О БАНКАРИМА, МЕЊАЧИМА И САРАФИМА У БЕОГРАДУ У 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА (I ДЕО)

Аутор: Александар Бачко

 

Бранислав Нушић је, пишући о старом Београду, забележио: „Најважнији становници ханова били су трговци, путници и сарафи. Сарафлук је био тада мобилна трговина. Изузимајући Јанаћа Куманудија, Јусу Руса и Амара, који су важили као банкари, једини је Меворах био сараф који је имао сталан дућан у оној кући у Краља Петра улици, где је раније био конзулат а затим дуго година трговачки суд“. Нушић даље бележи, да су „сарафи носили свој еспап у врећи и залазили из хана у хан, те пресретали кириџије и мењали им новац. Обично је сваки сараф негде иза ханских врата имао своју асуру, коју би простро у један крај дворишта, сео на њу подвијених ногу под собом, просуо врећу са еспапом“ и започињао своју мењачку делатност. У оптицају је тада био велики број монета из различитих земаља. Према Нушићу су, због активности сарафа и кириџија, ханови „представљали праве берзе, где су се закључивале и исплаћивале све погодбе и кроз које се кретао сав наш трговачки промет, те отуд ти ханови и представљају један од најважнијих центара тадањег нашег друштвеног живота“.[1]

У 19. веку, сарафи су на подручју Србије били концентрисани у већим градовима, који су уједно били и главни трговачки и привредни центри. Поред Београда, њихово присуство било је забележено у Нишу, Пироту и појединим другим градовима. Поред мењачких послова, они су се бавили и давањем новца на зајам.[2]

У Османској Империји, сарафи су се делили на еснаф – сарафе (чланове сарафског еснафа који су били везани за царску ковницу новца) и базрђан – сарафе (самосталне трговце, који су се бавили мењањем и позајмљивањем новца). Пошто је, по шеријатском праву, муслиманима било забрањено да наплаћују камату, занимањем базрђан – сарафа у Османској Империји бавили су се немуслимани: Јевреји, Јермени, Грци, Срби, Бугари и други. На подручју Србије, били су заступљени само базрђан – сарафи, док еснаф – сарафа није било.[3]

Године 1825, 6. маја, у Протоколу кнеза Милоша Обреновића, између осталог се наводи: „Писано ч. везиру Абдурахман-паши у Београду… Порез, пак, уговорио сам с народом, да ми новце по цареву ферману даде, како што и ја св. вашој предајем, и зато порез умалио сам. Ово је се пак зато умалити могло што сам ајдуке свију служитеља народних, при овој оскудости у новцима, унизити принужден био; а новце цесарске, на захтевање народа, повисио сам да би којим начином трговина боље пошла. Будући, пак, да сарафи и трговци београдски новце на величину(!) цену пењу и с отим велику штету народу причињавају, тога ради покорнејше молим св. вашу од имена целога народа да би благоволили београдским сарафима и трговцима строжајше заповедити да би се и они по опредељеному у народу теченију новаца владали и да би, за пример другим, првог преступника ове височајше заповести живота лишили, да не би цели народ за интерес неколико сарафа толико страдао“.[4]

Међу београдским Јеврејима је 1827. године био 1 сараф, а већ 1836. године њих 4. Број сарафа ове националности у Београду износио је 1845. године 8, а 1856. године 7. У једном документу из 1863. године је забележено, да се у Београду „умножио број сарафа Јевреја“.[5]

Судећи по његовом имену, највероватније је цинцарског или грчког порекла био сараф Јања, који се помиње у Београду 17. новембра 1838. године, у „Списку од они(х) порескиј глава који су остарили и осакатили и сасвим сиромашног стања“. За њега је тада било забележено, да је „стар и сасвим сирома, из милости трговачке живи сарафлуком“.[6]

У документу насловљеном „Објавленије подзрељви и под сумњу спадајући Турака београдски, које по именце означујемо“, од 22. јуна 1841. године, помиње се Јашар Сарафов.[7]

Управа фондова, прва банкарска институција у Србији, била је основана 1862. године. Пресудну улогу у њеном оснивању имао је Коста Цукић, тадашњи министар финансија Кнежевине Србије. Тим чином су постављени темељи савременог банкарства у Србији. Цукић је био заслужан и за ковање првог српског модерног новца .[8]

Сачуван је документ од 12. марта 1866. године, у коме се наводи, да постоји намера, да се оснује Штедионо друштво у Београду. Како је тада забележено, „цел тога предузећа друштвеног биће та, да сваки од чланова улажући у друштвену касу недељно или месечно по неку суму новаца, састави себи један капитал, којим друштво да предузме доцније каково трговачко предузеће, и тако улагачи да дођу временом до каквог бољег стања у уживања“.[9]

 

Напомена: Текст представља сепарат из књиге Александра Бачка „Београдске банкарске, мењачке и сарафске породице у 19. и почетком 20. века“ (Београд 2018), стр. 10 – 13.

Књига се може бесплатно преузети путем следећег линка:

https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2018/12/18/%d0%b1%d0%b5%d0%be%d0%b3%d1%80%d0%b0%d0%b4%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%b1%d0%b0%d0%bd%d0%ba%d0%b0%d1%80%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%bc%d0%b5%d1%9a%d0%b0%d1%87%d0%ba%d0%b5-%d0%b8-%d1%81%d0%b0%d1%80%d0%b0%d1%84/

 

[1] Бранислав Нушић, Стари Београд, Библиотека баштина, књ. 7, Београд 1984, 36, 39.

[2] Драгана Гњатовић, Сарафи – први банкари у Србији, Банкарство 5, 2012. (у даљем тексту: Гњатовић), 16.

[3] Гњатовић, 16, 18, 20, 22.

[4] Василије Крестић, Никола Петровић, Протокол кнеза Милоша Обреновића 1824 – 1825, Српска академија наука и уметности, Архив Србије, Посебна издања, књига CDLX, Одељење историјских наука, књига I, Београд 1973, 373 – 374.

[5] Никола Вучо, Распадање еснафа у Србији, књига прва, С.А.Н.У, Посебна издања, књ. CCXXII, Историјски институт, књ. 5, Београд 1954, 164, 168, 170 – 171; Живети у Београду 1851 – 1867, књ. 3, Историјски архив Београда, Београд 2005. (у даљем тексту: Живети…, књ. 3), 316, 319; Живети у Београду 1868 – 1878, књ. 4, Историјски архив Београда, Београд 2006, 240 – 241.

[6] Живети у Београду 1837 – 1841, књ. 1, Историјски архив Београда, Београд 2003. (у даљем тексту: Живети…, књ. 1), 252; Гњатовић, 22.

[7] Живети…, књ. 1, 174.

[8] Милан Ђ. Милићевић, Поменик, Матица српска, Српска књижевна задруга, Нови Сад – Београд 1971, 372; Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, II, Л – Ш, Београд 1978, 1924.

[9] Живети…, књ. 3, 316, 319.

О БАНКАРИМА, МЕЊАЧИМА И САРАФИМА У БЕОГРАДУ У 19. И ПОЧЕТКОМ 20. ВЕКА (I ДЕО)

Београдске банкарске, мењачке и сарафске породице у 19. и почетком 20. века

Александар Бачко објавио је своју нову књигу, “Београдске банкарске, мењачке и сарафске породице у 19. и почетком 20. века“. Ова монографија публикована је у електронском издању.

Уредник монографије је господин Игор Мојсиловић из Београда.

Књига “Београдске банкарске, мењачке и сарафске породице у 19. и почетком 20. века“ има 128 страна.

Ова књига може се бесплатно преузети (у PDF формату), путем следећег линка:

Beogradske menjacke i sarafske porodice u 19. veku

 

Korice konacna verzija

Београдске банкарске, мењачке и сарафске породице у 19. и почетком 20. века

Families of bankers, money changers and ‘sarafs’ in Belgrade (19th and early 20th century)

Aleksandar Bačko has published his new e-book, “Families of bankers, money changers and ‘sarafs’ in Belgrade (19th and early 20th century)“.

Editor of this book is Mr. Igor Mojsilović from Belgrade.

“Families of bankers, money changers and ‘sarafs’ in Belgrade (19th and early 20th century)“ has 128 pages.

This book can be downloaded free (in PDF format), following this link:

Beogradske menjacke i sarafske porodice u 19. veku

 

Korice konacna verzija

Families of bankers, money changers and ‘sarafs’ in Belgrade (19th and early 20th century)

СЕЋАЊЕ НА АКАДЕМИКА ПЕТРА ВЛАХОВИЋА (28. 6. 1927 – 3. 7. 2016)

 

Akademik Petar Vlahovic

Пре нешто више од две године, напустио нас је истакнути етнолог, академик и професор Петар Влаховић, изузетни научник и човек.

Петар Влаховић родио се 28. јуна 1927. године у Слатини код Бродарева. На његов живот, односно каријеру, свакако је утицала чињеница, да му је стриц био угледни етнолог Митар Влаховић, један од оснивача Етнографског музеја и асистент академика Јована Цвијића, а породични пријатељ познати социолог Сретен Вукосављевић. Међутим, Петар је током своје дуге каријере у многим сегментима надмашио своје претходнике.

Након школовања у родном месту, похађао је гимназију, прво у Колашину, а потом у Београду и Вршцу. Етнологију је студирао на Филозофском факултету у Београду. Докторирао је етнологију и антропологију 1958. године. Специјализацију из антропологије и факултет кинеског језика завршио је у Пекингу, у периоду између 1955. и 1957. године. Усавршавао се широм света: у Русији, Словенији, Пољској и Италији.

Професор Влаховић службовао је на Филозофском факултету у Београду током 42 године, све до 1992. На факултету је утемељио етничку и историјску антропологију. Био је редовни професор етнологије и антропологије, продекан, шеф катедре за етнологију народа Југославије, као и управник Одељења за етнологију.

Петар Влаховић био је директор Етнографског института Српске академије наука и уметности, у периоду између 1978. и 1982. године. Под његовим руководством, започето је више значајних пројеката, проширена је међународна сарадња и интензивирана издавачка делатност Етнографског института. Један је од оснивача симпозијума „Сеоски дани Сретена Вукосављевића“, који се одржава у Пријепољу од 1973. године.

Ванредни члан Црногорске академије наука и умјетности Петар Влаховић постао је 1988, а редовни члан био је од 1993. године. Управљао је Одбором за етнологију и Одбором за демографију ове научне институције. Такође је био члан: Белоруске академије наука, Антрополошког друштва Европе и Пољског антрополошког друштва, као и председник Антрополошког друштва Југославије. Почасни члан Сената Универзитета Адам Мицкјевич у Познању (Пољска) постао је 1980. године.

Написао је и издао више од 20 књига, у земљи и иностранству. У њима је обрађивао различите теме, од основа етнологије и антропологије (на пример, у књизи „Човек у времену и простору“ – антропологија), преко глобалне етнологије („Народи и етничке заједнице света“) и етнологије одређених народа („Србија: земља, народ, живот, обичаји“, „Етнолошки преглед Србије“, „Етнологија народа Југославије – етнолошки преглед Словеније“, „Обичаји, веровања и празноверице народа Југославије“, „Живот и обичаји народа Кине“, „Kultura ludowa w Serbii“), па све до етнологије појединих области и насеља (као што је случај са књигом „Бродарево и његова околина“).

Током своје дуге и веома успешне каријере, академик Петар Влаховић написао је преко 360 научних чланака, расправа и прилога. Био је уредник више од 150 књига, часописа и зборника радова, првенствено из области етнологије и антропологије.

Године 1980. постао је носилац Ордена рада са златним венцем, а 1985. Ордена заслуга за пољску културу. Добитник је Вукове награде Културно – просветне заједнице Србије, Плакете града Београда, Повеље Филозофског факултета у Београду, Повеље Етнографског института Српске академије наука и уметности, Повеље Етнографског музеја у Београду, Повеље Антрополошког друштва Југославије, Повеље Антрополошког друштва Македоније, Повеље Хрватског антрополошког друштва, Медаље Друштва „Свети Сава“ (2013), као и других значајних награда. Од 10. октобра 2004. године, академик Петар Влаховић био је члан Почасног савета Удружења грађана „Српски деспот“.

Остао је упамћен је и по томе, што је увек био спреман да свесрдно помогне својим млађим и мање познатим колегама етнолозима, истраживачима и свима другима, који су од њега помоћ затражили.

Супруга покојног академика Петра Влаховића, такође истакнути научник, дипломирани етнолог и историчар уметности, Бреда Влаховић, била је запослена у Етнографском институту Српске академије наука и уметности, у периоду од 1962. до 1996. године.

Академик Петар Влаховић преминуо је у Београду, 3. јула 2016. године. Сахрањен је на београдском Новом гробљу, 7. јула. Иза себе је оставио породицу, као и многобројне пријатеље и поштоваоце његовог дела.

Александар Бачко

 

 

 

СЕЋАЊЕ НА АКАДЕМИКА ПЕТРА ВЛАХОВИЋА (28. 6. 1927 – 3. 7. 2016)

Белешке о појединим породицама цинцарског порекла

Александар Бачко је објавио своју нову књигу, “Белешке о појединим породицама цинцарског порекла“. Ова монографија је публикована у електронском издању.

Уредник монографије је госпођа Љиљана Буза из Српско – цинцарског друштва „Луњина“ из Београда.

Књига “Белешке о појединим породицама цинцарског порекла “ има 141 страну.

Ова књига се може бесплатно преузети (у PDF формату), путем следећег линка:

Cincari – knjiga

 

Cincari - korice

Белешке о појединим породицама цинцарског порекла

Notes about certain families of Aromanian origin

Aleksandar Bačko has published his new e-book, “Notes about certain families of Aromanian origin“.

Editor of this book is Ms. Ljiljana Buza from The Serbian-Aromanian association “Lunjina”.

“Notes about certain families of Aromanian origin“ has 141 pages.

This book can be downloaded free (in PDF format), following this link:

Cincari – knjiga

 

Cincari - korice

Notes about certain families of Aromanian origin

О појединим српским породицама у Книну

Александар Бачко је објавио своју нову књигу, “О појединим српским породицама у Книну “. Ова монографија је публикована у електронском издању.

Књига је посвећена Зорану Бачку, ауторовом стрицу.

Уредник монографије је Игор Мојсиловић.

Књига “О појединим српским породицама у Книну “ има 115 страна.

Ова књига се може бесплатно преузети (у PDF формату), путем следећег линка:

O pojedinim srpskim porodicama u Kninu

Korice - konacna verzija

 

О појединим српским породицама у Книну

About certain Serbian families in Knin

Aleksandar Bačko has published his new e-book, “About certain Serbian families in Knin“.

This book is dedicated to Zoran Batchko, author’s uncle.

Editor of this book is Igor Mojsilović.

“About certain Serbian families in Knin “ has 115 pages.

This book can be downloaded free (in PDF format), following this link:

O pojedinim srpskim porodicama u Kninu

Korice - konacna verzija

 

About certain Serbian families in Knin

Aleksandar Bačko – review of twenty years of research work

Igor Mojsilović has published his new e-book, „Aleksandar Bačko – review of twenty years of research work“.

Editor of this book is Miodrag Rođenkov.

Book „Aleksandar Bačko – review of twenty years of research work“ has 108 pages.

The e-book can be downloaded free (in PDF format), following this link:

Aleksandar Backo – osvrt…

Aleksandar Backo - korice

 

Aleksandar Bačko – review of twenty years of research work

Александар Бачко – осврт на двадесет година истраживачког рада

Игор Мојсиловић је у електронској форми објавио биографску књигу „Александар Бачко – осврт на двадесет година истраживачког рада“.

Монографија је обима 108 страна.

Уредник је Миодраг Рођенков.

Монографију „ Александар Бачко – осврт на двадесет година истраживачког рада “ можете бесплатно преузети у PDF формату, путем следећег линка:

Aleksandar Backo – osvrt…

 

Aleksandar Backo - korice

 

Александар Бачко – осврт на двадесет година истраживачког рада