О везама Бесарабијске области Руске Империје са Србијом током 19. века

Посвећено Њеном Императорском Величанству

Великој Кнегињи Марији Владимировној од Русије

Поглавару Руског Царског Дома и de jure Царици Сверуској

БЕСАРАБИЈА

Бесарабија је област, која је лоцирана између: Прута, Дњестра и доњег Дунава. Главно место Бесарабије је Кишињев. У питању је област низија и ниских побрђа, погодна за пољопривреду. Бесарабија је добила име по средњовековном влашком војводи, Басарабу I, или по истоименој династији коју је основао. Он је владао Влашком у периоду од око 1310, до 1352. године. Током средњевековног периода и касније, Бесарабија је улазила у састав различитих држава.1

Бесарабијска Област формирана је као административна јединица на територији Бесарабије, непосредно након њеног увођења у састав Руске Империје. Њено успостављање се одиграло у складу са одредбама Букурешког мира, 28. маја 1812. године. Пре тога је Бесарабија била под турском окупацијом. Под тим називом, Бесарабијска Област постојала је све до 1873. године, када је била трансформисана у Бесарабијску Губернију.2

Хотин је један од већих градова у Бесарабији. Управо је то насеље био најважнији град за српске емигранте у Русији, у првој половини 19. века. Хотин је лоциран на реци Дњестар, у северном делу Бесарабије. У питању је град са бурном прошлошћу. Више пута се он налазио на попришту бојева између хришћанских и исламских војски. Код Хотина се, на пример, одиграла значајна битка између пољских и турских трупа, 1621. године. Српски хусарски пук посебно се истакао у бици, која се одиграла код Хотина 1739. године.3

Кишињев је главни и највећи град Бесарабијске области. Смештен је у средишњем делу Бесарабије. У овом граду такође је било српских емиграната у првој половини 19. века, али у знатно мањем броју, него у Хотину.4

Russian_Bessarabia,_1883

 

О МИГРАЦИЈИ СРБА У БЕСАРАБИЈУ

НАКОН ПРОПАСТИ ПРВОГ СРПСКОГ УСТАНКА

Након пропасти Првог српског устанка, у јесен 1813. године, велики број избеглица прешао је на територију тадашње Хабзбуршке Монархије. Међу њима је био и знатан број војвода и других истакнутих личности, па и сам вожд Карађорђе Петровић са својом породицом.5

Неке од ових избеглица задржале су се ту, често на простору који је касније заузимала Српска Војводина (на пример, у Новом Саду), док су други 1814. године продужили даље, углавном у Руску Империју (у Бесарабијску Област).6

Карађорђе је одмах по преласку на територију Хабзбуршке Монархије, још док је био у Земуну, изјавио „да намерава у Русију“. О овоме сведочи писмо генерала Зигентала, које је упутио грофу Белгарду у Петроварадин, 5. октобра 1813. године.7

У време док је боравио у Фенеку у Срему, тачније 10. децембра 1813. године, Карађорђе Петровић је упутио архимандрита Сприридона Филиповића, руског представника у Србији, код руског цара Александра I, који се тада налазио у главном војном логору на Рајни. По Филиповићу је Карађорђе послао цару молбу, да се српским устаничким вођама дозволи исељење у Русију. Међутим, бечки двор је управо тада обавестио српске старешине, да ће бити упућени у Штајерску.8

Карађорђе је 3. јануара 1814. године послао свог другог изасланика, Максима Јакшића, у главни руски војни логор, са молбом цару Александру I Романову, да прими под своју власт српске старешине и народ и да им дозволи, да се населе у Русију.9

На ове Карађорђеве молбе је позитивно одговорено. Руске власти су у јулу 1814. године, преко грофа Штакелберга, свог дипломате у Бечу, послале пасоше српским старешинама. Током августа исте године, био им је упућен и новац за путне трошкове. Карађорђе и други српски емигранти су 17. септембра 1814. године кренуле на пут у Руску Империју.10

Српске избеглице стигле су у Хотин у Бесарабији 26. октобра 1814. године. Међу њима је, поред Карађорђа, чланова његове породице и многих српских војвода са фамилијама, био и знатан број српског становништва. Досељеници су добили „од руског цара пристојно издржање“.11

ДИНАСТИЧКЕ ВЕЗЕ

Током 19. века су забележене везе између српских династија и високог племства Бесарабијске Области Руске Империје. У питању су биле како женидбено – удадбене везе, тако и пресељавања појединих чланова ових династија.

Карађорђевић – О династији Карађорђевић је написан велики број монографија и текстова, тако да њихов опсежнији преглед знатно превазилази оквире овог рада. На овом месту биће изнети само основни подаци о Карађорђу Петровићу и његовој породици, у првом реду они, који се тичу одласка из Србије, након пропасти Првог српског устанка, 1813. године.

Ђорђе Петровић, син Петра (Петронија) и Марице, родио се у Вишевцу код Раче Крагујевачке, око 1768. године. Из Вишевца су се прво преселили у недалеке Жабаре, а потом у Баничину. Његови родитељи били су слабог материјалног стања. Карађорђева породица је, како показују досадашња истраживања, из Зетске долине прво прешла у област Бихор код Бијелог Поља, а затим, преко призренског краја, у Шумадију.12

Ђорђе је прво ступио у службу код Турчина Фазлибаше, па је касније прешао у Загорицу. Тамо се оженио са Јеленом, која је родом била из Маслошева. Због убиства турског насилника, Ђорђе је са породицом пребегао у Срем.13

Касније се вратио у централну Србију као хајдук. Убрзо потом, Хабзбуршка Монархија заратила је са Отоманском Империјом, тако да је Карађорђе (Црни Ђорђе), како су га у међувремену прозвали, приступио Михаљевићевом фрајкору, односно добровољачким трупама у Аустријско – Турском рату 1788 – 1791. године. После завршетка тог рата, остао је у Шумадији и постао буљукбаша.14

Када су дахије дошле на власт, Карађорђе је поново почео четовати. Године 1804, 14. фебруара, у Орашцу је био изабран за вођу, односно вожда, Првог српског устанка. На челу устанка остао је све до његовог краја.15

Одмах по избијању Првог српског устанка, Карађорђе је ослободио: Крагујевац, Јагодину и Пожаревац. Наредне године учествовао је у ослобођењу Смедерева, док је 1806. ослободио Београд. Проглашен је за наследног поглавара Србије 1808. године.16

После пропасти Првог српског устанка, 1813. године, вожд Карађорђе Петровић, заједно са својом породицом, прво је емигрирао у Хабзбуршку монархију, односно у Земун. Тачан датум његовог преласка је 3. октобар 1813. године. Из Земуна је убрзо прешао у Варадин, а потом у Грац. Ту се није дуго задржао, тако да је већ током јесени 1814. године кренуо у Руску Империју. Ту се, заједно са породицом настанио 26. октобра 1814. године, у Хотину, у Бесарабијској Области. Руске власти су му доделиле кућу у том граду, као и годишња примања у износу од 1000 дуката. Иначе, Карађорђе је био витез руског Императорског Ордена Свете Ане.17

Карађорђе је током 1816. године дуже време боравио у Санкт-Петербургу (Петрограду), где је посетио цара Александра I Романова. По повратку у Хотин, придружио се грчкој организацији Хетерија, чији је главни циљ био заједнички устанак Грка, Срба и Бугара против турске власти и стварање заједничке балканске државе, по угледу на Византију.18

Хетерија је изабрала Карађорђа за вођу тог устанка, па се он 13. јула 1817. године тајно вратио у Србију. Његова породица је тада остала у Хотину. Убрзо по повратку у Србију, 25/26. јула 1817. године, вожд Карађорђе Петровић био убијен у Радовањском Лугу, у смедеревском крају.19

Карађорђева породица је дуже време остала у Хотину. Његов син, каснији српски кнез Александар Карађорђевић (владао 1842 – 1858. године), у том бесарабијском граду учио школу, под патронажом руског цара. У истом месту се, током 1830. године, венчао са Персидом Ненадовић, ћерком Јеврема Ненадовића. Александар се са породицом вратио у Србију 1839. године.20

Александар Карађорђевић и његова супруга Персида имали су више деце, међу којима су били Петар, будући краљ (рођен 29. јула 1844. у Београду) и Арсен Карађорђевић, будући кнез (рођен 4. априла 1859. године у Темишвару). Петар Карађорђевић је родоначелник савремене краљевске, а Арсен Карађорђевић савремене кнежевске лозе ове династије.21

Алекса Карађорђевић, Карађорђев син, био је рођен у Тополи, око 1801. године. Постао је гардијски поручник у руској војсци. Венчао се са Маријом Тронкин, ћерком Николаја Тронкина (Тронхина, Троншена), бившег руског царског дворјанског (племићког) маршала, који је био и лекар. Живели су у Скиљену у Бесарабији. Имали су само једно дете, сина Ђорђа Карађорђевића. Непосредно након његовог рођења, Марија је преминула. Алекса Карађорђевић је умро у Кишињеву, крајем 1830. године.22

Ђорђе Карађорђевић, син Алексе Карађорђевића и његове супруге Марије, родио се у насељу Скиљен у Бесарабији, 1827. године. Школовао се у Пашком корупсу у Санкт-Петербургу (Петрограду). Био је официр у руској војсци, тачније у Преображенском пуку. У каснијем периоду, постао је ађутант кнеза Александра Карађорђевића (свог стрица). Венчао се 28. априла 1856. године са Саром (Сарком), ћерком мајора Мише Анастасијевића. Њих двоје су имали синове Алексу (рођен 1858) и Божидара Карађорђевића (родио се 1861. године). Ђорђе је умро 14. августа 1884. године, у Гаштану (Бадгаштајну).23

Катарџи

Мајка кнеза, каснијег краља Милана Обреновића била је Марија Обреновић, рођена Катарџи. Она је била ћерка великог логотета Молдавије Константина Катарџија и његове супруге, Есмералде рођене Балша (живела је 1811 – 1886. године). Марија се удала за Милоша, сина Јеврема Обреновића (Шабац, 13. новембар 1829 – Београд, 8. новембар 1861). Њен рођени брат, Ђорђе Катарџи, касније је постао генерал у српској војсци. Марија Обреновић рођена Катарџи умрла је 16. јуна 1879. године.24

Кешко

Краљица Наталија Обреновић (1859 – 1941) рођена је у фамилији Кешко. Ова породица имала је знатне поседе у Бесарабији. Сматра се, да је породица Кешко румунског, односно молдавског порекла. Отац краљице Наталије био је руски пуковник и велепоседник, Петар Иванович Кешко. Краљичина мајка била је Пулхерија рођена Струдза, ћерка Николаја Струдзе (1831 – 1874).25

Наталија је имала брата Ивана Кешка и сестре Марију (Маријету) и Катарину (удату Гика). Поменуте сестре живеле су једно време у Београду. Наталије Кешко је одрасла је у Одеси и сматрала се Рускињом.26

Године 1875, Наталија Кешко удала се за кнеза, каснијег краља Србије, Милана Обреновића. Са њим је имала сина Александра Обреновића, који је био краљ Србије у периоду 1889 – 1903. године.27

ПРЕГЛЕД СРПСКИХ ПОРОДИЦА

КОЈЕ СУ ЕМИГРИРАЛЕ

У БЕСАРАБИЈУ

На овом месту биће презентован преглед појединих српских фамилија, које су у периоду након слома Првог српског устанка избегле из Србије и других српских предела, у Бесарабијску Област Руске Империје. Иако овај преглед није потпун, сматрамо, да ће он у извесној мери представљати допринос изучавању наведене проблематике.

Арсенијевић – Лазар Арсенијевић, звани Баталака, води порекло из Буковика код Аранђеловца, око 1793. године. Његови преци по мушкој линији имали су старије презиме Поповић, како се наводи, „зато што је у његову роду било 17 попова, узастопце један за другим“. Лазар је био син Арсенија, по чијем личном имену је несумњиво и носио презиме. Арсеније је, у време Кочине крајине, заједно са својом браћом (ћурчијом Радивојем, буковичким протом Танасијем и Сретеном) и другим члановима породице, прешао у Врдник у Срему. Због епидемије се већи део породице вратио натраг, а Арсеније је остао у Врднику. Бавио се трговином и абаџијским занатом. Касније се преселио у Ириг, а потом у Земун, где је са својом супругом Ђурђијом добио синове Тодора и Лазара.28

Када је Лазар имао 3 године, његов отац Арсеније погинуо је у Земуну несрећним случајем. После завршене основне школе у том граду, Лазар је почео учити абаџијски занат. После нуеспешних покушаја да изучи тај и терзјски занат, прешао је код брата, Тодора, који је тада живео у Београду.29

Прво се учио за свештеника код београдског проте Вукашиновића. Касније је Лазар постао ученик Доситеја Обрадовића, у Великој школи у Београду, у периоду 1808 – 1813. године. Лазар је после пропасти Првог српског устанка прешао из Србије прво у Нови Сад (тада у саставу Хабзбуршке Монархије), а убрзо потом у Русију, тачније у Бесарабију. Тамо је живео више од десет година, у Хотину и Кишињеву. Издржавао се од подучавња деце имућних српских емиграната. У Бесарабији, у селу Мамалиге (које је држао Јеврем Ненадовић) венчао се са Станом, којој је тетка била Јованка Ненадовић рођена Миловановић, ћерка Младена Миловановића. Године 1827, Лазар се вратио у Србију, где је ступио у државну службу. Био је, између осталог: државни саветник, капућехаја (српски представник у Цариграду), као и министар просвете и правде. Умро је у Београду, у својој кући на Теразијама, 15. (27) јануара 1869. године. Остао је упамћен и као писац књига „Историја Српског устанка“ и „Живот и прикљученија Карађорђа“.30

Бојанић – Теодор – Тоша Бојанић, барјактар попа Луке Лазаревића, рођен је у Херцеговини. После пропасти Првог српског устанка пребегао је (преко Хабзбуршке Монархије) у Русију, тачније у Бесарабију. Био је ожењен са Саром, ћерком вожда Карађорђа Петровића. Она се удала за Бојанића након смрти свог првог супруга, војводе Николе Карамарковића, који је умро у Хотину 1816, или 1817. године (видети и опис породице Карамарковић). Тоша и Сара имали су децу: потпоручника Ђорђа Бојанића, Јелку (удату Богатинчевић), Надежду (удату Радојичић) и Стану (удату Стојадиновић). Тоша је у Русији био до 1830. године, када се вратио у Србију. Умро је 1848. године.31

Вулићевић – Око 1773. године се у Азањи, недалеко од Смедерева родио Вујица Вулићевић. Он је постао војвода после смрти свога брата, војводе Ђуше Вулићевића (у октобру 1805. године).32

Војвода Вујица Вулићевић је после слома Првог српског устанка избегао из земље заједно са Карађорђем. Неко време је провео на простору Хабзуршке монархије, а потом је, заједно са вождом, прешао у Бесарабију. Ту се, међутим, није дуго задржао, већ се вратио у Србију.33

Када је у Такову, под вођством кнеза Милоша Обреновића, на Цвети, 12. (23) априла 1815. године, избио Други српски устанак, Вујица Вулићевић се одмах придружио устаницима. Остао је упамћен превенствено по томе, што је, по налогу кнеза Милоша, дао да се на спавању убије вожд Карађорђе Петровић у Радовањском Лугу, 12/13. јула 1817. године. Вујица је умро 11. марта 1828. године.34

Герман – Браћа Герман, Ђорђе и Михаило, била су родом из Разлога у Македонији. По месту порекла су носила секундарно презиме Разлоглија, док су презиме Теодоровић свакако носили по очевом личном имену. За Михаила Германа је забележено, да је родом био из Бањице. Публикована су и мишљења појединих аутора, да су Германи пореклом из „Мегарева“ (Магарева код Битоља). Сматрани су за Грке. Германи су по занимању били трговци и банкари.35

У Београду су браћа Герман живела у Бранковој улици. Кућа им се налазила „преко од куће г. Андоновића“. Имали су лепу и велику башту, „по којој се шетало“. За ту башту је почетком 20. века забележено: „то је данашња Ботаничка башта“.36

Уживали су велико поверење кнеза Милоша Обреновића. Михаило Герман је 1829. године, у време склапања Једренског мира, имао важну улогу у успостављању веза Србије са Русијом, преко руских конзулата у Јашију и Букурешту. Михаило је обављао дужност агента кнеза Милоша. Боравио је у Бесарабији по Милошевом налогу, да би пратио деловање тамошње српске емиграције.37

Кнез Милош Обреновић је једном од чланова породице Герман, Јовану, био наменио место председника Трговачког суда у Београду. То место је, међутим, добио Цветко Рајовић. Јован Љ. Герман био је начелник Полиције вароши Београда током 1838. или 1839. године. Имао је чин потпуковника, а био је и „књажев кавалир“ (витез). За њега је забележено, да је био рођен 1782. године и да је по занимању био банкар. Године 1842. постао је „књажев благајник“. Јован Герман је умро током 1854. године у Београду.38

Глигоријевић – Продан Глигоријевић рођен је у сјеничком крају. Пошто је ишао у хаџилук на Христов гроб у Јерусалиму, прозван је Хаџи – Продан. Године 1806. постао је војвода у једној од кнежина Старог Влаха, која се тада звала „Даић – Кол“. Када је пропао Први српски устанак, Глигоријевић се, по савету кнеза Милоша Обреновића, предао Турцима.39

Године 1814, Хаџи – Продан Глигоријевић стао је на чело новог српског устанка против Турака, који је избио у Пожешкој нахији. Касније се тај устанак проширио и на подручје  Крагујевачке и Јагодинске нахије, а по Глигоријевићу је постао познат, као Хаџи – Проданова буна. Овај устанак су, међутим, Турци угушили уз помоћ кнеза Милоша Обреновића.40

Хаџи – Продан Глигоријевић је, након пропасти устанка на чијем челу је био, пребегао у Хабзбуршку Монархију. Био је затворен у Мохачу, током 1816. године. По ослобађању је дошао у Хотин. Хаџи – Продан је умро у Бесарабији, око 1825. године.41

Димитријевић – видети: Ђурић.

Добрњац – Петар Тодоровић Добрњац рођен је у селу Добрња, код Петровца на Млави (Пожаревачка Нахија), око 1771. године. Он је био истакнути војвода из времена Првог српског устанка. У младости је једно време био хајдук, а потом се бавио трговином. Године 1804, био је буљубаша под командом војводе Миленка Стојковића. Учествовао је у боју на Иванковцу, 1805. године, због чега се прославио, па га је Совјет прогласио бимбашом и војводом. Истакао се у одбрани Делиграда 1806. године, због чега је „дошао у ред првих старешина у земљи“. Од 1810. године био је кладовски војвода.42

Добрњац је био прогнан из Србије 1811. године, а од 1812. је живео у Руској Империји, у Кишињеву. У Русији му је била додељена пензија од 300 дуката. Бавио се и трговином, као и закупљивањем спахијских имања. Умро је у Јашију, 6. октобра 1828. године. Сахрањен је код цркве Светог Спиридона у том граду.43

Између осталих докумената, Петар Добрњац који борави у Бесарабији, помиње се у једном писму кнеза Милоша Обреновића генералу Шнелеру из Темишвара, које датира од 13. новембра 1824. године: „…Peter Dobrinatz, der sich dermalen in Bessarabien befindet…“.44

Петрова два сина била су на школовању у кадетском корпусу у Санкт-Петербургу (Петрограду). Обојица су умрла током школовања. Ћерка Петра Добрњца, Љубинка, удала се у Хотину за Кузмана Лазаревића, сина војводе попа Луке Лазаревића. Са Кузманом је она имала једног сина. Љубинка се са својом породицом вратила у Србију и настанила се у Београду.45

У Пожаревцу и другим местима било је, у периоду између два светска рата, потомака породице Добрњац. Крсна слава пожаревачких Добрњаца је Свети Лука. Двадесетих година 20. века била су их 2 домаћинства у том граду. Пореклом су из Добрња, „одакле су њихови преци, славне војводе из Првог устанка, Петар и Стеван Добрњац“. У Пожаревцу се, у првој половини 19. века, населио „њихов потомак“ Арса Добрњац. Он је био трговац, а исто занимање су имали и његови синови. Неколико Арсиних унука били су чиновници, који су се раселили по другим градовима, „а унуке (су биле) разудате већином по другим варошима“.46

Ђурђевић – видети Јанковић.

Ђурић – Јанићије Ђурић био је родом из Страгара у Шумадији. У документима и литератури помиње се и под презименом Димитријевић. После војних активности у почетку Првог српског устанка, постао је  први секретар вожда Карађорђа Петровића. Када је 1813. године пропао устанак, пребегао је прво у Хабзбуршку Монархију, а затим у Русију. У Бесарабију (Хотин) дошао је пет дана пре Карађорђа, у септембру 1814. године. Заједно са њим дошао је у Хотин тада и вождов лични писар, Панта Радовановић. Јанићије Ђурић – Димитријевић је био витез руског императорског Ордена Свете Ане.47

Живковић – Сачувано је писмо Јована Живковића, које је из Смедерева упутио кнезу Милошу Обреновићу, 15. априла 1835. године. У том писму се наводи: „Кад су године 1827. сви Србљи находећи се онда у Русији или Бесарабији на мили позив Ваше Светости у предрагу очевину своју повратили се били, онда сам се и ја веселим срцем презревши и тамошње отлично званије моје и сва с овим скопчана преимуштетства и блага с нејаким трима кћерима и болном супругом мојом повратио био, дан и ноћ трудећи се како бих корицу хлеба заслужио, да ми сирочад моја од глади не скапа. Време и крепчија у мени снага дозвољавала ми је само до данас сваку невољу и најтежи посао поднети, зато и нисам до сада ни Вашој Светлости нити другоме кому са прозбом мојом досађивао. Но сада ме силе изневерише, крепост изнемогла и изгубивши скоро вид лишавам се средства што год зарадити моћи, а седам невиних душа пиштајући о мом врату висе. Овако плачевним стањем утесњен куда знам прибећи но под шчедро крило покровитељства светљејшег нашега Књаза“.48

Јанковић – Родоначелник Јанковића, Јанко Ђурђевић, родио се у селу Коњска (данас Михајловац). Био је један од истакнутих учесника Првог српског устанка и саветник у Смедеревској нахији, у периоду 1805 – 1813. године. Јанко је био и „члан Великог суда народног“. Након пропасти устанка, емигрирао је преко Дунава и потом отишао у Русију. Настанио се у Бесарабијској Области, у Хотину. Ту је и умро, током 1828. године. Имао је сина Пауна, који је по његовом личном имену добио презиме Јанковић. Паун се школовао у Русији. Он се, на позив кнеза Милоша Обреновића вратио у Србију, где је добио службу у његовој канцеларији.49

Јовановић – Године 1835, 16. фебруара, Радисав Јовановић из Јагодине упутио је писмо кнезу Милошу Обреновићу: „Молим Ваше Сијателство всемилостивјејши Господар. Ја долепотписати дошавши из Безсарабије(!) 1824. године 30. октомрија до у Јагодину и потрошио се са свим докле сам дошао под Ваш скут у варош Јагодину, са седморо деце, а немам никакво живленије нити сам имао никакве њиве, а сада веће три године окрчио сам једну њиву четири дана орања и саде немам са чим поорати, да би како заранио моју ситну децу, но молим Ваше Сијатељство и љубим скут и руку, учините милост Божију да им(!) дате једне волове, да радим, да бих како изранио моју ситну дечицу“.50

Јоргаћ капетан – видети Чучук – Стана.

Карамарковић – Никола Карамарковић је био рођен у селу Луњевице у области Таково (код данашњег Горњег Милановца). За време Првог српског устанка, био је војвода Рујанске кнежине у Ужичкој нахији. Након пропасти устанка, пребегао је преко Хабзбуршке Монархије у Бесарабију. Никола се венчао са Саром (Сарком), ћерком вожда Карађорђа Петровића. Са њом је имао ћерку јединицу, која се звала Катица (Катарина). Она се удала за Константина Дуку Пешику из Београда, са ким је имала потомство. Никола је умро у Хотину, 6. фебруара 1817. године. После његове смрти, Сара се удала за барјактара Теодора – Тошу Бојанића, са ким је такође имала потомство (видети и опис породице Бојанић).51

Крнар – видети опис породице Наумовић.

Лазаревић – Један од чувених војвода из времена Првог српског устанка, поп Лука Лазаревић, родио се у Свилеуви, око 1774. године. Отац му је био Тодор, а мајка Јевросима. Као дете је био послат у Срем, где је „учио књигу три и по године“. По повратку у родни крај, оженио се. За свештеника га је рукоположио 1796. године ваљевски митрополит Данило и поставио га је за пароха у селима Љутици и Коцељеву. Након седам година умрла му је супруга, са којом је имао синове Михаила и Кузмана.52

Лазаревић је рано приступио Карађорђевој војсци у Првом српском устанку. На народном збору је био изабран за шабачког војводу и потврђен од стране вожда Карађорђа Петровића. Због тога је Лука морао бити распопљен, што је и учињено на самом том збору. Велику славу је Лазаревић стекао у бојевима током устанка. У том периоду се по други пут оженио – супруга му је тада постала Драгојла из Јадра.53

Лука Лазаревић је 1813. године емигрирао у Срем, који је тада био у саставу Хабзбуршке Монархије. Првобитно је био у карантину код манастира Фенек, затим у Голубинцима, а потом у Петроварадину. Из тог места је одведен у Јуденбург у Штајерској. У Хотин у Бесарабији прешао је заједно са још неким од вођа Првог српског устанка. Од руске владе је добијао 300 дуката на годишњем нивоу. Бавио се трговином и узимао поједине спахилуке у закуп. У Руској Империји је Лазаревић остао до 1832. године. Када се вратио у Србију, настанио се у Шапцу. Кнез Милош Обреновић га је поставио за члана тамошњег Магистрата. Године 1842, Лазаревић је постао члан Државног савета, али је убрзо „због старости и рана“ био пензионисан. Умро је у Шапцу, 29. априла 1852. године.54

Ламбровић – Београдски митрополит у време пре и током Првог српског устанка (1801 – 1813. године), Леонтије Ламбровић, био је грчког порекла. Био је рођен у Једрену („Дринопољу“). У почетку устанка, био је савезник дахија, а у непријатељству са српским вождом Карађорђем Петровићем.55

Како се може видети из једног документа, насталог у Земуну 28. јануара 1809. године, „у Београду се има састати духовна конзисторија, али да је из ње искључен београдски епископ (митрополит Леонтије Ламбровић – А.Б.) и да ваљевски прота Јаков (заправо прота Матија Ненадовић – А.Б.) треба да јој председава“.56

После пропасти устанка, 1813. године, митрополит Лаврентије прешао је прво у Хабзбуршку Монархију, тачније у Земун. У тамошњем контумацу (карантину) помиње се 3. октобра 1813. године, заједно са вождом Карађорђем, руским колешким саветником Недобом и архимандритом Стефаном Филиповићем. Митрополит је потом емигрирао у Руску Империју. Настанио се у Кишињеву, у Бесарабији. Указом од 5. априла 1829. године, руски цар Николај I Романов дао је Ламбровићу „хиљаду десетина земље у Бесарабији“. Митрополит Леонтије је умро у Кишињеву, 1822. године.57

Вреди поменути, да је по Србији у првој половини 19. века било још Ламбровића, који су били цинцарског, односно грчког порекла. Они су живели у: Београду, Ваљеву, Смедереву и другим местима. Били су пореклом из различитих насеља у северној Грчкој и Македонији. По свему судећи, неки од ових Ламбровића нису били у међусобном сродству са другим својим презимењацима.58

Миловановић – Господар Младен Миловановић био је рођен у Ботуњи код Крагујевца, око 1760. године. У почетку је био трговац. Он је био истакнути војвода у време Првог српског устанка, Каваљер Руског Императорског Ордена Свете Ане II реда. Био је члан, а касније и председник Правитељствујушчег совјета. Миловановић је обављао и дужност војног попечитеља.59

Након пропасти Првог српског устанка, Младен је прешао прво у Сремске Карловце, а потом у јануару 1814. године Брук на Мури. Одатле се током 1814. године преселио у Хотин у Бесарабији. У Русији је добио годишњу пензију од 3000 рубаља. Ту је остао до 1821. године, када се вратио у Србију. Живео је једно време код кнеза Милоша Обреновића, у конаку у Крагујевцу. Младен је убијен априла 1823. године на Златибору (на Очкој Гори), од стране људи војводе Јована Мићића, вероватно по налогу кнеза Милоша Обреновића.60

О преласку Младена Миловановића из Русије (Бесарабије), преко Баната у Кнежевину Србију, очувано је неколико докумената из периода 1821 – 1823. године. Први од њих је писмо, настало 27. новембра 1821. године „кнезу Јоксиму Милосављевићу, да ће Младен Миловановић, бивши старешина србски у време Карађорђево, прећи из Беле Цркве у нашу страну, на којега он добар позор даде, и када овамо пређе, или ако буде прешао, по Живку Шушњару и јешче једном момку, да га тајно овамо пошаље, тако да се нигде не свраћају, нити с ким какова разговора да имају до Крагоевца“.61

У другом документу, насталом 1. децембра 1821. године, наводи се, да је „писато господину Ненадовићу… и јављено му, да је Младен Миловановић, бивши старешина у време владенија почившега Господара Георгија Петровића, у прошедши понедеоник прешао у нашу страну“.62

Године 1821, 18. децембра, у документу заведеном под редним бројем 1820, „писато је и обзнанито Господару Јовану у Брусницу, да је Господар Младен Миловановић данас приспео овде“.63

Највероватније се на ћерку господара Младена Миловановића (Јованку) односи и следећи документ о досељавању из Бесарабије у Србију, који је настао 13. септембра 1823. године: „Одговорено Марку Георгијевићу, базрђан – баши у Београду, на два писмена његова, од 8. и 10. т(екућег) м(есеца)… Младеновица с сином својим нека пређе у Србију, а другим Србима, дошавшим из Бесарабије, да јави, да не прелазе донде, док се не јаве Господару писмено, које је и по граници објављено“.64

У документу уведеном у деловодни протокол под редним бројем 1744, 13. септембра 1823. године наводи се, да је „писано Јованки Младено – Миловановићевој у Земуну, да слободно пређе у Сербију, гди може пребивати гди хоће, но само с фамилијом својом да пређе, стране да не води са собом“.65

Младен Миловановић је са својом првом супругом Босиљком, која је умрла 1809. године, имао поменуту ћерку јединицу Јованку (Јоку). Младенова ћерка је била рођена око 1793. године. Јованка се 1810. године удала за Јеврема, сина војводе Јакова Ненадовића. Са њим је имала деветоро деце – четири сина и пет ћерки. Међу њиховом децом је била и Персида Ненадовић, која се удала за кнеза Александра Карађорђевића и постала преткиња целокупне данашње династије Карађорђевић. Са својом другом супругом, Иваном, Младен Миловановић није имао деце.66

Братанац војводе Младена Миловановића био је војвода Јовица Миловановић. Школовао се у Великој школи у Београду, код учитеља Ивана Југовића. Јовица је за време Првог српског устанка, тачније од 1809. године, био војвода београдске посаде. Венчао се са Полексијом, ћерком вожда Карађорђа Петровића. У једном периоду, Јовица Миловановић је такође боравио у Бесарабији.67

Није могуће са сигурношћу утврдити, да ли је поменути Младенов синовац Јовица био идентичан са Јовицом Миловановићем, који се 1831. године, заједно са својом ужом фамилијом, вратио из Русије у Кнежевину Србију. Са Јовицом су се тада вратиле: ћерке Марија, Јелисавета и Надежда, као и „Стојана Јовичина ташта“. Уколико је у питању исти Јовица Миловановић, он се женио два пута.68

Године 1834, 7. јануара, Јовица Миловановић је из Смедерева упутио писмо кнезу Милошу Обреновићу. У њему Миловановић наводи: „Принужден јесам пред Ваше Сијателство коленоприклоненијем приступити и милостиву Вашу десницу и скут љубити и покорно молити, будућ чрез истеченија две године који сам из Русију дошао у держави Вашој, а у примилнем отечеству нашем поду покровителством Вашим и тако сам се задржао у Смедереву“ и моли, да буде ослобођен од пореза због недостатка средстава.69

Милутиновић (Ђуро) – Ђуро Милутиновић био је слепи гуслар. Рођен је у Грахову у Црногорској Херцеговини, око 1774. године. Ослепео је у седамнаестој години и од тада се почео бавити гуслањем. У време док су се обављале припреме за Први српски устанак, служио је као гласоноша на простору Србије и Црне Горе.70

У време пропасти устанка, 1813. године, налазио се најближем Карађорђевом окружењу. Прво је отишао у Грац, а потом у Бесарабију, са већином српских емиграната. Током 1816. године, допринео је својим одлучним држањем, да тамошњи избегли Срби одбију понуду, да се трајно настане у долини Дњестра. Милутиновић се вратио у Србију 1817. године. Упркос својим проблемима, похађао је Велику школу. Био је продавац књига. У Београду је живео све до своје смрти, 9. септембра 1844. године. Није оставио потомство.71

Милутиновић (Сима Милутиновић Сарајлија) – Отац песника и књижевника Симе Милутиновића Сарајлије, Милутин Симовић, родио се у селу Рожанству на Златибору (у Ужичком округу). Због куге је пребегао у Сарајево, где је постао трговац. У том граду се оженио Анђелијом, ћерком Јована Срдановића. У Сарајеву им се 3. октобра 1791. године родио син Сима. Када је он имао две године, породица је због нове епидемије куге избегла из Сарајева и прешла у Брод и потом у Земун. Сима је много путовао, а у периоду Првог српског устанка био је писар у Правитељствујушчем совјету, у манастиру Благовештење, као и код извесних војвода. Узимао је и активног учешћа у борбама против Турака. После пропасти устанка, Сима Милутиновић је живео у Кишињеву, у Бесарабији. Касније је прешао у Лајпциг у Немачкој (ту је студирао филозофију), а потом у Црну Гору, где је био секретар владике Петра I Петровића Његоша и учитељ Рада Томова (будућег митрополита Петра II Петровића Његоша). Једно време је био секретар у министарству просвете у Београду. Умро је у српској престоници, 30. децембра 1847. године. Сима је био у браку са Маријом, са којом је имао сина јединца Драгишу Милутиновића. Драгиша је умро „на пречац“ 2/3 децембра 1900. године у Панчеву, а сахрањен је у Београду.72

Наумовић – Крнар – Ова фамилија представља потомство Наума Крнара. Он је био цинцарског порекла, мада се сматрао Грком. Рођен је у Москопољу (по другом извору „у Тесалији“), око 1780. године. У време Првог српског устанка живео је у Београду. Био је угледан трговац и стакао је знатно имање. Кућа му је била на Дорћолу. Наум је говорио неколико језика. Док је живео у Москопољу, око 1800. године, венчао се са Маријом. Када је Наум прешао у Београд, његова супруга је остала у Москопољу. Касније се од ње споразумно развео. Око 1809. године се по други пут венчао, у Београду, са „потурченом хришћанком“ Марицом. Активно је учествовао у устанку, а по његовом слому је прешао у Земун, затим у Нови Сад и, на крају, у Хотин. Крнар је био члан Хетерије. Он је 1817. године пратио Карађорђа приликом повратка у Србију. Заједно са њим је и погинуо у Радовањском Лугу. Када је две године након њихове погибије Карађорђево тело било пребачено у Тополу, тело Наума Крнара остало је у Радовањском Лугу.73

Петар Наумовић, звани Петраћије, био је син из првог брака Наума Крнара. Он се родио у Москопољу, око 1800. године. Ту је Петар добио сина Теодора, који је касније отишао код свог стрица у Србију, прво у Београд, а потом у Петровац на Млави. Имао је четворо деце. Јован Наумовић (1813 – 1878) био је син Наума Крнара из његовог другог брака, са Марицом. Јован (Јоца) је био коњички пуковник и ађутант кнеза Александра Карађорђевића. Касније је постао окружни начелник. Био је отац четворо деце, три сина и једне ћерке.74

Ненадовић – Јаков Ненадовић рођен је у Бранковини у ваљевском крају, око 1765. године. Био је најмлађи брат кнеза Алексе Ненадовића и један од најистакнутијих вођа Првог српског устанка. Обављао је дужност ваљевског команданта. Године 1813, прешао је у Хабзбуршку Монархију, у Забрежје у Срему, а затим у Цеље. Наредне, 1814. године, преселио се са породицом у Хотин у Бесарабији. Ту је од руског цара добио 500 дуката годишње „за своје издржавање“. Постао је и витез руског Императорског Ордена Свете Ане. Био је, заједно са Карађорђем, у депутацији код императора Александра I Романова у Санкт-Петербургу (Петрограду), 1816. године. У Хотину је Јаков живео све до 1831. године, када се вратио у Србију. Преминуо је у Београду, током 1836. године.75

Јеврем Ненадовић био је син Јакова Ненадовића. По очевом личном имену је некада у документима бележен и као Јеврем Јаковљевић. Родио се у Бранковини код Ваљева, 27. септембра 1793. године. Јеврем је обављао је различите функције. Између осталог, био је министар унутрашњих дела Србије и попечитељ. После пропасти Првог српског устанка, прешао је прво у Срем, а потом у Руску Империју и настанио се, са својом породицом, у Хотину у Бесарабији. У време док је живео у том граду, био је забележен, као претплатник на дела Вука Караџића. Као поручник једног руског коњичког пука, ратовао је против Наполеона. Јаков је био у Паризу 1815. године. Ненадовић је постао и каваљер једног од руских императорских ордена. Једно време је Јеврем држао у закупу спахилук у селу Мамалиге у Бесарабији. Током 1831. године вратио у Србију и постао председник суда у Ваљеву. Од 1843. године је обављао дужност државног саветника. Преминуо је у Београду, 6. априла 1867. године.76

Персида, ћерка поменутог Јеврема Ненадовића, удала се 1830. године у Хотину у Бесарабији. Њен супруг је тада постао Карађорђев син, Александар Карађорђевић, будући кнез Србије.77

Александар Ненадовић, рођен „у Хотину у Бесарабији“, 1815. године. Он се, између осталог, помиње у документу, који носи наслов: „Следујући писари примљени су на пробу по одласку Његове Светслости у Цариград“. Наведени документ настао је у Крагујевцу, 18. децембра 1835. године. У њему се за Александра наводи следеће: „Он је из Ваљева, где је због добре спосоности своје писарем био, за то кренут што му је и старији брат његов Јефрем Ненадовић исправник и што су јошт његова два сродника писари у Ваљеву и што се је добро нашло да толики Ненадовићи у једном суду не буду“. Александар Ненадовић је имао „диплому књажеску“, која је била издата „Советом 27. октомврија 1835“. Касније је постао секретар Совјета и помоћник попечитеља внутрени дела. По чину је био пуковник, а био је и каваљер једног од витешких ордена. Александар Ј. Ненадовић је умро у Београду, 1881. године.78

Новаковић – Чардаклија – Петар Новаковић – Чарадклија је био аустријски „ритмајстор“ (ритмајстер). Био је и српски посланик, односно изасланик, у: Санкт-Петербургу, Букурешту и Цариграду, за време Првог српског устанка.79

Познато је, да је Петар Новаковић – Чардаклија такође једно време боравио у Хотину у Бесарабији. Он је ту дошао из Санкт-Петербурга (Петрограда), заједно са војводом Миленком Стојковићем. Чардаклија је умро у Београду, током 1808. године, а сахрањен је код Саборне цркве.80

Новаковић – видети: Урошевић.

Новковић – видети опис породице Урошевић.

Олимпиос – видети одељак посвећен Чучук Стани.

Пљакић – Антоније Ристић, касније прозвани Пљакић, био је рођен у Каменици под Рудником, око 1781. године. Прво је био „момак“ код вожда Карађорђа Петровића и његов свирач. Касније се венчао са Савом, вождовом ћерком и постао руднички војвода. КПљакић је касније постао карановачки војвода и на крају, током 1812. године, „главнокомандујушти од Моравице до Топољака“. Антоније и Сава су имали троје деце: Косту, Аћима и Марију (рођену 1816. године). Коста је био ађутант кнеза Александра Карађорђевића, а касније апелациони судија. Марија се 1844. године удала за Антонија Павловића, са ким је имала бројно потомство. Антоније Ристић – Пљакић је умро у Чрнецу, у Бесарабији, 1832. године.81

Поповић – видети опис фамилије Цинцар – Јанковић.

Радовановић – Панта Радовановић рођен је у Ковину у Банату. Он је био био лични писар и други секретар вожда Карађорђа Петровића. После пропасти Првог српског устанка, 1813. године, Панта је пребегао прво на аустријску територију, а потом у Руску Империју. У Хотин у Бесарабији дошао је пет дана пре Карађорђа, у септембру 1814. године, заједно са вождовим секретаром Јанићијем Ђурићем. Панта Радовановић имао је сина Николу.82

Разлоглија – видети Герман.

Ристић – видети опис породице Пљакић.

Сарановац – Милош Сарановац био је војвода Крушевачке нахије, из времена Првог српског устанка. Поред осталих докумената, он се помиње у Карађорђевом деловодном протоколу, 23. децембра 1812. и 6. јануара 1813. године. Презиме Сарановац је топономастичко. Оно сведочи о даљем пореклу Милошеве фамилије из места Сараново, које је лоцирано у Шумадији, тачније недалеко од Раче.83

Милош Сарановац је, са својом фамилијом, након пропасти Првог српског устанка прешао у Хотин у Бесарабији. Несумњиво је пре тога извесно време пробавио на територији Хабзбуршке Монархије.84

Међу српским породицама, које су се током 1831. године вратиле из Руске Империје (вероватно претежно из Бесарабије) у Србију, било је и домаћинство Милоша Сарановца. Са овим домаћином живели су његова супруга Стана и син Јован. Они су од државе добили 150 гроша за путне трошкове.85

Симеоновић – видети: Чолак – Антић.

Симић (Стојан) – Стојан Симић је био син капетана фрајкора Ђорђа Симића и његове супруге Бисеније. Његова породица била је пореклом из Сремчице код Београда, а касније је прешла у Београд. Стојан се родио 1797. године, за време Аусто – Турског рата, у избеглиштву у Бољевцима у Срему. Када је почео Први српски устанак 1804. године, његова фамилија се вратила у централну Србију. После пропасти устанка, 1813. године, Стојан се обрео у Хотину у Бесарабијској Области Руске Империје. У каснијем периоду је био пандур код Михаила Германа у Букурешту. Вратио се у Србију и ступио у службу код кнеза Михаила Обреновића.86

Са својом супругом Стеваном, Стојан Симић је имао сина Ђорђа Симића (1843 – 1921). Ђорђе се венчао са Јеленом, ћерком кнеза Александра Карађорђевића, односно сестром краља Петра I Карађорђевића. Стојан Симић је у првом реду остао упамћен као политичар и вођа Уставобранитеља. Умро је у марту 1852. године.87

Станојловић (Велисав) – У Трешњевици код Параћина рођен је Велисав Станојловић, који је у појединим документима био бележен и под презименом Милићевић. У време Првог српског устанка, господар Велисав Станојловић је био совјетник за Јагодинску нахију и судија Великог суда. Он се помиње у Карађорђевом деловодном протоколу, под датумима: 21. април 1813, 10. мај 1813. и 21. мај 1813. године.88

Велисав Станојловић је после слома Првог српског устанка живео у Хотину у Бесарабији. Он је, заједно са својом породицом, био међу Србима који су се 1831. године са подручја Руске Империје, углавном из Бесарабије, вратили у Србију. Чланови Велисављеве уже породице били су: његова супруга Петрија, син Милош, као и ћерке Госпава и Марија.89

Није могуће са сигурношћу утврдити, да ли се на Велисава Станојловића мисли у једном документу Канцеларије кнеза Милоша Обреновића, који датира од 5. новембра 1824. године. У том документу се наводи изјава извесног Јована Петровића из Бечкерека (данашњег Зрењанина) у Банату, који је тада боравио у Бранковини у ваљевском крају, да је „био послан из Бесарабије од Велисава“.90

Станојловић (Сима) – Сима Станојловић био је, како се наводи у једном документу, писаном у Крагујевцу, 18. децембра 1835. године, рођен „у Хотину у Бесарабији“. У питању је документ са насловом: „Следујући писари примљени су на пробу по одласку Његове Светлости у Цариград“. За Симу је тада било забележено: „Примљен је тек да се у преписивању боље изучи, не зактевајући за сад никаквог званија“. Сима Станојловић је поседовао „диплому књажеску“ издату „Советом 11. декемврија 1835“.91

Стојановић – У протоколу кнеза Милоша Обреновића, под датумом 23. фебруар 1825. године, наводи се, да „су оне старешине, у Бесарабији находећи се, опет једног свог човека по имену Михаила Стојановића из Хотина послали за Србију, који је већ дошао у Сибињ и онде једног свог друга очекује, пак да дође с њим овамо на границу да се састане са Стефаном Добринцем, и, ако му овај рекне, да пређе у нашу страну и да ради опет о несрећи општој нашој“.92

Стојковић – Породица истакнутог војводе Миленка Стојковића из времена Првог српског устанка, била је из Кличевца у Рамској кнежини (Пожаревачка нахија). У младости је једно време водио дућан у Пожаревцу, али се вратио у Кличевац. Војвода Миленко је, између осталог, био чувен по томе, што је погубио дахије. Године 1805. учествовао је у боју на Иванковцу. Том приликом је са својим људима разбио војску Афис – паше.93

Након сукоба са Карађорђем, Стојковић је прогнан из Србије, 1811. године. Прешао је у Руску Империју, где је био пензионисан у чину пуковника. Примао је годишњу пензију од 300 дуката. У једном периоду је боравио у Хотину. Стојковић је имао имање у Бахчи – Сарају на Криму. Сматра се, да је Миленко Стојковић највероватније умро током 1831. године у том кримском насељу (по подацима Вука Караџића – „у некаквој вароши на Црном Мору“). Његов син Милан долазио је код кнеза Милоша Обреновића 24. фебруара 1831. године, „и искао новаца да Миленко откупи од дуга неке земље на Криму, па после и он с осталим Србима да дође у Србију“. До тога, међутим, није дошло, свакако услед Миленкове смрти.94

Миленко је имао веома бројно потомство. Од прве жене родили су му се синови: Милан, Иван и Живко, као и ћерка, која се у Каравлашкој удала за руског племића (дворјанина) Легатовића из Минске Губерније. Милан и Иван похађали су Војну школу у Београду.95

Тодоровић – видети Добрњац.

Урошевић – Ова породица представља потомство Карађорђевог барјактара Уроша Новаковића (Новковића). Он је био родом из Жабара у Лепеници. Урошев отац Новак (Новко), по коме је добио презиме, био је Карађорђев пријатељ. За време Првог српског устанка, Урош је био буљукбаша. После пропасти устанка пребегао је са Карађорђем, прво у Хабзбуршку Монархију, а потом у Руску Империју. Настанио се са породицом у Хотину у Бесарабији. По повратку у Србију, Урош је био члан суда за Нахију крагујевачку (1828. године).96

Христић – Из устаничке Србије је 1813. године у Нови Сад пребегао Јефта Христић. Он је до тада био поручник полиције у Београду. Отац му је био Максим Капамаџија, а мајка Јелисавета. Са вођама устанка прешао је прво у Беч, а потом у Русију.97

Јефтина супруга Анета тражила је 1818. године од Намесничког већа, да јој се изда путни лист за место Беленце у Бесарабији, где се Христић био настанио. Она је желела, да „га онде походи са синчићем му Максимом, с братићем својим Спиридоном Дамчом, новосадским трговцем и његовим слугом, Симеоном Симоновићем“. Анетина намера је била, поред посете супругу, „да га доведе натраг“. Јемство, да ће се Јефта вратити, „у томе је што му мати има кућу, земљу и виноград, што има да наследи са својом сестром“.98

Цинцар – Јанковић – У питању је потомство Цинцар – Јанка Поповића, пожаревачког војводе из времена Првог српског устанка. Он је био рођен у Охриду око 1779. године. По доласку у Србију, око 1800. године, прво се настанио у Ваљеву. Када је Мехмед – ага Фочић погубио Алексу Ненадовића и Бирчанина, затворио је Јанка, јер му се учинио сумњив. На молбу кметова и трговаца, Јанко је био пуштен на слободу. Чим је почео устанак, одмах се прикључио. Убрзо је постао бимбаша, а касније (1811. године) пожаревачки војвода. Истакао се у више бојева током Првог српског устанка, а нарочито приликом ослобођења Београда и боја на Мишару.99

Након пропасти устанка 1813. године емигрирао је у Хабзбуршку Монархију. Касније је Цинцар – Јанко, заједно са својом породицом, прешао у Руску Империју, тачније у Бесарабијску Област. Они су се настанили у Хотину. Два старија сина Цинцар – Јанка Поповића завршила су кадетски корпус и постали руски, а касније српски официри. Године 1830/1831, Цинцар – Јанко Поповић вратио се у Србију. Настанио се у Шапцу. Умро је 24. августа 1833. године у манастиру Раваница, приликом повратка са лечења у Алексиначкој Бањи (данас Соко Бања). Један од његових синова био је Ђорђе Цинцаревић, који је живео у Ћуприји.100

Цинцаревић – видети опис породице Цинцар – Јанковић.

Чарапић – Илија Чарапић је био син чувеног војводе из времена Првог српског устанка, Васе Чарапића. Васа је јуначки погинуо приликом ослобођења Београда, 1806. године. Илија Чарапић био је рођен у Белом Потоку под Авалом (недалеко од Београда), око 1792. године. Код његове фамилије очувано је предање о даљем пореклу из племена Куча у Црногорским Брдима. Сматра се, да је село у Кучима из кога непосредно потичу, била Загреда. У том насељу постоји топоним Чарапска Баштина. У кучком селу Убаоцу и данас живе Чарапићи (Савовићи – Чарапићи), који сматрају, да је од њих настала породица Васе Чарапића у Белом Потоку. Они су огранак Вујошевића, који, опет, представљају једну од главних грана братства Дрекаловића у Кучима.101

Илија је био војвода у Гроцкој током Првог српског устанка. Борио се и 1813. године у Делиграду. Током исте године, када је пропао устанак, Илија је прешао у Сурчин у Срему. Касније се преселио у Руску Империју, тачније у Хотин у Бесарабији. Раније се сматрало, да се у Србију вратио 1833. године. Међутим, документ о коме ће даље бити речи сведочи, да се повратак Илије Чарапића у отаџбину одиграо већ током 1831. године. Место управника Контролмана у Поречу (Доњем Милановцу) добио је 1834. године. Директор полиције, односно полиц – мајстер био је у каснијем периоду у Београду. Као управник београдске вароши, Чарапић је забележен у периоду 1839 – 1840. године. Умро је у Београду, током 1842. године. Илија Чарапић је био ожењен Стаменком Карађорђевић, ћерком српског вожда Карађорђа Петровића.102

Очуван је документ од 7. јула 1831. године, којим капетан Стефан Стефановић обавештава кнеза Милоша Обреновића, о повратку једног броја српских породица из Русије у Србију. Свакако да се ту ради углавном о повратницима из Бесарабије. За неке од ових породица постоје поуздани подаци, да су се налазили у избеглиштву управо у тој области. Уз наведени документ приложен је и попис 13 фамилија српских повратника. У том попису се, под редним бројем 10, наводи „фамилија Илије Чарапића“. Са Илијом је тада био само његов сестрић Филип. Они су добили за путне трошкове 100 гроша од српских власти.103

Чардаклија – видети: Новаковић – Чардаклија.

Чолак – Антић – Породица Чолак – Антић потиче од Чолак – Анте Симеоновића, војводе из времена Првог српског устанка. Он је био родом из Призрена, а касније је прешао у Београд. За време Првог српског устанка био је војвода Крушевачке кнежине и града Крушевца. Надимак „Чолак“ стекао је након рањавања у руку (тај термин је турцизам у српском језику, са значењем „инвалид у руку“). Након пропасти устанка избегао је из Србије у Хабзбуршку монархију, а 1814. године прешао је у Бесарабију (у Кишињев или Хотин). Тридесетих година 19. века, Чолак – Анта вратио се у Србију. Касније је постао члан окружног суда. Умро је у Крагујевцу, 23. августа 1853. године. Чолак – Анта је оставио бројно потомство, међу којим су и поједине истакнуте личности.104

Чучук – Стана – Око 1793. године, Чучук – Стана је била рођена у селу Сиколе код Неготина. Она је прво ступила у брак са чувеним српским војсковођом, Хајдук – Вељком Петровићем. Њих двоје нису имали деце. Вељко је погинуо 1813. године.105

Чучук – Станин други муж био је такође истакнути борац, Георгакис Олимпиос, у српском народу познат као капетан Јоргаћ (Ђорђе). Он је био грчког порекла. Родио се у Трикали, у Тесалији. Након пропасти првог српског устанка, Чучук – Стана и капетан Јоргаћ прешли су, преко Хабзбуршке Монархије и Влашке, у Руску Империју. Овај брачни пар је живео у Хотину и Кишињеву у Бесарабији. Имали су троје деце: Милана, Александра и Јевросиму. Јоргаћ је јуначки погинуо у борби са Турцима, 1821. године, у манастиру Секу у Молдавији. Чучук – Стана је, заједно са својом децом, прешла 1829. године у Грчку, тачније у Атину. Ту је умрла, током 1849. године.106

ДОДАТАК

О ОСТАЛИМ ВЕЗАМА СРПСКИХ ПОРОДИЦА

СА БЕСАРАБИЈСКОМ ОБЛАШЋУ

На овом месту биће изнети подаци о појединим породицама, које живе у Србији, а које су пореклом са простора Бесарабије. С обзиром на чињеницу, да за неке од њих није познато, када су се доселиле на подручје данашње Србије, биће обухваћене све познате фамилије, без обзира, да ли су им преци дошли у 19. веку, или не.

Басараба – Једно од презимена банатских Срба, која је румунског порекла је Басараба. Ово презиме сведочи, да његови носиоци потичу, непосредно или посредно из области Бесарабија. Међу српским породицама у Банату, ово презиме се у наше време јавља у насељима: Делиблато, Бела Црква и Вршац.107

У Делиблату у Банату живе чланови српске породице Марков. Они носе породични надимак „Касарабини“ (Басарабини?). Чланови ове фамилије славе Светог Илију, а имају очувано породично предање, да су пореклом из Бесарабије. У периоду након Првог светског рата, била су их 2 домаћинства у Делиблату. Маркови се убрајају у старије родове у том месту. Преци им се наводе у најстаријем очуваном домовном протоколу, који је вођен од 1812. године.108

Басараба је презиме породице, која је у банатском насељу Избиште, на прелазу из 19. у 20. век, бројала 1 домаћинство. То домаћинство је након Првог светског рата било исељено из Избишта. Предак им се доселио као „кућевни“ (домазет?) из банатског насеља Јасеново. Басарабе славе Светог Николу.109

У селу Крушчица у Банату живе чланови породице Басараба. Њихова крсна слава је Света Петка (Света Параскева). Ова породица спада у ред старијег становништва Крушчице. Постоје мишљења, да су заједничког порекла са Басарабинима, који живе у Јасенову. Познато је, да Басараба има и у насељу Градиште.110

Предак породице Вујадиновић призетио се („ушао је“) у домаћинство крушчичких Басараба. Био је пореклом из Кусића. Вујадиновићи славе Светог Николу, свакако своју стару крсну славу. Шајићи такође воде порекло од претка, који се призетио у породицу Басараба у Крушчици. Они воде порекло из Кусића, а славе Свету Петку.111

Басарабини су фамилија у банатском Јасенову. Деле се на више огранака, који носе различите породичне надимке и имају различите крсне славе. Једни од Басарабиних имају надимак Винкини, а крсна слава им је Велика Госпојина. Други огранак има надимак Јовањеви, а славе исту славу. Трећи огранак Басарабиних има породични надимак Томини (они такође славе Велику Госпојину). Четврти огранак ове породице слави Светог Арханђела Михаила, а носи надимак Увалини. Свакако се предак последњег наведеног огранка призетио у овај род. У периоду након Првог светског рата, ова фамилија је бројала 4 домаћинства у Јасенову. Преци им се помињу у најстаријем тамошњем домовнику. Очувано је предање, да се „из Бесарабије“ доселио њихов предак, који је био четврта генерација пре Пере Бесарабина, рођеног средином 19. века у Јасенову.112

На икони Светих Петра и Павла, која се налази у српској православној цркви у Јасенову, очуван је донаторски натпис из 1845. године. Он сведочи, да је ту икону „платио Игњат Басараба за свој спомен и свога брата Тимотеја“.113

У српском делу Баната данас живе и поједине румунске фамилије, које носе презиме Басараба, као и друга слична презимена. Њихово порекло је несумњиво такође из Бесарабије. Тако су у месту Јабланка (Јабука) код Вршца забележени носиоци презимена „Basarabă“ те националности, док су у насељу Месић живели Румуни са презименом „Băsarabă“. У попису банатског насеља Јабука, који датира из 1764. године, не помињу се Басарабе, нити носиоци неког сличног презимена. У банатском селу Гребенац су, у другој половини 20. века, забележени носиоци презимена „Basarab“, румунске националности.114

Белић (порекло по женској линији) – Белићи су српска породица у Новом Милошеву у Банату (раније се ово место звало Карлово, а потом Драгутиново). Предак једног од огранака ове фамилије био је ожењен из Бесарабије. У питању је био Данило Белић, који је био рођен 1795. године. Он је, док је служио војску Хабзбуршке монархије, био у Ердељу, или некој од суседних области. Према предању, након „великог рата“ (свакако оног из 1806 – 1812. године), због великих снегова није могао да се врати кући у Карлово, већ је презимио у тој области. Том приликом се венчао са једном девојком, која је била из Бесарабије. Касније се са њом вратио у своје родно место у Банату. Данилова супруга је родила сина Митра, али је умрла на порођају. Митар је постао предак једног од огранка породице Белић у Карлову.115

Аутор:

Александар В. Бачко

Носилац Медаље

Императорског

Ордена Свете Ане

Уредник:

Часни отац ђакон

Хаџи Ненад М. Јовановић

Каваљер Императорског

Ордена Свете Ане III реда

Носилац Императорске Медаље

„Јубилеј Свенародног Подвига 1613 – 2013.“

Напомена: овај текст је први пут објављен на интернет презентацији Центра за истраживање православног монархизма http://www.czipm.org

Извори и литература

  1. Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, I, А – К, Београд – Љубљана 1977. (у даљем тексту: Нова енциклопедија 1), 167, 197; Мала енциклопедија Просвета, Општа енциклопедија, друго издање, 1, А – Љ, Београд 1968 – 1970. (у даљем тексту: Мала енциклопедија 1), 152; Константин Јиречек, Историја Срба, Прва књига до 1537. године (политичка историја), друго исправљено и допуњено издање, Београд 1952, 40, 113, 206; Јоаким Вујић, Путешествије по Сербији, Српска књижевна задруга, Издања, књига 66, Београд 1901, 121; Studia Slavica Savariensia, 1, 1999, 195.
  2. Иллюстрированная энциклопедия «Руссика», История России 18 – 20 вв, 2004, 9; Мала енциклопедија 1, 152, 216; Династије и владари јужнословенских народа, Интервју, специјално издање 12, Београд 16. јун 1989. (у даљем тексту: Династије), 100; Нил Попов, Србија и Русија од Кочине крајине до Св. Андрејевске скупштине, свеска 1, Београд 1870. (у даљем тексту: Попов), 426.
  3. Љубивоје Церовић, Срби у Украјини, Музеј Војводине, Нови Сад 2002. (у даљем тексту: Церовић), 31, 196.
  4. Нова енциклопедија 1, 875; Мала енциклопедија 1, 826.
  5. Васа Стајић, Грађа за политичку историју Новог Сада, Научна издања Матице српске, књига VIII, Нови Сад 1951. (у даљем тексту: Стајић), 42.
  6. Стајић, 42; Церовић, 196.
  7. Славко Гавриловић, Грађа бечких архива о Првом српском устанку, књига IV (1813), С.А.Н.У, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа – II одељење, књига XXXII, Одељење историјских наука – Одбор за историју српске револуције 1804 – 1830, Београд 1994. (у даљем тексту : Гавриловић, Грађа 4), 169 – 170.
  8. Попов, 103; Церовић, 196.
  9. Попов, 102 – 103.
  10. Попов, 104.
  11. Попов, 104.
  12. Александар Бачко, Сродници Карађорђевића, Нова Искра, бр. 65 , Београд април/јун 2001; Нова енциклопедија 1, 832; Мала енциклопедија 1, 781; Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија (I), Београд 1876. (у даљем тексту: Милићевић 1), 253 – 261.
  13. Милићевић 1, 253 – 261.
  14. Нова енциклопедија 1, 832; Мала енциклопедија 1, 781; Милићевић 1, 253 – 261.
  15. Милићевић 1, 253 – 261; Нова енциклопедија 1, 832; Мала енциклопедија 1, 781.
  16. Нова енциклопедија 1, 832.
  17. Лазар Арсенијевић – Баталака, Живот и прикљученија Карађорђа, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2004. (у даљем тексту: Арсенијевић, Живот…), 57, 87; Дејан Николић, Српске војсковође, Народна библиотека „Ресавска школа“, Београд 2000. (у даљем тексту: Д. Николић), 127; Нова енциклопедија 1, 833; Мала енциклопедија 1, 781; Церовић, 196 – 197; Ненад М. Јовановић, Грбови, заставе и химне у историји Србије, Светигора, Београд – Цетиње 2010. (у даљем тексту: Јовановић), 42; Милићевић 1, 253 – 261; У част Сретења и Свете Ане, текст на интернет презентацији Центра за истраживање православног монархизма на адреси http://www.czipm.org/fidem.html (у даљем тексту: У част…); Династије, 100 – 101.
  18. Церовић, 198; Династије, 100; Милићевић 1, 253 – 261; Нова енциклопедија 1, 833.
  19. Нова енциклопедија 1, 833; Јовановић, 42; Мала енциклопедија 1, 781; Милићевић 1, 253 – 261; Династије, 100 – 101, 106; Милан Ђ. Милићевић, Додатак поменику од 1888, Знаменити људи у српскога народа који су преминули до краја 1900. године, Издање Чупићеве задужбине 45, Београд 1901. (у даљем тексту: Милићевић, Додатак), 177 – 178.
  20. Династије, 101; Милићевић 1, 398; Нова енциклопедија 1, 833; Арсенијевић, Живот…, 57; Милан Јовановић – Стојимировић, Силуете старог Београда 2, Просвета, Библиотека баштина 27, Београд 1987. (у даљем тексту: Јовановић – Стојимировић), 74; Грађа из земунских архива за историју Првог српског устанка, књига I, 1804 – 1808, Извори за историју Првог српског устанка, Издање Историског архива Београда, Београд 1955. (у даљем тексту: Грађа из земунских архива 1), 527, 576; Церовић, 199; Момир Јовић, Коста Радић, Српске земље и владари, Београд 1990, 166, 240.
  21. Милићевић 1, 398; Династије, 106 – 107.
  22. Династије, 106; Алекса Ивић, Списи бечких архива о Првом српском устанку, књига XI – година 1813, С.А.Н.У, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, Друго одељење – Споменици на туђим језицима, књига XXI, Београд 1977. (у даљем тексту: Ивић, Списи 11), 220, 236, 295, 359 – 360, 411, 447; Јовановић, 75; Јовановић – Стојимировић, 74; Церовић, 199.
  23. Јовановић – Стојимировић, 74; Династије, 106; Церовић, 199 – 200; Арсенијевић, Живот…, 37.
  24. Душан Баранин, Милан Обреновић краљ Србије, Београд 1977. (у даљем тексту: Баранин), 105, 159; Јовановић, 63 – 64; Династије, 91.
  25. С. И. Блинов, Река времен, Эллис Лак, Москва 1996, 202; Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, II, Л – Ш, Београд – Љубљана 1978. (у даљем тексту: Нова енциклопедија 2), 1234; Мала енциклопедија Просвета, Општа енциклопедија, друго издање, 2, М – Ш, Београд 1968 – 1970. (у даљем тексту : Мала енциклопедија 2), 147; Династије, 91; Баранин, 58, 73.
  26. Баранин, 132.
  27. Баранин, 73; Династије, 91; Нова енциклопедија 2, 1234.
  28. Нова енциклопедија 1, 104; Мала енциклопедија 1, 77; Милићевић, Додатак, 171 – 172; Живети у Београду, документа Управе града Београда, књига 3, 1851 – 1867, Историјски архив Београда, Београд 2005, 47; Милићевић 1, 286.
  29. Милићевић, Додатак, 171 – 172.
  30. Милан Ђ. Милићевић, Поменик знаменитих људи у српског народа новијега доба, Београд 1888. (у даљем тексту: Милићевић, Поменик), 29 – 32; Милићевић, Додатак, 171 – 172; Арсенијевић, Живот…, 1 – 163; Мала енциклопедија 1, 77; Живети у Београду, документа Управе града Београда, књига 3, 1851 – 1867, Историјски архив Београда, Београд 2005, 47; Милићевић 1, 286; Нова енциклопедија 1, 104; Церовић, 202.
  31. Династије, 106; Константин Н. Ненадовић, Живот и дела великог Ђорђа Петровића Карађорђа врховног вожда, ослободиоца и владара Србије и живот његови војвода и јунака, том 2, 1884. (у даљем тексту: Ненадовић), 571 – 572; Арсенијевић, Живот…, 36.
  32. Милићевић 1, 140, 142; Милан Ђ. Милићевић, Кнежевина Србија II, Београд 1876. (у даљем тексту: Милићевић 2), 1169 – 1170; Нова енциклопедија 1, 382.
  33. Д. Николић, 55 – 56.
  34. Милићевић 1, 143 – 144; Милићевић 2, 1169 – 1170; Нова енциклопедија 1, 382.
  35. Душан Ј. Поповић, О Цинцарима, прилози питању постанка нашег грађанског друштва, друго знатно допуњено издање, Београд 1937. (у даљем тексту: Поповић, Цинцари), 342; Живети у Београду, документа Управе града Београда, књига 2, 1842 – 1850, Историјски архив Београда, Београд 2004. (у даљем тексту: Живети у Београду 2), 288; Нова енциклопедија 1, 408.
  36. Поповић, Цинцари, 342.
  37. Ненадовић, 800; Нова енциклопедија 1, 408; Поповић, Цинцари, 342; Живети у Београду 2, 288.
  38. Живети у Београду 2, 288; Бранко Перуничић, Управа вароши Београда 1820 – 1912, Београд 1970. (у даљем тексту: Перуничић, Управа), 17, 20.
  39. Милићевић 2, 662 – 663, 1243; Нова енциклопедија 2, 1856.
  40. Милићевић 2, 663 – 665, 1243; Нова енциклопедија 2, 1856.
  41. Арсенијевић, Живот…, 87; Милићевић 2, 665; Нова енциклопедија 2, 1856.
  42. Милићевић 2, 1041 – 1043; Нова енциклопедија 1, 530; Мала енциклопедија 1, 414; Церовић, 201; Грађа из земунских архива 1, 511, 573; Грађа из земунских архива за историју Првог српског устанка, књига II, 1809, Извори за историју Првог српског устанка, Издање Историског архива Београда, Београд 1961. (у даљем тексту : Грађа из земунских архива 2), 20, 37, 407; Грађа из земунских архива за историју Првог српског устанка, књига III, 1810 – 1813, Извори за историју Првог српског устанка, Издање Историског архива Београда, Београд 1969. (у даљем тексту : Грађа из земунских архива 3), 574, 632; Славко Гавриловић, Грађа бечких архива о Првом српском устанку, књига I (1804 – 1810), С.А.Н.У, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа – II одељење, књига XXIII, Одељење историјских наука – Одбор за историју српске револуције 1804 – 1830, Београд 1985. (у даљем тексту : Гавриловић, Грађа 1), 479 – 480, 664; Славко Гавриловић, Грађа бечких архива о Првом српском устанку, књига II (1811), С.А.Н.У, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа – II одељење, књига XXIX, Одељење историјских наука – Одбор за историју српске револуције 1804 – 1830, Београд 1989. (у даљем тексту: Гавриловић, Грађа 2), 43, 245, 272, 289, 375; Алекса Ивић, Списи бечких архива о Првом српском устанку, књига IX – година 1811, С.А.Н.У, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, Друго одељење – Споменици на туђим језицима, књига XIX, Београд 1971. (у даљем тексту : Ивић, Списи 9), 25, 31, 38, 42, 59.
  43. Нова енциклопедија 1, 530; Мала енциклопедија 1, 414; Д. Николић, 146; Милићевић 2, 1041 – 1043; Церовић, 201.
  44. Василије Крестић, Никола Петровић, Протокол кнеза Милоша Обреновића 1824 – 1825, С.А.Н.У, Архив Србије, Посебна издања, књига CDLX, Одељење историјских наука, књига 1, Београд 1973. (у даљем тексту: Крестић, Петровић), 138.
  45. Д. Николић, 145; Милићевић 2, 1041 – 1043.
  46. Михаило Ј. Миладиновић, Пожаревачка Морава, С.К.А, Српски етнографски зборник 43, Насеља и порекло становништва 25, Београд 1928, 171.
  47. Арсенијевић, Живот…, 17, 20, 57, 149; Радослав Перовић, Грађа за историју Првог српског устанка, 1954. (у даљем тексту: Перовић), 40, 82, 351; У част…; Грађа из земунских архива 2, 5, 92, 407.
  48. Тихомир Р. Ђорђевић, Архивска грађа за насеља у Србији у време прве владе кнеза Милоша (1815 – 1839), С.К.А, Српски етнографски зборник 37, Насеља и порекло становништва 22, Београд – Земун 1926. (у даљем тексту: Ђорђевић), 397 – 398.
  49. Лазар Арсенијевић – Баталака, Историја Српског устанка, Београд 1898. (у даљем тексту: Арсенијевић, Историја…), 989, 1009; Арсенијевић, Живот…, 87, 113; Милићевић 1, 144; Милићевић, Поменик, 201.
  50. Ђорђевић, 201.
  51. Ненадовић, 285 – 286; Миле Недељковић, Миливоје Станковић, Деловодни протокол Карађорђа Петровића, Крагујевац – Топола 1988. (у даљем тексту: Недељковић, Станковић), 36, 50, 52; Грађа из земунских архива 3, 412, 634; Ивић, Списи 11, 63, 78, 419, 427, 441, 447.
  52. Нова енциклопедија 2, 989; Мала енциклопедија 1, 912; Милићевић 1, 434 – 440; Недељковић, Станковић, 43, 78, 91; Грађа из земунских архива 1, 249, 252, 578; Гавриловић, Грађа 1, 193 – 199, 633; Гавриловић, Грађа 2, 11, 26, 325, 330; Гавриловић, Грађа 4, 71, 98, 141, 143, 195; Ивић, Списи 9, 17, 63, 90, 525; Алекса Ивић, Списи бечких архива о Првом српском устанку, књига X – година 1812, С.А.Н.У, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, Друго одељење – Споменици на туђим језицима, књига XX, Београд 1973. (у даљем тексту : Ивић, Списи 10), 17, 101, 138 – 139, 255.
  53. Милићевић 1, 434 – 440; Нова енциклопедија 2, 989; Мала енциклопедија 1, 912; Грађа из земунских архива 1, 249, 252, 578.
  54. Нова енциклопедија 2, 989; Мала енциклопедија 1, 912; Ненадовић, 192, 379, 565 – 566; Д. Николић, 91; Грађа из земунских архива 1, 249, 252, 578; Грађа из земунских архива 2, 153, 184, 409; Милићевић 1, 434 – 440; Ивић, Списи 9, 17, 63, 90, 525; Јовановић, 53.
  55. Поповић, Цинцари, 199; Нова енциклопедија 2, 1014; Мала енциклопедија 1, 933; Грађа из земунских архива 2, 5, 20, 21, 40, 79, 409; Грађа из земунских архива 3, 421, 424, 635; Недељковић, Станковић, 65, 139, 164, 193; Гавриловић, Грађа 4, 169, 204; Ивић, Списи 9, 25, 34, 90, 106, 113, 118; Ивић, Списи 10, 35, 208.
  56. Грађа из земунских архива 2, 5, 20, 21, 40, 79, 409; Недељковић, Станковић, 65, 139, 164, 193.
  57. Милићевић, Поменик, 295 – 298; Милићевић, Додатак, 180; Ненадовић, 83; Церовић, 201; Недељковић, Станковић, 65, 139, 164, 193; Грађа из земунских архива 2, 5, 20, 21, 40, 79, 409; Грађа из земунских архива 3, 421, 424, 635.
  58. Поповић, Цинцари, 401 – 402.
  59. Јовановић – Стојимировић, 9 – 15; Нова енциклопедија 2, 1162 – 1163; Мала енциклопедија 2, 91; Церовић, 200; Милићевић 1, 263 – 264; Јовановић, 54; Недељковић, Станковић, 46, 153; У част…; Радосав Марковић, Књажеска канцеларија, књига друга, Крагујевачка нахија 1815 – 1839, свеска прва, 1815 – 1827, Државна архива Н.Р. Србије, Грађа, књига V, свеска 1,       Београд 1954, IV, 163 – 164; Грађа из земунских архива 1, 215, 253, 580; Гавриловић, Грађа 1, 131 – 132, 297, 306, 311, 323, 357 – 358, 551; Гавриловић, Грађа 4, 6, 10, 12, 71, 123, 170, 172, 175, 178, 194 – 195.
  60. Милован Ристић, Младен Миловановић, Нолит, Београд 1962, (у даљем тексту: Ристић), 239; Нова енциклопедија 2, 1162 – 1163; Мала енциклопедија 2, 91; Д. Николић, 127; Милићевић 1, 263 – 264; Јовановић, 54; Грађа из земунских архива 1, 215, 253, 580; Јовановић – Стојимировић, 9 – 15; Д. Николић, 127; Церовић, 200.
  61. Ђорђевић, 69.
  62. Ђорђевић, 69.
  63. Ђорђевић, 69.
  64. Ђорђевић, 69.
  65. Ђорђевић, 69.
  66. Ристић, 13, 143, 239; Династије, 106.
  67. Арсенијевић, Живот…, 87; Грађа из земунских архива 2, 354, 412; Ристић, 86, 241.
  68. Бранко Перуничић, Град Пожаревац и његово управно подручје, Београд 1977. (у даљем тексту: Перуничић, Пожаревац), 590 – 593.
  69. Ђорђевић, 397.
  70. Миливоје М. Костић, Успон Београда 2, Векови Београда, Заједничка издања 1, Библиотека града Београда – Београдско читалиште, ПС „Грмеч“ – „Привредни преглед Београд“, Историјски архив Београда, Завод за заштиту споменика културе града Београда, Београд 2000. (у даљем тексту : Костић), 108 – 109; Историски записи, књ. IX, бр. 2, Цетиње 1954. (у даљем тексту: Историски записи), 364.
  71. Костић, 108 – 109; Милићевић, Поменик, 358 – 360; Милићевић, Додатак, 181; Историски записи, 364; Церовић, 202.
  72. Ђорђе С. Ђорђевић, Сима Милутиновић Сарајлија (1791 – 1847), прилог новој историји српске књижевности, Београд 1893, 7 – 8, 14, 21, 32, 46, 57; Нова енциклопедија 2, 1165; Мала енциклопедија 2, 94; Церовић, 203; Милићевић 1, 31 – 32; Милићевић, Додатак, 182.
  73. Поповић, Цинцари, 256 – 259; Милићевић 1, 153; Ненадовић, 836 – 837.
  74. Ненадовић, 836 – 837; Поповић, Цинцари, 256 – 259.
  75. Церовић, 197 – 198; Ненадовић, 358, 574; Арсенијевић, Живот…, 90; Грађа из земунских архива 1, 167, 181, 582; Нова енциклопедија 2, 1249; Мала енциклопедија 2, 166; Милићевић 1, 385 – 386; Д. Николић, 77; Јовановић, 54; Недељковић, Станковић, 36; Бранко Перуничић, Град Ваљево и његово управно подручје 1815 – 1915, Ваљево 1973. (у даљем тексту: Перуничић, Ваљево), 99; У част…; Гавриловић, Грађа 4, 6, 123, 162, 175, 178, 195.
  76. Нова енциклопедија 2, 1249; Перуничић, Ваљево, 99; Голуб Добрашиновић, Вукови пренумеранти, претплатници и добротвори Вукових дела 1814 – 1862, Београдско читалиште, Београд 2001, 76; Д. Николић, 77; Милићевић, Поменик, 29 – 32; Милићевић, Додатак, 171 – 172; Милићевић 1, 398; Јовановић – Стојимировић, 14; Недељковић, Станковић, 44.
  77. Милићевић 1, 398; Династије, 101, 106.
  78. Живети у Београду 2, 579; Ђорђевић, 515.
  79. Ненадовић, 43 – 47; Милићевић 2, 1121, 1246.
  80. Церовић, 202; Ненадовић, 43 – 47.
  81. Ненадовић, 248 – 252; Арсенијевић, Живот…, 87, 95; Јовановић, 52; Грађа из земунских архива 2, 153, 171, 412; Грађа из земунских архива 3, 344, 533 – 535, 639; Милићевић 1, 341 – 342; Династије, 106; Недељковић, Станковић, 40; Данило Вуловић, Књажеска канцеларија, књига прва, Нахија пожешка 1815 – 1839, Државна архива Н.Р. Србије, Грађа, књига III, Београд 1953, 523.
  82. Перовић, 112, 346, 357; Арсенијевић, Живот…, 57.
  83. Недељковић, Станковић, 77, 166, 194.
  84. Арсенијевић, Живот…, 57.
  85. Гојко Никетић, Административни речник места Краљевине Југославије, Београд 1931, 610; Перуничић, Пожаревац, 590 – 593.
  86. Ана Столић, Ђорђе Симић, Последњи српски дипломата XIX века, Историјски институт, Београд 2003. (у даљем тексту: Столић), 9 – 11, 33 – 34; Милићевић, Поменик, 643; Нова енциклопедија 2, 1615; Мала енциклопедија 2, 557.
  87. Столић, 13, 36, 40, 64, 288; Милићевић, Поменик, 642 – 647; Династије, 107; Нова енциклопедија 2, 1615; Мала енциклопедија 2, 557.
  88. Грађа из земунских архива 2, 228, 229, 231, 413; Недељковић, Станковић, 113, 120, 121, 127, 168, 193; Арсенијевић, Живот…, 87.
  89. Арсенијевић, Живот…, 87; Перуничић, Пожаревац, 590 – 593.
  90. Крестић, Петровић, 124.
  91. Ђорђевић, 515.
  92. Крестић, Петровић, 277, 296.
  93. Нова енциклопедија 2, 1687; Мала енциклопедија 2, 652; Перуничић, Пожаревац, 150 – 151; Милићевић 2, 952, 1039 – 1041; Грађа из земунских архива 1, 503, 511, 587; Гавриловић, Грађа 1, 55, 249 – 250, 305 – 306, 514, 527 – 528, 531, 664; Гавриловић, Грађа 2, 13, 26, 42, 129, 245, 289, 375; Ивић, Списи 9, 14, 21, 31, 38 – 39.
  94. Церовић, 202; Д. Николић, 107 – 108; Грађа из земунских архива 1, 503, 511, 587; Милићевић 2, 1039 – 1041; Перуничић, Пожаревац, 150 – 151; Нова енциклопедија 2, 1687; Мала енциклопедија 2, 652.
  95. Перуничић, Пожаревац, 150 – 151; Милићевић 2, 1039 – 1041.
  96. Матеја Ненадовић, Мемоари, Београд 1893, 285; Арсенијевић, Живот…, 21, 119; Милићевић, Поменик, 735; Милићевић 1, 268; Милићевић 2, 1213.
  97. Стајић, 81.
  98. Стајић, 81.
  99. Поповић, Цинцари, 251; Нова енциклопедија 2, 1911; Мала енциклопедија 2, 889; Грађа из земунских архива 1, 81, 290, 584; Милићевић 1, 465 – 466; Арсенијевић, Живот…, 57, 87, 100; Недељковић, Станковић, 52; Гавриловић, Грађа 4, 175, 178; Ивић, Списи 11, 338, 345, 352, 410, 452.
  100. Арсенијевић, Живот…, 87; Милићевић 1, 465 – 466; Ивић, Списи 11, 338, 345, 352, 410, 452.
  101. Ненадовић, 131; Нова енциклопедија 2, 1928; Мала енциклопедија 2, 904; Јован Ердељановић, Кучи племе у Црној Гори, С.К.А, Српски етнографски зборник 8, Насеља српских земаља 4, Београд 1907, 142, 195; Милићевић, Додатак, 193; Династије, 106; Недељковић, Станковић, 43, 109, 122; Милићевић 1, 75 – 77; Риста Т. Николић, Околина Београда, С.К.А, Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља 2, Београд 1903. (у даљем тексту: Р. Николић), 1033; Перуничић, Управа, 17, 20.
  102. Династије, 106; Недељковић, Станковић, 43, 109, 122; Ненадовић, 131; Перуничић, Пожаревац, 590 – 593; Милићевић 1, 75 – 77; Р. Николић, 1033; Перуничић, Управа, 17, 20; Живети у Београду, документа Управе града Београда, књига 1, 1837 – 1841, Историјски архив Београда, Београд 2003, 74, 107, 152, 299, 301; Зборник Народног музеја, Историја уметности, књ. 17, део 2, Београд 2004, 325.
  103. Перуничић, Пожаревац, 590 – 593.
  104. Д. Николић, 223 – 226; Милићевић, Поменик, 829; Ненадовић, 724 – 725 ; Милићевић 2, 739; Недељковић, Станковић, 43, 49, 80; Ивић, Списи 9, 443; Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, пето издање, Сарајево 1985, 180.
  105. Душица Поповић – Стојковић, Чучук Стана 1795 – 1849, жена Хајдук Вељка и грчког народног хероја Георгакиса Олимпиоса, 1981. (у даљем тексту: Поповић – Стојковић), 5, 7 – 9, 70, 75, 102, 109, 120; Милићевић 2, 902 – 903; Поповић, Цинцари, 19; Нова енциклопедија 2, 1945; Мала енциклопедија 2, 927.
  106. Поповић – Стојковић, 7 – 9, 70, 75, 102, 109, 120; Поповић, Цинцари, 19; Милићевић 2, 902 – 903; Нова енциклопедија 2, 1945; Мала енциклопедија 2, 927.
  107. Radu Flora, La istoria culturala a Romanilor din Voivodina, 2, Панчево 1976. (у даљем тексту: Флора), 91.
  108. Јован Ердељановић, Срби у Банату, Нови Сад 1992. (у даљем тексту: Ердељановић, Срби у Банату), 73.
  109. Ердељановић, Срби у Банату, 107.
  110. Ердељановић, Срби у Банату, 137.
  111. Ердељановић, Срби у Банату, 137 – 138.
  112. Ердељановић, Срби у Банату, 122.
  113. Петар Момировић, Стари српски записи и натписи из Војводине, књига III, Матица српска, Покрајински завод за заштиту споменика културе Војводине, Нови Сад 1996, 240 (запис број 5005).
  114. Флора, 91; Душан Ј. Поповић, Срби у Банату, С.А.Н.У, Посебна издања CCXXXII, Етнолошки институт, књига 6, Београд 1955, 315.
  115. Бранко Б. Белић, Два села у северном Банату Беодра и Плевна (Карлово, Драгутиново) данас Ново Милошево, Кикинда 2011, 312.
Advertisements
О везама Бесарабијске области Руске Империје са Србијом током 19. века

Руски Царевић Престолонаследник петоструки директни потомак српске династије Вукановића

Посвећено Њеном Императорском Величанству

Великој Кнегињи Марији Владимировној од Русије

Поглавару Руског Царског Дома и de jure Царици Сверуској

и

Његовом Императорском Височанству

Царевићу Престолонаследнику

Великом Кнезу Георгију Михаиловичу

001

 

Још раније је наведена чињеница, да Његово Императорско Височанство Царевић Престолонаследник Велики Кнез Георгије Михаилович представља директног потомка српске династије Немањић и то по чак пет директних линија.

На овом месту ће бити изнете чињенице, које потврђују, да је Његово Императорско Височанство Царевић Престолонаследник уједно, такође по пет линија, директни потомак старе династије српских великих жупана из преднемањићког периода.

У раду који је пред Вама, под појмом „директни потомак“ подразумева се припадник праве линије потомства одређене особе (са родитеља на децу), кроз низ генерација, без обзира на пол предака.

Наведена српска великожупанска династија у науци је позната под именом Вукановићи. То име јој је дато, по најстаријем познатом српском великом жупану из ове лозе, који се звао Вукан. Он се у историјским документима јавља на челу Србије, односно Рашке, у периоду од пре 1090. до пре 1116. године. Вукан је био син непознатог зетског великаша. Имао је ћерку, која је била удата за Владимира, унука Михајла Дукљанског.

На месту великог жупана Србије Вукана је наследио његов братанац Урош I. Он је ову владарску титулу носио у периоду од пре 1116, до пре 1146. године. Име Урошевог оца није поуздано потврђено, али се претпоставља, да се звао Марко.

Велики жупан Урош I имао је брата Стефана Вукана, који се у документима помиње 1094. године. Урош I  био је ожењен са Аном, ћерком византијског принца Константина Диогениса (сина византијског цара Романа IV Диогениса и Ане ћерке бугарског цара Алусијана).

Позната су имена Урошевих и Аниних синова: великог жупана Уроша II Првослава, великог жупана Белоша и великог жупана Десе, који је био и кнез Дукље, Травуније и Захумља. Десина ћерка удала се 1167. године за кнеза Леонарда, сина дужда Микијелија.

Зна се и за једну ћерку великог жупана Уроша I и Ане Диогенис, која се звала Јелена. Она је директна преткиња Његовог Императорског Височанства Царевића Престолонаследника Великог Кнеза Георгија Михаиловича.

Јелена се, око 1129 – 1130. године удала за Белу из мађарске краљевске династије Арпада. Он је 1131. године постао мађарски краљ, под именом Бела II Слепи. Владао је до 1141. године. Јелена и Бела имали су три сина која су касније постали мађарски краљеви: Гезу II, Ладислава II (на престолу је био 1162 – 1163 ) и Стефана IV (владао у периоду 1163 – 1165. године). Остала Белина и Јеленина деца, чија су имена позната, била су: Алмош, Софија (касније је замонашена) и Јелисавета – Гертруда (супруга пољског кнеза Мјешка III).

На мађарском двору је у време краљице Јелене веома значајна личност био и њен рођени брат, велики жупан Белош. Њих двоје су имали велики утицај у мађарској држави за време владавине Беле II.

Њихов утицај је интезивиран за време владавине Јелелниног сина Гезе II, који је као 1141. једанаестогодишњи дечак ступио на престо. Јелена је била регент за време његовог малолетства (до 1146. године), а Белош палатин Мађарске.

У периоду 1146 – 1157. године, Белош је био бан Славоније. Он се, 1150. године, оженио ћерком руског аристократе, кнеза Владимира Долгорукова. Јелена је, иначе, била једина Српкиња мађарска краљица. Краљ Геза II је владао до 1162. године.

Имена предака, од старијих ка млађим, Његовог Императорског Височанства Царевића Престолонаследника по правој линији су следећа:

Директно порекло од Вукановића преко

Руске Императорске Куће (династије Романов – Холштајн)

I линија

Српски велики жупан Урош I – Јелена (удата за мађарског краља Белу II Слепог) – мађарски краљ Геза II – Јелисавета Мађарска – Људмила Чешка – Ото II Вителзбах баварски кнез – Јелисавета од Баварске – Јелисавета од Горице и Тирола – Албрехт II Аустријски – Албрехт III Аустријски – Албрехт IV Аустријски – Албрехт V Аустријски (Албрехт II Немачки) – Ана Чешка и Аустријска – Маргарита Тириншка – Ана Бранденбуршка – Христијан III Дански – Ана Данска – Христијан I Саксонски – Јован Георгије I Саксонски – Марија Јелисавета Саксонска – Христијан Албрехт од Холштајн Готорпа – Фридрих IV од Холштајн Готорпа – Карл Фридрих од Холштајн Готорпа – Петар III Руски – Павле I Руски – Николај I Руски – Александар II Руски – Владимир Александрович Руски – Кирил Владимирович Руски – Владимир Кирилович Руски – Руска Велика Кнегиња Марија Владимировна – Георгије Михаилович Руски Царевић Престолонаследник

II линија

Српски велики жупан Урош I – Јелена (удата за мађарског краља Белу II Слепог) – мађарски краљ Геза II – Јелисавета Мађарска – Људмила Чешка – Ото II Вителзбах баварски кнез – Јелисавета од Баварске – Јелисавета од Горице и Тирола – Албрехт II Аустријски – Албрехт III Аустријски – Албрехт IV Аустријски – Албрехт V Аустријски (Албрехт II Немачки) – Ана Чешка и Аустријска – Маргарита Тириншка – Ана Бранденбуршка – Христијан III Дански – Ана Данска – Христијан I Саксонски – Јован Георгије I Саксонски – Марија Јелисавета Саксонска – Христијан Август од Холштајн Готорпа – Јована Јелисавета од Холштајн Готорпа – Катарина II Руска – Павле I Руски – Николај I Руски – Александар II Руски – Владимир Александрович Руски – Кирил Владимирович Руски – Владимир Кирилович Руски – Руска Велика Кнегиња Марија Владимировна – Георгије Михаилович Руски Царевић Престолонаследник

III линија

Српски велики жупан Урош I – Јелена (удата за мађарског краља Белу II Слепог) – мађарски краљ Геза II – Јелисавета Мађарска – Људмила Чешка – Ото II Вителзбах баварски кнез – Јелисавета од Баварске – Јелисавета од Горице и Тирола – Албрехт II Аустријски – Албрехт III Аустријски – Албрехт IV Аустријски – Албрехт V Аустријски (Албрехт II Немачки) – Ана Чешка и Аустријска – Маргарита Тириншка – Јоаким I Нестор Бранденбуршки – Јоаким Хектор Бранденбуршки – Јован Георгије Бранденбуршки и Пруски – Јоаким Фридрих Бранденбуршки – Јован Зигисмунд Бранденбуршки и Пруски – Георгије Вилхелм Бранденбуршки и Пруски – Фридрих Вилхелм Бранденбуршки и Пруски – Фридрих I Пруски – Фридрих Вилхелм I Пруски – Август Вилхелм Пруски – Фридрих Вилхелм II Пруски – Фридрих Вилхелм III Пруски – Александра Феодоровна – Александар II Руски – Владимир Александрович Руски – Кирил Владимирович Руски – Владимир Кирилович Руски – Руска Велика Кнегиња Марија Владимировна – Георгије Михаилович Руски Царевић Престолонаследник

Директно порекло од Вукановића преко

Немачке Императорске Куће (династије Хоенцолерн)

IV линија

Српски велики жупан Урош I – Јелена (удата за мађарског краља Белу II Слепог) – мађарски краљ Геза II – Јелисавета Мађарска – Људмила Чешка – Ото II Вителзбах баварски кнез – Јелисавета од Баварске – Јелисавета од Горице и Тирола – Албрехт II Аустријски – Албрехт III Аустријски – Албрехт IV Аустријски – Албрехт V Аустријски (Албрехт II Немачки) – Јелисавета Хабсбуршка – Варвара Јагелонска – Магдалина Саксонска – Јован Георгије Бранденбуршки и Пруски – Јоаким Фридрих Бранденбуршки – Јован Зигисмунд Бранденбуршки и Пруски – Георгије Вилхелм Бранденбуршки и Пруски – Фридрих Вилхелм Бранденбуршки и Пруски – Фридрих I Пруски – Фридрих Вилхелм I Пруски – Август Вилхелм Пруски – Фридрих Вилхелм II Пруски – Фридрих Вилхелм III Пруски – Вилхелм I Пруски – Фридрих III Пруски – Вилхелм II Пруски – Јоаким Пруски – Карл Франц Пруски – Михаил Павлович – Георгије Михаилович Руски Царевић Престолонаследник

V линија

Српски велики жупан Урош I – Јелена (удата за мађарског краља Белу II Слепог) – мађарски краљ Геза II – Јелисавета Мађарска – Људмила Чешка – Ото II Вителзбах баварски кнез – Јелисавета од Баварске – Јелисавета од Горице и Тирола – Албрехт II Аустријски – Албрехт III Аустријски – Албрехт IV Аустријски – Албрехт V Аустријски (Албрехт II Немачки) – Ана Чешка и Аустријска – Маргарита Тириншка – Јоаким I Нестор Бранденбуршки – Јоаким Хектор Бранденбуршки – Јован Георгије Бранденбуршки и Пруски – Јоаким Фридрих Бранденбуршки – Јован Зигисмунд Бранденбуршки и Пруски – Георгије Вилхелм Бранденбуршки и Пруски – Фридрих Вилхелм Бранденбуршки и Пруски – Фридрих I Пруски – Фридрих Вилхелм I Пруски – Август Вилхелм Пруски – Фридрих Вилхелм II Пруски – Фридрих Вилхелм III Пруски – Вилхелм I Пруски – Фридрих III Пруски – Вилхелм II Пруски – Јоаким Пруски – Карл Франц Пруски – Михаил Павлович – Георгије Михаилович Руски Царевић Престолонаследник

Детаљнија истраживања би највероватније показала још неку линију директног порекла Његовог Императорског Височанства Царевића Престолонаследника Великог Кнеза Георгија Михаиловича од ове старе српске династије.

Аутор:

Александар В. Бачко

Носилац Медаље

Императорског

Ордена Свете Ане

Уредник:

Часни отац ђакон

Хаџи Ненад М. Јовановић

Каваљер Императорског

Ордена Свете Ане III реда

Напомена: овај текст је први пут објављен на интернет презентацији Центра за истраживање православног монархизма http://www.czipm.org

Преглед важнијих извора и литературе

  1. Александар Бачко, Руски Царевић Престолонаследник петоструки директни потомак Немањића, на интернет презентацији Центра за истраживање православнога монархизма http://www.czipm.org/nemanja-georgij.html
  2. Милош Благојевић, Србија у доба Немањића, Београд 1989, 24 – 25, 27 – 29, 35, 244.
  3. Википедија на енглеском језику, на адреси: en.wikipedia.org
  4. Википедија на српском језику, на адреси: sr.wikipedia.org
  5. Династије и владари јужнословенских народа, Интервју, специјално издање, бр. 12, Београд 16. јун 1989, 24 – 25.
  6. Константин Јиречек, Историја Срба, Прва књига до 1537. године (политичка историја), Београд 1952, 137 – 141.
  7. Мала енциклопедија Просвета, Општа енциклопедија, друго издање, 1, А – Љ, Просвета, Београд 1968 – 1970, 136, 272 – 273, 316.
  8. Мала енциклопедија Просвета, Општа енциклопедија, друго издање, 2, М – Ш, Просвета, Београд 1969 – 1970, 461, 817, 854.
  9. Стеван Михалџић, Барања од најстаријих времена до данас, Библиотека града Београда, Посебна издања 9, Репринт издања 3, Београд 1991, 77.
  10. Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, I, А – К, Београд 1977, 178, 347.
  11. Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, II, Л – Ш, Београд 1978, 1533, 1836 – 1837, 1876.
  12. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/arpad/arpad2
  13. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/ascania/ascan11
  14. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/balkan/balkan3
  15. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/balkan/balkan4
  16. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/bohemia/bohemia2
  17. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/wettin/wettin10
  18. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/wittel/wittel1
  19. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/small/gorz
  20. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/jagelo/jagelo
  21. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/oldenburg/oldenburg2
  22. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/oldenburg/oldenburg8
  23. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/oldenburg/oldenburg9
  24. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/habsburg/habsburg2
  25. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/hohz/hohenz2
  26. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/hohz/hohenz3
  27. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/hohz/hohenz4
  28. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/hohz/hohenz6
  29. Петар Рокаи, Золтан Ђере, Тибор Пал, Александар Касаш, Историја Мађара, Clio, Београд 2002, 49 – 50, 619.
  30. Руски Императорски Дом, званична интернет презентација на адреси: http://www.imperialhouse.ru
  31. Савремени свет, Илустрована историја света, I – IV, четврти том, Народна књига, Вук Караџић, Рад, Београд – Љубљана 1984, 43 – 50, 96 – 103, 151 – 155, 204 – 207.
  32. Свет у експанзији, Илустрована историја света, I – IV, трећи том, Народна књига, Вук Караџић, Рад, Београд – Љубљана 1984, 146 – 148, 160 – 165, 170 – 171, 324
  33. Хоенцолерн Императорски дом, званична интернет презентација на адреси: http://www.preussen.de
Руски Царевић Престолонаследник петоструки директни потомак српске династије Вукановића

Руски Царевић Престолонаследник петоструки директни потомак Немањића

Посвећено Њеном Императорском Величанству Великој Кнегињи

Марији Владимировној од Русије

Поглавару Руског Царског Дома и de jure Царици Сверуској

и

Његовом Императорском Височанству Царевићу Престолонаследнику

Великом Кнезу Георгију Михаиловичу

002

 

Сазнање, да је наш савременик, Његово Императорско Височанство Царевић Престолонаследник Велики Кнез Георгије Михаилович директни потомак српске династије Немањић, само по себи представља посебно важну и занимљиву чињеницу. Колико нам је познато, та чињеница до сада није била установљена, ни публикована. Међутим, када се утврди да је руски Царевић Престолонаследник чак по пет директних линија потомак династије Немањића, то свакако представља посебно откриће. Детаљније истраживање можда би показало још неку линију, по којој је Царевић Престолонаследник директни потомак великог жупана Стефана Немање (Светог Симеона Мироточивог), односно светородне српске лозе Немањића.

Вреди поменути, да се у овом раду под појмом „директни потомак“ подразумева припадник праве линије потомства одређене особе (са родитеља на децу), кроз низ генерација, без обзира на пол предака.

Три од наведених пет линија порекла од Немањића Руског Царевића Престолонаследника Георгија Михаиловича су по мајчиној страни, док су две по очевој.

Морамо још напоменути, да су имена која се у тексту наводе, углавном презентована у српској језичкој форми (у случају да постоје у српској ономастици). Већина титула је, због прегледности, изостављена у изложеним родословима. Имена предака који се разликују, у појединим генеалошким линијама су подебљана.

Директно порекло од Немањића преко

Руске Императорске Куће (династије Романов – Холштајн)

I линија

Стефан Немања – Стефан Првовенчани Немањић – Стефан Урош I Немањић – Стефан Драгутин Немањић – Јелисавета Немањић – Стефан II Котроманић – Катарина Котроманић – Херман II Цељски – Варвара Цељска – Јелисавета Луксембуршка – Ана Чешка и Аустријска – Маргарита Тириншка – Ана Бранденбуршка – Христијан III Дански – Ана Данска – Христијан I Саксонски – Јован Георгије I Саксонски – Марија Јелисавета Саксонска – Христијан Албрехт од Холштајн Готорпа – Фридрих IV од Холштајн Готорпа – Карл Фридрих од Холштајн Готорпа – Петар III Руски – Павле I Руски – Николај I Руски – Александар II Руски – Владимир Александрович Руски – Кирил Владимирович Руски – Владимир Кирилович Руски – Руска Велика Кнегиња Марија Владимировна – Георгије Михаилович Руски Царевић Престолонаследник

II линија

Стефан Немања – Стефан Првовенчани Немањић – Стефан Урош I Немањић – Стефан Драгутин Немањић – Јелисавета Немањић – Стефан II Котроманић – Катарина Котроманић – Херман II Цељски – Варвара Цељска – Јелисавета Луксембуршка – Ана Чешка и Аустријска – Маргарита Тириншка – Ана Бранденбуршка – Христијан III Дански – Ана Данска – Христијан I Саксонски – Јован Георгије I Саксонски – Марија Јелисавета Саксонска – Христијан Албрехт од Холштајн Готорпа – Христијан Август од Холштајн Готорпа – Јована Јелисавета од Холштајн Готорпа – Катарина II Руска – Павле I Руски – Николај I Руски – Александар II Руски – Владимир Александрович Руски – Кирил Владимирович Руски – Владимир Кирилович Руски – Руска Велика Кнегиња Марија Владимировна – Георгије Михаилович Руски Царевић Престолонаследник

III линија

Стефан Немања – Стефан Првовенчани Немањић – Стефан Урош I Немањић – Стефан Драгутин Немањић – Јелисавета Немањић – Стефан II Котроманић – Катарина Котроманић – Херман II Цељски – Варвара Цељска – Јелисавета Луксембуршка – Ана Чешка и Аустријска – Маргарита Тириншка – Јоаким I Нестор Бранденбуршки – Јоаким Хектор Бранденбуршки – Јован Георгије Бранденбуршки и Пруски – Јоаким Фридрих Бранденбуршки – Јован Зигисмунд Бранденбуршки и Пруски – Георгије Вилхелм Бранденбуршки и Пруски – Фридрих Вилхелм Бранденбуршки и Пруски – Фридрих I Пруски – Фридрих Вилхелм I Пруски – Август Вилхелм Пруски – Фридрих Вилхелм II Пруски – Фридрих Вилхелм III Пруски – Александра Феодоровна – Александар II Руски – Владимир Александрович Руски – Кирил Владимирович Руски – Владимир Кирилович Руски – Руска Велика Кнегиња Марија Владимировна – Георгије Михаилович Руски Царевић Престолонаследник

Директно порекло од Немањића преко

Немачке Императорске Куће (династије Хоенцолерн)

IV линија

Стефан Немања – Стефан Првовенчани Немањић – Стефан Урош I Немањић – Стефан Драгутин Немањић – Јелисавета Немањић – Стефан II Котроманић – Катарина Котроманић – Херман II Цељски – Варвара Цељска – Јелисавета Луксембуршка – Ана Чешка и Аустријска – Маргарита Тириншка – Јоаким I Нестор Бранденбуршки – Јоаким Хектор Бранденбуршки – Јован Георгије Бранденбуршки и Пруски – Јоаким Фридрих Бранденбуршки – Јован Зигисмунд Бранденбуршки и Пруски – Георгије Вилхелм Бранденбуршки и Пруски – Фридрих Вилхелм Бранденбуршки и Пруски – Фридрих I Пруски – Фридрих Вилхелм I Пруски – Август Вилхелм Пруски – Фридрих Вилхелм II Пруски – Фридрих Вилхелм III Пруски – Вилхелм I Пруски – Фридрих III Пруски – Вилхелм II Пруски – Јоаким Пруски – Карл Франц Пруски – Михаил Павлович – Георгије Михаилович Руски Царевић Престолонаследник

V линија

Стефан Немања – Стефан Првовенчани Немањић – Стефан Урош I Немањић – Стефан Драгутин Немањић – Јелисавета Немањић – Стефан II Котроманић – Катарина Котроманић – Херман II Цељски – Варвара Цељска – Јелисавета Луксембуршка – Јелисавета Хабсбуршка – Варвара Јагелонска – Магдалина Саксонска – Јован Георгије Бранденбуршки и Пруски – Јоаким Фридрих Бранденбуршки – Јован Зигисмунд Бранденбуршки и Пруски – Георгије Вилхелм Бранденбуршки и Пруски – Фридрих Вилхелм Бранденбуршки и Пруски – Фридрих I Пруски – Фридрих Вилхелм I Пруски – Август Вилхелм Пруски – Фридрих Вилхелм II Пруски – Фридрих Вилхелм III Пруски – Вилхелм I Пруски – Фридрих III Пруски – Вилхелм II Пруски – Јоаким Пруски – Карл Франц Пруски – Михаил Павлович – Георгије Михаилович Руски Царевић Престолонаследник

* * *

Као што за Русију и руски народ династија Романов има немерљиви значај, тако су и за Србе и српску државу Немањићи од изузетне важности. Иако раздвојени великом временском дистанцом, српски велики жупан Стефан Немања и руски Царевић Престолонаследник, Његово Императорско Височанство Велики Кнез Георгије Михајлович, спојени су директном крвном везом и непрекидним низом легитимних владарских покољења.

Аутор:

Александар В. Бачко

Носилац Медаље

Императорског

Ордена Свете Ане

Уредник:

Часни отац ђакон

Хаџи Ненад М. Јовановић

Каваљер Императорског

Ордена Свете Ане III реда

Напомена: овај текст је први пут објављен на интернет презентацији Центра за истраживање православног монархизма http://www.czipm.org

Преглед важнијих извора и литературе

  1. Милош Благојевић, Србија у доба Немањића, Београд 1989, 227.
  2. Википедија на енглеском језику, на адреси: en.wikipedia.org
  3. Википедија на српском језику, на адреси: sr.wikipedia.org
  4. Династије и владари јужнословенских народа, Интервју, специјално издање, бр. 12, Београд 16. јун 1989, 32 – 33, 42, 73.
  5. Константин Јиречек, Историја Срба, Прва књига до 1537. године (политичка историја), Београд 1952, 190, 196, 343, 359, 362, 363.
  6. Константин Јиречек, Историја Срба, Друга књига (културна историја), друго, исправљено и допуњено издање, Слово љубве, Београд 1978, 263, 281.
  7. Мала енциклопедија Просвета, Општа енциклопедија, друго издање, 1, А – Љ, Просвета, Београд 1968 – 1970, 32, 272 – 273, 423, 792.
  8. Мала енциклопедија Просвета, Општа енциклопедија, друго издање, 2, М – Ш, Просвета, Београд 1969 – 1970, 157, 242 – 243, 461, 648, 817, 854, 883.
  9. Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, I, А – К, Београд 1977, 38, 347, 542, 847.
  10. Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, II, Л – Ш, Београд 1978, 1243, 1262, 1331, 1375, 1533, 1683, 1785, 1836 – 1837, 1876, 1905.
  11. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/ascania/ascan11
  12. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/balkan/balkan2
  13. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/balkan/balkan5
  14. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/small/cilli
  15. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/habsburg/habsburg2
  16. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/hohz/hohenz2
  17. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/hohz/hohenz3
  18. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/hohz/hohenz4
  19. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/hohz/hohenz6
  20. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/jagelo/jagelo
  21. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/luxemburg/luxemburg9
  22. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/oldenburg/oldenburg2
  23. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/oldenburg/oldenburg8
  24. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/oldenburg/oldenburg9
  25. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/wettin/wettin2
  26. Подаци са интернет презентације genealogy.euweb.cz/wettin/wettin10
  27. Руски Императорски Дом, званична интернет презентација на адреси: http://www.imperialhouse.ru
  28. Савремени свет, Илустрована историја света, I – IV, четврти том, Народна књига, Вук Караџић, Рад, Београд – Љубљана 1984, 43 – 50, 96 – 103, 151 – 155, 204 – 207.
  29. Свет у експанзији, Илустрована историја света, I – IV, трећи том, Народна књига, Вук Караџић, Рад, Београд – Љубљана 1984, 146 – 148, 160 – 165, 170 – 171, 324.
  30. Душан Спасић, Александар Палавестра, Душан Мрђеновић, Родословне таблице и грбови српских династија и властеле, Београд 1991, 84 – 85, табела 12.
  31. Средњи век и ренесанса, Илустрована историја света, I – IV, други том, Народна књига, Вук Караџић, Рад, Београд – Љубљана 1984, 68.
  32. Хоенцолерн Императорски дом, званична интернет презентација на адреси: http://www.preussen.de
Руски Царевић Престолонаследник петоструки директни потомак Немањића

Руско племство српског порекла за време владавине династије Романов

Поводом 400. годишњице Царског Дома Романових посвећено

Њеном Императорском Величанству Великој Кнегињи

Марији Владимировној од Русије

Поглавару Руског Царског Дома и de jure Царици Сверуској

Аутор и уредник текста овим путем би желели, да се најљубазније захвале: Његовом Високоблагородију проф. др. Станиславу Владимировичу Думину (Хералду Руског Царског Дома, Председнику Савета Царскога Реда Свете Ане и Председнику Руске Генеалошке Федерације), Његовом Високоблагородију г. Александру Николајевичу Закатову (Директору Канцеларије Њеног Императорског Величанства), Његовом Благородију г. Сергеју Александровичу Манкову, и козачком пуковнику г. Сергеју Николајевичу Данилевском (атаману БОКО – БКС). На настанак овог рада у знатној мери су утицали њихово несебично залагање на продубљивању пријатељства, културних и духовних веза између руског и српског народа.

УВОДНЕ НАПОМЕНЕ

Преглед руских племићких породица српског порекла, који је пред Вама, свакако није потпун. Неопходна је његова допуна у будућности, како у смислу уношења до сада необрађених фамилија, тако и у проширивању, допуњавању и критичкој обради података о породицама које су на овом месту наведене. Ипак, уколико су ови редови барем у малој мери допринели расветљавању овог значајног питања и отворили врата неким будућим истраживањима, они су испунили свој циљ.

УКРАТКО О ВЕЗАМА РУСКИХ И СРПСКИХ ДИНАСТИЈА

И ПЛЕМИЋКИХ ПОРОДИЦА У

РАНИЈЕМ ПЕРИОДУ

У периоду руске историје пре доласка династије Романов на царски престо (1613. године), посведочене су извесне породичне везе између руских и српских династија и племства, као и досељавање огранака појединих српских племићких родова у Русију.

Истраживања родбинских веза руских и српских династија и племства пре 1613. године излазе ван оквира овог рада. Вреди само поменути опште познату чињеницу, да је Ана, баба по мајци руског цара Ивана IV Васиљевича Рјуриковича, била српкиња из племићког рода Јакшића. На овом месту ће као илустративни пример бити изнета само једна непроверена традиција о српском пореклу разгранатог руског и пољско – литванског племићког рода. 1

Наиме, забележено је предање племићког рода Зенович (Зеновић), да његови преци потичу од српских или молдавских деспота. Друга варијанта презимена овог рода, Деспот – Зенович, била је забележена тек крајем 17. века, од када фигурира и наведена традиција. Међутим, ово предање није одрживо, пошто се преци рода Зеновића наводе у Литванској кнежевини још пре настанка Деспотовине Србије (1402. године), док је у Молдавији деспотска титула коришћена тек од 16. века. Иако ова племићка фамилија не може непосредно потицати од српских или молдавских деспота, њено евентуално порекло из једне од ових земаља ипак не може бити са сигурношћу искључено. 2

Племићки род Зенович је дуго живео на простору Велике Кнежевине Литваније, односно Пољско – Литванске државе, где се прво помиње њихов предак Братоша (Братша), 1387. године. Он је био члан савета кнеза Полоцка, Андреја Олгердовича. Братошин син, који се помиње 1401. године, звао се Зиновиј (Зенон) и по њему је род добио своје презиме. 3

Предак једног огранака рода Зеновича, племић Александар, прешао је крајем 15. века, тачније 1392. године, из Полоцка у Москву и тамо се прозвао Зиновјев. Међу његовим потомством је било више истакнутих личности, као што је био случај са: сенатором Николајем Ивановичем Зиновјевим полицмајстером Санкт – Петербурга (1706 – 1773), сенатором и тајним саветником Василијем Николајевичем Зиновјевим (1755 – 1827), или са генералом Василијем Васиљевичем Зиновјевим (1814 – 1891). Чланови ове племићке породице забележени су у Родословним књигама Санкт – Петербуршке, Новгородске, Орловске и Полтавске губерније. 4

Поједини припадници огранка овог рода са презименом Деспот – Зенович, касније су ступили у руску службу. Међу њима су се истакли губернатор Тоболска Александар Иванович Деспот – Зенович (1829 – 1895) и градоначелник Бакуа Станислав Иванович Деспот – Зенович (1835 – 1900). Породица Деспот – Зенович унета је у VI део Родословне књиге Минске губерније. 5

ПРЕГЛЕД РУСКИХ ПЛЕМИЋКИХ ПОРОДИЦА

СРПСКОГ ПОРЕКЛА ЗА ВРЕМЕ ВЛАДАВИНЕ

ДИНАСТИЈЕ РОМАНОВ

Алексејев

Међу руским племством постоји више породица са презименом Алексејев. Једна од њих је српског порекла. Њени преци су се доселили у Русију за време владавине цара Петра I Романова. 6

Од ове породице био је и Алексеј Петрович Алексејев. Он је био у руској војној служби. Постао је пуковник и витез Ордена Светог Ђорђа IV степена. Био је ожењен са Александром Ивановном Павлишчевом. Занимљива је чињеница, да је Александрин брат, историчар и тајни саветник Николај Иванович Павлишчев, био у браку са Олгом Сергејевном, рођеном сестром чувеног песника Александра Сергејевича Пушкина. 7

Божић

Божићи (Божичи) су руска племићка породица. Ова фамилија потиче од Србина Пантелејмона – Пане Божића, који се доселио у Русију из Хабсбуршке монархије. Пре досељавања, 1695. године, он је био заповедник српске милиције у Варадину. Под својом командом имао је 600 пешака и 200 хусара (лаких коњаника). Током исте године ишао је у Беч, да покуша да издејствује особођење грофа Ђорђа Бранковића. У периоду од 1699. до 1704. године седиште му је било у Тителу. Године 1704, отишао је у Русију код цара Петра Великог, да издејствује примање Срба у руско поданство. Пантелејмон је остао у Русији и током исте године постао је пуковник Српског пука у Руској армији. 8

Пантелејмон Божић је учествовао у Полтавској бици (1709. године), заједно са другим српским војницима у руској служби. Преминуо је 1718. године. Његов син, Иван Пантелејмонович Божич, добио је 1737. године баронску титулу од кнеза Јована Рудолфа Кантакузена. Пензионисан је 1762. године, у чину бригадира. 9

Bozic

 

Иванов син, Гаврил Иванович Божич, наведен је 1784. године у I делу Родословне књиге Черниговског намесништва. Грб ове фамилије презентован је у VII  делу Општег грбовника Руске Империје, на страни 155. Последњи члан ове племићке породице по мушкој линији био је Григориј Гаврилович Божич, окружни маршал Нежина (1819. године). 10

Несумњиво је нетачна прича, забележена у историји ове фамилије, да Божићи воде порекло од римског конзула Боеција, који је живео у другој половини 5. и првој половини 6. века нове ере. 11

Владиславић – Рагузински

Руска племићка породица Владиславић – Рагузински (Владиславич – Рагузинскиј) је српског порекла.  Овај род потиче од Луке Владисављевића («Владиславовића»), који је средином 17. века пред Турцима избегао из Херцеговине (према другима, из Босне) у Дубровник. Презиме, односно племићки предикат ове породице, формирано је управо по старом латинском називу Дубровника – Рагуза. 12

Његов син, Сава Лукић Владиславић (Сава Лукич Владиславич) био је рођен 16. јануара 1669. године у Дубровнику. У ранијем периоду свог живота, Сава се бавио трговином са Француском, Шпанијом и Венецијом. 13

Сава је прешао 1702. године у Русију. Уврштен је у ред руског племства 1709, а постављен за дворског саветника 1710. године. Године 1711. био је руски представник у Црној Гори и Молдавији. Учествовао у Прутском походу руског цара Петра Великог, током исте године, који је имао за циљ ослобођење балканских хришћана од турске окупације. 14

Руску грофовску титулу добио је од цара Петра Великог 1716/17. године. Владиславић је у периоду 1725 – 1728. године био руски амбасадор у Кини. Он је трећа особа, која је обављала ову функцију. 15

Владиславич је био оснивач града Троицкосавск. Ово насеље се данас зове Кјахта. У питању је град у Русији, тачније у Бурјатији, на самој данашњој граници са Монголијом. 16

Сава Лукич Владиславич – Рагузински био је од 1728. године витез Ордена Светог Александра Невског и дејствујући тајни саветник. Поред тога што је био истакнути дипломата, Владиславич је остао упамћен и као економиста и истраживач. Оставио је подробан спис о Кини у време Манџурске (Чинг) династије.17

Сава Лукич Владиславич – Рагузински преминуо је 17. јуна 1738. године, на имању Матокса, у Санктпетербуршкој губернији. Сахрањен је у Благовештенској цркви Лавре Светог Александра Невског, у Санкт Петербургу. 18

Царским указом од 24. фебруара 1725. године, Сави Лукичу Владиславичу – Рагузинском и четворици његових рођака (Јефиму Ивановичу Владиславичу – Рагузинском, Гаврилу Ивановичу Владиславичу – Рагузинском, Мојсеју Ивановичу Владиславичу – Рагузинском и Ивану Ивановичу Владиславичу – Рагузинском) додељена је грофовска титула. 19

Према другом царком указу, од 8. фебруара 1773. године, поручнику Николају Андрејевичу Папрецком и секунд – мајору Гаврилу Андрејевичу Папрецком дозвољено је, да преузму презиме и титулу свог ујака, Мојсеја Ивановича Владиславича. Они су од тада постали грофови Владиславичи. 20

Војиновић

Војиновићи (Војиновичи) се такође убрајају међу знатне руске племићке породице, које су биле српског порекла. Ова фамилија потиче из Херцег Новог у Боки Которској. Војиновићи су били истакнута породица у Русији и у Боки Которској у периоду 17 – 19. века. По свему судећи нису у сродству са породицом заставника Вује Војиновића из Бачке, који је 1. марта 1751. године стекао угарско племство. 21

Преци ове фамилије доселили су се у Боку Которску 1692. године из Херцеговине. Са собом су довели око 100 породица из матичне области у Боку Которску. Крсна слава херцегновских Војиновића је св. Јован. Огранци ове фамилије иселили су се у Одесу и Дубровник. 22

Крајем 17. века, под млетачком влашћу, у Херцег Новом се истакло неколико чланова породице Војиновић. У питању су били: Јован, Војин и Милош Војиновић. Поменути Милош стекао је чин пуковника („колунела“). Јован је имао синове Василија и Вуја, док су синови поменутог Василија били: Митар (одликован је златном медаљом од стране царице Марије Терезије), Јован и Ђуро. О Јовану (Ивану Васиљевичу Војиновичу) и Ђури (Георгију Васиљевичу Војиновичу), који су прешли у руску службу, биће речи у наставку текста. 23

Сви наведени Војиновићи били су од старине православне вероисповести. Предак огранка који је прешао на католичанство био је Јован, син Ђуре Војиновића. Он се оженио из породице Гојковић и имао два сина, Ђуру и Косту. Пошто је Јован рано умро, његова удовица преудала се у Задар, за католика Пелегрина и прешла заједно са децом на католичку веру. 24

Поменути Ђуро Јованов Војиновић био је: посланик Боке Которске у Бечу и Задру, члан великашког дома парламента, начелник Херцег Новог, као и „витез разних ордена“. Његов брат Крсто Јованов Војиновић био је професор Загребачког универзитета. Његови синови били су др. Лујо Војиновић и писац Иво Војиновић (Дубровник 1857 – Београд 1929. године). 25

Потомци Јована Војиновића носе породични надимак Кнежевићи, док је фамилијарни надимак потомака Милоша Војиновића – Сердаревићи. Ови надимци несумњиво су формирани по титулама родоначелника ових огранака породице Војиновић (кнез и сердар). 26

Према једној традицији, ова фамилија се развила од средњовековне српске великашке фамилије Војиновића („од Војина Ужичког“). Међутим, за такво тврђење не постоје никакве потврде. Забележена је и друга легенда, за коју такође нема никакве потврде, да ови Војиновићи потичу од српског краља Стефана Дечанског из династије Немањића. 27

Од ових Војиновића је било више истакнутих личности у Руској Империји. Међу њима су били: гроф Марко Иванович Војинович адмирал руске флоте и витез Ордена Светог Ђорђа (1750, Херцег Нови – 1807, Витебск), гроф Иван Васиљевич Војинович контра – адмирал руске флоте и витез Ордена Светог Ђорђа (рођен у Херцег Новом у 18. веку, умро у Трсту 1791), гроф Александар Васиљевич Војинович руски коњички генерал, гроф Георгиј Васиљевич Војинович мајор руске армије, гроф Николај Димитријевич Војинович капетан II ранга руске флоте – витез Ордена Светог Ђорђа IV степена и Ордена Свете Ане III степена, као и познати руски писац Владимир Николајевич Војинович (рођен 1932. године).28

Вујић

Вујићи (Вујичи) су руски племићки род српског порекла. Преци су им били српски племићи, који су се преселили у 18. веку из Хабсбуршке монархије у Руску Империју. Овај род се дели на неколико огранака. Један од њих је стекао грофовску титулу. 29

Неколико Вујића се 1751. године јавља у списку српских официра из Потиске војне границе, који су планирали да се тада иселе у Русију. У питању су били официри из Мартоноша: капетан Петар Вујић, капетан Максим Вујић, корнет Василије Вујић и корнет Стеван Вујић. 30

Део породице Вујић из Мартоноша је нешто раније добило угарско племство. Племићки лист и угарска грбовница дати су у Бечу 28. новембра 1741. године надкапетану Арсенију Вујићу (ранијем капетану у Мартоношу), његовој жени Ани и њиховој деци: Лазару, Петру, Павлу, Василији и Јулији. У Бачкој жупанији је 1746. године проглашено племство Лазара Вујића. 31

Пар година касније, тачније 1. марта 1751, у Бечу су издати племићки лист и угарска грбовница поручнику Максиму Вујићу из Мартоноша, његовој супрузи Марији Чорбин, као и њиховим синовима Јовану и Ђорђу У Бачкој жупанији је проглашено племство наведеног Максима Вујића 1752. године. У Тамишкој жупанији било је проглашено племство Владислава Вујића 1792. године. Тома Вујић, армалиста из Темишвара, био је посланик на Темишварском сабору, 1790. године. 32

Грб племићке породице Вујич, која је прешла у Русију, налази се у X делу Општег грбовника Руске Империје, на листу 143. Чланови овог рода наводе се у Родословним књигама племства губернија: Вологда, Јекатеринославск, Санкт – Петербург, Рјазан, Харков и Херсон. 33

Од рода Вујича био је већи број истакнутих личности у Руској Империји, међу којима ћемо на овом месту поменути: генерал – лајтанта Николаја Васиљевича Вујича, херојског борца против Наполеонове војске и витеза Ордена Светог Георгија (1765 – 1836), пуковника Василија Афанасијевича Вујича храброг ратника (1777 – 1836), пуковника Ивана Афанасијевича Вујича запаженог борца из времена Наполеонових ратова и носиоца Ордена Светог Георгија (1785 – 1821), генерал – мајора Ивана Васиљевича Вујича, професора Николајевске генералштабне академије (1813 – 1844), ротмистра Георгија Ивановича Вујича (1867 – 1957), као и дејствујућег државног саветника Емануила Ивановича Вујича директора одељења полиције (био је рођен 1849. године). 34

Гагић

Јеремија Михаилов(ић) Гагић (Јермеј Михаилович Гагич) био је родом православни Србин. Рођен је 1783. године, по једном извору у Земуну, а по другом у околини Крагујевца. Као други секретар Совјета устаничке Србије, Гагић је у пролеће 1807. године ступио у контакт са руском Главном командом у Букурешту. Имао је значајну улогу у дипломатској историји Првог српског устанка. Током 1811. године прешао је у службу Руске Империје. Вршио је различите дужности у руском конзулату у Дубровнику, почевши од 5. децембра 1815. године. Вршилац дужности конзула Руске империје у том граду постао је 1823. године. За вице – конзула је постављен 3. јануара 1825, а за конзула марта 1845. године. Сва дипломатска преписка између Русије и Црне Горе ишла је преко Гагића. Јавља се 1828. године као „Високоблагородни господин Јеремија Гагић Росијско – Императорски титуларни совјетник, Ордена Свете Ане каваљер и вице – конзул у Далмацији и Боки Которској“, међу претплатницима из Дубровника на дело Вука Караџића о кнезу Милошу Обреновићу. Тада се претплатио „за себе и за своју супругу Евстахију“. Као „племенити господин Јеремија Гагић надворни савјетник, каваљер и конзул руски“ помиње се он међу претплатницима на књигу „Златијнство“ Славка Златојевића (псеудоним Димитрија Петровића), штампану 1851. године. Гагићева конзуларна служба у Дубровнику завршена је 1856. године. Јеремија Гагић је умро 1859. године. 34a

Дабић

Међу руским племићким фамилијама српског порекла су и Дабићи (Дабичи). Ова породица је дала неколико официра, међу којима се посебно истиче вице – адмирал Николај Димитријевич Дабич. 35

Ова фамилија можда потиче од вахтмајстера Захарије Дабића, који се у фебруару 1754. године помиње међу српским досељеницима у новооснованој руској провинцији Славјанорербији, под командом генерала Шевића. 36

Вице – адмирал Николај Димитријевич Дабич је рођен у Херсонској Губернији, 23. априла 1857. године. Његов рођени брат био је поморски официр, мичман Александар Димитријевич Дабич (1855 – 1880. године). 37

Године 1876, 1. маја, Николај Димитријевич Дабич је завршио Поморску школу, а 1877. је унапређен у чин мичмана. Лајтант је постао 17. јануара 1882. године. Службовао је на више бродова Руске империјалне морнарице. Командир војног брода «Зорка» постао је 1. јануара 1891. године. 38

Капетан II ранга Николај је постао 28. марта 1893. године. Између осталих, командовао је бродовима: «Адмирал Спиридов» (почевши од 6. децембра 1895. године), «Африка» (од 6. децембра 1898), «Европа» (од 13. септембра 1900) и «Громобој» (11. октобра 1902. године). Капетан I ранга постао је 17. априла 1901. године. 39

Учествовао је у Руско – јапанском рату. Као командант брода «Громобој» постигао је успехе у борби са непријатељском војском, у периоду између јануара и августа 1904. године, због чега је био награђен. У боју са Јапанцима 1. августа 1904. године добио је вишеструке тешке ране. Због храбрости исказане у овој бици, Дабић је поново био награђен. Године 1907, 5. марта, стекао је чин контра – адмирала. 40

Носилац је већег броја руских одликовања: Ордена Светог Ђорђа IV степена (одликован је 27. септембра 1904. године), Ордена Светог Владимира III и IV степена, Ордена Свете Ане II и III степена, као и Ордена Светог Станислава II и III степена. Поред тога, Дабич је био одликован и пруским Орденом Црвеног Орла III степена. 41

Пензионисан је 20. октобра 1908. године, због последица рањавања, у чину вице – адмирала. Не постоје поуздани историографски подаци, када је и где умро Николај Димитријевич Дабич, племић и вице – адмирал Руске Империјалне флоте.42

Де Прерадовић – видети Депрерадовић.

Депрерадовић

Међу руске племићке породице српског порекла спадају и Депрерадовићи (Депрерадовичи). Презиме ове фамилије наводи се у документима у различитим облицима: Депрерадовић, Де Прерадовић и Прерадовић. Стара, оригинална варијанта њиховог презимена била је Прерадовић (немачки «von Preradovich»), а њој је додат племићки префикс «де» (од), који је временом постао део самог презимена. 43

Ова племићка фамилија била је унета у IV део Родословне књиге Јекатаринославске губерније, као и у V том Општег грбовника Руске Империје, на страни 17. 44

Православни Србин Ранко или Рајко (Родион) Депрерадовић, потпуковник аустријске војске, прешао је у Руску Империју 1752. године. Он је примљен у руску армију и произведен у чин генерал – мајора. 45

Иван Родионович Депрерадович био је генерал – мајор војске Руске Империје. Он је био син поменутог Родиона (Рајка) Депрерадовића. Други Родионов син био је Георгиј Родионович Депрерадович, такође генерал – мајор. Трећи његов син, Алексеј Родионович Депрерадович био је бригадир. 46

Леонтиј Иванович Депрерадович био је рођен 1766. године. По чину је био генерал – мајор руске војске. Био је командир Семјоновског пука. Леонтиј је преминуо током 1844. године. 47

Николај Иванович Депрерадович био је рођен 1767. године. Он је постао коњички генерал руске војске и генерал – ађутант. Године 1806, 24. фебруара, постао је витез Ордена Светог Георгија. Наследно племство Николај је добио 9. јуна 1833. године. Умро је током 1843. године. 48

Depreradovich, Nikolay Ivanovich

Генерал Николај Иванович Депрерадович

 

Николај Николајевич Депрерадович је такође био један од чланова ове племићке породице. Он је био рођен 1802. године. Имао је чин генерал – мајора. Био је један од декабриста. Умро је 1884. године. 49

Потпуковник Михаил Депрерадович био је један од витезова руског императорског војног Ордена Светог Георгија. Истом витешком реду припадао је и потпуковник Алексеј Родионович Депрерадович. 50

Фјодор Михајлович Депрерадович је био генерал – мајор руске војске. Учествовао је у Руско – турском рату. Није познато, које је године био рођен. Преминуо је 1884. године. 51

Дука

Барон Илија Михаилович Дука био је руски генерал. Родио се у Ахену 1768. године. Према појединим изворима, као његово родно место наводи се погрешно Анкона. Дука је родом био српски племић, а у Руску Империју прешао је 1774, или 1776. године. Касније је ступио у војну службу. Године 1799. постао је пуковник, а 1807. генерал – мајор. Командовао је Другом кирасирском дивизијом (тешка коњица) у рату са Наполеоном 1812. године. На челу ове војне јединице узео је значајно учешће у Бородинској бици, као и у боју код Красног. Код Бородина је исказао посебно херојство – извршио је три напада на француске топове и запленио неколико оруђа. Такође је учествовао у биткама код: Смоленска, Тарутина, Малојарославца и Вјазме. Генерал – лајтант је Илија Михаилович Дука постао 1813. године. Имао је значајну улогу у руским војним кампањама за време Наполеонових ратова, током 1813. и 1814. године. Унапређен је у чин генерала коњице 22. августа 1826. године. 51а

Илија Михаилович Дука је био носилац већег броја руских и иностраних ордена: Светог Георгија III степена, Свете Ане I степена, Светог Владимира II реда, Ордена Светог Јована Јерусалимског, два Златна оружја за храброст, аустријског Ордена Леополда II класе и пруског Ордена Црвеног Орла I степена, као и друга одиковања. Умро је 16. фебруара 1830. године, у селу Ивња, у Обојанском округу (Курска губернија). 51б

Отац барона Илије Михаиловича Дуке био је трговац по занимању. Старији Илијин брат, Петар Дука, такође је направио сјајну официрску каријеру, али у Хабсбуршкој монархији. Он се родио у Осијеку, 1757. године. Интензивно је напредовао у војној служби. Године 1801. постао је фелдмаршал – лајтант и „начелник васцелог генералштаба“. Власник 39. пука постао је 1803, а главни командант Баната 1805. године. Петар је био члан државног савета и тајни саветник. Био је носилац већег броја ордена, међу којима су: аустријски Орден Леополда I реда, аустријски Орден Марије Терезије, руски Орден Светог Александра Невског, руски Орден Свете Ане I степена, сицилијански Орден Светог Јануарија, као и друга одликовања. Године 1813. постао је угарски барон са предикатом „од Кадар“ (по селу Кадар које је имао у власништву). Није се женио. Умро је у Бечу, 29. децембра 1822. године. Генерал – мајор Ђорђе Дука највероватније је био члан исте породице. Српска фамилија Дука је даљег цинцарског (мање вероватно грчког) порекла. 51в

Емануел

Георгиј (Јегор) Арсенијевич Емануел био је руски племић и коњички генерал српског порекла. Рођен је 2. априла 1775. године у српској фамилији у Вршцу. Његова породица је имала угарско племство. У попису Вршца који датира из 1796. године, међу домаћинима се помиње и Георгијев отац, „Емануел пл(еменити) Арсеније“. Према традицији, старије презиме ове фамилије било је Манојловић („Мануиловић“). Из аустријске војне службе прешао је у руски Хусарски пук, 1798. године. Пуковник је постао 25. септембра 1800. године. Истакао се у борби са Наполеоновом војском током рата 1812. године. Приликом једног од бојева у овом рату био је тешко рањен. Генерал – мајор је Емануел постао 26. децембра 1812. године. Са успехом је учествовао је у руско – савезничком освајању Париза 1814. године, што му је донело чин генерал – лајтанта. Командант војних јединица на Кавкаској линији и начелник Кавкаске области постао је 25. јуна 1826. године. Узео је учешће и у Руско – турском рату 1828 – 1829. године. Коњички генерал је Георгиј Арсенијевич Емануел постао 25. јуна 1828. године, што је представљало награду за његове заслуге у том рату. Предводио је експедицију на планину Елбрус 1829. Исте године постао је члан Руске Академије Наука. 51г

Био је носилац већег броја руских и иностраних одликовања: Ордена Светог Александра Невског, Ордена Светог Владимира I степена, Ордена Светог Георгија III и IV степена, Ордена Свете Ане I класе, Златног оружја за храброст, пруског Ордена Црвеног Орла I степена и шведског Војног ордена Мача II класе. Георгиј Арсенијевич Емануел преминуо је 14. јануара 1837. године у Јелисаветграду (данас Кировград). 51д

Змајевић

Руски племићи Змајевићи (Змајевичи) су даљим пореклом српска породица. Они су се у Русију доселили из Пераста у Боки Которској. Ово је био знаменит род током 17. и 18. века, како на Балкану, тако и у Руској Империји. 52

Најдаље порекло ове породице је из племена Његуши у Катунској Нахији (Стара Црна Гора). Одатле су се преселили у Боку Которску, тачније у Пераст. Били су православне вероисповести, а у Перасту су примили католичанство. Један од узрока промене њихове конфесије био је тај, што су се женили из католичких породица. Иначе, погрешно је мишљење, забележено у појединој литератури, да Змајевићи воде порекло из Херцеговине. 53

Матица Змајевића у племену Његуши је била у селу Врба. По њима се један топоним (земљиште) у овом насељу зове Змајуша. Изнад њега, у непосредној близини, лоцирано је узвишење Змајевића Крши. Преци ове породице били су старинци у Врби. 54

Забележено је и мишљење, да су се Змајевићи, у једном периоду свог боравка у племену Његуши, презивали Драктићи. Уколико је то мишљење тачно, презиме Змајевић би заправо представљало превод презимена Драктић, формираног по термину „драк“ (drago, dragon, draconis), са значењем „змај“. У његушком селу Врба, најстаријој постојбини Змајевића, постоји земљиште које се зове Драктићи. 55

У документима се чланови фамилије Змајевић јављају веома рано. Године 1553, 15. јуна, Никола Змајевић из Његуша (Nicolaus de Gnegusi Smaevich) закупио је царину од херцегновских Турака за 30 месеци. Постоје мишљења, да је он иста личност са „Николом из Његуша“ (Nicolaus de Niegusi), који се помиње у Котору 3. јула 1543. године. Никола се као „цариник из Његуша“ (Nicolaum de Gnegusi, daciarium) наводи и у једном документу, који датира из 1558. године. Он је био први досељени предак ове породице из Његуша у Котор. 56

Андрија Змајевић, син покојног Николе (Andrea quondam Nicolai Smaevich), био је различит од свог истоименог сродника, архиепископа. Овај, старији Андрија помиње се у документу писаном 27. марта 1579. године. Он је тада имао спор са извесним Матијом Лоренцовим из Пераста, око неких сребрних предмета. Андрија Змајевић, турски цариник, назначен је као племић („ser“) 20. октобра 1588. године (ser Andrea Smaevich, dacier del Turco). Умро је 1597. године. Иза њега је, поред деце, остала и удовица Анђелија, којој је то био други брак. 57

Синови Андрије Змајевића прешли су у Пераст, почетком 17. века. Ту су живели на имању своје мајке, која је била рођена Пераштанка. Андријини синови Крсто и Михаило умрли су млади. У јавном животу Пераста истакла су се друга два Андријина сина, Никола – Милутин и Иван. Најстарији Андријин син, поменути Никола – Милутин, имао је синове Андрију (каснијег архиепископа) и Крста (каснијег пераштанског капетана), о којима ће даље бити више речи. Змајевића више нема у Перасту. Још је почетком 20. века било забележено, да су „изумрли“. Чланови ове породице славили су „св. Крст“. 58

Рођени брат старијег Андрије (син старијег Николе), Вицко Змајевић, био је различит од свог имењака архиепископа. Овај, старији Вицко, помиње се у документу, који датира од 19. децембра 1586. године, заједно са својим братом Андријом (Vicenzo et Andrea, frateli, figlioli di quondam Nicolo, dacieri). Вићенцо, Вићентије, односно Вицко Змајевић (Vicenzo quondam Nicolo Smaevich) потписао је такође 1586. године једну признаницу. Вићенцо је у документу писаном 24. јуна 1593. године, такође назначен као племић (ser Vicenzo Smaevich). Тада је он узео у стални закуп четири њиве на подручју Доброте. Вицко Змајевић је умро између 1600. и 1605. године. Његова супруга Јела (Јелуша) помиње се у документима из 1596. и 1597. године. 59

Никола, син Вицка Змајевића (Nicolo fiolo de miser Vicenzo Smaevich) помиње се у документу насталом јула 1597. године. Он је тада био пуномоћник своје мајке на судском процесу. 60

Матија је био други син племића Вицка Змајевића (Mattio figliolo ser Vicenzo Smaevich). Он се наводи у документу, који датира од 22. априла 1600. године, када је била процењивана оставштина његовог покојног стрица Андрије. Вицко Змајевић имао је и сина Марка. Забележено је, да Вицкови синови „нису били дугог века“. 61

Није познато, у каквом сродству су са наведеном браћом Андријом и Вицком и члановима њихових ужих породица били други Змајевићи, који се јављају у документима Которског архива. Један од њих био је кожарски мајстор Иваниш Змајевић, син покојног Радоње (magister Ivanis tabachus quondam Radogne Smaevich). Он је у документима поменут први пут децембра 1559, а умро је између 1597. и 1604. године. У појединим документима се јавља и као Иванац Змајевић. Други је био кожарски мајстор Вулета Змајевић син покојног Радича (magistro Vuleta quondam Radicii Smaevich), који се наводи 31. новембра 1557. године, као рођак поменутог Иваниша. 62

Међу члановима пераштанске породице Змајевић било је више истакнутих личности. Андрија Змајевић био је рођен 16. јуна 1624. године.  Био је син Николе – Милутина Змајевића. Католички архиепископ барски и примас српски постао је 23. фебруара 1671. године. Између осталог, Андрија је био писац. Аутор је књиге „Црквена хроника“, која је била писана ћирилицом и српским језиком, а потом преведена на латински. Иначе, Змајевић се залагао за коришћење словенског (српског) језика у католичкој цркви. Андрија је умро 7. септембра 1694. године. 63

Крсто Змајевић је био морепловац, трговац и ратник. Био је млађи брат Андрије Змајевића и син Николе – Милутина Змајевића. Крсто је рођен 3. маја 1640. године. Постављен је за капетана (начелника) Пераста 1671. године. Командовао је борбом против пирата на простору Албаније, због чега је од Венецијанског сената био награђен златним ланцем. Поново је био изабран за капетана Пераста 1679. године. Руководио је одбраном тог града од Турака и пирата. Умро је 1698. године 64

Вицко Змајевић, син Крста Змајевића, родио се 23. децембра 1670. године. Постављен је за католичког барског архиепископа и примаса српског 18. априла 1701. године. Вицко је био и папски нунциј у: Албанији, Македонији и Србији. Године 1713, 22. маја, постављен је за католичког архиепископа Задра у Далмацији. Бавио се и писањем. Његово дело у 12 поглавља звало се „Огледало истине“ („Specchio della Verita“). Вицко Змајевић је умро 11. септембра 1745. године. 65

Матија Змајевић, млађи син Крста Змајевића и брат Вицка Змајевића, родио се 1680. године. Од 1712. године, Матија Змајевић био је капетан прве класе у флоти руског цара Петра I Великог. Истакао се за време Северног рата (1700 – 1721. године), због чега је био произведен за вице – адмирала. Године 1725. добио је Орден Светог Александра Невског, а 1727. је постао адмирал руске флоте. Матија Змајевић је умро 25. августа 1735. године. 66

Зорић

Руски племићки род српског порекла били су и Зорићи (Зоричи). Они су се доселили у Руску Империју током педесетих година 18. века. Било је неколико истакнутих чланова ове породице. 67

Максим Фјодорович (Теодорович) Зорич био је рођен 1719. године. Помиње се као капетан Максим Зорић из Мошорина у Потиској војној граници, међу официрима, који су желели да се иселе у Руску Империју. Имао је брата Василија Зорића, који се као лајтант помиње у Славјаносербији, фебруара 1754. године. У Василијевом домаћинству су тада биле 4 мушке и 4 женске особе. 68

У Русији је Максим стекао чин генерал – лајтанта. Био је први командир Изјумског хусарског пука. Од 3. августа 1771. године био је носилац Ордена Светог Георгија. Од царице Јекатарине II добио је велико имање у Псковској губернији са 416 кметова. Максим Фјодорович Зорич имао је само једно дете, ћерку Јулијану. Умро је током 1775. године. 69

Симеон (Семјон) Гаврилович Зорич такође је био истакнути члан ове племићке породице у служби Руске Империје. Рођен је 1743. године, као Симеон Наранџић (Неранџић, Неранчић). Био је син Гаврила Неранџића. Симеон је био усињени сродник Максима Фјодоровича Зорича (унук Максимовог стрица Јована Зорића). По чину је био генерал – лајтант. Убрајао се у ред витезова Ордена Светог Георгија. Симеон је био један од фаворита царице Јекатарине II. Основао је Шкловско училиште. Остао је упамћен и као мецена Доситеја Обрадовића. Умро је 1799. године. Симеон Гаврилович Зорич није оставио потомство. Његов рођени брат био је Давид Гаврилович Неранжич. Давид је, несумњиво уз Симеонову помоћ, такође стекао чин генерал – мајора. 70

Ивелић

Ивелићи (Ивеличи) су руска грофовска породица српског порекла. Они потичу из Рисна у Боки Которској. Забележено је предање, да су њихови преци тамо били „обласни начелници“, наводно још у 14. веку. Према истом предању, грофовску титулу су стекли још у 16. веку. Хронологија овог предања је свакако неутемељена. Иначе, у Рисну је још пре Првог светског рата била очувана традиција, да су Ивелићи „стара властелинска породица“. 71

Почетком 20. века Ивелића је било само 1 домаћинство у Рисну. Њихова крсна слава је св. Јован. Преци су им се у овај град у Боки Которској доселили из Херцеговине. Поред Русије, имали су и исељенике и у Трсту. 72

Преци ове фамилије досељени су у Рисан „из пограничне Херцеговине“ (из крајева Херцеговине који су суседни Боки Которској). Њихово насељавање у Рисан одиграло се током 17. века. 73

Од ове породице био је Марко Константинович Ивелич, који је познат и као „Ивелић I“. Он је био рођен 1740. године. Био је гроф, генерал – лајтант, као и један од сенатора Руске Империје. Марко Константинович Ивелич био је и витез Ордена Светог Георгија. Умро је 1825. године. 74

Петар Иванович Ивелич, познат и као „Ивелич II“, био је рођен 1772. године. Петар је био гроф, а генерал – мајор постао је током 1808. године. Ивелич је умро после 1816. године. 75

Није позната година рођења Ивана Константиновича Ивелича, односно „Ивелича III“, како је такође био познат. Он је био гроф и генерал – мајор. Наведени војни чин стекао је током 1800. године. Иван Константинович Ивелич упокојио се после 1810. године. 76

Међу витезовима руског императорског војног Ордена Светог Георгија био је и потпуковник Семјон (Симеон) Ивелич, који је несумњиво био члан ове породице. 77

Ова грофовска фамилија помиње се у V делу Родословне књиге Владимирске губерније. Њен грб, тачније грб грофа Николаја Ивелича, презентован је у оквиру XIII књиге Општег грбовника руске Империје, на листу 11.78

Јанковић – Миријевски

Теодор Јованов(ић) Јанковић Миријевски (Фјодор Иванович Јанкович де Мириево) родио се 1741. године, у Сремској Каменици (близу данашњег Новог Сада), на простору тадашње Хабсбуршке монархије. Био је православни Србин.79

Вреди поменути, да се у попису Сремске Каменице, који датира из 1736/37, дакле 4 – 5 година пре Теодоровог рођења, наводи само један домаћин са презименом Јанковић. У питању је био Остоја Јанковић. Он је вероватно био Теодоров сродник (деда или стриц). У попису Сремске Каменице из 1702. године не наводи се ни један домаћин са презименом Јанковић. 80

Јанковићев племићки предикат, Миријевски („де Мириево“, односно „од Миријева“) сведочи о даљем пореклу његове породице из Миријева. Не може се са сигурношћу потврдити забележене традиције, да су његови преци били „древна племићка породица“ и да су „владали селом Миријевом код Београда“, као ни то, да су се „заједно са многим знатним Србима 1459. године преселили у Угарску“, након турског освајања (по другом извору 1549). Вероватније је, да су се у Срем преселили знатно касније. Сматра се, да су од аустријског цара Леополда I Јанковићеви преци добили привилегије, зато што су се „прославили у бројним ратовима са Турцима“. 81

Теодор Јанковић се образовао на Бечком универзитету. По заврштеку студија, постао је секретар српског православног епископа у Темишвару, Викентија Јовановића Видака. Викентије је касније постао карловачки митрополит.82

Године 1773, Јанковић је постао први учитељ и директор народних школа у Банату. На тој дужности је учествовао у реформи образовања. Наредне, 1774. године, Теодор Јанковић је добио од царице Марије Терезије аустријско племство и предикат Миријевски (де Мириево). 83

Теодор Јанковић Миријевски је 1781. године, заједно са бароном Јованом Николићем, купио пустару Рудна, лоцирану у делу Баната који данас припада Румунији. За Рудну, од које су направили истоимено село, издвојили су 52 028 форинти. 84

У Русију је Теодор Јанковић прешао 1782. године. Већ од 7. септембра исте године узео је, као експерт, учешће у уређењу народних школа у Руској Империји. Године 1783, 13. децембра, постао је директор народних школа Петербуршке губерније и начелник Учитељске школе у Санкт Петербургу. Ове дужност вршио је све до 17. маја 1785. године. 85

Царица Јекатарина II именовала је Јанковића за саветника колегије 1784. године. Исте године био је одликован Орденом Светог Владимира IV степена. Орден Светог Владимира III степена добио је 1786. године. Звање државног саветника стекао је током 1793. године. 86

Од царице је 1791. године Теодор Јанковић добио у посед једно село у Могиљевској губернији. Тада је био уврштен и у ред племства Руске Империје. За време владавине цара Павла I, Јанковић је добио титулу дејствујућег државног саветника. Том приликом му је била одређена и пензија у висини од 2000 рубаља. Године 1802. дарована му је и аренда једног поседа у губернији града Гродна. 87

Постао је члан Школске комисије (Централног школског одбора), приликом формирања Министарства образовања Русије, 1802. године. Оставио је службу током 1804. године. 88

Јанковић је био истакнути педагог и организатор система образовања у другој половини 18. и почетком 19. века, како у Хабсбуршкој монархији, тако и у Руској Империји. Био је члан Императорске Руске Академије, од њеног оснивања, 1783. године. Миријевски је био и аутор већег броја уџбеника. 89

Теодор (Фјодор) Јанковић – Миријевски преминуо је 22. маја 1814. године. Био је сахрањен на гробљу Светог Лазара, у Лаври Светог Александра Невског у Санкт – Петербургу. 90

Иван Фјодорович Јанкович де Мириево (Јован Теодоров(ић) Јанковић – Миријевски) свакако је био Фјодоров (Теодоров) син. Он је био истакнути коњички официр из времена Наполеонових ратова. Током војне каријере, дошао је до чина генерал – лајтанта. 91

Био је носилац већег броја руских императорских одликовања: Ордена Свете Ане I, II и III реда, Ордена Светог Владимира II  и III реда, Ордена Светог Георгија IV реда, као и Ордена Светог Јована Јерусалимског. Иван је преминуо као млад човек, у месту Черкаси јужно од Кијева, 6. јуна 1811. године. 92

Јован Шангајски (св.) – видети опис породице Максимовић.

Књажевић

Књажевићи (Књажевичи) су руски племићки род српског порекла. Старија, српска варијанта њиховог презимена свакако је гласила Кнежевић. Максим Димитријевич Књажевич је дошао са простора Хабсбуршке монархије у Руску Империју. Ступио је у руску службу 1779. године. Књажевич је постао губернијски прокурор у Уфи. Имао је синове Александра и Димитрија. Умро је током 1813. године. 93

Породица Књажевић била је унета у Племићку родословну књигу Тавријске губерније Руске империје. Предак ове фамилије, како сведочи само њено презиме, био је кнез. Међутим, термин „кнез“ у српском језику разликује се по значењу од руског појма „књаз“. Међу Србима се термин „кнез“ у нововековном периоду односи или на сеоског старешину, или на обласног старешину који је могао имати звање: оборкнеза (оберкнеза), башкнеза или бератског кнеза. 94

Максимовић

Познати руски светитељ и архијереј Руске Православне Заграничне Цркве, св. Јован Шангајски, рођен је 4. (16) јуна 1896. године у селу Адамовка (Изјумски округ у Харковској губернији), као Михаил Борисович Максимович. 95

Његова породица била је српског порекла. Наиме, отац св. Јована Шангајског, Борис Иванович Максимович (1871 – 1954), потицао је по мушкој линији од српске породице Максимовић. Борис је био предводник племства Изјумског округа Харковске губерније. Мајка св. Јована Шангајског била је Глафира Михајловна. 96

Роду Бориса Ивановича Максимовича припадао је и митрополит Јован Тобољски (Максимович), познати архијереј и светитељ. Рођен је у Нежину 1651. године, а био је син „шљахтића“ (ситног племића). Завршио је Кијевску академију, где је касније радио као предавач. За епископа Черниговског посвећен је 1695. године, а потом и за архиепископа. Митрополит Тобослка и Сибира постао је 1711. године. Упокојио се 1715. године. Он је био канонизован за светитеља Руске Православне Цркве 1916. године. 97

Биографија св. Јована Шангајског добро је позната и на више места публикована, тако да ће на овом месту бити изнете само кратке црте из његовог живота. Завршио је Полтавски кадетски корпус 1914, а Правни факултет Харковског универзитета 1918. године. 98

Емигрирао је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца 1918. године. Године 1924. је постао чтец у руској цркви св. Тројице у Београду. У овом граду је 1925. године завршио Богословски факултет. 99

Замонашио се у манастиру Миљково код Свилајнца у Србији, током 1926. године. Био је вероучитељ у кикиндској гимназији до 1929. године, а касније предавач у битољској богословији Светог Јована Богослова. Јеромонах је постао 1929. године. 100

За епископа Шангаја и викара Кине и Пекинга св. Јован Шангајски био је постављен одлуком Архијерејског синода Руске Заграничне Православне Цркве. Хиротонисан је 28. маја 1934. године. 101

Био је произведен за архиепископа 1946. године. Заједно са својом паством, архиепископ Јован евакуисан је из Кине на филипинско острво Тубабао. Ту је био смештен у избегличком логору, заједно са 5000 Руса. 102

Године 1951, св. Јован Шангајски је постао архиепископ бриселски и западноевропски. Те године, тачније 21. јула, дошао је у Париз. У овом периоду се активно бавио мисионарском делатношћу. 103

У Сједињене Америчке Државе св. Јован Шангајски прешао је 1962. године. Архиепископ Западне Америке и Сан Франциска постао је 14. августа 1963. године. Ову дужност обављао је до свог упокојења. 104

Свети Јован Шангајски преминуо је у Сиетлу у Сједињеним Америчким Државама, 2. јула (19. јуна по старом календару) 1966. године. Овај светитељ и архијереј остао је, поред свега осталог, упамћен као мисионар, духовник, пророк и чудотворац. 105

Као светитељ канонизован је 2. јула 1994. у Руској Православној Заграничној Цркви, а у Руској Православној Цркви (Московској Патријаршији) 24. јуна 2008. године. Празнује се 19. јуна и 29. септембра по старом календару (2. јула и 12. октобра по новом). 106

Манојловић, Мануиловић – видети опис породице Емануел.

Милорадовић – Храбреновић

Једна од најистакнутијих руских племићких породица српског порекла су Милорадовићи – Храбреновићи (Милорадовичи – Храбреновичи). Забележено је мишљење, да су Милорадовићи у сродству са племићком породицом Охмућевић. Међу прецима ове фамилије био је Милисав Милорадовић (Храбрен), који је је 1563. године основао православни манастир Житомислић у Херцеговини, недалеко од Мостара. У овом манастиру је био и сахрањен. Он је имао рођену браћу Радослава и Љубослава. Милисављева браћа су такође била ктитори православних цркава у Херцеговини, Радослав св. Николе у Тријебњу, а Љубослав св. Петра и Павла у Ошанићима. Миласвљев син Михаило подигао је цркву св. Луке у Клепцима код Габеле. 107

Под презименом Милорадовић данас нема никога од овог рода у Херцеговини, пошто су православни огранци ове фамилије прихватили новија презимена. Један огранак ове породице прешао је на ислам и примио презиме Опијач. Чланови те муслиманске породице данас живе у Црнићима (Дубраве код Стоца) и у Мостару. Упркос овој промени вере, Опијачи су наставили да помажу манастир Житомислић. Огранак ове породице прешао је из Црнића у Мостар најкасније у 17. веку, када се у том граду помиње Ибрахим Опијач „који се бавио писањем биографија“. 108

Сматра се, да су од овог рода били и Степан и Богдан Милорадовић (Милорадов). Они су дошли у Русију, тачније у Москву, у време цара Алексеја Михаиловича Романова (владао 1645 – 1676. године). У једној царској повељи од 21. јула 1666. године, они се помињу као „кнежеви Милорадов“. Ова титула свакако се односи на кнештво које су имали у својој постојбини (могли су бити оборкнежеви (оберкнежеви, башкнежеви, односно бератски кнежеви), или сеоски кнежеви). 109

Руски племићи Милорадовичи потичу од два брата, Михаила и Гаврила Милорадовића  – Храбреновића, која су се касније, у првој половини 18. века доселила у Русију. Ова брћа била су родом из Херцеговине. Михаило и Гаврило били су православни Срби, синови Илије Милорадовића Храбрена, а унуци „Родиона“ Милорадовића Храбрена. „Родион“ је, поред Илије, имао синове Михаила и Данила. Михаило је имао сина Гаврила, који је живео и умро у Херцеговини. 110

Поменути Михаило (Михаил Илич Милорадович) био је почетком 18. века агент руског цара Петра Великог у Херцеговини. Ова област се тада налазила под турском влашћу. 111

Касније, 1711. године, Михаило је прешао у Русију. После две године (1713) су за Михаилом дошла и његова рођена браћа, Гаврило и Александар. Од Александра није остало потомака по мушкој линији. Цар Петар Велики поставио је 1715. године Михаила Милорадовича за пуковника у Гадјачу. 112

После његове смрти, 1726. године, гадјачки пуковник постао је његов брат, Гаврило Милорадович. Поводом притужби, био је разрешен ове дужности током 1729. године. 113

Гаврило је имао сина Антона Гавриловича Милорадовича (око 1708 – 1780), чији су синови били Николај (око 1746 – 1815) и Иван Милорадович (рођен је око 1761. године). Обојица су оставила потомство по мушкој линији. 114

Пуковник Андреј Николајевич Милорадович био је један од витезова руског војног Ордена Светог Георгија. 115

Унук Михаила Милорадовића, Пјотр Степанович Милорадович живео је 1723 – 1799. године. Прво је био високи службеник на двору (хоф – фирер), а потом и черниговски пуковник. Оженио се са праунуком познатог Павла Полуботка. 116

Његов млађи брат, Андреј Степанович Милорадович живео је у периоду 1726 – 1796. године. Прво је био у војној служби. Постао је витез Ордена Светог Георгија 10. јула 1775. године, за заслуге у рату са Турцима. Нешто касније, током 1779. године, постао је губернатор Мале Русије. Начинио је опис те губерније. Године 1783. Андреј је постао генерал – поручник, односно губернатор Черниговског намесништва. Био је ожењен са Маријом, ћерком бригадира Андреја Андрејевића Горленка, са којом је имао сина Михаила. 117

Михаил Андрејевич Милорадович, син поменутог Андреја Степановича Милорадовича, постао је витез Ордена Светог Георгија 12. јануара 1806. године, за храброст испољену у борби са Французима. По указу цара Александра I од 1. маја 1813. године, добио је грофовску титулу. Године 1871, исту титулу је од руског цара добио и генерал – мајор Григориј Александрович Милорадович (1834 – 1905), тада најстарији члан те породице. Он је био син Александра Григорјевича Милорадовича (1793 – 1868), унук Григорија Петровича Милорадовича (1765 – 1828), а праунук Петра (Пјотра) Степановича Милорадовича. Грофовску титулу је, иначе, добијао најстарији члан фамилије Милорадович. 118

Помеунути гроф Григориј Александрович Милорадович имао је сина Александра Григоријевича Милорадовича (млађег), који је био рођен 1886, а умро је 1953. године. Александар је такође носио грофовску титулу. 119

Милорадовичи су се развили у веома бројан племићки и грофовски род у Русији. Због тога су на овом месту поменути само неки од чланова ове врло разгранате фамилије. 120

Грб племићке фамилије Милорадович – Храбренович презентован је у III делу Општег грбовника Руске империје, на листу 109. Грб грофова Милорадовича приказан је у XII делу Општег грбовника, на страни 30. 121

Примечание 1: происхождение Владимира Родионовича и Василия Петровича показано предположительно.

Примечание 2: происхождения Сергея Дмитриевича установить пока не удалось (не исключено, что он происходит из другого рода Милорадовичей).

Миријевски – видети: Јанковић – Миријевски.

Михајловски – видети опис породице Цветиновић.

Наранџић, Неранџић – видети и опис породице Зорић.

Николајев

У првом веку владавине династије Романов, средином 17. столећа, наилазимо на један битан пример досељавања истакнутих Срба, припадника високог свештенства. У документу писаном у Москви 10. октобра 1652. (7161) године, наводи се, да су у овај град дошли „митрополит српске земље“ Михаило и његов рођени брат Венјамин, односно Вељамин Николајев („Сербскiя земли митрополича Михаилова брата родного Вельямина Николаева“). Они су дошли 21. новембра претходне, 1651. ((7)160) године и одлучили су, да се у Москви трајно настане. Били су веома лепо примљени од стране руског цара Алексеја Михаиловича Романова. Венјамин Николајев био је 10. октобра 1652. године уписан у списак московских племића и велепоседника, а дат је и налог за његово уписивање у „Бојарску књигу“. 122

Петровић – видети: Подгоричанин.

Пишчевић

Руска племићка фамилија српског порекла. Родоначелник ове породице био је Симеон Степанов(ић) Пишчевић (Семјон Степанович Пишчевич), који је првобитно био поручник граничарског славонског хусарског пука, у оквиру тадашње Хабсбуршке монархије. Архимандрит Герасим Зелић, који је лично упознао Пишчевића, забележио је у својој аутобиографији мишљење, да су Пишчевићи (даљим) пореклом из племена Паштровићи. 123

Симеон Пишчевић је напустио аустријску војску и након великих проблема успео да стигне у Руску Империју 1754. године. Активно је учествовао у оснивању српских насеља у Славјаносербији и Новој Сербији. Такође је помагао при реорганизацији руске коњице. Учествовао је у војном походу против пољских конфедерата, као и у Првом руско – турском рату, за време царице Јекатарине II.124

У војној служби, Симеон Пишчевић је дошао до чина генерал – мајора. Писао је мемоаре, у периоду 1731 – 1785. године. Они су веома важан извор за познавање српских насеља у Русији. Његов син, Александар Пишчевић, наставио је писање ових мемоара, али се они у том делу тичу деловања руске армије на Кавказу. 125

Подгоричанин

Подгоричани, односно Подгоричани – Петровићи, представљају грофовску фамилију Руске Империје, која је била српског порекла. Топономастичко презиме ове фамилије сведочи о њеном даљем пореклу из Подгорице (у Зетској долини, данашња Црна Гора). Према Општем грбовнику Руске Империје, њихово порекло је из области „Цета“, односно „Цента“, која је била „под влашћу кнежева Чарнојевића“. Овде се свакако ради о исквареном називу предела Зета. Према овом грбовнику, Подгоричани су били грофови „Кастел – Монијски“, док су живели у тој области. Забележено је и мишљење, да су пореклом из „Далмације“. 126

Између осталог, значајна је и хералдичка заоставштина грофова Подгоричана. Они су, наиме, у Русији регистровали грб грба Ђорђа Бранковића од Подгорице као свој сопстевни грб. Вреди поменути, да је гроф Бранковић наводио своје порекло од Божидара Вуковића. 127

Иван Михајлович Подгоричанин (Подгоричани) био је око 1745. године у војсци Хабсбуршке монархије, као и његов рођак по мушкој линији, Георгиј Петров(ич) Подгоричанин. Они су прешли у руску армију 1757. године. Истакли су се у борбама за време Седмогодишњег рата (1754 – 1763. године). Иван је постао бригадир Молдавског хусарског пука. У посед је добио села Порхомовка и Гити, са укупно 127 кућа. Током 1769. (или 1766) године Иван је постао генерал – поручник Руске царске армије и био је награђен знатним земљишним поседима. Године 1769. добио је и потврду Млетачке републике да потиче од старог грофовског рода, што је резултирало одобрењем коришћења његове грофовске титуле у Русији. Преминуо је 1779. године. 128

Вероватно се у исто време када су Иван и Георгије Подгоричани прешли у Русију, у ову земљу доселио и трећи члан овог рода, који се такође звао Иван Подгоричанин. О њему се очувало најмање података. Помиње се заједно са генералом Иваном Подгоричанином и Георгијем Подгоричанином у Општем грбовнику Руске Империје. Вероватно је био Георгијев рођени брат, који је умро пре њега. 129

Поменути Иванов рођак по мушкој линији, генерал – мајор Георгиј Петрович Подгоричанин (Подгоричани) био је рођен око 1730. године. Он је био последњи потомак породице Подгоричанин по мушкој линији. Добио је дозволу, да породично име и титулу преда свом рођаку по женској линији, можда брату од тетке, Јегору Филиповичу Петровичу, потомку „старог грофовског рода Петровича“. Георгиј Петрович Подгоричанин умро је 1795. године. 130

Ова руска грофовска породица наводи се у V родословној књизи Херсонске губерније. Грб Подгоричана приказан је у VI књизи општег грбовника племићких родова Руске Империје, на листу број 130. 131

Поповић – Липовац

Јован Георгијев(ић) (Иван Јурјевич) Поповић – Липовац родио се 14. јуна 1856. године у племену Грађани у Ријечкој Нахији (Стара Црна Гора). Преминуо је 17. августа 1919. године у Паризу. 132

Јованова шира породица, Поповићи, бројала је око 1900. године 33 домаћинства у области Ријечка Нахија, од којих је њих 30 било лоцирано у племену Грађани, а 3 куће ове фамилије су биле у селу Дујева, које је улазило у састав племена Цеклин. Поповићи су сачињавали огранак братства Липоваца у племену Грађани. 133

Породица Поповић представља ону „грану“ рода Липоваца, од које су бивали „непрестано попови грађански“. По томе што води порекло од свештеника, ова породица је добила презиме Поповић. Један од старијих предака ове породице био је поп Никола, који је имао два сина, попа Вука и кнеза Шћепца. Наведени свештеник Вуко имао је шест синова. Од њих су се развили данашњи Поповићи, док су се од Вуковог брата, племенског кнеза Шћепца, формирали Кнежевићи у племену Грађани. 134

Липовци су, почетком 20. века, бројали укупно 75 домаћинстава у племену Грађани. Делили су се на огранке (породице) са презименима: Поповић, Кнежевић, Петровић, Вуковић и Милановић. Све ове породице славе исту крсну славу, „Ивањдан“ (Зачеће Светог Јована Претече и Крститеља, 6. октобра по новом, односно 23. септембра по старом календару). 135

Липовцима је по мушкој линији сродна и фамилија Копилићевић, која живи у Скадру, у северној Албанији. Данас је ова породица исламске вероисповести. Њени преци су веома давно пребегли из Грађана у Скадар. 136

Исељени огранци рода Липоваца живели су пре Првог светског рата и у другим областима и насељима. Поповића је, поред Русије и Дујева у Цеклину, било и у: Подгорици (1 домаћинство), Цетињу (1 кућа) и Србији (2 дома). Исељени Кнежевићи су у то време живели у: Дујеви (1 домаћинство), селу Врањини лоцираном на истоименом острву на Скадарском језеру (2 дома), Улцињу (2 куће) и Спужу (1 домаћинство). Вуковића – Липоваца било је исељених у Мркојевићима, а Петровића – Липоваца у Врањини (2 куће). 137

Старо презиме овог рода, Липовац, свакако је топономастичко. Оно је, по свему судећи, формирано по даљем пореклу овог рода из извесног места или са потеса који је носио име Липа, Липово или слично. 138

Липовци су веома стар род у Ријечкој Нахији. Они потичу од Илије Љешевића, који је био племенски кнез (старешина) у Грађанима. Илија се помиње у једном писму Ђурђа Црнојевића, које датира из новембра 1494. године. 139

Сматра се, да је Илија Љешевић био унук Љеша, претка који се први доселио у Грађане. Према предању, Љеш је првобитно живео у месту Мало Трново у Црмничкој Нахији (Стара Црна Гора). Одатле је прешао у Сељане (данас пусто селиште у Доњим Селима у племену Љуботињ), а потом у Гађи (село у племену Грађани), да би се на крају настанио на месту које је раније пусто, у данашњем селу Грађани, у истоименом племену. Тај потес је некада био у атару насеља Шишовићи. Мало је вероватно предање, да је Љеш био син досељеника из Призрена. 140

Јован Поповић – Липовац био је син православног свештеника из племена Грађани, Ђорђа Поповића. Основну школу завршио је у Котору, а гимназију у Београду. Поред српског језика, добро је владао: немачким, француским, енглеским, италијанским и руским. 141

Године 1872, Јован је дошао у Русију на даље школовање. Уписао се на Московски универзитет. Због свог учешћа у Херцеговачког устанку напустио је факултет 1875. године. Након тога, током 1876 – 1877. године, Поповић је учествовао у Српско – турском рату. Узео је учешћа и у Боју на Вучијем Долу, 18. јула 1876. године. 142

У Русију се вратио 1877. године. Током исте године, 4. јула, приступио је руској војсци, батаљону лоцираном у Санкт Петербургу. Потом је пребачен на Кавказ, а у августу 1877. године у Јеревански 13. гренадирски пук. Учествовао је у Руско – турском рату 1877 – 1878. године. Одликован је у неколико наврата током тог рата. 143

За заслуге током Руско – турског рата, храброст и ревност у служби, а нарочито за итакнуту улогу при освајању града Ерзурума, император Александар II доделио му је наследно племство. Тада је Јован Поповић – Липовац био уврштен у ред племића Тавријске губерније. Његов племићки грб унет је у Општи грбовник Руске Империје (том XVII, страна 72). 144

Потпоручник руске војске Поповић је постао 30. августа 1878. године. Учествовао је у походу генерала Ломакина на подручју данашњег Туркменистана, где се такође истакао. 145

Током 1880. године уписао је Николајевску инжењерску школу у Санкт Петербургу, коју је напустио 1882. године, због приступања устаницима против аустроугарске окупације Босне и Херцеговине. 146

Касније се вратио у Црну Гору, где је обављао дужност војног инструктора. Постао је лични ађутант кнеза, каснијег краља Николе Петровића Његоша. Јован Поповић је стекао чин бригадног генерала црногорске војске. 147

У Русију је поново отишао 1893. године. Живео је на свом имању у Бердјанском округу Тавријске губерније. Царским указом од 6. децембра 1900. године, враћен је у руску војну службу у чину пуковника гарде. 148

У Начелништву Главног штаба Јован је био у периоду 6. јануара 1903 – 24. фебруара 1904. године. Узео је учешће у Руско – јапанском рату 1904 – 1905. године. Током Првог балканског рата (1912 – 1913. године) учествовао је у опсади Скадра. 149

Током Првог светског рата, Јован Поповић – Липовац био је командир Друге бригаде Девете пешадијске дивизије, потом бригадни командир Шездесете пешадијске дивизије, да би крајем 1914. године био враћен на претходну функцију.150

У чину генерал – мајора био је постављен за командира Друге бригаде Четрдесет осме пешадијске дивизије, 10. априла 1915. године. Тешко је рањен у боју код Дукљанског превоја на територији данашње Словачке, 23. априла 1915. године. Због тога је добио чин генерал лајтанта и пребачен је у резервни састав војске, при штабу у Минску. 151

После Октобарске револуције, Поповић је остао веран руској царској породици и монархији. Био је припадник Белог покрета. Активно је учестовао у Бердјанском устанку против бољшевичке власти, током априла 1918. године. 152

У мају 1919. године, генерал Јован Поповић Липовац емигрирао је из Русије у Француску. Преминуо је у војној болници у Паризу, 17. августа 1919. године. Сахрањен је уз највише војне почасти. 153

Генерал Поповић је био учесник шест ратова и неколико устанака. Истакао се као се као изузетан официр, храбри ратник, као и борац за слободу „словенских народа Балканског полуострва“. 154

Носилац је већег броја руских одликовања: Ордена св. Ђорђа IV степена, Ордена св. Владимира II, III, и IV степена, Ордена св. Ане I и II степена, Ордена св. Станислава I степена, Георгијевског крста I и IV степена, Медаље „Спомен на 300 година царствовања дома Романових“, као и Златног Георгијевског оружја „За храброст“. Био је носилац укупно 33 ордена и медаље. 155

Био је и носилац већег броја српских и црногорских одликовања, међу којима и Златне медаље за храброст „Милош Обилић“. Јован Поповић – Липовац добио је турска одликовања: Орден реда Османије II степена, као и Орден Меџидије II и III степена. 156

Поред осталог, генерал Јован Поповић – Липовац остао је упамћен и као талентовани песник, самоуки етнограф, преводилац, глумац и драматург. Иза себе је оставио више књижевних дела. 157

Јованова супруга била је Јована (Ана) Степановна Поповић Липовац, рођена Радонић, која је живела 1873 – 1954. године. Сахрањена је у Паризу. Јован и Јована имали су више деце. 158

Један од њихових синова, Владислав Иванович Попович – Липовац (1896 – 25. јуни 1934) био је такође официр. Након емигрирања из Русије, прешао је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Умро је у Марибору. 159

Други син генерала Јована, Георгиј Иванович Попович – Липовац рођен је 6. септембра 1897. године. Био је поручник Деветог хусарског кијевског пука. Умро је 15. новембра 1941. године и сахрањен је у Риму. 160

Ћерка генерала Јована Поповића била је Јелена Ивановна, рођена Де Липовац (25. мај 1895 – 16. мај 1957). Она је постала супруга руског дипломате у Француској, кнеза Сергеја Александровича Јурјевича. Она је од 1911. године живела у Француској. Сахрањена је на руском гробљу у Паризу. 161

Према званичним подацима руске армије из 1906. године, генерал Иван Јурјевич Попович – Липовац (Јован Поповић – Липовац) имао је четворо деце. Његово четврто дете можда је била Вера Попович – Липовац, која је 1977. године била сахрањена на руском гробљу у Паризу. 162

Прерадовић – видети: Депрерадовић.

Рагузински – видети опис фамилије Владиславић – Рагузински.

Рубешић

Лазар Рубешић је прво био нотар Поморишке војне границе у Араду (1731. године). У каријери му је у знатној мери значило познавање латинског језика. Био је један од српских депутираца у Бечу, Коморски ишпан (надзорник имања) постао је 1736. године. Исте године венчао се са Јованком званом Сосаном, ћерком Недељка Димитријевића. 163

Постао је провизор Футошког добра у Бачкој, 1742. године. Исте године је, на основу грбовнице, у Бачкој жупанији је проглашено племство Лазара Рубешића. До те године Лазар се потписивао као Грубић, а од тада Рубешић. Сматра се, да се његов отац звао Груба Рубешић и да је због тога дошло до ове недоследности у презивању. 164

Сенатор Новог Сада постао је 1748. године, док је наредне године био посланик на сабору у Сремским Карловцима. На овом сабору био је изабран за једног од тројице «пленипотенцијара» (пуномоћника) свештенства и народа, који су били задужени за надзор управљања народном имовином. 165

Лазар Рубешић је 1757. године био изабран за капетана градске полиције у Новом Саду. Постоје мишљења, да је био оптужен, да у Бечу «ради на емиграцији Срба у Русију». Због тога, као и због других «смутњи», комора је Лазара 23. фебруара 1758. године сменила са дужности капетана градске полиције и издала налог за његово хапшење. 166

Решењем од 20. новембра 1758. године комора је остала при својој претходној одлуци, иако је Рубешић безуспешно ишао у Беч, да се жали самој царици Марији Терезији. Тада је Лазар Рубешић пребегао у Руску Империју. Тамо је ступио у војну службу и добио чин капетана. Није познато, да ли му је тамо признато племство, које је имао у Хабсбуршкој монархији. У Новом Саду му је остало четворо деце: трговац Пантелејмон (рођен око 1744), Тимотеј (рођен око 1749), Гавра (рођен око 1754) и Сосана – Софија (рођена око 1757. године). Лазару није одобрено «да своју породицу изведе у Русију, иако је руски посланик кнез Галицин то више пута молио». У Русији је Рубешић, по свему судећи и умро, пре 1768. године. 167

Свети Јован Шангајски – видети: Максимовић.

Сербинин

Иван Сербинин, пристав, помиње се у документу писаном у Москви 1653. ((7)162) године. Он је тада добио задатак, да ухвати извесне војнике, који су починили одређене преступе. Вероватно је он био припадник ситног племства. Специфично и ретко презиме овог Московљанина упућује на његово српско порекло. 168

Текелија

Текелије су такође руска племићка породица српског порекла. Првобитно су носили презиме Поповић – Текелија. Петар Текелија, руски генерал, потицао из српског племићког рода у служби Хабсбуршке монархије. Племство је стекао Јован Текелија, Петров деда, 16. марта 1706. године. Јован је у посед добио пустаре Визеш и Кевермеш. Имао је четири сина: Ранка, Јована, Михаила (Мишка) и Саву. Забележено је предање, да су Текелије «пореклом из Србије, где су притјажавали Текију и окружна места». Вероватније је, међутим, да ова фамилија води порекло из места Текел или Тукуља (Tököl) на Чепељском острву на Дунаву, јужно од Будимпеште, по чему је могло бити формирано њено презиме. 169

Петар Аврамов Текелија (Пјотр Абрамович Текели), или Поповић – Текелија, рођен је у Араду у Поморишју, односно у Банату (на простору данашње Румуније) око 1720. године. Погрешно је мишљење, да је он био рођен «у Србији». Његов отац је био Ранко Текелија, тако да није у потпуности јасан Петров патроним «Абрамович». Мајка му је била Алка, ћерка Мојсија Рашковића. Поред Петра, Ранко Текелија је имао синове: Јована, Димитрија, Павла и Лазара. Син Јована Ранковог био је чувени добротвор Сава Текелија. Војну каријеру Петар је започео у Хабсбуршкој монархији, у Рату за аустријско наследство. 170

Петар Текелија се преселио у Руску Империју 1747. или 1748. године, где је добио чин поручника, а потом и капетана. Своје учешће у Седмогодишњем рату (1756 – 1763. године) започео је у својству «секунд – мајора» (другог мајора). Био је рањен 19. (30) августа 1757. године, приликом битке код Грос Јегерсдорфа. 171

Чин потпуковника Текелија је добио 1758. године, због својих заслуга приликом опсаде тврђаве Костшин на Одри. Учествовао је у више битака током Седмогодишњег рата. Након завршетка тог војног конфликта, био је унапређен у чин пуковника. Године 1761, Текелија се помиње са тим чином, као старешина Српског хусарског пука. 172

За своје успехе у сукобу са Пољацима 1764 – 1768. године, добио је похвале од руског војног колегијума, као и чин бригадира. У Руско – турском рату (1768 – 1774. године), Петар Текелија такође је имао видну улогу. Тада је добио чин генерал – мајора и Ордена Свете Ане I степена. 173

Године 1774, 17. (28) марта, Текелија је био унапређен у чин генерал – лајтанта (генерал – поручника). Том приликом је био одликован руским војним Орденом Светог Георгија III  степена. 174

Када су се запорошки козаци побунили, почетком 1775. године, Петар Текелија је успео да их приволи на предају без испаљеног метка. Испред њиховог главног утврђења, Запорошке Сечи, поставио је артиљерију. Позвао је код себе козачке старешине и прочитао им наредбу о уништењу њихове тврђаве. Тада је део њих положио оружје, док су остали пребегли Турцима. За овај успех, Текелија је био награђен високим одликовањем, Орденом Светог Александра Невског. Добио је и посед са 500 кметова у Витебској губернији. Постављен је за главнокомандујућег армије од 18000 војника, која је имала задатак да чува источну обалу Црног мора. 175

Током 1786. године Петар Текелија је стекао чин «генерал- аншефа» (фелдмаршала). Наредне године је био постављен за старешину Нижегородског драгонског пука. Године 1787. имао је под својом командом 84000 војника, као и флоте на Црном и Каспијском мору. Војну каријеру је завршио након повреде коју је задобио 1788. године. Преминуо је 1793. године у Александровску, у Херсонској губернији (према другој информацији, у Миргороду). Петар Текелија је сахрањен у миргородској цркви. Није се никада женио. Руски огранак рода Текелија нестао је по мушкој линији 1810. године, када су ово презиме наследили племићи Куракини.176

Поред тога што је био запамћен као изузетан официр, Петар Текелија је запамћен и као српски патриота. Често се дружио са Србима и помагао је своје сународнике, кад год је могао. Измолио је од царице Јекатарине II слободу из заточеништва за свог пријатеља Самуила Хорвата. Оставио је знатно завештање српским црквама и манастирима: српској цркви у Араду 2000 рубаља и велико јеванђеље оковано позлаћеним сребром, другој арадској цркви 500 рубаља, манастиру Ходош 1000 рубаља и манастиру Бездин 500 рубаља. 177

Хорват

Руска племићка фамилија Хорват је српског православног порекла. Племство и грб добили су још 1689. године од цара Леополда I, док су им преци живели на простору Хабсбуршке монархије. Том приликом су племићи постали чланови ове фамилије: Анастасије, Јован (Иван), Марко и Никола (Николај) Хорват. Ова фамилија није ни у каквом сродству са римокатоличким племићима Хорватима (мађарске, буњевачке и хрватске националности), који су такође живели на простору Хабсбуршке монархије. Презиме ове руске племићке породице српског порекла показује, да су њени преци даљим пореклом били Срби са простора Хрватске. Забележено је и мишљење, да су били «порода греческог» (можда се мисли на њихову «грчку» – православну веру). 178

Син Марка Хорвата, «војвода великоварадски» Самуил (Шаму) Хорват, био је награђен 1726. године имањем, «за верност и заслуге» од цара Карла VI. Тада је добио село Куртић и две пустаре. Он је 1751. године продао ово имање и прешао у Русију, заједно са својим сином, пешадијским пуковником Јованом (Иваном) Хорватом. Они су били на челу једне значајне сеобе Срба у Руску Империју. Та сеоба била је, попут наредне (предвођене Шевићем), у првом реду узрокована укидањем Поморишке и Потиске војне границе и губитком знатног дела привилегија тамошњих граничара Срба. Хорвати су постали официри у Далматинском хусарском пуку руске војске. 179

Чланови ове племићке породице наводе се у VI делу Родословне књиге Харковске, Херсонске и Курске губерније. Њихов грб је презентован у VI делу Општег грбовника Руске Империје, на листу 150. 180

Јован (Иван) Хорват от Куртич (Одкуртич, De Kurtics) био је рођен у Петроварадину. Касније је био у војној служби у шанцу Печка у Поморишју. По преласку у Русију, Јован је био генерал – лајтант и оснивач војничких насеља у новоросијском крају. Као што је поменуто, био је један од главних организатора сеобе Срба у Русију средином 18. века. Године 1751. довео је у Руску Империју 218 Срба са подручја Хабсбуршке монархије, а следећег пролећа је довео још насељеника. Ове српске породице биле су насељене на подручје, које је 1752. године названо Нова Србија. Хорват је био постављен за команданта хусарских јединица Нове Србије. Године 1762, због оптужби за злоупотребе положаја, Јован Хорват је био лишен чинова и премештен у Вологду. Умро је у том граду, 1780. године. 181

Подпуковник руске армије, Михаил Хорват, помиње се средином 18. века. Он је био један од старешина Српског пандурског пука, са седиштем у граду Крилову. 182

Димитриј Леонидович Хорват рођен је 1858. године. По образовању је био грађевински инжењер. Руководио је различитим секцијама железнице Руске Империје. Имао је чин генерал – лајтанта. Овај члан породице Хорват био је један од предводника Белог покрета (монархиста) на Далеком Истоку, у Руском грађанском рату. Умро је 1937. године. 183

Храбреновић – видети опис фамилије Милорадовић – Храбреновић.

Цветиновић

Мајка Николаја Георгијевича Михајловског (псеудоним Гарин), Глафира Николајевна, била је родом од племићке породице Цветиновић (или, како је негде погрешно бележено – „Цветуновић“). Фамилија Цветиновић је, по свему судећи, била српског порекла. Отац Николаја Георгијевича Михајловског, Георгиј Антонович Михајловски, био је припадник племићког рода из Херсонске губерније.184

Николај Георгијевић Михајловски био је рођен у Санкт Петербургу, 20. 8/20. фебруара 1852. године. Преминуо је у свом родном граду, 27. новембра (10. децембра) 1906. године. Био је истакнути руски писац и инжењер, а од 1883. године и власник поседа Гундуровка у Самарској губернији. 185

Наведени Цветиновићи су вероватно истог рода са поручником (лајтантом, (х)аднађем) Јосифом Цветиновићем из шанца Печке у Поморишју, који је 13. маја 1751. године, заједно са Хорватом и другим официрима, добио пасош за одлазак у Русију. Цветиновић се са чином мајора се помиње средином 18. века, као један од официра Српског пандурског пука у Крилову у Русији. Он је био идентичан са Јосифом Цветиновићем (или Цветановићем), пуковником Српског хусарског пука 1762. године. 186

Цветуновић – видети опис породице Цветиновић.

Црнојевић – видети: Чарнојевић.

Чарнојевић

Међу руским племићима српског порекла било је и неколико припадника истакнуте породице Чарнојевић (Црнојевић). Познато је, да су руској служби били следећи чланови ове племићке фамилије: заповедник гарде Александар Симеонов Чарнојевић, гардијски капетан Симеон Павлов Чарнојевић (1782 – 1812), гардијски капетан Павле Михаилов Чарнојевић, генерал Симеон Михаилов Чарнојевић (1732 – 1770. године), као и потпуковник Антоније Адамов Чарнојевић. У редовима који следе, биће нешто опширније изнето порекло и гранање њихове породице. 187

Српски патријарх био је Арсеније III Чарнојевић у периоду од 1672, до своје смрти, 1706. године. Пре тога је био игуман Пећког манастира (до 1669. године), а затим митрополит хвостански и помоћник (коадјутор) оболелом патријарху Максиму. Патријарх Арсеније је повремено столовао у Сентандреји. До данас су се очували остаци његове скромне резиденције у непосредној близини сентандрејске Саборне (Београдске) цркве. О животу, раду и немерљивом историјском значају овог архијереја до данас је много писано. 188

Пећком (српском) патријарху Арсенију III Чарнојевићу је 1704. године издата краљевска даровница на властелинства Сирач и Даљ, у замену за Сечуј. Унуку патријарховог брата (Ђорђа?), Михаилу Чарнојевићу, који је био син Аћима Чарнојевића, издати су 29. априла 1720. године у Бечу племићки лист и грбовница. Заједно са њим, племство је тада добио Јован, син поменутог Михаила и Ане Јорге. Нешто касније је Михаило Чарнојевић од Жигмонда Еделспахера купио целу пустару Мачу (Мачву), варош Шиманд, затим половине пустара Ујфалу, Тевишеђхаз и Катенеш, као и Арад у зарандској жупанији. Почевши од 1727. године, Михаило носи предикат „од Маче“. Био је краљевски саветник и капетан у Јенови. Као удовац оженио се Анком Ковањи, удовицом Ранка Сировице. Усвојио је 15. августа 1742. године женину децу из првог брака, Арсена и Ђорђа Сировицу и дао им је своје презиме, племство и грб. Ово усвојење је 1744. године одобрила царица Марија Терезија. Михаило је 1744. купио и футошко добро у Бачкој, док су његови синови 1751. купили од Михаила Хорвата половину Куртића и куташке пустаре. 189

Ана рођена Киш била је прва супруга потпуковника Јована Чарнојевића, Михаиловог сина. Његова друга супруга била је Еуфемија Рашковић. Са Еуфемијом је Јован имао синове Димитрија (1740 – 1759) и Антонија (1757 – 1762).190

Усвојени син Михаила Чарнојевића, капетан Арсен Чарнојевић (1716 – 1766), био је ожењен Маријом Глогован, са којом је имао осморо деце: Јована, Лазара (рођеног 1745), Симеона, Лепосаву (Пулхерину), Павла, Ану, Јулију и Кату. Поменути Лазар је постао гроф. Он није имао деце. Симеон се оженио Маријом Кечикином, са којом је имао сина Александра (заповедника руске гарде) и ћерку Ану. Лепосава (Арсенова ћерка) се удала за генерала Брановачког. Павле (1755 – 1840) је био краљевски саветник, а имао је предикат „од Маче и Малог Оросина“. Он се два пута женио, први пут са Софијом Зорић, а други пут са Јеленом Марковић. Из првог брака је имао Симеона (1782 – 1812), руског гардијског капетана и Арсенија (1789 – 1827). Из другог брака Павле је имао Петра, великог жупана и тамишког грофа, који се оженио Лауром пл. Војнић. Иначе, у Малом Оросину, сада Руском Селу у Банату и данас постоји дворац, који је 1823. године сазидао Петар Чарнојевић. Поред дворца је парк са породичном гробницом Чарнојевића. Током 19. века је овај дворац продат баронској породици Сина, али су Чарнојевићи све до 1917. године наставили да се сахрањују у поменутој гробници. Петар је имао сина Арсенија, који се оженио Ружом Анастасијевић и ћерку Лауру, која се удала за Андију Мочоњија. Поменути Арсеније, Павлов син, имао је две ћерке и сина. Његова ћерка Маргита била је удата за Николу Бетлена, а друга ћерка Јелена за грофа Еугена Кинског. Арсенијев син се звао Павле и био је ожењен Евгенијом пл. Ђиком. Са њом је имао синове Арсенија и Михајла, као и ћерке Лауру и Ружу. Мађаризованих огранака племићког рода Чарнојевића је било и између два светска рата у Мађарској и Румунији. 191

Други усвојени син Михаила Чарнојевића, Ђорђе Чарнојевић (1720 – 1759), био је ожењен грофицом Јелисаветом Бранковић. Са њом је имао децу: Јулију, Терезију и Јована (1756 – 1831). Јован је био ожењен Маријом Тиганити, са којом је имао: Петра, среског поглавара Јована (рођеног 1787), Стевана (рођеног 1790) и Јелисавету. Јован је био ожењен Софијом Бошњак и са њом имао сина Ђорђа и ћерку Емилију, удату за Јована Дамјанића. Поменути Ђорђе Чарнојевић, Јованов син, женио се три пута, увек са Мађарицама: Јулијом Бихари, Габриелом Терек и Емилијом Барци. Из првог брака је имао ћерке Роксану и Сару, као и синове Диодора, Агенора (рођ. 1860) и Зенона. Роксана се удала за Јосифа Вега, а Сара за Имра Јесенског. Диодор се први пут оженио Јеленом Латиновић, а други пут Олгом Дуком. Имао је петоро деце. Агенор Чарнојевић је био ожењен Идом Палфи. 192

Михаило Чарнојевић је у браку са Анком Ковањи добио сина Павла, који је постао руски гардијски капетан и Симеона (1732 – 1770), руског генерала. Симеон се женио два пута, први пут са грофицом Селб, а други пут са Јелисаветом Кечкином. Са својом другом супругом, имао је сина Александра (рођеног 1769) и Ану. Павлова и Симеонова сестра Алка удала се за Јована Саплонција. 193

Поседник из Осијека, Адам Црнојевић, добио је 13. марта 1745. године од Бачке жупаније сведочанство о племству. Према генеалогији коју је тада приложио, Адам је био син Гаврила, „по оцу и по матери рођеног брата покојног господина Арсенија Црнојевића, бившег патријарха источне цркве грчког обреда“. Гаврило је био ожењен Јеленом Обиловић (Helenam Obilovic). Судећи по овом родослову, он је прешао у римокатоличанство. Живео је у Капошвару. Адам је имао рођену браћу Франца (Franciscus) и Теодосија (Theodosius), као и сестру Еву (Eva), која је била удата за Илију Кнезовића (Eliae Knezovich). Овај родослов био је признат од Врховне камералне дирекције. Адам је, са својом првом супругом Јулијаном, имао сина Антонија, који је у то време био потпуковник у Русији. Са својом другом супругом, Маријом, Адам је имао ћерку Јелену. Из свог трећег брака, са Катарином, имао је децу: Андрију, Матију, Јосифа, Јована и Марту. У Адамовој генеалогији се наводи, да су патријархови родитељи били Јован и Анђела (Анђелија), а деда по оцу Никола Црнојевић. Даље се набрајају преци по мушкој линији, све до средњевековних Црнојевића. У многим својим сегментима, посебно оним везаним за средњевековне Црнојевиће, ова генеалогија је непоуздана. Извесну сумњу у њену тачност по питању сродства Гаврила и Арсенија Чарнојевића уноси и чињеница, да се поменути Гаврило не помиње у другим документима, па ни у патријарховој молби за добијање титуле кнеза, где се помиње само Арсенијев брат Ђорђе. У Славонији је 1745. године проглашено племство Адама Чарнојевића де Мача, као и Илије Чарнојевића из Новог Сада. Иначе, Адам Црнојевић (Adam Czernoevics) се, као кројач по занимању (schneider), помиње и у попису Осијека из 1736/37. године, када је наведен међу житељима тамошње улице „Blatz – gassen“. 194

Како је сам патријарх Арсеније Чарнојевић у једној рукописној књизи забележио, био је „од Цетина рожденијем“. Под Цетињем се у овом случају може подразумевати Цетињско племе, односно Цетињско Поље. Град тог имена у Црној Гори настао је тек у 19. столећу на простору Цетињског Поља. 195

Католички надбискуп барски и примас српски Андрија Змајевић, у свом Црквеном летопису („Даржава света славна и крепосна царковнога лиетописа“), писаном 1675. године, навео је, да је српски патријарх Арсеније родом из Цетиња, а пореклом од средњевековних Црнојевића: „А који (Црнојевићи) осташе у Црној Гори кршћан, и сада како кнезови в земље владају. Од њих се у Цетине роди Арсеније Пећски Патријарка…“ Више аутора дели Змајевићево мишљење, да је патријарх пореклом од средњевековних Црнојевића, тачније од споредне гране тог рода. Са друге стране, поједини аутори сматрају да није био у крвном сродству са тим родом, али не износе чињенице које би биле у јасној опреци са тим мишљењем. 196

Патријарх Арсеније Чарнојевић се, Према народном предању, родио у Бајицама, селу у Цетињском племену. Сматра се, да је патријарх рођен 1633. или око 1640. године. Очувано је и предање, да је патријарх често долазио у „своје родно место“ Бајице. Приликом једне од ових посета је, како се сматра, дао велику донацију за бајичку цркву попу Бориловићу, али да је он, уместо велике цркве сазидао малу, „због чега је патријарх проклео попа и његов род“. По истој традицији је патријарх Арсеније касније на том месту сазидао већи храм. У њему се вршило богослужење све до пред крај 19. века, када је због оронулости замењен новом, данашњом црквом. 197

Знатна већина данашњих домаћинстава у Бајицама припада једном старом и разгранатом роду, Орловићима. У овај род спадају Мартиновићи (апсолутну већину становништва Бајица чине припадници ове породице) и Вуксановићи. Они од старине славе св. Јована. Можда је још нека од старих бајичких породица које славе Јовањдан у даљем сродству са њима. Сматра се, да су се далеки преци бајичких Орловића доселили из Херцеговине, из Чарађа код Гацког. У документима се преци овог рода у Бајицама помињу још од 1440. године, када је у једном которском документу наведен Тудор Ненојев Ивановић са Цетиња, несумњиво син њиховог традиционалног претка Неноја. 198

Раније се на Цетињу (Цетињском Пољу) налазио двор Црнојевића, који је подигао Иван Црнојевић 1482. године. Двор се налазио у близини Цетињског манастира. На тај двор подсећао је топоним Дворишта, који се помиње у једном запису владике Данила. Данас овај топоним не постоји, свакако због ширења града Цетиња. 199

Забележена су и другачија предања о патријарховом месту рођења, пореклу и световном имену. У Паштровићима, племену на подручју Петровца на мору и Светог Стефана, забележена је традиција, да је Арсеније III рођен у Дуљеву, месту у Паштровићима и да је био од породице Каженегра (Кажанегра). Ова породица је у далекој прошлости досељена из Пипера у Црногорским Брдима (северно од Подгорице) и раније је носила презиме Црнац. Сродна је са паштровским Дапковићима, Кентерима и Куљачама. Крсна слава Каженегра је св. Никола. У Дуљеву и данас постоји кућа, за коју се сматра, да је патријарх рођен у њој. Према овом предању, патријархово световно име је било Алексије. Ова паштровска предања, судећи по поменутим записима самог патријарха и Андрије Змајевића, немају основе. 200

На основу докумената и традиција се за једну савремену породицу у Црној Гори сматра, да представља потомство побочне гране средњевековних племића Црнојевића. У питању су Калађурђевићи (Калођурђевићи), који живе у Паштровићима и представљају једно од 12 основних „племена“ некадашње паштровске племићке заједнице. По свему судећи, они представљају потомство Калађурђа Црнојевог (чији се катун помиње 1331. године), брата од стрица челника Ђураша Илијића, претка владарског огранка Црнојевића. У Паштровићима се Калађурђевићи помињу у већем броју докумената, почевши од 1403. године, када се међу дванаесторицом паштровских представника наводи Жван Рајковић Калођурђевић (Suan Raicaouich Callogiugauch). Крсна слава ове паштровићке породице је Никољдан. Један огранак Калађурђевића је извесно време живео у Црмничкој Нахији (Стара Црна Гора), где се поједини чланови њиховог рода помињу 1454. године. У племену Грађанима у Ријечкој Нахији (Стара Црна Гора) живи породица Црновић, која слави Зачеће св. Јована Крститеља (23. септембра по старом календару). Иако њени чланови сматрају да су потомци средњевековних Црнојевића, за то не постоји потврда. Вероватније је, да ови Црновићи представљају огранак старог и бројног рода Липоваца у Грађанима, који слави исту крсну славу или да су, што је мање вероватно, старинци засебног порекла у овом племену. 201

Патријарх Арсеније III Чарнојевић (Црнојевић) је, дакле, био рођен у Цетињском племену у Старој Црној Гори, највероватније у селу Бајицама. Постоје значајне индиције, да је он био потомак неке од побочних линија средњевековне племићке породице Црнојевића, од које, по свему судећи, и данас има потомака по мушкој линији у Паштровићима у Црногорском Приморју (Калађурђевићи).

Чорба

Племићка фамилија са презименом Чорба такође спада међу руске породице српског порекла. Старија, српска варијанта презимена ове фамилије гласила је Штрба. Чорбе спадају међу оне српске родове, који су се средином 18. века доселили из Хабсбуршке монархије у Русију. 202

Чорбе, односно Штрбе, потичу из насеља Надлак (Нађлак) у Поморишју. Познато је, да је капетан Јован Штрба (Чорба) из тог насеља учествовао у устанку Пере Сегединца, 1734. године. У Надлаку су средином 18. века живели капетан Никола Штрба и корнет Теодор Штрба. Када је Поморишка војна крајина изгубила милитарски статус, они су, решили да се иселе у Русију. Капетан Никола Чорба (Штрба) и корнет, касније капетан Теодор Арсенијевић Чорба (Штрба) добили су пасоше за исељење у Русију 1751. године, тако да су постали једни од оснивача Нове Сербије. 203

У каснијим документима Теодор (односно, како га руски извори бележе, Фјодор Арсенијевич Чорба) наводи се са чином генерал – поручника. Исти чин је у Руској Империји имао и његов рођак Никола (Николај Иванович Чорба). Теодор је био носилац Ордена Светог Георгија III степена, а од 1784. године и предводник племства Јекатаринославске губерније. 204

Шевић

У Русији је живела племићка породица Шевић (Шевич), која је била српског порекла. Ова фамилија «датира с почетка 17. века» (у Русију је насељена 1752. године). Забележена је у VI делу родословне књиге Јекатеринославске губерније, а њен грб је презентован у II делу Општег грбовника Руске Империје. 205

У наведеном грбовнику презентовани су одређени нејасни и у једном делу нетачни подаци о даљем пореклу ове племићке породице. Наиме, с обзиром на чињеницу, да су Шевићи поседовали извесна документа издата од стране Млечана, они су највероватније живели на простору Млетачке Републике. 206

Према овим млетачким документима, Шевићи су пореклом из Херцеговине, из «провинције Пива». Они су, према тим наводима, поседовали имање «Цупати или Баронов». Године 1690, Радослав («Родослав») Шевић је са својим сином Ђорђем (Ђурком, Георгијем) и остатком породице прешао у Банат «у Угарској» (тачније, у Поморишку војну границу). Тамо су Шевићи били награђени за своју војну службу различитим почастима и чиновима. Ђорђе Шевић постао је арадски оберкапетан 1704. и «као такав» учествовао је у побуни Пере Сегединца, 1734. године. 207

Када се подаци из наведеног грбовника упореде са реалним стањем, може се закључити следеће: племићка породица Шевић свакако представља огранак православне српске породице Шевића из северне Далмације, области која је од краја 17. века била под влашћу Млетачке Републике. Породица Шевић, под донекле измењеном варијантом презимена – Шево, све до наших дана била је присутна у северној Далмацији. Њени чланови забележени су у Стрмици код Книна. Огранци ове породице расељавали су се по различитим областима. Стара крсна слава им је св. Лука. У северној Далмацији, као и по другим крајишким областима, живе њихови сродници по мушкој линији, који носе друга презимена, али исто славе св. Луку. Најбројнији су међу њима Опачићи, који су били заступљени у већем броју насеља северне Далмације. 208

Sevic

 

Овај род заиста води најдаље порекло из Херцеговине, као што се наводи у Општем грбовнику Руске Империје. Њихова специфична крсна слава, Лучиндан, такође иде у прилог херцеговачком пореклу овог рода. Ова крсна слава је у динарским пределима специфична за род Никшића, који се вековима расељавао из области око истоименог града у Црногорској Херцеговини. Род Никшића се на том подручју може пратити још од средњевековног периода. 209

Наводно порекло Шевића из (племена) Пиве, које се помиње у грбовнику, могло је евентуално бити само једна етапа у сеобама предака Шевића. У Пиви данас нема Шевића, а није упамћено ни њихово раније присуство у том племену.210

Имање, односно топоним «Цупати или Баронов», који су преци Шевића наводно поседовали док су живели «у Пиви», не постоји на том подручју. Међутим, у северној Далмацији, области из које су се Шевићи иселили у Банат, постоје два засеока са именом Цупаћи. Ови засеоци, који улазе у састав села Корлат и Раштевић, тако се називају по истоименој бројној породици (Цупаћ), која живи у њима. Цупаћи славе св. Николу и нису у сродству са Шевићима. Вреди поменути, да сродници Шевића, Опачићи и данас живе у појединим насељима у непосредном суседству Корлата и Раштевића, као што је Биљане Горње. 211

Унук наведеног Радослава Шевића, Јован (Иван Георгијевич) Шевић, био је у војној служби у Чанаду у Поморишју. Он је прешао је 1752. године из Хабсбуршке монархије, тачније из Поморишја (Баната), у Руску Империју. Био је тада на челу значајне сеобе Срба у Русију. Ова сеоба била је, као и претходна, Хорватова, првенствено условљена укидањем Поморишке и Потиске војне границе и губитком знатног дела привилегија тамошњих Срба – граничара. Српске породице досељене под Шевићем основале су Славјаносербију. Шевић је напредовао је у руској војној служби и на крају је добио чин генерал – мајора. 212

Чанадски капетан Живан Шевић се 1751. године јавља у списку српских официра из Поморишке војне границе, који су планирали да се тада иселе у Русију. 213

Међу руским племством постоји и друга породица Шевића (Шевича), која је наводно другачијег порекла. Она потиче од Јеремије Шевића, који је био заставник и пријатељ пољског краља Августа II. Јеремија је 1698. године добио село Дулиби од овог монарха. Ови Шевићи (Шевичи) помињу се у VI  делу родословне књиге Харковске губерније. Иако нема поузданих података, није искључено, да је и ова фамилија била српског порекла. 214

Ове породице имале су више истакнутих чланова, међу којима су били: Иван Јегорович Шевич старији руски генерал – поручник из 18. века, Иван Јегорович Шевич млађи генерал лајтант и витез Ордена Светог Георија (рођен 1754 – погинуо 25. фебруара 1813), Михаил Николајевич Шевич генерал – лајтант и командир Царског Села (1805 – 1870), Иван Јегорович Шевич гувернер Каљушке и Литландијске губерније (различит од претходне двојице имењака, 1838 – 1912), Димитриј Јегорович Шевич руски дипломат (1839 – 1906) и Георгиј Иванович Шевич руски генерал (1871 – 1966. године). 215

Штерић

Штерићи наводно потичу од „богате венецијанске породице“, која има корене у „Илирији“, односно „у Далмацији“, према другом тврђењу. У Илирском грбовнику је наведено, да грб ове фамилије датира из „1010. године“. Наведени подаци су свакако неутемељени. Племићка породица Штерић (руски Штерич) несумњиво је српског порекла. Забележено је, да ова фамилија води порекло „из Мораве“ (слива реке Мораве) у Србији, где су њени преци имали знатне поседе. Презиме Штерић сведочи о још даљем цинцарском или грчком пореклу ове племићке породице. Готово без изузетка, презиме Штерић, формирано по цинцарском или грчком личном имену Штерија (Стерија), носили су посрбљени цинцарски и грчки родови. Фамилије са овим презименом најчешће нису у међусобном сродству. Димитрије Штерић преселио се 1711. године, са својим сином Христифором, на подручје тадашње Хабсбуршке монархије, у Петроварадин. 216

Син поменутог Христифора Штерића, Иван Христифорович Штерич прешао је 1750. године у Русију. Ступио је у војну службу под царицом Јекатарином II и учествовао је у Руско – турском рату. Добио је чин генерал – мајора. 217

Грб ове фамилије забележен је у VII тому општег грбовника, на листу 160. Поред ових Штерића, међу руским племићким породицама постоји још једна фамилија са овим презименом, која је касније стекла племство. 218

Штрба – видети опис породице Чорба.

ЗАКЉУЧАК

Досељавање српских породица у Русију одигравало се вековима. Извесан број ових досељеника припадао је племићком сталежу. Њихово насељавање у Руску Империју посебно је било интензивно средином 18. века (1751 – 1752. године), у време губитка војничког статуса Поморишке и Потиске границе, које су тада улазиле у састав Хабсбуршке монархије. У то време су на челу две најбројније групе српских емиграната у Русију стајали племићи Хорват и Шевић. Подручја која су они населили названа су Нова Сербија и Славјаносербија. Све досељене племићке и неплемићке породице биле су добро примљене у једноверној и једнородној Руској Империји под влашћу династије Романов. Због тога су готово сви досељени Срби ту и остали, а међу њима је био и знатан број оних, који су се високо успели на друштвеној лествици. Многи од њих су оставили изузетан траг, првенствено као војни официри, али и као делатници на пољима: дипломатије, администрације, културе, просвете и религије.

Аутор:

Александар Бачко

Носилац Медаље

Царског Ордена Св. Ане

Уредник:

Часни отац ђакон

Хаџи Ненад М. Јовановић

Витез Царског Ордена Св. Ане

III степена

Напомена: овај текст је први пут објављен на интернет презентацији Центра за истраживање православног монархизма http://www.czipm.org

Извори и литература

  1. Душан Ј. Поповић, Војводина у турско доба, Војводина I, Историјско друштво у Новом Саду, Нови Сад 1939, 206 – 207.
  2. Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том X А, Санкт Петербург 1893, 486.
  3. Брокгауз, Ефрон 10А, 486; подаци са интернет презентације: www.russianfamily.ru/Z/Zinovev .
  4. Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том XIIА, Санкт Петербург 1894 (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 12А), 596; Общий Гербовник дворянских родов Всероссийской Империи, на интернет презентацији: gerbovnik.ru (у даљем тексту: Общий Гербовник), том I, 49; подаци са интернет презентације: www.russianfamily.ru/Z/Zinovev .
  5. Брокгауз, Ефрон 10А, 486.
  6. Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том I, Санкт Петербург 1890. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 1), 416.
  7. Брокгауз, Ефрон 1, 416.
  8. Мита Костић, Српска насеља у Русији, Нова Србија и Славеносрбија, С.К.А, Српски етнографски зборник 26, Насеља и порекло становништва 14, Београд 1923. (у даљем тексту: Костић), 7 – 8, 14; Душан Ј. Поповић, Војна граница, Војводина II, Нови Сад 1939. (у даљем тексту: Поповић, Војна граница), 332; И. И. Лещиловская, Сербы в России, Славянские народы Юго-Восточной Европы и Россия в XVIII в., Российская академия наук, Институт славяноведения, Москва 2003. (у даљем тексту: Лещиловская), 278; Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том IV, Санкт Петербург 1891. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 4), 226; Общий Гербовник, том VII, 155.
  9. Поповић, Војна граница, 332; Брокгауз, Ефрон 4, 226; Общий Гербовник, том VII, 155.
  10. Брокгауз, Ефрон 4, 226; Общий Гербовник, том VII, 155.
  11. Брокгауз, Ефрон 4, 226; Общий Гербовник, том VII, 155.
  12. Лещиловская, 278 – 279; Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том VI А, Санкт Петербург 1892. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 6А), 657.
  13. Брокгауз, Ефрон 6А, 657.
  14. Лещиловская, 280; Брокгауз, Ефрон 6А, 657.
  15. Лещиловская, 282; Брокгауз, Ефрон 6А, 657.
  16. Брокгауз, Ефрон 6А, 657.
  17. Брокгауз, Ефрон 6А, 657.
  18. Брокгауз, Ефрон 6А, 657.
  19. Брокгауз, Ефрон 6А, 657.
  20. Брокгауз, Ефрон 6А, 657.
  21. Сава Накићеновић, Бока, С.К.А, Српски етнографски зборник 20, Насеља српских земаља 9, Београд 1913. (у даљем тексту: Накићеновић), 435 – 436; Брокгауз, Ефрон 6А, 939; Виктор Антон Дуишин, Душан Ј. Поповић, Племићке породице I, Војводина II, Нови Сад 1939. (у даљем тексту: Дуишин, Поповић), 139.
  22. Накићеновић, 435 – 436; Брокгауз, Ефрон 6А, 939.
  23. Накићеновић, 436.
  24. Накићеновић, 436.
  25. Брокгауз, Ефрон 6А, 939; Накићеновић, 436.
  26. Накићеновић, 436.
  27. Накићеновић, 435 – 436; Брокгауз, Ефрон 6А, 939.
  28. Брокгауз, Ефрон 6А, 939; Накићеновић, 436.
  29. Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том VII, Санкт Петербург 1892. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 7), 442; Общий Гербовник, том X, 143.
  30. Костић, 50, 54.
  31. Дуишин, Поповић, 139.
  32. Дуишин, Поповић, 139.
  33. Общий Гербовник, том X, 143; Брокгауз, Ефрон 7, 442.
  34. Костић, 130; Военный орден, 158, 230; Брокгауз, Ефрон 7, 442; Общий Гербовник, том X, 143.                                                                                                                                                34a. – Е. Иванов, Дж. Корнелли, Книга Коронелло, Исторические исследования, Мемуары, 2011, 114; Нина Ивановна Хитрова, Черногория в национально-освободительном движении на Балканах и русско – черногорские отношения в 50-70-х годах XIX века, 1979, 84; Вук Стефановић Караџић, Милош Обреновић књаз Сербији, Пешта 1828; Слободан Томовић, Енциклопедија Његош, 1999, 328; Виктор Новак, Вук и Хрвати, 1967, 76; Стојан Новаковић, Уставно питање и закони Карађорђева времена, студија о постању и развићу врховне и средишње власти у Србији 1805 – 1811, 1907, 78; Славко Златојевић (Димитрије Петровић), Златијнство, (Златни) Праг 1851; Славко Гавриловић, Војводина и Србија у време првог устанка, Институт за изучавање историје Војводине, Монографије, књ.9, Нови Сад 1974, 68, 275.
  35. Энциклопедический словарь генералов и адмиралов от Петра I до Николая II, том 1, Генералитет Российской империи, 2009. (у даљем тексту: Энциклопедический словарь генералов), 420; Валерий Федорченко, Свита российских императоров, 2005. (у даљем тексту: Федорченко), 511.
  36. Костић, 115.
  37. Энциклопедический словарь генералов, 420.
  38. Энциклопедический словарь генералов, 420.
  39. Энциклопедический словарь генералов, 420; Русско-японская война, осада и падение Порт-Артура, 2004. (у даљем тексту: Русско-японская война), 45; Иван Иванович Ростунов, История русско-японской войны 1904-1905 гг, Институт военной истории, 1977. (у даљем тексту: Ростунов), 201.
  40. Федорченко, 511; Военный орден Святого Великомученика и Победоносца Георгия, Федеральное архивное агентство (Руссиа), Российский государственный военно – исторический архив, 2004. (у даљем тексту: Военный орден), 360; Русско-японская война, 45; Ростунов, 201.
  41. Военный орден, 360.
  42. Энциклопедический словарь генералов, 420.
  43. Лещиловская, 285; Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том X, Санкт Петербург 1893. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 10), 420.
  44. Общий Гербовник, том V, 17; Брокгауз, Ефрон 10, 420.
  45. Костић, 129, 131; Брокгауз, Ефрон 10, 420.
  46. Костић, 129; Брокгауз, Ефрон 10, 420.
  47. Брокгауз, Ефрон 10, 420.
  48. Костић, 131; Федорченко, 482; Военный орден, 149; Общий Гербовник, том V, 17.
  49. Брокгауз, Ефрон 10, 420.
  50. Военный орден, 184 – 185.
  51. Брокгауз, Ефрон 10, 420.                                                                                                  51а – Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том XI, Санкт-Петербург 1893. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 11), 226; Душан Ј. Поповић, О Цинцарима, Београд 1937. (у даљем тексту: Поповић, О Цинцарима), 254; Подаци са интернет презентације http://www.museum.ru/museum/1812/Persons/Slovar/sl_d25.html.              51б – Подаци са интернет презентације http://www.museum.ru/museum/1812/Persons/Slovar/sl_d25.html                                                       51в – Поповић, О Цинцарима, 254; Поповић, Војна граница, 346.                                                51г – Душан Ј. Поповић, Срби у Банату до краја осамнаестог века, С.А.Н, Посебна издања, књ. CCXXXII, Етнографски институт, књ. 6, Београд 1955, 286; Подаци са интернет презентације http://www.museum.ru/museum/1812/Persons/Slovar/sl_ye03.html                                     51д – Подаци са интернет презентације http://www.museum.ru/museum/1812/Persons/Slovar/sl_ye03.html
  52. Ристо Ковијанић, Помени црногорских племена у которским споменицима (XIV – XVI вијек), књ. I, Историјски институт С.Р. Црне Горе, Цетиње 1963. (у даљем тексту: Ковијанић 1), 80 – 90; Лещиловская, 278.
  53. Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, С.К.А, Српски етнографски зборник 39, Насеља и порекло становништва 24, Београд 1926. (у даљем тексту: Ердељановић, Стара Црна Гора), 380; Ристо Ковијанић, Помени црногорских племена у которским споменицима (XIV – XVI вијек), књ. II, Историјски институт С.Р. Црне Горе, Подгорица (Титоград) 1963. (у даљем тексту: Ковијанић 2), 139; Ковијанић 1, 80 – 90; Накићеновић, 290.
  54. Ердељановић, Стара Црна Гора, 379 – 381, 384, 411, 464; Ковијанић 1, 24, 80 – 90.
  55. Ердељановић, Стара Црна Гора, 380; Ковијанић 1, 24, 89.
  56. Ковијанић 1, 82; Ковијанић 2, 91.
  57. Ковијанић 1, 83, 85 – 86; Ковијанић 2, 91.
  58. Ердељановић, Стара Црна Гора, 380; Ковијанић 1, 90; Ковијанић 2, 91; Накићеновић, 533.
  59. Ковијанић 1, 83 – 84, 87; Ковијанић 2, 40, 91.
  60. Ковијанић 1, 85.
  61. Ковијанић 1, 87, 90.
  62. Ковијанић 1, 88 – 89; Ковијанић 2, 139.
  63. Накићеновић, 533; Ковијанић 1, 80, 90.
  64. Ковијанић 1, 80, 90.
  65. Ердељановић, Стара Црна Гора, 380; Накићеновић, 533; Ковијанић 1, 80.
  66. Ердељановић, Стара Црна Гора, 380; Ковијанић 2, 91; Лещиловская, 278; Ковијанић, 80; Накићеновић, 533; Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том XII А, Санкт-Петербург 1894. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 12А), 606.
  67. Лещиловская, 285; Ефрон 12А, 684 – 685.
  68. Костић, 50, 111; Лещиловская, 285.
  69. Костић, 50, 111, 128 – 129, 132; Военный орден, 124; Лещиловская, 285.
  70. Федорченко, 74; Костић, 111, 129, 132; Лещиловская, 290 – 291; Военный орден, 183; Брокгауз, Ефрон 12А, 684 – 685.
  71. Ефрон 12А, 771 – 772; Накићеновић, 522.
  72. Накићеновић, 522.
  73. Накићеновић, 289, 522.
  74. Военный орден, 193; Брокгауз, Ефрон 12А, 771 – 772.
  75. Брокгауз, Ефрон 12А, 771 – 772.
  76. Брокгауз, Ефрон 12А, 771 – 772.
  77. Военный орден, 197.
  78. Общий Гербовник, том XIII, 11; Брокгауз, Ефрон 12А, 771 – 772.
  79. Александр Александрович Половцов, Руский биографический словарь, Яблоновскiй – ϴоминь, Санкт-Петербург 1913. (у даљем тексту: Половцов, Яблоновскiй – ϴоминь), 135; А. Воронов, Федор Иванович Янкович де Мириево, Санкт-Петербург 1858. (у даљем тексту: Воронов), 3; Лещиловская, 292; Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том XLI А, Санкт Петербург 1904. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 41А), 673 – 674; Общий Гербовник, том V, 136.
  80. Душан Ј. Поповић, Срби у Срему до 1736/37, С.А.Н.У, Посебна издања, књ. CLVIII, Етнографски институт, књ. 1, Београд 1950. (у даљем тексту: Поповић, Срем), 185, 238.
  81. Дуишин, Поповић, 142; Половцов, Яблоновскiй – ϴоминь, 135; Воронов, 3; Общий Гербовник, том V, 136; Лещиловская, 292; Брокгауз, Ефрон 41А, 673 – 674.
  82. Лещиловская, 292; Воронов, 3 – 4; Половцов, Яблоновскiй – ϴоминь, 135; Брокгауз, Ефрон 41А, 673 – 674; Общий Гербовник, том V, 136.
  83. Дуишин, Поповић, 142; Половцов, Яблоновскiй – ϴоминь, 135; Воронов, 4; Общий Гербовник, том V, 136; Брокгауз, Ефрон 41А, 673 – 674.
  84. Владимир Миланков, Барон Федор Николић од Рудне, Темишварски зборник 3, Матица српска, Темишварски одбор, Нови Сад 2002, 95.
  85. Воронов, 4; Половцов, Яблоновскiй – ϴоминь, 136 – 137; Лещиловская, 293; Брокгауз, Ефрон 41А, 673 – 674; Общий Гербовник, том V, 136.
  86. Половцов, Яблоновскiй – ϴоминь, 138; Брокгауз, Ефрон 41А, 673 – 674; Общий Гербовник, том V, 136.
  87. Общий Гербовник, том V, 136; Брокгауз, Ефрон 41А, 673 – 674; Половцов, Яблоновскiй – ϴоминь, 138.
  88. Воронов, 5; Брокгауз, Ефрон 41А, 673 – 674; Общий Гербовник, том V, 136.
  89. Общий Гербовник, том V, 136; Брокгауз, Ефрон 41А, 673 – 674.
  90. Воронов, 5; Половцов, Яблоновскiй – ϴоминь 139; Брокгауз, Ефрон 41А, 673 – 674; Общий Гербовник, том V, 136.
  91. Половцов, Яблоновскiй – ϴоминь, 134.
  92. Половцов, Яблоновскiй – ϴоминь, 134 – 135.
  93. Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том XV, Санкт Петербург 1895. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 15), 467 – 468.
  94. Брокгауз, Ефрон 15, 467 – 468.
  95. Биографија св. Јована Шангајског, интернет презентација Руске Православне Цркве – Московске Патријаршије, на адреси: http://www.patriarchia.ru/db/text/265606.html (у даљем тексту: РПЦ, Свети Јован Шангајски); Биографија св. Јована Шангајског, интернет презентација Православни календар, на адреси: http://days.pravoslavie.ru/Life/life6630.htm (у даљем тексту: Православни календар); Биографија св. Јована Шангајског, интернет презентација Института руске цивилизације, на адреси: http://www.rusinst.ru/articletext.asp?rzd=1&id=5847 (у даљем тексту: Институт).
  96. РПЦ, Свети Јован Шангајски; Институт.
  97. Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том XIII A, Санкт Петербург 1894. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 13A), 674; РПЦ, Свети Јован Шангајски; Институт.
  98. Институт; РПЦ, Свети Јован Шангајски.
  99. Православни календар; РПЦ, Свети Јован Шангајски; Институт.
  100. РПЦ, Свети Јован Шангајски.
  101. Институт; Православни календар; РПЦ, Свети Јован Шангајски.
  102. Православни календар; РПЦ, Свети Јован Шангајски; Институт.
  103. РПЦ, Свети Јован Шангајски; Институт; Православни календар.
  104. Православни календар; РПЦ, Свети Јован Шангајски; Институт.
  105. РПЦ, Свети Јован Шангајски; Институт; Православни календар.
  106. Институт; Православни календар; РПЦ, Свети Јован Шангајски.
  107. Витольд Владиславович Руммель, Владимир Владимирович Голубцов, Родословный сборник русских дворянских фамилий, том II (у даљем тексту: Руммель, Голубцов), 56; Лещиловская, 278; Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том XIX, Санкт Петербург 1896. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 19), 310 – 311; Общий Гербовник, том III, 109; Ристо Милићевић, Херцеговачка презимена, Београд 2005. (у даљем тексту: Милићевић), 379, 505 – 506.
  108. Милићевић, 379, 505 – 506, 541.
  109. Руммель, Голубцов, 56.
  110. Руммель, Голубцов, 56; Лещиловская, 278; Брокгауз, Ефрон 19, 310 – 311; Общий Гербовник, том III, 109.
  111. Общий Гербовник, том III, 109; Брокгауз, Ефрон 19, 310 – 311.
  112. Руммель, Голубцов, 56; Брокгауз, Ефрон 19, 310 – 311; Общий Гербовник, том III, 109.
  113. Общий Гербовник, том III, 109; Брокгауз, Ефрон 19, 310 – 311.
  114. Брокгауз, Ефрон 19, 310 – 311; Общий Гербовник, том III, 109.
  115. Военный орден, 247.
  116. Брокгауз, Ефрон 19, 310 – 311; Общий Гербовник, том III, 109.
  117. Военный орден, 125; Брокгауз, Ефрон 19, 310 – 311; Общий Гербовник, том III, 109.
  118. Общий Гербовник, том III, 109; Военный орден, 147; Брокгауз, Ефрон 19, 310 – 311; Костић, 134.
  119. Брокгауз, Ефрон 19, 310 – 311; Общий Гербовник, том III, 109.
  120. Руммель, Голубцов, 56 – 67.
  121. Общий Гербовник, том III, 109; Брокгауз, Ефрон 19, 310 – 311.
  122. Н. А. Попов, Акты Московского государства, том II, Разрядный приказ, Московский стол, 1635 – 1659 гг, Тип. Императорской академии наук, 1894. (у даљем тексту: Попов), 298; Браство, том 19, Друштво Светог Саве, Београд 1925, 170.
  123. Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том XXIII A, Санкт Петербург 1898. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 23 A), 754 – 755; Костић, 87, 114, 130, 132 – 133.
  124. Костић, 87, 114, 130, 132 – 133; Брокгауз, Ефрон 23 A, 754 – 755.
  125. Костић, 87, 114, 130, 132 – 133; Брокгауз, Ефрон 23 A, 754 – 755.
  126. Драгомир Ацовић, Покушај реконструкције лозе грофова Подгоричана, Гласник Српског хералдичког друштва, година VIII, број 8, на интернет адреси: http://srpskoheraldickodrustvo.com/documents/genealogija/27-podgoricani.pdf (у даљем тексту: Ацовић); Петр Долгоруков, Россійская родословная книга, том 3, Санкт Петербург 1856. (у даљем тексту: Долгоруков), 223; Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том XXIV, Санкт Петербург 1898. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 24), 70; Общий Гербовник, том VI, 130.
  127. Ацовић; Ненад М. Јовановић, Грбови, заставе и химне у историји Србије, Београд – Цетиње 2010. (у даљем тексту: Јовановић), 37.
  128. Ацовић; Костић, 129 – 131; Долгоруков, 223; Общий Гербовник, том VI, 130; Брокгауз, Ефрон 24, 70.
  129. Общий Гербовник, том VI, 130; Ацовић.
  130. Костић, 132; Долгоруков, 223; Ацовић; Общий Гербовник, том VI, 130; Брокгауз, Ефрон 24, 70.
  131. Брокгауз, Ефрон 24, 70; Общий Гербовник, том VI, 130; Долгоруков, 223; Ацовић.
  132. Список генераламь по старшинству, Санкт Петербург 1906. (у даљем тексту: Список генераламь), 1232; Биографија Јована Поповића Липовца, подаци са интернет презентације Русская армия в Первой мировой войне, на адреси: http://www.grwar.ru/persons/persons.html?id=2118 (у даљем тексту: Русская армия); Алексей Леонтьевич Нарочницкий, Россия и национально-освободительная борьба на Балканах 1875-1878, 1978. (у даљем тексту: Нарочницкий), 439; Освобождение Болгарии от турецкого ига, документы, том 1, Академии наук СССР, Москва 1961. (у даљем тексту: Освобождение Болгарии), 173, 692; Биографија Јована Поповића Липовца, подаци са интернет презентације Академик http://dic.academic.ru/dic.nsf/enc_biography/103179/Попович (у даљем тексту: Академик).
  133. Андрија Јовићевић, Ријечка Нахија (у Црној Гори), С.К.А, Српски етнографски зборник 15, Насеља српских земаља 7, Београд 1911. (у даљем тексту: Јовићевић, Ријечка Нахија), 650, 653, 779, 781.
  134. Јовићевић, Ријечка Нахија, 652 – 653.
  135. Јовићевић, Ријечка Нахија, 650, 653, 779, 781.
  136. Јовићевић, Ријечка Нахија, 653.
  137. Јовићевић, Ријечка Нахија, 653.
  138. Јовићевић, Ријечка Нахија, 652.
  139. Јовићевић, Ријечка Нахија, 652.
  140. Јовићевић, Ријечка Нахија, 650 – 651.
  141. Освобождение Болгарии 692.
  142. Нарочницкий, 439; Русская армия; Академик; Освобождение Болгарии, 173, 692.
  143. Русская армия; Освобождение Болгарии 692; Нарочницкий, 439.
  144. Общий Гербовник, том XVII, 72; Академик; Русская армия.
  145. Список генераламь; Академик; Русская армия.
  146. Нарочницкий, 439; Русская армия.
  147. Академик; Русская армия.
  148. Список генераламь; Русская армия; Академик.
  149. Академик; Русская армия.
  150. Русская армия.
  151. Академик; Русская армия.
  152. Русская армия.
  153. Иван Грезин, Алфавитный список русских, захоронений на кладбище Сен-Женевьев де Буа, Париж 1995. (у даљем тексту: Грезин), 307; Русская армия; Нарочницкий, 439; Освобождение Болгарии 692.
  154. Нарочницкий, 439; Академик; Русская армия.
  155. Военный орден, 365; Академик; Русская армия.
  156. Список генераламь; Академик.
  157. Йоле Станишич, Йован Дучич и русская культура, сербско-русские литературные связи конца XIX – начала XX века, 1991, 140; Русская армия; Академик; Нарочницкий, 439; Освобождение Болгарии 692.
  158. Грезин, 307.
  159. Подаци са интернет презентације rosgenea.ru .
  160. Подаци са интернет презентације rosgenea.ru .
  161. Грезин, 453.
  162. Список генераламь; Грезин, 307.
  163. Васа Стајић, Новосадске биографије, свеска четврта, П – Р, Грађа за историју Новог Сада, књига друга, Нови Сад 1939. (у даљем тексту: Стајић), 292 – 293; Дуишин, Поповић, 149.
  164. Стајић, 292 – 293; Дуишин, Поповић, 149.
  165. Стајић, 292 – 293; Дуишин, Поповић, 149.
  166. Дуишин, Поповић, 149; Стајић, 293 – 295.
  167. Стајић, 295 – 296; Дуишин, Поповић, 149; Костић, 131.
  168. Попов, 342.
  169. Костић, 16; Поповић, Војна граница, 347 – 349; Дуишин, Поповић, 152; Лещиловская, 290; Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том XXXII А, Санкт Петербург 1901. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 32А), 770.
  170. Дуишин, Поповић, 152; Брокгауз, Ефрон 32А, 770; Поповић, Војна граница, 347 – 349.
  171. Костић, 14, 16; Поповић, Војна граница, 347 – 349; Лещиловская, 290.
  172. Газета „Санктпетербургские ведомости“ XVIII века, том 1 – 2, 1761 – 1765 гг, Библиотека Академии наук, 2001. (у даљем тексту: Газета), 551; Лещиловская, 290.
  173. Лещиловская, 290; Поповић, Војна граница, 347 – 349.
  174. Поповић, Војна граница, 347 – 349; Лещиловская, 290.
  175. Костић, 128; Лещиловская, 290; Поповић, Војна граница, 347 – 349.
  176. Костић, 132; Поповић, Војна граница, 347 – 349; Брокгауз, Ефрон 32А, 770; Лещиловская, 290.
  177. Поповић, Војна граница, 347 – 349.
  178. Дуишин, Поповић, 153; Лещиловская, 284 – 285; Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том XXXVII А, Санкт Петербург 1903. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 37А), 559; Общий Гербовник, том VI, 150; Виктор Антон Дуишин, Племићке породице II, Војводина II, Нови Сад 1939, 162.
  179. Костић, 19, 23, 39; Общий Гербовник, том VI, 150; Дуишин, Поповић, 153; Брокгауз, Ефрон 37А, 559.
  180. Брокгауз, Ефрон 37А, 559; Общий Гербовник, том VI, 150; Костић, 131.
  181. Костић, 43, 127 – 128, 131; Лещиловская, 284 – 285; Общий Гербовник, том VI, 150; Брокгауз, Ефрон 37А, 559.
  182. Средоје Лалић, Сеоба Срба у Руско Царство половином 18. века, 2005. (у даљем тексту: Лалић), 311.
  183. Брокгауз, Ефрон 37А, 559; Общий Гербовник, том VI, 150.
  184. Николай Георгиевич Гарин – Михайловский, Детство Темы, Гимназисты, Собрание сочинений в пяти томах, том 1, 1957. (у даљем тексту: Гарин – Михайловский), 6, 508; Анатолий Васильевич Никульков, Н. Г. Гарин – Михайловский, 1989. (у даљем тексту: Никульков), 50; Подаци са интернет презентације http://www.ngonb.ru/userfiles/file/kraeved_res/g_mich.pdf .
  185. Гарин – Михайловский, 6; Никульков, 50.
  186. Костић, 49 – 50, 54, 130; Газета, 871; Лалић, 311.
  187. Костић, 129 – 130; Александар Бачко, Из прошлости сентандрејских породица, Зборник за српску етнографију и историју, књ. 3, Београд 2009. (у даљем тексту: Бачко, Из прошлости), 215 – 218.
  188. Сава епископ шумадијски, Српски јерарси од деветог до двадесетог века, Београд – Подгорица, Крагујевац 1996. (у даљем тексту: Епископ Сава), 26; Федора Бикар, Сентандреја у огледалу прошлости, Нови Сад 2003. (у даљем тексту: Бикар, Сентандреја), 34 – 35, 169, 184; Стефан Чакић, Велика сеоба 1689/90 и патријарх Арсеније III Црнојевић, треће исправљено и прерађено издање, Нови Сад 1990. (у даљем тексту: Чакић), 8 – 24; Szentendrei arcképcsarnok II, Elődeink, Szentendre 2006. (у даљем тексту: Сентандрејски портрети), 30 – 31; Бачко, Из прошлости, 215 – 218.
  189. Дуишин, Поповић, 153 – 154; Душан Ј. Поповић, Срби у Војводини, књига трећа, од Темишварског сабора 1790 до Благовештенског сабора 1861, Матица српска, Нови Сад 1990. (у даљем тексту: Д. Поповић, Војводина 3), 101 – 102; Бачко, Из прошлости, 215 – 218.
  190. Дуишин, Поповић, 153 – 154; Д. Поповић, Војводина 3, 101 – 102; Бачко, Из прошлости, 215 – 218.
  191. Костић, 130; Јован Ердељановић, Срби у Банату, Нови Сад 1992, 385; Дуишин, Поповић, 153 – 154; Д. Поповић, Војводина 3, 101 – 102; Бачко, Из прошлости, 215 – 218.
  192. Дуишин, Поповић, 153 – 154; Д. Поповић, Војводина 3, 101 – 102; Бачко, Из прошлости, 215 – 218.
  193. Костић, 130; Д. Поповић, Војводина 3, 101 – 102; Бачко, Из прошлости, 215 – 218; Дуишин, Поповић, 153 – 154.
  194. Дуишин, Поповић, 153 – 154; Д. Поповић, Војводина 3, 101 – 102; Тихомир Николајевић, Генеологија Адама Црнојевића, Гласник Историјског друштва у Новом Саду 13, Нови Сад 1940. (у даљем тексту: Николајевић), 137 – 142; Славко Гавриловић, Извори о Србима у Угарској с краја XVII и почетком XVIII века, књига II, С.А.Н.У, Зборник за историју, језик и књижевност српског народа, II одељење – споменици на туђим језицима, књ. XXX, Београд 1990, 705; Чакић, 14; Поповић, Срем, 232; Бачко, Из прошлости, 215 – 218.
  195. Јован Вукмановић, Паштровићи, Цетиње 1960. (у даљем тексту: Вукмановић, Паштровићи), 85; Ердељановић, Стара Црна Гора, 218 – 219; Ђоко Слијепчевић, Историја Српске православне цркве, Прва књига, од покрштавања Срба до краја XVIII века, Б.И.Г.З, Историјско – мемоарска дела, Београд 1991. (у даљем тексту: Слијепчевић 1), 339; Бачко, Из прошлости, 215 – 218.
  196. Ковијанић 1, 80 – 81; Јован Радонић, Римска курија и јужнословенске земље од XVI до XIX века, С.А.Н, Посебна издања, књ. CLV, Одељење друштвених наука, Нова серија, књ. 3, Београд 1950, 359 – 362; Чакић, 8 – 9; Слијепчевић 1, 339; Епископ Сава, 26; Бачко, Из прошлости, 215 – 218.
  197. Епископ Сава, 26; Ердељановић, Стара Црна Гора, 252 – 254; Ковијанић 1, 80 – 82; Чакић, 15; Бачко, Из прошлости, 215 – 218.
  198. Ердељановић, Стара Црна Гора, 247 – 252, 309 – 325; Ковијанић 1, 151 – 156; Бачко, Из прошлости, 215 – 218.
  199. Ковијанић 1, 128; Ердељановић, Стара Црна Гора, 221; Бачко, Из прошлости, 215 – 218.
  200. Ердељановић, Стара Црна Гора, 252 – 254; Вукмановић, Паштровићи, 84 – 88; Накићеновић, 603; Бачко, Из прошлости, 215 – 218.
  201. Вукмановић, Паштровићи, 81 – 83; Јован Вукмановић, Црмница, антропогеографска и етнолошка испитивања, С.А.Н.У, Посебна издања, књ. DLXXXIII, Одељење друштвених наука, Одбор за филозофију и друштвену теорију, књ. 1, Београд 1988, 96; Ковијанић 1, 128 – 151; Ковијанић 2, 198 – 205; Јовићевић, Ријечка Нахија, 650 – 654, 781, 783; Јовановић, 36; Бачко, Из прошлости, 215 – 218.
  202. Костић, 48 – 50, 53 – 54, 129; Александр Александрович Половцов, Руский биографический словарь, Чаадаев – Швитков, Санкт-Петербург 1905. (у даљем тексту: Половцов, Чаадаев – Швитков), 438 – 439; подаци са интернет презентације http://rodovoyegnezdo.narod.ru/Kherson/chorby.htm ; подаци са интернет презентације http://www.hrono.ru/libris/lib_g/gangeb05.html.
  203. Костић, 48 – 50, 53 – 54, 129; Половцов, Чаадаев – Швитков, 438 – 439.
  204. Половцов, Чаадаев – Швитков, 438 – 439; Костић, 48 – 50, 53 – 54, 129.
  205. Лещиловская, 285; Костић, 107; Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том XXXIX, Санкт Петербург 1903. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 39), 353; Общий Гербовник, том II, 132.
  206. Общий Гербовник, том II, 132.
  207. Костић, 107; Общий Гербовник, том II, 132.
  208. Александар Бачко, Породице далматинских Срба, Зборник за српску етнографију и историју књ. 2, Београд 2008. (у даљем тексту: Бачко, Породице Далматинских Срба), 335 – 339, 475; Общий Гербовник, том II, 132.
  209. Общий Гербовник, том II, 132; Бачко, Породице Далматинских Срба, 335 – 339, 475.
  210. Бачко, Породице Далматинских Срба, 335 – 339, 475; Светозар Томић, Пива и Пивљани, С.А.Н.У, Српски етнографски зборник 59, Насеља и порекло становништва 31, Београд 1949. (у даљем тексту: Томић), 530; Обрен Благојевић, Пива, С.А.Н.У, Посебна издања CDXLIII, Одељење друштвених наука 69, Београд 1971. (у даљем тексту: Благојевић), 745, 753; Общий Гербовник, том II, 132.
  211. Томић, 506, 529; Благојевић, 772; Гојко Никетић, Административни речник места Краљевине Југославије, Београд 1931, 16, 740; Мирко Коренчић, Насеља и становништво С.Р. Хрватске 1857 – 1971, Дјела Ј.А.З.У, књ. 54, Загреб 1979, 106, 108; Бачко, Породице Далматинских Срба, 457 – 458; Общий Гербовник, том II, 132.
  212. Костић, 19, 23, 43; Общий Гербовник, том II, 132.
  213. Костић, 50.
  214. Общий Гербовник, том II, 132; Брокгауз, Ефрон 39, 353.
  215. Федорченко, 498; Военный орден, 158, 218; Брокгауз, Ефрон 39, 353; Общий Гербовник, том II, 132.
  216. Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том XXXIX А, Санкт Петербург 1903. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 39А), 903; Общий Гербовник, том VII, 160; Поповић, О Цинцарима, 31, 451 – 452, 477 – 478; Милан Босанац, Просвјетин именослов, Загреб 1984, 405; Костић, 132.
  217. Костић, 129, 132; Общий Гербовник, том VII, 160.
  218. Общий Гербовник, том VII, 160.
Руско племство српског порекла за време владавине династије Романов