Крупа и Голубић у Далмацији – књига

Монографија „Крупа и Голубић у Далмацији“, чији су аутори Александар Бачко и Вељко Кубат, публикована је у Београду 2010. године, као 4. књига у оквиру едиције „Зборник за српску етнографију и историју“.

 

Уредник монографије „Крупа и Голубић у Далмацији“ је господин Игор Мојсиловић.

 

Главни покровитељ књиге „Крупа и Голубић у Далмацији“ је господин Вељко Кубат из Норвешке.

 

Књига је обима 352 стране и садржи податке о породицама у Крупи и Голубићу код Обровца, као и о прошлости тих места у северној Далмацији.

 

Цена књиге је 900 динара, плус поштански трошкови.

 

Књигу „Крупа и Голубић у Далмацији“ можете наручити од коаутора Александра Бачка, путем електронске поште istrazivanjeporekla@yahoo.com

Krupa

Advertisements
Крупа и Голубић у Далмацији – књига

Породице далматинских Срба – књига

Монографија „Породице далматинских Срба“, чији је аутор Александар Бачко, публикована је у Београду 2008. године, као 2. књига у оквиру едиције „Зборник за српску етнографију и историју“ Удружења грађана „Српски деспот“.

 

Уредник монографије „Породице далматинских Срба“ је наш истакнути академик Петар Влаховић.

 

Књига је обима 513 страна и садржи податке о породицама далматинских Срба, као и о историјату српског народа у Далмацији.

 

Цена књиге је 900 динара, плус поштански трошкови.

Књигу „Породице далматинских Срба“ можете наручити од аутора Александра Бачка, путем електронске поште istrazivanjeporekla@yahoo.com

 

Porodice dalmatinskih Srba

Породице далматинских Срба – књига

Жегар – порекло становништва – књига

Монографија „Жегар – порекло становништва“, чији је аутор Александар Бачко, публикована је 2005. године, као 29 књига у оквиру едиције „Етноантрополошки проблеми – Монографије“ Одељења за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду.

 

Уредник монографије „Жегар – порекло становништва“ и наведене едиције је наш истакнути академик Петар Влаховић.

 

Главни покровитељ књиге „Жегар – порекло становништва“ је господин Вељко Кубат из Норвешке.

 

Књига је обима 226 страна и садржи податке о Жегару, његовом оснивању и развоју, као и о пореклу фамилија у овом месту.

 

Књиге више нема у продаји.

Zegar

 

Жегар – порекло становништва – књига

Једна српска породица у Медвиђи

Буковица је подручје у северној Далмацији, које се налази између планине Велебит на северу, Равних Котара на југу, река Крке на истоку и Новиградског мора на западу. Ово подручје је, према подацима из 1961. године било већином насељена Србима. У Буковици је тада живело 38000 православних Срба и 12800 римокатолика. За разлику од већине тамошњих места, у којима преовладава православно становништво, постоји и неколико насеља, која су већим делом насељена римокатолицима. Једно од таквих места је и Медвиђа, североисточно од Бенковца. (1:17,121)

У Медвиђи, поред римокатоличких породица, живе и следеће српске православне породице: Богуновић, Завишић, Миланко, Пупавац, Скокна и Шарић. Овде ће бити речи о једној од њих, о Скокнама. (2:269,278,281,282,286)

 

Скокне славе св. Николу, 19. децембра (6. децембра по старом календару). Према подацима из 1948. године, у Медвиђи је било 4 куће ове породице, са укупно 20 чланова домаћинства. Један део Медвиђе (заселак) се назива по овој породици – Скокне (Скокни). Заселак Скокне је 1953. године имао укупно 45 становника (без обзира на презиме), 1961. године 61 и 1971. године 29 становника. Породица Скокна, поред Медвиђе, живи још и у Бенковачком Селу, где их је 1948. године било 1 домаћинство са укупно 5 укућана. (3:595;4:436)

 

Сродници Скокна су Скокнићи у личком месту Бунићу. Они такође славе св. Николу, а 1915. године ту их је живело 5 кућа. Према подацима из 1948. године, Скокнићи у Бунићу су спали на само 2 домаћинства са 10 укућана. Њихови су исељеници свакако и по један носилац овог презимена у Делницама и Славонском Броду исте године. (3:595;5:365;6:330)

 

Скокнићи се не помињу у попису Бунића из 1712. године, али их зато налазимо у Комићком Пољу, јужно од Удбине, у попису исте године. Ту су забележени као “Скокићи”, и било их је једно домаћинство са 13 душа. (7:218-219;223)

 

У Комићко Поље су Скокнићи дошли из околине Оточца у западном делу Лике. Наиме, још 1686. године се у досељеничком логору код Оточца почиње са Радашин “Скоклић” (свакако погрешно забележено, уместо Скокнић, пошто презиме Скоклић данас не постоји). Радашин је био међу оним досељеницима, за које је било забележено да су “из Лике”. Овде се под термином “Лика” подразумена део ове области, који је тада био под турском влашћу. Турска Лика је обухватала целокупно данашње личко подручје, умањено на западу за оточачки, брињски и брлошки крај (који су раније припадали Аустрији), као и без околине Срба, Лапца и потпљешивачког краја на истоку (који су се рачунали у турску Босну). Према наведеним подацима из пописа 1686. године, види се да су Скокнићи и пре тог периода живели у Лици, да су у почетку Бечког или Морејског рата (1683-1699. године) избегли из Лике, и да је један огранак прешао у околину Оточца, одакле се, по аустријском освајању остатка Лике, вратио у централно-лички крај, где их затиче попис 1712. године. (7:171-234;8:177)

 

Услед ратних сукоба између Аустрије и Турске на личком подручју, као и акција млетачких ускока, који су из Далмације упадали у Лику, и одводили поједине групе становништва, многи су се Личани населили у северну Далмацију. Највећи број њих се населио у Буковици, која је и најближа Лици, и у Равним Котарима. Њихово насељавање је било најинтензивније у почетку Морејског рата, између 1684. и 1686. године, дакле у периоду када су Буковица и Равни Котари већ били ослобођени од Турака, а Лика још увек под турском окупацијом. Тада су, свакако у буковичку Медвиђу прешли и преци Скокна из Лике, из истих узрока као и други Личани који су прешли у Далмацију, или на аустријску територију на западу, попут њихових сродника Скокнића. (8:177;9:254-258;10:121-125,136-139)

 

Велика већина породица данашњих личких Срба води, посредно или непосредно, порекло из крајева који се у односу на Лику налазе на југоистоку. Тим породицама је старина махом у Херцеговини, или у областима које су у непосредном суседству Херцеговине. Под појмом “Херцеговина” се раније подразумевала област херцега Степана Вукчића и његових синова, која се распростирала на знатно ширем подручју од данашње области тога имена. Поред Херцеговине у данашњем смислу речи, стара Херцеговина је обухватала и данашњи копнени део средње Далмације између Цетине и Неретве, затим простране области на западу и северу данашње Црне Горе, као и крајњи југозапад данашње Србије, до реке Лим. Са подручја те, старе, Херцеговине досељен је велики број породица у Лику током 16. века. Највеће сеобе су биле оне 1527-28. године (одмах по турском освајању) и 1577. године (када је дошло око 5000 насељеника). (7:128-132,249-250,260-261)

 

Управо у области старе Херцеговине, на данашњем Макарском приморју, наилазимо и на најстарије помене Скокнића у писаним изворима. У Тучепима код Макарске ова породица се јавља у документима из 17. века (вођеним од 1667. године), а тучепски Скокнићи су поменути и у извесним исправама из 17. века, писаним у суседној Подгори. Скокнића данас више нема у Макарском приморју. У Тучепима је, дакле, била најстарија позната матица ове породице. (3:595;11:142-143)

Из Макарског Приморја се један огранак ове породице иселио на Брач првих деценија 18. века. У Супетру на Брачу се у попису породица из 1729. године помиње Никола Скокнић. Године 1747. се исти Никола наводи међу “новим досељеницима” из Макарског Приморја, само што му је презиме забележено као “Скоковић”. Трећи помен ове породице у Супетру датира из 1748. године, када се појављују у тек установљеним матичним књигама. На Брачу се Скокнићи (Zochnich) спомињу и 1817. године, а последња је од њих била удовица Иваница Драгићевић-Скокнић, која је била жива још 1938. године. (11:103;12:44,105-106,117)

 

Можда је од овог рода и породица Скоко која живи у три села у околини Лиштице (западна Херцеговина). Скоке, које насељавају тамошња места Расно, Узариће и Космај, помињу се први пут у Расну 1743. године (Jacobus Scoko са 9 чланова породице). Да је ова породица у сродству са Скокнићима у Тучепима, у прилог иде чињеница да су Скоке пореклом од Биокова, а Тучепи су управо под том планином. Поред тога, већ је наведена варијанта презимена “Скоковић” код Скокнића на Брачу. (13:28,85-86)

 

Поред Скокни, Скокнића и других наведених породица, постоји и већи број фамилија са презименима Скок, Скакић, Скако и др, за које се не може поуздано утврдити неко евентуално сродство са Скокнама у Медвиђи. Ове породице живе на широком простору од Пожаревачког Поморавља, до Истре и Словеније. (3:595;14:96;15:263-264;16:555)

 

Настанак презимена Скокна могао је бити мотивисан на више начина. Највероватније је то да је ово презиме настало од основе “скок”, што значи ускок (и на италијанском језику има ово значење), пошто је формирано у јадранској приобалној области, где су, иначе, ускоци и били најактивнији. Са друге стране, Скокна је лично женско име, забележено код Срба у северној Албанији, у месту Врака. Скокна је могао бити и некакав надимак, а који би имао за основу глагол “скакати”. Тај евентуални надимак је могао, код потомака његовог првобитног носиоца, прерасти у презиме. (15:263-264;17:305)

 

У Тучепима, на Макарском Приморју, на територији старе Херцеговине, формирала се, дакле, породица Скокнић. Презиме ове породице је свакако настало најкасније у 16. веку, пошто је, највероватније управо тада, један огранак Скокнића прешао у Лику. Скокнићи који су остали у Тучепима помињу се у тамошњим матичним књигама (вођеним од 1667. године), као и у подгорским документима из 17. века. Почетком 18. века се један огранак Скокнића иселио на Брач, и вероватно у околину Лиштице. Скокнићи који су прешли у Лику први пут су у документима забележени 1686. године, када је у списак досељеника из Лике у околину Оточца уписан Радашин “Скоклић” (тј. Скокнић). Из Лике се у том периоду (највероватније између 1684. и 1686. године) иселио и један огранак ове породице у Медвиђу у Буковици. Овај огранак је прозван Скокна и слави, исто као и лички Скокнићи из Лике, св. Николу. Узрок исељавања Скокни из Лике су биле ратне операције вођене за време Бечког или Морејског рата (1683 – 1699. године).

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Извори и литература

  1. Живко Бјелановић, Имена становника мјеста Буковице, Библиотека знанствених дјела 6, Чакавски сабор, Сплит 1978.
  2. Живко Бјелановић, Рјечник антропонима Буковице, С.А.Н.У, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози, књ. X, Београд 1989.
  3. Лексик презимена С.Р. Хрватске, Ј.А.З.У, Институт за језик, Загреб 1976.
  4. Мирко Коренчић, Насеља и становништво С.Р. Хрватске 1857-1971, Дјела Ј.А.З.У, књ.54, Загреб 1979.
  5. Милан Радека, Горња Крајина или Карловачко владичанство, Загреб 1975.
  6. Радослав М. Грујић, Племенски рјечник Личко-крбавске жупаније, Ј.А.З.У, Зборник за народни живот и обичаје 21 II, Загреб 1917.
  7. Стјепан Павичић, Сеобе и насеља у Лици, Ј.А.З.У, Зборник за народни живот и обичаје 41, Антропогеографска истраживања 3, Загреб 1962.
  8. Алекса Ивић, Миграције Срба у Славонију, С.К.А, Српски етнографски зборник 36, Насеља и порекло становништва 21, Суботица 1926.
  9. Марко Јачов, Сеобе Срба у Далмацију и Боку Которску кроз векове, Catena mundi I, Краљево – Београд 1992.
  10. Марко Јачов, Срби у млетачко-турским ратовима у XVII веку, Београд 1990.
  11. Маријан Стојковић, Подгора у XVII столећу, Ј.А.З.У, Зборник за народни живот и обичаје 29 I, Загреб 1933.
  12. Андре Јутронић, Брач, Ј.А.З.У, Зборник за народни живот и обичаје 34, Антропогеографска испитивања, Загреб 1950.
  13. Марио Петрић, Етничка прошлост становништва Лиштице у западној Херцеговини, Гласник Земаљског музеја, Етнологија, 24/25. Сарајево 1969./70.
  14. Мих. М. Миладиновић, Пожаревачка Морава, С.К.А, Српски етнографски зборник 29, Насеља и порекло становништва 25, Београд 1928.
  15. Рјечник хрватскога или српскога језика, дио 15, Ј.А.З.У, Загреб 1955.
  16. Začasni slovar slovenskih priimkov, S.A.Z.U, Razred za filološke in literarne vede, Inštitut za slovenski jezik, Etimološko – onomastična sekcija, Ljubljana 1974.
  17. Милица Грковић, Речник личних имена код Срба, Београд 1977.
Једна српска породица у Медвиђи

Три сродне голубићке породице

Досељавања Срба у Далмацију су се одигравала у више периода, из различитих области. На овом месту нећемо улазити у расправе о општем пореклу далматинских Срба, нити о већим миграционим струјањима. Циљ овог рада је да изнесемо порекло једног српског рода у Голубићу код Книна, који данас носи три различита презимена. У питању је род са славом св. Алимпије, који је данас издељен на Станчевиће, Шљиваре и Јерковиће. Собзиром да је овај род досељен из Босне, из које иначе води порекло највећи број породица голубићких Срба, као и далматинских Срба уопште, подаци о досељавању могу бити веома интересантни. Наиме, овде се ради о породицама чији су преци у Далмацију дошли, по свему судећи, у време најинтензивнијих насељавања, крајем 17. века. Због тога овај појединачни пример може послужити као својеврсна илустрација општих миграционих кретања из Босне ка Далмацији, а унеколико и као пример исељавања из ове области.

Голубић је место северно од Книна, у северној Далмацији. Према подацима из 1857. године, имало је ово место 1578 становника, 1921. године 1879, а 1971. године 1885 житеља. Око 1920. године све су фамилије у Голубићу биле српске православне, сем једне римокатоличке. У селу се налази стара православна црква, посвећена Преносу моштију св. архиђакона Стефана. (1:335; 2:96-99; 3:161)

Породице Станчевић, Шљивар и Јерковић, о којима ће овде бити речи, славе св. Алимпија Столпника, 9. децембра (26. новембра по старом календару). Станчевића је у Голубићу, према подацима из 1948. године, било 12 домаћинстава, са укупно 64 укућана. Око 1920. године било је, опет, 8 кућа Станчевића у овом месту. Шљивара су 1920. године била 3 домаћинства у Голубићу, а 1948. године 7 домова са 33 укућана. Јерковића је у овом месту било 12 кућа 1920. године, а према подацима из 1948. године 25 кућа са чак 114 укућана. (1:98;4:263,609,649)

Презиме Станчевић спада у ред ретких презимена. Формирано је од личног имена Станац, како се звао родоначелник ове породице. Поред Голубића, Станчевићи су живели још у неким местима по Далмацији, Горњој Крајини, Славонији и Хрватској. Тако, 1948. године, забележени су носиоци овог презимена у следећим местима: Бенковац (1 носилац презимена), Церовљани код Костајнице (7 носилаца презимена у 2 домаћинства), Данило Горње код Шибеника (3 Станчевића), Голи Врх код Врбовеца (1 кућа са 6 носилаца овог презимена), Капелица код Гарешнице (1 Станчевић), Коншчани код Чазме (3), Липнице код Врбовеца (10 у 3 куће), Мајковец код Зелине (1), Осијек (1), Врбовец Горњи код Врбовеца (1) и Загреб (4 у 2 домаћинства). (4:609;5:185)

За Станчевиће у Горњој Крајини (Лика, Кордун, Банија), тачније у Церовљанима код Костајнице, поуздано се зна, да славе, као и њихови далматински презимењаци, св. Алимпија. Они су заједничког порекла са Станчевићима у Далмацији, и свакако воде порекло, непосредно или посредно, из Голубића. Највероватније и неки од осталих носилаца ретког презимена Станчевић, који су напред поменути, имају заједнички корен са овом голубићком породицом. (4:609;6:365)

У Босни такође наилазимо на Станчевиће који славе св. Алимпија. Тако, године 1884/86. они су забележени у парохијама Граци код Кључа и Рекавице код Бања Луке. Они су такође у сродству са далматинским Станчевићима. У средњем Поуњу, у местима Матавази, Велика Рујишка и Горња Суваја, живе такође Станчевићи, али они славе Михољдан. Ови Станчевићи нису у сродству са својим презимењацима у Далмацији, пошто је за њих забележено: “Звали су се Дакићи. Привела им претка прабаба Стана из Ивањске за некаква туфегџију Предојевића, кога су после заробили за Лауданова рата.” (7:344;8:454,484-486)

Преци Станчевића су у Голубић досељени са Змијања, области у Босанској Крајини. Данашња област Змијање обухвата села Горње Ратково, Доње Ратково, Стражице, Ситницу, Локваре, Дујаковце, Лусиће, Стричиће и Соколово, на подручју између Бања Луке и Кључа. Данашње Змијање, у наведеним оквирима, средиште је некада знатно пространије области, која је носила исто име. У турско време Змијање је било посебна нахија, и обухватало је, у првој половини 16. века, простор између река Врбаса и Сане и планина Козаре (на северу) и Димитора и Лисине (на југу). (2:98;9:5-7,14)

Становници Змијања, православци, имали су посебан статус, почевши од доласка ове области под турску власт (у 16. веку), па све до престанка турске владавине над Босном у 19. веку. Змијањци, како се називају заједничким именом становници Змијања, имали су унутрашњу самоуправу под Турцима и филурџијски статус. Они су плаћали посебан порез, који се називао филуруија (по коме су и названи филурџијама), али нису имали кметска давања, пошто су били слободни људи и нису били подложни турским земљопоседницима, агама и беговима. Повластице које су успела одржати села централног дела старог Змијања, међу којима и Ратково, ретко су се где сачувала по српским земљама за све време турске владавине. Такав је случај забележен само још у Старом Влаху и Неготинској Крајини. Змијање је, као област са унутрашњом самоуправом имало своје посебне наследне кнежеве, који су се од 16. до. 19. века бирали из породице Кнежевића у Раткову (потомци кнеза Ратка). (9:10;10:238,246-247;11:178)

У Голубићу, поред Станчевића, живе још две породице које славе исту славу, св. Алимпија. То су Шљивари и Јерковићи. Крсна слава св. Алимпије, иначе, није тако честа међу далматинским, па ни крајишким Србима уопште. Поред тога, поуздано се зна да су и њихови преци, као и преци Станчевића, досељени са Змијања. Ове породице су заједничког порекла са Станчевићима. (2:98;7:11)

Презиме Шљивар свакако долази по занимању што се родоначелника ове породице. Шљивари су раније, поред Голубића, живели и у Скрадину. У питању је био исељени огранак Шљивара из Голубића. Да су Шљивари у блиском сродству са Станчевићима, произилази и из чињенице да је предак скрадинских Шљивара забележен 1758. године као “Шљивар звани Станчевић”. У питању је био Јован Шљивар “звани Станчевић”, који је те године из Скрадина исељен у Русију. Исти Јован је забележен половином 18. века међу онима, који су најупорније тражили изградњу православне цркве у Скрадину. Јован Шљивар је, иначе, био шурак Игњатију, сину далматинског епископа Симеона Кончаревића. На православном гробљу у Скрадину налази се гроб породице Шљивар (“Сливар”) из 19. века. (3:178;12:78,82)

Шљивара је, према подацима из 1948. године, било и у Дијелки код Вировитице (16 у 2 куће), Великом Мају код Пореча (1) и Загребу (1).. Године 1884./86. забележени су Шљивари са славом св. Алимпије у босанским парохијама: Гашица и Бијаковац код Градишке, Босански Петровац и Пећи код Ливна. Сви они су сродници далматинских Шљивара, али се то неможе са сигурношћу рећи и за Шљиваре са славом св. Тома у парохији Босанска Градишка. Преци Шљивара у месту Тук – Џевар код Босанског Петровца, којих је између два светска рата било 10 кућа, досељени су из Далмације (свакако из Голубића). Досељавање ове породице се одиграло око 1800. године. Ови Шљивари имају предање да су се раније презивали Пилиповић. Тачно је, међутим, само то, да су Шљивари и Пилиповићи заиста сродни, али не и да су Шљивари огранак Пилиповића, о чему ће даље бити речи. У Доњој Саници живе муслимани Шљивари који нису ни у каквом сродству са својим православним презимењацима. (4:649;7:398;13:215;14:288-289)

Посебно су бројни огранци голубићког рода са славом св. Алимпије, који су прешли у уначку област (околина Дрвара). Измећу два светска рата тамо их је било чак 90 домова, под презименом Пилиповић. Према предању, у Голубићу су живела четири брата, која су се звала: Пилип, кнез Мијат, Јерко и Предоје. Када су изводили овце на испашу у босанске планине, допао се Пилипу Велики Цвјетнић у Унцу, и решио је да се тамо настани. Кнез Мијат се такође настанио у Унцу, највероватније исто у Цвјетнићу, али је убрзо погинуо, и од њега није остало потомства. Предоје је отишао дубље у Босну, и од њега су Предојевићи са славом св. Алимпије. Четврти брат, Јерко, остао је у Голубићу, и од њега су се развили тамошњи Јерковићи. Ова браћа су се раселила “врло давно”, свакако негде на самом крају 17. или почетком 18. века (пошто су Карановићи, који су дошли почетком 18. века досељени одмах после Пилиповића). Пилиповићи су најстарија породица у Великом Цвјетнићу. Само у овом месту их има 56 кућа, и одатле су се расељавали по другим уначким насељима. Огранци Пилиповића носе следеће породичне надимке: Савичићи, Сјерићи, Тривићи, Буркићи, Далићи, Ђудићи и Ћојановићи. (15:505,506,595)

Према наведеном предању, види се да је родоначелник Јерковића, Јерко, био одрастао човек на прелазу из 17. у 18. век. Предак Станчевића и Шљивара, који су, судећи према помену Јована Шљивара званог Станчевића 1758. године, међусобно најближи род, био је рођак по мушкој линији поменутом Јерку. Лично име Јерко, (изведено од Јеврем, Јеремија или Јероним), релативно је често по западнијим крајевима, тако да се јавља већи број породица, православних и римокатоличких, које носе ово презиме. Ове породице су различитог порекла, а једино што им је заједничко је исто лично име њихових родоначелника – Јерко. (5:105;15:506)

Досељавање предака овог рода са славом св. Алимпије у Голубић одиграло се, по свему судећи, крајем 17. века (иако код једног аутора налазимо непоуздано тврђење, да су “дошли у 16. веку”). Наиме, готово цела Книнска Крајина је, као и већи део северне Далмације, остала са знатно проређеним становништвом, готово пуста, крајем 17. века. Ово је било проузроковано ратним операцијама и одсељавањем становништва са овог простора током Кандијског рата (1645. – 1669. године) и почетком Морејског рата (1684. – 1699. године). Због тих пустошења, и Голубић је морао остати са десеткованим становништвом. Током Морејског рата, тачније од ослобођења Книна од Турака (1688. године), у Книнској Крајини нагло је почео обрнут процес – интензино насељавање. Том приликом се одиграо велики број сеоба, нарочито из Босне, у Книнску Крајину, које су не само попуниле празнину насталу претходним бројним исељавањима, већ и знатно повећале број становника те области, у односу на стање пре наведених ратова. Нарочито су тада биле интезивне миграције са Змијања у околину Книна. У то време је био досељен и највећи број предака данашњих голубићких родова, а међу њима, свакако и Станчевића, Шљивара и Јерковића. Томе у прилог иде и поменуто предање о родоначелнику Јерковића, који је живео баш у овом периоду. (2:98;15:505,506,595;16:130-141;17:245-263)

Поред наведених исељеника из Голубића, који припадају овом роду, постоји и у босанском средњем Поуњу већи број породица са славом св. Алимпије, које имају исти корен. То су огранци напред поменутих Пилиповића и Предојевића. Првих има у Поуњу, према подацима из 1920./22. године, 59 кућа, а других 6 кућа. Од Предојевића води порекло и 7 домова Ћојановића. У овај род спадају и 2 куће породице Бубало, који су по очуху понели то презиме, али су задржали стару славу рода из ког потичу, св. Алимпија. У средње Поуње су Пилиповићи досељени из своје матице у Великом Цвјетнићу, а Предојевићи из Предојевића Главице код Лужачког Поља, где је, опет, њихова матица. (8:361-362)

На Змијању, одакле Станчевићи и њихови сродници воде порекло, и данас живи род са славом св. Алимпије. У питању је род Мачкића, којих има 11 домаћинстава у Доњем Раткову. У новије време је код Мачкића забележено некакво “предање”, пре би се могло рећи сасвим неутемељена хипотеза о пореклу, која говори о досељавању ове породице из Роваца у црногорским Брдима, преко зајечарског краја и Уба у Србији у Ратково. Према тој хипотези, старија презимена породице била су Михајловић и Живковић. “Миграције” које су овде забележене нису логичне, нити познате науци, па због тога нису ни реалне. И старост Мачкића на Змијању иде у прилог томе, да је, услед недостатка стварног предања, ова хипотеза измишљена у новије време. (9:12-13)

Мачкићи сматрају да су своје данашње презиме добили у 18. веку, по претку који се “као мачак узверао уз неки високи споменик”. Тврди се да су преци ове породице на Змијање досељени у време кнеза Ратка, који им је и дао земљу на Змијању. Када се одиграло насељавање Мачкића, види се по чињеници да се син поменутог кнеза Ратка, кнез Вук, помиње у једном турском попису 1541. године. Предак Мачкића који се доселио, износи се даље у предању, имао је три сина, од којих се један одселио у Кнежпоље, и његово потомство данас живи у Босанској Дубици. Породица другог сина је замрла, а од трећег су Мачкићи у Раткову. Највероватније се ове тврдње базирају на старом и аутентичном породичном предању, па би требало да су због тога тачне, барем у већем свом делу. (9:12-13;10:246)

Мачкића са славом св. Алимпије има и у парохији Гомионица код Бања Луке, где су, без сумње, дошли из Раткова. Са друге стране, Мачкиће са славом св. Никола налазимо у парохијама: Дубовик Алибегов и Руишка код Крупе, Кукуље код Босанске Градишке и Хрге код Маглаја. Мачкићи у околини Крупе, који славе ову славу, досељени су у другој половини 19. века од реке Сане. Свакако су и они у сродству са својим змијањским презимењацима, само што су променили славу. Такође, наилазимо и на породицу Мачковић са славом св. Алимпије у парохији Јунузовцима код Босанске Градишке. Без сумње су и Мачковићи у сродству са змијањским Мачкићима. У парохијама Турјак и Машићи – Романовци код Босанске Градишке постоји породица Змијанац са славом св. Алимпије, очигледно пореклом од Мачкића. (7:234;8:140,471,485)

Родови са славом св. Алимпије по Босанској Крајини, Далмацији, Банији и другим крајишким областима, као што се из изложених података може видети, великом су већином, а можда чак и сви, у сродству. Слава св. Алимпије на крајишким просторима спада у ред не тако честих слава. Крајем 19. века на територији Босанске епархије (Босна без Херцеговине и Зворничко – тузланске епархије) овај светац је као крсна слава највише прослављан у две области. То су градишко – дубички крај у северозападном делу Босне и власеничко – сребренички крај на истоку. Родови који славе св. Алимпија у околини Босанске Градишке и Босанске Дубице свакако су се спустили са Змијања у тај крај. Са друге стране, породице које славе ову славу у околини Власенице и Сребренице, највероватније су, као и већина тамошњег становништва, пореклом из Херцеговине. Собзиром да и најстарији слој српског становништва Змијања (па и других области Босанске Крајине) махом води порекло из Херцеговине, највероватније је управо ова област најстарија матица крајишких родова који славе св. Алимпија. Херцеговина је у раније време била знатно шири појам него данас. Наиме, поред данашње области тога имена, обухватала је она и црногорску Херцеговину (простране области на западу и северу данашње Црне Горе), делове средње Далмације (на запад до реке Цетине), као и крајњи југозапад данашње Србије. Најинтензивније досељавање херцеговачких Срба у Босанску Крајину одиграло се у другој половини 15. и током 16. века. (7:11,13;9:11-17;10:233,237-239)

Дакле, родови са славом св. Алимпије по Босанској Крајини су, великом већином или у потпуности, у међусобном сродству. Они су се по крајишким просторима (Босанској Крајини, Далмацији, Банији…) проширили са Змијања, области између Бања Луке и Кључа. Најстарије порекло ови родови, по свему судећи, воде из Херцеговине. Појам “Херцеговина” се раније односио на знатно већу територију него у наше време. На Змијању, тачније у змијањском селу Доњем Раткову, очувао се до данас један стари огранак овог рода са славом св. Алимпије, породица Мачкић. Од овог рода су били и преци Станчевића, Шљивара и Јерковића, који су се са Змијања, највероватније крајем 17. века, преселили у Голубић код Книна. Станчевићи и Шљивари су, судећи по помену Јована Шљивара “званог Станчевић” 1758. године, у најближем међусобном сродству, док су Јерковићи, чији је родоначелник Јерко живео на прелазу из 17. у 18. век, у нешто даљем сродству са ове две породице. Из Голубића су се огранци породица са славом св. Алимпије исељавали на различите стране, нарочито у Босанску Крајину (Унац, Поуње, Лужачко Поље и др.). Тамо су се од ових исељеника формирали бројни Пилиповићи, Предојевићи и још неке фамилије. Станчевића са славом св. Алимпије има исељених из Голубића на Банију и у друге области.

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

ИЗВОРИ

1)  Мирко Коренчић, Насеља и становништво С.Р. Хрватске 1857. – 1971, Дјела Ј.А.З.У, књ. 54, Загреб 1979.

2)  Саво Накићеновић, Книнска Крајина, Београд – Книн 1990.

3)  Милан Радека, Прилози о споменицима културе код Срба у сјеверној Далмацији, Алманах, Срби и православље у Далмацији и Дубровнику, Загреб 1971.

4)  Лексикон презимена С.Р. Хрватске, Ј.А.З.У, Институт за језик, Загреб 1976.

5)Милица Грковић, Речник личних имена код Срба, Београд 1977.

6)Милан Радека, Горња Крајина или Карловачко владичанство, Загреб 1975.

7)  Ђорђе Јањатовић, Презимена Срба у Босни, Сомбор 1993.

8)  Милан Карановић, Поуње у Босанској Крајини, С.К.А, Српски етнографски зборник 35, Насеља и порекло становништва 20, Београд 1925.

9)  Мирослав Нишкановић, Прилог проучавању становништва Змијања, о поријеклу становништва Горњег и Доњег Раткова и Стражица, Гласник Земаљског музеја, Етнологија, св. 33, Сарајево 1978.

10)  Милан Васић, Етничка кретања у Босанској Крајини у 16. вијеку, Годишњак Друштва историчара Босне и Херцеговине, 13, 1962, Сарајево 1963.

11)  Хазим Шабановић, Босански Пашалук, постанак и управна подјела, Научно друштво Н.Р..Босне и Херцеговине, Дјела, књ. 14, Одјељење историјско – филолошких наука, књ. 10, Сарајево 1959.

12)  Марко Јачов, Венеција и Срби у Далмацији у 18. веку, Земун 1987.

13)  Петар Рађеновић, Бјелајско Поље и Бравско, С.К.А, Српски етнографски зборник 35, Насеља и порекло становништва 20, Београд 1925.

14)  Милан Карановић, Саничка Жупа, С.К.А, Српски етнографски зборник 46, Насеља и порекло становништва 26, Београд 1930.

15)  Петар Рађеновић, Унац, С.А.Н, Српски етнографски зборник 56, Насеља и порекло становништва 30, Београд 1948.

16)  Марко Јачов, Срби у млетачко – турским ратовима у 17. веку, Београд 1990.

17)  Марко Јачов, Сеобе Срба у Далмацију и Боку Которску кроз векове, Catena mundi I, Краљево – Београд 1992.

Три сродне голубићке породице

Отишићки Петровићи

Морејски рат (1684. – 1699. године) довео је, између осталог, и до великих миграционих кретања на подручју северне Далмације. Преци већине породица, православних или римокатоличких, које су живеле током 20. века у унутрашњости северне Далмације, дошли су управо за време овог рата у северну Далмацију. Мали Морејски рат (1714. – 1718. године), такође је довео до миграција ка Далмацији. Досељавања из Црне Горе у северну Далмацију, у време ових ратова, била су запажена, али се свакако по свом интензитету нису могла упоредити са досељавањима из суседних области, тачније из Босне, Херцеговине и Лике. На овом месту биће речи о једној породици која припада управо тој, црногорској, миграционој струји.

Отишић је српско село у Цетинској Крајини, између Сиња и Врлике. Према подацима из 1857. године, ово место је имало 1010 становника, 1921. године 1929, а 1971. године 1230 становника. У Отишићу је постојала од 1784. године стара православна црква, посвећена св. Арханђелу Михаилу, док је нова отишићка црква из 1889. године. (1:617;2:165)

Порица Петровић у Отишићу слави св. Арханђела Михаила, 21. новембра (8. новембра по старом календару) као своју крсну славу. Отишићки Петровићи су завршетак Другог светског рата дочекали као бројна породица, и поред интензивног исељавања, и жртава које су поднели у том рату. Према подацима Српске православне цркве између 1941. и 1945. године погинула су четири отишћка Петровића, и то Дарко, Ђуро, Марија и Митар Петровић. Године 1948. ова породица је бројала 19 домаћинстава са укупно 106 укућана. Петровићи се појављују у најстаријим очуваним отишићким матичним књигама, из периода 1845. – 1863. године. (3:505;4:302;5:130)

Исељених Петровића из Отишића има у више места Ливањског Поља. Отишићки Петровићи су се населили у Челебићу, Црном Лугу, Пржинама, Сајковићу и Губину. Они у Челебићу и Пржинама су задржали стару славу, св. Арханђела Михаила, док су остали огранци ове породице, највероватније услед призећивања, славу променили. Тако данас Петровићи у Сајковићу и Губину славе св. Ђорђа, а они у Црном Лугу св. Ђорђа и св. Враче. Чланови ове породице такође су тешко пострадали у Другом светском рату. Само у огранку ове породице који живи у Челебићу, изгинуло је тада осам чланова домаћинства. (6:70,74-77;7:397)

Неки Петровићи од овог рода су се пресељавали и даље из Ливањског Поља. Тако, за своје порекло из Ливањског Поља и за даље порекло из Далмације, знају Шпоње у Гламочком Пољу, који су се раније презивали Петровићи. Да су они пореклом баш од оног огранка у Црном Лугу, види се по њиховој крсној слави, св. Врачима. Они имају предање да су им у Далмацији запалили кућу, и да је њихов прадеда (то јест прадеда генерације која је била у зрелим годинама око 1920. године) пребегао у Ливањско Поље. Досељавање Петровића у Црни Луг одиграло се, дакле, негде крајем 18. или почетком 19. века. Из Црног Луга воде порекло и Петровићи у гламочком Старом Селу, одакле су у првој половини 19. века дошли у Заглавицу (Гламочко Поље), па око 1860. године у Старо Село. Они славе св. Арханђела Михаила, стару славу Петровића, по чему се види да су и Петровићи у Црном Лугу славили стару славу до половине 19. века. (8:109,122)

У Халапићу, такође у Гламочком Пољу, живе Петровићи који су се “давно” доселили из Губина у Ливањском Пољу. Као и губински огранак ове породице, и Петровићи у Халапићу славе св. Ђорђа. (8:147)

Презиме Петровић долази по честом личном имену Петар. Учесталост овог личног имена је проузроковала појаву да се многе породице које нису ни у каквом међусобном сродству, презивају исто (Петровић), по својим родоначелницима којима је само лично име исто. Такав је случај, на пример, са породицом Петровић у Плавну, која слави св. Ђорђа, а раније је носила презиме Зорић, па се по Петру Зорићу тако прозвала. Петровићи у Уздољу (Далматинско Косово), који такође славе св. Ђорђа нису у сродству са својим презимењацима у Отишићу, а неизвесно је и њихово сродство са Петровићима у Плавну. На територији Дабробосанске митрополије живело је, крајем 19. века, чак 166 породица Петровића по различитим парохијама и са разним славама. Ови родови Петровића су славили 25 различитих слава. У истом периоду у западној Славонији (Пакрачка епархија) било је различитих породица Петровића са укупно 12 слава, док су у Горњој Крајини (Лика, Кордун и Банија) породице са овим презименом прослављале 7 различитих крсних имена, а било је и римокатолика Петровића. Из наведених узрока је презиме Петровић једно од најчешћих презимена код Срба, па тако и отишићки Петровићи имају много несродних презимењака. (9:111,120;10:18,286-289;11:31 додатак;12:363)

Петровићи су у Отишић досељени из Црне Горе, за разлику од већине породица севернодалматинских Срба, које су, као што је већ речено, махом насељене из Босанске Крајине и, делом, из Херцеговине и Лике. Предање о даљем пореклу из Црне Горе, што је интересантно, сачувало се и код готово свих огранака ове породице исељених у Ливањско Поље. Ово предање је забележено, поред Петровића у Отишићу и код њихових исељеника Петровића у Црном Лугу, Сајковићу и Губину. (6:74-77;9:89-125;13:130-141;14:245-263)

Досељеници из Црне Горе у северну Далмацију наводе се и у једном документу из 1700. године. Реч је о попису досељених фамилија из Црне Горе у Книнско-Дрнишку Крајину, под називом: „Rubbriche delle famiglie dei rurali benestanti dei soldati, se Cingari, de Montenegrini, e di quegli con investik eresoza a Knin – Dernis 1700“. Овај попис, који се чува у Хисторијском архиву Задра, до сада није публикован. У матичним књигама Врличке Крајине, вођеним 1688.-1691. и 1726.-1728. године помиње се презиме Петровић, али овде, по свему судећи нису у питању преци отишћких Петровића пошто се ради о подацима из римокатоличких матичних књига. (5:118-119)

У Полачи код Книна живи бројна породица Црногорац (године 1948. било их је 114 у 24 домаћинства), која слави св. Арханђела Михаила. Црногорци воде порекло, као што се и по њиховом презимену може видети, из Црне Горе. Раније су се презивали Петровић, па су по доласку у Далмацију примили презиме Црногорац. Судећи по њиховом старом презимену, слави и области порекла, они би могли бити сродници отишићких Петровића. Црногораца има исељених такође у Ливањском Пољу, у местима Поточани, Застиње и Челебић. (3:100;6:59,70;9:108)

Досељавање Петровића из Црне Горе у Далмацију се свакако одиграло крајем 17,  или почетком 18. века. Наиме, после дуготрајне турске владавине над континенталним делом северне Далмације, за време Морејског рата (1683.-1699. године) ово подручје је прешло под млетачку власт. Пошто је услед ратних операција у претходном, Кандијском, рату (1645.-1699. године), као и у почетку Морејског рата, Книнско – Врличка крајина остала без знатног дела и тако невеликог становништва, крајем 17. века почело је њено интензивно насељавање. Већина породица овог краја насељена је уз помоћ или присилу млетачких власти. Отишић је био међу оним местима која су ослобођена у време Морејског рата, али се 1701. године, када је извршено разграничење између Венеције и Турске, нашао на самој граници, тачније био подељен, пошто је границу представљала права линија која је ишла од Врлике ка Сињу. Тек након Малог морејског рата (1714.-1718. године) граница је коначно премештена на Динару. Завршетком овог рата престају и масовнија досељавања у северну Далмацију. У прилог томе да су баш у том периоду дошли и преци отишћких Петровића, иде и наведени списак црногорских досељеника из 1700. године. Не сме се у потпуности занемарити ни предање породице Црногорац у Полачи, по коме су њихови преци ту насељени почетком 18. века. Чињеница да су најстарији исељеници Петровићи из Отишића (у Губин и Црни Луг), такође иде у прилог досељавању ове породице у Отишић у периоду масовног досељавања у Далмацију. (5:118;8:109,147;9:108;13:130-141;14:245-263;15:256;16:454)

Данас се не може са сигурношћу рећи из ког места, области или племена у Црној Гори воде порекло Петровићи. Нешто прецизнијем лоцирању њиховог места порекла иде у прилог чињеница да не некадашња територија Црне Горе, Стара Црна Гора, била вишеструко мања од данашње Црне Горе. Стара Црна Гора, која се делила на 4 нахије (Катунску, Ријечку, Црмничку и Љешанску) простирала се, у грубим цртама, од манастира Острог на северу, до планинског масива Румије (између Вирпазара и Сутомора) на југу. На западу је Стара Црна Гора досезала до планинског масива над Котором и Рисном, а на истоку до доњег тока реке Мораче. На овом релативно уском простору, или у његовом непосредном суседству, треба тражити најстарије познато пребивалиште отишићких Петровића. На овом простору живи већи број породица са презименом Петровић, од којих неке славе св. Арханђела Михаила. Такав је случај, на пример, са Петровићима у племену Дупилу у Црмничкој нахији, али су ово често презиме могли носити и огранци других старо црногорских племена или братства, којима је св. Арханђел племенски (тј. братственички) светац, као што су Озринићи, Сотонићи, Глуходољани и други. Поред тога, можда су Петровићи имали, док су живели у Црној Гори, неко друго, још старије, презиме. (17:283-284,548;18:98,105,349)

Црногорци у Полачи тврде да су им преци досељени из племена Његуша у Старој Црној Гори. Међутим, у Његушима нема родова који славе св. Арханђела, Нити се памти да је неки од родова са овом славом стално боравио на његушкој територији. Тврђење о пореклу из овог племена највероватније је мотивисано потребом да се старо презиме Црногораца (Петровић) доведе у везу са династијом Петровића из Његуша. Сродност ове две породице не може се ничим поткрепити, пошто Петровићи – Његуши од старине славе св. Ђорђа, а махом су познати и сви њихови исељени огранци (нема их у северној Далмацији). (9:108;17:425-433,448)

Дакле, из Црне Горе тачније из области Старе Црне Горе (или њеног непосредног суседства) води порекло породица Петровић, која је у време млетачко-турских ратова, крајем 17. века или почетком 18. века, досељена у Отишић код Врлике. Релативно рано, негде крајем 18. века, почели су се поједини огранци ове породице исељавати у Ливањско Поље, где и данас живе у 5 насеља. Неки од ових огранака су задржали стару славу св. Арханђела, док су неки измењали славе. Из Ливањског Поља су неки од њих прелазили даље у Гламочко Поље, где се презивају Петровићи и Шпоње. Са отишићким Петровићима могли би бити род и Црногорци у Полачи. И поред знатног исељавања и страдања у ратовима, Петровића је у Отишићу половином 20. века било чак 106 у 19 кућа.

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Извори

1)  Мирко Коренчић, Насеља и становништво С.Р. Хрватске 1857. – 1971, Дјела Ј.А.З.У, књ. 54, Загреб 1979.

2)  Милан Радека, Прилози о споменицима културе код Срба у сјеверној Далмацији, Алманах, Срби и православље у Далмацији и Дубровнику, Загреб 1971.

3)  Лексик презимена С.Р. Хрватске, Ј.А.З.У, Институт за језик, Загреб 1976.

4)  Косовска народна читанка 1989, Далматинско Косово, Шибеник-Београд 1989.

5)  Весна Чулиновић-Константиновић, Живот и социјална култура сточарског становништва под Динаром, Ј.А.З.У, Зборник за народни живот и обичаје 51, Загреб 1989.

6)  Марио Петрић, Ливањско Поље, Гласник Земаљског музеја, Етнологија, св.16, Сарајево 1961.

7)  Будо Симоновић, Огњена Марија ливањска, Ливно 1991.

8)  Боривоје Ж. Милојевић, Купрешко, Вуковско, Равно и Гламочко Поље, С.К.А, Српски етнографски зборник 25, Насеља и порекло становништва 13, Београд 1923.

9)  Саво Накићеновић, Книнска Крајина, Београд-Книн 1990.

10)  Ђорђе Јањатовић, Презимена Срба у Босни, Сомбор 1993.

11)  Шематизам православне епархије пакрачке за годину 1898, Пакрац 1898.

12)  Милан Радека, Горња Крајина или Карловачко владичанство, Загреб 1975.

13)  Марко Јачов, Срби у млетачко-турским ратовима у 17. веку, Београд 1990.

14)  Марко Јачов, Сеобе Срба у Далмацију и Боку Которску кроз векове, Catena mundi I, Краљево – Београд 1992.

15)  Иван Гргић, Постанак и почетно уређење војне крајине Книнскога Котара под Венецијом, Ј.А.З.У, Старине, књ.52, Загреб 1962.

16)  Глигор Станојевић, Југословенске земље у млетачко-турским ратовима 16.-18. вијека, Историјски институт у Београду, Посебна издања, књ.14, Београд 1970.

17)  Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, С.К.А, Српски етнографски зборник 39, Насеља и порекло становништва 24, Београд 1926.

18)  Јован Вукмановић, Црмница, С.А.Н.У, Посебна издања DLXXXIII, Одељење друштвених наука, Одбор за филозофију и друштвену теорију, књ.1, Београд 1988.

Отишићки Петровићи

О ПРЕЗИМЕНУ ШЕАТ У СЕВЕРНОЈ ДАЛМАЦИЈИ

ШЕАТ, Врбник, св. Никола 72 (16) Поред Врбника и Книна, породица Шеат је средином 20. века живела у Сплиту (2 у 1 кући) и у Биограду на мору (5 у 3 домаћинства). У овом последњем месту постоји и варијанта презимена која гласи Шејат.

Методије Шеат био је калуђер, а по другом извору игуман манастира Крупе. Он се помиње и као жегарски парох 1912. године. Шематизам Српске православне цркве из 1925. године наводи Методија Шеата као монаха манастира Крупа. Он се наводи међу оснивачима задруга у северној Далмацији, као један од „пионира задружне мисли“.

Породица Шеатовић (Шејатовић) бројна је у Славонији. Шеатовића, кјои су несумњиво род Шеатима, највише има у Трнаковцу код Нове Градишке (48 у 12 кућа) и у Доњем Ковачевцу код Пакраца (34 у 9 домова). Они махом славе св. Николу, али су поједини огранци породице променили славу и почели прослављати св. Ђорђа.

Породица Шејатовић се у документима веома често јавља међу војницима на просторима Жумберка и Горње Крајине. Тако је 1636. године забележен Раде Шејатовић у Жумберку (помиње се и 1657), затим 1644. године Јакша (поменут и 1657) и Вујин Шејатовић у Слуњу, Илија Шејатовић у Велемерићу, Радман Шејатовић у Каменском и Радул Шејатовић (јавља се и 1657). Године 1657. помињу се Јурица Шејатовић (коњаник), затим Петар, Мико, Вукман и Шејатовићи који су служили војску у Велемерићи иил Слуњу, а вероватно су били Жумберчани. Изасланик жумберачких Срба код аустријског Ратног савета 1639. године био је поменути Раде Шејатовић. Он се 1653. године помиње као војвода, а тада је поред њега споменут и Радман Шејатовић.

Далматински Шеати су свакако сродни са наведеним Шејатовићима у Жумберку. Један огранак овог рода је највероватније у Жумберку живео од 16. века, када су досељени преци велике већине тамошњих Срба. Одатле су се поједини огранци раселили у Славонију. Иначе, у Жумберак су преци Срба насељени у две сеобе. У првој од ових сеоба, која се одиграла у два таласа, 1530. и 1531. године, дошло је становништво из околине Унца, Срба и Гламоча. У другој сеоби, која се десила 1538. године, населили су се Срби из Цетинске Крајине у Далмацији.  Далматински огранак, који се прозвао скраћеним презименом Шеат, вероватно је досељен из Босанске Крајине. Сматра се да су преци ове породице из Босне досељени у Врбник крајем 17. века.

ШЕАТ, Книн, св. Никола 13 (3). Дошли су из обилижњег Врбника око 1870. године. Било их је 1 домаћинство око 1920. године. У катастарском попису Книна из 1830. године помиње се православна породица Шајатовић. Не може се поуздано рећи, да ли су они били у сродству са данашњим книнским Шеатима.

ИЗВОР: Александар Бачко, „Породице далматинских Срба“, Зборник за српску етнографију и историју, књига 2, Београд 2008, 474 – 475.

О ПРЕЗИМЕНУ ШЕАТ У СЕВЕРНОЈ ДАЛМАЦИЈИ