Из прошлости сентандрејских породица – књига

Монографија „Из прошлости сентандрејских породица“, чији је аутор Александар Бачко, публикована је у Београду 2009. године, као 3. књига у оквиру едиције „Зборник за српску етнографију и историју“.

 

Уредник монографије „Из прошлости сентандрејских породица“ је професор Димитрије Е. Стефановић.

 

Књига је обима 248 страна и садржи податке о прошлости сентандрејских породица и историјату града Сентандреје.

 

Александар Бачко је 2010. године за ову књигу добио награду „Миле Недељковић“, која се додељује за за најбоље дело из области савремене српске фолклористике (етнологије и антропологије, етномузикологије и усмене народне књижевности).

 

Цена књиге је 800 динара, плус поштански трошкови.

 

Књигу „Из прошлости сентандрејских породица“ можете наручити од аутора Александра Бачка, путем електронске поште istrazivanjeporekla@yahoo.com

Sentandreja

 

Nagrada Mile Nedeljkovic

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

 

Advertisements
Из прошлости сентандрејских породица – књига

Сентандрејске племићке породице – Белани (Белановићи)

Породица Белан води порекло из Сегедина. У том месту се помиње неколико чланова ове угледне фамилије. Тако, Сегединац Петар Белан, који је касније стекао кућни плац у Сентандреји, наводи се као ктитор часне трпезе манастира Бођани. У натпису на овој трпези, који датира из 1761. године, наводи се да је она дар господара Петра «Бељановића» за вечни спомен свог живота и својих покојних родитеља, «биватеља славне сегединске краљевске вароши». Петар је био тутор (епитроп) сегединске Николајевске цркве, од њеног оснивања 1778. и главни ктитор при зидању торња ове цркве 1781. године. Господар Петар Белан, купац и бургер (трговац и грађанин) слободне краљевске вароши Сегедина, даровао је, заједно са својим унуком Николајем, 1784. године бакрорез тамошњој цркви св. Николе. Исте године је био један од тројице највећих приложника цркве, са уплаћених 1000 форинти. Касније је био делегат на Темишварском сабору (1790. године). Позлаћени сребрни крст приложио је Петар сегединској Николајевској цркви 1792. године.1

У сегединском домовном протоколу наводи се домаћинство Петра Белановића. Оно је 1774/75. године имало 7 чланова, исто као и 1776/77. и 1778/79. године. Наредне, 1780/81. је нарасло на 8 чланова, да би већ 1782/83. спало на 6. У години 1784. Белановића у Петровом домаћинству било је укупно 7, а 1785. њих 8. «Гражданин» Петар Белан имао је у свом дому у периоду од 1786. и 1799. године између 7 и 13 душа.2

Сегедински сенатор Аркадије Белан био је још један истакнути члан ове породице. Он се 1805. године наводи као црквени комесар. Поменути сенатор се 1810. године наводи као Аркадије от Белан, што показује, да је ова сегединска породица добила племство почетком 19. века. Аркадије је био један од највећих приложника «школске фундације» у Сегедину.3

Сегединац Петар Белан (Petrus Bellan Szegediensis) био је 1787. године власник сентандрејске кућне парцеле број 464. У тој кући забележен је подстанар Павле Рибник.4

У православним матичним књигама у Сентандреји се чланови ове породице помињу и као Белановићи.5

Јован Белановић, био је наводно рођен «у војној граници». Овај податак се свакако односи на Сегедин, који је од 1702/3. године био седиште Потиске војне границе, која је средином 18. века расформирана. Године 1798. био је школски управитељ у Сентандреји. Јована Белановића, «винарског трговца и бившег сенатора» је, 26. јула 1814. године, Урош Несторовић окарактерисао као «одушевљеног русофила». Међу претплатницима на Караџићев «Српски рјечник» из 1818. године био је и сентандрејски сенатор Јован Белановић. Оду «На смерт Јоана Белановића сенатора сентандрејског» саставио је Лукијан Мушицки.6

Јованова ћерка Јелена била је удата за пештанског грађанина и богатог трговца, посрбљеног Цинцарина Наума Бозду. Она је остала упамћена као велики добротвор сентандрејске школе, сиротињског дома у овом месту, као и других институција.7

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Текст преставља модификовани сепарат из књиге: Александар Бачко, Из прошлости сентандрејских породица, Зборник за српску етнографију и историју, књ. 3, Београд 2009, 46 – 47. Ова монографија добила је награду „Миле Недељковић“ 2010. године, као најбоље дело из области савремене фолклористике на српском језику.

Извори

  1. Стеван С. Ђурђевић, Срби у Сегедину, С.А.Н, Споменик CVIII, Одељење друштвених наука, Нова серија, 10, Београд 1960. (у даљем тексту: Ђурђевић), 109 – 112.
  2. Ђурђевић, 120; Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига друга, од Карловачког мира 1699. до Темишварског сабора 1790, Матица српска, Нови Сад 1990, 427 – 429.
  3. Ђурђевић, 102 – 103.
  4. Ференцијев музеј, Попис 1787, 28.
  5. Наталија Петровић, Патронимија неких српских насеља у Мађарској, Прилози проучавању језика, 12, Катедра за јужнословенске језике Филозофског факултета у Новом Саду, Нови Сад 1976, 128.
  6. Славко Гавриловић, Грађа бечких архива о Првом српском устанку, књ. V (1814), С.А.Н.У, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа – II одељење, књ. XXXV, Одељење историјских наука – одбор за историју српске револуције 1814, Београд 2003, 246; Вук Стефановић Караџић, Српски рјечник 1818, Сабрана дела Вука Караџића, књига друга, Просвета, Београд 1966, XXVII; Дејан Медаковић, Динко Давидов, Сентандреја, Београд 1982. (у даљем тексту: Медаковић, Давидов), 105; Душан Ј. Поповић, Срби у Бачкој до краја осамнаестог века, С.А.Н.У, Посебна издања, књ. CXCIII, Етнографски институт, књ. 3, Београд 1952, 31 – 32, 63 – 64; Живко Видак, Српске школе у Сентандреји, њезини учитељи, ученици и добротвори, Војвођански музеј, Рад војвођанских музеја 11, Нови Сад 1962. (у даљем тексту: Видак), 38; Павле Софрић, Моменти из прошлости и садашњости вароши Сентандреје, Библиотека осветљења, књ. 2, Панчево 1994, 63.
  7. Видак, 44; Федора Бикар, Сентандреја у огледалу прошлости, Нови Сад 2003, 255.
Сентандрејске племићке породице – Белани (Белановићи)

Сентандрејске племићке породице – Јанковићи

Године 1775. забележено је, да је Авраму Јанковићу (кућни број 61) и Константину Јанковићу (кућни број 190) поплава уништила „шталу од черпића“ и „кућу од камена и блата, 5 мера брашна и 100 снопова трске“, наневши им тако штету од 25, односно 44 форинте.1

Нешто касније, 1787. године, било је неколико Јанковића међу сентандрејским кућевласницима. То су били: Аврам (Abrah. Jancovics), власник плаца 53, Марко (Marcus Jankovics) власник плаца 292, удовица извесног Јанковића (D. Jankovics rlcta.), која је поседовала плац број 410, као и Константин Јанковић. Поменути Константин, или Коста (Constant. Jankovics, Costa Jankovics) како се другачије наводи у попису из 1787. године, чије се име помиње код плаца 189, али је накнадно прецртано (као власник стоји удовица Михаила Табанчевића). Константин је био и сувласник парцеле 197, заједно са Андреасом Мелером и Крстом Крсмановићем, као и власник плаца 290 (на том месту се налазе и прецртана имена удовице Симеона Свирчевића и Прокопија Петровића).2

Велика добротворка Старог Бечеја, баронеса Еуфемија Јовић рођена Јанковић (1779 – 29/17. арила 1861) била је пореклом од ове сентандрејске породице. Она је била рођена у Новом Саду, али су њени родитељи живели у Сентандреји. У том граду су поседовали кућу и имање. Еуфемија није имала деце и знатан део имовине наслеђене од оца је тестаментом оставила Грчкој цркви у Сентандреји, сину свог кума Максимовића, Јелисавети супрузи мајора Милутиновића и Лази Софрићу. Њен рођени брат је био Јован Јанковић од Буње. Он је 1816. године написао тестамент, у коме тражи да се из његове заоставштине школују деца из фамилије његовог оца. У тестаменту он помиње да су му тетке, односно сестре његовог оца, удате у сентандрејске фамилије Игњатовић и Софрић. Није познато, када је и где овај огранак породице Јанковић добио племство.3

Јанковићи су помињани и у матичним књигама православних цркава у Сентандреји, у раздобљу од 1795. до 1874. године.4

На листу једног литургиона остао је запис јереја Григорија Јанковића, о његовом постављењу за пароха Ћипровачке цркве 19. јула 1797. године. Он се као парох исте цркве помиње и 1810. године. Григорије је био један од сентандрејских пароха у периоду од 1797. до 1820. године. Међу ученицима сентандрејске српске основне школе 1798. године била је Роза Јанковић. Поменути Константин Јанковић је 1803. године био донатор једног од звона, које се налази у сентандрејској Грчкој цркви. Поседник Георгије Јанковић сахрањен је на Саборном (Успенском) гробљу у Сентандреји, крајем 19. или почетком 20. века. Алиса Јанковић је учествовала у једној добротворној представи у Сентандреји, приређеној на самом почетку 20. столећа. Године 1923. из Збега су у Србију исељени: Владимир Јанковић, његова супруга Јелисавета и ћерка Анастасија, затим Цветко Јанковић, његова жена Евица и деца Нада, Димитрије и Јулијана. Једна од старих кућа Јанковића налази се на Главном тргу број 19, са његове јужне стране. У првој половини 20. века ову кућу је купио Лазар Хужвик. Друга кућа Јанковића била је у Думчиној улици број 4.5

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Текст преставља сепарат из књиге: Александар Бачко, Из прошлости сентандрејских породица, Зборник за српску етнографију и историју, књ. 3, Београд 2009, 93. Ова монографија добила је награду „Миле Недељковић“ 2010. године, као најбоље дело из области савремене фолклористике на српском језику.

Извори

  1. Федора Бикар, Сентандреја у огледалу прошлости, Нови Сад 2003. (у даљем тексту: Бикар, Сентандреја), 52 – 53; Dóka Klára, Szentendre története írásos emlékekben, Pest megyei műzeumi füzetek XIII, Szentendre 1981, 155 – 156.
  2. Ференцијев музеј, Попис 1787, 5,12, 13, 18, 25.
  3. Бикар, Сентандреја, 257 – 258.
  4. Наталија Петровић, Патронимија неких српских насеља у Мађарској, Прилози проучавању језика, 12, Катедра за јужнословенске језике Филозофског факултета у Новом Саду, Нови Сад 1976, 130.
  5. Тихомир Р. Ђорђевић, Неколико старих српских записа и натписа, Старинар, Орган Српског археолошког друштва, Новог реда година IV, 1909, свеска друга, Београд 1911, 147; Бојана Чобан Симић, Корени – свештеници и народни учитељи у Помазу 1752 – 1895 (Помаз 2003), 45; Бојана Чобан Симић, Корени 2, Помашке породице 1752 – 2002 (Помаз 2003), 167; Живан Сечански, Једна класификација српске основне школе у Сент – Андреји из 1798. године, Гласник Историјског друштва у Новом Саду, књ. 13, Нови Сад 1940, 200; Пал Фојт, Сентандреја, (без места издавања) 1968. (у даљем тексту: Фојт), 7; Бикар, Сентандреја, 140, 158, 185, 235, 263, 273; Мата Косовац, Српска православна митрополија карловачка по подацима од 1905. године, (Сремски) Карловци 1910, 501 – 502.
Сентандрејске племићке породице – Јанковићи

Сентандрејске племићке породице – Белгради

Ова породица је раније носила презиме Константиновић и живела у суседном Помазу. Када је 24. октобра 1791. године добила племство од угарског краља, презиме је променила у Белгради. Ово указује на даље порекло фамилије из Београда, највероватније из српске престонице (мање вероватно из Столног или Ердељског Београда). Најстарији познати предак ове породице био је свештеник Јован Константиновић. Он је био помашки парох у првој половини 18. века. Био је ожењен Јелисаветом (око 1704 – 1775). Имао је ћерку Јулијану, која се удала 21. октобра 1756. године за Лазара Белушевића из Сентандреје. Свакако је његова ћерка била и „Настасија Констатиновна“, супруга Сентандрејца Манојла Мишковића, која је сахрањена код Саборне цркве у Сентандреји. Јован је кумовао Сентандрејцу Аксентију Маргаритовићу.1

Свештеник Андреј Константиновић био је највероватније син поменутог Јована. Био је помашки парох и први је почео водити црквене матице у том месту, 1752. године. Преминуо је у 68. години живота 1794. и сахрањен је поред цркве у Помазу. Супруга му је била Пега, која је умрла 1771. године. Имали су ћерке Софију, удату за сентандрејског свештеника Петра Даскаловића и Анастасију, која је била удата за Јована „сина попа Нешковића“, односно највероватније за члана породице Попанешковић.2

Павел Константиновић, такође помашки парох, био је свакако Андрејев брат. Њих двојица заједно воде протоколе у овом месту од 1767. године. Павел је умро 1813. године и сахрањен је поред цркве у Помазу. Његова супруга била је Агрипина. Имали су ћерку Софију, удату за Јована Алексића из Пеште. Она се помиње 1814. године на крштењу Јована, сина Антонија Лупе.3

Андреј Белгради кумовао је 1808. године на крштењу Јелене, ћерке Антонија Лупе. Андреј је био калашки парох у периоду од 1824. до 1828. године. Од ове породице је био и Алексиј от Белгради, инспектор, који је умро 18. априла 1810. године. Он је највероватније био син једног од двојице поменуте браће – свештеника. Петар Белгради, стар 42 године, преминуо је 27. октобра 1810. године у кући своје супруге у Сентандреји и сахрањен „при Саборној церкви с десне стране при великих врат“. Јелисавета, удовица Петра Белградија кумовала је 1822. године на крштењу Јелисавете, ћерке Василија Теодоровића из Помаза, а Александер Белгради је 1829. био крштени кум једног члана породице Лупа. У помашким матицама се помињу још неки од чланова ове фамилије.4

Није познато када су тачно Белгради прешли из Помаза у Сентандреју. Павле от Белгради у својству комесара делегираног од стране сентандрејског магистрата, присуствовао је на „иншталацији“ свештеника Петра Римског за сталног пароха Пожаревачке цркве у Сентандреји 1832. године. Године 1836. био је Павле школски управитељ у Сентандреји. Овај члан породице Белгради је 1848. године забележен као сенатор, а исте године је био и посланик из Сентандреје на народном сабору у Сремским Карловцима. Био је ожењен Христином.5

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Текст преставља сепарат из књиге: Александар Бачко, Из прошлости сентандрејских породица, Зборник за српску етнографију и историју, књ. 3, Београд 2009, 47 – 48. Ова монографија добила је награду „Миле Недељковић“ 2010. године, као најбоље дело из области савремене фолклористике на српском језику.

Извори

  1. Бојана Чобан Симић, Корени – свештеници и народни учитељи у Помазу 1752 – 1895 (Помаз 2003) (у даљем тексту: Чобан Симић 1), 4 – 9.
  2. Чобан Симић 1, 4- 9.
  3. Чобан Симић 1, 4- 9.
  4. Чобан Симић 1, 4- 9; Бојана Чобан Симић, Корени 2, Помашке породице 1752 – 2002 (Помаз 2003), 88, 142; Милан Недељков, Из прошлости Срба у селу Калазу, Библиотека «Срби у Мађарској», књ. 3, Самоуправа Срба у Мађарској, Будимпешта 2003. (у даљем тексту: Недељков, Калаз), 88.
  5. Димитрије Е. Стефановић, Аутобиографија Петра Римског 1800 – 1874, Свеске Матице српске, Грађа и прилози за културну и друштвену историју, бр. 2, Серија друштвених наука, св. 1, Нови Сад 1986, 32; Живко Видак, Српске школе у Сентандреји, њезини учитељи, ученици и добротвори, Војвођански музеј, Рад војвођанских музеја 11, Нови Сад 1962, 38; Павле Софрић, Моменти из прошлости и садашњости вароши Сентандреје, Библиотека осветљења, књ. 2, Панчево 1994, 63; Јаков Игњатовић, Рапсодије из прошлог српског живота, Мемоари, Одабрана дела Јакова Игњатовића, књ. 8, Матица српска, Нови Сад 1953, 91 – 92; Чобан Симић 1, 4- 9, 68; Недељков, Калаз, 45.
Сентандрејске племићке породице – Белгради

Сентандрејске племићке породице – Авакумовићи

Чланови ове породице су потомци Авакума, сахрањеног уз сентандрејску Саборну цркву, са њене јужне стране. По њему ова фамилија носи своје презиме. Он је свакако идентичан са Авакумом Поповићем, који се помиње у попису Сентандреје 1720. године (Avakum Popovics). Он је 1727. године био један од 9 сентандрејских одборника (таначника). Авакумова надгробна плоча је сачувана до наших дана, а на њој је, поред родоначелниковог имена забележено и име његове супруге Марије, која је ту такође сахрањена. Натпис на плочи датира из 1731. године, што свакако представља годину смрти Авакума или Марије. У непосредној близини, такође уз јужни зид цркве, налази се друга плоча, која обележава гробницу ове породице, «благородних от Авакумовић», са племићким грбом и уклесаном 1791. годином. Ова породица је цинцарског порекла. У Сентандреју су њени преци досељени из Коморана. Већ у 18. веку је ова фамилија била посрбљена.[1]

Године 1754. се међу приложницима коморанске православне цркве наводи и Никола Авакумовић из Сентандреје. Он је био један од тројице сентандрејских депутираца у Бечу и Пожуну 1766. године, поводом спора са грофом Грашалковићем (Гражалковићем). Био је у више наврата сентандрејски биров.[2]

Авакумовићи су добили угарско племство и грб 1791. године од цара Леополда II. У Прагу је донета грбовница, којом се додељује племство следећим члановима породице Авакумовић: Павлу арадском епископу, Стефану архимандриту манастира Гргетег, Јовану главном судији краљевског коморског Кикиндског дистрикта, Георгију сенатору повлашћеног града Сентандреје, Лазару грађанину и трговцу сентандрејском (сви набројани били су рођена браћа), затим Георгијевим синовима Авакуму, Давиду, Серафиону и Петру, Георгијевој ћерки Гликерији (од супруге његове Софије Мартиновић), Лазаревом сину Јовану (од супруге Јулијане Зуцај), као и свим њиховим законитим наследницима оба пола. Поменута браћа, Павле, Стефан, Георгије и Лазар, били су синови поменутог бирова Николе Авакумовића. Сматра се, да им је мајка била родом од племићке породице от Фелдвари.[3]

Павле Авакумовић рођен је у Сентандреји. Рукоположен је за ђакона 29. јула 1761. године. Монашки постриг примио је у манастиру Раковцу 26. септембра 1764. године. За епископа пакрачког посвећен је од митрополита Мојсија Путника 29. октобра 1783. године. За арадског епископа постављен је 1786. Умро је у Араду 1816. године. Павлов рођени брат Стефан (рођен око 1756. године) био је архимандрит манастира Гргетега на Фрушкој Гори. Архимандрит овог манастира је постао 1788, после смрти Данила Плевицког, а у том својству се помиње и 1791. године. Потом, 1798. године, постао је епископ горњокарловачки, а 1801. године темишварски. Умро је 22. јуна 1822. године.[4]

Године 1779. Георгије Авакумовић изабран је од Магистрата за старатеља сирочади. Он се такође помиње 1784, а као сентандрејски народни трибун (Georgius Avakumovicz tribunus plebis) и у једном документу писаном 9. марта 1785. године. Наредне, 1786. године, постао је одборник Сентандрејског магистрата. Георгије (Georg Awakumowitsch) се спомиње и у извесним финансијским документима 1786/87. године, из којих се може видети, да је инвестирао 200 форинти под интерес. Из истог документа сазнајемо, да је Сара Авакумовић (Sara Awakumowitsch) тада инвестирала 300 форинти.[5]

У попису власника кућних плацева из 1787. године јављају се сенатор Георгије Авакумовић (Georg. Avakumovics… senator) и удовица Сара Авакумовић (Szara, односно Sara Avakumovics Rlcta.). Георгије и Сара су делили плацеве под редним бројевима 138 и 409.[6]

На помене ове породице наилазимо и у матичним књигама, између осталог и у периоду 1801 – 1864. године. Авакумовићи су били међу породицама чији су млађи чланови, крајем 18. и у првој половини 19. века, похађали неку од малих тривијалних школа при једној од сентандрејских цркава. Међу ученицима српске основне школе у Сентандреји 1798. године био је племенити Петар Авакумовић (Nob. Avakumovits Petrus), а 1833. Георгиј Авакумовић.[7]

Два члана ове породице су били песници, племић Јован (1748 – 1810) и официр – племић Авакум Авакумовић (1774 – 27. април 1811). Јован је студирао филозофију у Пожуну, Лајпцигу и Бечу, а права на академији у Трнави. Око 1777. године постао је велики бележник Потиског крунског дистрикта, а на чело Великокикиндског дистрикта, области састављене од десет српских насеља у северном Банату, дошао је 29. новембра 1789. године. Био је велики судија овог дистрикта. На тој функцији је остао до 1795/96, а од 23. јуна 1796. године се помиње као срески судија Торонталске жупаније. Био је посланик на државном сабору у Будиму, а имао је и истакнуту улогу на Темишварском сабору, 1790. године. Запамћен је као високи интелектуалац. Авакум Авакумовић је, поред тога што је писао стихове, био веома талентован и за музицирање на флаути и виолини. Моделовао је нов музички инструмент, сличан цитри са диркама, по њему назван «авакумика». Био је галантан и од свих врло поштован. Као официр је такође био истакнут. Иако је у детињству спреман за свештенички позив, са 16 година је ступио у граничаре и у војној служби је провео 21 годину. Ратовао је против Наполеонових трупа на фронтовима у Италији и Немачкој. Због 11 задобијених рана повукао се из војне службе 1810. и вратио у Сентандреју. Марта 1811. постао је мајор, али је убрзо умро од упале плућа. Иначе, чланови ове породице су спадали у интелектуалну елиту и ред најугледнијих српских породица, не само у Сентандреји, већ и на просторима тадашње Хабсбуршке монархије.[8]

Вид(ослав?) Авакумовић је био активни члан Привилеговане трговачке компаније у Сентандреји у 19. веку. Ана Авакумовић, «благородна удовица» из Сентандреје, примала је крајем 19. или почетком 20. века донације од Фонда Евгена и Петронеле Думче.[9]

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Текст преставља сепарат из књиге: Александар Бачко, Из прошлости сентандрејских породица, Зборник за српску етнографију и историју, књ. 3, Београд 2009, 34 – 36. Ова монографија добила је награду „Миле Недељковић“ 2010. године, као најбоље дело из области савремене фолклористике на српском језику.

Извори

[1] Сава епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд – Подгорица, Крагујевац 1996. (у даљем тексту: Епископ Сава), 387, 472; Димитрије Е. Стефановић, Епитафи у српским црквама и портама у Сентандреји, С.А.Н.У, Сентандрејски одбор, Сентандрејски зборник 1, Београд 1987. (у даљем тексту: Стефановић, Епитафи), 318; Иван Јакшић, Из пописа становништва Угарске почетком XVIII века, II, Војвођански музеј, Повремена издања, Прилози и грађа 4, Нови Сад 1968, 104; Динко Давидов, Сентандрејске српске православне цркве, Музеј Православне епархије будимске, Сентандреја 2005, 44; Федора Бикар, Сентандреја у огледалу прошлости, Нови Сад 2003. (у даљем тексту: Бикар, Сентандреја), 63; Душан Ј. Поповић, О Цинцарима, Београд 1937, 245, 266, 313; Слободан Костић, Срби у румунском Банату, Темишвар 1940, 51; Лексикон писаца Југославије, I, А – Џ, Матица српска, Нови Сад – Београд 1972. (у даљем тексту: Лексикон писаца 1), 110; Сретен Л. Поповић, Где је слава, ту је Србин, Београд 1878, 111 – 112.

[2] Иван Јакшић, Писма сентандрејских депутираца из Беча и Пожуна 1766. године, С.А.Н.У, Сентандрејски одбор, Сентандрејски зборник 1, Београд 1987, 388 и даље; Дејан Медаковић, Динко Давидов, Сентандреја, Београд 1982. (у даљем тексту: Медаковић, Давидов), 104; Душан Ј. Поповић, Срби у Коморану, С.А.Н.У, Историјски институт, Историјски часопис, 5, Београд 1954/55, 198; Динко Давидов, Српски културноисторијски споменици Сентандреје, Сеоба Срба 1690, Читанка о историји и културној прошлости Срба у Мађарској, Београд 1990. (у даљем тексту: Давидов, Српски културноисторијски…), 247 – 248.

[3] Епископ Сава, 387, 472; Горослав Оштрић, Monumenta heraldica, Избор из хералдичке баштине Приморско – горанске жупаније, Ријека 2002, 70 – 75; Медаковић, Давидов, 104; Лексикон писаца 1, 109 – 110; Гаврило Витковић, Списак изложених историјских, књижевних и уметничких споменика српских, Београд 1883, 31, 33; Бикар, Сентандреја, 240; Давидов, Српски културноисторијски…, 247 – 248.

[4] Епископ Сава, 389, 472; Шематизам Православне српске епархије пакрачке за годину 1898, Пакрац 1898, 12; Лазар Терзин, Из прошлости Сентандреје, Српски календар за 1993. годину, Издаје Српски демократски савез у Мађарској, Будимпешта 1993, 45; Љубомир Башић, Сент – Андреја и њена истријска прошлост, Весник Српске цркве, Орган Српског православног свештеничког удружења, год. 32, Београд новембар – децембар 1927, 626; Живко Видак, Српске школе у Сентандреји, њезини учитељи, ученици и добротвори, Војвођански музеј, Рад војвођанских музеја 11, Нови Сад 1962, 39; Павле Софрић, Моменти из прошлости и садашњости вароши Сентандреје, Библиотека осветљења, књ. 2, Панчево 1994, 72 – 73; Јаков Игњатовић, Св. Андреја, Чланци, Одабрана дела Јакова Игњатовића, књ. 7, Матица српска, Нови Сад 1951, 308; Тоша Искруљев, Распеће српског народа 1914. године и Маџари, са маџарске границе, бајски трокут, Сент – Андрија, Нови Сад 1936, 550; Димитрије Руварац, Стање српско – православних манастира 1787 – 1791. у Митрополији карловачкој, Архив за историју Српске православне карловачке митрополије, год. I, Сремски Карловци 1911, 91; Мата Косовац, Српска православна митрополија карловачка по подацима од 1905. године, (Сремски) Карловци 1910, 172; Бикар, Сентандреја, 240; Епископ Сава, 387, 472; Szentendrei arcképcsarnok II, Elődeink, Szentendre 2006. (у даљем тексту: Сентандрејски портрети), 15.

[5] Бикар, Сентандреја, 74, 76; Ференцијев музеј, Жалба 1785, 19; Ференцијев музеј, Киш, 8, 9.

[6] Ференцијев музеј, Попис 1787, 10, 25.

[7] Наталија Петровић, Патронимија неких српских насеља у Мађарској, Прилози проучавању језика, 12, Катедра за јужнословенске језике Филозофског факултета у Новом Саду, Нови Сад 1976, 128; Стефановић, Епитафи, 309; Живан Сечански, Једна класификација српске основне школе у Сент – Андреји из 1798. године, Гласник Историјског друштва у Новом Саду, књ. 13, Нови Сад 1940, 201; Ст. Д. Вујичић, «Разрјадствије» српске школе у Сентандрији из 1833. године, Studia slavica, Academiae scientiarum hungaricae, tomus VII, fasciculi 1- 3, Budapest 1961, 210.

[8] Живојин Бошков, Сентандрејско грађанство у делима Јакова Игњатовића, С.А.Н.У, Сентандрејски одбор, Сентандрејски зборник 1, Београд 1987, 136; Никола Гавриловић, Образовање девојака у српском грађанском друштву у Угарској почетком XIX века, С.А.Н.У, Сентандрејски одбор, Сентандрејски зборник 1, Београд 1987, 188; Медаковић, Давидов, 104; Васа Стајић, Новосадске биографије, свеска шеста, додатак, Грађа за историју Новог Сада, књига друга, Матица српска, Нови Сад 1956, 88 – 89; Васа Стајић, Јован Авакумовић, Гласник Историјског друштва у Новом Саду, књ. 10, Нови Сад 1937, 333; Васа Стајић, Великокикиндски диштрикт 1776 – 1876, Научна издања Матице српске, књ. VI, Нови Сад 1950, 86 – 87, 89, 106; Јаков Игњатовић, Лаза Нешко, Чланци, Одабрана дела Јакова Игњатовића, књ. 7, Матица српска, Нови Сад 1951, 249; Лексикон писаца 1, 109 – 110; Светозар Матић, Јован Авакумовић, Гласник Историјског друштва у Новом Саду, књ. 3, Сремски Карловци 1930, 274 – 279; Јаков Игњатовић, Рапсодије из прошлог српског живота, Мемоари, Одабрана дела Јакова Игњатовића, књ. 8, Матица српска, Нови Сад 1953, 51, 52, 54; Бикар, Сентандреја, 220, 240 – 241; Давидов, Српски културноисторијски…, 247 – 248; Сентандрејски портрети, 14 – 15.

[9] Федора Бикар, Евген Думча (1838 – 1917) први градоначелник Сентандреје, С.А.Н.У, Сентандрејски одбор, Сентандрејски зборник 1, Београд 1987, 212; Бикар, Сентандреја, 131.

Сентандрејске племићке породице – Авакумовићи

Породице које славе Св. Игњатија у Помазу код Будимпеште

Породице које славе св. Игњатија доприле су до најсевернијих подручја, који је српски народ насељавао у већим групама. У питању су оне фамилије, које су се населиле у Помазу код Сентандреје (северно од Будимпеште), а неки њихови огранци су прешли и у саму Сентандреју.

Једна од тих породица је и фамилија Голуб. Њена матица је у Помазу, док је један породични огранак прешао у Сентандреју, где се наводи у православним црквеним матицама од 1875. до 1882. године. Јереј Георгије Голуб био је сентандрејски парох. У том својству се помиње у помашким матичним књигама 1883. и 1885. године.1

Помашка породица Голуб има предање, да су јој преци досељени из Црне Горе. Поменуто предање се несумњиво односи на њихово порекло из источне Херцеговине, односно из краја који је у суседству Црне Горе. Са њима су свакако у даљем сродству по мушкој линији и Апићи, Пајчићи и Ђурини у Помазу, који такође славе св. Игњатија. Преци ових породица свакако су се доселили за време Велике сеобе Срба под партијархом Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године.2

У црквеним матицама православног храма св. Ђорђа у Помазу презиме Голуб појављује се 1753. године, када је крштен Филип Голуб, син Димитрија и Марије. Матице венчаних из 18. века нам такође доносе податке о овој породици (венчање Филипа Голуба и Јелисавете Топаловић 1773. године), као и матице умрлих (упокојење Димитрија Голуба, старог 30 година, 1754). Од тих података, па до новијих матица, наилазимо на велики број помена ове бројне породице.3

Тако, године 1754. крштен је син Павела Голуба и његове супруге Сосе, чије име у матицама није читљиво. Павел и Соса имали су још: Станику (рођену 1757), Теодора (рођ. 1769), Татијану (1774) и Катерину (рођ. 1775). Игњатије Голуб и његова супруга Рокса имали су сина Михаила (рођ. 1757) и ћерку Ану (1760), док име њиховог најстаријег детета, рођеног 1754. године није остало сачувано. Пане Голуб и Стефанија имали су ћерку Јованку (рођ. 1760), као и синове Илију (1763) и Андреја (1766). Петар Голуб и његова жена Марија имали су, поред једног детета рођеног 1755. године, чије име није остало сачувано, још и сина Тому (рођ. 1760). Брачни пар Павле и Ана Голуб имали су ћерку Анђелију (рођ. 1760), док су Гаврил Голуб и његова супруга Јелисавета имали децу: Анастасију (рођ. 1763), Јерину (1766) и Филипа (1770). Тасо Голуб и његова супруга Ана добили су 1767. године сина Димитрија, 1770. ћерку Марију, затим Григорија (1776), Јулијану (1784) и Марту (1786). Аћим и Ана, још један брачни пар Голуб, добили су 1769. године ћерку Пелагију, а 1772. сина Милована. Из изложених података се може видети, да је породица Голуб неких 60 – 70 по свом досељењу у Помаз била веома разграната. Током педесетих и шездесетих година 18. века забележено је чак 9 брачних парова код којих је муж био из ове фамилије и којима су се у том периоду рађала деца. Иначе, презиме ове фамилије се у матицама бележи у три различите варијанте, као: Голуб, Голубов и Голубовић.4

Из помашких матица крштених сазнајемо, да су се преци породице Голуб крајем 18. и почетком 19. века претежно венчавали са супругама које су биле из Помаза и суседног, тада такође српског места, Калаза. Поред поменутог Филипа Голуба, венчаног 1773. године, у овом матицама наводе се, на пример: другобрачни Павел Голуб који се 1776. године оженио са Томанијом почившег Петра Андришковића, Андреј Голуб венчан 1798. године са Софијом Ђурић, свакако из Помаза (1801. године се као другобрачни венчава са Ђурђијом бившом супругом Пере Црногорца), затим Голуб Голуб, син поконог Тасе, који се 1808. оженио са Саранфилом, ћерком Теодора Црногорчевића из Помаза, као и многи други чланови ове породице.5

У матичној књизи умрлих православне цркве у Помазу, поред поментутог Димитрија који је умро у 30. години 1754, помињу се и бројни други чланови ове породице. Међу најстаријим белешкама у овој матици су записи о смрти следећих Голуба: Јованка (умрла 1758. у 60. години), Марија супруга Петра (умрла 1775. у 50. години), Аница (умрла 1778. у 60. години), Игњат (преминуо 1783. у 69. години), Јоаким (умро 1784. у 40. години), као и многи други чланови ове фамилије.6

Породица Апић (Апићев) се у матицама тог места јавља почевши од 1759. године, када је крштена Екатарина, ћерка Димитрија Апића и Марије. У матицама венчаних ова породица се помиње само једном, 1877. године, док се у матицама умрлих помиње више пута, почевши од 1782. године. Ова породица се знатно ређе помиње у матичним књигама од фамилије Голуб, пошто је била малобројнија од ње.7

У другој половини 18. века се, поред поменуте Екатарине, наводе рођења Цвете (рођ. 1771), ћерке Миће Апића и његове супруге Марте, као и Параскеве, Цветине рођене сестре (1774). Почетком 19. столећа у овој матици су бележена крштења деце три брачна пара Апића. То су били: Мића Апић и Пелагија, који су имали сина Симеона (рођ. 1802), Игњат Апић и Ана (деца су им била Василије, Лука, Петар, Десанка, Пауна, Стефан и Марта, рођени у периоду 1802 – 1816), као и Михаил Апић и Тода, чија су деца била Милош (рођ. 1804) и Кристина (рођ. 1807). Из помашких матица умрлих могу се издвојити записи о упокојењу Параскевије ћерке Михаила Апића (умрла 1782), Михаила Апића (умро 1807. у 28. години) и Игњата Апића (преминуо у 40. години 1830).8

Ђурићи или Ђурини се у црквеним матицама у Помазу појављују од 1752. Године. Тада су Јован Ђурић и његова супруга Јелисавета добили сина Јакова. Исте године је у матицама овог места забележена и његова смрт, што представља најстарији помен ове породице у тамошњим матичним књигама умрлих. У матицама венчаних Помаза ова породица се помиње од 1759. године, када су у брак ступили Нинко Ђурић и Петра Миловановић. Фамилија Ђурић се често помиње у овим изворима, што сведочи о њеној великој бројности. Преци ове фамилије су највероватније досељени у Помаз 1690. године, када и преци Голуба и других њихових рођака по мушкој линији у овом месту.9

Поред наведеног помена крштења Јакова Ђурића, у помашким матицама се током педесетих и шездесетих година 18. века наводи већи број крштења чланова ове породице. У том периоду су децу добили: Јован Ђурић и његова супруга Јелисавета (наведеног Јакова, Георгија 1754, једно дете чије име није сачувано 1755, близнакиње Ксенију и Сару 1759, Стану 1761, Пелагију 1766 и Живка 1768), Петар Ђурић и његова жена Милица (добили су 1753. године ћерку Агрипину, 1756. сина Григорија и 1758. Николаја), Димитрије Ђурић и супруга Ана (1753 родио им се син Григориј, 1756 Тома, а 1759. Андреј), Лука Љурић и Ћерманка (1754 добили су дете чије име није читљиво, 1757 Сару, а 1760 Димитрија), Нинко Ђурић и његова жена Петра (ћерка Јованка родила им се 1765, Рахилија 1767, друга Јованка 1773. и Ана 1776), као и Крста Ђурић и Дафина (1769 добили су сина Васила, 1773 Петра, а 1775. Димитрија). Из наведених података може се видети, да је отприлике 60 – 70 по досељавању код Ђурића забележено 6 брачних парова, којима су се у том периоду рађала деца.10

Из матица венчаних сазнајемо, поред поменутог венчања Нинка Ђурића и Петре, за бракове следећих чланова ове породице у другој половини 18. века: Василија Ђурића и Софије ћерке Стефана Никлића 1771, Андреје Ђурића и Савке ћерке Дакове 1783, као и Живка Ђурића и Екатарине ћерке Андреје Ћосића 1788. године.11

Помашка матица умрлих нам доноси податке о упокојењу чланова ове породице почевши од 1752. године. Између осталих белешки о члановима ове фамилије, у том извору се наводи, да је поменуте године умро је Јаков Ђурић, затим 1769. Димитриј Ђурић у 50. години, Лука Ђурић 1771. у 48. години итд.12

Пајчићи се у помашким матичним књигама не помињу, што упућује на претпоставку, да је код њих дошло до извесне промене презимена у новије време.13

С обзиром на поменуто предање о пореклу породице Голуб из Црне Горе (односно источне Херцеговине), може се поуздано рећи, да ова помашка фамилија представља огранак старог и бројног рода Малешеваца, чија је матица у билећком крају. За овај род је веома специфична слава св. Игњатије Богоносац, о чему је опширно писано у литератури.14

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Настанак и публиковање овог текста омогућио је господин Милорад Ћустић из Француске

Извори

  1. Наталија Петровић, Патронимија неких српских насеља у Мађарској, Прилози проучавању језика, 12, Катедра за јужнословенске језике Филозофског факултета у Новом Саду, Нови Сад 1976. (у даљем тексту: Н. Петровић), стр. 129; Бојана Чобан Симић, Корени, свештеници и народни учитељи у Помазу 1752 – 1895. (Помаз 2003) (у даљем тексту: Чобан Симић 1), стр. 51.
  2. Душан Дрљача, Национално мешовити бракови Срба у околини Будимпеште, Сеобе Срба некад и сад (уредник Владимир Гречић), Институт за међународну политику и привреду, Матица исељеника Србије, Београд 1990, стр. 298 – 299; Душан Ј. Поповић, Велика сеоба Срба 1690, Срби сељаци и племићи, Српска књижевна задруга, Поучник 14, Београд 1954, стр. 39 – 42.
  3. Бојана Чобан Симић, Корени 2, Помашке породице 1752 – 2002 (Помаз 2003) (у даљем тексту: Чобан Симић 2), стр. 40, 48, 50.
  4. Чобан Симић 2, стр. 40 – 41.
  5. Чобан Симић 2, стр. 48 – 49.
  6. Чобан Симић 2, стр. 50.
  7. Чобан Симић 2, стр. 14 – 15.
  8. Чобан Симић 2, стр. 14 – 15.
  9. Чобан Симић, 62, стр. 67, 68.
  10. Чобан Симић 2, стр. 62 – 63.
  11. Чобан Симић 2, стр. 67.
  12. Чобан Симић 2, стр. 68 – 69.
  13. Чобан Симић 2, стр. 198.
  14. Александар Бачко, Малешевци – род који слави св. Игњатија, Зборник за српску етнографију и историју, књ. 1, Удружење грађана „Српски деспот“, Београд 2007, стр. 1 – 224.
Породице које славе Св. Игњатија у Помазу код Будимпеште

Сентандрејске племићке породице

У Сентандреји је живео већи број породица које су припадале племићком сталежу. Према укупном броју становника овог места, број племићких породица је био велик.

Сентандрејске племићке породице биле су, између осталих: Авакумовић, Белгради, Јанковић, Ловчански, Маргаритовић, Нешко, Никола (Николић), Поповић – Радубицки, Радивојевић, Фелдвари, Цветковић а по свему судећи и Плевицки.

Племићких фамилија је било у Сентандреји и у првој половини 18. столећа. Тако се, у попису овог града из 1720. године, као племићи (nobil/is/) помињу: Михаило Грк (Michael Görög), Никола Вујчић (Nicol. Vujcsics) и Петар Ђорђевић (Pete. Györgyövics). За Михаила Грка у попису из 1715. године није назначено да је био племић, тако да се може претпоставити, да је племство стекао у међувремену. Није познато, да ли се потомство неке од ових фамилија одржало у Сентандреји до друге половине 18. века или дуже.

Сентандрејски племићи «от Фелдвари» представљају огранак коморанске племићке фамилије истог имена, која припада овом сталежу од прве половине 17. века или из још ранијег периода. Неке од ових породица, попут Ловчанских од Шустре, племство имају од прве половине 18. века. Шездесетих године тог столећа, тачније 1763, племство је добила породица Радивојевић. У Сентандреји је 1778. године умро Прокопије Стратимировић от Кулпина, који је за собом оставио ћерку Катарину. Стартимировићи су племство и посед у Кулпину добили 1745. године. Касније је у Сентандреји, као будимски епископ, боравио и његов рођак Стефан Стратимировић (1786 – 1790). Породица Никола имала је племићку титулу пре 1787. године, од када се у документима помиње као «от Никола» и «де Никола». Свакако су иста фамилија са њима сентандрејски племићи «от Николићи». Године 1791. племство су добили Авакумовићи, Белгради (раније Константиновић) и Маргаритовићи. Године 1792. племство су добили и Поповићи от Радубицки. Породица Нешко от Литманове, раније Попанешковић, постала је племићка око 1813. године. Није познато када су Цветковићи стекли племство. Ни за Јанковиће от Буње, који су били, делимично или у потпуности, исељени у Нови Сад и Стари Бечеј, није познато када су и где добили племство. Судећи по грбу који се налази на надгробној плочи архимандрита Данила Плевицког и та фамилија је вероватно припадала племићком сталежу. Породица Манастерли у Сентандреји највероватније представља огранак коморанског рода «Монастерлија от Каполне», који је племство добио 1665. године. Није познато да ли су и сентандрејске Манастерлије одржале овај статус. Годинe 1799. сахрањена је поред Ћипровачке цркве Ана Сабадош Свободна, супруга племића Давида Нађа от Далнока. Поред набројаних, још су неке сентандрејске породице имале племство.

Познат је био Матија Раби, племић «од Рабе и Муре», који је једно време, током друге половине 18. века, живео у Сентандреји. Истакнута сентандрејска грађанска породица Белан(овић) била је у блиском сродству са сегединским Белановићима, који су почетком 19. века стекли племство.

Сентандрејске племићке породице су биле у брачним и кумовским везама са појединим истакнутијим грађанским (махом трговачким, занатлијским и свештеничким) породицама у Сентандреји. Тако су сентандрејској грађанској породици Младеновић – Чачић кумовали на крштењима и свадбама Поповићи – Радубицки и пре него што су постали племићи, а са кумством су наставили и касније. У нешто каснијем периоду, као кумови Младеновића појављују се от Фелдвари. Чланови исте породице су ступали и у брачне везе са сентандрејским племићким фамилијама, као што су от Николић и Маргаритовић. Свештеничкој породици Римски су, опет, кумовали племићи Маргаритовићи. Чланови једне од најистакнутијих сентандрејских породица, Радивојевића, венчавали су се са припадницима појединих угледних породица из овог места, као што су, на пример, фамилије Турнај и Пиперковић. Потомцима калашког пароха Константина Теодоровића, који су живели у Сентандреји, кумовали су чланови породица Попанешковић (Нешко от Литманове) и от Добри. Документа из 18. и 19. века нам сведоче о великом броју оваквих примера.

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Текст преставља сепарат из књиге: Александар Бачко, Из прошлости сентандрејских породица, Зборник за српску етнографију и историју, књ. 3, Београд 2009, 32 – 33. У књизи су наведени коришћени извори и литература. Ова монографија добила је награду „Миле Недељковић“ 2010. године, као најбоље дело из области савремене фолклористике на српском језику.

Сентандрејске племићке породице