Александар Бачко – осврт на двадесет година истраживачког рада

Игор Мојсиловић је у електронској форми објавио биографску књигу „Александар Бачко – осврт на двадесет година истраживачког рада“.

Монографија је обима 108 страна.

Уредник је Миодраг Рођенков.

Монографију „ Александар Бачко – осврт на двадесет година истраживачког рада “ можете бесплатно преузети у PDF формату, путем следећег линка:

Aleksandar Backo – osvrt…

 

Aleksandar Backo - korice

 

Advertisements
Александар Бачко – осврт на двадесет година истраживачког рада

Мали Мокри Луг – књига

Монографија „Мали Мокри Луг“, чији је аутор Александар Бачко, публикована је 2005. године, као 28 књига у оквиру едиције „Етноантрополошки проблеми – Монографије“ Одељења за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду.

 

Уредник монографије „Мали Мокри Луг“ и наведене едиције је наш истакнути академик Петар Влаховић.

 

Главни покровитељ књиге „Мали Мокри Луг“ је породица господина Хаџи Живојина Крстића и госпође Хаџи Живанке Крстић из Малог Мокрог Луга.

 

Књига је обима 187 страна и садржи податке о Малом Мокром Лугу, његовом оснивању и развоју, као и о пореклу старијих фамилија у овом месту.

 

Књиге више нема у продаји.

M.M. Lug

Мали Мокри Луг – књига

Стојановићи – Бакалци у Малом Мокром Лугу

Стојановићи у Малом Мокром Лугу, који носе породични надимак Бакалци, раније су се презивали Бакаловић. Један њихов огранак има нешто новији породични надимак Ћосини.

 

Чланови ове фамилије славе Светог Николу. Они спадају у најстарије досељенике у Мали Мокри Луг, па се и за њих може рећи да су свакако насељени 1809. године у ово место.

 

Њихово порекло је из Житорађе код Прокупља. У питању је једно од топличких насеља, која су до краја турске власти (1878. године) очувала своје српско “стариначко” становништво.

 

По породичном надимку Стојановића, може се видети, да им је предак био бакал, то јест трговац намирницама. У пописима из 1831/1832. и 1863. године, презиме Бакаловић се не јавља, али га зато проналазимо у тефтеру из 1836. године. Тада је у Малом Мокром Лугу био споменут домаћин Стеван Бакаловић.

 

Наведени Стеван био је идентичан са Стеваном Стојановићем, који се јавља у четири године старијем попису. Стеван Стојановић живео је у домаћинству са својим синовима: Стојком, Стојаном и Станојем, као и са унуцима: Цветком, Јованом и Игњатом.

 

Данашњи Стојановићи – Бакалци представљају потомство Стеванових синова Стојана и Станоја. Презиме Стојановић могли су потомци Стојана Стевановог сина добити по њему, или по његовом деди, који се такође звао Стојан.

 

Потомство Стојановог  брата Станоја могло се, са друге стране, прозвати презименом Стојановић само по старијем Стојану. Од њиховог трећег брата Стојка су се формирали Стојковићи, који славе исту крсну славу.

 

На челу породице Стојановића – Бакалаца, потомака млађег Стојана, у време пописа 1863. године, стајао је Јован Стојановић. Он је био рођен око 1829. године.

 

Поменути Јован се појављује у попису 1831/32. године, као унук Стевана Стојановића. Он је, без сумње, био син Стојана Стевановог. Са Јованом су живели: његова жена Стана (рођена 1823. године), ћерке Лепа (рођена 1855) и Перса (рођена 1859), брат Митар (1834), снаја Стојанка (1841), брат Милан (1844), мајка Живка (1793), као и сестра Петрија (односно Петкана, рођена током 1847. године).

 

Из матичних књига сазнајемо, да је Стојан Стевановић (Стеванов, Стефанов), поред деце која се јављају у попису 1863. године, имао још ћерку Теодору. Њу је добио 1839. године, са својом првом супругом Мартом. Ћерку Настасију, добио је Стојан 1842. године. Њена мајка је била Живка, друга Стојанова жена.

 

Стеванов други син, Станоје Бакаловић, појављује у матичним књигама крштених 2. марта 1851. године. Тада су он и његова супруга Босиљка добили сина Лазара.

 

У попису из 1863. године Станоје се, под презименом Стевановић, јавља као домаћин. Презиме Стевановић било је формирано по личном имену његовог оца.

 

Није познато, када је у овој породици преовладало презиме по деди (Стојановић), али се то морало одиграти после поменутог пописа, дакле знатно после уредбе о увођењу сталних презимена у Кнежевини Србији (донете 1851. године).

 

Станоје је био рођен око 1804. године. У његовом домаћинству су 1863. године живели: његова супруга Босиљка (рођена 1813), затим синови: Никола (1839), Стеван (1841), Живко (1846) и Лазар (1851), као и ћерка Стевка (рођена 1843. године).

 

По свему судећи, попис из 1863. није доживео Станојев син Павле, чије рођење је било забележено у матичној књизи рођених, 3. априла (по старом календару) 1849. године.

 

На крштењима су маломокролушким Стојановићима кумовали, као и њиховим сродницима Стојковићима, чланови породице Стојановић из Палилуле (Милко, Коца и Никола).

 

С обзиром на чињеницу, да су рођаци Стојановића, Стојковићи, раније носили породични надимак Држаљинци, овај род би евентуално могао бити даљим пореклом из места Држановац у топличком крају. Држановац се налази недалеко од Житорађе, места непосредног порекла овог рода.

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

 

Stojanovici i Stojkovici

 

Напомена: овај текст настао је на основу дела књиге Александар Бачка „Мали Мокри Луг“ (Одељење за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду, Етноантрополошки проблеми – Монографије, књ. 28, Београд 2005; уредник академик Петар Влаховић). Иницијатори и главни покровитељи ове књиге су господин Хаџи Живојин Крстић и госпођа Хаџи Живанка Крстић из Малог Мокрог Луга.

 

 

 

 

Извори

  1. Бранко Перуничић, Београдски суд 1818 – 1839, Београд 1964, стр. 527.
  2. Архив Србије, инв. број 204, Министарство финансија, Збирка тефтера, Тефтер спахиских прихода, Капетанија подунавска, окр. Београд (1836. године).
  3. Архив Србије, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), ролна бр. 5, Београдски округ, врачарски срез, год. 1863, ред. бр. књ. 145.
  4. Историјски архив Београда, Општина Звездара, Месна канцеларија Миријево, Храм Светог Илије у Миријеву, књ. 1, Матична књига рођених 1821 – 1852. године, стр. 47, 51, 107, 124, 162, 177, 228, 256, 304.
  5. Риста Т. Николић, Околина Београда, С.К.А, Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља 2, Београд 1903, стр.1040.
  6. Видосава Николић – Стојанчевић, Топлица, етнички процеси и традиционална култура, С.А.Н.У, Етнографски институт, Посебна издања, књ. 28, Београд 1985, стр. 198, скице 1 и 3.
  7. Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, Пето издање, Сарајево 1985, стр.115.
  8. Гојко Никетић, Администратини речник места Краљевине Југославије, Београд 1931, стр. 248.
Стојановићи – Бакалци у Малом Мокром Лугу

Момировићи из Малог Мокрог Луга

Момировићи су породица у Малом Мокром Лугу, чији чланови славе Светог Алимпија. Они су пореклом из југоисточне Србије, из прокупачког краја (’’од Прокупља’’).

 

Момировићи су потомци Момира Стојановића, који је, према подацима из пописа 1831/32. године, живео са сином Стошом и унуком Стојаном. Он је у то време, био једини носилац личног имена Момир у Малом Мокром Лугу.

 

У тефтеру из 1836. године се помиње домаћин Момир Љубисављев. Свакако се овде ради о истом домаћину, што указује на то да се Момиров отац звао Љубисав, а да му је деда, или неки даљи предак био Стојан.

 

Презиме Момировић није било забележено у попису 1863. године, иако су преци овог рода живели знатно пре тог времена у Малом Мокром Лугу, што указује на употребу неког другог презимена у овом роду у то време.

 

Наиме, у овом попису су преци Момировића забележени под презименом Стошић, које је било привременог карактера. Ово презиме је било формирано по претку Стоши, који је био отац Стојана Стошића, а син Момира Стојановића. Из неког разлога, за сада неутврђеног, Стојан Стошић (или његови синови) примио је накнадно презиме по деди, што није био тако чест случај.

 

Поменути Стојан Стошић, рођен око 1830. године, био је у време пописа из 1863. године на челу домаћинства. Према подацима из те године, у Стојановој кући су живели: његова жена (вероватно Стана, која се помиње у матичним књигама рођених као Стојанова супруга), рођена око 1833. године, као и синови: Димитрије (рођен 1850), Ђорђе (1856), Петар (1859) и Никола (родио се 1861. године).

 

Од поменутог Ђорђа, Стојановог сина су, по свему судећи, настали Ђорђевићи у Малом Мокром Лугу, који славе исту крсну славу – Светог Алимпија Столпника.

 

Из матичне књиге рођених сазнајемо, да је Стоша Момировић имао супругу Стојанку и ћерке Ђурђу и Стану. Оне се у помињу као куме у матичним књигама. Преци Момировића су кумовали породици, од које су се развили Вељковићи и Цветковићи, као и прецима Николића у Малом Мокром Лугу. Момировићима су, опет, крштени кумови били преци Младеновића.

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

 

Momirovici i Djordjevici

 

Напомена: овај текст настао је на основу дела књиге Александар Бачка „Мали Мокри Луг“ (Одељење за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду, Етноантрополошки проблеми – Монографије, књ. 28, Београд 2005; уредник академик Петар Влаховић). Иницијатори и главни покровитељи ове књиге су господин Хаџи Живојин Крстић и госпођа Хаџи Живанка Крстић из Малог Мокрог Луга.

 

 

 

 

 

Извори

  1. Бранко Перуничић, Београдски суд 1818 – 1839, Београд 1964, стр. 528.
  2. Архив Србије, инв. број 204, Министарство финансија, Збирка тефтера, Тефтер спахиских прихода, Капетанија подунавска, окр. Београд (1836. године).
  3. Архив Србије, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), ролна бр. 5, Београдски округ, врачарски срез, год. 1863, ред. бр. књ. 145.
  4. Историјски архив Београда, Општина Звездара, Месна канцеларија Миријево, Храм Светог Илије у Миријеву, књ. 1, Матична књига рођених 1821 – 1852. године, стр. 197, 204, 227.
  5. Риста Т. Николић, Околина Београда, С.К.А, Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља 2, Београд 1903, стр. 1040.

 

Момировићи из Малог Мокрог Луга

Крстићи из Малог Мокрог Луга

Крстићи са славом Свети Никола имају породичне надимке Пуркачини и Костадинови. Спадају у старије родове у Малом Мокром Лугу. Потомци су Крсте Тодоровића, који је свакако носио презиме формирано по личном имену свог оца Тодора.

 

Крста је, као што сазнајемо из пописа 1831/1832, умро управо те године. Иза њега је остао од мушког потомства само син Стеван, који је у време очеве смрти још био дете, па је за њега у истом попису забележено: „нејак и сирома“.

 

Попис житеља Малог Мокрог Луга који плаћају спахијске дажбине (“главницу”), из 1836. године, о Стевану нам не доноси никакве податке. Одсуство података о њему у овом тефтеру указује на то, да он као дете у домаћинству без оца или неког другог одраслог мушкарца, није плаћао спахијске дажбине.

 

Из пописа 1863. године сазнајемо, да је Стеван Крстић, тада већ зрео човек и домаћин, био рођен око 1824. године. Био је у браку са Недом, рођеном око 1825. године.

 

Имао је синове Костадина (рођеног 1849) и Николу (родио се око 1860), као и ћерку Јованку (рођену 1857. године). У матичним књигама крштених забележено је рођење Константина (тј. Костадина) у мају 1849. године, само дан није уписан, свакако услед пропуста.

Krstici-sv. Nikola

Константинови родитељи су у матичним књигама били забележени као Стефан „Перић“ и Неда. Кум на Константиновом крштењу био је Митар Прокић из Бањице.

 

Презиме Перић, под којим је Стефан (Стеван) уписан у овој матичној књизи, уместо под презименом Крстић, могло је настати на два начина. Један од њих је тај, да је Перић старије презиме, које долази по неком даљем Стефановом, то јест Крстином претку. Друга је могућност, која је уједно и знатно вероватнија, је та да презиме долази по личном имену Стефанове мајке, пошто је он остао рано без оца.

 

Женско име Пера, које долази од имена Петра или Петрија, забележено је на више места међу Србима. Оно се јавља и у југоисточним крајевима, одакле махом потичу Мокролужани.

 

Од Костадина води порекло данашњи огранак Крстића, са породичним надимком Костадинови, којих је у Малом Мокром Лугу око 8 кућа. Од Николе потиче огранак ове фамилије, са породичним надимком Пуркачини. Он броји око 6 кућа.

 

Ови Крстићи су се по Малом Мокром Лугу проширили из Доње Мале. Нису ни у каквом сродству са Крстићима у овом месту, који славе Светог архиђакона Стефана.

 

Крстићи са славом Свети Никола су свакако пореклом, као и готово све породице у овом месту, из југоисточне Србије. Међутим, једино они имају кума из Бањице, што евентуално може упућивати на другачији ток њиховог насељавања у Мали Мокри Луг.

 

Наиме, Бањица је у знатној мери била насељена породицама из расељеног села Топчидера, након 1825. године. Познато је, да су неки од тих Топчидераца досељени у Мали Мокри Луг.

 

Ова чињеница, заједно са подацима о поменутом крштеном куму Константина Крстића, упућује на извесну могућност, да су баш Крстићи потомци досељених Топчидераца. Становници Топчидера били су даљим пореклом из истих крајева из којих и стари Мокролужани, односно из југоисточне Србије.

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

 

 

Напомена: овај текст настао је на основу дела књиге Александар Бачка „Мали Мокри Луг“ (Одељење за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду, Етноантрополошки проблеми – Монографије, књ. 28, Београд 2005; уредник академик Петар Влаховић). Иницијатори и главни покровитељи ове књиге су господин Хаџи Живојин Крстић и госпођа Хаџи Живанка Крстић из Малог Мокрог Луга.

 

 

Извори

  1. Бранко Перуничић, Београдски суд 1818 – 1839, Београд 1964, стр. 14, 194, 226, 528.
  2. Архив Србије, инв. број 204, Министарство финансија, Збирка тефтера, Тефтер спахиских прихода, Капетанија подунавска, окр. Београд (1836. године), стр. 36 – 37 (село Мали Мокри Луг).
  3. Архив Србије, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), ролна бр. 5, Београдски округ, врачарски срез, год. 1863, ред. бр. књ. 145.
  4. Историјски архив Београда, Општина Звездара, Месна канцеларија Миријево, Храм Светог Илије у Миријеву, књ. 1, Матична књига рођених 1821 – 1852. године, стр. 308.
  5. Риста Т. Николић, Околина Београда, С.К.А, Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља 2, Београд 1903, стр. 954, 961, 1037, 1038.
  6. Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842, књ. 2, Београд 1898, стр. 481, 515 – 516.
  7. Михајло М. Костић, Насеља у околини Београда, прилог проучавању постанка и развоја, Зборник радова Географског института, св. 9, Београд 1962, стр. 75 – 76.
Крстићи из Малог Мокрог Луга

Јоргаћевићи из Малог Мокрог Луга

Јоргаћевићи који славе Светог Николу пореклом су из југоисточне Србије, тачније од Прокупља. Њихово презиме долази од личног имена родоначелника – Јоргаћ. Име Јоргаћ је код нас врло ретко и данас се јавља само код мањег броја појединаца у лесковачком и нишком крају.

Лично име Јоргаћ формирано је према цинцарској или грчкој варијанти имена Ђорђе. Ово је име врло често међу Цинцарима (македонским и северногрчким Власима), који су се из Македоније, северне Грчке и других околних предела досељавали  у већем броју у Србију. Према томе, презиме Јоргаћевић указује на то да су његови носиоци вероватно цинцарског порекла.

Мокролошки Јоргаћевићи су потомци Јоргаћа Стевановића, који се помиње у попису Малог Мокрог Луга 1831/32. године. Јоргаћ је имао синове: Видосава, Петра, Благоја и Марка. Са њима у домаћинство је живео и Грујо Дошљак, за кога је у време овог пописа забележено следеће: „одселио се побегао“.

У тефтеру из 1836. године појављује се као домаћин само Вида (Видосав) Јоргаћевић, што значи да је његов отац Јоргаћ, највероватније, умро између 1832. и 1836. године.

У попису Малог Мокрог Луга из 1863. године, појављују се три домаћинства Јоргаћевића. На челу првог био је Петар Јоргаћевић („Јоргачевић“), рођен око 1821. године.

Са Петром Јоргаћевићем су живели: његова жена Живана (рођена око 1818. године), синови Мата (1853), Настас (1859), Милан (1857), Љубомир (1860) и ћерке Љубица (Љуба, рођена 1848) и Перса (рођена током 1855. године).

Марко Јоргаћевић (рођен око 1824. године) био је на челу другог домаћинства ове породице. У његовом дому су живели: његова супруга Станија (рођена 1833. године), синови Тодор (1854), Коста (1860) и Мијаило (1862), ћерке Милева (1852) и Ана (1857), као и мајка Стојанка (за коју је забележено, да је тада наводно имала „90“ година – ?!).

Треће домаћинство Јоргаћевића сачињавали су: домаћин Видоје (у ранијим пописима наведен као Видосав, или Вида), рођен око 1806. године, његова жена Живка (рођена 1813), син Михаило (1837), снаја Савка (1835), синови Ранђел (Аранђел, рођен 1846. године), Спасоје (1849) и Сава (1854), као и прија Стојанка (рођена 1846. године).

Брат наведене тројице домаћина Јоргаћевића, Благоје, не помиње се у попису из 1863, што значи да је највероватније умро пре те године. Од њега није остало потомства у Малом Мокром Лугу.Jorgacevici- sv. Nikola

У матичним књигама крштених наводе се следећа деца Виде Јоргаћевића и Живке, која се не појављују у попису 1863. године: Георгије (1839), Цвета (1842) и Марија (1845).

Петар Јоргаћевић и Живана су, према истом извору, поред већ наведене деце имали још и: Илију (био је рођен 1843), Николаја (1844), Драгињу (1846) и Лепу (рођену 1850. године).

Јоргаћевићима су децу крштавали следећи кумови: Милко Стојановић из Палилуле, Митар Милковић (или Димитрије Миљков, свакако син Милка Стојановића) и Коца Стојановић из истог места (без сумње Милков брат).

На два места се поменути кум Димитрије означава презименом Терзић, што је, свакако и старо, родовско презиме породице која је кумовала Јоргаћевићима (данашњи Богдановићи и друге сродне породице).

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Напомена: овај текст настао је на основу дела књиге Александар Бачка „Мали Мокри Луг“ (Одељење за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду, Етноантрополошки проблеми – Монографије, књ. 28, Београд 2005; уредник академик Петар Влаховић). Иницијатори и главни покровитељи ове књиге су господин Хаџи Живојин Крстић и госпођа Хаџи Живанка Крстић из Малог Мокрог Луга.

Извори

  1. Риста Т. Николић, Околина Београда, С.К.А, Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља 2, Београд 1903, стр. 1040.
  2. Милица Грковић, Речник личних имена код Срба, Београд 1977, стр. 19, 107.
  3. Душан Ј. Поповић, О Цинцарима, прилози питању постанка нашег грађанског друштва, Београд 1937, стр. 19, 252, 287, 307, 379, 380 и др.
  4. Бранко Перуничић, Београдски суд 1818 – 1839, Београд 1964, стр. 529.
  5. Архив Србије, инв. број 204, Министарство финансија, Збирка тефтера, Тефтер спахиских прихода, Капетанија подунавска, окр. Београд (1836. године), стр. 36 – 37 (село Мали Мокри Луг).
  6. Архив Србије, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), ролна бр. 5, Београдски округ, врачарски срез, год. 1863, ред. бр. књ. 145, стр. 164 – 180, 344 – 346.
  7. Историјски архив Београда, Општина Звездара, Месна канцеларија Миријево, Храм Светог Илије у Миријеву, књ. 1, Матична књига рођених 1821 – 1852. године, стр. 18, 63.
Јоргаћевићи из Малог Мокрог Луга

Богдановићи из Малог Мокрог Луга

Богдановићи са славом Свети Никола имају породичне надимке Динини и Цицерови. У Малом Мокром Лугу живи већи број домаћинстава ове породице. Најстарији познати предак Богдановића који славе Светог Николу био је Богдан.

Његово име је сачувано само као презиме, односно патроним, његових синова: Илије, Симеона (Симона), Сибина и Јована Богдановића. Ова браћа се помињу у попису из 1831/1832. године, у заједничком домаћинству, на чијем је челу био Илија Богдановић.

Поред поменуте браће, у овом домаћинству су, од мушких чланова, живели још: Илијин син Мита и његови синовци: Ђорђе, Пера (тада је имао 6 1/2 година), Милан (имао је 2 1/4 године) и Младен (стар 1 месец).

Илија се као домаћин јавља и у тефтеру из 1836. године. Попис из 1863. године нам, опет, пружа значајне податке о развоју ове породице. Јован Богдановић, рођен око 1811. године  поменут је и у попису 1831/1832, а јавља се и у попису из 1863.

Према поменутом попису из 1863. године, следећи укућани су живели у домаћинству Јована Богдановића: његова супруга Даница (рођена око 1808. године), Јованов син Живота (рођен  1835), снаја Цвета (1837), синовци Настан (1855), Милан (1859) и Спасоје (1861), син Живко (1842), снаја Перса (1840), син Настан (крштен као Атанасије,1844) и ћерка Љубица (рођена 1850. године).

У попису 1863, не појављује се Илија Богдановић, који је, без сумње, умро пре те године. Синовци Јована Богдановића (Настан, Милан и Спасоје), који су живели у Јовановом домаћинству, били су свакако Илијини потомци, тј. његови синови или унуци. Вероватније је да су били Илијини унуци, деца његовог сина Мите.

Мита, који се јавља у попису 1831/1832. године, није био пописан 1863. Он је, као што се може видети из матичних књига, имао још и сина Стефана,  рођеног 1841, као и другог сина који се такође звао Стефан, рођеног 1847. године. Ова појава недвосмислено указује на то, да је његов старији брат са истим именом у међувремену умро. Мита је имао и ћерке: Милеву (рођену 1840), Анђелину (1843) и Стојанку (рођену 1845. године).

Потомство поменутог Илије Богдановића задржало је старије презиме Богдановић, док је потомство Јована Богдановића узело презиме Јовановић, по његовом личном имену.

Потомци Симеона (Симона) Богдановића такође живе у Малом Мокром Лугу, али се презивају Симоновићи, а потомци Сибина Богдановића су данашњи маломокролушки Сибиновићи (видети Јовановиће, Симоновиће и Сибиновиће).

Ове породице, као и Богдановићи, славе Светог Николу. Родовско презиме, то јест старо презиме Богдановића, исто је као и код: Јовановића, Сибиновића и Симоновића. Оно гласи Терзић.

Овај род је називан Терзићима или „Терзиском породицом“ по занимању неког од предака, који је био терзија, то јест кројач.  Није остало упамћено одакле су им се преци доселили.

Почетком 20. века је забележено да су досељени у Мокри Луг „пре Карађорђа“, али  с обзиром на чињеницу, да насеље у Мокром Лугу није постојало пре 1809. године, није вероватно да та тврдња одговарати истини.

Додуше, постоји могућност да је њихова кућа била усамљена на овом месту, издвојена од других насеља, а да је у административном смислу припадала неком од околних села (која су постојала и пре Првог српског устанка). То је, међутим, мало вероватно.

Знатно је већа вероватноћа да су и они, као и већина старијих маломокролушких породица досељени 1809. године из југоисточне Србије. Иако су кумови сродника Богдановића били потомци Вељка Јовановића (данашњи Вељковићи и Цветковићи), децу Мите Богдановића („Илића“, „Илијевића“) крштавали су Благоје и Стефан Лазаревић (Лазић) из Београда.

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Bogdanovici, Jovanovici, Sibinovici i Simonovici

 

Напомена: овај текст представља сепарат из књиге Александар Бачка „Мали Мокри Луг“ (Одељење за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду, Етноантрополошки проблеми – Монографије, књ. 28, Београд 2005; уредник академик Петар Влаховић). Иницијатори и главни покровитељи ове књиге су господин Хаџи Живојин Крстић и госпођа Хаџи Живанка Крстић из Малог Мокрог Луга.

Извори

  1. Бранко Перуничић, Београдски суд 1818 – 1839, Београд 1964, стр. 527.
  2. Архив Србије, инв. број 204, Министарство финансија, Збирка тефтера, Тефтер спахиских прихода, Капетанија подунавска, окр. Београд (1836. године), стр. 36 – 37 (село Мали Мокри Луг).
  3. Архив Србије, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), ролна бр. 5, Београдски округ, врачарски срез, год. 1863, ред. бр. књ. 145, стр. 164 – 180, 344 – 346.
  4. Историјски архив Београда, Општина Звездара, Месна канцеларија Миријево, Храм Светог Илије у Миријеву, књ. 1, Матична књига рођених 1821 – 1852. године, стр. 28, 71, 112, 123, 158, 182, 192, 253, 347.
  5. Риста Т. Николић, Околина Београда, С.К.А, Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља 2, Београд 1903, стр. 1040.
  6. Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, Пето издање, Сарајево 1985, стр. 613.
Богдановићи из Малог Мокрог Луга