About certain Serbian families in Knin

Aleksandar Bačko has published his new e-book, “About certain Serbian families in Knin“.

This book is dedicated to Zoran Batchko, author’s uncle.

Editor of this book is Igor Mojsilović.

“About certain Serbian families in Knin “ has 115 pages.

This book can be downloaded free (in PDF format), following this link:

O pojedinim srpskim porodicama u Kninu

Korice - konacna verzija

 

Advertisements
About certain Serbian families in Knin

Aleksandar Bačko – review of twenty years of research work

Igor Mojsilović has published his new e-book, „Aleksandar Bačko – review of twenty years of research work“.

Editor of this book is Miodrag Rođenkov.

Book „Aleksandar Bačko – review of twenty years of research work“ has 108 pages.

The e-book can be downloaded free (in PDF format), following this link:

Aleksandar Backo – osvrt…

Aleksandar Backo - korice

 

Aleksandar Bačko – review of twenty years of research work

Александар Бачко – осврт на двадесет година истраживачког рада

Игор Мојсиловић је у електронској форми објавио биографску књигу „Александар Бачко – осврт на двадесет година истраживачког рада“.

Монографија је обима 108 страна.

Уредник је Миодраг Рођенков.

Монографију „ Александар Бачко – осврт на двадесет година истраживачког рада “ можете бесплатно преузети у PDF формату, путем следећег линка:

Aleksandar Backo – osvrt…

 

Aleksandar Backo - korice

 

Александар Бачко – осврт на двадесет година истраживачког рада

Крупа и Голубић у Далмацији – књига

Монографија „Крупа и Голубић у Далмацији“, чији су аутори Александар Бачко и Вељко Кубат, публикована је у Београду 2010. године, као 4. књига у оквиру едиције „Зборник за српску етнографију и историју“.

 

Уредник монографије „Крупа и Голубић у Далмацији“ је господин Игор Мојсиловић.

 

Главни покровитељ књиге „Крупа и Голубић у Далмацији“ је господин Вељко Кубат из Норвешке.

 

Књига је обима 352 стране и садржи податке о породицама у Крупи и Голубићу код Обровца, као и о прошлости тих места у северној Далмацији.

 

Цена књиге је 900 динара, плус поштански трошкови.

 

Књигу „Крупа и Голубић у Далмацији“ можете наручити од коаутора Александра Бачка, путем електронске поште istrazivanjeporekla@yahoo.com

Krupa

Крупа и Голубић у Далмацији – књига

Породице далматинских Срба – књига

Монографија „Породице далматинских Срба“, чији је аутор Александар Бачко, публикована је у Београду 2008. године, као 2. књига у оквиру едиције „Зборник за српску етнографију и историју“ Удружења грађана „Српски деспот“.

 

Уредник монографије „Породице далматинских Срба“ је наш истакнути академик Петар Влаховић.

 

Књига је обима 513 страна и садржи податке о породицама далматинских Срба, као и о историјату српског народа у Далмацији.

 

Цена књиге је 900 динара, плус поштански трошкови.

Књигу „Породице далматинских Срба“ можете наручити од аутора Александра Бачка, путем електронске поште istrazivanjeporekla@yahoo.com

 

Porodice dalmatinskih Srba

Породице далматинских Срба – књига

Жегар – порекло становништва – књига

Монографија „Жегар – порекло становништва“, чији је аутор Александар Бачко, публикована је 2005. године, као 29 књига у оквиру едиције „Етноантрополошки проблеми – Монографије“ Одељења за етнологију и антропологију Филозофског факултета у Београду.

 

Уредник монографије „Жегар – порекло становништва“ и наведене едиције је наш истакнути академик Петар Влаховић.

 

Главни покровитељ књиге „Жегар – порекло становништва“ је господин Вељко Кубат из Норвешке.

 

Књига је обима 226 страна и садржи податке о Жегару, његовом оснивању и развоју, као и о пореклу фамилија у овом месту.

 

Књиге више нема у продаји.

Zegar

 

Жегар – порекло становништва – књига

Једна српска породица у Медвиђи

Буковица је подручје у северној Далмацији, које се налази између планине Велебит на северу, Равних Котара на југу, река Крке на истоку и Новиградског мора на западу. Ово подручје је, према подацима из 1961. године било већином насељена Србима. У Буковици је тада живело 38000 православних Срба и 12800 римокатолика. За разлику од већине тамошњих места, у којима преовладава православно становништво, постоји и неколико насеља, која су већим делом насељена римокатолицима. Једно од таквих места је и Медвиђа, североисточно од Бенковца. (1:17,121)

У Медвиђи, поред римокатоличких породица, живе и следеће српске православне породице: Богуновић, Завишић, Миланко, Пупавац, Скокна и Шарић. Овде ће бити речи о једној од њих, о Скокнама. (2:269,278,281,282,286)

 

Скокне славе св. Николу, 19. децембра (6. децембра по старом календару). Према подацима из 1948. године, у Медвиђи је било 4 куће ове породице, са укупно 20 чланова домаћинства. Један део Медвиђе (заселак) се назива по овој породици – Скокне (Скокни). Заселак Скокне је 1953. године имао укупно 45 становника (без обзира на презиме), 1961. године 61 и 1971. године 29 становника. Породица Скокна, поред Медвиђе, живи још и у Бенковачком Селу, где их је 1948. године било 1 домаћинство са укупно 5 укућана. (3:595;4:436)

 

Сродници Скокна су Скокнићи у личком месту Бунићу. Они такође славе св. Николу, а 1915. године ту их је живело 5 кућа. Према подацима из 1948. године, Скокнићи у Бунићу су спали на само 2 домаћинства са 10 укућана. Њихови су исељеници свакако и по један носилац овог презимена у Делницама и Славонском Броду исте године. (3:595;5:365;6:330)

 

Скокнићи се не помињу у попису Бунића из 1712. године, али их зато налазимо у Комићком Пољу, јужно од Удбине, у попису исте године. Ту су забележени као “Скокићи”, и било их је једно домаћинство са 13 душа. (7:218-219;223)

 

У Комићко Поље су Скокнићи дошли из околине Оточца у западном делу Лике. Наиме, још 1686. године се у досељеничком логору код Оточца почиње са Радашин “Скоклић” (свакако погрешно забележено, уместо Скокнић, пошто презиме Скоклић данас не постоји). Радашин је био међу оним досељеницима, за које је било забележено да су “из Лике”. Овде се под термином “Лика” подразумена део ове области, који је тада био под турском влашћу. Турска Лика је обухватала целокупно данашње личко подручје, умањено на западу за оточачки, брињски и брлошки крај (који су раније припадали Аустрији), као и без околине Срба, Лапца и потпљешивачког краја на истоку (који су се рачунали у турску Босну). Према наведеним подацима из пописа 1686. године, види се да су Скокнићи и пре тог периода живели у Лици, да су у почетку Бечког или Морејског рата (1683-1699. године) избегли из Лике, и да је један огранак прешао у околину Оточца, одакле се, по аустријском освајању остатка Лике, вратио у централно-лички крај, где их затиче попис 1712. године. (7:171-234;8:177)

 

Услед ратних сукоба између Аустрије и Турске на личком подручју, као и акција млетачких ускока, који су из Далмације упадали у Лику, и одводили поједине групе становништва, многи су се Личани населили у северну Далмацију. Највећи број њих се населио у Буковици, која је и најближа Лици, и у Равним Котарима. Њихово насељавање је било најинтензивније у почетку Морејског рата, између 1684. и 1686. године, дакле у периоду када су Буковица и Равни Котари већ били ослобођени од Турака, а Лика још увек под турском окупацијом. Тада су, свакако у буковичку Медвиђу прешли и преци Скокна из Лике, из истих узрока као и други Личани који су прешли у Далмацију, или на аустријску територију на западу, попут њихових сродника Скокнића. (8:177;9:254-258;10:121-125,136-139)

 

Велика већина породица данашњих личких Срба води, посредно или непосредно, порекло из крајева који се у односу на Лику налазе на југоистоку. Тим породицама је старина махом у Херцеговини, или у областима које су у непосредном суседству Херцеговине. Под појмом “Херцеговина” се раније подразумевала област херцега Степана Вукчића и његових синова, која се распростирала на знатно ширем подручју од данашње области тога имена. Поред Херцеговине у данашњем смислу речи, стара Херцеговина је обухватала и данашњи копнени део средње Далмације између Цетине и Неретве, затим простране области на западу и северу данашње Црне Горе, као и крајњи југозапад данашње Србије, до реке Лим. Са подручја те, старе, Херцеговине досељен је велики број породица у Лику током 16. века. Највеће сеобе су биле оне 1527-28. године (одмах по турском освајању) и 1577. године (када је дошло око 5000 насељеника). (7:128-132,249-250,260-261)

 

Управо у области старе Херцеговине, на данашњем Макарском приморју, наилазимо и на најстарије помене Скокнића у писаним изворима. У Тучепима код Макарске ова породица се јавља у документима из 17. века (вођеним од 1667. године), а тучепски Скокнићи су поменути и у извесним исправама из 17. века, писаним у суседној Подгори. Скокнића данас више нема у Макарском приморју. У Тучепима је, дакле, била најстарија позната матица ове породице. (3:595;11:142-143)

Из Макарског Приморја се један огранак ове породице иселио на Брач првих деценија 18. века. У Супетру на Брачу се у попису породица из 1729. године помиње Никола Скокнић. Године 1747. се исти Никола наводи међу “новим досељеницима” из Макарског Приморја, само што му је презиме забележено као “Скоковић”. Трећи помен ове породице у Супетру датира из 1748. године, када се појављују у тек установљеним матичним књигама. На Брачу се Скокнићи (Zochnich) спомињу и 1817. године, а последња је од њих била удовица Иваница Драгићевић-Скокнић, која је била жива још 1938. године. (11:103;12:44,105-106,117)

 

Можда је од овог рода и породица Скоко која живи у три села у околини Лиштице (западна Херцеговина). Скоке, које насељавају тамошња места Расно, Узариће и Космај, помињу се први пут у Расну 1743. године (Jacobus Scoko са 9 чланова породице). Да је ова породица у сродству са Скокнићима у Тучепима, у прилог иде чињеница да су Скоке пореклом од Биокова, а Тучепи су управо под том планином. Поред тога, већ је наведена варијанта презимена “Скоковић” код Скокнића на Брачу. (13:28,85-86)

 

Поред Скокни, Скокнића и других наведених породица, постоји и већи број фамилија са презименима Скок, Скакић, Скако и др, за које се не може поуздано утврдити неко евентуално сродство са Скокнама у Медвиђи. Ове породице живе на широком простору од Пожаревачког Поморавља, до Истре и Словеније. (3:595;14:96;15:263-264;16:555)

 

Настанак презимена Скокна могао је бити мотивисан на више начина. Највероватније је то да је ово презиме настало од основе “скок”, што значи ускок (и на италијанском језику има ово значење), пошто је формирано у јадранској приобалној области, где су, иначе, ускоци и били најактивнији. Са друге стране, Скокна је лично женско име, забележено код Срба у северној Албанији, у месту Врака. Скокна је могао бити и некакав надимак, а који би имао за основу глагол “скакати”. Тај евентуални надимак је могао, код потомака његовог првобитног носиоца, прерасти у презиме. (15:263-264;17:305)

 

У Тучепима, на Макарском Приморју, на територији старе Херцеговине, формирала се, дакле, породица Скокнић. Презиме ове породице је свакако настало најкасније у 16. веку, пошто је, највероватније управо тада, један огранак Скокнића прешао у Лику. Скокнићи који су остали у Тучепима помињу се у тамошњим матичним књигама (вођеним од 1667. године), као и у подгорским документима из 17. века. Почетком 18. века се један огранак Скокнића иселио на Брач, и вероватно у околину Лиштице. Скокнићи који су прешли у Лику први пут су у документима забележени 1686. године, када је у списак досељеника из Лике у околину Оточца уписан Радашин “Скоклић” (тј. Скокнић). Из Лике се у том периоду (највероватније између 1684. и 1686. године) иселио и један огранак ове породице у Медвиђу у Буковици. Овај огранак је прозван Скокна и слави, исто као и лички Скокнићи из Лике, св. Николу. Узрок исељавања Скокни из Лике су биле ратне операције вођене за време Бечког или Морејског рата (1683 – 1699. године).

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Извори и литература

  1. Живко Бјелановић, Имена становника мјеста Буковице, Библиотека знанствених дјела 6, Чакавски сабор, Сплит 1978.
  2. Живко Бјелановић, Рјечник антропонима Буковице, С.А.Н.У, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози, књ. X, Београд 1989.
  3. Лексик презимена С.Р. Хрватске, Ј.А.З.У, Институт за језик, Загреб 1976.
  4. Мирко Коренчић, Насеља и становништво С.Р. Хрватске 1857-1971, Дјела Ј.А.З.У, књ.54, Загреб 1979.
  5. Милан Радека, Горња Крајина или Карловачко владичанство, Загреб 1975.
  6. Радослав М. Грујић, Племенски рјечник Личко-крбавске жупаније, Ј.А.З.У, Зборник за народни живот и обичаје 21 II, Загреб 1917.
  7. Стјепан Павичић, Сеобе и насеља у Лици, Ј.А.З.У, Зборник за народни живот и обичаје 41, Антропогеографска истраживања 3, Загреб 1962.
  8. Алекса Ивић, Миграције Срба у Славонију, С.К.А, Српски етнографски зборник 36, Насеља и порекло становништва 21, Суботица 1926.
  9. Марко Јачов, Сеобе Срба у Далмацију и Боку Которску кроз векове, Catena mundi I, Краљево – Београд 1992.
  10. Марко Јачов, Срби у млетачко-турским ратовима у XVII веку, Београд 1990.
  11. Маријан Стојковић, Подгора у XVII столећу, Ј.А.З.У, Зборник за народни живот и обичаје 29 I, Загреб 1933.
  12. Андре Јутронић, Брач, Ј.А.З.У, Зборник за народни живот и обичаје 34, Антропогеографска испитивања, Загреб 1950.
  13. Марио Петрић, Етничка прошлост становништва Лиштице у западној Херцеговини, Гласник Земаљског музеја, Етнологија, 24/25. Сарајево 1969./70.
  14. Мих. М. Миладиновић, Пожаревачка Морава, С.К.А, Српски етнографски зборник 29, Насеља и порекло становништва 25, Београд 1928.
  15. Рјечник хрватскога или српскога језика, дио 15, Ј.А.З.У, Загреб 1955.
  16. Začasni slovar slovenskih priimkov, S.A.Z.U, Razred za filološke in literarne vede, Inštitut za slovenski jezik, Etimološko – onomastična sekcija, Ljubljana 1974.
  17. Милица Грковић, Речник личних имена код Срба, Београд 1977.
Једна српска породица у Медвиђи