Titles of Ugandan traditional rulers, royalty, chiefs, nobility and chivalry

Aleksandar Bačko has published his new book, “ Titles of Ugandan traditional rulers, royalty, chiefs, nobility and chivalry“.

This book is dedicated to His Majesty Rukirabasaija Agutamba Solomon Gafabusa Iguru I Omukama (King) of The Kingdom of Bunyoro-Kitara, Ruler of Hoima, Masindi, Kibaale, Buliisa, Kiryandongo, Kagadi and Kakumiro, etc. etc. etc.

Editor of this book is Reverend Father Deacon Hadži Nenad M. Jovanović.

“ Titles of Ugandan traditional rulers, royalty, chiefs, nobility and chivalry“ has 104 pages.

This book can be downloaded free (in PDF format), following this link:

titles-of-ugandan-traditional-rulers

 

titles-of-ugandan

 

 

 

Titles of Ugandan traditional rulers, royalty, chiefs, nobility and chivalry

FIFTH ANNIVERSARY OF THE ROYAL AND HASHEMITE ORDER OF THE PEARL

Dedicated to

His Majesty

Muedzul Lail Tan Kiram

Sultan of Sulu and North Borneo

Grand Sayyid of

The Royal and Hashemite Order of the Pearl etc.

 

His Majesty Muedzul-Lail Tan Kiram Sultan of Sulu and North Borneo

FIFTH ANNIVERSARY OF

THE ROYAL AND HASHEMITE ORDER OF THE PEARL

 

Five years ago, His Majesty Muedzul Lail Tan Kiram 35th Legitimate Sultan of Sulu and North Borneo decided, to use His sovereignty right of fons honorum, to create The Royal and Hashemite Order of the Pearl. This decision undoubtedly presented continuity of the ancient customs of the Royal Sultanate of Sulu.

 

During previous five years, The Royal and Hashemite Order of the Pearl (further: The Order) developed into significant international organization, based in Sulu. Members of Order’s six grades are citizens of various countries across the globe.

 

As any organization, during its past, The Order had some good, and some hard times. But, under wise leadership of its Grand Sayyid, all difficulties have been gradually overcome. Many tasks were done by The Order and for The Order, during previous five years.

 

Since its foundation, a significant number of Royalty, Nobility, Prelates and other distinguished persons became members of this Order.

 

Among distinguished members of The Order are: HRH Dom Duarte Pio Duke of Braganza Head of the Royal House of Portugal, HIRH Archduke Josef Karl von Habsburg, HRH Princess Margaret of Hohenberg, HRH Prince Vladimir Karageorgevich, HRH Princess Jelisaveta Karageorgevich, HRH Princess Brigitta Karageorgevich, HRH Princess Luciana Pallavicini Hassan, HM Omukama (King) Solomon Iguru I Babiito, HRH Prince Davit Bagrationi Mukhran Batonishvili Head of the Royal House of Georgia, HIH Prince Ermias Sahle Selassie, HRH Princess Mahera Hassan, HRH Prince Osman Rifat Ibrahim, HH Datu Cheong Ming Lam, HE Lech Wałęsa former Polish President and Nobel Prize Laureate, Hussin U. Amin Mayor of Jolo, Noble Dr. Pier Felice degli Uberti, Reverend Professor Noel Cox, Don Diego de Vargas-Machuca, Marquis of Vatolla, Marquis Don Maurizio Ferrante Gonzaga del Vodice di Vescovato, HE Datu Sadja Michael Y. Medvedev, Noble Stanislav Vladimirovich Dumin, Hon. Edsir Q. Tan Vice Mayor of Jolo, Colonel Romulo Quemado II, General Joriel Cenabre, as well as some others.

 

Sadly, some of our dear distinguished members passed away, during these five years. Among them was His Royal Highness Prince Alexander Pavlov Karageorgevich, Royal Companion of The Order, who passed away in 2016.

 

***

 

We hope, and we believe, that The Royal and Hashemite Order of the Pearl will be led successfully by its Grand Sayyid, His Majesty Muedzul Lail Tan Kiram Sultan of Sulu, and His descendants, for many years and centuries.

 

 

Aleksandar Bačko GCPS

Lord Registrar of

The Royal and Hashemite Order of the Pearl

 

FIFTH ANNIVERSARY OF THE ROYAL AND HASHEMITE ORDER OF THE PEARL

Обреновићи – књига

У електронској форми је објављена нова монографија „Обреновићи (Теодоровићи – Обреновићи) – изумрла српска династија“, чији су аутори Александар Бачко и часни отац ђакон Хаџи Ненад М. Јовановић.

Књига се бави настанком, развојем и нестанком династије Обреновић, даљим сродницима ове фамилије по мушкој и женској линији који не припадају племству, као и неутемељеним претензијама појединаца на име и титуле ове династије. Монографија је обима 108 страна.

Аутори су, вођени идејом легитимне монархије, ову књигу посветили Његовом Краљевском Височанству Принцу Престолонаследнику Александру II Карађорђевићу.

Уредник монографије „Обреновићи (Теодоровићи – Обреновићи) – изумрла српска династија“ је пречасни протонамесник отац Немања С. Мрђеновић, а аутор корица Катарина Бачко.

Монографију „Обреновићи (Теодоровићи – Обреновићи) – изумрла српска династија“ можете бесплатно преузети у PDF формату, путем следећег линка:

obrenovici-izumrla-dinastija

 

korice-konacna-verzija

Обреновићи – књига

Марјановићи, породица мајке кнеза Милоша – генетичко – генеалошко истраживање (текст из маја 2009. године)

Иако Марјановићи из Бруснице код Горњег Милановца (таковски крај) нису никада били племићка породица, они су блиско везани са историјом српских династија. Наиме, од ове породице је била Баба Вишња, мајка српског кнеза Милоша Обреновића.

 

Баба Вишња је рођена у Брусници. Први први муж јој је био Обрен Мартиновић, такође из Бруснице. Са њим је имала синове Јакова Обреновића и Милана Обреновића, као и ћерку Стану, која се удала за Саву Јашића из Добриње. Обренова и Вишњина деца, као што је тада махом био обичај, носила су презиме формирано по очевом личном имену – Обреновић. Вишњин први муж умро је око 1780. године, а она се удала за Теодора Михаиловића из Средње Добриње. Са њим је имала синове Милоша (рођеног 1780. године), Јована (1786) и Јеврема (1790). Њих тројица су се првобитно по оцу презивали Теодоровићи, али је касније Милош, због свог утицајног полубрата по мајци, Милана Обреновића, прихватио презиме Обреновић. Исто су потом учинила и његова браћа Јеврем и Јован. Они су били заснивачи српске династије Обреновић.[1]

 

Баба Вишња рођ. Маријановић, родоначелница династије Обреновић, сахрањена је у манастиру Враћевшници под шумадијском планином Рудник. Њен гроб са натписом се и данас тамо налази.[2]

 

Године 1821, 26. децембра, умро је Димитрије Урошевић, ујак господара Милана (Обреновића). По овом натпису на Урошевићевом надгробном споменику, може се закључити, да је он био брат Баба Вишње. То би, опет, упућивало на закључак, да је њено девојачко презиме било Урошевић. Ово секундарно презиме највероватније је формирано по личном имену Димитријевог и (највероватније) Вишњиног оца, који се, према томе, могао звати Урош (Марјановић).[3]

 

Вишња је потицала из брусничке фамилије Маријановић, која слави Светог апостола Тому. У Брусници је било 10 домаћинстава ове породице око 1950. године. Марјановићи (Маријановићи) су потомци Марјана (Маријана), који је из Врнчана прешао у Брусницу. Узрок његовог пресељења лежи у чињеници, да је у Врнчанима ставио маст у јело Турчину. То је било примећено, а Марјан је због тога морао бежати из Врнчана. Сматра се, да су Марјановићи и њихови сродници „давном старином… можда из Херцеговине“. Када је дошао у Брусницу, Маријан се настанио на тамошњем локалитету Врелу. То место је у време његовог досељавања у потпуности ненасељено и обрасло шумом. Морао је крчити, да би се населио. Марјановићи су у сродству по мушкој линији са фамилијама: Лучић у Брусници (1 домаћинство), Новковић, Јовановић, Радовановић, Алемпић, Петровић, Филиповић, Теодоровић и Адамовић у Врнчанима. Традиција, да су ове породице у сродству по мушкој линији са Нинковићима, Алемпијевићима и Сајићима (Спасојевићима) у Дићима у Качеру није утемељена, о чему ће даље бити више речи.[4]

 

У харачком тефтеру Бруснице из 1832. године се помињу два домаћинства породице Марјановић. На челу првог од њих стајао је Јован Марјановић, који је уједно био и једини његов мушки члан. У време писања овог тефтера је био 24 године стар, односно, рођен је око 1808. године. На челу другог домаћинства стајао је Марко Марјановић, тада стар 48 година (рођен око 1784. године). Са њим су живели, од мушких укућана, његов брат Вићентије (38 година) и син Маринко (22 године).[5]

 

Поменути Лучићи су били свештеничка породица. Код ове фамилије се чува ракијски казан господара Јована Обреновића. Са Маријановићима и Лучићима су били у сродству и изумрли Маријановићи – Бабовци у Брусници. Сматра се да су они били „од трећег брата“, али су, судећи по њиховом презимену, и они били потомци поменутог Маријана.[6]

 

Маријановићи у Горњем Милановцу су пореклом из Бруснице. Преци су им се доселили у периоду од краја Првог светског рата до средине 20. века. Славе Светог Тому, а око 1950. године их је било 5 домаћинстава у Горњем Милановцу.[7]

 

Сродници Марјановића, Новковићи (Новаковићи), представљају разгранат род у Врнчанима. Деле се на: Јовановиће (6 домаћинстава средином 20. века), Радовановиће (3 домаћинства), Алемпиће (1 дом), Петровиће (1 кућа), Филиповиће (9 кућа), Тодоровиће (1 домаћинство) и Адамовиће (1 кућа). Све ове сродне породице славе Светог апостола Тому. Предак ових Адамовића је отишао „на мираз“ у врнчанску породицу Адамовића, од којих је примио презиме. Према једном предању Новковића, у овај крај су се доселила четири брата: Маријан, који се настанио у Брусници, Нинко, који је отишао у Диће, док су Новко и Филип остали у Врнчанима. Део предања, који се односи на фамилију у Дићима, није тачан, барем не, када је у питању сродство по правој мушкој линији.[8]

 

У време писања харачког тефтера Врнчана из 1832. године, овај род се највероватније састојао од неколико домаћинстава. Једно од њих се може препознати у том тефтеру. На челу тог домаћинства стајао је Јован Новаковић, 58 година стар (дакле, рођен око 1774. године). Са њим су живели његови синови: Мелентије (22 године стар), Новко (15 година), Алексије (12 година) и Петар (8 година).[9]

 

Савићи у Зуцама под Авалом, у околини Београда, такође славе Светог апостола Тому. Преци су им се доселили у другој половини 19. века из Бруснице у Такову. Предак ове породице, који се доселио у Зуце, звао се Илија. Највероватније је био од тамошњег рода Маријановића – Лучића. Данас у Зуцама живе 2 домаћинства овог рода. Једно од њих је деведесетих година 20. века имало 2, а друго 5 чланова породице. Имају породични надимак Ере.[10]

 

Генетичким испитивањима добијен је хаплотип породице Марјановић из Бруснице, од које је била Баба Вишња, мајка кнеза Милоша Обреновића. Испитана су два члана ове породице, која имају међусобно идентичан хаплотип, наведен у следећој табели:

 

Презиме DYS 393 DYS 390 DYS 19 DYS 391 DYS 385 a DYS 385 b DYS 439 DYS 389 I DYS 392 DYS 389 II DYS 458 DYS 437 DYS 448 Y GATA H4 DYS 456 DYS 438 DYS 635
Марјановић 13 24 16 11 13 14 12 13 11 32 17 15 19 11 15 10 23

 

 

Предикцијом се долази до тога, да бруснички Марјановићи припадају хаплогрупи I2a. Ова хаплогрупа је најчешћа од свих, које се јављају међу Србима. Код других балканских народа је хаплогрупа I2a такође веома фреквентна. Међу неким од балканских популација, као што су на пример Хрвати или Бошњаци, она исто представља најбројнију групу. Хаплогрупа I2a је, по свему судећи, формирана на Балканском полуострву и махом се може везати за старобалканско становништво. О овој хаплогрупи биће више речи у посебном тексту.

 

Групу међусобно сродних породица у Дићима у Качеру, које такође славе Томиндан, као што је поменуто, предање Новковића сматра за сроднике по мушкој линији. У ту групу породица спадају: Сајићи (Спасојевићи), Нинковићи и Алемпијевићи у Дићима. Генетичка испитивања, међутим, показују да ове породице нису у сродству по паравој мушкој линији са Марјановићима, па самим тим ни са Новковићима. Сајићи из Дића не само што имају различит хаплотип од Марјановића, већ не припадају ни истој хаплогрупи. Предикована хаплогрупа Сајића је Ј2, а њихов хаплотип открива сродство са Годијељима (Пејановићима и другима), из истоименог места под Дурмитором, који такође славе Светог Тому.

 

Са друге стране, хаплотип Марјановића показује извесне сличности са хаплотипом Каљевића и Мишића из Струганика (разлика је код 3 од 17 маркера за по 1 алел), о чему ће бити бити писано другом приликом.

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Београд, мај 2009.

 

 

 

Напомена: овај текст је први пут био објављен на интернет презентацији „Serbian DNA“ (Српска ДНК).

 

https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2015/11/27/%d0%bf%d1%80%d0%b2%d0%b0-%d1%81%d1%80%d0%bf%d1%81%d0%ba%d0%b0-%d0%b8%d0%bd%d1%82%d0%b5%d1%80%d0%bd%d0%b5%d1%82-%d0%bf%d1%80%d0%b5%d0%b7%d0%b5%d0%bd%d1%82%d0%b0%d1%86%d0%b8%d1%98%d0%b0-%d0%bf%d0%be/

 

 

Извори

[1] Династије и владари јужнословенских народа, Интервју, специјално издање, бр. 12, Београд 16. јун 1989, 86, 90; Синиша Дилпарић, Вишња, родоначелник династије Обреновић, Зборник радова Народног музеја 22 – 23, Чачак 1992/93. (у даљем тексту: Дилпарић), 97 – 102.

[2] Дилпарић, 97 – 102.

[3] Дилпарић, 97 – 102.

[4] Миленко С. Филиповић, Таково, С.А.Н, Српски етнографски зборник 75, Насеља и порекло становништва 37, Београд 1960. (у даљем тексту: Филиповић, Таково), 215, 257; Мил. Т. Ракић, Качер антропогеографска проучавања, С.К.А, Српски етнографски зборник 6, Насеља српских земаља 3, Београд 1905, 837; Дилпарић, 97 – 102.

[5] Радош Љушић, Ана Самарџић, Рудничка нахија 1816 – 1839, документа књажевске канцеларије, Горњи Милановац 1995. (у даљем тексту: Љушић, Самарџић), 168.

[6] Филиповић, Таково, 257.

[7] Филиповић, Таково, 273, 281.

[8] Филиповић, Таково, 215.

[9] Љушић, Самарџић, 147.

[10] Риста Т. Николић, Околина Београда, С.К.А, Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља 2, Београд 1903, 1006; Миладин Николић Гија, Зуце село под Авалом, Библиотека «Хронике села» 44, Београд 1996, 23.

Марјановићи, породица мајке кнеза Милоша – генетичко – генеалошко истраживање (текст из маја 2009. године)

Из прошлости сентандрејских породица – књига

Монографија „Из прошлости сентандрејских породица“, чији је аутор Александар Бачко, публикована је у Београду 2009. године, као 3. књига у оквиру едиције „Зборник за српску етнографију и историју“.

 

Уредник монографије „Из прошлости сентандрејских породица“ је професор Димитрије Е. Стефановић.

 

Књига је обима 248 страна и садржи податке о прошлости сентандрејских породица и историјату града Сентандреје.

 

Александар Бачко је 2010. године за ову књигу добио награду „Миле Недељковић“, која се додељује за за најбоље дело из области савремене српске фолклористике (етнологије и антропологије, етномузикологије и усмене народне књижевности).

 

Цена књиге је 800 динара, плус поштански трошкови.

 

Књигу „Из прошлости сентандрејских породица“ можете наручити од аутора Александра Бачка, путем електронске поште istrazivanjeporekla@yahoo.com

Sentandreja

 

Nagrada Mile Nedeljkovic

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Из прошлости сентандрејских породица – књига

О везама Бесарабијске области Руске Империје са Србијом током 19. века

Посвећено Њеном Императорском Величанству

Великој Кнегињи Марији Владимировној од Русије

Поглавару Руског Царског Дома и de jure Царици Сверуској

БЕСАРАБИЈА

Бесарабија је област, која је лоцирана између: Прута, Дњестра и доњег Дунава. Главно место Бесарабије је Кишињев. У питању је област низија и ниских побрђа, погодна за пољопривреду. Бесарабија је добила име по средњовековном влашком војводи, Басарабу I, или по истоименој династији коју је основао. Он је владао Влашком у периоду од око 1310, до 1352. године. Током средњевековног периода и касније, Бесарабија је улазила у састав различитих држава.1

Бесарабијска Област формирана је као административна јединица на територији Бесарабије, непосредно након њеног увођења у састав Руске Империје. Њено успостављање се одиграло у складу са одредбама Букурешког мира, 28. маја 1812. године. Пре тога је Бесарабија била под турском окупацијом. Под тим називом, Бесарабијска Област постојала је све до 1873. године, када је била трансформисана у Бесарабијску Губернију.2

Хотин је један од већих градова у Бесарабији. Управо је то насеље био најважнији град за српске емигранте у Русији, у првој половини 19. века. Хотин је лоциран на реци Дњестар, у северном делу Бесарабије. У питању је град са бурном прошлошћу. Више пута се он налазио на попришту бојева између хришћанских и исламских војски. Код Хотина се, на пример, одиграла значајна битка између пољских и турских трупа, 1621. године. Српски хусарски пук посебно се истакао у бици, која се одиграла код Хотина 1739. године.3

Кишињев је главни и највећи град Бесарабијске области. Смештен је у средишњем делу Бесарабије. У овом граду такође је било српских емиграната у првој половини 19. века, али у знатно мањем броју, него у Хотину.4

Russian_Bessarabia,_1883

 

О МИГРАЦИЈИ СРБА У БЕСАРАБИЈУ

НАКОН ПРОПАСТИ ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА

Након пропасти Првог српског устанка, у јесен 1813. године, велики број избеглица прешао је на територију тадашње Хабзбуршке Монархије. Међу њима је био и знатан број војвода и других истакнутих личности, па и сам вожд Карађорђе Петровић са својом породицом.5

Неке од ових избеглица задржале су се ту, често на простору који је касније заузимала Српска Војводина (на пример, у Новом Саду), док су други 1814. године продужили даље, углавном у Руску Империју (у Бесарабијску Област).6

Карађорђе је одмах по преласку на територију Хабзбуршке Монархије, још док је био у Земуну, изјавио „да намерава у Русију“. О овоме сведочи писмо генерала Зигентала, које је упутио грофу Белгарду у Петроварадин, 5. октобра 1813. године.7

У време док је боравио у Фенеку у Срему, тачније 10. децембра 1813. године, Карађорђе Петровић је упутио архимандрита Сприридона Филиповића, руског представника у Србији, код руског цара Александра I, који се тада налазио у главном војном логору на Рајни. По Филиповићу је Карађорђе послао цару молбу, да се српским устаничким вођама дозволи исељење у Русију. Међутим, бечки двор је управо тада обавестио српске старешине, да ће бити упућени у Штајерску.8

Карађорђе је 3. јануара 1814. године послао свог другог изасланика, Максима Јакшића, у главни руски војни логор, са молбом цару Александру I Романову, да прими под своју власт српске старешине и народ и да им дозволи, да се населе у Русију.9

На ове Карађорђеве молбе је позитивно одговорено. Руске власти су у јулу 1814. године, преко грофа Штакелберга, свог дипломате у Бечу, послале пасоше српским старешинама. Током августа исте године, био им је упућен и новац за путне трошкове. Карађорђе и други српски емигранти су 17. септембра 1814. године кренуле на пут у Руску Империју.10

Српске избеглице стигле су у Хотин у Бесарабији 26. октобра 1814. године. Међу њима је, поред Карађорђа, чланова његове породице и многих српских војвода са фамилијама, био и знатан број српског становништва. Досељеници су добили „од руског цара пристојно издржање“.11

ДИНАСТИЧКЕ ВЕЗЕ

Током 19. века су забележене везе између српских династија и високог племства Бесарабијске Области Руске Империје. У питању су биле како женидбено – удадбене везе, тако и пресељавања појединих чланова ових династија.

Карађорђевић – О династији Карађорђевић је написан велики број монографија и текстова, тако да њихов опсежнији преглед знатно превазилази оквире овог рада. На овом месту биће изнети само основни подаци о Карађорђу Петровићу и његовој породици, у првом реду они, који се тичу одласка из Србије, након пропасти Првог српског устанка, 1813. године.

Ђорђе Петровић, син Петра (Петронија) и Марице, родио се у Вишевцу код Раче Крагујевачке, око 1768. године. Из Вишевца су се прво преселили у недалеке Жабаре, а потом у Баничину. Његови родитељи били су слабог материјалног стања. Карађорђева породица је, како показују досадашња истраживања, из Зетске долине прво прешла у област Бихор код Бијелог Поља, а затим, преко призренског краја, у Шумадију.12

Ђорђе је прво ступио у службу код Турчина Фазлибаше, па је касније прешао у Загорицу. Тамо се оженио са Јеленом, која је родом била из Маслошева. Због убиства турског насилника, Ђорђе је са породицом пребегао у Срем.13

Касније се вратио у централну Србију као хајдук. Убрзо потом, Хабзбуршка Монархија заратила је са Отоманском Империјом, тако да је Карађорђе (Црни Ђорђе), како су га у међувремену прозвали, приступио Михаљевићевом фрајкору, односно добровољачким трупама у Аустријско – Турском рату 1788 – 1791. године. После завршетка тог рата, остао је у Шумадији и постао буљукбаша.14

Када су дахије дошле на власт, Карађорђе је поново почео четовати. Године 1804, 14. фебруара, у Орашцу је био изабран за вођу, односно вожда, Првог српског устанка. На челу устанка остао је све до његовог краја.15

Одмах по избијању Првог српског устанка, Карађорђе је ослободио: Крагујевац, Јагодину и Пожаревац. Наредне године учествовао је у ослобођењу Смедерева, док је 1806. ослободио Београд. Проглашен је за наследног поглавара Србије 1808. године.16

После пропасти Првог српског устанка, 1813. године, вожд Карађорђе Петровић, заједно са својом породицом, прво је емигрирао у Хабзбуршку монархију, односно у Земун. Тачан датум његовог преласка је 3. октобар 1813. године. Из Земуна је убрзо прешао у Варадин, а потом у Грац. Ту се није дуго задржао, тако да је већ током јесени 1814. године кренуо у Руску Империју. Ту се, заједно са породицом настанио 26. октобра 1814. године, у Хотину, у Бесарабијској Области. Руске власти су му доделиле кућу у том граду, као и годишња примања у износу од 1000 дуката. Иначе, Карађорђе је био витез руског Императорског Ордена Свете Ане.17

Карађорђе је током 1816. године дуже време боравио у Санкт-Петербургу (Петрограду), где је посетио цара Александра I Романова. По повратку у Хотин, придружио се грчкој организацији Хетерија, чији је главни циљ био заједнички устанак Грка, Срба и Бугара против турске власти и стварање заједничке балканске државе, по угледу на Византију.18

Хетерија је изабрала Карађорђа за вођу тог устанка, па се он 13. јула 1817. године тајно вратио у Србију. Његова породица је тада остала у Хотину. Убрзо по повратку у Србију, 25/26. јула 1817. године, вожд Карађорђе Петровић био убијен у Радовањском Лугу, у смедеревском крају.19

Карађорђева породица је дуже време остала у Хотину. Његов син, каснији српски кнез Александар Карађорђевић (владао 1842 – 1858. године), у том бесарабијском граду учио школу, под патронажом руског цара. У истом месту се, током 1830. године, венчао са Персидом Ненадовић, ћерком Јеврема Ненадовића. Александар се са породицом вратио у Србију 1839. године.20

Александар Карађорђевић и његова супруга Персида имали су више деце, међу којима су били Петар, будући краљ (рођен 29. јула 1844. у Београду) и Арсен Карађорђевић, будући кнез (рођен 4. априла 1859. године у Темишвару). Петар Карађорђевић је родоначелник савремене краљевске, а Арсен Карађорђевић савремене кнежевске лозе ове династије.21

Алекса Карађорђевић, Карађорђев син, био је рођен у Тополи, око 1801. године. Постао је гардијски поручник у руској војсци. Венчао се са Маријом Тронкин, ћерком Николаја Тронкина (Тронхина, Троншена), бившег руског царског дворјанског (племићког) маршала, који је био и лекар. Живели су у Скиљену у Бесарабији. Имали су само једно дете, сина Ђорђа Карађорђевића. Непосредно након његовог рођења, Марија је преминула. Алекса Карађорђевић је умро у Кишињеву, крајем 1830. године.22

Ђорђе Карађорђевић, син Алексе Карађорђевића и његове супруге Марије, родио се у насељу Скиљен у Бесарабији, 1827. године. Школовао се у Пашком корупсу у Санкт-Петербургу (Петрограду). Био је официр у руској војсци, тачније у Преображенском пуку. У каснијем периоду, постао је ађутант кнеза Александра Карађорђевића (свог стрица). Венчао се 28. априла 1856. године са Саром (Сарком), ћерком мајора Мише Анастасијевића. Њих двоје су имали синове Алексу (рођен 1858) и Божидара Карађорђевића (родио се 1861. године). Ђорђе је умро 14. августа 1884. године, у Гаштану (Бадгаштајну).23

Катарџи

Мајка кнеза, каснијег краља Милана Обреновића била је Марија Обреновић, рођена Катарџи. Она је била ћерка великог логотета Молдавије Константина Катарџија и његове супруге, Есмералде рођене Балша (живела је 1811 – 1886. године). Марија се удала за Милоша, сина Јеврема Обреновића (Шабац, 13. новембар 1829 – Београд, 8. новембар 1861). Њен рођени брат, Ђорђе Катарџи, касније је постао генерал у српској војсци. Марија Обреновић рођена Катарџи умрла је 16. јуна 1879. године.24

Кешко

Краљица Наталија Обреновић (1859 – 1941) рођена је у фамилији Кешко. Ова породица имала је знатне поседе у Бесарабији. Сматра се, да је породица Кешко румунског, односно молдавског порекла. Отац краљице Наталије био је руски пуковник и велепоседник, Петар Иванович Кешко. Краљичина мајка била је Пулхерија рођена Струдза, ћерка Николаја Струдзе (1831 – 1874).25

Наталија је имала брата Ивана Кешка и сестре Марију (Маријету) и Катарину (удату Гика). Поменуте сестре живеле су једно време у Београду. Наталије Кешко је одрасла је у Одеси и сматрала се Рускињом.26

Године 1875, Наталија Кешко удала се за кнеза, каснијег краља Србије, Милана Обреновића. Са њим је имала сина Александра Обреновића, који је био краљ Србије у периоду 1889 – 1903. године.27

ПРЕГЛЕД СРПСКИХ ПОРОДИЦА

КОЈЕ СУ ЕМИГРИРАЛЕ

У БЕСАРАБИЈУ

На овом месту биће презентован преглед појединих српских фамилија, које су у периоду након слома Првог српског устанка избегле из Србије и других српских предела, у Бесарабијску Област Руске Империје. Иако овај преглед није потпун, сматрамо, да ће он у извесној мери представљати допринос изучавању наведене проблематике.

Арсенијевић – Лазар Арсенијевић, звани Баталака, води порекло из Буковика код Аранђеловца, око 1793. године. Његови преци по мушкој линији имали су старије презиме Поповић, како се наводи, „зато што је у његову роду било 17 попова, узастопце један за другим“. Лазар је био син Арсенија, по чијем личном имену је несумњиво и носио презиме. Арсеније је, у време Кочине крајине, заједно са својом браћом (ћурчијом Радивојем, буковичким протом Танасијем и Сретеном) и другим члановима породице, прешао у Врдник у Срему. Због епидемије се већи део породице вратио натраг, а Арсеније је остао у Врднику. Бавио се трговином и абаџијским занатом. Касније се преселио у Ириг, а потом у Земун, где је са својом супругом Ђурђијом добио синове Тодора и Лазара.28

Када је Лазар имао 3 године, његов отац Арсеније погинуо је у Земуну несрећним случајем. После завршене основне школе у том граду, Лазар је почео учити абаџијски занат. После нуеспешних покушаја да изучи тај и терзјски занат, прешао је код брата, Тодора, који је тада живео у Београду.29

Прво се учио за свештеника код београдског проте Вукашиновића. Касније је Лазар постао ученик Доситеја Обрадовића, у Великој школи у Београду, у периоду 1808 – 1813. године. Лазар је после пропасти Првог српског устанка прешао из Србије прво у Нови Сад (тада у саставу Хабзбуршке Монархије), а убрзо потом у Русију, тачније у Бесарабију. Тамо је живео више од десет година, у Хотину и Кишињеву. Издржавао се од подучавња деце имућних српских емиграната. У Бесарабији, у селу Мамалиге (које је држао Јеврем Ненадовић) венчао се са Станом, којој је тетка била Јованка Ненадовић рођена Миловановић, ћерка Младена Миловановића. Године 1827, Лазар се вратио у Србију, где је ступио у државну службу. Био је, између осталог: државни саветник, капућехаја (српски представник у Цариграду), као и министар просвете и правде. Умро је у Београду, у својој кући на Теразијама, 15. (27) јануара 1869. године. Остао је упамћен и као писац књига „Историја Српског устанка“ и „Живот и прикљученија Карађорђа“.30

Бојанић – Теодор – Тоша Бојанић, барјактар попа Луке Лазаревића, рођен је у Херцеговини. После пропасти Првог српског устанка пребегао је (преко Хабзбуршке Монархије) у Русију, тачније у Бесарабију. Био је ожењен са Саром, ћерком вожда Карађорђа Петровића. Она се удала за Бојанића након смрти свог првог супруга, војводе Николе Карамарковића, који је умро у Хотину 1816, или 1817. године (видети и опис породице Карамарковић). Тоша и Сара имали су децу: потпоручника Ђорђа Бојанића, Јелку (удату Богатинчевић), Надежду (удату Радојичић) и Стану (удату Стојадиновић). Тоша је у Русији био до 1830. године, када се вратио у Србију. Умро је 1848. године.31

Вулићевић – Око 1773. године се у Азањи, недалеко од Смедерева родио Вујица Вулићевић. Он је постао војвода после смрти свога брата, војводе Ђуше Вулићевића (у октобру 1805. године).32

Војвода Вујица Вулићевић је после слома Првог српског устанка избегао из земље заједно са Карађорђем. Неко време је провео на простору Хабзуршке монархије, а потом је, заједно са вождом, прешао у Бесарабију. Ту се, међутим, није дуго задржао, већ се вратио у Србију.33

Када је у Такову, под вођством кнеза Милоша Обреновића, на Цвети, 12. (23) априла 1815. године, избио Други српски устанак, Вујица Вулићевић се одмах придружио устаницима. Остао је упамћен превенствено по томе, што је, по налогу кнеза Милоша, дао да се на спавању убије вожд Карађорђе Петровић у Радовањском Лугу, 12/13. јула 1817. године. Вујица је умро 11. марта 1828. године.34

Герман – Браћа Герман, Ђорђе и Михаило, била су родом из Разлога у Македонији. По месту порекла су носила секундарно презиме Разлоглија, док су презиме Теодоровић свакако носили по очевом личном имену. За Михаила Германа је забележено, да је родом био из Бањице. Публикована су и мишљења појединих аутора, да су Германи пореклом из „Мегарева“ (Магарева код Битоља). Сматрани су за Грке. Германи су по занимању били трговци и банкари.35

У Београду су браћа Герман живела у Бранковој улици. Кућа им се налазила „преко од куће г. Андоновића“. Имали су лепу и велику башту, „по којој се шетало“. За ту башту је почетком 20. века забележено: „то је данашња Ботаничка башта“.36

Уживали су велико поверење кнеза Милоша Обреновића. Михаило Герман је 1829. године, у време склапања Једренског мира, имао важну улогу у успостављању веза Србије са Русијом, преко руских конзулата у Јашију и Букурешту. Михаило је обављао дужност агента кнеза Милоша. Боравио је у Бесарабији по Милошевом налогу, да би пратио деловање тамошње српске емиграције.37

Кнез Милош Обреновић је једном од чланова породице Герман, Јовану, био наменио место председника Трговачког суда у Београду. То место је, међутим, добио Цветко Рајовић. Јован Љ. Герман био је начелник Полиције вароши Београда током 1838. или 1839. године. Имао је чин потпуковника, а био је и „књажев кавалир“ (витез). За њега је забележено, да је био рођен 1782. године и да је по занимању био банкар. Године 1842. постао је „књажев благајник“. Јован Герман је умро током 1854. године у Београду.38

Глигоријевић – Продан Глигоријевић рођен је у сјеничком крају. Пошто је ишао у хаџилук на Христов гроб у Јерусалиму, прозван је Хаџи – Продан. Године 1806. постао је војвода у једној од кнежина Старог Влаха, која се тада звала „Даић – Кол“. Када је пропао Први српски устанак, Глигоријевић се, по савету кнеза Милоша Обреновића, предао Турцима.39

Године 1814, Хаџи – Продан Глигоријевић стао је на чело новог српског устанка против Турака, који је избио у Пожешкој нахији. Касније се тај устанак проширио и на подручје  Крагујевачке и Јагодинске нахије, а по Глигоријевићу је постао познат, као Хаџи – Проданова буна. Овај устанак су, међутим, Турци угушили уз помоћ кнеза Милоша Обреновића.40

Хаџи – Продан Глигоријевић је, након пропасти устанка на чијем челу је био, пребегао у Хабзбуршку Монархију. Био је затворен у Мохачу, током 1816. године. По ослобађању је дошао у Хотин. Хаџи – Продан је умро у Бесарабији, око 1825. године.41

Димитријевић – видети: Ђурић.

Добрњац – Петар Тодоровић Добрњац рођен је у селу Добрња, код Петровца на Млави (Пожаревачка Нахија), око 1771. године. Он је био истакнути војвода из времена Првог српског устанка. У младости је једно време био хајдук, а потом се бавио трговином. Године 1804, био је буљубаша под командом војводе Миленка Стојковића. Учествовао је у боју на Иванковцу, 1805. године, због чега се прославио, па га је Совјет прогласио бимбашом и војводом. Истакао се у одбрани Делиграда 1806. године, због чега је „дошао у ред првих старешина у земљи“. Од 1810. године био је кладовски војвода.42

Добрњац је био прогнан из Србије 1811. године, а од 1812. је живео у Руској Империји, у Кишињеву. У Русији му је била додељена пензија од 300 дуката. Бавио се и трговином, као и закупљивањем спахијских имања. Умро је у Јашију, 6. октобра 1828. године. Сахрањен је код цркве Светог Спиридона у том граду.43

Између осталих докумената, Петар Добрњац који борави у Бесарабији, помиње се у једном писму кнеза Милоша Обреновића генералу Шнелеру из Темишвара, које датира од 13. новембра 1824. године: „…Peter Dobrinatz, der sich dermalen in Bessarabien befindet…“.44

Петрова два сина била су на школовању у кадетском корпусу у Санкт-Петербургу (Петрограду). Обојица су умрла током школовања. Ћерка Петра Добрњца, Љубинка, удала се у Хотину за Кузмана Лазаревића, сина војводе попа Луке Лазаревића. Са Кузманом је она имала једног сина. Љубинка се са својом породицом вратила у Србију и настанила се у Београду.45

У Пожаревцу и другим местима било је, у периоду између два светска рата, потомака породице Добрњац. Крсна слава пожаревачких Добрњаца је Свети Лука. Двадесетих година 20. века била су их 2 домаћинства у том граду. Пореклом су из Добрња, „одакле су њихови преци, славне војводе из Првог устанка, Петар и Стеван Добрњац“. У Пожаревцу се, у првој половини 19. века, населио „њихов потомак“ Арса Добрњац. Он је био трговац, а исто занимање су имали и његови синови. Неколико Арсиних унука били су чиновници, који су се раселили по другим градовима, „а унуке (су биле) разудате већином по другим варошима“.46

Ђурђевић – видети Јанковић.

Ђурић – Јанићије Ђурић био је родом из Страгара у Шумадији. У документима и литератури помиње се и под презименом Димитријевић. После војних активности у почетку Првог српског устанка, постао је  први секретар вожда Карађорђа Петровића. Када је 1813. године пропао устанак, пребегао је прво у Хабзбуршку Монархију, а затим у Русију. У Бесарабију (Хотин) дошао је пет дана пре Карађорђа, у септембру 1814. године. Заједно са њим дошао је у Хотин тада и вождов лични писар, Панта Радовановић. Јанићије Ђурић – Димитријевић је био витез руског императорског Ордена Свете Ане.47

Живковић – Сачувано је писмо Јована Живковића, које је из Смедерева упутио кнезу Милошу Обреновићу, 15. априла 1835. године. У том писму се наводи: „Кад су године 1827. сви Србљи находећи се онда у Русији или Бесарабији на мили позив Ваше Светости у предрагу очевину своју повратили се били, онда сам се и ја веселим срцем презревши и тамошње отлично званије моје и сва с овим скопчана преимуштетства и блага с нејаким трима кћерима и болном супругом мојом повратио био, дан и ноћ трудећи се како бих корицу хлеба заслужио, да ми сирочад моја од глади не скапа. Време и крепчија у мени снага дозвољавала ми је само до данас сваку невољу и најтежи посао поднети, зато и нисам до сада ни Вашој Светлости нити другоме кому са прозбом мојом досађивао. Но сада ме силе изневерише, крепост изнемогла и изгубивши скоро вид лишавам се средства што год зарадити моћи, а седам невиних душа пиштајући о мом врату висе. Овако плачевним стањем утесњен куда знам прибећи но под шчедро крило покровитељства светљејшег нашега Књаза“.48

Јанковић – Родоначелник Јанковића, Јанко Ђурђевић, родио се у селу Коњска (данас Михајловац). Био је један од истакнутих учесника Првог српског устанка и саветник у Смедеревској нахији, у периоду 1805 – 1813. године. Јанко је био и „члан Великог суда народног“. Након пропасти устанка, емигрирао је преко Дунава и потом отишао у Русију. Настанио се у Бесарабијској Области, у Хотину. Ту је и умро, током 1828. године. Имао је сина Пауна, који је по његовом личном имену добио презиме Јанковић. Паун се школовао у Русији. Он се, на позив кнеза Милоша Обреновића вратио у Србију, где је добио службу у његовој канцеларији.49

Јовановић – Године 1835, 16. фебруара, Радисав Јовановић из Јагодине упутио је писмо кнезу Милошу Обреновићу: „Молим Ваше Сијателство всемилостивјејши Господар. Ја долепотписати дошавши из Безсарабије(!) 1824. године 30. октомрија до у Јагодину и потрошио се са свим докле сам дошао под Ваш скут у варош Јагодину, са седморо деце, а немам никакво живленије нити сам имао никакве њиве, а сада веће три године окрчио сам једну њиву четири дана орања и саде немам са чим поорати, да би како заранио моју ситну децу, но молим Ваше Сијатељство и љубим скут и руку, учините милост Божију да им(!) дате једне волове, да радим, да бих како изранио моју ситну дечицу“.50

Јоргаћ капетан – видети Чучук – Стана.

Карамарковић – Никола Карамарковић је био рођен у селу Луњевице у области Таково (код данашњег Горњег Милановца). За време Првог српског устанка, био је војвода Рујанске кнежине у Ужичкој нахији. Након пропасти устанка, пребегао је преко Хабзбуршке Монархије у Бесарабију. Никола се венчао са Саром (Сарком), ћерком вожда Карађорђа Петровића. Са њом је имао ћерку јединицу, која се звала Катица (Катарина). Она се удала за Константина Дуку Пешику из Београда, са ким је имала потомство. Никола је умро у Хотину, 6. фебруара 1817. године. После његове смрти, Сара се удала за барјактара Теодора – Тошу Бојанића, са ким је такође имала потомство (видети и опис породице Бојанић).51

Крнар – видети опис породице Наумовић.

Лазаревић – Један од чувених војвода из времена Првог српског устанка, поп Лука Лазаревић, родио се у Свилеуви, око 1774. године. Отац му је био Тодор, а мајка Јевросима. Као дете је био послат у Срем, где је „учио књигу три и по године“. По повратку у родни крај, оженио се. За свештеника га је рукоположио 1796. године ваљевски митрополит Данило и поставио га је за пароха у селима Љутици и Коцељеву. Након седам година умрла му је супруга, са којом је имао синове Михаила и Кузмана.52

Лазаревић је рано приступио Карађорђевој војсци у Првом српском устанку. На народном збору је био изабран за шабачког војводу и потврђен од стране вожда Карађорђа Петровића. Због тога је Лука морао бити распопљен, што је и учињено на самом том збору. Велику славу је Лазаревић стекао у бојевима током устанка. У том периоду се по други пут оженио – супруга му је тада постала Драгојла из Јадра.53

Лука Лазаревић је 1813. године емигрирао у Срем, који је тада био у саставу Хабзбуршке Монархије. Првобитно је био у карантину код манастира Фенек, затим у Голубинцима, а потом у Петроварадину. Из тог места је одведен у Јуденбург у Штајерској. У Хотин у Бесарабији прешао је заједно са још неким од вођа Првог српског устанка. Од руске владе је добијао 300 дуката на годишњем нивоу. Бавио се трговином и узимао поједине спахилуке у закуп. У Руској Империји је Лазаревић остао до 1832. године. Када се вратио у Србију, настанио се у Шапцу. Кнез Милош Обреновић га је поставио за члана тамошњег Магистрата. Године 1842, Лазаревић је постао члан Државног савета, али је убрзо „због старости и рана“ био пензионисан. Умро је у Шапцу, 29. априла 1852. године.54

Ламбровић – Београдски митрополит у време пре и током Првог српског устанка (1801 – 1813. године), Леонтије Ламбровић, био је грчког порекла. Био је рођен у Једрену („Дринопољу“). У почетку устанка, био је савезник дахија, а у непријатељству са српским вождом Карађорђем Петровићем.55

Како се може видети из једног документа, насталог у Земуну 28. јануара 1809. године, „у Београду се има састати духовна конзисторија, али да је из ње искључен београдски епископ (митрополит Леонтије Ламбровић – А.Б.) и да ваљевски прота Јаков (заправо прота Матија Ненадовић – А.Б.) треба да јој председава“.56

После пропасти устанка, 1813. године, митрополит Лаврентије прешао је прво у Хабзбуршку Монархију, тачније у Земун. У тамошњем контумацу (карантину) помиње се 3. октобра 1813. године, заједно са вождом Карађорђем, руским колешким саветником Недобом и архимандритом Стефаном Филиповићем. Митрополит је потом емигрирао у Руску Империју. Настанио се у Кишињеву, у Бесарабији. Указом од 5. априла 1829. године, руски цар Николај I Романов дао је Ламбровићу „хиљаду десетина земље у Бесарабији“. Митрополит Леонтије је умро у Кишињеву, 1822. године.57

Вреди поменути, да је по Србији у првој половини 19. века било још Ламбровића, који су били цинцарског, односно грчког порекла. Они су живели у: Београду, Ваљеву, Смедереву и другим местима. Били су пореклом из различитих насеља у северној Грчкој и Македонији. По свему судећи, неки од ових Ламбровића нису били у међусобном сродству са другим својим презимењацима.58

Миловановић – Господар Младен Миловановић био је рођен у Ботуњи код Крагујевца, око 1760. године. У почетку је био трговац. Он је био истакнути војвода у време Првог српског устанка, Каваљер Руског Императорског Ордена Свете Ане II реда. Био је члан, а касније и председник Правитељствујушчег совјета. Миловановић је обављао и дужност војног попечитеља.59

Након пропасти Првог српског устанка, Младен је прешао прво у Сремске Карловце, а потом у јануару 1814. године Брук на Мури. Одатле се током 1814. године преселио у Хотин у Бесарабији. У Русији је добио годишњу пензију од 3000 рубаља. Ту је остао до 1821. године, када се вратио у Србију. Живео је једно време код кнеза Милоша Обреновића, у конаку у Крагујевцу. Младен је убијен априла 1823. године на Златибору (на Очкој Гори), од стране људи војводе Јована Мићића, вероватно по налогу кнеза Милоша Обреновића.60

О преласку Младена Миловановића из Русије (Бесарабије), преко Баната у Кнежевину Србију, очувано је неколико докумената из периода 1821 – 1823. године. Први од њих је писмо, настало 27. новембра 1821. године „кнезу Јоксиму Милосављевићу, да ће Младен Миловановић, бивши старешина србски у време Карађорђево, прећи из Беле Цркве у нашу страну, на којега он добар позор даде, и када овамо пређе, или ако буде прешао, по Живку Шушњару и јешче једном момку, да га тајно овамо пошаље, тако да се нигде не свраћају, нити с ким какова разговора да имају до Крагоевца“.61

У другом документу, насталом 1. децембра 1821. године, наводи се, да је „писато господину Ненадовићу… и јављено му, да је Младен Миловановић, бивши старешина у време владенија почившега Господара Георгија Петровића, у прошедши понедеоник прешао у нашу страну“.62

Године 1821, 18. децембра, у документу заведеном под редним бројем 1820, „писато је и обзнанито Господару Јовану у Брусницу, да је Господар Младен Миловановић данас приспео овде“.63

Највероватније се на ћерку господара Младена Миловановића (Јованку) односи и следећи документ о досељавању из Бесарабије у Србију, који је настао 13. септембра 1823. године: „Одговорено Марку Георгијевићу, базрђан – баши у Београду, на два писмена његова, од 8. и 10. т(екућег) м(есеца)… Младеновица с сином својим нека пређе у Србију, а другим Србима, дошавшим из Бесарабије, да јави, да не прелазе донде, док се не јаве Господару писмено, које је и по граници објављено“.64

У документу уведеном у деловодни протокол под редним бројем 1744, 13. септембра 1823. године наводи се, да је „писано Јованки Младено – Миловановићевој у Земуну, да слободно пређе у Сербију, гди може пребивати гди хоће, но само с фамилијом својом да пређе, стране да не води са собом“.65

Младен Миловановић је са својом првом супругом Босиљком, која је умрла 1809. године, имао поменуту ћерку јединицу Јованку (Јоку). Младенова ћерка је била рођена око 1793. године. Јованка се 1810. године удала за Јеврема, сина војводе Јакова Ненадовића. Са њим је имала деветоро деце – четири сина и пет ћерки. Међу њиховом децом је била и Персида Ненадовић, која се удала за кнеза Александра Карађорђевића и постала преткиња целокупне данашње династије Карађорђевић. Са својом другом супругом, Иваном, Младен Миловановић није имао деце.66

Братанац војводе Младена Миловановића био је војвода Јовица Миловановић. Школовао се у Великој школи у Београду, код учитеља Ивана Југовића. Јовица је за време Првог српског устанка, тачније од 1809. године, био војвода београдске посаде. Венчао се са Полексијом, ћерком вожда Карађорђа Петровића. У једном периоду, Јовица Миловановић је такође боравио у Бесарабији.67

Није могуће са сигурношћу утврдити, да ли је поменути Младенов синовац Јовица био идентичан са Јовицом Миловановићем, који се 1831. године, заједно са својом ужом фамилијом, вратио из Русије у Кнежевину Србију. Са Јовицом су се тада вратиле: ћерке Марија, Јелисавета и Надежда, као и „Стојана Јовичина ташта“. Уколико је у питању исти Јовица Миловановић, он се женио два пута.68

Године 1834, 7. јануара, Јовица Миловановић је из Смедерева упутио писмо кнезу Милошу Обреновићу. У њему Миловановић наводи: „Принужден јесам пред Ваше Сијателство коленоприклоненијем приступити и милостиву Вашу десницу и скут љубити и покорно молити, будућ чрез истеченија две године који сам из Русију дошао у держави Вашој, а у примилнем отечеству нашем поду покровителством Вашим и тако сам се задржао у Смедереву“ и моли, да буде ослобођен од пореза због недостатка средстава.69

Милутиновић (Ђуро) – Ђуро Милутиновић био је слепи гуслар. Рођен је у Грахову у Црногорској Херцеговини, око 1774. године. Ослепео је у седамнаестој години и од тада се почео бавити гуслањем. У време док су се обављале припреме за Први српски устанак, служио је као гласоноша на простору Србије и Црне Горе.70

У време пропасти устанка, 1813. године, налазио се најближем Карађорђевом окружењу. Прво је отишао у Грац, а потом у Бесарабију, са већином српских емиграната. Током 1816. године, допринео је својим одлучним држањем, да тамошњи избегли Срби одбију понуду, да се трајно настане у долини Дњестра. Милутиновић се вратио у Србију 1817. године. Упркос својим проблемима, похађао је Велику школу. Био је продавац књига. У Београду је живео све до своје смрти, 9. септембра 1844. године. Није оставио потомство.71

Милутиновић (Сима Милутиновић Сарајлија) – Отац песника и књижевника Симе Милутиновића Сарајлије, Милутин Симовић, родио се у селу Рожанству на Златибору (у Ужичком округу). Због куге је пребегао у Сарајево, где је постао трговац. У том граду се оженио Анђелијом, ћерком Јована Срдановића. У Сарајеву им се 3. октобра 1791. године родио син Сима. Када је он имао две године, породица је због нове епидемије куге избегла из Сарајева и прешла у Брод и потом у Земун. Сима је много путовао, а у периоду Првог српског устанка био је писар у Правитељствујушчем совјету, у манастиру Благовештење, као и код извесних војвода. Узимао је и активног учешћа у борбама против Турака. После пропасти устанка, Сима Милутиновић је живео у Кишињеву, у Бесарабији. Касније је прешао у Лајпциг у Немачкој (ту је студирао филозофију), а потом у Црну Гору, где је био секретар владике Петра I Петровића Његоша и учитељ Рада Томова (будућег митрополита Петра II Петровића Његоша). Једно време је био секретар у министарству просвете у Београду. Умро је у српској престоници, 30. децембра 1847. године. Сима је био у браку са Маријом, са којом је имао сина јединца Драгишу Милутиновића. Драгиша је умро „на пречац“ 2/3 децембра 1900. године у Панчеву, а сахрањен је у Београду.72

Наумовић – Крнар – Ова фамилија представља потомство Наума Крнара. Он је био цинцарског порекла, мада се сматрао Грком. Рођен је у Москопољу (по другом извору „у Тесалији“), око 1780. године. У време Првог српског устанка живео је у Београду. Био је угледан трговац и стакао је знатно имање. Кућа му је била на Дорћолу. Наум је говорио неколико језика. Док је живео у Москопољу, око 1800. године, венчао се са Маријом. Када је Наум прешао у Београд, његова супруга је остала у Москопољу. Касније се од ње споразумно развео. Око 1809. године се по други пут венчао, у Београду, са „потурченом хришћанком“ Марицом. Активно је учествовао у устанку, а по његовом слому је прешао у Земун, затим у Нови Сад и, на крају, у Хотин. Крнар је био члан Хетерије. Он је 1817. године пратио Карађорђа приликом повратка у Србију. Заједно са њим је и погинуо у Радовањском Лугу. Када је две године након њихове погибије Карађорђево тело било пребачено у Тополу, тело Наума Крнара остало је у Радовањском Лугу.73

Петар Наумовић, звани Петраћије, био је син из првог брака Наума Крнара. Он се родио у Москопољу, око 1800. године. Ту је Петар добио сина Теодора, који је касније отишао код свог стрица у Србију, прво у Београд, а потом у Петровац на Млави. Имао је четворо деце. Јован Наумовић (1813 – 1878) био је син Наума Крнара из његовог другог брака, са Марицом. Јован (Јоца) је био коњички пуковник и ађутант кнеза Александра Карађорђевића. Касније је постао окружни начелник. Био је отац четворо деце, три сина и једне ћерке.74

Ненадовић – Јаков Ненадовић рођен је у Бранковини у ваљевском крају, око 1765. године. Био је најмлађи брат кнеза Алексе Ненадовића и један од најистакнутијих вођа Првог српског устанка. Обављао је дужност ваљевског команданта. Године 1813, прешао је у Хабзбуршку Монархију, у Забрежје у Срему, а затим у Цеље. Наредне, 1814. године, преселио се са породицом у Хотин у Бесарабији. Ту је од руског цара добио 500 дуката годишње „за своје издржавање“. Постао је и витез руског Императорског Ордена Свете Ане. Био је, заједно са Карађорђем, у депутацији код императора Александра I Романова у Санкт-Петербургу (Петрограду), 1816. године. У Хотину је Јаков живео све до 1831. године, када се вратио у Србију. Преминуо је у Београду, током 1836. године.75

Јеврем Ненадовић био је син Јакова Ненадовића. По очевом личном имену је некада у документима бележен и као Јеврем Јаковљевић. Родио се у Бранковини код Ваљева, 27. септембра 1793. године. Јеврем је обављао је различите функције. Између осталог, био је министар унутрашњих дела Србије и попечитељ. После пропасти Првог српског устанка, прешао је прво у Срем, а потом у Руску Империју и настанио се, са својом породицом, у Хотину у Бесарабији. У време док је живео у том граду, био је забележен, као претплатник на дела Вука Караџића. Као поручник једног руског коњичког пука, ратовао је против Наполеона. Јаков је био у Паризу 1815. године. Ненадовић је постао и каваљер једног од руских императорских ордена. Једно време је Јеврем држао у закупу спахилук у селу Мамалиге у Бесарабији. Током 1831. године вратио у Србију и постао председник суда у Ваљеву. Од 1843. године је обављао дужност државног саветника. Преминуо је у Београду, 6. априла 1867. године.76

Персида, ћерка поменутог Јеврема Ненадовића, удала се 1830. године у Хотину у Бесарабији. Њен супруг је тада постао Карађорђев син, Александар Карађорђевић, будући кнез Србије.77

Александар Ненадовић, рођен „у Хотину у Бесарабији“, 1815. године. Он се, између осталог, помиње у документу, који носи наслов: „Следујући писари примљени су на пробу по одласку Његове Светслости у Цариград“. Наведени документ настао је у Крагујевцу, 18. децембра 1835. године. У њему се за Александра наводи следеће: „Он је из Ваљева, где је због добре спосоности своје писарем био, за то кренут што му је и старији брат његов Јефрем Ненадовић исправник и што су јошт његова два сродника писари у Ваљеву и што се је добро нашло да толики Ненадовићи у једном суду не буду“. Александар Ненадовић је имао „диплому књажеску“, која је била издата „Советом 27. октомврија 1835“. Касније је постао секретар Совјета и помоћник попечитеља внутрени дела. По чину је био пуковник, а био је и каваљер једног од витешких ордена. Александар Ј. Ненадовић је умро у Београду, 1881. године.78

Новаковић – Чардаклија – Петар Новаковић – Чарадклија је био аустријски „ритмајстор“ (ритмајстер). Био је и српски посланик, односно изасланик, у: Санкт-Петербургу, Букурешту и Цариграду, за време Првог српског устанка.79

Познато је, да је Петар Новаковић – Чардаклија такође једно време боравио у Хотину у Бесарабији. Он је ту дошао из Санкт-Петербурга (Петрограда), заједно са војводом Миленком Стојковићем. Чардаклија је умро у Београду, током 1808. године, а сахрањен је код Саборне цркве.80

Новаковић – видети: Урошевић.

Новковић – видети опис породице Урошевић.

Олимпиос – видети одељак посвећен Чучук Стани.

Пљакић – Антоније Ристић, касније прозвани Пљакић, био је рођен у Каменици под Рудником, око 1781. године. Прво је био „момак“ код вожда Карађорђа Петровића и његов свирач. Касније се венчао са Савом, вождовом ћерком и постао руднички војвода. КПљакић је касније постао карановачки војвода и на крају, током 1812. године, „главнокомандујушти од Моравице до Топољака“. Антоније и Сава су имали троје деце: Косту, Аћима и Марију (рођену 1816. године). Коста је био ађутант кнеза Александра Карађорђевића, а касније апелациони судија. Марија се 1844. године удала за Антонија Павловића, са ким је имала бројно потомство. Антоније Ристић – Пљакић је умро у Чрнецу, у Бесарабији, 1832. године.81

Поповић – видети опис фамилије Цинцар – Јанковић.

Радовановић – Панта Радовановић рођен је у Ковину у Банату. Он је био био лични писар и други секретар вожда Карађорђа Петровића. После пропасти Првог српског устанка, 1813. године, Панта је пребегао прво на аустријску територију, а потом у Руску Империју. У Хотин у Бесарабији дошао је пет дана пре Карађорђа, у септембру 1814. године, заједно са вождовим секретаром Јанићијем Ђурићем. Панта Радовановић имао је сина Николу.82

Разлоглија – видети Герман.

Ристић – видети опис породице Пљакић.

Сарановац – Милош Сарановац био је војвода Крушевачке нахије, из времена Првог српског устанка. Поред осталих докумената, он се помиње у Карађорђевом деловодном протоколу, 23. децембра 1812. и 6. јануара 1813. године. Презиме Сарановац је топономастичко. Оно сведочи о даљем пореклу Милошеве фамилије из места Сараново, које је лоцирано у Шумадији, тачније недалеко од Раче.83

Милош Сарановац је, са својом фамилијом, након пропасти Првог српског устанка прешао у Хотин у Бесарабији. Несумњиво је пре тога извесно време пробавио на територији Хабзбуршке Монархије.84

Међу српским породицама, које су се током 1831. године вратиле из Руске Империје (вероватно претежно из Бесарабије) у Србију, било је и домаћинство Милоша Сарановца. Са овим домаћином живели су његова супруга Стана и син Јован. Они су од државе добили 150 гроша за путне трошкове.85

Симеоновић – видети: Чолак – Антић.

Симић (Стојан) – Стојан Симић је био син капетана фрајкора Ђорђа Симића и његове супруге Бисеније. Његова породица била је пореклом из Сремчице код Београда, а касније је прешла у Београд. Стојан се родио 1797. године, за време Аусто – Турског рата, у избеглиштву у Бољевцима у Срему. Када је почео Први српски устанак 1804. године, његова фамилија се вратила у централну Србију. После пропасти устанка, 1813. године, Стојан се обрео у Хотину у Бесарабијској Области Руске Империје. У каснијем периоду је био пандур код Михаила Германа у Букурешту. Вратио се у Србију и ступио у службу код кнеза Михаила Обреновића.86

Са својом супругом Стеваном, Стојан Симић је имао сина Ђорђа Симића (1843 – 1921). Ђорђе се венчао са Јеленом, ћерком кнеза Александра Карађорђевића, односно сестром краља Петра I Карађорђевића. Стојан Симић је у првом реду остао упамћен као политичар и вођа Уставобранитеља. Умро је у марту 1852. године.87

Станојловић (Велисав) – У Трешњевици код Параћина рођен је Велисав Станојловић, који је у појединим документима био бележен и под презименом Милићевић. У време Првог српског устанка, господар Велисав Станојловић је био совјетник за Јагодинску нахију и судија Великог суда. Он се помиње у Карађорђевом деловодном протоколу, под датумима: 21. април 1813, 10. мај 1813. и 21. мај 1813. године.88

Велисав Станојловић је после слома Првог српског устанка живео у Хотину у Бесарабији. Он је, заједно са својом породицом, био међу Србима који су се 1831. године са подручја Руске Империје, углавном из Бесарабије, вратили у Србију. Чланови Велисављеве уже породице били су: његова супруга Петрија, син Милош, као и ћерке Госпава и Марија.89

Није могуће са сигурношћу утврдити, да ли се на Велисава Станојловића мисли у једном документу Канцеларије кнеза Милоша Обреновића, који датира од 5. новембра 1824. године. У том документу се наводи изјава извесног Јована Петровића из Бечкерека (данашњег Зрењанина) у Банату, који је тада боравио у Бранковини у ваљевском крају, да је „био послан из Бесарабије од Велисава“.90

Станојловић (Сима) – Сима Станојловић био је, како се наводи у једном документу, писаном у Крагујевцу, 18. децембра 1835. године, рођен „у Хотину у Бесарабији“. У питању је документ са насловом: „Следујући писари примљени су на пробу по одласку Његове Светлости у Цариград“. За Симу је тада било забележено: „Примљен је тек да се у преписивању боље изучи, не зактевајући за сад никаквог званија“. Сима Станојловић је поседовао „диплому књажеску“ издату „Советом 11. декемврија 1835“.91

Стојановић – У протоколу кнеза Милоша Обреновића, под датумом 23. фебруар 1825. године, наводи се, да „су оне старешине, у Бесарабији находећи се, опет једног свог човека по имену Михаила Стојановића из Хотина послали за Србију, који је већ дошао у Сибињ и онде једног свог друга очекује, пак да дође с њим овамо на границу да се састане са Стефаном Добринцем, и, ако му овај рекне, да пређе у нашу страну и да ради опет о несрећи општој нашој“.92

Стојковић – Породица истакнутог војводе Миленка Стојковића из времена Првог српског устанка, била је из Кличевца у Рамској кнежини (Пожаревачка нахија). У младости је једно време водио дућан у Пожаревцу, али се вратио у Кличевац. Војвода Миленко је, између осталог, био чувен по томе, што је погубио дахије. Године 1805. учествовао је у боју на Иванковцу. Том приликом је са својим људима разбио војску Афис – паше.93

Након сукоба са Карађорђем, Стојковић је прогнан из Србије, 1811. године. Прешао је у Руску Империју, где је био пензионисан у чину пуковника. Примао је годишњу пензију од 300 дуката. У једном периоду је боравио у Хотину. Стојковић је имао имање у Бахчи – Сарају на Криму. Сматра се, да је Миленко Стојковић највероватније умро током 1831. године у том кримском насељу (по подацима Вука Караџића – „у некаквој вароши на Црном Мору“). Његов син Милан долазио је код кнеза Милоша Обреновића 24. фебруара 1831. године, „и искао новаца да Миленко откупи од дуга неке земље на Криму, па после и он с осталим Србима да дође у Србију“. До тога, међутим, није дошло, свакако услед Миленкове смрти.94

Миленко је имао веома бројно потомство. Од прве жене родили су му се синови: Милан, Иван и Живко, као и ћерка, која се у Каравлашкој удала за руског племића (дворјанина) Легатовића из Минске Губерније. Милан и Иван похађали су Војну школу у Београду.95

Тодоровић – видети Добрњац.

Урошевић – Ова породица представља потомство Карађорђевог барјактара Уроша Новаковића (Новковића). Он је био родом из Жабара у Лепеници. Урошев отац Новак (Новко), по коме је добио презиме, био је Карађорђев пријатељ. За време Првог српског устанка, Урош је био буљукбаша. После пропасти устанка пребегао је са Карађорђем, прво у Хабзбуршку Монархију, а потом у Руску Империју. Настанио се са породицом у Хотину у Бесарабији. По повратку у Србију, Урош је био члан суда за Нахију крагујевачку (1828. године).96

Христић – Из устаничке Србије је 1813. године у Нови Сад пребегао Јефта Христић. Он је до тада био поручник полиције у Београду. Отац му је био Максим Капамаџија, а мајка Јелисавета. Са вођама устанка прешао је прво у Беч, а потом у Русију.97

Јефтина супруга Анета тражила је 1818. године од Намесничког већа, да јој се изда путни лист за место Беленце у Бесарабији, где се Христић био настанио. Она је желела, да „га онде походи са синчићем му Максимом, с братићем својим Спиридоном Дамчом, новосадским трговцем и његовим слугом, Симеоном Симоновићем“. Анетина намера је била, поред посете супругу, „да га доведе натраг“. Јемство, да ће се Јефта вратити, „у томе је што му мати има кућу, земљу и виноград, што има да наследи са својом сестром“.98

Цинцар – Јанковић – У питању је потомство Цинцар – Јанка Поповића, пожаревачког војводе из времена Првог српског устанка. Он је био рођен у Охриду око 1779. године. По доласку у Србију, око 1800. године, прво се настанио у Ваљеву. Када је Мехмед – ага Фочић погубио Алексу Ненадовића и Бирчанина, затворио је Јанка, јер му се учинио сумњив. На молбу кметова и трговаца, Јанко је био пуштен на слободу. Чим је почео устанак, одмах се прикључио. Убрзо је постао бимбаша, а касније (1811. године) пожаревачки војвода. Истакао се у више бојева током Првог српског устанка, а нарочито приликом ослобођења Београда и боја на Мишару.99

Након пропасти устанка 1813. године емигрирао је у Хабзбуршку Монархију. Касније је Цинцар – Јанко, заједно са својом породицом, прешао у Руску Империју, тачније у Бесарабијску Област. Они су се настанили у Хотину. Два старија сина Цинцар – Јанка Поповића завршила су кадетски корпус и постали руски, а касније српски официри. Године 1830/1831, Цинцар – Јанко Поповић вратио се у Србију. Настанио се у Шапцу. Умро је 24. августа 1833. године у манастиру Раваница, приликом повратка са лечења у Алексиначкој Бањи (данас Соко Бања). Један од његових синова био је Ђорђе Цинцаревић, који је живео у Ћуприји.100

Цинцаревић – видети опис породице Цинцар – Јанковић.

Чарапић – Илија Чарапић је био син чувеног војводе из времена Првог српског устанка, Васе Чарапића. Васа је јуначки погинуо приликом ослобођења Београда, 1806. године. Илија Чарапић био је рођен у Белом Потоку под Авалом (недалеко од Београда), око 1792. године. Код његове фамилије очувано је предање о даљем пореклу из племена Куча у Црногорским Брдима. Сматра се, да је село у Кучима из кога непосредно потичу, била Загреда. У том насељу постоји топоним Чарапска Баштина. У кучком селу Убаоцу и данас живе Чарапићи (Савовићи – Чарапићи), који сматрају, да је од њих настала породица Васе Чарапића у Белом Потоку. Они су огранак Вујошевића, који, опет, представљају једну од главних грана братства Дрекаловића у Кучима.101

Илија је био војвода у Гроцкој током Првог српског устанка. Борио се и 1813. године у Делиграду. Током исте године, када је пропао устанак, Илија је прешао у Сурчин у Срему. Касније се преселио у Руску Империју, тачније у Хотин у Бесарабији. Раније се сматрало, да се у Србију вратио 1833. године. Међутим, документ о коме ће даље бити речи сведочи, да се повратак Илије Чарапића у отаџбину одиграо већ током 1831. године. Место управника Контролмана у Поречу (Доњем Милановцу) добио је 1834. године. Директор полиције, односно полиц – мајстер био је у каснијем периоду у Београду. Као управник београдске вароши, Чарапић је забележен у периоду 1839 – 1840. године. Умро је у Београду, током 1842. године. Илија Чарапић је био ожењен Стаменком Карађорђевић, ћерком српског вожда Карађорђа Петровића.102

Очуван је документ од 7. јула 1831. године, којим капетан Стефан Стефановић обавештава кнеза Милоша Обреновића, о повратку једног броја српских породица из Русије у Србију. Свакако да се ту ради углавном о повратницима из Бесарабије. За неке од ових породица постоје поуздани подаци, да су се налазили у избеглиштву управо у тој области. Уз наведени документ приложен је и попис 13 фамилија српских повратника. У том попису се, под редним бројем 10, наводи „фамилија Илије Чарапића“. Са Илијом је тада био само његов сестрић Филип. Они су добили за путне трошкове 100 гроша од српских власти.103

Чардаклија – видети: Новаковић – Чардаклија.

Чолак – Антић – Породица Чолак – Антић потиче од Чолак – Анте Симеоновића, војводе из времена Првог српског устанка. Он је био родом из Призрена, а касније је прешао у Београд. За време Првог српског устанка био је војвода Крушевачке кнежине и града Крушевца. Надимак „Чолак“ стекао је након рањавања у руку (тај термин је турцизам у српском језику, са значењем „инвалид у руку“). Након пропасти устанка избегао је из Србије у Хабзбуршку монархију, а 1814. године прешао је у Бесарабију (у Кишињев или Хотин). Тридесетих година 19. века, Чолак – Анта вратио се у Србију. Касније је постао члан окружног суда. Умро је у Крагујевцу, 23. августа 1853. године. Чолак – Анта је оставио бројно потомство, међу којим су и поједине истакнуте личности.104

Чучук – Стана – Око 1793. године, Чучук – Стана је била рођена у селу Сиколе код Неготина. Она је прво ступила у брак са чувеним српским војсковођом, Хајдук – Вељком Петровићем. Њих двоје нису имали деце. Вељко је погинуо 1813. године.105

Чучук – Станин други муж био је такође истакнути борац, Георгакис Олимпиос, у српском народу познат као капетан Јоргаћ (Ђорђе). Он је био грчког порекла. Родио се у Трикали, у Тесалији. Након пропасти првог српског устанка, Чучук – Стана и капетан Јоргаћ прешли су, преко Хабзбуршке Монархије и Влашке, у Руску Империју. Овај брачни пар је живео у Хотину и Кишињеву у Бесарабији. Имали су троје деце: Милана, Александра и Јевросиму. Јоргаћ је јуначки погинуо у борби са Турцима, 1821. године, у манастиру Секу у Молдавији. Чучук – Стана је, заједно са својом децом, прешла 1829. године у Грчку, тачније у Атину. Ту је умрла, током 1849. године.106

ДОДАТАК

О ОСТАЛИМ ВЕЗАМА СРПСКИХ ПОРОДИЦА

СА БЕСАРАБИЈСКОМ ОБЛАШЋУ

На овом месту биће изнети подаци о појединим породицама, које живе у Србији, а које су пореклом са простора Бесарабије. С обзиром на чињеницу, да за неке од њих није познато, када су се доселиле на подручје данашње Србије, биће обухваћене све познате фамилије, без обзира, да ли су им преци дошли у 19. веку, или не.

Басараба – Једно од презимена банатских Срба, која је румунског порекла је Басараба. Ово презиме сведочи, да његови носиоци потичу, непосредно или посредно из области Бесарабија. Међу српским породицама у Банату, ово презиме се у наше време јавља у насељима: Делиблато, Бела Црква и Вршац.107

У Делиблату у Банату живе чланови српске породице Марков. Они носе породични надимак „Касарабини“ (Басарабини?). Чланови ове фамилије славе Светог Илију, а имају очувано породично предање, да су пореклом из Бесарабије. У периоду након Првог светског рата, била су их 2 домаћинства у Делиблату. Маркови се убрајају у старије родове у том месту. Преци им се наводе у најстаријем очуваном домовном протоколу, који је вођен од 1812. године.108

Басараба је презиме породице, која је у банатском насељу Избиште, на прелазу из 19. у 20. век, бројала 1 домаћинство. То домаћинство је након Првог светског рата било исељено из Избишта. Предак им се доселио као „кућевни“ (домазет?) из банатског насеља Јасеново. Басарабе славе Светог Николу.109

У селу Крушчица у Банату живе чланови породице Басараба. Њихова крсна слава је Света Петка (Света Параскева). Ова породица спада у ред старијег становништва Крушчице. Постоје мишљења, да су заједничког порекла са Басарабинима, који живе у Јасенову. Познато је, да Басараба има и у насељу Градиште.110

Предак породице Вујадиновић призетио се („ушао је“) у домаћинство крушчичких Басараба. Био је пореклом из Кусића. Вујадиновићи славе Светог Николу, свакако своју стару крсну славу. Шајићи такође воде порекло од претка, који се призетио у породицу Басараба у Крушчици. Они воде порекло из Кусића, а славе Свету Петку.111

Басарабини су фамилија у банатском Јасенову. Деле се на више огранака, који носе различите породичне надимке и имају различите крсне славе. Једни од Басарабиних имају надимак Винкини, а крсна слава им је Велика Госпојина. Други огранак има надимак Јовањеви, а славе исту славу. Трећи огранак Басарабиних има породични надимак Томини (они такође славе Велику Госпојину). Четврти огранак ове породице слави Светог Арханђела Михаила, а носи надимак Увалини. Свакако се предак последњег наведеног огранка призетио у овај род. У периоду након Првог светског рата, ова фамилија је бројала 4 домаћинства у Јасенову. Преци им се помињу у најстаријем тамошњем домовнику. Очувано је предање, да се „из Бесарабије“ доселио њихов предак, који је био четврта генерација пре Пере Бесарабина, рођеног средином 19. века у Јасенову.112

На икони Светих Петра и Павла, која се налази у српској православној цркви у Јасенову, очуван је донаторски натпис из 1845. године. Он сведочи, да је ту икону „платио Игњат Басараба за свој спомен и свога брата Тимотеја“.113

У српском делу Баната данас живе и поједине румунске фамилије, које носе презиме Басараба, као и друга слична презимена. Њихово порекло је несумњиво такође из Бесарабије. Тако су у месту Јабланка (Јабука) код Вршца забележени носиоци презимена „Basarabă“ те националности, док су у насељу Месић живели Румуни са презименом „Băsarabă“. У попису банатског насеља Јабука, који датира из 1764. године, не помињу се Басарабе, нити носиоци неког сличног презимена. У банатском селу Гребенац су, у другој половини 20. века, забележени носиоци презимена „Basarab“, румунске националности.114

Белић (порекло по женској линији) – Белићи су српска породица у Новом Милошеву у Банату (раније се ово место звало Карлово, а потом Драгутиново). Предак једног од огранака ове фамилије био је ожењен из Бесарабије. У питању је био Данило Белић, који је био рођен 1795. године. Он је, док је служио војску Хабзбуршке монархије, био у Ердељу, или некој од суседних области. Према предању, након „великог рата“ (свакако оног из 1806 – 1812. године), због великих снегова није могао да се врати кући у Карлово, већ је презимио у тој области. Том приликом се венчао са једном девојком, која је била из Бесарабије. Касније се са њом вратио у своје родно место у Банату. Данилова супруга је родила сина Митра, али је умрла на порођају. Митар је постао предак једног од огранка породице Белић у Карлову.115

Аутор:

Александар В. Бачко

Носилац Медаље

Императорског

Ордена Свете Ане

Уредник:

Часни отац ђакон

Хаџи Ненад М. Јовановић

Каваљер Императорског

Ордена Свете Ане III реда

Носилац Императорске Медаље

„Јубилеј Свенародног Подвига 1613 – 2013.“

Напомена: овај текст је први пут објављен на интернет презентацији Центра за истраживање православног монархизма http://www.czipm.org

Извори и литература

  1. Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, I, А – К, Београд – Љубљана 1977. (у даљем тексту: Нова енциклопедија 1), 167, 197; Мала енциклопедија Просвета, Општа енциклопедија, друго издање, 1, А – Љ, Београд 1968 – 1970. (у даљем тексту: Мала енциклопедија 1), 152; Константин Јиречек, Историја Срба, Прва књига до 1537. године (политичка историја), друго исправљено и допуњено издање, Београд 1952, 40, 113, 206; Јоаким Вујић, Путешествије по Сербији, Српска књижевна задруга, Издања, књига 66, Београд 1901, 121; Studia Slavica Savariensia, 1, 1999, 195.
  2. Иллюстрированная энциклопедия «Руссика», История России 18 – 20 вв, 2004, 9; Мала енциклопедија 1, 152, 216; Династије и владари јужнословенских народа, Интервју, специјално издање 12, Београд 16. јун 1989. (у даљем тексту: Династије), 100; Нил Попов, Србија и Русија од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине, свеска 1, Београд 1870. (у даљем тексту: Попов), 426.
  3. Љубивоје Церовић, Срби у Украјини, Музеј Војводине, Нови Сад 2002. (у даљем тексту: Церовић), 31, 196.
  4. Нова енциклопедија 1, 875; Мала енциклопедија 1, 826.
  5. Васа Стајић, Грађа за политичку историју Новог Сада, Научна издања Матице српске, књига VIII, Нови Сад 1951. (у даљем тексту: Стајић), 42.
  6. Стајић, 42; Церовић, 196.
  7. Славко Гавриловић, Грађа бечких архива о Првом српском устанку, књига IV (1813), С.А.Н.У, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа – II одељење, књига XXXII, Одељење историјских наука – Одбор за историју српске револуције 1804 – 1830, Београд 1994. (у даљем тексту : Гавриловић, Грађа 4), 169 – 170.
  8. Попов, 103; Церовић, 196.
  9. Попов, 102 – 103.
  10. Попов, 104.
  11. Попов, 104.
  12. Александар Бачко, Сродници Карађорђевића, Нова Искра, бр. 65 , Београд април/јун 2001; Нова енциклопедија 1, 832; Мала енциклопедија 1, 781; Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија (I), Београд 1876. (у даљем тексту: Милићевић 1), 253 – 261.
  13. Милићевић 1, 253 – 261.
  14. Нова енциклопедија 1, 832; Мала енциклопедија 1, 781; Милићевић 1, 253 – 261.
  15. Милићевић 1, 253 – 261; Нова енциклопедија 1, 832; Мала енциклопедија 1, 781.
  16. Нова енциклопедија 1, 832.
  17. Лазар Арсенијевић – Баталака, Живот и прикљученија Карађорђа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2004. (у даљем тексту: Арсенијевић, Живот…), 57, 87; Дејан Николић, Српске војсковође, Народна библиотека „Ресавска школа“, Београд 2000. (у даљем тексту: Д. Николић), 127; Нова енциклопедија 1, 833; Мала енциклопедија 1, 781; Церовић, 196 – 197; Ненад М. Јовановић, Грбови, заставе и химне у историји Србије, Светигора, Београд – Цетиње 2010. (у даљем тексту: Јовановић), 42; Милићевић 1, 253 – 261; У част Сретења и Свете Ане, текст на интернет презентацији Центра за истраживање православног монархизма на адреси http://www.czipm.org/fidem.html (у даљем тексту: У част…); Династије, 100 – 101.
  18. Церовић, 198; Династије, 100; Милићевић 1, 253 – 261; Нова енциклопедија 1, 833.
  19. Нова енциклопедија 1, 833; Јовановић, 42; Мала енциклопедија 1, 781; Милићевић 1, 253 – 261; Династије, 100 – 101, 106; Милан Ђ. Милићевић, Додатак поменику од 1888, Знаменити људи у српскога народа који су преминули до краја 1900. године, Издање Чупићеве задужбине 45, Београд 1901. (у даљем тексту: Милићевић, Додатак), 177 – 178.
  20. Династије, 101; Милићевић 1, 398; Нова енциклопедија 1, 833; Арсенијевић, Живот…, 57; Милан Јовановић – Стојимировић, Силуете старог Београда 2, Просвета, Библиотека баштина 27, Београд 1987. (у даљем тексту: Јовановић – Стојимировић), 74; Грађа из земунских архива за историју Првог српског устанка, књига I, 1804 – 1808, Извори за историју Првог српског устанка, Издање Историског архива Београда, Београд 1955. (у даљем тексту: Грађа из земунских архива 1), 527, 576; Церовић, 199; Момир Јовић, Коста Радић, Српске земље и владари, Београд 1990, 166, 240.
  21. Милићевић 1, 398; Династије, 106 – 107.
  22. Династије, 106; Алекса Ивић, Списи бечких архива о Првом српском устанку, књига XI – година 1813, С.А.Н.У, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, Друго одељење – Споменици на туђим језицима, књига XXI, Београд 1977. (у даљем тексту: Ивић, Списи 11), 220, 236, 295, 359 – 360, 411, 447; Јовановић, 75; Јовановић – Стојимировић, 74; Церовић, 199.
  23. Јовановић – Стојимировић, 74; Династије, 106; Церовић, 199 – 200; Арсенијевић, Живот…, 37.
  24. Душан Баранин, Милан Обреновић краљ Србије, Београд 1977. (у даљем тексту: Баранин), 105, 159; Јовановић, 63 – 64; Династије, 91.
  25. С. И. Блинов, Река времен, Эллис Лак, Москва 1996, 202; Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, II, Л – Ш, Београд – Љубљана 1978. (у даљем тексту: Нова енциклопедија 2), 1234; Мала енциклопедија Просвета, Општа енциклопедија, друго издање, 2, М – Ш, Београд 1968 – 1970. (у даљем тексту : Мала енциклопедија 2), 147; Династије, 91; Баранин, 58, 73.
  26. Баранин, 132.
  27. Баранин, 73; Династије, 91; Нова енциклопедија 2, 1234.
  28. Нова енциклопедија 1, 104; Мала енциклопедија 1, 77; Милићевић, Додатак, 171 – 172; Живети у Београду, документа Управе града Београда, књига 3, 1851 – 1867, Историјски архив Београда, Београд 2005, 47; Милићевић 1, 286.
  29. Милићевић, Додатак, 171 – 172.
  30. Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Београд 1888. (у даљем тексту: Милићевић, Поменик), 29 – 32; Милићевић, Додатак, 171 – 172; Арсенијевић, Живот…, 1 – 163; Мала енциклопедија 1, 77; Живети у Београду, документа Управе града Београда, књига 3, 1851 – 1867, Историјски архив Београда, Београд 2005, 47; Милићевић 1, 286; Нова енциклопедија 1, 104; Церовић, 202.
  31. Династије, 106; Константин Н. Ненадовић, Живот и дела великог Ђорђа Петровића Карађорђа врховног вожда, ослободиоца и владара Србије и живот његови војвода и јунака, том 2, 1884. (у даљем тексту: Ненадовић), 571 – 572; Арсенијевић, Живот…, 36.
  32. Милићевић 1, 140, 142; Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија II, Београд 1876. (у даљем тексту: Милићевић 2), 1169 – 1170; Нова енциклопедија 1, 382.
  33. Д. Николић, 55 – 56.
  34. Милићевић 1, 143 – 144; Милићевић 2, 1169 – 1170; Нова енциклопедија 1, 382.
  35. Душан Ј. Поповић, О Цинцарима, прилози питању постанка нашег грађанског друштва, друго знатно допуњено издање, Београд 1937. (у даљем тексту: Поповић, Цинцари), 342; Живети у Београду, документа Управе града Београда, књига 2, 1842 – 1850, Историјски архив Београда, Београд 2004. (у даљем тексту: Живети у Београду 2), 288; Нова енциклопедија 1, 408.
  36. Поповић, Цинцари, 342.
  37. Ненадовић, 800; Нова енциклопедија 1, 408; Поповић, Цинцари, 342; Живети у Београду 2, 288.
  38. Живети у Београду 2, 288; Бранко Перуничић, Управа вароши Београда 1820 – 1912, Београд 1970. (у даљем тексту: Перуничић, Управа), 17, 20.
  39. Милићевић 2, 662 – 663, 1243; Нова енциклопедија 2, 1856.
  40. Милићевић 2, 663 – 665, 1243; Нова енциклопедија 2, 1856.
  41. Арсенијевић, Живот…, 87; Милићевић 2, 665; Нова енциклопедија 2, 1856.
  42. Милићевић 2, 1041 – 1043; Нова енциклопедија 1, 530; Мала енциклопедија 1, 414; Церовић, 201; Грађа из земунских архива 1, 511, 573; Грађа из земунских архива за историју Првог српског устанка, књига II, 1809, Извори за историју Првог српског устанка, Издање Историског архива Београда, Београд 1961. (у даљем тексту : Грађа из земунских архива 2), 20, 37, 407; Грађа из земунских архива за историју Првог српског устанка, књига III, 1810 – 1813, Извори за историју Првог српског устанка, Издање Историског архива Београда, Београд 1969. (у даљем тексту : Грађа из земунских архива 3), 574, 632; Славко Гавриловић, Грађа бечких архива о Првом српском устанку, књига I (1804 – 1810), С.А.Н.У, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа – II одељење, књига XXIII, Одељење историјских наука – Одбор за историју српске револуције 1804 – 1830, Београд 1985. (у даљем тексту : Гавриловић, Грађа 1), 479 – 480, 664; Славко Гавриловић, Грађа бечких архива о Првом српском устанку, књига II (1811), С.А.Н.У, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа – II одељење, књига XXIX, Одељење историјских наука – Одбор за историју српске револуције 1804 – 1830, Београд 1989. (у даљем тексту: Гавриловић, Грађа 2), 43, 245, 272, 289, 375; Алекса Ивић, Списи бечких архива о Првом српском устанку, књига IX – година 1811, С.А.Н.У, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, Друго одељење – Споменици на туђим језицима, књига XIX, Београд 1971. (у даљем тексту : Ивић, Списи 9), 25, 31, 38, 42, 59.
  43. Нова енциклопедија 1, 530; Мала енциклопедија 1, 414; Д. Николић, 146; Милићевић 2, 1041 – 1043; Церовић, 201.
  44. Василије Крестић, Никола Петровић, Протокол кнеза Милоша Обреновића 1824 – 1825, С.А.Н.У, Архив Србије, Посебна издања, књига CDLX, Одељење историјских наука, књига 1, Београд 1973. (у даљем тексту: Крестић, Петровић), 138.
  45. Д. Николић, 145; Милићевић 2, 1041 – 1043.
  46. Михаило Ј. Миладиновић, Пожаревачка Морава, С.К.А, Српски етнографски зборник 43, Насеља и порекло становништва 25, Београд 1928, 171.
  47. Арсенијевић, Живот…, 17, 20, 57, 149; Радослав Перовић, Грађа за историју Првог српског устанка, 1954. (у даљем тексту: Перовић), 40, 82, 351; У част…; Грађа из земунских архива 2, 5, 92, 407.
  48. Тихомир Р. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији у време прве владе кнеза Милоша (1815 – 1839), С.К.А, Српски етнографски зборник 37, Насеља и порекло становништва 22, Београд – Земун 1926. (у даљем тексту: Ђорђевић), 397 – 398.
  49. Лазар Арсенијевић – Баталака, Историја Српског устанка, Београд 1898. (у даљем тексту: Арсенијевић, Историја…), 989, 1009; Арсенијевић, Живот…, 87, 113; Милићевић 1, 144; Милићевић, Поменик, 201.
  50. Ђорђевић, 201.
  51. Ненадовић, 285 – 286; Миле Недељковић, Миливоје Станковић, Деловодни протокол Карађорђа Петровића, Крагујевац – Топола 1988. (у даљем тексту: Недељковић, Станковић), 36, 50, 52; Грађа из земунских архива 3, 412, 634; Ивић, Списи 11, 63, 78, 419, 427, 441, 447.
  52. Нова енциклопедија 2, 989; Мала енциклопедија 1, 912; Милићевић 1, 434 – 440; Недељковић, Станковић, 43, 78, 91; Грађа из земунских архива 1, 249, 252, 578; Гавриловић, Грађа 1, 193 – 199, 633; Гавриловић, Грађа 2, 11, 26, 325, 330; Гавриловић, Грађа 4, 71, 98, 141, 143, 195; Ивић, Списи 9, 17, 63, 90, 525; Алекса Ивић, Списи бечких архива о Првом српском устанку, књига X – година 1812, С.А.Н.У, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, Друго одељење – Споменици на туђим језицима, књига XX, Београд 1973. (у даљем тексту : Ивић, Списи 10), 17, 101, 138 – 139, 255.
  53. Милићевић 1, 434 – 440; Нова енциклопедија 2, 989; Мала енциклопедија 1, 912; Грађа из земунских архива 1, 249, 252, 578.
  54. Нова енциклопедија 2, 989; Мала енциклопедија 1, 912; Ненадовић, 192, 379, 565 – 566; Д. Николић, 91; Грађа из земунских архива 1, 249, 252, 578; Грађа из земунских архива 2, 153, 184, 409; Милићевић 1, 434 – 440; Ивић, Списи 9, 17, 63, 90, 525; Јовановић, 53.
  55. Поповић, Цинцари, 199; Нова енциклопедија 2, 1014; Мала енциклопедија 1, 933; Грађа из земунских архива 2, 5, 20, 21, 40, 79, 409; Грађа из земунских архива 3, 421, 424, 635; Недељковић, Станковић, 65, 139, 164, 193; Гавриловић, Грађа 4, 169, 204; Ивић, Списи 9, 25, 34, 90, 106, 113, 118; Ивић, Списи 10, 35, 208.
  56. Грађа из земунских архива 2, 5, 20, 21, 40, 79, 409; Недељковић, Станковић, 65, 139, 164, 193.
  57. Милићевић, Поменик, 295 – 298; Милићевић, Додатак, 180; Ненадовић, 83; Церовић, 201; Недељковић, Станковић, 65, 139, 164, 193; Грађа из земунских архива 2, 5, 20, 21, 40, 79, 409; Грађа из земунских архива 3, 421, 424, 635.
  58. Поповић, Цинцари, 401 – 402.
  59. Јовановић – Стојимировић, 9 – 15; Нова енциклопедија 2, 1162 – 1163; Мала енциклопедија 2, 91; Церовић, 200; Милићевић 1, 263 – 264; Јовановић, 54; Недељковић, Станковић, 46, 153; У част…; Радосав Марковић, Књажеска канцеларија, књига друга, Крагујевачка нахија 1815 – 1839, свеска прва, 1815 – 1827, Државна архива Н.Р. Србије, Грађа, књига V, свеска 1,       Београд 1954, IV, 163 – 164; Грађа из земунских архива 1, 215, 253, 580; Гавриловић, Грађа 1, 131 – 132, 297, 306, 311, 323, 357 – 358, 551; Гавриловић, Грађа 4, 6, 10, 12, 71, 123, 170, 172, 175, 178, 194 – 195.
  60. Милован Ристић, Младен Миловановић, Нолит, Београд 1962, (у даљем тексту: Ристић), 239; Нова енциклопедија 2, 1162 – 1163; Мала енциклопедија 2, 91; Д. Николић, 127; Милићевић 1, 263 – 264; Јовановић, 54; Грађа из земунских архива 1, 215, 253, 580; Јовановић – Стојимировић, 9 – 15; Д. Николић, 127; Церовић, 200.
  61. Ђорђевић, 69.
  62. Ђорђевић, 69.
  63. Ђорђевић, 69.
  64. Ђорђевић, 69.
  65. Ђорђевић, 69.
  66. Ристић, 13, 143, 239; Династије, 106.
  67. Арсенијевић, Живот…, 87; Грађа из земунских архива 2, 354, 412; Ристић, 86, 241.
  68. Бранко Перуничић, Град Пожаревац и његово управно подручје, Београд 1977. (у даљем тексту: Перуничић, Пожаревац), 590 – 593.
  69. Ђорђевић, 397.
  70. Миливоје М. Костић, Успон Београда 2, Векови Београда, Заједничка издања 1, Библиотека града Београда – Београдско читалиште, ПС „Грмеч“ – „Привредни преглед Београд“, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Београд 2000. (у даљем тексту : Костић), 108 – 109; Историски записи, књ. IX, бр. 2, Цетиње 1954. (у даљем тексту: Историски записи), 364.
  71. Костић, 108 – 109; Милићевић, Поменик, 358 – 360; Милићевић, Додатак, 181; Историски записи, 364; Церовић, 202.
  72. Ђорђе С. Ђорђевић, Сима Милутиновић Сарајлија (1791 – 1847), прилог новој историји српске књижевности, Београд 1893, 7 – 8, 14, 21, 32, 46, 57; Нова енциклопедија 2, 1165; Мала енциклопедија 2, 94; Церовић, 203; Милићевић 1, 31 – 32; Милићевић, Додатак, 182.
  73. Поповић, Цинцари, 256 – 259; Милићевић 1, 153; Ненадовић, 836 – 837.
  74. Ненадовић, 836 – 837; Поповић, Цинцари, 256 – 259.
  75. Церовић, 197 – 198; Ненадовић, 358, 574; Арсенијевић, Живот…, 90; Грађа из земунских архива 1, 167, 181, 582; Нова енциклопедија 2, 1249; Мала енциклопедија 2, 166; Милићевић 1, 385 – 386; Д. Николић, 77; Јовановић, 54; Недељковић, Станковић, 36; Бранко Перуничић, Град Ваљево и његово управно подручје 1815 – 1915, Ваљево 1973. (у даљем тексту: Перуничић, Ваљево), 99; У част…; Гавриловић, Грађа 4, 6, 123, 162, 175, 178, 195.
  76. Нова енциклопедија 2, 1249; Перуничић, Ваљево, 99; Голуб Добрашиновић, Вукови пренумеранти, претплатници и добротвори Вукових дела 1814 – 1862, Београдско читалиште, Београд 2001, 76; Д. Николић, 77; Милићевић, Поменик, 29 – 32; Милићевић, Додатак, 171 – 172; Милићевић 1, 398; Јовановић – Стојимировић, 14; Недељковић, Станковић, 44.
  77. Милићевић 1, 398; Династије, 101, 106.
  78. Живети у Београду 2, 579; Ђорђевић, 515.
  79. Ненадовић, 43 – 47; Милићевић 2, 1121, 1246.
  80. Церовић, 202; Ненадовић, 43 – 47.
  81. Ненадовић, 248 – 252; Арсенијевић, Живот…, 87, 95; Јовановић, 52; Грађа из земунских архива 2, 153, 171, 412; Грађа из земунских архива 3, 344, 533 – 535, 639; Милићевић 1, 341 – 342; Династије, 106; Недељковић, Станковић, 40; Данило Вуловић, Књажеска канцеларија, књига прва, Нахија пожешка 1815 – 1839, Државна архива Н.Р. Србије, Грађа, књига III, Београд 1953, 523.
  82. Перовић, 112, 346, 357; Арсенијевић, Живот…, 57.
  83. Недељковић, Станковић, 77, 166, 194.
  84. Арсенијевић, Живот…, 57.
  85. Гојко Никетић, Административни речник места Краљевине Југославије, Београд 1931, 610; Перуничић, Пожаревац, 590 – 593.
  86. Ана Столић, Ђорђе Симић, Последњи српски дипломата XIX века, Историјски институт, Београд 2003. (у даљем тексту: Столић), 9 – 11, 33 – 34; Милићевић, Поменик, 643; Нова енциклопедија 2, 1615; Мала енциклопедија 2, 557.
  87. Столић, 13, 36, 40, 64, 288; Милићевић, Поменик, 642 – 647; Династије, 107; Нова енциклопедија 2, 1615; Мала енциклопедија 2, 557.
  88. Грађа из земунских архива 2, 228, 229, 231, 413; Недељковић, Станковић, 113, 120, 121, 127, 168, 193; Арсенијевић, Живот…, 87.
  89. Арсенијевић, Живот…, 87; Перуничић, Пожаревац, 590 – 593.
  90. Крестић, Петровић, 124.
  91. Ђорђевић, 515.
  92. Крестић, Петровић, 277, 296.
  93. Нова енциклопедија 2, 1687; Мала енциклопедија 2, 652; Перуничић, Пожаревац, 150 – 151; Милићевић 2, 952, 1039 – 1041; Грађа из земунских архива 1, 503, 511, 587; Гавриловић, Грађа 1, 55, 249 – 250, 305 – 306, 514, 527 – 528, 531, 664; Гавриловић, Грађа 2, 13, 26, 42, 129, 245, 289, 375; Ивић, Списи 9, 14, 21, 31, 38 – 39.
  94. Церовић, 202; Д. Николић, 107 – 108; Грађа из земунских архива 1, 503, 511, 587; Милићевић 2, 1039 – 1041; Перуничић, Пожаревац, 150 – 151; Нова енциклопедија 2, 1687; Мала енциклопедија 2, 652.
  95. Перуничић, Пожаревац, 150 – 151; Милићевић 2, 1039 – 1041.
  96. Матеја Ненадовић, Мемоари, Београд 1893, 285; Арсенијевић, Живот…, 21, 119; Милићевић, Поменик, 735; Милићевић 1, 268; Милићевић 2, 1213.
  97. Стајић, 81.
  98. Стајић, 81.
  99. Поповић, Цинцари, 251; Нова енциклопедија 2, 1911; Мала енциклопедија 2, 889; Грађа из земунских архива 1, 81, 290, 584; Милићевић 1, 465 – 466; Арсенијевић, Живот…, 57, 87, 100; Недељковић, Станковић, 52; Гавриловић, Грађа 4, 175, 178; Ивић, Списи 11, 338, 345, 352, 410, 452.
  100. Арсенијевић, Живот…, 87; Милићевић 1, 465 – 466; Ивић, Списи 11, 338, 345, 352, 410, 452.
  101. Ненадовић, 131; Нова енциклопедија 2, 1928; Мала енциклопедија 2, 904; Јован Ердељановић, Кучи племе у Црној Гори, С.К.А, Српски етнографски зборник 8, Насеља српских земаља 4, Београд 1907, 142, 195; Милићевић, Додатак, 193; Династије, 106; Недељковић, Станковић, 43, 109, 122; Милићевић 1, 75 – 77; Риста Т. Николић, Околина Београда, С.К.А, Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља 2, Београд 1903. (у даљем тексту: Р. Николић), 1033; Перуничић, Управа, 17, 20.
  102. Династије, 106; Недељковић, Станковић, 43, 109, 122; Ненадовић, 131; Перуничић, Пожаревац, 590 – 593; Милићевић 1, 75 – 77; Р. Николић, 1033; Перуничић, Управа, 17, 20; Живети у Београду, документа Управе града Београда, књига 1, 1837 – 1841, Историјски архив Београда, Београд 2003, 74, 107, 152, 299, 301; Зборник Народног музеја, Историја уметности, књ. 17, део 2, Београд 2004, 325.
  103. Перуничић, Пожаревац, 590 – 593.
  104. Д. Николић, 223 – 226; Милићевић, Поменик, 829; Ненадовић, 724 – 725 ; Милићевић 2, 739; Недељковић, Станковић, 43, 49, 80; Ивић, Списи 9, 443; Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, пето издање, Сарајево 1985, 180.
  105. Душица Поповић – Стојковић, Чучук Стана 1795 – 1849, жена Хајдук Вељка и грчког народног хероја Георгакиса Олимпиоса, 1981. (у даљем тексту: Поповић – Стојковић), 5, 7 – 9, 70, 75, 102, 109, 120; Милићевић 2, 902 – 903; Поповић, Цинцари, 19; Нова енциклопедија 2, 1945; Мала енциклопедија 2, 927.
  106. Поповић – Стојковић, 7 – 9, 70, 75, 102, 109, 120; Поповић, Цинцари, 19; Милићевић 2, 902 – 903; Нова енциклопедија 2, 1945; Мала енциклопедија 2, 927.
  107. Radu Flora, La istoria culturala a Romanilor din Voivodina, 2, Панчево 1976. (у даљем тексту: Флора), 91.
  108. Јован Ердељановић, Срби у Банату, Нови Сад 1992. (у даљем тексту: Ердељановић, Срби у Банату), 73.
  109. Ердељановић, Срби у Банату, 107.
  110. Ердељановић, Срби у Банату, 137.
  111. Ердељановић, Срби у Банату, 137 – 138.
  112. Ердељановић, Срби у Банату, 122.
  113. Петар Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књига III, Матица српска, Покрајински завод за заштиту споменика културе Војводине, Нови Сад 1996, 240 (запис број 5005).
  114. Флора, 91; Душан Ј. Поповић, Срби у Банату, С.А.Н.У, Посебна издања CCXXXII, Етнолошки институт, књига 6, Београд 1955, 315.
  115. Бранко Б. Белић, Два села у северном Банату Беодра и Плевна (Карлово, Драгутиново) данас Ново Милошево, Кикинда 2011, 312.
О везама Бесарабијске области Руске Империје са Србијом током 19. века

Руски Царевић Престолонаследник петоструки директни потомак српске династије Вукановића

Посвећено Њеном Императорском Величанству

Великој Кнегињи Марији Владимировној од Русије

Поглавару Руског Царског Дома и de jure Царици Сверуској

и

Његовом Императорском Височанству

Царевићу Престолонаследнику

Великом Кнезу Георгију Михаиловичу

001

 

Још раније је наведена чињеница, да Његово Императорско Височанство Царевић Престолонаследник Велики Кнез Георгије Михаилович представља директног потомка српске династије Немањић и то по чак пет директних линија.

На овом месту ће бити изнете чињенице, које потврђују, да је Његово Императорско Височанство Царевић Престолонаследник уједно, такође по пет линија, директни потомак старе династије српских великих жупана из преднемањићког периода.

У раду који је пред Вама, под појмом „директни потомак“ подразумева се припадник праве линије потомства одређене особе (са родитеља на децу), кроз низ генерација, без обзира на пол предака.

Наведена српска великожупанска династија у науци је позната под именом Вукановићи. То име јој је дато, по најстаријем познатом српском великом жупану из ове лозе, који се звао Вукан. Он се у историјским документима јавља на челу Србије, односно Рашке, у периоду од пре 1090. до пре 1116. године. Вукан је био син непознатог зетског великаша. Имао је ћерку, која је била удата за Владимира, унука Михајла Дукљанског.

На месту великог жупана Србије Вукана је наследио његов братанац Урош I. Он је ову владарску титулу носио у периоду од пре 1116, до пре 1146. године. Име Урошевог оца није поуздано потврђено, али се претпоставља, да се звао Марко.

Велики жупан Урош I имао је брата Стефана Вукана, који се у документима помиње 1094. године. Урош I  био је ожењен са Аном, ћерком византијског принца Константина Диогениса (сина византијског цара Романа IV Диогениса и Ане ћерке бугарског цара Алусијана).

Позната су имена Урошевих и Аниних синова: великог жупана Уроша II Првослава, великог жупана Белоша и великог жупана Десе, који је био и кнез Дукље, Травуније и Захумља. Десина ћерка удала се 1167. године за кнеза Леонарда, сина дужда Микијелија.

Зна се и за једну ћерку великог жупана Уроша I и Ане Диогенис, која се звала Јелена. Она је директна преткиња Његовог Императорског Височанства Царевића Престолонаследника Великог Кнеза Георгија Михаиловича.

Јелена се, око 1129 – 1130. године удала за Белу из мађарске краљевске династије Арпада. Он је 1131. године постао мађарски краљ, под именом Бела II Слепи. Владао је до 1141. године. Јелена и Бела имали су три сина која су касније постали мађарски краљеви: Гезу II, Ладислава II (на престолу је био 1162 – 1163 ) и Стефана IV (владао у периоду 1163 – 1165. године). Остала Белина и Јеленина деца, чија су имена позната, била су: Алмош, Софија (касније је замонашена) и Јелисавета – Гертруда (супруга пољског кнеза Мјешка III).

На мађарском двору је у време краљице Јелене веома значајна личност био и њен рођени брат, велики жупан Белош. Њих двоје су имали велики утицај у мађарској држави за време владавине Беле II.

Њихов утицај је интезивиран за време владавине Јелелниног сина Гезе II, који је као 1141. једанаестогодишњи дечак ступио на престо. Јелена је била регент за време његовог малолетства (до 1146. године), а Белош палатин Мађарске.

У периоду 1146 – 1157. године, Белош је био бан Славоније. Он се, 1150. године, оженио ћерком руског аристократе, кнеза Владимира Долгорукова. Јелена је, иначе, била једина Српкиња мађарска краљица. Краљ Геза II је владао до 1162. године.

Имена предака, од старијих ка млађим, Његовог Императорског Височанства Царевића Престолонаследника по правој линији су следећа:

Директно порекло од Вукановића преко

Руске Императорске Куће (династије Романов – Холштајн)

I линија

Српски велики жупан Урош I – Јелена (удата за мађарског краља Белу II Слепог) – мађарски краљ Геза II – Јелисавета Мађарска – Људмила Чешка – Ото II Вителзбах баварски кнез – Јелисавета од Баварске – Јелисавета од Горице и Тирола – Албрехт II Аустријски – Албрехт III Аустријски – Албрехт IV Аустријски – Албрехт V Аустријски (Албрехт II Немачки) – Ана Чешка и Аустријска – Маргарита Тириншка – Ана Бранденбуршка – Христијан III Дански – Ана Данска – Христијан I Саксонски – Јован Георгије I Саксонски – Марија Јелисавета Саксонска – Христијан Албрехт од Холштајн Готорпа – Фридрих IV од Холштајн Готорпа – Карл Фридрих од Холштајн Готорпа – Петар III Руски – Павле I Руски – Николај I Руски – Александар II Руски – Владимир Александрович Руски – Кирил Владимирович Руски – Владимир Кирилович Руски – Руска Велика Кнегиња Марија Владимировна – Георгије Михаилович Руски Царевић Престолонаследник

II линија

Српски велики жупан Урош I – Јелена (удата за мађарског краља Белу II Слепог) – мађарски краљ Геза II – Јелисавета Мађарска – Људмила Чешка – Ото II Вителзбах баварски кнез – Јелисавета од Баварске – Јелисавета од Горице и Тирола – Албрехт II Аустријски – Албрехт III Аустријски – Албрехт IV Аустријски – Албрехт V Аустријски (Албрехт II Немачки) – Ана Чешка и Аустријска – Маргарита Тириншка – Ана Бранденбуршка – Христијан III Дански – Ана Данска – Христијан I Саксонски – Јован Георгије I Саксонски – Марија Јелисавета Саксонска – Христијан Август од Холштајн Готорпа – Јована Јелисавета од Холштајн Готорпа – Катарина II Руска – Павле I Руски – Николај I Руски – Александар II Руски – Владимир Александрович Руски – Кирил Владимирович Руски – Владимир Кирилович Руски – Руска Велика Кнегиња Марија Владимировна – Георгије Михаилович Руски Царевић Престолонаследник

III линија

Српски велики жупан Урош I – Јелена (удата за мађарског краља Белу II Слепог) – мађарски краљ Геза II – Јелисавета Мађарска – Људмила Чешка – Ото II Вителзбах баварски кнез – Јелисавета од Баварске – Јелисавета од Горице и Тирола – Албрехт II Аустријски – Албрехт III Аустријски – Албрехт IV Аустријски – Албрехт V Аустријски (Албрехт II Немачки) – Ана Чешка и Аустријска – Маргарита Тириншка – Јоаким I Нестор Бранденбуршки – Јоаким Хектор Бранденбуршки – Јован Георгије Бранденбуршки и Пруски – Јоаким Фридрих Бранденбуршки – Јован Зигисмунд Бранденбуршки и Пруски – Георгије Вилхелм Бранденбуршки и Пруски – Фридрих Вилхелм Бранденбуршки и Пруски – Фридрих I Пруски – Фридрих Вилхелм I Пруски – Август Вилхелм Пруски – Фридрих Вилхелм II Пруски – Фридрих Вилхелм III Пруски – Александра Феодоровна – Александар II Руски – Владимир Александрович Руски – Кирил Владимирович Руски – Владимир Кирилович Руски – Руска Велика Кнегиња Марија Владимировна – Георгије Михаилович Руски Царевић Престолонаследник

Директно порекло од Вукановића преко

Немачке Императорске Куће (династије Хоенцолерн)

IV линија

Српски велики жупан Урош I – Јелена (удата за мађарског краља Белу II Слепог) – мађарски краљ Геза II – Јелисавета Мађарска – Људмила Чешка – Ото II Вителзбах баварски кнез – Јелисавета од Баварске – Јелисавета од Горице и Тирола – Албрехт II Аустријски – Албрехт III Аустријски – Албрехт IV Аустријски – Албрехт V Аустријски (Албрехт II Немачки) – Јелисавета Хабсбуршка – Варвара Јагелонска – Магдалина Саксонска – Јован Георгије Бранденбуршки и Пруски – Јоаким Фридрих Бранденбуршки – Јован Зигисмунд Бранденбуршки и Пруски – Георгије Вилхелм Бранденбуршки и Пруски – Фридрих Вилхелм Бранденбуршки и Пруски – Фридрих I Пруски – Фридрих Вилхелм I Пруски – Август Вилхелм Пруски – Фридрих Вилхелм II Пруски – Фридрих Вилхелм III Пруски – Вилхелм I Пруски – Фридрих III Пруски – Вилхелм II Пруски – Јоаким Пруски – Карл Франц Пруски – Михаил Павлович – Георгије Михаилович Руски Царевић Престолонаследник

V линија

Српски велики жупан Урош I – Јелена (удата за мађарског краља Белу II Слепог) – мађарски краљ Геза II – Јелисавета Мађарска – Људмила Чешка – Ото II Вителзбах баварски кнез – Јелисавета од Баварске – Јелисавета од Горице и Тирола – Албрехт II Аустријски – Албрехт III Аустријски – Албрехт IV Аустријски – Албрехт V Аустријски (Албрехт II Немачки) – Ана Чешка и Аустријска – Маргарита Тириншка – Јоаким I Нестор Бранденбуршки – Јоаким Хектор Бранденбуршки – Јован Георгије Бранденбуршки и Пруски – Јоаким Фридрих Бранденбуршки – Јован Зигисмунд Бранденбуршки и Пруски – Георгије Вилхелм Бранденбуршки и Пруски – Фридрих Вилхелм Бранденбуршки и Пруски – Фридрих I Пруски – Фридрих Вилхелм I Пруски – Август Вилхелм Пруски – Фридрих Вилхелм II Пруски – Фридрих Вилхелм III Пруски – Вилхелм I Пруски – Фридрих III Пруски – Вилхелм II Пруски – Јоаким Пруски – Карл Франц Пруски – Михаил Павлович – Георгије Михаилович Руски Царевић Престолонаследник

Детаљнија истраживања би највероватније показала још неку линију директног порекла Његовог Императорског Височанства Царевића Престолонаследника Великог Кнеза Георгија Михаиловича од ове старе српске династије.

Аутор:

Александар В. Бачко

Носилац Медаље

Императорског

Ордена Свете Ане

Уредник:

Часни отац ђакон

Хаџи Ненад М. Јовановић

Каваљер Императорског

Ордена Свете Ане III реда

Напомена: овај текст је први пут објављен на интернет презентацији Центра за истраживање православног монархизма http://www.czipm.org

Преглед важнијих извора и литературе

  1. Александар Бачко, Руски Царевић Престолонаследник петоструки директни потомак Немањића, на интернет презентацији Центра за истраживање православнога монархизма http://www.czipm.org/nemanja-georgij.html
  2. Милош Благојевић, Србија у доба Немањића, Београд 1989, 24 – 25, 27 – 29, 35, 244.
  3. Википедија на енглеском језику, на адреси: en.wikipedia.org
  4. Википедија на српском језику, на адреси: sr.wikipedia.org
  5. Династије и владари јужнословенских народа, Интервју, специјално издање, бр. 12, Београд 16. јун 1989, 24 – 25.
  6. Константин Јиречек, Историја Срба, Прва књига до 1537. године (политичка историја), Београд 1952, 137 – 141.
  7. Мала енциклопедија Просвета, Општа енциклопедија, друго издање, 1, А – Љ, Просвета, Београд 1968 – 1970, 136, 272 – 273, 316.
  8. Мала енциклопедија Просвета, Општа енциклопедија, друго издање, 2, М – Ш, Просвета, Београд 1969 – 1970, 461, 817, 854.
  9. Стеван Михалџић, Барања од најстаријих времена до данас, Библиотека града Београда, Посебна издања 9, Репринт издања 3, Београд 1991, 77.
  10. Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, I, А – К, Београд 1977, 178, 347.
  11. Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, II, Л – Ш, Београд 1978, 1533, 1836 – 1837, 1876.
  12. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/arpad/arpad2
  13. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/ascania/ascan11
  14. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/balkan/balkan3
  15. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/balkan/balkan4
  16. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/bohemia/bohemia2
  17. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/wettin/wettin10
  18. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/wittel/wittel1
  19. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/small/gorz
  20. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/jagelo/jagelo
  21. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/oldenburg/oldenburg2
  22. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/oldenburg/oldenburg8
  23. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/oldenburg/oldenburg9
  24. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/habsburg/habsburg2
  25. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/hohz/hohenz2
  26. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/hohz/hohenz3
  27. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/hohz/hohenz4
  28. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/hohz/hohenz6
  29. Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, Clio, Београд 2002, 49 – 50, 619.
  30. Руски Императорски Дом, званична интернет презентација на адреси: http://www.imperialhouse.ru
  31. Савремени свет, Илустрована историја света, I – IV, четврти том, Народна књига, Вук Караџић, Рад, Београд – Љубљана 1984, 43 – 50, 96 – 103, 151 – 155, 204 – 207.
  32. Свет у експанзији, Илустрована историја света, I – IV, трећи том, Народна књига, Вук Караџић, Рад, Београд – Љубљана 1984, 146 – 148, 160 – 165, 170 – 171, 324
  33. Хоенцолерн Императорски дом, званична интернет презентација на адреси: http://www.preussen.de
Руски Царевић Престолонаследник петоструки директни потомак српске династије Вукановића