ПРИЛОЗИ ПОЗНАВАЊУ РУСКИХ ПОРОДИЦА У БЕОГРАДУ И ЗЕМУНУ ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА

Аутор:

Александар Бачко

Посвећено

Њеном Императорском Величанству

Великој Кнегињи

Марији Владимировној

од Русије

Поглавару Руског Царског Дома и

de jure Царици Сверуској

и

Његовом Императорском Височанству

Царевићу Престолонаследнику

Великом Кнезу

Георгију Михаиловичу

         

   Након Фебруарске револуције, Октобарске револуције и Грађанског рата (1917/18 – 1922/23), велики број „Белих“ Руса, морао је напустити своју отаџбину. Највећи део руске елите емигрирао је тада, раме уз раме са бројним другим избеглицама, припадницима различитих друштевих слојева.[1]

            Велики број руских емиграната населио се тада у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Неки од њих су се касније преселили у друге земље, али је знатан део ових досељеника остао у Краљевини СХС (Краљевини Југославији). Посебно је бројна била руска емиграција у Београду. Многи од досељених Руса су у српској (југословенској) престоници засновали своје породице и оставили потомство.[2]

            Већи део руских досељеника из овог периода, имао је високо и средње образовање. Та чињеница је, уз друге њихове способности и вештине, веома позитивно утицала на развој Београда, као и на развој Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца уопште.[3]

            Међу руским емигрантима у Београду било је и: припадника племства, официра, високих интелектуалаца, признатих уметника, као и носилаца одликовања: Ордена Светог Владимира, Ордена Свете Ане, Ордена Светог Николаја Чудотворца, Ордена Светог Станислава и других значајних одличја. Породице само неких од њих поменуте су у редовима који су пред Вама.[4]

            Вреди поменути, да је приликом писања овог рада коришћена грађа Историјског архива Београда, тачније Картотека житеља града Београда и Земуна (фонд Управе града Београда). Није нам познато, да је наведена коришћена грађа о породицама руског порекла до сада била негде публикована. У тексту су имена и презимена углавном презентована у српској форми, како су наведена и у поменутим документима.[5]

            У Картотеци житеља града Београда и Земуна наводе се не само оне особе које су живеле у Београду (односно Земуну), већ и они који су ту привремено боравили, а имали су стално пребивалиште у другим насељима.[6]

            У тексту који следи нису презентовани опсежни подаци о руским досељеницима у Београду и Земуну, већ само поједини прилози њиховим биографијама.

***

Абрамов Александер (син Мирона)

            Руски држављанин Александер Абрамов био је син Мирона Абрамова и његове супруге Елене. Родио се 29. августа 1872. године. По занимању је био «чиновник данског посланства» у Београду.[7]

            У Картонима житеља Београда се наводи, да је Александер Абрамов прво био пријављен у улици Милоша Великог број 49 (од 28. маја 1924), а потом у Немањиној улици број (од 3. септембра 1924. године).[8]

Абрамов Феодор (син Феодора)

            У Картотеци житеља Београда, која се данас чува у Историсјком архиву Београда, сачуван је картон «Феодора Абрамова (сина Феодора)». Из овог документа можемо видети, да је Феодор био рођен у Русији, наводно 1870. године. Био је руски држављанин, а наведено је, да је по занимању учитељ. У Београду је прво боравио у хотелу «Сплендид», а потом у улици Кнегиње Љубице број 25, у периоду од 15. марта до 24. марта 1938. године. После тога је отишао у Бугарску.[9]

            У земунским картонима житеља помиње се Фјодор Фјодорович Абрамов, односно «Тодор Абрамов, син Тодора и Александре» (Феодор син Феодора), родом је био из «Допске» (Донске) области у Русији. Као датум његовог рођења наводи се 12. децембар 1870. године. Био је удовац, «грчко источне» вероисповести. Забележено је, да је по занимању био учитељ. Боравио је у Земуну у периоду од 12. септембра до 24. септембра 1938. године, на адреси Прегревица број 62. Након тога, отишао је «за Софију».[10]

            Опширнији подаци о Феодору Абрамову, носиоцу више високих одликовања Руске Империје, који је по чину био генерал – лајтант, наведени су у тексту „Прилози за биографски речник витезова Ордена Свете Ане у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији“ (I део).[11]

Аверјанов Петар (син Ивана)

            За Петра Аверјанова, сина Ивана и Марфе, у Картотеци житеља Београда наводи се, да је био рођен 5. октобра 1867. године у Петрограду. Забележено је, да је био руски држављанин, православне вероисповести. Био је ожењен са Софијом, рођеном 1870. године у Тифлису (Тбилисију).[12]

Очуван је и његов кратки лични опис: средњи стас, лице овално, очи зелене, коса „шишана“, нос и уста правилни, бркови проседи, „носи цвикере“. Петар је био пријављен у Београду 20. априла 1928. године, на адреси Ратарска 127 (касније је ова улица променила име у Краљице Марије). У истом документу је забележено, да је због смрти одјављен са ове адресе, 19. октобра 1937. године.[13]

О генерал – лајтанту Петру Аверјанову, који је био награђен већим бројем високих одликовања Руске Империје, опширније информације су презентоване у тексту „Прилози за биографски речник витезова Ордена Свете Ане у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији“ (I део).[14]

Акаро Надежда (ћерка Александра)

            Надежда Акаро била је ћерка Александра Акара и његове супруге Катарине, чије је девојачко презиме било Мацановска. Родила се 1. децембра 1918. године у Кијеву у Руској Империји. Била је православне вероисповести. Стекла је југословенско држављанство. Није била удата.[15]

            У Београд је Надежда дошла из Марибора у Дравској Бановини (улица Кузарјева 12). Прво је била пријављена на београдској адреси Соколска 7 (од 19. априла 1940. године). Потом је променила неколико адреса у српској престоници: Његошева 4, Јована Ристића 37, поново Соколска 7, Битољска 8, Његошева 49 и Јована Ристића број 27 (почевши од 11. јула 1941. године).[16]

            Надеждин отац, Александар Васиљевич Акаро, био је пилот, по чину потпуковник. Био је носилац више значајних одликовања Руске Империје (Ордена Светог Георгија, Ордена Свете Ане и Ордена Светог Станислава). Опширније је о овом истакнутом официру писано у тексту „Прилози за биографски речник витезова Ордена Свете Ане у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији“ (II део).[17]

Апухтин Константин (син Валеријана)

            Руски држављанин Константин Апухтин био је син Валеријана Апухтина и његове супруге Варваре. Родио се 6. марта 1881. године у Виљни (Вилњусу) у Руској Империји. У Београду је прво био пријављен на адреси (Булевар) Краља Александра 120 (од 8. фебруара 1925), а потом у Граховској улици број 14 (од 12. маја 1925. године).[18]

            Константин Валеријанович Апутхин био је „контрактуални нижи војно – технички чиновник I класе“ у Војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца до 4. децембра 1922. године, када је решењем краља Александра I Карађорђевића завршена његова служба.[19]

            У питању је био истакнути руски царски официр, генерал – лајтант Константин Валеријанович Апухтин, носилац неколико високих одликовања Руске Империје. Опширније је о генералу Апухтину писано у тексту „Прилози за биографски речник витезова Ордена Свете Ане…“ (II део).[20]

Бајдак Леонид (син Ивана)

            Пилот Леонид Бајдак био је син Ивана Бајдака и његове супруге Јелене (девојачко презиме Омељченко). Родио се у Одеси у Руској Империји, 8. марта 1894. године. По чину је био пуковник. Био је православне вероисповести. Стекао је југословенско држављанство  – „завичајна општина“ била му је Нови Сад.[21]

            Леонидова супруга била је Наталија (девојачко презиме Бабринскаја), рођена 11. септембра 1902. године у Тули у Русији. Овај брачни пар имао је ћерку Татјану, рођену 9. марта 1924. године у Новом Саду (по другом документу – 1923. у Петроварадину).[22]

            Како се наводи у „Службеном војном листу“ Краљевине СХС, „контрактуални нижи војно – технички чиновник IV класе“ Леонид И. Бајдак био је постављен 4. октобра 1922. године „на службу у радионицу I Ваздухопловне команде“.[23]

            „Наредбом министра војске и морнарице“ од 14. јуна 1926. године, одређен је „по потреби службе“ ваздухопловни поручник Леонид И. Бајдак за пилота аеропланске радионице 1. ваздухопловног пука.[24]

            Ваздухопловног мајора Леонида И. Бајдака „у име краља Петра II… краљевски намесници“ су на предлог министра војске и морнарице, унапредили у чин ваздухопловног потпуковника, 6. септембра 1940. године.[25]

            У „Росингеровој“, односно Розегеровој улици број 9а у Земуну (данас улица Мирослава Тирша), Леонид Бајдак је био пријављен од 1. маја 1937, до 26. септембра 1938. године, када је отишао у Скопље. У Розегеровој 9а у Земуну поново је био пријављен од 9. јула 1941. до 29. јуна 1942. године (отишао је у Сарајево). У међувремену је долазио на адресе Шарпланинска 1 (3. септембра 1941) и Нова улица број 96 у Београду (19. јануара 1942. године).[26]

Балк Александар (син Павела)

Руски држављанин Александар Балк родио се у Петрограду, 7. фебруара 1866. године. Отац му је био Павел Балк, а мајка му се звала Ана (девојачко презиме Тимашов). Александар је по занимању био чиновник „М(инистарства) вој(ног)“, а по вероисповести православац. Његова супруга Вера такође је била рођена у Петрограду.[27]

У Београду је Александар Балк прво био пријављен на адреси Кнез Милетина 35 (почевши од 5. априла 1924 године). Касније је живео на различитим адресама: Краља Милутина 56, Милоша Великог 83, Јована Ристића 27, Алексе Ненадовића 36, Коларчева 9, Краља Милутина 33, Војводе Миленка 22, Делиградска 15 и Коче Капетана 36 (од 9. маја 1941. године).[28]

Очуван је и лични опис Александра Балка у Картонима житеља Београда: стас висок, лице дугуљ(асто), очи смеђе, коса – „челав“(!), нос правилан, уста правилна, бркови мали, брада мала, а „нарочите знаке“ није имао.[29]

Барбовић Иван (син Гаврила)

            Иван Барбовић, односно Барбович, рођен је у Полтави у Руској Империји, 27. јануара 1874. године. Отац му се звао Гаврил Барбович, а мајка му је била Елена (девојачко презиме Семеновска). Био је руски држављанин, православне вероисповести. По занимању је био чиновник Министарства војног и морнаричког.[30]

            Иванова супруга била је Марија рођена Ларионова. Она се родила 26. фебруара 1885. године у Петрограду. Овај брачни пар имао је сина Метислава Барбовића, који се родио у Петрограду 27. јануара 1910. и ћерку Људмилу, рођену 8. октобра 1917. године у Русији. Поменути Иванов син био је чиновник по занимању.[31]

            У Картонима житеља Београда је забележено, да је Иван Барбовић живео на више адреса: Краља Милана 85 (од 17. новембра 1926), Његошева 55, Битољска 77, Таковска 50, Таковска 13, Мајке Јевросиме 1, Далматинска 76, Сазонова 62 и Саве Текелије број 1 (почевши од 13. маја 1940. године).[32]

            Иван Барбович био је истакнути руски официр, генерал – лајтант по чину. Био је носилац високих одликовања, као што су: Орден Свете Ане 3. степена (1910. године), Орден Светог Станислава 2. степена (1914), Орден Светог Владимира 4. степена са мачевима (1915), Орден Свете Ане 2. степена са мачевима (1915), Георгијевско оружје (1915), Орден Светог Георгија 4. степена (1915. године), а био је одликован и другим значајним одличјима.[33]

            Орденом Светог Саве петог реда одликовао је краљ Александар I Карађорђевић, 24. октобра 1922. године, контрактуалног вишег техничког чиновника III класе Ивана Гавриловича Барбовича.[34]

            Иван Барбович био је члан Управног одбора „Руско – српског клуба“, како се наводи у чланку, публикованом у београдском дневном листу „Правда“ од 22. маја 1933. године.[35]

Борисов Кирил (син Бориса)

            Руски држављанин Кирил Борисов родио се 5. маја 1906. године у Петрограду. Отац му је био Борис Борисов, а мајка му се звала Наталија (девојачко презиме Давидчикова). Као Кирилово занимање прво је забележено „студ(ент) тех(нике)“, а касније је дописано „певач“. Био је православне вероисповести.[36]

            Кирилова супруга била је Гали(?) рођена Ивановскаја. Она је рођена у Русији, 14. августа 1906. године. Очуван је и лични опис Кирила Борисова у Картонима житеља Београда: стас средњи, лице овално, очи црне, коса смеђа, нос правилан, уста правилна, бркове брије, браду брије, „нарочите знаке“ нема.[37]

            У Београду је Кирил Борисов био пријављен на више адреса: Нишка 20, Војводе Драгомира 8 (од 7. септембра 1929), Кнез Данилова 67, Мишарска 4, Престолонаследников трг 38, Далматинска 58, Саве Текелије 1, Краљице Наталије 35, Кнеза Павла 53, Кнегиње Зорке 56, Страхињића Бана 33а и Војводе Миленка 20 (од 19. марта 1941. године). У међувремену је путовао у: Херцеговину, Белу Цркву и Беч. Кирил је 22. марта 1941. године поново отпутовао за Беч и више се није пријављивао у Београду.[38]

            У новинском чланку поводом концерта у сали Музичког друштва „Станковић“, који је одржан у мају 1933. године, за Кирила Борисова се наводи, да „има добру школу и соноран заобљен баритон“. Такође је поменуто, да је његово извођење било „врло добро“.[39]

Врангел Олга (удовица)

            У Картонима житеља Београда забележено је, да је удовица Олга Врангел рођена 5. августа 1885. године у Петрограду. Родитељи су јој били Михаило Иваненко и Наталија рођена Катков(а). Олга је била руска држављанка, православне вероисповести. Према подацима из 1934. године, била је пензионерка.[40]

            У Београд је Олга Врангел дошла из Брисела у Белгији, 9. децембра 1934. године. Била је пријављена у Румунској улици број 8. Као њен „станодавац“ на тој адреси наведена је Јелисавета Котљаревска. У Брисел се Олга Врангел вратила после кратког времена, 20. децембра 1934. године.[41]

            Баронеса Олга Михајловна Врангел (рођена Иваненко) била је супруга, касније удовица чувеног барона Петра Николајевича Врангела, генерала и команданта Беле армије. Преминула је у емиграцији, током 1968. године.[42]

Гагарин Григорије (син Ђорђа)

            Григорије Гагарин био је син Ђорђа Гагарина и његове супруге Јелене. Рођен је у Москви, 29. марта 1912. године. Био је православне вероисповести. По занимању је је био дипломирани филозоф, а 3. маја 1935. године постао је асистент на универзитету. Стекао је југословенско држављанство.[43]

            Венчао се са Смиљком, чије је девојачко презиме било Михајловић. Григоријева супруга рођена је у Вуковару, 16. августа 1910. године. Овај брачни пар имао је ћерку Јелену, рођену у Београду 17. јануара 1940. године.[44]

            Од 24. августа 1933. године, Григорије Гагарин био је пријављен на адреси Нишка 32 у Београду. Касније је променио више адреса у српској престоници: Јована Ристића 27, Франкопанова 4, Палмотићева 6, Варшавска 38, а од 14. јуна 1941. године поново је живео у улици Јована Ристића број 27. У Картонима житеља Београда забележено је, да је Гагарин 3. децембра 1942. године отишао „у Немачку“.[45]

            Један од добитника Награде Фондације „Лука Ћеловић – Требињац“ 1933. године био је студент филозофије Григорије Гагарин, за рад „Рудник Мешица у источним Караванкама“. Његова награда износила је 1000 динара.[46]

            У научној експедицији организованој од стране Београдског универзитета, која је 1933. године ишла у Андријевицу у Црној Гори и на Косово, учествовао је и Григорије Гагарин са Филозофског факултета.[47]

            Григорије Гагарин постављен је 27. јуна 1938. године за асистента – чиновничког приправника (VIII положајне групе) на Филозофском факултету Универзитета у Београду. До тада је Гагрин био асистент – дневничар истог факултета.[48]

            За асистента „с правима чиновника VIII положајне групе“ на Филозофском факултету Универзитета у Београду постављен је одлуком од 24. октобра 1939. године Григорије Ђ. Гагарин.[49]

Гагарин Константин (син Ивана)

            Руски држављанин Константин Гагарин родио се 4. октобра 1900. године. Отац му је био Иван Гагарин, а мајка му се звала Надежда. По занимању је Константин био „прив(редни) чинов(ник)“. Био је православне вероисповести.[50]

            Супруга Константина Гагарина била је Ра(д)мила, чије је девојачко презиме било Цвејић. Рођена је 4. децембра 1905. године у Ђали. Овај брачни пар имао је синове Ивана (рођеног 10. марта 1929) и Николу (родио се 14. новембра 1931. године).[51]

            Константин Гагарин живео је на више адреса у Београду: Златиборска 94 (од 19. октобра 1928. године), Бојанина 15, Подрињска 4, Лозничка 5, Ужичка 14, Косовска 39, Краљице Наталије 8, Ломина 30, Ломина 5, Кондина 1 и од 6. фебруара 1941. године Скадарска улица број 6.[52]

            Очуван је и физички опис Константина Гагарина у Картонима житеља Београда: стас средњи, лице дугуљасто, очи зелене, коса смеђа, нос правилан, уста правилна, бркове брије, браду брије, „нарочите знаке“ нема.[53]

Глебов Иван (син Александра)

            Иван Глебов рођен је у Петрограду у Русији, 8. маја 1885. године. Отац му је био Александар Глебов, а мајка му се звала Маргарита. Иван је стекао чехословачко држављанство. По занимању је био „прив(редни) чинов(ник)“, а по вероисповести православац.[54]

            Како се наводи у Каротонима житеља Београда, био је ожењен. У српску престоницу је дошао из Марибора. У Београду је Иван Глебов био пријављен у улици Риге од Фере број 1. Датум његовог пријављивања је 27. октобар 1936. године.[55]

            Иван Александрович Глебов био је „контрактуални нижи војно – технички чиновник I класе“ у Војсци Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца. Његова служба је завршена 4. децембра 1922. године, решењем краља Александра I Карађорђевића.[56]

Голицин Димитрије (син Владимира)

            Димитрије Голицин (Галицин) био је син Владимира Голицина и његове супруге Вере, чије је девојачко презиме било Степанова. Овај руски држављанин родио се у Москви, 20. јануара 1914. године. Био је православне вероисповести, а по занимању је био студент (пре тога је забележено: „свршени матурант“).[57]

            У Београд је Димитрије Голицин дошао из Беле Цркве у Банату. Прво је био пријављен на адреси Његошева 48 у српској престоници (од 10. јула 1933. године). Потом је становао у Тополској 23, а затим у Новопазарској улици број 28 (од 29. октобра 1935. године). На свим адресама је као „станодавац“ био забележен његов отац, Владимир Голицин. Повремено је одлазио у Загреб. Године 1942, 21. јуна, Димитрије је отишао у Немачку и више се не помиње у Картонима житеља Београда.[58]

            Димитрије је имао рођеног брата Кирила Голицина (Галицина). Он је био рођен у Москви, 20. јуна 1917. године. Такође се доселио у Београд преко Беле Цркве у Банату, а по занимању је био ђак. На његове помене у документима наилазимо у периоду од 6. јуна 1938. до 10. фебруара 1941. године.[59]

Голицин Павле (син Стевана)

            Павле Голицин, руски држављанин, био је син Стевана Голицина и Олге (девојачко презиме Мјахкова). Родио се у Русији, у граду Цимљанску, 10. јануара 1908. године. Био је православне вероисповести, по занимању дипломирани грађевински инжењер.[60]

            Супруга Павла Голицина била је Бранка (девојачко презиме Марковић), рођена 2. марта 1915. године. Овај брачни пар имао је ћерку Олгу Голицин, рођену у Београду 25. августа 1939. године.[61]

            Голицин је променио више адреса током свог живота у Београду: Неготинска 31 (од 17. новембра 1928), Чучук Станина 4, Хаџи Мустафина 6, Мајданска 30, Косте Главинића 4, Четничка 12 (данашња улица Војислава Вучковића), Хаџи Милентијева 59, Мајке Јевросиме 6, Молерова 68, Краља Александра 266, Хаџи Мустафина 8, Мали Мокри Луг 47 и Краља Александра 154 (од 11. јануара 1945. године). Одјавио се из Београда 18. новембра 1949. године и отишао у Сарајево. У Београд се вратио 17. јуна 1952. године и настанио у Шантићевој улици број 2.[62]

            Очуван је Павлов лични опис у Картонима житеља Београда: стас мали, лице овално, очи граорасте, коса плава, нос правилан, уста правилна, бркове и браду брије, „нарочите знаке“ нема.[63]

Григорјев Анатолиј (син Гаврила)

            Руски држављанин Анатолиј Григорјев био је машин – бравар по занимању. Отац му се звао Гаврило Григорјев, а мајка му је била Марија. Анатолиј је био православне вероисповести. Родио се 3. јула 1906. године у Омску у Русији.[64]

            У Београд је дошао из Смедерева. У српској престоници је пријављен 10. децембра 1934. године, на адреси Косте Главинића 4 (у Руском студентском дому). Једно време је боравио у Новом Саду. Од 9. септембра 1936. године, Анатолиј Григорјев је живео на адреси Гробљанска 4 у Београду.[65]

Григорјев Василије (син Александра)

            Василије Григорјев био је син Александра Григорјева и његове супруге Павле (девојачко презиме Николенко). Родио  се у Армавиру у Русији. Био је руски држављанин, православне вероисповести. По занимању је био шофер.[66]

            Григорјев је био ожењен. Његова супруга Ангелина била је рођена у Жагубици, 24. октобра 1910. године. Василије је прву пут пријављен у Београду 4. априла 1929. године, на ардеси Кнез Данилова 40. Касније је живео на другим адресама: Цетињска 28 (од 17. јуна 1931), Адмирала Гепрата 60а (од 9. новембра 1936) и Ломина 34 (од 9. новембра 1937). У једном периоду (од 20. јула 1940. до 18. августа исте године) био је на Крку, да би се потом вратио на исту адресу у Београду. На адреси Цвијићева 91 Василије је био пријављен од 29. јула 1941. године.[67]

Дјадин Алимпије (син Михајла)

            Трговац Алимпије Дјадин родио се 1894. године у Русији. Био је трговац по занимању. Алимпијев отац био је Михајло Дјадин, а мајка му се звала Татјана. Алимпије је био руски држављанин.[68]

            Први пут се помиње у Београду 1. марта 1924. године. Тада је био пријављен у Босанској улици број 50. Током наредних година променио је више адреса у српској престоници: Раковички мајдан, Краљице Јелене 3, Љубе Дидића 27, Тетовска 43 и Шест топола, да би се 27. августа 1942. године вратио у Тетовску 43.[69]

Долгоруков Георгије (син Ивана)

            Инжењер Георгије Долгоруков родио се у Тираспољу у Русији, 23. јуна 1916. године. Отац му је био Иван Долгоруков, а мајка Евгенија рођена Степанова. Био је православне вероисповести. Имао је југословенско држављанство, а „завичајна општина“ му је био Вршац у Дунавској бановини.[70]

            Георгијева супруга била је Маја (девојачко презиме Недељковић), рођена у Вршцу 31. маја 1919. године. У Земун је Долгоруков дошао из Сремске Митровице. Нова улица број 6/II у Земуну била је адреса, на којој је био пријављен од 7. септембра 1940. године.[71]

Долгоруков Лав (син Николе)

            Руски држављанин Лав Долгоруков био је син Николе Долгорукова и његове супруге Жозефине. Лав је рођен у Москви, 1898. године. Био је ђак шоферске школе. У Београду је забележен 21. јула 1926. године, на адреси Далматинска 9. У истој улици, али у броју 5, пријављен је 3. септембра исте године. Из Београда је отишао у Струмицу, 13. септембра 1926. године.[72]

Жуков Јевгеније (син Андреја)

            Јевгеније Жуков био је син Андреја Жукова и његове супруге Матроне. Родио се у Кијеву, 18. фебруара 1900. године. Прво је био руски, а потом југословенски држављанин. По занимању је био новинар. У документима је забележено, да је православне вероисповести.[73]

            Јевгенијева супруга била је Софија (девојачко презиме Павлов). Родила се у Кијеву, 16. априла 1898. године. Овај брачни пар имао је сина Димитрија Жукова, рођеног 28. априла 1918. године у Панчеву.[74]

            У Београду је породица Јевгенија Жукова прво била пријављена 15. априла 1924. године, у Студеничкој улици број 34. Касније су променили још две адресе – Молерова 13 (од 16. јула 1924) и Цара Николе 7 (ту су били пријављени 24. фебруара 1931. и 18. новембра 1932. године).[75]

            Очуван је и кратак физички опис Јевгенија Жукова, који свакако датира из 1924. године: стас средњи, лице овално, очи плаве, коса смеђа, нос правилан, уста правилна, бркове брије, брада /, нарочите знаке нема.[76]

            Новинар Јев(геније) Жуков је, заједно са руским генералштабним официром Јевгенијем Меснером, држао предавање о догађајима на Далеком истоку, 26. јула 1929. године, у сали Друге мушке гимназије у Београду.[77]

            У „Списку приложника“, који су дали своје донације сиромашним грађанима поводом Божићних празника 1934. године, помиње се и Београђанин Јевгеније Жуков. Он је тада приложио 30 динара. Истим поводом је Жуков 1935. године дао прилог од 20 динара.[78]

Зарубин Сергије (син Николаја)

            Сергије Зарубин родио се 8. октобра 1895. године у Јекатаринодару (данашњем Краснодару) у Русији. Отац му је био Николај Зарубин, а мајка му се звала Катарина. Био је православне вероисповести, по занимању чиновник. Сергије је стекао југословенско држављанство.[79]

            Зарубин је био у браку са Милицом, чије је девојачко презиме било Спасојевић. Она је била рођена 16. јануара 1901. године у насељу Винце (код Голупца). Овај брачни пар имао је синове Бранислава (рођеног 11. априла 1927. у Голупцу) и Константина (родио се 8. маја 1929. у Берлину), као и ћерку Љиљану (рођена је 7. јануара 1944. године у Београду). Константин је био млад, када је преминуо.[80]

            У Београду је Сергије Зарубин прво био пријављен на адреси Зорина улица број 62 (од 9. октобра 1930. године). Касније је живео на више адреса у српској престоници: Владетина 5, Молерова 16, Франкопанова 14, Франкопанова 9, Браће Недића 18, Карађорђева 23 и Краља Милутина 58 (ту је први пут био пријављен 7. августа 1940, а последњи 21. августа 1945. године). У међувремену је одлазио у Кучево.[81]

            Сергије Зарубин, геометар из Београда, помиње се у новинском чланку, публикованом у дневном листу „Правда“ 16. маја 1933. године. Он је био међу геометрима, који су помагали суду приликом „ограничења државних шума“.[82]

Зегелов Александар (син Александра)

            Руски држављанин Александар Зегелов родио се 31. марта 1858. године у Харкову. Отац му је био Александар Зегелов, а мајка му се звала Елизабета. По занимању је Александар (млађи) био „контрак(туални) чиновник Дун(авске) див(изијске) области“.[83]

            У Београду је Зегелов први пут био пријављен 16. март 1926. године, на адреси Таковска 14. Од 4. новембра 1926. године живео је на адреси Делиградска 36, а од 27. марта 1931. у Битољској улици број 25. Почевши од 9. јуна 1941. године, Александар Зегелов је био пријављен у Тополској улици број 6. На тој адреси је и преминуо, 5. марта 1942. године.[84]

            Александар Зегелов био је истакнути руски официр. Од 14. априла 1904. носио је чин генерал – мајора, а 10. јануара 1909. године постао је генерал – лајтант. Чин пешадијског генерала стекао је током 1915. године. Био је носилац више значајних одликовања Руске Империје, међу којима су: Орден Светог Станислава 1. степена (добијен 1906. године), Орден Свете Ане 1. степена (10. маја 1912), Орден Светог Владимира 2. степена са мачевима (18. марта 1915), Орден Светог Георгија 4. степена (19. маја 1915) и Орден Белог Орла са мачевима (26. маја 1915. године).[85]

            Армијски ђенерал А(лександар) Зегелов помиње се 11. маја 1929. године, као потпредседник Савета Уједињених руских официрских удржења у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца.[86]

            Армијски генерал Зегелов постао је касније председник Савета Уједињених руских официрских удржења у Краљевини Југославији. На тој функцији наводи се већ 11. новембра 1929. године.[87]

Икишев Сергије (син Михеја)

            Сергије Икишев родио се у Москви, 7. јуна 1874. године. Отац му је био Михеј Икишев, а мајка му се звала Анастасија. Био је руски држављанин, православац по вероисповести. Сергијево занимање било је „технички цртач минист(арства) војног“. У Картонима житеља Београда се наводи, да је био удовац.[88]

            У Београду је Сергије Икишев прво био пријављен 9. јануара 1925. године, на адреси Карађорђева 79. Касније је живео на различитим адресама: Молерова 92, Краља Милутина 56, Краља Милутина 58, Таковска 50, Мишарска 4, Хаџи Проданова 19, Проте Матеје 3, затим иста улица број 4, да би се потом вратио у број 3 (последњи пут је забележен 10. новембра 1944. године).[89]

Иностранцев Михајло (син Александра)

            Михајло Иностранцев био је професор Прашког универзитета. Рођен је у Петрограду у Русији, 8. августа 1872. године (26. јула по старом календару). Родитељи су му били академик Александар Иностранцев и Марија. Михајло је стекао чехословачко држављанство. Живео је у Прагу. Забележено је, да је био удовац, православне вероисповести. Имао је двоје деце, према подацима из 1911. године.[90]

            Руски генералштабни генерал, бивши професор Руске генералштабне академије и професор Чехословачке генералштабне академије, Михајло Александрович Иностранцев, допутовао је из Прага у Београд у мају 1930. године. Одржао је низ предавања на Руском научном институту у српској престоници.[91]

            У Београду је Михајло Иностранцев био пријављен 6. априла 1937. године. За време свог боравка у српској престоници забележен је на адреси улица Зрињског 35. У Праг се вратио 15. јануара 1938. године.[92]

            Михајло Иностранцев био је истакнути официр. Чин генерал – мајора у руском генералштабу стекао је 21. октобра 1915. године. Био је носилац већег броја значајних одликовања, међу којима су: Орден Свете Ане 2. степена (награђен је 6. децембра 1913), Орден Светог Владимира 3. степена са мачевима (1. децембра 1915), Орден Светог Станислава 1. степена (6. децембра 1916. године). Преминуо је 5. децембра 1938. године у Прагу.[93]

Корбе Никола (син Сергија)

            Никола Корбе био је „инж(ењер) хем(ије)“. Родио се 29. маја 1897. године у Верхнеднепровску у Руској Империји. Отац му је био Сергиј Корбе, а мајка му се звала Параскева. Био је руски држављанин, православац по вероисповести.[94]

            Његова супруга била је Евгенија (девојачко презиме Арцебушева). Родила се 1. новембра 1899. године у Новгороду. Никола Корбе пријављен је у Београду 1. јуна 1926. године. Тада је живео у Бирчаниновој улици 34а. Од 31. јануара 1927. године био је пријављен у Господар Јовановој 65, а од 19. априла исте године у Мишарској улици број 5. На последњи његов помен у Картону житеља Београда наилазимо 19. децембра 1927. године, када је живео у Далматинској улици број 9.[95]

            На концерту, који је 31. јула 1926. године у Београду, у ресторану „Руска семја“, одржало Руско женско друштво за помоћ сиромашним члановима београдске руске колоније, учешће је узела и „г(оспо)ђа Арцебушева Корбе“.[96]

Кошкин Александар (син Сергија)

            Александар Кошкин био је руски држављанин, православне вероисповести. По занимању је био радник. Отац му се звао Сергиј (Сергије) Кошкин, а мајка му је била Евгенија (девојачко презиме Строгонова). Александар се родио 10. јуна 1902. године у Одеси, граду који је тада припадао Руској Империји. За њега је у Картону житеља Београда наведено 31. августа 1939. године, да је разведен.[97]

            Кошкин је био пријављен на неколико адреса у Београду: Краљице Наталије 33 (почевши од 25. јула 1935), Хиландарска 22, Цара Душана 138, Крунска 12, Зеке Буљубаше 5, и (Булевар) Краља Александра 171 (од 8. октобра 1940. године).[98]

Кузњецов Димитрије (син Михајла)

            Родитељи Димитрија Кузњецова били су Михајло Кузњецов и његова супруга Зинаида. Димитрије се родио 28. фебруара 1908. године у Одеси (тада у Херсонској губернији). Био је православне вероисповести. Године 1928. забележено је, да је био „студент геодетске школе“. Стекао је југословенско држављанство. Као Димитријева „завичајна општина“ у документима се наводи Вршац.[99]

            Димитрије Кузњецов венчао се са Маријом, чије је девојачко презиме било Антић. Она је била рођена у Београду, 23. октобра 1907. године. Овај брачни пар имао је ћерку Јованку, која се родила у Београду 31. августа 1932. године.[100]

            У Београду је Димитрије био пријављен на неколико адреса: улица Принца Евгенија број 2 (од 28. септембра 1928), Кнез Данилова 67, Цара Душана 22, Видинска 15, Скендербегова 17, Гундулићев Венац 25, Радничка 34, Кнез Милетина 59а, Станоја Главаша 38, и Цвијићева улица број 44 (почевши од 5. маја 1937. године).[101]

            У „Списку по рангу резервних пешади(ј)ских поднаредника – ђака, који су у 1933. години положили испит за чин резервног пешади(ј)ског потпоручника у Школи за резервне пешади(ј)ске официре“ помиње се, под редним бројем 1216, Кузњецов М. Димитрије.[102]

Линицки Леонид (син Леонида)

            Доктор Леонид Линицки родио се 8. јула 1900. године, у Руској Империји. Отац му се такође звао Леонид Линицки, а мајка му је била Надежда (девојачко презиме јој је било Арцибошева). Доктор Линицки је био лекар и асистент универзитета. Био је православне вероисповести. Стекао је југословенско држављанство. Као његова „матична општина“ наводи се Вишњица.[103]

            Леонидова супруга била је Катарина (девојачко презиме Дракина) рођена је 15. новембра 1905. године у Руској Империји, у Бердјанску. Овај брачни пар имао је ћерку Галину (рођену 20. децембра 1926. у Београду) и сина Бориса (родио се такође у Београду, 10. новембра 1930. године).[104]

            Линицки је у Београду први пут био пријављен 18. априла 1931. године, у Вишњичкој улици број 23. Касније је живео у Вишњичкој 16, а у улици Кнез Милетиној број 73 пријављен је 7. децембра 1931. године.[105]

            Доктор Линицки дао је добровољни прилог од 100 динара обданишту „Свети Андреја“, лоцираном у београдском насељу Карабурма, поводом крсне славе те установе, 13. децембра 1932. године.[106]

Оболенски Јуриј (син Бориса)

            Јуриј Оболенски био је син Бориса Оболенског и његове супруге Елизабете. Рођен је у Москви, почетком 20. века. Био је руски држављанин, православне вероисповести. По занимању је био инжењер. Стекао је југословенско држављанство. Крчевина код Марибора била је његова „завичајна општина“.[107]

            У Београду је Јуриј Оболенски био пријављен у улици Кнегиње Љубице број 23. Први пут је на тој адреси пријављен 25. новембра 1940, док друга његова пријава датира од 13. августа 1941. године. [108]

            Јуриј је био идентичан са Георгом Оболенским, сином Бориса и Елизабете, за кога је 1944. године забележено, да је имао немачко држављанство. У Београду је Оболенски поново био пријављен 2. фебруара 1944. године, на адреси Краљице Марије 2.[109]

Петри Георгије (син Феодора)

            Георгије (Ђорђе) Петри био је син Феодора Петрија и његове супруге Ксеније, рођене Сергијек. Родио се у Анапи у Русији, 23. маја 1900. године. Прво је био руски држављанин, а потом је стекао југословенско држављанство. Судирао је хемију, а касније је постао чиновник. Георгије је био православне вероисповести.[110]

            Венчао се 12. јуна 1943. године са Анком (девојачко презиме Михајловић), рођеном у Београду 24. јануара 1907. године. Она је била чланица старе београдске породице, која је такође носила презиме Хаџимихајловић (Хаџимијајловић). Родоначелник те фамилије, Хаџи – Михајло, доселио се у Београд из Охрида током 19. века. Георгије Петри и његова супруга Анка добили су 6. јуна 1944. сина Александра, а 3. јануара 1946. године ћерку Бранку. Георгије је за крсну славу славу узео свој имендан – Ђурђевдан.[111]

            Петри је живео на више адреса у Београду: Карађорђева 26 (од 28. децембра 1924), Голубачка 4, Которска 26, Пожаревачка 33, Кнеза Иве од Семберије 8, Господара Вучића 148, Босутска(?) 11, Краља Томислава 73, а у улици Војводе Драгомира број 10 пријављен је 30. јануара 1940. године.[112]

            У Картонима житеља Београда очуван је краћи лични опис Георгија Петрија: стас средњи, лице овално, очи смеђе, коса црна, нос правилан, уста правилна, бркове и браду брије, а као „нарочити знаци“ наведено је: „има седе косе“.[113]

Пономаров Максим (син Лаврентија)

            Максим Пономаров био је руски држављанин. Рођен је у Русији, али се у Картону житеља Београда не наводе његово родно место и датум рођења. Био је православне вероисповести, а по занимању је био кувар. Отац му се звао Лаврентије Пономаров. Максим је у Београду био пријављен 24. фебруара 1932. године, на адреси Владетина улица број 4.[114]

Попов Михаило (син Тодора)

            Михаило Попов био је син Тодора Попова и његове супруге Надежде. Родио се у Ростову на Дону, 8. новембра 1889. године. Био је руски држављанин, православне вероисповести. Позанимању је био „службеник Југослов(енског) А(кционарског) Д(руштва).“[115]

            У Београду је прво био пријављен у улици Алексе Ненадовића број 12, 1. јула 1935. године (у Картонима житеља Београда погрешно је забележено – „1945.“). На адреси Љубе Дидића 31, Попов је био пријављен 31. октобра 1936. године. Касније је живео на различитим адресама: Ситничка 13, Вразова 23, Жичка 30, Војводе Анђелка 14 и Миодрага Давидовића 11 (почевши од 2. новембра 1938. године).[116]

Рајевски Александар (син Андреја)

            Руски држављанин Александар Рајевски био је син Андреја Рајевског и његове супруге Татјане. Рођен је у Петрограду, 1907. године. По занимању је био чиновник, а по вероисповести православац.[117]

            Александрова супруга звала се Кира. Рођена је у Петрограду, 1908. године. Овај брачни пар имао је ћерку Јекатарину, рођену у Београду, 20. маја 1932. године. Очуван је и краћи лични опис Александра Рајевског: стас висок, лице овал(но), очи „браун“, коса црна, нос и уста прав(илни), бркови мали штуцовани, брада /, а „нарочите знаке“ није имао.[118]

            У Картонима житеља Београда забележено је, да је Александар Рајевски живео на адреси Мајданска улица број 34 (од 19. септембра 1930. године). Ова улица је касније променила име у Сање Живановића. На истој адреси Рајевски је последњи пут био забележен 23. јануара 1942. године.[119]

Рајевски Владимир (син Михајла)

            Владимир Рајевски родио се у Нижњем Новгороду, 20. априла 1879. године. Отац му је био Михајл Рајевски, а мајка му се звала Екатарина (девојачко презиме Красина). Владимир је био румунски држављанин. По занимању је био „марвени лекар“ (ветеринар).[120]

            Супруга Владимира Рајевског звала се Вера, а девојачко презиме јој је било Смирнова. Била је рођена у Казању (у Русији), 3. септембра 1883. године.[121]

            У Београду је Рајевски први пут био пријављен 20. јула 1928. године, на адреси Приштинска 21. Потом је, од 26. јуна 1930. године био пријављен у Дринској улици број 51, а од 12. јула 1933. у улици Зринског 19. Потом следе пријаве на адресама: Бана Јелачића 31 (од 14. маја 1937), Новопазарска 40 (од 6. септембра 1938) и поново Зринског 19 (од 21. јуна 1940. године). У међувремену је више пута ишао у Румунију.[122]

Соловјев Александар (син Василија)

            Професор универзитета Александар Соловјев био је син Василија Соловјева и његове супруге Јелене. Родио се у Калишу у Пољској (тада у Руској Империји), 18. септембра 1890. године. Стекао је југословенско држављанство. Александар Соловјев био је православне вероисповести.[123]

            Био је у браку са Наталијом (девојачко презиме Рајевска), рођеном 26. децембра 1900. године у Петрограду. Овај брачни пар имао је сина Александра, рођеног у Београду, 8. априла 1933. године.[124]

            Професор Соловјев је пријављен као житељ Београда 3. маја 1940. године. Из српске престонице отишао је за Сарајево 3. априла 1947. године. У наведеном периоду живео је на адреси Војводе Драгомира број 10.[125]

            Александар Васиљевич Соловјев (Соловјов) био је истакнути руски правник, историчар и слависта. Поред веома значајних радова везаних за историју словенског и српског средњовековног права, изучавао је и проблематику богумила и стећака. Такође је био стручњак из области сфрагистике и хералдике.[126]

Соловјев Сергеј (син Васиља)

            Академски сликар Сергеј Соловјев био је син Васиља Соловјева и његове супруге Ане. Родио се у Курску у Русији, 15. априла 1901. године. Касније је стекао југословенско држављанство.[127]

            Супруга Сергеја Соловјева била је Вера (девојачко презиме Љуксић), рођена у „Фиуми“, односно Ријеци, 1903. године. Ова фамилија живела је на неколико адреса у Београду: Кнез Михаилов Венац 55 (касније улица Маршала Пилсудског, а данас Тадеуша Кошћушка) од 24. септембра 1930, Солунска 24, Битољска 22, Косовска 51, Кнеза Павла 38 и Банатска улица број 17 (од 22. априла 1939. године).[128]

Толстој Александар (син Сергија)

            Александар Толстој родио се у Петрограду у Русији, 9. децембра 1895. године. Родитељи су му били Сергије и Пелагија Толстој. По занимању је био уметнички сликар. У документима је забележено, да је био православне вероисповести.[129]

            Супруга Александра Толстоја звала се Геновева. Била је рођена 8. октобра 1909. године у Петрограду. У Београду је Толстој прво живео у хотелу „Унион“. Од 8. јула 1935. био је пријављен на адреси Брсјачка 32, а од 19. децембра 1935. године живео је у улици Кнегиње Љубице број 21а. Почевши од 1. јула 1936. године, Александар је био пријављен у београдској улици Спасе Гарде број 5. У Сплит је отишао 2. јуна 1937. године и после тог датума се више не помиње у Картонима житеља Београда.[130]

Толстој Владимир (син Михајла)

            Владимир Толстој рођен је 24. децембра 1905. године у Москви. Отац му је био Михајло Толстој, а мајка Александра (девојачко презиме Глебова). Био је руски држављанин, православне вероисповести. По занимању је Владимир био инжењер архитектуре.[131]

            Пре него што је дошао у Београд, Владимир је једно време живео у Жичком срезу. Године 1939, 11. септембра, пријављен је на београдској адреси Страхињића Бана 63. После тога је живео у: Крунској 12, Кумановској 32, Светосавској 33 и Кнез Даниловој улици број 38 (ту је био пријављен од 16. октобра 1940. године).[132]

            Инжењер Владимир Толстој помиње се заједно са другим истакнутим личностима Великокикиндског среза у новинском чланку, публикованом 27. априла 1933. године у београдском дневном листу „Правда“.[133]

Толстој Сергије (син Стевана)

            Руски држављанин Сергије Толстој био је син Стевана Толстоја и његове супруге Ане. Родио се 5. октобра 1896. године у Русији. Сергије је био чиновник по занимању. Супруга му је била Валентина (девојачко презиме Давидов), рођена 28. октобра 1898. године у граду Тула у Русији. Овај брачни пар имао је ћерку Татјану (рођену 20. децембра 1925. у Београду) и сина Сергија (такође рођеног у српској престоници, 28. јуна 1934. године).[134]

            Сергије Толстој је са члановима своје породице био пријављен на више адреса у Београду, у периоду од 1. маја 1924, до 14. новембра 1949. године: Душанова улица број 54, Стојана Новаковића 13, Далматинска 70, Которска 7, Милешевска 25, Далматинска 85, Церска 21, Алексе Ненадовића 40, Милошева 27, Доситејева 15, Цвијићева 113, Дивчибарска 2, Далматинска 64, Лоле Рибара 4 и Огњена Прице 54. Толстој се 29. маја 1950. године иселио у Италију.[135]

Тројицки Александар (син Петра)

            Александар Тројицки родио се у Николајеву у Руској Империји, 5. новембра 1899. године. Био је син Петра Тројицког и његове супруге Ане. Био је руски држављанин, православне вероисповести. По занимању је био трговац. [136]

            Александрова супруга била је Јелена, чије је девојачко презиме било Вахарина. Родила се 1. новембра 1899. године, у Варшави (тада у саставу Руске Империје).[137]

            У Београду је Александар Тројицки прво био пријављен на адреси (Булевар) Краља Александра 132, почевши од 20. августа 1927. године. Касније је живео на различитим адресама: Кочина 27 (од 17. септембра 1927), Таковска 26, (Булевар) Краља Александра 67, Далматинска 85 и Митрополита Мраовића 7 (од 31. октобра 1935. године).[138]

Трубецкој Никола (син Петра)

            Никола Трубецкој био је син Петра Трубецкоја и његове супруге Елизабете рођене Лукашевић. Никола се родио у Кијеву, 3. марта 1875. године. Био је руски држављанин, православне вероисповести. По занимању је био „приватни професор музике“.[139]

            Трубецкој је живео на различитим адресама у Београду: Мачванска 8 (од 17. јуна 1927), Косовска 47 (од 14. децембра 1928), Краљице Наталије 35 (од 5. новембра 1929), Његошева 6 (од 6. новембра 1931), Цара Николе II 51 (од 30. маја 1932), Баба Вишњина 15 (од 4. октобра 1932), Рајићева 5 (од 3. новембра 1932), Франкопанова 14 (од 9. маја 1933) и Мишарска 5 (од 14. августа 1933. године). У међувремену је путовао у Бању Ковиљачу и Сплит, а 8. септембра 1933. године је отишао у Нови Сад, након чега се у београдским Картонима житеља више не помиње.[140]

            У документима је очуван и следећи лични опис Николе Трубецкоја: стас висок, лице „чисто округло“, очи „грау“, коса смеђа, нос „обичан“, уста средња, бркови „средњи штуцовани“, а браду није носио.[141]

Фостиков Михајло (син Архипа)

            Руски држављанин Михајло Фостиков по занимању је био предузимач. Родио се 25. августа 1886. године у Кубанској области у Русији. Отац му се звао Архип, а мајка Екатарина. Михајло је по вероисповести био православац. Ступио је у брак са Вером, рођеном у Русији, 25. марта 1896. године.[142]

            Овај брачни пар имао је синове Јурија Фостикова и Бориса Фостикова. Њихов старији син Јуриј, родио се на острву Лемнос у Грчкој, 30. децембра 1921, док је млађи рођен у Врању у Србији 1. јуна 1925. године.[143]

            „Руски избеглица“ Михаило Фостиков наводи се као сведок на суђењу у случају незаконитог пословања Индустри(ј)ско – трговачке банке у Врању, које је било одржано 6. марта 1934. године.[144]

            У Београд су чланови породице Михајла Фостикова дошли из Врања. Прво су били пријављени на адреси Смиљанићева 3 (од 6. јуна 1934. године). У Баба Вишњиној улици број 51 у Београду живели су од 12. децембра 1935, а у Милешевској 25 од 12. маја 1936. године.[145]

            Јуриј се у каснијим Картонима житеља Београда помиње као студент Георгије Фостиков, син Михајла и Вере. Био је православне вероисповести. Забележено је, да је од 27. фебруара 1941. године живео у београдској улици Косте Главинића број 4. Тада је био неожењен. Пре наведеног датума, Георгије је неко време живео у Старој Пазови у Срему.[146]

Чапов Сергије (син Михајла)

            Сергије Чапов родио се 28. маја 1889. године у Бјалистоку, у „жупанији“ Гродно. Био је руски држављанин, православне вероисповести. Отац му се звао Михајло Чапов, а мајка му је била Марија. По занимању је Сергије био геометар.[147]

            Пре доласка у Београд, Сергије Чапов је живео у Беочину. У Београду је прво био пријављен на адреси Кнез Данилова 47, од 23. јануара 1934. године. Потом је живео у: Кнез Милетиној 53а, Царице Милице 11, Дурмиторској 31, Добрињској 1 и Косовској 39 (од 4. новембра 1935. године). Из Београда је отишао у Книн, 7. априла 1936. године.[148]

Черкаски Никола (син Прокофија)

            Никола Черкаски родио се у Омску у Русији, 27. марта 1883. године. Отац му је био Прокофиј Черкаски, а мајка му се звала Александра. Био је руски држављанин, а радио је у „Земаљском руском савезу“.[149]

            У Београду је Черкаски први пут био пријављен 7. марта 1924. године, на адреси Вишеградска улица број 15. Почевши од 10. јула 1924. године, Никола је живео у Небојшиној улици број 3.[150]

Шахматов Метислав (син Вјачеслава)

            Професор историје Метислав Шахматов родио се 27. октобра 1888. године у Петрограду. Био је руски држављанин, православне вероисповести. Отац му се звао Вјачеслав Шахматов, а мајка му је била Марија.[151]

            У Београд је Шахматов дошао из Прага. Пријављен је 14. јуна 1936. године у Шуматовачкој улици број 38. Потом је отишао у Дубровник, да би 27. августа 1938. године поново дошао у Београд (такође у Шуматовачку 38). У српској престоници остао је до 5. септембра 1938, када се вратио у Праг.[152]

Шчербина Владимир (син Степана)

            Владимир Шчербина био је син Степана Шчербине и његове супруге Александре. Родио се у Чернигову у Руској Империји, 4. јуна 1887. године. Био је руски држављанин. Као његово занимање, у Картонима житеља Београда прво се наводи „чиновник Министарства иностраних дела“, а затим „поч(асни) ген(ерални) конзул“.[153]

            Супруга Владимира Шчербине била је Татјана, чије је девојачко презиме било Бахметова. Она је била рођена 1899. године. За Владимира је у документима наведено, да је преминуо 10. јуна 1941. године.[154]

            У Београду је Владимир Шчербина прво био пријављен у Косовској улици број 41 (од 19. јуна 1924. године). У Његошевој 46 пријављен је 5. августа 1924, а у Београдској улици број 68 од 3. децембра 1924. године. Потом је живео на адреси Војводе Миленка 11а (од 15. септембра 1926) и Вила Стражевског без броја (почевши од 25. марта 1941. године). Последња адреса на којој је Владимир Шчербина живео била је улица Милоша Поцерца број 5 у Београду (од 12. маја 1941. године).[155]

            Глигорије С. Шчербина био је рођен 1868. године. У периоду од пет година био је руски конзул у Скадру, а у фебруару 1903. постао је конзул у (Косовској) Митровици. Убио га је извесни каплар Ибрахим у том граду, 30. марта 1903. године. Шчербина је остао упамћен као „заштитник пренапаћеног српског народа у Турској Царевини“.[156]


[1] Савремени свет, Илустрована историја света, четврти том, Београд – Љубљана 1984, 228 – 230, 239, 281; Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, II, Л – Ш, Београд – Љубљана 1978. (у даљем тексту: Нова енциклопедија 2), 1301 – 1302, 1554 – 1555, 1587; Мала енциклопедија Просвета, Општа енциклопедија, друго издање, 2, М – Ш, Београд 1968 – 1970. (у даљем тексту: Мала енциклопедија 2), 213 – 215, 361, 495 – 496; Сергей Карпенко, Гражданская война в России: 1917 – 1922 гг, 2002, 4; Мирослав Јовановић, Руска емиграција на Балкану 1920 – 1940, Београд 2006. (у даљем тексту: Јовановић, Руска емиграција…), 142, 370, 397; Милана Живановић, Брижљиво чувајући трагове: руски емигранти у Великој Кикинди и монахиње манастира Хопово, 2016. (у даљем тексту: Живановић), 17; Alban Godwin Gordon, Russian Civil War: A Sketch for History, 1937, 1 – 280; Александар Бачко, Прилози за биографски речник витезова Ордена Свете Ане у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији (I део), Интернет презентација „Породично порекло“ https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2019/04/06/%d0%bf%d1%80%d0%b8%d0%bb%d0%be%d0%b7%d0%b8-%d0%b7%d0%b0-%d0%b1%d0%b8%d0%be%d0%b3%d1%80%d0%b0%d1%84%d1%81%d0%ba%d0%b8-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%bd%d0%b8%d0%ba-%d0%b2%d0%b8%d1%82%d0%b5%d0%b7%d0%be%d0%b2/ (у даљем тексту: Бачко, Прилози за биографски речник 1).

[2] Мирослав Јовановић, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС, Београд 1996, 1 – 386; Јовановић, Руска емиграција…, 1 – 559; Сергей В. Волков, Проект „Участники Белого движения и эмиграции“ (биографический словарь) на интернет адреси http://www.bfrz.ru/data/beloie_dvizgenie_volkov/personalii_volkov_1.pdf, 1 – 334; Тома Миленковић, Момчило Павловић, Белоемиграција у Југославији 1918 – 1941, том II, Институт за савремену историју, Београд 2006, 10; Тома Миленковић, Школовање деце емиграната из Русије у Југославији 1919 – 1941, Београд 2004, 12, 17, 19; Живановић, 11 – 25.

[3] Јовановић, Руска емиграција…, 175 – 176, 178; Живановић, 17.

[4] Русская Императорская Армия, на интернет адреси http://www.regiment.ru/index.htm (у даљем тексту: Русская Императорская Армия).

[5] Историјски архив Београда, Управа града Београда, Картотека житеља града Београда и Земуна (у даљем тексту: Картотека).

[6] Картотека.

[7] Картотека, Абрамов Александер (син Мирона).

[8] Картотека, Абрамов Александер (син Мирона).

[9] Картотека, Абрамов Феодор (син Феодора).

[10] Картотека, Абрамов Тодор (син Тодора).

[11] Александар Бачко, Прилози за биографски речник витезова Ордена Свете Ане у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији (I део), на интернет адреси  https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2019/04/06/%d0%bf%d1%80%d0%b8%d0%bb%d0%be%d0%b7%d0%b8-%d0%b7%d0%b0-%d0%b1%d0%b8%d0%be%d0%b3%d1%80%d0%b0%d1%84%d1%81%d0%ba%d0%b8-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%bd%d0%b8%d0%ba-%d0%b2%d0%b8%d1%82%d0%b5%d0%b7%d0%be%d0%b2/ (у даљем тексту: Бачко, Прилози… 1).

[12] Картотека, Аверјанов Петар (син Ивана).

[13] Милан Леко, Београдске улице и тргови 1872 – 2003, Завод за уџбенике и наставна средства, Београд 2003. (у даљем тексту: Леко), 330; Картотека, Аверјанов Петар (син Ивана).

[14] Бачко, Прилози… 1.

[15] Картотека, Акаро Надежда (ћерка Александра).

[16] Картотека, Акаро Надежда (ћерка Александра).

[17] Александар Бачко, Прилози за биографски речник витезова Ордена Свете Ане у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца и Краљевини Југославији (II део), на интернет адреси  https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2019/04/07/%d0%bf%d1%80%d0%b8%d0%bb%d0%be%d0%b7%d0%b8-%d0%b7%d0%b0-%d0%b1%d0%b8%d0%be%d0%b3%d1%80%d0%b0%d1%84%d1%81%d0%ba%d0%b8-%d1%80%d0%b5%d1%87%d0%bd%d0%b8%d0%ba-%d0%b2%d0%b8%d1%82%d0%b5%d0%b7%d0%be%d0%b2-2/ (у даљем тексту: Бачко, Прилози… 2).

[18] Картотека, Апухтин Константин (син Валеријана).

[19] Службени војни лист, Орган и издање Министарства војнога и морнарице, година 41, број 52, Београд 13. децембар 1922. (у даљем тексту: Службени војни лист, 13. децембар 1922), 2259 – 2260.

[20] Бачко, Прилози… 2.

[21] Картотека, Бајдак Леонид (син Ивана).

[22] Картотека, Бајдак Леонид (син Ивана).

[23] Службени војни лист, Орган и издање Министарства војнога и морнарице, година 41, број 42, Београд 12. октобар 1922, 1869 – 1870.

[24] Службени војни лист, Орган и издање Министарства војске и морнарице, година 45, број 25, Београд 19. јун 1926, 993 – 994.

[25] Службени војни лист, Орган и издање Министарства војске и морнарице, година 59, број 34, Београд 6. септембар 1940, 2159 – 2160.

[26] Леко, 333; Картотека, Бајдак Леонид (син Ивана).

[27] Картотека, Балк Александар (син Павела).

[28] Картотека, Балк Александар (син Павела).

[29] Картотека, Балк Александар (син Павела).

[30] Картотека, Иван Барбовић (син Гаврила).

[31] Картотека, Иван Барбовић (син Гаврила); Картотека, Барбовић Метислав (син Ивана); Картотека, Барбовић Људмила (ћерка Ивана).

[32] Картотека, Иван Барбовић (син Гаврила).

[33] Alexey Likhotvorik, Барбович Иван Гаврилович, на интернет адреси http://www.grwar.ru/persons/persons.html?id=3053 (у даљем тексту: Likhotvorik); Русская Императорская Армия.

[34] Службени војни лист, Орган и издање Министарства војнога и морнарице, година 41, број 46, Београд 3. новембар 1922, 2051 – 2052.

[35] Правда, година XXIX, број 10251, Београд 22. мај 1933, 3.

[36] Картотека, Борисов Кирил (син Бориса).

[37] Картотека, Борисов Кирил (син Бориса).

[38] Картотека, Борисов Кирил (син Бориса).

[39] Правда, година XXIX, број 10259, Београд 30. мај 1933, 14.

[40] Картотека, Врангел Олга.

[41] Картотека, Врангел Олга.

[42] Валерий Краснов, Врангель, Трагический триумф барона, 2006, 47, 132; Записки Русской академической группы в С. Ш. А, 1 – 3, 47.

[43] Картотека, Гагарин Григорије (син Ђорђа).

[44] Картотека, Гагарин Григорије (син Ђорђа).

[45] Картотека, Гагарин Григорије (син Ђорђа).

[46] Време, година XIII, број 3976, Београд 28. јануар 1933, 5.

[47] Правда, година XXIX, број 10299, Београд 9. јули 1933, 10.

[48] Просветни гласник, Службени орган Министарства просвете Краљевине Југославије, година LIV, свеска 7, Београд јул 1938, 618.

[49] Просветни гласник, Службени орган Министарства просвете Краљевине Југославије, година LV, свеска 11, Београд новембар 1939, 1316.

[50] Картотека, Гагарин Константин (син Ивана).

[51] Картотека, Гагарин Константин (син Ивана).

[52] Картотека, Гагарин Константин (син Ивана).

[53] Картотека, Гагарин Константин (син Ивана).

[54] Картотека, Глебов Иван (син Александра).

[55] Картотека, Глебов Иван (син Александра).

[56] Службени војни лист, 13. децембар 1922, 2259 – 2260.

[57] Картотека, Голицин (Галицин) Димитрије (син Владимира).

[58] Картотека, Голицин (Галицин) Димитрије (син Владимира).

[59] Картотека, Голицин (Галицин) Кирил (син Владимира).

[60] Картотека, Голицин Павле (син Стевана).

[61] Картотека, Голицин Павле (син Стевана).

[62] Леко, 383; Картотека, Голицин Павле (син Стевана).

[63] Картотека, Голицин Павле (син Стевана).

[64] Картотека, Григорјев Анатолиј (син Гаврила).

[65] Картотека, Григорјев Анатолиј (син Гаврила).

[66] Картотека, Григорјев Василиј (син Александра).

[67] Картотека, Григорјев Василиј (син Александра).

[68] Картотека, Дјадин Алимпије (син Михајла).

[69] Картотека, Дјадин Алимпије (син Михајла).

[70] Картотека, Долгоруков Георгије (син Ивана).

[71] Картотека, Долгоруков Георгије (син Ивана).

[72] Картотека, Долгоруков Лав (син Николе).

[73] Картотека, Жуков Јевгеније (син Андреја).

[74] Картотека, Жуков Јевгеније (син Андреја).

[75] Картотека, Жуков Јевгеније (син Андреја).

[76] Картотека, Жуков Јевгеније (син Андреја).

[77] Време, година IX, број 2722, Београд 25. јул 1929, 9.

[78] Београдске општинске новине, Службени орган Општине града Београда, година 52, број 5, Београд 1. фебруар 1934, 47; Београдске општинске новине, Службени орган Градског поглаварства града Београда, година 53, број 10 – 11, Београд 14. март 1935, 127.

[79] Картотека, Зарубин Сергије (син Николаја).

[80] Овадија, 43; Картотека, Зарубин Сергије (син Николаја).

[81] Картотека, Зарубин Сергије (син Николаја).

[82] Правда, година XXIX, број 10245, Београд 16. мај 1933, 2.

[83] Картотека, Зегелов Александар (син Александра).

[84] Картотека, Зегелов Александар (син Александра).

[85] Русская Императорская Армия; Likhotvorik.

[86] Службени војни лист, Орган и издање Министарства војске и морнарице, година 48, број 19, Београд 11. мај 1929, 803 – 804.

[87] Време, година IX, број 2831, Београд 11. новембар 1929, 7.

[88] Картотека, Икишев Сергије (син Михеја).

[89] Картотека, Икишев Сергије (син Михеја).

[90] Русская Императорская Армия; Likhotvorik; Картотека, Иностранцев Михајло (син Александра).

[91] Време, година X, број 3024, Београд 30. мај 1930, 1.

[92] Картотека, Иностранцев Михајло (син Александра).

[93] Likhotvorik; Русская Императорская Армия.

[94] Картотека, Корбе Никола (син Сергија).

[95] Картотека, Корбе Никола (син Сергија).

[96] Време, година VI, број 1655, Београд 30. јули 1926, 6.

[97] Картотека, Кошкин Александар (син Сергија).

[98] Картотека, Кошкин Александар (син Сергија).

[99] Картотека, Кузњецов Димитрије (син Михајла).

[100] Картотека, Кузњецов Димитрије (син Михајла).

[101] Картотека, Кузњецов Димитрије (син Михајла).

[102] Службени војни лист, Орган и издање Министарства војске и морнарице, година 52, број 30, Београд 23. септембар 1933, 1455 – 1456, 1467 – 1468.

[103] Картотека, Линицки Леонид (син Леонида).

[104] Картотека, Линицки Леонид (син Леонида).

[105] Картотека, Линицки Леонид (син Леонида).

[106] Правда, година, број, Београд 28. децембар 1932, .

[107] Гојко Никетић, Административни речник места Краљевине Југославије, Београд 1931, 366; Јаков М. Овадија, Именик места Краљевине Југославије, Београд 1935. (у даљем тексту: Овадија), 155; Картотека, Оболенски Јуриј (син Бориса).

[108] Картотека, Оболенски Јуриј (син Бориса).

[109] Картотека, Оболенски Георг (син Бориса).

[110] Картотека, Петри Георгије (син Феодора).

[111] По саопштењу г. Александра Петрија; Картотека, Петри Георгије (син Феодора); Александар Бачко, Старе београдске породице – Хаџимихајловић (Хаџимијаиловић), интернет презентација „Породично порекло“ https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2019/05/30/%d1%81%d1%82%d0%b0%d1%80%d0%b5-%d0%b1%d0%b5%d0%be%d0%b3%d1%80%d0%b0%d0%b4%d1%81%d0%ba%d0%b5-%d0%bf%d0%be%d1%80%d0%be%d0%b4%d0%b8%d1%86%d0%b5-%d1%85%d0%b0%d1%9f%d0%b8%d0%bc%d0%b8%d1%85%d0%b0/.

[112] Картотека, Петри Георгије (син Феодора).

[113] Картотека, Петри Георгије (син Феодора).

[114] Картотека, Пономаров Максим (син Лаврентија).

[115] Картотека, Попов Михаило (син Тодора).

[116] Картотека, Попов Михаило (син Тодора).

[117] Картотека, Рајевски Александар (син Андреја).

[118] Картотека, Рајевски Александар (син Андреја).

[119] Леко, 229; Картотека, Рајевски Александар (син Андреја).

[120] Картотека, Рајевски Владимир (син Михајла).

[121] Картотека, Рајевски Владимир (син Михајла).

[122] Картотека, Рајевски Владимир (син Михајла).

[123] Картотека, Соловјев Александар (син Василија).

[124] Картотека, Соловјев Александар (син Василија).

[125] Картотека, Соловјев Александар (син Василија).

[126] Нова енциклопедија 2, 1652; Мала енциклопедија 2, 608 – 609.

[127] Картотека, Соловјев Сергеј (син Васиља).

[128] Леко, 210; Картотека, Соловјев Сергеј (син Васиља).

[129] Картотека, Толстој Александар (син Сергија).

[130] Картотека, Толстој Александар (син Сергија).

[131] Картотека, Толстој Владимир (син Михајла).

[132] Картотека, Толстој Владимир (син Михајла).

[133] Правда, година XXIX, број 10226, Београд 27. април 1933, 8.

[134] Картотека, Толстој Сергије (син Стевана).

[135] Картотека, Толстој Сергије (син Стевана).

[136] Картотека, Тројицки Александар (син Петра).

[137] Картотека, Тројицки Александар (син Петра).

[138] Леко, 249; Картотека, Тројицки Александар (син Петра).

[139] Картотека, Трубецкој Никола (син Петра).

[140] Картотека, Трубецкој Никола (син Петра).

[141] Картотека, Трубецкој Никола (син Петра).

[142] Картотека, Фостиков Михајло (син Архипа).

[143] Картотека, Фостиков Михајло (син Архипа).

[144] Правда, година XXX, број 10536, Београд 7. март 1934, 10.

[145] Картотека, Фостиков Михајло (син Архипа).

[146] Картотека, Фостиков Георгије (син Михајла).

[147] Картотека, Чапов Сергије (син Михајла).

[148] Картотека, Чапов Сергије (син Михајла).

[149] Картотека, Черкаски Никола (син Прокофија).

[150] Картотека, Черкаски Никола (син Прокофија).

[151] Картотека, Шахматов Метислав (син Вјачеслава).

[152] Картотека, Шахматов Метислав (син Вјачеслава).

[153] Картотека, Шчербина Владимир (син Степана).

[154] Картотека, Шчербина Владимир (син Степана).

[155] Картотека, Шчербина Владимир (син Степана).

[156] Нова искра, илустровани лист, година V, број 6, Београд јун 1903, 161, 187; Нова искра, илустровани лист, година пета, Београд 1903, садржај, 4; Правда, година XXIV, број 82, Београд, 25. март 1928, 6.

ПРИЛОЗИ ПОЗНАВАЊУ РУСКИХ ПОРОДИЦА У БЕОГРАДУ И ЗЕМУНУ ИЗМЕЂУ ДВА СВЕТСКА РАТА

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s