СЕЋАЊЕ НА АКАДЕМИКА ПЕТРА ВЛАХОВИЋА (28. 6. 1927 – 3. 7. 2016)

 

Akademik Petar Vlahovic

Пре нешто више од две године, напустио нас је истакнути етнолог, академик и професор Петар Влаховић, изузетни научник и човек.

Петар Влаховић родио се 28. јуна 1927. године у Слатини код Бродарева. На његов живот, односно каријеру, свакако је утицала чињеница, да му је стриц био угледни етнолог Митар Влаховић, један од оснивача Етнографског музеја и асистент академика Јована Цвијића, а породични пријатељ познати социолог Сретен Вукосављевић. Међутим, Петар је током своје дуге каријере у многим сегментима надмашио своје претходнике.

Након школовања у родном месту, похађао је гимназију, прво у Колашину, а потом у Београду и Вршцу. Етнологију је студирао на Филозофском факултету у Београду. Докторирао је етнологију и антропологију 1958. године. Специјализацију из антропологије и факултет кинеског језика завршио је у Пекингу, у периоду између 1955. и 1957. године. Усавршавао се широм света: у Русији, Словенији, Пољској и Италији.

Професор Влаховић службовао је на Филозофском факултету у Београду током 42 године, све до 1992. На факултету је утемељио етничку и историјску антропологију. Био је редовни професор етнологије и антропологије, продекан, шеф катедре за етнологију народа Југославије, као и управник Одељења за етнологију.

Петар Влаховић био је директор Етнографског института Српске академије наука и уметности, у периоду између 1978. и 1982. године. Под његовим руководством, започето је више значајних пројеката, проширена је међународна сарадња и интензивирана издавачка делатност Етнографског института. Један је од оснивача симпозијума „Сеоски дани Сретена Вукосављевића“, који се одржава у Пријепољу од 1973. године.

Ванредни члан Црногорске академије наука и умјетности Петар Влаховић постао је 1988, а редовни члан био је од 1993. године. Управљао је Одбором за етнологију и Одбором за демографију ове научне институције. Такође је био члан: Белоруске академије наука, Антрополошког друштва Европе и Пољског антрополошког друштва, као и председник Антрополошког друштва Југославије. Почасни члан Сената Универзитета Адам Мицкјевич у Познању (Пољска) постао је 1980. године.

Написао је и издао више од 20 књига, у земљи и иностранству. У њима је обрађивао различите теме, од основа етнологије и антропологије (на пример, у књизи „Човек у времену и простору“ – антропологија), преко глобалне етнологије („Народи и етничке заједнице света“) и етнологије одређених народа („Србија: земља, народ, живот, обичаји“, „Етнолошки преглед Србије“, „Етнологија народа Југославије – етнолошки преглед Словеније“, „Обичаји, веровања и празноверице народа Југославије“, „Живот и обичаји народа Кине“, „Kultura ludowa w Serbii“), па све до етнологије појединих области и насеља (као што је случај са књигом „Бродарево и његова околина“).

Током своје дуге и веома успешне каријере, академик Петар Влаховић написао је преко 360 научних чланака, расправа и прилога. Био је уредник више од 150 књига, часописа и зборника радова, првенствено из области етнологије и антропологије.

Године 1980. постао је носилац Ордена рада са златним венцем, а 1985. Ордена заслуга за пољску културу. Добитник је Вукове награде Културно – просветне заједнице Србије, Плакете града Београда, Повеље Филозофског факултета у Београду, Повеље Етнографског института Српске академије наука и уметности, Повеље Етнографског музеја у Београду, Повеље Антрополошког друштва Југославије, Повеље Антрополошког друштва Македоније, Повеље Хрватског антрополошког друштва, Медаље Друштва „Свети Сава“ (2013), као и других значајних награда. Од 10. октобра 2004. године, академик Петар Влаховић био је члан Почасног савета Удружења грађана „Српски деспот“.

Остао је упамћен је и по томе, што је увек био спреман да свесрдно помогне својим млађим и мање познатим колегама етнолозима, истраживачима и свима другима, који су од њега помоћ затражили.

Супруга покојног академика Петра Влаховића, такође истакнути научник, дипломирани етнолог и историчар уметности, Бреда Влаховић, била је запослена у Етнографском институту Српске академије наука и уметности, у периоду од 1962. до 1996. године.

Академик Петар Влаховић преминуо је у Београду, 3. јула 2016. године. Сахрањен је на београдском Новом гробљу, 7. јула. Иза себе је оставио породицу, као и многобројне пријатеље и поштоваоце његовог дела.

Александар Бачко

 

 

 

СЕЋАЊЕ НА АКАДЕМИКА ПЕТРА ВЛАХОВИЋА (28. 6. 1927 – 3. 7. 2016)

Александар Бачко – осврт на двадесет година истраживачког рада

Игор Мојсиловић је у електронској форми објавио биографску књигу „Александар Бачко – осврт на двадесет година истраживачког рада“.

Монографија је обима 108 страна.

Уредник је Миодраг Рођенков.

Монографију „ Александар Бачко – осврт на двадесет година истраживачког рада “ можете бесплатно преузети у PDF формату, путем следећег линка:

Aleksandar Backo – osvrt…

 

Aleksandar Backo - korice

 

Александар Бачко – осврт на двадесет година истраживачког рада

Мали Мокри Луг – књига

Монографија „Мали Мокри Луг“, чији је аутор Александар Бачко, публикована је 2005. године, као 28 књига у оквиру едиције „Етноантрополошки проблеми – Монографије“ Одељења за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду.

 

Уредник монографије „Мали Мокри Луг“ и наведене едиције је наш истакнути академик Петар Влаховић.

 

Главни покровитељ књиге „Мали Мокри Луг“ је породица господина Хаџи Живојина Крстића и госпође Хаџи Живанке Крстић из Малог Мокрог Луга.

 

Књига је обима 187 страна и садржи податке о Малом Мокром Лугу, његовом оснивању и развоју, као и о пореклу старијих фамилија у овом месту.

 

Књиге више нема у продаји.

M.M. Lug

Мали Мокри Луг – књига

Стојановићи – Бакалци у Малом Мокром Лугу

Стојановићи у Малом Мокром Лугу, који носе породични надимак Бакалци, раније су се презивали Бакаловић. Један њихов огранак има нешто новији породични надимак Ћосини.

 

Чланови ове фамилије славе Светог Николу. Они спадају у најстарије досељенике у Мали Мокри Луг, па се и за њих може рећи да су свакако насељени 1809. године у ово место.

 

Њихово порекло је из Житорађе код Прокупља. У питању је једно од топличких насеља, која су до краја турске власти (1878. године) очувала своје српско “стариначко” становништво.

 

По породичном надимку Стојановића, може се видети, да им је предак био бакал, то јест трговац намирницама. У пописима из 1831/1832. и 1863. године, презиме Бакаловић се не јавља, али га зато проналазимо у тефтеру из 1836. године. Тада је у Малом Мокром Лугу био споменут домаћин Стеван Бакаловић.

 

Наведени Стеван био је идентичан са Стеваном Стојановићем, који се јавља у четири године старијем попису. Стеван Стојановић живео је у домаћинству са својим синовима: Стојком, Стојаном и Станојем, као и са унуцима: Цветком, Јованом и Игњатом.

 

Данашњи Стојановићи – Бакалци представљају потомство Стеванових синова Стојана и Станоја. Презиме Стојановић могли су потомци Стојана Стевановог сина добити по њему, или по његовом деди, који се такође звао Стојан.

 

Потомство Стојановог  брата Станоја могло се, са друге стране, прозвати презименом Стојановић само по старијем Стојану. Од њиховог трећег брата Стојка су се формирали Стојковићи, који славе исту крсну славу.

 

На челу породице Стојановића – Бакалаца, потомака млађег Стојана, у време пописа 1863. године, стајао је Јован Стојановић. Он је био рођен око 1829. године.

 

Поменути Јован се појављује у попису 1831/32. године, као унук Стевана Стојановића. Он је, без сумње, био син Стојана Стевановог. Са Јованом су живели: његова жена Стана (рођена 1823. године), ћерке Лепа (рођена 1855) и Перса (рођена 1859), брат Митар (1834), снаја Стојанка (1841), брат Милан (1844), мајка Живка (1793), као и сестра Петрија (односно Петкана, рођена током 1847. године).

 

Из матичних књига сазнајемо, да је Стојан Стевановић (Стеванов, Стефанов), поред деце која се јављају у попису 1863. године, имао још ћерку Теодору. Њу је добио 1839. године, са својом првом супругом Мартом. Ћерку Настасију, добио је Стојан 1842. године. Њена мајка је била Живка, друга Стојанова жена.

 

Стеванов други син, Станоје Бакаловић, појављује у матичним књигама крштених 2. марта 1851. године. Тада су он и његова супруга Босиљка добили сина Лазара.

 

У попису из 1863. године Станоје се, под презименом Стевановић, јавља као домаћин. Презиме Стевановић било је формирано по личном имену његовог оца.

 

Није познато, када је у овој породици преовладало презиме по деди (Стојановић), али се то морало одиграти после поменутог пописа, дакле знатно после уредбе о увођењу сталних презимена у Кнежевини Србији (донете 1851. године).

 

Станоје је био рођен око 1804. године. У његовом домаћинству су 1863. године живели: његова супруга Босиљка (рођена 1813), затим синови: Никола (1839), Стеван (1841), Живко (1846) и Лазар (1851), као и ћерка Стевка (рођена 1843. године).

 

По свему судећи, попис из 1863. није доживео Станојев син Павле, чије рођење је било забележено у матичној књизи рођених, 3. априла (по старом календару) 1849. године.

 

На крштењима су маломокролушким Стојановићима кумовали, као и њиховим сродницима Стојковићима, чланови породице Стојановић из Палилуле (Милко, Коца и Никола).

 

С обзиром на чињеницу, да су рођаци Стојановића, Стојковићи, раније носили породични надимак Држаљинци, овај род би евентуално могао бити даљим пореклом из места Држановац у топличком крају. Држановац се налази недалеко од Житорађе, места непосредног порекла овог рода.

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

 

Stojanovici i Stojkovici

 

Напомена: овај текст настао је на основу дела књиге Александар Бачка „Мали Мокри Луг“ (Одељење за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду, Етноантрополошки проблеми – Монографије, књ. 28, Београд 2005; уредник академик Петар Влаховић). Иницијатори и главни покровитељи ове књиге су господин Хаџи Живојин Крстић и госпођа Хаџи Живанка Крстић из Малог Мокрог Луга.

 

 

 

 

Извори

  1. Бранко Перуничић, Београдски суд 1818 – 1839, Београд 1964, стр. 527.
  2. Архив Србије, инв. број 204, Министарство финансија, Збирка тефтера, Тефтер спахиских прихода, Капетанија подунавска, окр. Београд (1836. године).
  3. Архив Србије, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), ролна бр. 5, Београдски округ, врачарски срез, год. 1863, ред. бр. књ. 145.
  4. Историјски архив Београда, Општина Звездара, Месна канцеларија Миријево, Храм Светог Илије у Миријеву, књ. 1, Матична књига рођених 1821 – 1852. године, стр. 47, 51, 107, 124, 162, 177, 228, 256, 304.
  5. Риста Т. Николић, Околина Београда, С.К.А, Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља 2, Београд 1903, стр.1040.
  6. Видосава Николић – Стојанчевић, Топлица, етнички процеси и традиционална култура, С.А.Н.У, Етнографски институт, Посебна издања, књ. 28, Београд 1985, стр. 198, скице 1 и 3.
  7. Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, Пето издање, Сарајево 1985, стр.115.
  8. Гојко Никетић, Администратини речник места Краљевине Југославије, Београд 1931, стр. 248.
Стојановићи – Бакалци у Малом Мокром Лугу

Момировићи из Малог Мокрог Луга

Момировићи су породица у Малом Мокром Лугу, чији чланови славе Светог Алимпија. Они су пореклом из југоисточне Србије, из прокупачког краја (’’од Прокупља’’).

 

Момировићи су потомци Момира Стојановића, који је, према подацима из пописа 1831/32. године, живео са сином Стошом и унуком Стојаном. Он је у то време, био једини носилац личног имена Момир у Малом Мокром Лугу.

 

У тефтеру из 1836. године се помиње домаћин Момир Љубисављев. Свакако се овде ради о истом домаћину, што указује на то да се Момиров отац звао Љубисав, а да му је деда, или неки даљи предак био Стојан.

 

Презиме Момировић није било забележено у попису 1863. године, иако су преци овог рода живели знатно пре тог времена у Малом Мокром Лугу, што указује на употребу неког другог презимена у овом роду у то време.

 

Наиме, у овом попису су преци Момировића забележени под презименом Стошић, које је било привременог карактера. Ово презиме је било формирано по претку Стоши, који је био отац Стојана Стошића, а син Момира Стојановића. Из неког разлога, за сада неутврђеног, Стојан Стошић (или његови синови) примио је накнадно презиме по деди, што није био тако чест случај.

 

Поменути Стојан Стошић, рођен око 1830. године, био је у време пописа из 1863. године на челу домаћинства. Према подацима из те године, у Стојановој кући су живели: његова жена (вероватно Стана, која се помиње у матичним књигама рођених као Стојанова супруга), рођена око 1833. године, као и синови: Димитрије (рођен 1850), Ђорђе (1856), Петар (1859) и Никола (родио се 1861. године).

 

Од поменутог Ђорђа, Стојановог сина су, по свему судећи, настали Ђорђевићи у Малом Мокром Лугу, који славе исту крсну славу – Светог Алимпија Столпника.

 

Из матичне књиге рођених сазнајемо, да је Стоша Момировић имао супругу Стојанку и ћерке Ђурђу и Стану. Оне се у помињу као куме у матичним књигама. Преци Момировића су кумовали породици, од које су се развили Вељковићи и Цветковићи, као и прецима Николића у Малом Мокром Лугу. Момировићима су, опет, крштени кумови били преци Младеновића.

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

 

Momirovici i Djordjevici

 

Напомена: овај текст настао је на основу дела књиге Александар Бачка „Мали Мокри Луг“ (Одељење за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду, Етноантрополошки проблеми – Монографије, књ. 28, Београд 2005; уредник академик Петар Влаховић). Иницијатори и главни покровитељи ове књиге су господин Хаџи Живојин Крстић и госпођа Хаџи Живанка Крстић из Малог Мокрог Луга.

 

 

 

 

 

Извори

  1. Бранко Перуничић, Београдски суд 1818 – 1839, Београд 1964, стр. 528.
  2. Архив Србије, инв. број 204, Министарство финансија, Збирка тефтера, Тефтер спахиских прихода, Капетанија подунавска, окр. Београд (1836. године).
  3. Архив Србије, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), ролна бр. 5, Београдски округ, врачарски срез, год. 1863, ред. бр. књ. 145.
  4. Историјски архив Београда, Општина Звездара, Месна канцеларија Миријево, Храм Светог Илије у Миријеву, књ. 1, Матична књига рођених 1821 – 1852. године, стр. 197, 204, 227.
  5. Риста Т. Николић, Околина Београда, С.К.А, Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља 2, Београд 1903, стр. 1040.

 

Момировићи из Малог Мокрог Луга

Крстићи из Малог Мокрог Луга

Крстићи са славом Свети Никола имају породичне надимке Пуркачини и Костадинови. Спадају у старије родове у Малом Мокром Лугу. Потомци су Крсте Тодоровића, који је свакако носио презиме формирано по личном имену свог оца Тодора.

 

Крста је, као што сазнајемо из пописа 1831/1832, умро управо те године. Иза њега је остао од мушког потомства само син Стеван, који је у време очеве смрти још био дете, па је за њега у истом попису забележено: „нејак и сирома“.

 

Попис житеља Малог Мокрог Луга који плаћају спахијске дажбине (“главницу”), из 1836. године, о Стевану нам не доноси никакве податке. Одсуство података о њему у овом тефтеру указује на то, да он као дете у домаћинству без оца или неког другог одраслог мушкарца, није плаћао спахијске дажбине.

 

Из пописа 1863. године сазнајемо, да је Стеван Крстић, тада већ зрео човек и домаћин, био рођен око 1824. године. Био је у браку са Недом, рођеном око 1825. године.

 

Имао је синове Костадина (рођеног 1849) и Николу (родио се око 1860), као и ћерку Јованку (рођену 1857. године). У матичним књигама крштених забележено је рођење Константина (тј. Костадина) у мају 1849. године, само дан није уписан, свакако услед пропуста.

Krstici-sv. Nikola

Константинови родитељи су у матичним књигама били забележени као Стефан „Перић“ и Неда. Кум на Константиновом крштењу био је Митар Прокић из Бањице.

 

Презиме Перић, под којим је Стефан (Стеван) уписан у овој матичној књизи, уместо под презименом Крстић, могло је настати на два начина. Један од њих је тај, да је Перић старије презиме, које долази по неком даљем Стефановом, то јест Крстином претку. Друга је могућност, која је уједно и знатно вероватнија, је та да презиме долази по личном имену Стефанове мајке, пошто је он остао рано без оца.

 

Женско име Пера, које долази од имена Петра или Петрија, забележено је на више места међу Србима. Оно се јавља и у југоисточним крајевима, одакле махом потичу Мокролужани.

 

Од Костадина води порекло данашњи огранак Крстића, са породичним надимком Костадинови, којих је у Малом Мокром Лугу око 8 кућа. Од Николе потиче огранак ове фамилије, са породичним надимком Пуркачини. Он броји око 6 кућа.

 

Ови Крстићи су се по Малом Мокром Лугу проширили из Доње Мале. Нису ни у каквом сродству са Крстићима у овом месту, који славе Светог архиђакона Стефана.

 

Крстићи са славом Свети Никола су свакако пореклом, као и готово све породице у овом месту, из југоисточне Србије. Међутим, једино они имају кума из Бањице, што евентуално може упућивати на другачији ток њиховог насељавања у Мали Мокри Луг.

 

Наиме, Бањица је у знатној мери била насељена породицама из расељеног села Топчидера, након 1825. године. Познато је, да су неки од тих Топчидераца досељени у Мали Мокри Луг.

 

Ова чињеница, заједно са подацима о поменутом крштеном куму Константина Крстића, упућује на извесну могућност, да су баш Крстићи потомци досељених Топчидераца. Становници Топчидера били су даљим пореклом из истих крајева из којих и стари Мокролужани, односно из југоисточне Србије.

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

 

 

Напомена: овај текст настао је на основу дела књиге Александар Бачка „Мали Мокри Луг“ (Одељење за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду, Етноантрополошки проблеми – Монографије, књ. 28, Београд 2005; уредник академик Петар Влаховић). Иницијатори и главни покровитељи ове књиге су господин Хаџи Живојин Крстић и госпођа Хаџи Живанка Крстић из Малог Мокрог Луга.

 

 

Извори

  1. Бранко Перуничић, Београдски суд 1818 – 1839, Београд 1964, стр. 14, 194, 226, 528.
  2. Архив Србије, инв. број 204, Министарство финансија, Збирка тефтера, Тефтер спахиских прихода, Капетанија подунавска, окр. Београд (1836. године), стр. 36 – 37 (село Мали Мокри Луг).
  3. Архив Србије, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), ролна бр. 5, Београдски округ, врачарски срез, год. 1863, ред. бр. књ. 145.
  4. Историјски архив Београда, Општина Звездара, Месна канцеларија Миријево, Храм Светог Илије у Миријеву, књ. 1, Матична књига рођених 1821 – 1852. године, стр. 308.
  5. Риста Т. Николић, Околина Београда, С.К.А, Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља 2, Београд 1903, стр. 954, 961, 1037, 1038.
  6. Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842, књ. 2, Београд 1898, стр. 481, 515 – 516.
  7. Михајло М. Костић, Насеља у околини Београда, прилог проучавању постанка и развоја, Зборник радова Географског института, св. 9, Београд 1962, стр. 75 – 76.
Крстићи из Малог Мокрог Луга

Јоргаћевићи из Малог Мокрог Луга

Јоргаћевићи који славе Светог Николу пореклом су из југоисточне Србије, тачније од Прокупља. Њихово презиме долази од личног имена родоначелника – Јоргаћ. Име Јоргаћ је код нас врло ретко и данас се јавља само код мањег броја појединаца у лесковачком и нишком крају.

Лично име Јоргаћ формирано је према цинцарској или грчкој варијанти имена Ђорђе. Ово је име врло често међу Цинцарима (македонским и северногрчким Власима), који су се из Македоније, северне Грчке и других околних предела досељавали  у већем броју у Србију. Према томе, презиме Јоргаћевић указује на то да су његови носиоци вероватно цинцарског порекла.

Мокролошки Јоргаћевићи су потомци Јоргаћа Стевановића, који се помиње у попису Малог Мокрог Луга 1831/32. године. Јоргаћ је имао синове: Видосава, Петра, Благоја и Марка. Са њима у домаћинство је живео и Грујо Дошљак, за кога је у време овог пописа забележено следеће: „одселио се побегао“.

У тефтеру из 1836. године појављује се као домаћин само Вида (Видосав) Јоргаћевић, што значи да је његов отац Јоргаћ, највероватније, умро између 1832. и 1836. године.

У попису Малог Мокрог Луга из 1863. године, појављују се три домаћинства Јоргаћевића. На челу првог био је Петар Јоргаћевић („Јоргачевић“), рођен око 1821. године.

Са Петром Јоргаћевићем су живели: његова жена Живана (рођена око 1818. године), синови Мата (1853), Настас (1859), Милан (1857), Љубомир (1860) и ћерке Љубица (Љуба, рођена 1848) и Перса (рођена током 1855. године).

Марко Јоргаћевић (рођен око 1824. године) био је на челу другог домаћинства ове породице. У његовом дому су живели: његова супруга Станија (рођена 1833. године), синови Тодор (1854), Коста (1860) и Мијаило (1862), ћерке Милева (1852) и Ана (1857), као и мајка Стојанка (за коју је забележено, да је тада наводно имала „90“ година – ?!).

Треће домаћинство Јоргаћевића сачињавали су: домаћин Видоје (у ранијим пописима наведен као Видосав, или Вида), рођен око 1806. године, његова жена Живка (рођена 1813), син Михаило (1837), снаја Савка (1835), синови Ранђел (Аранђел, рођен 1846. године), Спасоје (1849) и Сава (1854), као и прија Стојанка (рођена 1846. године).

Брат наведене тројице домаћина Јоргаћевића, Благоје, не помиње се у попису из 1863, што значи да је највероватније умро пре те године. Од њега није остало потомства у Малом Мокром Лугу.Jorgacevici- sv. Nikola

У матичним књигама крштених наводе се следећа деца Виде Јоргаћевића и Живке, која се не појављују у попису 1863. године: Георгије (1839), Цвета (1842) и Марија (1845).

Петар Јоргаћевић и Живана су, према истом извору, поред већ наведене деце имали још и: Илију (био је рођен 1843), Николаја (1844), Драгињу (1846) и Лепу (рођену 1850. године).

Јоргаћевићима су децу крштавали следећи кумови: Милко Стојановић из Палилуле, Митар Милковић (или Димитрије Миљков, свакако син Милка Стојановића) и Коца Стојановић из истог места (без сумње Милков брат).

На два места се поменути кум Димитрије означава презименом Терзић, што је, свакако и старо, родовско презиме породице која је кумовала Јоргаћевићима (данашњи Богдановићи и друге сродне породице).

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Напомена: овај текст настао је на основу дела књиге Александар Бачка „Мали Мокри Луг“ (Одељење за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду, Етноантрополошки проблеми – Монографије, књ. 28, Београд 2005; уредник академик Петар Влаховић). Иницијатори и главни покровитељи ове књиге су господин Хаџи Живојин Крстић и госпођа Хаџи Живанка Крстић из Малог Мокрог Луга.

Извори

  1. Риста Т. Николић, Околина Београда, С.К.А, Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља 2, Београд 1903, стр. 1040.
  2. Милица Грковић, Речник личних имена код Срба, Београд 1977, стр. 19, 107.
  3. Душан Ј. Поповић, О Цинцарима, прилози питању постанка нашег грађанског друштва, Београд 1937, стр. 19, 252, 287, 307, 379, 380 и др.
  4. Бранко Перуничић, Београдски суд 1818 – 1839, Београд 1964, стр. 529.
  5. Архив Србије, инв. број 204, Министарство финансија, Збирка тефтера, Тефтер спахиских прихода, Капетанија подунавска, окр. Београд (1836. године), стр. 36 – 37 (село Мали Мокри Луг).
  6. Архив Србије, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), ролна бр. 5, Београдски округ, врачарски срез, год. 1863, ред. бр. књ. 145, стр. 164 – 180, 344 – 346.
  7. Историјски архив Београда, Општина Звездара, Месна канцеларија Миријево, Храм Светог Илије у Миријеву, књ. 1, Матична књига рођених 1821 – 1852. године, стр. 18, 63.
Јоргаћевићи из Малог Мокрог Луга

Богдановићи из Малог Мокрог Луга

Богдановићи са славом Свети Никола имају породичне надимке Динини и Цицерови. У Малом Мокром Лугу живи већи број домаћинстава ове породице. Најстарији познати предак Богдановића који славе Светог Николу био је Богдан.

Његово име је сачувано само као презиме, односно патроним, његових синова: Илије, Симеона (Симона), Сибина и Јована Богдановића. Ова браћа се помињу у попису из 1831/1832. године, у заједничком домаћинству, на чијем је челу био Илија Богдановић.

Поред поменуте браће, у овом домаћинству су, од мушких чланова, живели још: Илијин син Мита и његови синовци: Ђорђе, Пера (тада је имао 6 1/2 година), Милан (имао је 2 1/4 године) и Младен (стар 1 месец).

Илија се као домаћин јавља и у тефтеру из 1836. године. Попис из 1863. године нам, опет, пружа значајне податке о развоју ове породице. Јован Богдановић, рођен око 1811. године  поменут је и у попису 1831/1832, а јавља се и у попису из 1863.

Према поменутом попису из 1863. године, следећи укућани су живели у домаћинству Јована Богдановића: његова супруга Даница (рођена око 1808. године), Јованов син Живота (рођен  1835), снаја Цвета (1837), синовци Настан (1855), Милан (1859) и Спасоје (1861), син Живко (1842), снаја Перса (1840), син Настан (крштен као Атанасије,1844) и ћерка Љубица (рођена 1850. године).

У попису 1863, не појављује се Илија Богдановић, који је, без сумње, умро пре те године. Синовци Јована Богдановића (Настан, Милан и Спасоје), који су живели у Јовановом домаћинству, били су свакако Илијини потомци, тј. његови синови или унуци. Вероватније је да су били Илијини унуци, деца његовог сина Мите.

Мита, који се јавља у попису 1831/1832. године, није био пописан 1863. Он је, као што се може видети из матичних књига, имао још и сина Стефана,  рођеног 1841, као и другог сина који се такође звао Стефан, рођеног 1847. године. Ова појава недвосмислено указује на то, да је његов старији брат са истим именом у међувремену умро. Мита је имао и ћерке: Милеву (рођену 1840), Анђелину (1843) и Стојанку (рођену 1845. године).

Потомство поменутог Илије Богдановића задржало је старије презиме Богдановић, док је потомство Јована Богдановића узело презиме Јовановић, по његовом личном имену.

Потомци Симеона (Симона) Богдановића такође живе у Малом Мокром Лугу, али се презивају Симоновићи, а потомци Сибина Богдановића су данашњи маломокролушки Сибиновићи (видети Јовановиће, Симоновиће и Сибиновиће).

Ове породице, као и Богдановићи, славе Светог Николу. Родовско презиме, то јест старо презиме Богдановића, исто је као и код: Јовановића, Сибиновића и Симоновића. Оно гласи Терзић.

Овај род је називан Терзићима или „Терзиском породицом“ по занимању неког од предака, који је био терзија, то јест кројач.  Није остало упамћено одакле су им се преци доселили.

Почетком 20. века је забележено да су досељени у Мокри Луг „пре Карађорђа“, али  с обзиром на чињеницу, да насеље у Мокром Лугу није постојало пре 1809. године, није вероватно да та тврдња одговарати истини.

Додуше, постоји могућност да је њихова кућа била усамљена на овом месту, издвојена од других насеља, а да је у административном смислу припадала неком од околних села (која су постојала и пре Првог српског устанка). То је, међутим, мало вероватно.

Знатно је већа вероватноћа да су и они, као и већина старијих маломокролушких породица досељени 1809. године из југоисточне Србије. Иако су кумови сродника Богдановића били потомци Вељка Јовановића (данашњи Вељковићи и Цветковићи), децу Мите Богдановића („Илића“, „Илијевића“) крштавали су Благоје и Стефан Лазаревић (Лазић) из Београда.

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Bogdanovici, Jovanovici, Sibinovici i Simonovici

 

Напомена: овај текст представља сепарат из књиге Александар Бачка „Мали Мокри Луг“ (Одељење за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду, Етноантрополошки проблеми – Монографије, књ. 28, Београд 2005; уредник академик Петар Влаховић). Иницијатори и главни покровитељи ове књиге су господин Хаџи Живојин Крстић и госпођа Хаџи Живанка Крстић из Малог Мокрог Луга.

Извори

  1. Бранко Перуничић, Београдски суд 1818 – 1839, Београд 1964, стр. 527.
  2. Архив Србије, инв. број 204, Министарство финансија, Збирка тефтера, Тефтер спахиских прихода, Капетанија подунавска, окр. Београд (1836. године), стр. 36 – 37 (село Мали Мокри Луг).
  3. Архив Србије, Пописне књиге становништва (1840 – 1863), ролна бр. 5, Београдски округ, врачарски срез, год. 1863, ред. бр. књ. 145, стр. 164 – 180, 344 – 346.
  4. Историјски архив Београда, Општина Звездара, Месна канцеларија Миријево, Храм Светог Илије у Миријеву, књ. 1, Матична књига рођених 1821 – 1852. године, стр. 28, 71, 112, 123, 158, 182, 192, 253, 347.
  5. Риста Т. Николић, Околина Београда, С.К.А, Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља 2, Београд 1903, стр. 1040.
  6. Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, Пето издање, Сарајево 1985, стр. 613.
Богдановићи из Малог Мокрог Луга

Оснивање Великог и Малог Мокрог Луга

Пропаст првог српског устанка 1813. године и исељавање око 61000 Срба на аустријску територију довело је до ситуације да је један део Србије у знатној мери опустео. Овакво стање није одговарало Турцима, пошто је земља била пуста и необрађена. Због тога је већ 13. октобра 1813. године Куршид-паша објавио: “да је султан раји опростио све погрешке, да јој нико несме чинити зулума и неправде, и да јој је слободно и у миру наставити своје редовне послове“. Тада је објављена и амнестија и за оне који су побегли “преко”. Због тога су се до 1814. године избеглице већином вратиле у Србију. Од 61000 избеглих Срба  вратило се њих 57000. Тако су се и Мокролужани вратили назад,  обнављајући привремено запустело насеље.1)

Помен Мокрог Луга у околини Београда, имамо релативно кратко време по повратку његових становника из данашње Војводине. Тај помен наилазимо у документу  који се назива “Уписник колико се у пашалуку Београдском… находило домова, глава порески и арачкиј…”. Овај документ је писан 1818. године, дакле неких девет година по оснивању старог Мокрог Луга, који се налазио на Селишту, а око 4 до 5 година после повратка Мокролужана са тадашње аустријске територије. Сачувана је и једна руска карта Балканског полуострва на којој је уцртан Мокри Луг (Мокрилугъ). Ова карта се назива “Карта Европейской Турцiи, Масштаб 10 верстъ въ дюме”. Та карта је вероватно настала у време после Првог српског устанка, али се не може са сигурношћу  утврдити година њене израде.2)

Већ 1819. године се јавља следећи документ у коме наилазимо на име Мокри Луг. То је “Назначение села, домова, ожењених глава и арача у пашалуку  београдском на нахије раздељеном од 1819. године”. После ових пописа, мокролушка насеља се јављају  континуирано у различитим документима кроз 19.век.3)

Иако је у народној традицији, забележеној у другој половини 19. века, остало упамћено да су  Велики и Мали Мокри Луг формирани као посебна насеља одмах по повратку предака Мокролужана из “прека”, за то не постоје потврде у историјским документима. Напротив, у два најстарија пописа (из 1818. и 1819. године) и на помињаној руској карти, имамо ситуацију која упућује на супротан закључак. Попис из 1818. године бележи село Мокри Луг, које је тада имало 38 кућа и 94 арача (тј. харачке главе). Поред Мокрог Луга, забележено је и мало насеље, које се називало “махала из Мокра Луга“, које је имало само 4 куће  са 7 арача. То насеље је, као што му и само име каже, било махала, практично заселак Мокрог Луга, и њега, као што ћемо из наредних пописа видети, не треба доводити у везу са Малим Мокрим Лугом.4)

Попис из 1819. године нам пружа податак да је још тада постојао јединствен Мокри Луг, који је имао 52 ожењене мушке главе. У том попису нема помена  посебне “ Махале из Мокрог Луга”, већ је она урачуната у сам Мокри Луг, чији је у неколико издвојени део практично и била. Руска карта, која, по свему судећи показује ситуацију на терену  каква је била након Првог српског устанка, такође показује да је тада постојао само један Мокри Луг.5)

Према подацима које је 1876. године публиковао  Милан Ђ. Милићевић, позивајући се на спискове харачког тевтера из 1822. године, које је објавио Вук Стефановић Караџић у својој “Даници“ за 1827. годину, тада (1822. године) је постојао само један Мокри Луг. Поред овог насеља постојало је 1822. године по истим списковма, и Ново Село (различито од Новог Села, како се раније називало данашње Велико Село, па и Велики Мокри Луг). То је био, по свему судећи новији назив за помињану “Махалу из Мокрог Луга”.6)

Из године 1823. сачувана су нам два различита пописа. Први од њих нам показује  да су тада већ постојала два Мокра Луга, а уз њих се помиње заселак, који је овде наведен као “Махала Мокрог Луга”. Тај попис нам доноси податке да је Мокри Луг имао 1823. године 44 куће, 55 пореских глава и 119 арача (харачких глава), а “Мокри Луг Нови” 32 куће, 41 пореску главу и 78 арача. “Махала из Мокрог Луга “ имала је тада 6 кућа, 6 пореских глава и 12 арача. Овде се термин “Мокри Луг“ односи на данашњи Мали Мокри Луг, а “Мокри Луг Нови” на данашњи Велики Мокри Луг. Да су Нови и Велики Мокри Луг исто, сазнајемо из једног записа у Матичној књизи крштених (1821 – 1852. године) парохијалне, то јест миријевске, цркве. У овој књизи је на једном месту, 1840. године, забележено да су родитељи крштеног детета из “Новог или Великог Мокрог Луга”.  По означавању овог насеља као “новог” види се да се оно накнадно развило  одељивањем од Мокрог Луга (“старог”), што је назив којим се означава данашњи Мали Мокри Луг. Деоба Мокрог Луга на Мали и Велики (“Нови”) одиграла се управо 1822/23. године, као што нам пописи показују. Готово истоветну ситуацију бележи и други попис из 1823. године. По њему, Мокри Луг је тада имао 43 куће, а Ново Село (како је у том попису забележен Мокри Луг Нови, каснији Велики Мокри Луг) 31 домаћинство. Још је почетком 20. века било живо предање, да се Велики Мокри Луг некада називао Ново Село. И у матичним књигама крштених из тридесетих година 19. века појављује се овај назив за данашњи Велики Мокри Луг. Поред ова два насеља је забележена и “Махала из Мокрог Луга”, али погрешно, као “Мали Мокри Луг”. Та махала је имала, према овом попису, 6 кућа. Може се приметити велика нестабилност у именовању места у  овим пописима, што иде у прилог чињеници да су у питању нова насеља. Тако, видимо да се данашњи Велики Мокри Луг назива исте године и “Мокри Луг Нови“ и “Ново село”, док се термин “Ново Село“ односи у попису из 1822. године, као и у једном каснијем попису, на друго насеље, невелику махалу Мокрог Луга.7)

Године 1825. попис бележи Мокри Луг Нови  са 33 куће, 41 пореском главом и 87 арача (арачких глава). Мокри Луг (данас Мали Мокри Луг) имао је тада 46 кућа, 58 пореских глава и 138 арачких глава. По овим пописима се види, да је у периоду после дељења Мокрог Луга на два насеља, Данашњи Мали Мокри Луг био већи од данашњег Великог Мокрог Луга. Поред ова два насеља, попис из 1825. године бележи и треће, Ново Село (Рибник) што се свакако односи на пређашњу “Махалу Мокрог Луга”. То насеље је имало према овом попису 7 кућа, 6 пореских и 11 арача.8)

Један значајан догађај одиграо се 1825. године. После неуспеле буне коју је дигао против кнеза Милоша Обреновића, Милоје Ђак, родом из места Кусадак, ухваћен је у Малом Мокром Лугу. Ђак је предводио побуњенике из смедеревског краја, који су као своје захтеве изнеле следеће: укидање кулука, смањивање данка и сузбијање самовоље чиновника. Успео је да сакупи војску од око 5000 људи. У боју на Опленцу га је поразио Тома Вучић Перишић, који је био послат од стране кнеза Милоша, да угуши ову буну. Војска Милоја Ђака се тада разбежала, а сам Милоје је био рањен ’’у кост више левог колена’’. Побегао је у правцу Београда, али се зауставио услед великих болова у механи у Малом Мокром Лугу, са намером да, када се тамо залечи, пређе преко Дунава у ’’Немачку’’ (тј. У данашњу Војводину). Од битке са Перишићем, па све до доласка у Мали Мокри Луг, Ђака је чувао један старац, кога он није ни познавао. Ту су Ђака, међутим, препознали, везали и одвели код кнеза Милоша, који се тада налазио у Баточини. Кнез га је поставио на коња, пошто се није могао држати на ногама, и извео пред војску. Тада је кнез Милош рекао војницима: “Ово је онај, браћо, због кога сам вас морао отрзати од ваших кућа и послова”. На те кнежеве речи, војници запуцаше и убише Ђака.9)

О овом догађају је доста писано. Између осталих, тај догађај је већ 1827. године забележио Ђорђе Магарашевић у свом путопису по Србији. У протоколу кнеза Милоша Обреновића, под датумом 28. јануар 1825. године (редни број 257), забележено је следеће: “Писано кн. Живку Михаиловићу у Београдској да са старцем, кога му је кн. Јован Вићентијевић ухвативши (га) са Милојем Дијаком у Мокром Лугу, предао, и све код Дијака нађено, а особито писма, амо у Крагојевац пошље”. Данас у Малом Мокром Лугу постоји традиција, која говори да Милоје Ђак, у ствари није ухваћен у тамошњој механи, већ у кући породице Јовановић, која данас има породични надимак Чалакови. С обзиром да се у свим старијим записима као место Ђаковог хватања изричито наводи механа у овом месту, може се претпоставити да се можда радило о механи коју је држала поменута породица Јовановић.10)

Мокри Луг се помиње исте, 1825, године у још једном запису поменутог протокола кнеза Милоша Обреновића. Дана 31. јануара 1825. године, под редним бројем 283, забележено је: “Дан паспорт Ристи и Ћири из Мокрог Луга, нахије Београдске, дотеравшим једног преступника”. Данас се не може са сигурношћу рећи, да ли су ова два човека били мештани Малог или Великог Мокрог Луга, а још мање којим су породицама припадали. Ухваћени преступник, који се помиње у белешци, је можда био у некаквој вези са Ђаковом буном. Можда је у питању био баш онај старац, који је до смрти чувао Ђака.11)

У свом “Путешествију по Сербији” Јоаким Вујић на више места помиње Мокри Луг. Године 1826. је, тако, забележио: “…после с мојим људима кренем се из манастира (Раковице – А. Б.), пак на десно оставим село Кумодраж (Вујић је у оригиналу, уместо Кумодраж, написао “Комоџара” – А. Б.), планину Авалу, и код ње село Рипањ. (…) После идући приспем у село Средњи Мокри Луг, а одавде путујући оставим на лево село Миријево, пак дођем у обштежитељни манастир, зовоми Сланци”. На овом месту Вујић помиње некакав “Средњи Мокри Луг”, насеље које никада није постојало, бар не под тим именом. Такво насеље се, осим код овог аутора, не помиње ни у једном извору. Очигледно да се ради о некаквој Вујићевој грешки која, уосталом, није једина. Између осталог, он је погрешно навео и име Кумодража, као “Комоџара”. Од осталих путописних цртица вреди поменути да Мокролушку Реку Вујић бележи као “поток Мокри Луг”. Поред тога, забележио је и чесму у (Малом) Мокром Лугу једну чесму са арапским натписом, свакако данашњу Пашину Чесму.12)

Прус Ото Дубислав племенити Пирх забележио је у свом “Путовању по Србији у години 1829.” да се на путу у близини Београда сусрео са групом Рома (’’Цигана’’) из Мокрог Луга. Он је тада погрешно изнео да је Мокри Луг “циганско село”, било услед овог сусрета, било да му је неко тада рекао такву неистину. Да Рома у самом Мокром Лугу од његовог оснивања, па све до данас, није ни било у већем броју (а још је даља од истине тврдња да се ради о ромском насељу), можемо видети из све доступне литературе. Такође, људи ромске етничке припадности су у попису Кнежевине Србије из 1863. године назначавани као “Цигани”, а људи са таквом назнаком немамо у попису Малог Мокрог Луга из те године. Да су Роми, у ствари живели у засебном насељу, које се налазило негде у близини Малог Мокрог Луга, на територији тадашње миријевске парохије, можемо поуздано утврдити и по подацима из матичних књига ове парохије из 19. века. Наиме у матичној књизи крштених (1821 – 1852. године) се, међу родитељима и кумовима крштених налазе и они, за које је наведено у рубрици о месту становања, да су житељи “Циганскии Черга” или само да су “Жителие Цигана”, како се наводи у записима из 1840. године. Због тога нема сумње да су Роми, које је на свом путу срео Пирх, били били привремено настањени у негде атару (или близини) Малог Мокрог Луга.13)

Када је 1830. године организована велика свечаност поводом читања хатишерифа којим је турски султан званично признао самоуправу Србији, а кнезу Милошу наследно кнежевско достојанство. Том приликом је на свечаност позвано око три хиљаде људи из свих крајева земље, којима је требало обезбедити смештај. У самом Београду са Палилулом и Сава Малом нису постојали услови за смештај толиког броја људи, па су, поред спискова тамошњих кућа у којима су се могли сметити посетиоци ове свечаности, направљени и спискови кућа у околним селима, у којима је такође требало сместити ове госте. Према тим списковима, у (Малом) Мокром Лугу, Новом Селу (Великом Мокром Лугу), Вишњици, Сланцима, Великом Селу, Миријеву, Кумодражу, Бањици, Јајинцима, Раковици, Железнику, Жаркову, Остружници и Кнежевцу нађено је места за укупно 2855 посетилаца. Поводом те свечаности, 9. новембра 1830. године у Београд је стигао портин комесар Лебип ефендија, коме је Јеврем Обреновић, заједно са другим представницима српске власти ’’изашао (…) на сусрет до Пашине чесме у Мокром Лугу’’. У недељу 23. новембра, када је кнез Милош долазио у Београд на ову свечаност, на Екмеклуку су га свечано дочекали Јоксим Милосављевић и Туцаковић са одредом војника.14)

Из 1831/32. године имамо сачуван поименични попис Малог и Великог Мокрог Луга. У то време  Мали Мокри Луг имао је 42 куће, 44 пореске и 111 арачких глава. Велики Мокри Луг је тада сачињавало 65 домаћинстава са 75 пореских и 185 арачких глава. Упоређивањем овог пописа са онима из 1823. и 1825. године, види се да се у периоду између 1825. и 1831/32. године Нови Мокри Луг нагло увећао, и прозвао се Велики Мокри Луг. У то време је он постао насеље са више кућа и становника од (Малог) Мокрог Луга. Треће насеље на мокролушком простору, Махала Мокрог Луга (или Ново Село, или  Рибник), не помиње се у  овом попису, нити у било ком документу писаном после овог времена. То значи да се ово мало насеље у периоду  између 1825. и 1831/32. године раселило или утопило у један од два Мокра Луга. С обзиром на велики раст Великог (Новог) Мокрог Луга у овом периоду, може се претпоставити да је дошло до спајања Махале Мокрог Луга са Великим Мокрим Лугом. Нагли раст Великог Мокрог Луга у овом периоду тешко може бити проузрокован само евентуалним  спајањем са поменутом Махалом и природним прираштајем, већ је ово насеље између 1825. и 1831/32. године свакако морало у себе примити и известан број досељеника.15)

У овом периоду наступа, поред коначног успостављања само два мокролушка насеља, и стабилизација имена тих насеља. Од тог пописа се устаљују имена Велики и Мали Мокри Луг, која се у документима, са само једним изузетком наводе све до данас. Један документ из 1832. године  нам такође показује такву ситуацију, према којој постоје Велики и Мали Мокри Луг.16)

Поменути изузетак у називима ових насеља у периду после 1831/32. године је забележен у једном документу  из 1835. У том документу су наведени термини “Горњи” и “Доњи Мокри Луг”. Да се термин “Горњи Мокри Луг” односи на Горњу Махалу Малог Мокрог Луга, а не, на пример, на Велики Мокри Луг, може се осим по географском положају тих насеља и делова насеља, видети и из контекста овог документа. Одатле сазнајемо да је вода, то јест извор, на Екмеклуку био најближи Горњем Мокром Лугу, а пошто знамо да је Екмеклук код Горње Махале Малог Мокрог Луга, и да је на њему постојао извор који је затрпан пре 1863.године, нема сумње да је у питању управо тај део насеља. Доњи Мокри Луг је, дакле, Доња Махала Малог Мокрог Луга.17)

Аустријски капетан Франц Кајзер је 1. јануара 1837. године у Белој Цркви саставио опис свог путовања по Србији претходне (1836) године. На путу од Београда до Ниша поменуо је Кајзер и Мокри Луг, о коме је оставио и извесне податке. Он пише, да се на 2 сата удаљености од Београда пролази путем поред села Мокри Луг (“Мокри Луг”), које се налази са десне стране главног пута (“Hauptstrasse”), од кога је четврт часа далеко. По Кајзеровом мишљењу, Мокри Луг ја тада бројао 50 кућа са око 250 становника. Сви становници села Мокрог Луга, као и суседних Болеча и Винче су Срби (’’…welch alle Serben sind’’). Франц Кајзер је, као што се из података о положају насеља и бројности становништва ’’Мокрог Луга’’ види, овде свакако описао Мали Мокри Луг.18)

Даље, аутор овог списа наводи да се становништво Мокрог Луга и друга два наведена села бави земљорадњом (пољоделством), воћарством, виноградарством, продајом ’’горива’’ (’’Brand’’), тј. ћумура, затим дрва и стоке. Положај овог предела је, како наводи Кајзер, згодан за виноградарство и воћарство, а и шуме су им недалеко. На овом месту вреди поменути, да је поменута производња и продаја ћумура веома укорењено занимање међу досељеницима из југоисточних крајева. Тако је, на пример, познато да су се овом делатношћу бавио предак родова Николића, Аћимовића и Петровића у Пиносави, Црни Здравко, који је био пореклом из шопске области, или предак пиносавских Белиловића, Бели Стојан, такође Шоп.19)

Главни војни штаб жалио се 21. септембра 1839. године Полицији вароши београдске, да ’’…на правителственом зданију код касарне више од једне стотине мајстора због оскудости воде већ два дана дангубе, тако да Правителство тиме преко 1200 гроша штете има…’’. Као узрок ове несташице воде наводи се то, да ’’су људи у Мокром Лугу чункове на неколико места провалили и стоку по пољу напајају и воду на своје башче напуштају, тако да у касарни капи воде нема…’’ Због тога војни штаб умољава београдску полицију ’’…да она наредбу учинити изволи, да се зидари у Мокри Луг пошљу и цигље и креч однесе да се разваљена места час пре зазидају и вода на касарну доведе’’. Да је овај инцидент био везан управо за Мали Мокри Луг, можемо закључити по положају некадашњег водовода (’’чункова’’).20)

Године 1813/14. заснован је, дакле, поново Мокри Луг, од стране Мокролужана  који су се вратили из кратког  избеглиштва  са територије тадашње  аустријске државе. Ово место није било поново засељено на месту Селишту где се раније налазило, већ на месту данашњег Малог Мокрог Луга. Управо 1822/23. год. је дошло до деобе овог места. Тада је формиран Мокри Луг Нови, данашњи Велики Мокри Луг. У документима прве половине 19. века се за њега, поред ових имена  користи и термин Ново Село, док се данашњи Мали Мокри Луг назива само Мокри Луг. Поред ова два насеља, у мокролушком атару је постојало још једно мало село, пре би се могло рећи заселак. Оно се први пут помиње 1818. године као Махала из  Мокрог Луга, а јавља се још и под називима Мала Мокрог Луга и Ново Село – Рибник (различито од Новог Села, како се у једном од пописа називао Велики Мокри Луг или од другог Новог Села – данашњег Великог Села). То мало насеље нестало је између 1825. и 1831/32. године, највероватније припајањем данашњем Великом Мокром Лугу.

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

 

Crkva Sv. Trifuna u M. M. Lugu

Црква Светог Трифуна у Малом Мокром Лугу. Фото: А. Бачко.

 

 

Напомена: овај текст представља сепарат из књиге Александар Бачка „Мали Мокри Луг“ (Одељење за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду, Етноантрополошки проблеми – Монографије, књ. 28, Београд 2005; уредник академик Петар Влаховић). Иницијатори и главни покровитељи ове књиге су господин Хаџи Живојин Крстић и госпођа Хаџи Живанка Крстић из Малог Мокрог Луга.

Извори и литература

    1. Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, књ. 1, Београд 1876. (у даљем тексту: Милићевић 1), стр. 15; Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, II, Л – Ш, Београд 1978 (у даљем тексту: Н. енциклопедија 2, стр. 1440; Риста Т. Николић, Околина Београда, С.К.А, Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља 2, Београд 1903. (у даљем тексту: Р. Николић, Околина…), стр. 951; Боривоје М. Дробњаковић, Смедеревско Подунавље и Јасеница, С.К.А, Српски етнографски зборник 34, Насеља и порекло становништва 19, Београд 1925 (у даљем тексту: Дробњаковић, Смедеревско…), стр. 258; А. В. Богић, Опис Врачарскога среза, Гласник Српског ученог друштва, књ. 64, Београд 1885. (у даљем тексту: Богић), стр. 199 – 200.
    2. Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842, књ. 2, Београд 1898. (у даљем тексту: М. Петровић), стр. 951.
    3. М. Петровић, стр. 515 – 516.
    4. Богић, стр. 199 – 200; М. Петровић, стр. 481, 515 – 516; Р. Николић, Околина.., стр. 951.
    5. М. Петровић, стр. 515 – 516; Р. Николић, Околина.., стр. 951.
    6. Милићевић 1, стр. 109.
    7. Бранко Перуничић, Београдски суд 1818 – 1839, Београд 1964. (у даљем тексту: Перуничић, Београдски…), стр. 194; Тихомир Р. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији у време кнеза Милоша (1815 – 1839.), С.К.А, Српски етнографски зборник 37, Насеља и порекло становништва 22, Београд – Земун 1926, стр. 30; Милићевић 1, стр.108.
    8. Перуничић, Београдски…, стр. 226.
    9. Милићевић 1, стр. 73, 149; Милан Ђ. Милићевић Ђ, Поменик, Матица српска, Српска књижевна задруга, Српска књижевност у сто књига, књ. 35, Нови Сад – Београд 1971, стр. 96; Леонтије Павловић, Смедерево у XIX веку, Народни музеј Смедерево, Посебно издање, књ. 6, Смедерево 1969. (у даљем тексту: Л. Павловић), стр. 124 – 125.
    10. Ђорђе Магарашевић, Путовање по Србији у 1827. години, Панчево (без године издања), стр. 35; Василије Крестић, Никола Петровић, Протокол кнеза Милоша Обреновића 1824 – 1825, С.А.Н.У, Архив Србије, Посебна издања, књ. CDLX, Одељење историјских наука, књ. 1, Београд 1973. (у даљем тексту: Крестић – Петровић), стр. 238; по саопштењу г. Хаџи Живојина Крстића.
    11. Крестић – Петровић, стр. 244; Л. Павловић, стр. 124 – 125.
    12. Јоаким Вујић, Путешествије по Сербији, прва књига, Српска књижевна задруга, 66, Београд 1901, стр. 42, 82; Јоаким Вујић, Путешествије по Сербији, друга књига, Српска књижевна задруга, 72, Београд 1902, стр. 105 – 106, 113 – 114, 116 – 117.
    13. Ото Дубислав плем. Пирх, Путовање по Србији у години 1829, српски превод од др. Драгише Т. Мијушковића, Издање Академије наука, Београд 1899, стр. 46; Бранко Перуничић, Град Ваљево и његово управно подручје 1815 – 1915, Ваљево 1973, стр. 880 и др.; Архив Србије, Пописне књиге становништва (1840. – 1863.), ролна бр. 5, Београдски округ, врачарски срез, год. 1863, ред. бр. књ. 145, стр. 164 – 180, 344 – 346; Р. Николић, Околина.., стр. 1039 – 1041; Историјски архив Београда, Општина Звездара, Месна канцеларија Миријево, Храм св. Илије у Миријеву, књ. 1, Матична књига рођених 1821 – 1852. године, стр. 80, 82 и друга литература.
    14. Михаило С. Петровић, Београд пре сто година, Београд 1930, стр. 150, 154 – 156.
    15. Перуничић, Београдски…, стр. 522 – 526; По саопштењу г. Хаџи Живојина Крстића.
    16. М. Петровић, стр. 1017.
    17. Перуничић, Београдски…, стр. 642.
    18. Алекса Ивић, По Србији кнеза Милоша, С.К.А, Споменик LXXIV, Други разред 57, Београд 1933. (у даљем тексту: А. Ивић), стр. 96.
    19. А. Ивић, стр. 96; Р. Николић, Околина.., стр. 1035.
    20. Живети у Београду 1837 – 1841, документа Управе града Београда, књ. 1, Историјски архив Београда, Београд 2003, стр. 357 – 358.

 

Оснивање Великог и Малог Мокрог Луга

Оснивање јединственог Мокрог Луга

Мокри луг је, као насеље, основан почетком 19. века. Пре тог периода, није познато да је на територији тог места постојало неко старије стално насеље (као такво се не може рачунати „Mutatio ad Sextum“, који је био само утврђење са војном посадом).

Сви извори, етнографски и историјски, слажу се, уз минимална одступања, и око времена досељавања породица које су засновале јединствени Мокри Луг, као и  око крајева из којих су те породице биле досељене.

Аутори, који се се бавили проблематиком порекла становништва Мокрог Луга (Малог и Великог), без изузетка, стоје на становишту да су преци мокролушких родова огромном већином досељени из предела на југоистоку данашње Србије.1)

Такође, сви они се слажу да Мокри Луг (из кога су се, касније, развили Велики и Мали Мокри Луг), спада у ред новијих села београдске околине. Ово насеље је засновано почетком 19.века. Још 1863. године се памтило “кад овдје није било ових села, него је све место ђе су сада куће, било под шумом.”2)

Мокри Луг је основан за време Првог српског устанка, у време веома интензивног насељавања становништва у ослобођене делове Србије. Генерално посматрано, у слободну Србију се махом насељавало становништво са простора који су били или на линијама најинтензивнијих оружаних дејстава или уопште под турском влашћу. Број становника северног дела централне Србије тада је знатно увећан. Карађорђе је довео претке Мокролужана из југоисточне Србије, како је то забележено према народном предању неких 70 година по њиховом досељавању, због тога “да би тамо очистио линију ратним својим операцијама, а овде опет да заузму пусте земље које су остале иза Турака.”3)

Године 1863. забележена је међу Мокролужанима традиција да су им преци ту насељени за време Првог српског устанка, као и то да су њихови стари ратовали против Турака на Делиграду између Алексинца и Ражња. За време овог устанка је било више бојева на Делиграду и то: 1806, 1807, 1809, 1813. године. Насељавање Мокрог Луга и још неких насеља у околини Београда везано је управо за једну од ових битки код Делиграда.4)

Податке о овој сеоби налазимо међу документима земунског архива. У једном од ових докумената, писаном у Земуну 23. августа 1809. године говори се о великом приливу избеглица из југоисточне Србије у околину Београда, који је тада наступио. У овој сеоби су дошле избеглице из: Нишке, Пиротске и Лесковачке нахије, којих “има на броју од 5 – 6 хиљада душа, жена, деце и старих не моћних људи. Они се налазе око села Болеча, на Врачару и Кумодражу.” Ови људи су желели прећи на аустријску територију преко Дунава или Саве, али им је дато “на знање да они неће моћи бити примљени за стално на  овој страни. Ипак изгледа да је сигурно да ће ови људи и при најмањем притиску и продирању Турака сигурно овамо навалити.”5)

Ова велика сеоба је наступила управо после српског пораза на Делиграду 1809. године, коме је, опет, непосредно претходио пораз на Каменици код Ниша. Наиме, када су Турци освојили шанац на Каменици Ниша, српска војска је морала одатле пребећи у Делиград. Међутим, Турци су одмах кренули за њима и опколили су утврђени Делиград. Држали су га у опсади седам недеља и гађали га из топова. Када је свака нада за спас опседнутог места и људских живота изгубљена, Срби су ноћу напустили утврђење и повукли се ка Ћуприји. Међутим, непосредно пре њиховог доласка, српски војници су, предвођени Петром Јокићем, порушили и запалили ћупријски шанац, да не би дошао у турске руке. Пошто су поново имали Турке за петама, српске јединице које су долазиле из правца Делиграда морале су продужити даље, и прећи на западну страну Мораве, где је Карађорђе предузео одлучне мере за заустављање овог турског продора.6)

Архивски подаци о сеоби су у значајној  корелацији са народним предањем забележеним у Мокром Лугу средином 19. века. Као што се види из наведеног документа, ови досељеници су првобитно били смештени на простору око Болеча, Врачара и Кумодража. Врачар је тада био земљишни назив који је обухватао знатно већи простор него што данас заузима истоимена општина. У то време је Врачар обухватао земљиште од тадашњег града Београда, Палилуле и Савамале, па све до атара села Вишњице, Миријева, данашњег атара Великог и Малог Мокрог Луга, Кумодража (до Торлака), Бањице и Топчидера. Управо су ови бројни досељеници из 1809. године засновали јединствени Мокри Луг, где се настанио значајан њихов део. Остали су се, свакако, окупили у другим околним местима, у којима су и данас бројни потомци досељеника из југоисточне Србије (Болеч и др.).7)

Као сто се из наведеног документа писаног 1809. године види, тадашњи досељеници су били из:  Нишке, Пиротске и Лесковачке нахије. Највећи њихов број је дошао из предела између Ниша и Прокупља, тачније из Добрича. Под именом Добрич подразумева се  брежуљкаста област источно од Прокупља између Јужне Мораве, Јастрепца и  Топлице. Лесковачка нахија се протезала до самих граница Добрича и до близине Прокупља. У прилог досељавању управо из овог краја иду и традиције о пореклу већег броја породица из Великог и Малог Мокрог Луга. Није у потпуности утемељена тврдња Милана Ђ. Милићевића да су “у неколиким селима око Београда, као у оба Мокра Луга, у Раковици, у Јајинцима, у Бањици, у пола Вишњице, и у Палилули, становници… досељени из Сврљига.” Наиме, у Малом Мокром Лугу се не зна за породице таквог порекла, а родови таквог порекла нису познати ни у осталим набројаним селима.8)

Сви набројани крајеви у околини: Прокупља, Ниша, Сврљига, Пирота и Лесковца су, иначе, у етничком смислу међусобно врло слични. У њима живе становници сличних етничких особина и порекла. Исто тако, сличне етничке особине и знатну сродност показивали су и становници Великог и Малог Мокрог Луга са становницима неких насеља у околини Београда, као што су: Бањица, Јајинци, село Раковица, расељено село Топчидер, а већи број етнички сличних становника живео је и у Вишњици, Палилули, Болечу, Пиносави и другде. Узрок томе лежи у чињеници да већина становника ових места води порекло из наведених крајева у југоисточној и источној Србији, било да се ради о оним досељеницима из 1809. године, било о нешто раније или нешто касније досељеним породицама. Сретен Л. Поповић је 1878/80. године тврдио следеће: “Палилулци су по већој чести дошљаци из источних крајева,- то се и данас познаје по убрадачама њихових жена, као и што се служе са биволима. (…) И Кумодражани и Мокролужани, а од чести и Вишњичани доселили су из оних крајева после погибељи на Каменици.” Ова Поповићева тврдња је тачна, ако изузмемо чињеницу да су Кумодражани махом другачијег порекла. Исти аутор је забележио да је сазнао, у разговору са извесним Мокролужанима, “да су се у Мокри Луг пре бежаније (1813.) доселили из Топонице, нахије Лесковачке”. Неки мокролушки родови пореклом из Топонице (која се, иначе налази у топличкој области, југоисточно од Прокупља, а јужно од Житорађе) су знали и у 20. веку за своју старину из овог места.9)

Нетачне су тврдње које доводе у везу расељавање некадашњег села Топчидер (које се налазило отприлике где је данас топчидерски конак кнеза Милоша) са заснивањем Мокрог Луга и још неких насеља код  Београда. Није могуће да су заснивачи Мокрог Луга претходно живели у Топчидеру, пошто су оба ова насеља постојала у исто време што се јасно види из читавог низа пописа. Топчидер је расељен тек у трећој деценији 19. века, знатно време после оснивања Мокрог Луга. У пописима вршеним током: 1818, 1819, 1823, и 1825. године наводе се и Топчидер и Мокри Луг. По расељавању Топчидера породице које су тамо живеле раселиле су се по другим насељима код Београда (по Бањици, Јајинцима, Палилули), а један њихов мали број је свакако и дошао у Мокри Луг (тада већ издељени). Међутим, малобројни досељени Топчидерци нису могли у знатној мери утицати на број маломокролушког становништва, пошто се у Малом Мокром Лугу управо између пописа 1825. и 1831/32. године бележи пад броја становника.10)

На први помен Мокрог Луга у писаним изворима наилазимо у Деловодном протоколу вожда Карађорђа Петровића. У овом протоколу, под датумом 10. јун 1812. године, под редним бројем 692, налази се белешка следеће садржине: “Писат пасош на 7: дана и обратно Стоши и Илији Бугарима из врела да иду на кумство у Мокри луг”. Ова белешка је дакле настала у најранијој прошлости насеља Мокри Луг, писана само три године по досељавању предака најстаријих мокролушких породица из југоисточне Србије у околину Београда. Из ове белешке такође видимо да су постојале кумовске везе између становника Мокрог Луга и Врела, тадашњег засеока шумадијског места Тополе, од којих су неки и сами били досељеници из шопских крајева. У Тополи и данас живе поједине породице чија је старина са југоистока.11)

 

Првобитни Мокри Луг, који се налазио на месту које се данас зове Селиште, није био дугог века. Формиран  од већ поменутих досељеника из југоисточне Србије, који су у Београд дошли 1809. године за време Првог српског устанка, потрајао је колико и сам тај устанак. Када је 1813. године бројнија турска војска продрла у дотада ослобођени део Србије, сломљен је отпор устаника, и бројне избеглице су похрлиле преко Саве и Дунава, на тадашњу аустријску територију. Међу њима су били и Карађорђе и већина устаничких главара. На аустријску територију су тада пребегли и становници Мокрог Луга, преци данашњих Маломокролужана и Великомокролужана. Они су одмах по досељењу у околину Београда, као што је то забележено 1809. године, хтели да пређу “преко” што се и догодило по пропасти устанка 1813. године. Колики је био обим тадашњег исељавања из Србије у Аустријско Царство, види се из белешки митрополита Стратимировића, који пише о бројки од 61000 пребеглих Срба. Преостали су се углавном склонили по збеговима.12)

Јединствени Мокри Луг основан је, дакле, 1809. године, после српског пораза на Каменици и Делиграду. Тада се у околину Београда доселило око 5000 – 6000 људи из крајева југоисточне Србије, од којих је један део (пореклом поглавито из околине Прокупља) основао село Мокри Луг. Ова велика сеоба је остала забележена у историјским изворима, а живела је дуго и у народном предању. Већ 10. јуна 1812. године наилазимо и на први документ у коме је наведено име насеља Мокри Луг. Даљи развој овог места прекинула је привремено пропаст Првог српског устанка 1813. године, када су његови становници, као и велики број других Срба, избегли на аустријску територију.

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Напомена: овај текст представља сепарат из књиге Александар Бачка „Мали Мокри Луг“ (Одељење за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду, Етноантрополошки проблеми – Монографије, књ. 28, Београд 2005; уредник академик Петар Влаховић). Иницијатори и главни покровитељи ове књиге су господин Хаџи Живојин Крстић и госпођа Хаџи Живанка Крстић из Малог Мокрог Луга.

Извори и литература

    1. Риста Т. Николић, Околина Београда, С.К.А, Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља 2, Београд 1903. (у даљем тексту: Р. Николић, Околина…), стр. 945, 960 – 961, 1040 – 1041; А. В. Богић, Опис Врачарскога среза, Гласник Српског ученог друштва, књ. 64, Београд 1885. (у даљем тексту: Богић), стр. 199 – 200; Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, књ. 1, Београд 1876. (у даљем тексту: Милићевић 1), стр. 117; Михајло М. Костић, Насеља у околини Београда, прилог проучавању постанка и развоја, Зборник радова Географског института, св. 9, Београд 1962. (у даљем тексту: Костић), стр. 75 – 76; Јован Цвијић, Антропогеографски списи, Друго издање, Сабрана дела, књ. 4 (том 1), Београд 1991. (у даљем тексту: Цвијић, Антропогеографски списи), стр. 60, 115; Јован Цвијић, Балканско полуострво, Друго издање, Сабрана дела, књ.2, Београд 1991. (у даљем тексту: Цвијић, Балканско полуострво), стр. 163; Видосава Николић, Удео Лесковчана у етничкој композицији становништва Србије у 19. веку, Издања Народног музеја у Лесковцу, Лесковачки зборник 2, Лесковац 1962. (у даљем тексту: В. Николић, Удео…), стр.34; Миладин Николић Гија, Зуце село под Авалом, Библиотека “Хронике села” 44, Београд 1996. (у даљем тексту: М. Николић), стр. 15.
    2. Р. Николић, Околина.., стр. 953 – 954, 960 – 961, 1040 – 1041; Богић, стр. 199 – 200, 231, Милићевић 1, стр. 117; Костић, стр. 73, 75 – 76; Цвијић, Антропогеографски списи, стр. 115.
    3. Милићевић 1, стр. 117; Р. Николић, Околина.., стр. 954, 1040 – 1041; Богић, стр. 199 – 200.
    4. Богић, стр. 199 – 200; Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, I, А – К, Београд 1977, стр. 494; Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија, књ. 2, Београд 1876. (у даљем тексту Милићевић 2), стр. 794 – 796.
    5. Грађа из земунских архива за историју Првог српског устанка, књ. 2, 1809, Извори за историју Првог српског устанка, Издање Историског архива Београда, Београд 1961. (у даљем тексту: Грађа), стр. 279 – 280; В. Николић, Удео.., стр. 35; Поповић Сретен Л, Путовање по новој Србији (1878. и 1880.), Српска књижевна задруга, коло XLV, књ. 310 – 311, Београд 1950. (у даљем тексту: С. Поповић), стр. 56.
    6. Лазар Арсенијевић – Баталака, Историја српског устанка, књ. II, Београд 1979, стр. 567 – 568; Грађа, стр. 279; Милићевић 2, стр. 794 – 799; Богић, стр. 120; Р. Николић, Околина.., стр. 1009 – 1011 и др.
    7. Грађа, стр. 279; Милићевић 2, стр. 794 – 799; Богић, стр. 120; Р. Николић, Околина.., стр. 1009 – 1011 и др.
    8. Цвијић, Антропогеографски списи, стр. 115; Р. Николић, Околина.., стр. 954, 1040 – 1041; Грађа, стр. 279 – 280; В. Николић, Удео.., стр. 34 -35; Драгољуб Трајковић, Становништво лесковачког краја – од насељавања до 1941. године, Издања Народног музеја у Лесковцу, Лесковачки зборник 2, Лесковац 1962, стр. 26; Милићевић 1, стр. 117.
    9. Р. Николић, Околина.., стр. 954, 960 – 962, 1008 – 1011, 1035 – 1041; Цвијић, Балканско полуострво, стр.163; Цвијић, Антропогеографски списи, стр. 60,115; Богић, стр. 128 – 130; С. Поповић, стр. 56, 145; М. Николић, стр. 15; Видосава Николић – Стојанчевић, Етничка, демографска и социјално – економска структура Београда 1867. године, Годишњак града Београда, књ. XIV, Београд 1967, стр. 40.
    10. Р. Николић, Околина.., стр. 954; Костић, стр. 75 – 76; Бранко Перуничић, Београдски суд 1818.-1839, Београд 1964, стр. 14, 194, 226, 529; Мита Петровић, Финансије и установе обновљене Србије до 1842, књ. 2, Београд 1898, стр. 481, 515 – 516.
    11. Миле Недељковић, Миливоје Станковић, Деловодни протокол Карађорђа Петровића, Крагујевац – Топола 1988, стр. 44; Боривоје М. Дробњаковић, Јасеница, С.К.А, Српски етнографски зборник 25, Насеља и порекло становништва 13, Београд 1923, стр. 361 – 363.
    12. Богић, стр. 199 – 200; Р. Николић, Околина.., стр. 951, 1040 – 1041; Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, II, Л – Ш, Београд 1978, стр. 1440; Милићевић 1, стр. 15; Боривоје М. Дробњаковић, Смедеревско Подунавље и Јасеница, С.К.А, Српски етнографски зборник 34, Насеља и порекло становништва 19, Београд 1925, стр. 258. 
Оснивање јединственог Мокрог Луга