русская Императорская Армия.

[16] Дзагурова, 8; Русская Императорская Армия.

[17] Дзагурова, 8; Русская Императорская Армия.

[18] Волков, Участники …, 4; Русская Императорская Армия; Дзагурова, 8 – 9.

[19] Фёдор Иванович Елисеев, Казаки на Кавказском фронте (1914 – 1917), 2001; Русская Императорская Армия; Дзагурова, 9.

[20] Миленковић, Павловић, 152, 476; Волков, Участники…, 4; Русская Императорская Армия; Дзагурова, 9.

[21] Живановић, 73, 101; Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 4; Дзагурова, 9.

[22] Alexey Likhotvorik, Абациев Дмитрий Константинович, на интернет адреси http://www.grwar.ru/persons/persons.html?id=342 (у даљем тексту: Likhotvorik); Русская Императорская Армия.

[23] Ф. Киреев, Осетины – кавалеры ордена Святого Георгия, ИА „Белые воины“, на интернет адреси http://ruskline.ru/monitoring_smi/2006/07/24/osetiny_-_kavalery_ordena_svyatogo_georgiya/ ; Списки Всемилостивейше награжденных в русско-японскую войну
Согласно Высочайших приказов 1904 года, на интернет адреси https://www.genrogge.ru/hwj/hwj-award1-53.htm ; Дзагурова, 8; Likhotvorik; Русская Императорская Армия.

[24] Русская Императорская Армия; Дзагурова, 8.

[25] Волков, Участники…, 15.

[26] Русская Императорская Армия ; Волков, Участники…, 15.

[27] David R. Jones, The Military-naval Encyclopedia of Russia and the Soviet Union, I, 1978, 100 – 101; Волков, Участники…, 15; Русская Императорская Армия.

[28] Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 15.

[29] Волков, Участники…, 15; Русская Императорская Армия.

[30] Мирослав Йованович, Русская эмиграция на Балканах 1920 – 1940, Библиотека – фонд „Русское зарубежье“, Русский путь, Москва 2005. (у даљем тексту: Йованович), 91, 196, 251, 255, 257, 259; Јовановић, Руска емиграција…, 114, 236, 300; Волков, Участники…, 15; Русская Императорская Армия.

[31] Русская Императорская Армия.

[32] Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 15.

[33] Candan Badem, “The” Ottoman Crimean War: (1853 – 1856), Leiden – Boston 2010. (у даљем тексту: Badem), 28; Михаил Казбекович Басханов, Русские военные востоковеды до 1917 года: биобиблиографический словарь, 2005. (у даљем тексту: Басханов), 9; Волков, Участники…, 29; Русская Императорская Армия.

[34] Badem, 28; Басханов, 9; Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 29.

[35] Волков, Участники…, 29; Русская Императорская Армия.

[36] Миленковић, Павловић, 82; Басханов, 9; Волков, Участники…, 29; Русская Императорская Армия.

[37] Badem, 28, 375; Русская Императорская Армия.

[38] Русская Императорская Армия.

[39] Русская Императорская Армия.

ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФСКИ РЕЧНИК ВИТЕЗОВА ОРДЕНА СВЕТЕ АНЕ У КРАЉЕВИНИ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА И КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ (I ДЕО)

HIS MAJESTY KING FELIPE VI OF SPAIN DESCENDANT OF SERBIAN MEDIEVAL RULERS: PRINCE LAZAR, ĐURAĐ BRANKOVIĆ AND STEFAN BRANKOVIĆ

DEDICATED TO

HIS MAJESTY

KING FELIPE VI

OF SPAIN

 

HM King Felipe VI

 

 

Author:

Aleksandar Bačko

 

His Majesty King Felipe VI is, by straight male line, descendant of famous and ancient Bourbon dynasty. By other lines, ancestors of King Felipe VI were also many rulers and members of royal dynasties.

However, until now, researchers haven’t paid attention to fact, that His Majesty is descendant of significant medieval Serbian rulers: Saint Prince Lazar, Despot (one of the highest Byzantine court titles) Đurađ Branković and Despot Stefan Branković – Saint Stefan the Blind. Two of these rulers were canonized as saints, and one of them, Saint Prince Lazar, achieved status of national hero and cult personality among Serbs.

 

 

SIGNIFICANCE OF SAINT PRINCE LAZAR

IN SERBIAN AND EUROPEAN HISTORY

 

Prince Lazar was born in Prilepac fortress, near Novo Brdo, about 1329. His father was Pribac, chancellor (“logofet”) of Emperor Stefan Dušan. Pribac was, among other sources, mentioned in document dating from 1340, as „Pribez logofeto“.[1]

In documents dating from 1370. and 1371, Prince Lazar was mendtioned as owner of town Rudnik. He became master of Užice and some other towns, after his victory over Nikola Altomanović, in 1374. At the peak of his power, Lazar was master of larger part of nowadays central Serbia and some other areas. This was mentioned in his title „Prince ans Sovereign Lord of Serbs and Danube area“.[2]

St. Prince Lazar

Prince Lazar founded Ravanica monastery (in 1381), as well as some other monasteries and churches. He also donated to monasteries at Mount Athos. In historical sources, he is mentioned as honorable, pious and brave ruler.[3]

This ruler was forced to defend Serbian state from various attacks of Turkish army. Pločnik battle (near Prokuplje) took place about 1386. In this battle, Serbian Prince Lazar was victorious over Turkish troops.[4]

On June 28th (June 15th old style) 1389, Kosovo battle took place, with far-reaching consequences for Serbia and other countries. Serbian army was led by Prince Lazar himself, and Sultan Murat was commander of Turkish troops. Result of this battle is contraversal, but it is undoubtful fact, that both leaders were killed, and successors of Prince Lazar had to accept Turkish suzerainty.[5]

During Kosovo battle, Prince Lazar was captured and executed. His determination to stand in defense of state and faith, together with his bravery and martyrdom, made him cult personality and national hero amongst Serbs. A memory of him is still vivid today, and it is very important for Serbian national identity. He is canonized as saint in Serbian Orthodox Church, as well as in some other orthodox churches. His day is celebrated on June 28th. Kosovo battle, along with death of Lazar, had great echo in Europe, even amongst contemporaries.[6]

With his wife, Princess Milica, Prince Lazar had several children. His sons were Despot Stefan Lazarević and Prince Vuk Lazarević. Daughters of Lazar and Milica were: Mara, Olivera, Dragana, Teodora and Jelena.[7]

 

 

DESPOT ĐURAĐ BRANKOVIĆ

 

Đurađ Branković (Đurađ Vuković) was grandson of Saint Prince Lazar. His mother Mara was Lazar’s daughter. He was born about 1375. Đurađ was, by the oppinion of some historians, “last significant ruler of medieval Serbia”. He inherited throne from his maternal uncle, Despot Stefan Lazarević, in 1427.[8]

It was mentioned, that Đurađ was “man of beautiful appearance and wise talking, educated in Byzantian manner with interest for theological issues”. It was noted, that he was “expirienced military leader and clever diplomat, as well as able financier”.[9]

Djuradj Brankovic

Soon after fall of Serbian Despotate under Turkish rule, Đurađ Branković managed, struggling alongside Hungarians, to restore Serbian state under his rule. One of main decisions of Peace of Szeged, on August 15th 1444, was renewal of Serbian Despotate.[10]

Despot Đurađ Branković remained head of the state until his death, on December 24th 1456. He had sons and daughters. Among his children was Stefan Branković. Lazar, son of Đurađ, inherited title, but he died soon, on January 20th 1458.[11]

 

 

DESPOT STEFAN BRANKOVIĆ

(SAINT STEFAN THE BLIND)

 

Stefan Branković (Stefan Despotović) was son of Despot Đurađ Branković. He was imprisoned by Turkish Sultan, and blinded on May 8th 1441. Later, he came back to Serbia. Since February 3rd 1458, he was member of the Governorship of Serbia, and since March 31st same year, Despot of Serbia.[12]

Stefan was ruler of Serbia (more precisely, remains of Serbian state), until March 21st 1459. Later, he was exiled to Hungary. He moved to Albania, via Senj and Dubrovnik, in late August 1460. There he married Angelina, daughter of Arijanit Komnen (lord of Elbasan area). Stefan was present in Venice in 1462. Bishop of Modena describes him as “tall, dignified, staid and wise man”.[13]

Together with his sister, Katarina Branković Countess of Celje, Stefan Branković bought fortress Belgrade (Belgrado di Varmo), located in Friuli, near Udine. There he passed away, on October 9th 1476. He was canonized as Saint Stefan the Blind (venerated on October 22nd). He had sons Đurađ and Jovan, and daughter Marija (Maria, Mara).[14]

Stefan’s daughter Maria was married to Boniface III Marquess of Montferrat, who was descendent of Italian branch of Palaeologus dynasty.[15] Their wedding, which took place in 1485, was mediated by Holy Roman Emperor Fridrich III. Maria Branković and Boniface III had sons William (Guglielmo) IX Palaeologus Marquess of Montferrat and John George (Giovanni Giorgio) Palaeologus, who bared same title, in later period.[16]

 

 

HIS MAJESTY KING FELIPE VI OF SPAIN

DESCENDANT OF SERBIAN MEDIEVAL RULERS:

PRINCE LAZAR, ĐURAĐ BRANKOVIĆ AND STEFAN BRANKOVIĆ

 

In following table, direct ancestry of His Majesty King Felipe VI of Spain is presented, from Saint Prince Lazar and Despot Đurađ Branković. This straight line of ancestors is including Despot Stefan Branković (Saint Stefan the Blind) and his daughter, Maria of Serbia, who was married to Boniface III Palaeologus Marquess of Montferrat.

His Majesty King Felipe VI of Spain is descendant of Serbian Prince Lazar in 21st generation, Despot Đurađ Branković in 19th, and Despot Stefan Branković in 18th generation. Details about line of ancestors from Guglielmo IX Palaeologus Marquess of Montferrat to His Majesty King Felipe VI, are well known and documented in European historiography.

Generation Name and title Notes
I Prince Lazar of Serbia[17] Saint Prince Lazar[18]
II Mara Lazarević[19]
III Despot Đurađ Branković[20] (Đurađ Vuković)
IV Despot Stefan Branković[21] Saint Stefan the Blind[22] (Stefan Despotović)
V Maria of Serbia, Marchioness of Montferrat[23] (Marija Branković) – married to Boniface (Bonifacio) III Palaeologus, Marquess of Montferrat.
VI William IX Palaeologus Marquess of Montferrat [24] (Guglielmo IX)
VII Margaret Marchioness of Montferrat [25]
VIII Louis Gonzaga Duke of Nevers [26] (Luigi Gonzaga – Nevers)
IX Charles Gonzaga Duke of Mantua and Montferrat [27]
X Princess Anna Gonzaga[28]
XI Princess Palatine Benedicta Henrietta[29]
XII Duchess Charlotte of Brunswick-Lüneburg [30]
XIII Francesco III d’Este Duke of Modena [31]
XIV Princess Maria Teresa Felicitas d’Este [32]
XV Louise Marie Adélaïde de Bourbon-Penthièvre Duchess of Orléans [33]
XVI Louis Philippe I King of the French [34]
XVII Prince Ferdinand Philippe Duke of Orléans [35]
XVIII Prince Philippe of Orléans Count of Paris [36]
XIX Princess Louise of Orléans [37]
XX Princess María de las Mercedes of Bourbon-Two Sicilies[38]
XXI His Majesty King Juan Carlos of Spain [39]
XXII His Majesty King Felipe VI of Spain [40]

 

***

His Majesty King Felipe VI of Spain is, as it is presented, direct descendant of significant Serbian 14th and 15th century rulers. Two of these rulers were canonized as saints in Serbian Orthodox Church, and one of them, (Saint) Prince Lazar, achieved status of cult personality and national hero in Serbian tradition. Even today, more than 600 years after his death, Prince Lazar has great importance for Serbian people and its national identity. Kosovo battle and death of Lazar, also had great echo in other European countries.

 

All rights reserved by the author

© 2018 Aleksandar Bačko

 

 

[1] Konstantin Jireček, Istorija Srba, Prva knjiga do 1537. godine (politička istorija), Beograd 1952. (further: Jireček 1), 250; Miloš Blagojević, Srbija u doba Nemanjića, od kneževine do carstva : 1168 – 1371, Hronike srpske, knjiga prva, Beograd 1989.  (further: Blagojević), 216, 218 – 219; Rodoslovne tablice i grbovi srpskih dinastija i vlastele, Beograd 1991. (further: Rodoslovne tablice), 111 – 112; Balkan 17, http://genealogy.euweb.cz/balkan/balkan17.html (further: Balkan 17).

[2] Blagojević, 222; Jireček 1, 250, 320 – 322; Konstantin Jireček, Istorija Srba, Druga knjiga (kulturna istorija), Beograd 1978. (further: Jireček 2), 321, 347 – 348; Rodoslovne tablice, 112.

[3] Rodoslovne tablice, 113; Jireček 1, 321.

[4] Jireček 1, 324.

[5] Rodoslovne tablice, 111, 113; Jireček 1, 324 – 326.

[6] Sveti Knez Lazar, Spomenica o šestoj stogodišnjici Kosovskog boja 1389 – 1989, 1989. (further: Sveti Knez Lazar), 388, 397; Justin Popović, Žitija svetih, 1977. (further: Popović), 191; Jireček 1, 324 – 325; Rodoslovne tablice, 113.

[7] Rodoslovne tablice, 111; Jireček 1, 321; Balkan 17.

[8] Rodoslovne tablice, 111, 113, 122, 125 – 126; Jireček 1, 353; Jireček 2, 342, 349, 401; Balkan 16, http://genealogy.euweb.cz/balkan/balkan16.html (further: Balkan 16); Balkan 17.

[9] Jireček 1, 354.

[10] Rodoslovne tablice, 129; Jireček 1, 369 – 370.

[11] Jireček 1, 345, 384, 386; Balkan 16.

[12] Rodoslovne tablice, 122 – 123, 130, 132; Jireček 1, 365, 385 – 388; Jireček 2, 375, 390; Balkan 16.

[13] Jireček 1, 388, 407 – 408; Rodoslovne tablice, 132.

[14] Rodoslovne tablice, 131, 134; Jireček 1, 408; Balkan 16; Popović, 191 – 197.

[15] In certain historical literature, Maria’s husband is mistakenly mentioned as Boniface V.

[16] Benjamin Arbel, Intercultural Contacts in the Medieval Mediterranean, 2012. (further: Arbel), 237; Rodoslovne tablice, 123, 132; Walter Haberstumpf, Dinastie Europee nel Mediterraneo orientale: i Monferrato e i Savoia nei secoli XII-XV, Scriptorium, 1995. (further: Haberstumpf), 65, 140 – 141; Claudio Anselmo, Agguati e assedi: il castello di Volpiano tra Piemonte ed Europa, Torino 2005. (further: Anselmo), 34 – 35; Giuseppe Aldo Di Ricaldone, Annali del Monferrato (951 – 1708), 1972. (further: Ricaldone), 1403; Balkan 16; Byzant 12, http://genealogy.euweb.cz/byzant/byzant12.html (further: Byzant 12); Jireček 1, 408.

[17] Blagojević, 216, 218 – 219, 222; Jireček 1, 250, 320 – 322, 324 – 326; Jireček 2, 321, 347 – 348; Rodoslovne tablice, 111 – 112; Balkan 17.

[18] Sveti Knez Lazar, 388, 397; Popović, 191.

[19] Rodoslovne tablice, 111, 122; Jireček 1, 321; Jireček 2, 282, 401; Balkan 16; Balkan 17.

[20] Jireček 1, 321, 345, 353 – 354, 369 – 370, 384; Jireček 2, 342, 349; Rodoslovne tablice, 122, 125 – 126; Balkan 16.

[21] Rodoslovne tablice, 122 – 123, 132, 134; Jireček 1, 365, 385 – 388, 407 – 408; Balkan 16; Jireček 2, 375, 390.

[22] Popović, 191 – 197.

[23] Arbel, 237; Haberstumpf, 65, 140 – 141; Rodoslovne tablice, 123, 132; Jireček 1, 408; Balkan 16; Byzant 12.

[24] Anselmo, 34 – 35; Ricaldone, 1403; Rodoslovne tablice, 123; Byzant 12.

[25] Toby Osborne, Dynasty and Diplomacy in the Court of Savoy: Political Culture and the Thirty Years’ War, Cambridge University Press, 2007, 29; Fasti della monarchia di Savoia, Torino 1845, 201; Byzant 12; Gonzaga 3, genealogy.euweb.cz/gonzaga/gonzaga3.html (further: Gonzaga 3).

[26] Memorie dell’Accademia delle Scienze di Torino, 1879, 431; Sally Anne Hickson, Women, Art and Architectural Patronage in Renaissance Mantua: Matrons, Mystics and Monasteries, 2016; Rivista di storia, arte, archeologia per le province di Alessandria e Asti, 1892, 246; Gonzaga 3.

[27] Genealogie ascendante jusqu’au quatrieme degre inclusivement de tous les Rois et Princes de maisons souveraines de l’Europe actuellement vivans, Berlin MDCCLXVIII (further: Genealogie ascendante…), table 85; Cristina di Lorena, Lettere alla figlia Caterina de’ Medici Gonzaga duchessa di Mantova (1617-1629), a cura di Beatrice Biagioli, Elisabetta Stumpo, Firenze University Press, 2015, 267; Gonzaga 3.

[28] Katharine Dorothea Ewart Vernon, Italy from 1494 to 1790, University Press, 1909. (further: Ewart Vernon), 491; George L. Williams, Papal Genealogy, The Families and Descendants of the Popes, 1998, 66; Gonzaga 3; Wittelsbach 3, http://genealogy.euweb.cz/wittel/wittel3.html (further: Wittelsbach 3); Genealogie ascendante…, table 85.

[29] Debrett’s Peerage of the United Kingdom of Great Britain and Ireland, vol. I, London 1828, CXXIII; Guy Miege, The Present State of Great Britain and Ireland: In Three Parts, London 1715. (further: Miege), 230; Genealogie ascendante…, table 85; Wittelsbach 3; Welf 7, http://genealogy.euweb.cz/welf/welf7.html (further: Welf 7).

[30] Girolamo Tiraboschi, Storia della letteratura italiana del cav. abate Girolamo Tiraboschi, tomo VIII, parte I, Firenze MDCCCXII (further: Tiraboschi), 9; Welf 7; Welf 10, http://genealogy.euweb.cz/welf/welf10.html (further: Welf 10); Genealogie ascendante…, table 85; Miege, 230, (32).

[31] Lodovico Antonio Muratori, Delle antichita Estensi ed Italiane, Volume 4, Modena MDCCXL (further: Muratori), 708; Genealogie ascendante…, table 85; Tiraboschi, 9; Ewart Vernon, 441; Welf 7; Welf 10.

[32] Genealogie ascendante…, table 86; Muratori, 709; Welf 10; Capet 40, http://genealogy.euweb.cz/capet/capet40.html (further: Capet 40).

[33] Calendario e Notiziario di Corte per l’anno 1792, Napoli 1792. (further: Calendario e Notiziario), 65; Capet 40; Capet 43, http://genealogy.euweb.cz/capet/capet43.html (further: Capet 43).

[34] Benjamin Perley Poore, The Rise and Fall of Louis Philippe, Ex-king of the French, 1848. (further: Poore), 2; Calendario e Notiziario, 65; Olga S. Opfell, Royalty Who Wait: The 21 Heads of Formerly Regnant Houses of Europe, 2001. (further: Opfell), 22 – 23, 32; Capet 43; Capet 46, http://genealogy.euweb.cz/capet/capet46.html, (further: Capet 46).

[35] Poore, 135, 238 – 239; Capet 46; Opfell, 32.

[36] Almanach de Gotha: Annual Genealogical Reference, vol. 1, 2004. (further: Almanach de Gotha 2004/1), 91; Opfell, 22 – 23, 32; Capet 46.

[37] María José Rubio, Reinas de España: siglos XVIII-XXI: de María Luisa Gabriela de Saboya a Letizia Ortiz, 2009, 852; Almanach de Gotha 2004/1, 121; Annuaire de la noblesse de France, Paris 1936, 22; Capet 44, http://genealogy.euweb.cz/capet/capet44.html (further: Capet 44); Capet 46.

[38] Paul Preston, Juan Carlos I, El rey de un pueblo, 2012. (further: Preston); Almanach de Gotha 2004/1, 365; Capet 42, http://genealogy.euweb.cz/capet/capet42.html (further: Capet 42); Capet 44.

[39] Enrique Ávila López, Modern Spain, 2016. (further: López), 58, 80; Preston; Capet 42; Almanach de Gotha 2004/1, 365.

[40] López , 58, 80; Preston; Almanach de Gotha 2004/1, 1006; Capet 42.

HIS MAJESTY KING FELIPE VI OF SPAIN DESCENDANT OF SERBIAN MEDIEVAL RULERS: PRINCE LAZAR, ĐURAĐ BRANKOVIĆ AND STEFAN BRANKOVIĆ

ПОРЕКЛО ЊЕГОВОГ ВЕЛИЧАНСТВА КРАЉА ШПАНИЈЕ ФЕЛИПА VI ОД СВЕТОГ КНЕЗА ЛАЗАРА, ДЕСПОТА ЂУРЂА БРАНКОВИЋА И ДЕСПОТА СТЕФАНА БРАНКОВИЋА

 

ПОСВЕЋЕНО

ЊЕГОВОМ ВЕЛИЧАНСТВУ

КРАЉУ ШПАНИЈЕ

ФЕЛИПУ VI

 

HM King Felipe VI

 

 

Аутор:

Александар Бачко

 

Његово Величанство краљ Шпаније Фелипе VI, по правој мушкој линији, изданак је славне и древне династије Бурбона. По другим линијама, преци Краља Фелипа VI такође су били многи владари, односно чланови краљевских династија.

Међутим, до сада истраживачи нису посветили пажњу пореклу Његовог Величанства од значајних средњевековних српских владара: Светог кнеза Лазара, деспота Ђурђа Бранковића и деспота Стефана Бранковића (Светог Стефана Слепог). Двојица од поменутих владара била су канонизована за светитеље, а један од њих, Свети кнез Лазар, достигао је статус националног хероја и култне личности у српском народу.

 

 

ЗНАЧАЈ СВЕТОГ КНЕЗА ЛАЗАРА

У СРПСКОЈ И ЕВРОПСКОЈ ИСТОРИЈИ

            Кнез Лазар родио се у утврђењу Прилепац, недалеко од Новог Брда, око 1329. године. Његов отац био је Прибац, канцелар, односно логофет српског цара Стефана Душана. Прибац се, на пример, помиње у документу, који датира из 1340. године, као „Pribez logofeto“.[1]

Документи из 1370. и 1371. године сведоче, да је кнез Лазар био господар Рудника. Ужице и поједине друге градове стекао је након победе над Николом Алтомановићем, 1374. године. На врхунцу своје моћи, кнез Лазар је био господар већег дела данашње централне Србије и појединих других области, што је, између осталог, било назначено и у његовој титули „кнез и самодржавни господин Србљем и Подунавју“.[2]

St. Prince Lazar

Кнез Лазар је подигао манастир Раваницу (1381. године) и друге задужбине. Такође је даривао манастире у Светој Гори. У историјским изворима приказује се као частан, побожан и храбар владалац.[3]

Овај српски владар је био принуђен да брани државу од турских напада. Око 1386. године, дошло до битке код Плочника, недалеко од Прокупља. Том приликом Лазар је победио турску војску.[4]

Године 1389, 28. јуна (15. јуна по старом календару), дошло је до Косовске битке, која је оставила далекосежне последице не само по српску државу, већ и знатно шире. Српску војску предводио је лично кнез Лазар, а турску султан Мурат. Крајњи исход самог боја дуго је предмет контроверзи. Међутим, несумњива је чињеница, да су оба владара погинула, односно убијена током битке, као и то, да су наследници кнеза Лазара били принуђени, да прихвате вазални однос према Турцима.[5]

За време Косовске битке, кнез Лазар је био заробљен и погубљен. Његова решеност да стане у одбрану државе и вере, заједно са његовим јунаштвом и мучеништвом, учинили су га култном личношћу и националним херојем међу Србима. Успомена на њега и данас је веома жива и изузетно значајна за српски национални идентитет. У Српској православној цркви, као и у појединим другим православним црквама, канонизован је за светитеља. Његов празник прославља се 28. јуна (по новом календару). Косовски бој, у ком је Лазар погинуо, имао је великог одјека у Европи, још међу његовим савременицима.[6]

Са својом супругом, кнегињом Милицом, кнез Лазар је имао више деце. Његови синови били су деспот (пре тога кнез) Стефан Лазаревић и кнез Вук Лазаревић. Лазареве и Миличине ћерке биле су: Мара, Оливера, Драгана, Теодора и Јелена.[7]

 

 

ДЕСПОТ ЂУРАЂ БРАНКОВИЋ

            Ђурађ Бранковић (Ђурађ Вуковић) био је унук Светог кнеза Лазара. Наиме, његова мајка Мара била је Лазарева ћерка. Рођен је око 1375. године. Ђурађ је, по мишљењу појединих историчара, био „последњи знаменити владалац средњевековне Србије“. На престолу је наследио свог ујака, деспота Стефана Лазаревића, 1427. године.[8]

За Ђурђа је забележено, да је био „човек лепе спољашњости и паметне беседе, васпитан византијски с интересом за теолошка питања“. Био је оцењен као „искусан војсковођ и умешан дипломат, при том окретан финансијер“.[9]

Djuradj Brankovic

Недуго након пада Српске Деспотовине под Турке, Ђурађ Бранковић успео је да, борбом на страни Мађара, обнови своју државу. Једна од главних одредби Сегединског мира, 15. августа 1444. године, била је обнова Српске Деспотовине.[10]

Деспот Ђурађ Бранковић остао је на челу државе, све до своје смрти, 24. децембра 1456. године. Иза њега је остало бројно потомство, синови и ћерке. Међу њима је био и Стефан Бранковић. Деспотску титулу наследио је Ђурђев син Лазар, који је умро већ 20. јануара 1458. године.[11]

 

 

ДЕСПОТ СТЕФАН БРАНКОВИЋ

(СВЕТИ СТЕФАН СЛЕПИ)

            Стефан Бранковић (Стефан Деспотовић) био је син деспота Ђурђа Бранковића. Доспео је у заробљеништво код турског султана и био је ослепљен, 8. маја 1441. године. Касније се вратио у Србију. Од 3. фебруара 1458. био је члан намесништва, које је управљало Србијом, а од 31. марта исте године и српски деспот.[12]

На челу Деспотовине Србије, односно њених остатака, Стефан је био до 21. марта 1459. године. Касније је био протеран у Угарску. Преко Сења и Дубровника дошао је у Албанију, крајем августа 1460. године. Ту се венчао са Ангелином, ћерком Аријанита Комнина (господара елбасанског краја). Године 1462. већ је био у Венецији. Епископ Модене га описује као „висока, достојанствена, озбиљна и мудра човека“.[13]

Заједно са својом сестром, грофицом Катарином Цељском, купио је замак Београд (Belgrado di Varmo), недалеко од Удина у Фурланији. Ту је и преминуо, 9. октобра 1476. године. Канонизован је за светитеља (Свети Стефан Слепи – прославља се 22. октобра по новом календару). За собом је оставио синове Ђурђа и Јована, као и ћерку Марију (Мару).[14]

Стефанова ћерка Марија удала се за Бонифација III маркиза од Монферата[15], који је потицао од италијанског огранка династије Палеолог. До овог брака дошло је 1485. године, посредовањем цара Светог Римског Царства, Фридриха III. Марија Бранковић и Бонифације III имали су синове Гуљелма (Вилијама) IX Палеолога маркиза од Монферата и Јована Ђорђа Палеолога, који је касније носио исту титулу.[16]

 

 

ПОРЕКЛО ЊЕГОВОГ ВЕЛИЧАНСТВА КРАЉА ФЕЛИПА VI

ОД СВЕТОГ КНЕЗА ЛАЗАРА

И ДЕСПОТА ЂУРЂА БРАНКОВИЋА

            У табели која следи, приказано је директно порекло Његовог Величанства краља Шпаније Фелипа VI, од Светог кнеза Лазара и деспота Ђурђа Бранковића. Овај низ непосредних предака води преко деспота Стефана Бранковића (Светог Стефана Слепог) и његове ћерке, Марије од Србије, удате за Бонифација III Палеолога, маркиза од Монферата.

Његово Величанство краљ Шпаније Фелипе VI директан је потомак српског кнеза Лазара у 21. колену, деспота Ђурђа Бранковића у 19, а деспота Стефана Бранковића у 18. генерацији. Појединости о низу предака краља Фелипа VI, почевши од маркиза Монферата Гуљелма IX Палеолога надаље, добро су познате у европској историографији.

Генерација Име и титула Напомена
I Кнез Лазар[17] Свети кнез Лазар[18]
II Мара Лазаревић[19]
III Деспот Ђурађ Бранковић[20] (Ђурађ Вуковић)
IV Деспот Стефан Бранковић[21] Свети Стефан Слепи[22] (Стефан Деспотовић)
V Марија од Србије маркиза од Монферата[23] Била је удата за Бонифација III Палеолога, маркиза од Монферата.
VI Гуљелмо IX Палеолог маркиз од Монферата[24] Вилијам IX (Guglielmo IX)
VII Маргарита маркиза од Монферата[25]
VIII Луиђи Гонзага кнез од Невера[26] (Ludovico Gonzaga – Nevers)
IX Карло Гонзага кнез од Мантове[27]
X Принцеза Ана Гонзага[28]
XI Принцеза Бенедикта Хенријета од Палатината[29]
XII Кнегиња Шарлота од Брунсвика Лунебурга[30]
XIII Кнез Франћеско III Д’Есте од Модене[31]
XIV Принцеза Марија Тереза Фелицитас Д’Есте[32]
XV Луиза Марија Аделаида де Бурбон кнегиња од Орлеана[33]
XVI Краљ Француске Луј Филип I[34]
XVII Принц Фердинанд Филип кнез од Орлеана[35]
XVIII Принц Филип кнез од Париза[36]
XIX Принцеза Луиза од Орлеана[37]
XX Принцеза Марија Мерцедес од Бурбона – Две Сицилије[38]
XXI Његово Величанство Краљ Шпаније Хуан Карлос[39]
XXII Његово Величанство Краљ Шпаније Фелипе VI[40]

 

***

Његово Величанство краљ Шпаније Фелипе VI, дакле, води директно порекло од значајних српских владара из периода 14. и 15. века. Неки од тих владара су у Српској православној цркви канонизовани као светитељи, а један од њих, (Свети) кнез Лазар, стекао је статус култне личности и националног хероја у српској традицији. Чак и данас, више од 600 година након своје смрти, кнез Лазар има огроман значај за српски народ и његов национални идентитет. Косовски бој, у ком је Лазар погинуо, имао је великог одјека и у другим европским земљама.

 

Сва права задржава аутор

© 2018 Aleksandar Bačko

 

 

[1] Константин Јиречек, Историја Срба, Прва књига до 1537. године (политичка историја), Београд 1952. (у даљем тексту: Јиречек 1), 250; Милош Благојевић, Србија у доба Немањића, од кнежевине до царства: 1168 – 1371, Хронике српске, књига прва, Београд 1989. (у даљем тексту: Благојевић), 216, 218 – 219; Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Београд 1991. (у даљем тексту: Родословне таблице), 111 – 112; Balkan 17, подаци са интернет презентације http://genealogy.euweb.cz/balkan/balkan17.html (у даљем тексту: Balkan 17).

[2] Благојевић, 222; Јиречек 1, 250, 320 – 322; Константин Јиречек, Историја Срба, Друга књига (културна историја), Београд 1978. (у даљем тексту: Јиречек 2), 321, 347 – 348; Родословне таблице, 112.

[3] Родословне таблице, 113; Јиречек 1, 321.

[4] Јиречек 1, 324.

[5] Родословне таблице, 111, 113; Јиречек 1, 324 – 326.

[6] Свети Кнез Лазар, Споменица о шестој стогодишњици Косовског боја 1389 – 1989, 1989. (у даљем тексту: Свети Кнез Лазар), 388, 397; Јустин Поповић, Житија светих, 1977. (у даљем тексту: Поповић), 191; Јиречек 1, 324 – 325; Родословне таблице, 113.

[7] Родословне таблице, 111; Јиречек 1, 321; Balkan 17.

[8] Родословне таблице, 111, 113, 122, 125 – 126; Јиречек 1, 353; Јиречек 2, 342, 349, 401; Balkan 16, подаци са интернет презентације http://genealogy.euweb.cz/balkan/balkan16.html (у даљем тексту: Balkan 16); Balkan 17.

[9] Јиречек 1, 354.

[10] Родословне таблице, 129; Јиречек 1, 369 – 370.

[11] Јиречек 1, 345, 384, 386; Balkan 16.

[12] Родословне таблице, 122 – 123, 130, 132; Јиречек 1, 365, 385 – 388; Јиречек 2, 375, 390; Balkan 16.

[13] Јиречек 1, 388, 407 – 408; Родословне таблице, 132.

[14] Родословне таблице, 131, 134; Јиречек 1, 408; Balkan 16; Поповић, 191 – 197.

[15] У појединој стручној литератури, Маријин супруг погрешно се наводи као Бонифације V.

[16] Benjamin Arbel, Intercultural Contacts in the Medieval Mediterranean, 2012. (у даљем тексту: Arbel), 237; Родословне таблице, 123, 132; Walter Haberstumpf, Dinastie Europee nel Mediterraneo orientale: i Monferrato e i Savoia nei secoli XII-XV, Scriptorium, 1995. (у даљем тексту: Haberstumpf), 65, 140 – 141; Claudio Anselmo, Agguati e assedi: il castello di Volpiano tra Piemonte ed Europa, Torino 2005. (у даљем тексту: Anselmo), 34 – 35; Giuseppe Aldo Di Ricaldone, Annali del Monferrato (951 – 1708), 1972. (у даљем тексту: Ricaldone), 1403; Balkan 16; Byzant 12, подаци са интернет презентације http://genealogy.euweb.cz/byzant/byzant12.html (у даљем тексту: Byzant 12); Јиречек 1, 408.

[17] Благојевић, 216, 218 – 219, 222; Јиречек 1, 250, 320 – 322, 324 – 326; Јиречек 2, 321, 347 – 348; Родословне таблице, 111 – 112; Balkan 17.

[18] Свети Кнез Лазар, 388, 397; Поповић, 191.

[19] Родословне таблице, 111, 122; Јиречек 1, 321; Јиречек 2, 282, 401; Balkan 16; Balkan 17.

[20] Јиречек 1, 321, 345, 353 – 354, 369 – 370, 384; Јиречек 2, 342, 349; Родословне таблице, 122, 125 – 126; Balkan 16.

[21] Родословне таблице, 122 – 123, 132, 134; Јиречек 1, 365, 385 – 388, 407 – 408; Balkan 16; Јиречек 2, 375, 390.

[22] Поповић, 191 – 197.

[23] Arbel, 237; Haberstumpf, 65, 140 – 141; Родословне таблице, 123, 132; Јиречек 1, 408; Balkan 16; Byzant 12.

[24] Anselmo, 34 – 35; Ricaldone, 1403; Родословне таблице, 123; Byzant 12.

[25] Toby Osborne, Dynasty and Diplomacy in the Court of Savoy: Political Culture and the Thirty Years’ War, Cambridge University Press, 2007, 29; Fasti della monarchia di Savoia, Torino 1845, 201; Byzant 12; Gonzaga 3, подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/gonzaga/gonzaga3.html (у даљем тексту: Gonzaga 3).

[26] Memorie dell’Accademia delle Scienze di Torino, 1879, 431; Sally Anne Hickson, Women, Art and Architectural Patronage in Renaissance Mantua: Matrons, Mystics and Monasteries, 2016; Rivista di storia, arte, archeologia per le province di Alessandria e Asti, 1892, 246; Gonzaga 3.

[27] Genealogie ascendante jusqu’au quatrieme degre inclusivement de tous les Rois et Princes de maisons souveraines de l’Europe actuellement vivans, Berlin MDCCLXVIII (у даљем тексту: Genealogie ascendante…), table 85; Cristina di Lorena, Lettere alla figlia Caterina de’ Medici Gonzaga duchessa di Mantova (1617-1629), a cura di Beatrice Biagioli, Elisabetta Stumpo, Firenze University Press, 2015, 267; Gonzaga 3.

[28] Katharine Dorothea Ewart Vernon, Italy from 1494 to 1790, University Press, 1909. (у даљем тексту: Ewart Vernon), 491; George L. Williams, Papal Genealogy, The Families and Descendants of the Popes, 1998, 66; Gonzaga 3; Wittelsbach 3, подаци са интернет презентације http://genealogy.euweb.cz/wittel/wittel3.html (у даљем тексту: Wittelsbach 3); Genealogie ascendante…, table 85.

[29] Debrett’s Peerage of the United Kingdom of Great Britain and Ireland, vol. I, London 1828, CXXIII; Guy Miege, The Present State of Great Britain and Ireland: In Three Parts, London 1715. (у даљем тексту: Miege), 230; Genealogie ascendante…, table 85; Wittelsbach 3; Welf 7, подаци са интернет презентације http://genealogy.euweb.cz/welf/welf7.html (у даљем тексту: Welf 7).

[30] Girolamo Tiraboschi, Storia della letteratura italiana del cav. abate Girolamo Tiraboschi, tomo VIII, parte I, Firenze MDCCCXII (у даљем тексту: Tiraboschi), 9; Welf 7; Welf 10, подаци са интернет презентације http://genealogy.euweb.cz/welf/welf10.html (у даљем тексту: Welf 10); Genealogie ascendante…, table 85; Miege, 230, (32).

[31] Lodovico Antonio Muratori, Delle antichita Estensi ed Italiane, Volume 4, Modena MDCCXL (у даљем тексту: Muratori), 708; Genealogie ascendante…, table 85; Tiraboschi, 9; Ewart Vernon, 441; Welf 7; Welf 10.

[32] Genealogie ascendante…, table 86; Muratori, 709; Welf 10; Capet 40, подаци са интернет презентације http://genealogy.euweb.cz/capet/capet40.html (у даљем тексту: Capet 40).

[33] Calendario e Notiziario di Corte per l’anno 1792, Napoli 1792. (у даљем тексту: Calendario e Notiziario), 65; Capet 40; Capet 43, подаци са интернет презентације http://genealogy.euweb.cz/capet/capet43.html (у даљем тексту: Capet 43).

[34] Benjamin Perley Poore, The Rise and Fall of Louis Philippe, Ex-king of the French, 1848. (у даљем тексту: Poore), 2; Calendario e Notiziario, 65; Olga S. Opfell, Royalty Who Wait: The 21 Heads of Formerly Regnant Houses of Europe, 2001. (у даљем тексту: Opfell), 22 – 23, 32; Capet 43; Capet 46, подаци са интернет презентације http://genealogy.euweb.cz/capet/capet46.html, (у даљем тексту: Capet 46).

[35] Poore, 135, 238 – 239; Capet 46; Opfell, 32.

[36] Almanach de Gotha: Annual Genealogical Reference, vol. 1, 2004. (у даљем тексту: Almanach de Gotha 2004/1), 91; Opfell, 22 – 23, 32; Capet 46.

[37] María José Rubio, Reinas de España: siglos XVIII-XXI: de María Luisa Gabriela de Saboya a Letizia Ortiz, 2009, 852; Almanach de Gotha 2004/1, 121; Annuaire de la noblesse de France, Paris 1936, 22; Capet 44, подаци са интернет презентације http://genealogy.euweb.cz/capet/capet44.html (у даљем тексту: Capet 44); Capet 46.

[38] Paul Preston, Juan Carlos I, El rey de un pueblo, 2012. (у даљем тексту: Preston); Almanach de Gotha 2004/1, 365; Capet 42, подаци са интернет презентације http://genealogy.euweb.cz/capet/capet42.html (у даљем тексту: Capet 42); Capet 44.

[39] Enrique Ávila López, Modern Spain, 2016. (у даљем тексту: López), 58, 80; Preston; Capet 42; Almanach de Gotha 2004/1, 365.

[40] López , 58, 80; Preston; Almanach de Gotha 2004/1, 1006; Capet 42.

ПОРЕКЛО ЊЕГОВОГ ВЕЛИЧАНСТВА КРАЉА ШПАНИЈЕ ФЕЛИПА VI ОД СВЕТОГ КНЕЗА ЛАЗАРА, ДЕСПОТА ЂУРЂА БРАНКОВИЋА И ДЕСПОТА СТЕФАНА БРАНКОВИЋА

Белешке о појединим породицама цинцарског порекла

Александар Бачко је објавио своју нову књигу, “Белешке о појединим породицама цинцарског порекла“. Ова монографија је публикована у електронском издању.

Уредник монографије је госпођа Љиљана Буза из Српско – цинцарског друштва „Луњина“ из Београда.

Књига “Белешке о појединим породицама цинцарског порекла “ има 141 страну.

Ова књига се може бесплатно преузети (у PDF формату), путем следећег линка:

Cincari – knjiga

 

Cincari - korice

Белешке о појединим породицама цинцарског порекла