ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФСКИ РЕЧНИК ВИТЕЗОВА ОРДЕНА СВЕТЕ АНЕ У КРАЉЕВИНИ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА И КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ (II ДЕО)

Посвећено

Њеном Императорском Величанству

Великој Кнегињи

Марији Владимировној

од Русије

Поглавару Руског Царског Дома и

de jure Царици Сверуској

 и

 Његовом Императорском Височанству

Царевићу Престолонаследнику

Великом Кнезу

Георгију Михаиловичу

 

Orden Sv. Ane

 

Аутор:

Александар Бачко

 

(НАСТАВАК)

 

Агапејев, Владимир Петрович (Владимир Петрович Агапеев)

Агапејев се родио 9. јуна 1876. године, у Варшави. Потицао је из племићке породице, пореклом из Могиљевске губерније. Његов отац, Пјотр Јермејевич Агапејев, имао је генералски чин. Владимир се школовао у Првом кадетском корпусу (1893), а Николајевско коњичко училиште завршио је 1895. године. Школовање је наставио у Академији генералштаба, коју је завршио током 1901. године.[1]

Распоређен је у Улански пук Његовог Величанства. Био је начелник штаба Тридесетпетог армијског корпуса и Првог пољског корпуса. Учествовао је у Руско – јапанском рату (1904 – 1905. године). Постао је војни изасланик у Србији 1907. године. У то време је имао чин генералштабног потпуковника. Од 1909. године био је војни аташе у Белгији и Холандији.[2]

Агапејев се херојски понео у Првом светском рату. Стекао је чин генерал – мајора. Године 1917. приступио је Добровољачкој армији. Био је организатор Харковског центра Добровољачке армије, а касније је обављао друге значајне дужности у Оружаним снагама Југа Русије. Године 1919, 3. јуна, унапређен је у чин генерал – лајтанта.[3]

Године 1920, био је представник при савезничкој команди у Константинопољу. Прешао је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца у мају 1920. године. Живео је у околини Београда 1922. године. Био је главни уредник „Вестника Объединения российских пажеского, морского и кадетских корпусов в Королевстве Югославии“. Службовао је у Војно – топографском институту читавих 17 година.[4]

У војсци Краљевине СХС имао је чин дивизијског генерала. Био је председник Београдског одбора Савеза руских ратних инвалида. У том својству Агапејев је писао краљици Марији Карађорђевић, 21. јуна 1936. године, у вези подизања Руског инвалидског дома цара – мученика Николаја II на Вождовцу и спомен плоча краљу Александру I и цару Николају II у оквиру те институције.[5]

Био је члан Руског корпуса. На јесен 1942. године прешао је у Аустрију. Године 1946. био је представник Црвеног крста у Немачкој. У Чиле је прешао 1948. године. Био је начелник огранка Савеза руске заграничне војске у Аргентини, 1950. године. Умро је у Буенос Аиресу, 6. маја 1956. године. Генерал Агапејев био је ожењен и имао је децу. Написао је неколико књига и научних радова.[6]

Орден Свете Ане четвртог реда стекао је 1904, а трећег реда са мачевима током 1906. године. Витез другог реда овог ордена постао је 1908. године (мачеве на Ордену другог реда добио је 22. јуна 1916. године).[7]

Носилац је и других руских одликовања: Ордена Светог Владимира четвртог реда са мачевима (од 1905), трећег реда тог Ордена (1912; мачеве на ордену добио 14. маја 1915), Ордена Светог Станислава другог степена са мачевима (1906) и Георгијевског оружја (од 9. марта 1915. године). Генерал Владимир Петрович Агапејев био је и носилац пољског одликовања Крст храбрих, од 1922. године.[8]

 

Адамович, Борис Викторович (Борис Викторович Адамович)

Родио се 15. новембра 1870. године. По вероисповести је православац. Био је син генерал – мајора Виктора Михајловича Адамовича. Мајка му је била књижевница Н. А. Лухманова. По правој мушкој линији, потицао је из племићке породице Полтавске губерније. Школовао се у Трећем московском кадетском корпусу, током 1888, а на Константиновском војном училишту 1890. године.[9]

Био је официр Кексхолмског (Кексгољмског) гардијског пука. Учествовао је у Руско – јапанском рату, 1904 – 1905. године. Стекао је чин генерал – мајора. Био је инспектор у служби војног министра, све до 1917. године. Године 1919. приступио је Оружаним силама Југа Русије, а службовао је у главном штабу.[10]

Из Новоросијска евакуисан је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Од марта 1920. године био је директор војно – образоне институције, Првог руског кадетског корпуса у Краљевини СХС. Био је председавајући Заједнице официра Кексхолмског (Кексгољмског) гардијског пука у Сарајеву. Написао је и издао више научних радова. Супруга му је била Јелисавета Семеновна. Преминуо је 22. марта 1936. године у Сарајеву и сахрањен је уз војне почасти.[11]

Орден Свете Ане трећег степена са мачевима добио је 1904. године. Други степен овог Ордена са мачевима, додељен му је током 1906. године. Касније је био награђен и првим степеном са мачевима Ордена Свете Ане.[12]

Адамович је стекао Орден Светог Станислава трећег степена са мачевима 1904. године.  Други степен тог Ордена добио је током 1906, а први степен 27. јула 1915. године. Орден Светог Владимира четвртог степена био му је додељен 1910, а трећег степена 21. маја 1915. године. Био је и добитник Георгијевског оружја (27. јула 1916. године).[13]

Био је носилац и значајног одликовања Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца – Ордена Белог орла првог реда. Ово признање добио је због својих заслуга за образовање омладине у емиграцији.[14]

 

Адлерберг, Александр Александрович (Александр Александрович Адлерберг)

Родио се 11. јула 1849. године у Риги, у племићкој породици. Био је лутеранске вероисповести. Његов отац, Александр Јаковљевич Адлерберг, који је имао чин генерал – мајора, погинуо је приликом одбране Севастопоља.[15]

Завршио је Корпус пажева 1869. године и постао гардијски официр Пребраженског гардијског финског пука. Учествовао је у Руско – турском (1877 – 1878) и Првом светском рату. Временом је стекао чин генерала коњице и постао је инспектор резервних трупа. Прикључио се Добровољачкој армији и Оружаним снагама Југа Русије. У периоду између 24. новембра 1918. и 22. јануара 1919. године, налазио се у резервном саставу, у главном штабу. Поново је обављао функцију инспектора резервног састава војске.[16]

Пребацио се из Новоросијска у Константинопољ 1919/1920. године, бродом «Константин». Одатле је емигрирао у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Био је начелник Загребачког реона Руског опште – војног савеза (РОВС). Са својом супругом имао је петоро деце. Александр Александрович Адлерберг преминуо је 9. априла 1931. године у Загребу.[17]

Орден Свете Ане, трећег степена са мачевима, стекао је 1878. године. У други степен овог Ордена унапређен је 1881, а витез првог реда Ордена Свете Ане постао је Адлерберг током 1905. године.[18]

Године 1878. постао је носилац Ордена Светог Станислава другог степена са мачевима, а у први степен је уздигнут 1902. Орден Светог Владимира четвртог степена стекао је 1887. године. Витез трећег степена тог Ордена постао је 1894, а другог степена током 1909. године. Императорским Орденом Белог Орла био је награђен 1915. године.[19]

Био је такође носилац већег броја иностраних одликовања: пруског Ордена Црвеног орла четвртог степена (од 1873), затим аустроугарског Ордена Франца Јозефа у рангу витеза (1874), персијског Ордена Лава и сунца трећег степена (1890), румунског Ордена Круне другог степена (1899), као и италијанског Ордена Светих Маврикија и Лазара у рангу великог официра (1903. године).[20]

 

Ажинов, Василиј Александрович (Василий Александрович Ажинов)

Ажинов је рођен 30. маја 1866. године, у племићкој породици. Његов отац, Александр Иванович Ажинов, био је официр. Василиј је завршио Вороњешки кадетски корпус 1885, а Михајловско артиљеријско училиште 1892. године.[21]

Стекао је чин козачког генерал – мајора. Постао је командир Десете сибирске артиљеријске бригаде, а у каснијем периоду приступио је Донској армији и Оружаним снагама Југа Русије. У периоду од маја 1918, до фебруара 1920. године био је представник атамана Донске војске при управи Кубана. Чин генерал – лајтанта добио је током 1920. године.[22]

Ажинов је био у Руској армији, све до евакуације Крима. У емиграцији, у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, провео је остатак живота. Преминуо је 24. октобра 1931. године у Крагујевцу.[23]

Василиј Александрович је био витез Ордена Свете Ане трећег степена. Ово одликовање стекао је током 1905. године.[24]

Орден Светог Владимира четвртог степена са мачевима стекао је 1905, а Светог Станислава другог степена 22. фебруара 1913. године. Био је витез Ордена Светог Георгија четвртог степена (од 5. новембра 1916), као и носилац Георгијевског оружја, од 21. маја 1915. године.[25]

 

Азарев, Александр Николајевич (Александр Николаевич Азарьев)

Рођен је 16. новембра 1871. године. Школовао се у Полтавском кадетском корпусу до 1890. године. Завршио је Павловско војно училиште 1892. године. Азарев је стекао чин пуковника. Радио је као предавач Кијевског кадетског корпуса.[26]

Када је дошло до Грађанског рата у Русији, приступио је Оружаним снагама Југа Русије. У каснијем периоду, преко Одесе, емигрирао у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Био је члан управе Првог руског кадетског корпуса. Азарев је преминуо је у Белој Цркви у Банату, током 1965. године.[27]

Године 1909, постао је витез Ордена Свете Ане другог степена. Орден Светог Станислава другог степена стекао је током исте године.[28]

 

Акаро, Александр Васиљевич (Александр Васильевич Акаро)

Школовао се у Полтавском кадетском корпусу до 1911, а потом у Тверском коњичком училишту, које је завршио 1913. године. Био је поручник Четрнаестог митавског хусарског пука. Касније је постао пилот Другог одреда корпусне авијације.[29]

Емигрирао је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Био је секретар Друштва митавских хусара у Горици. По чину је био подпуковник. Преминуо је 14. септембра 1968. године у Марибору. Био је ожењен и имао је ћерку.[30]

Акаро је био витез Ордена Свете Ане четвртог степена (од 16. децембра 1915. године). Трећи степен са мачевима овог Ордена стекао је 5. августа 1915, а други степен са мачевима 7. фебруара 1917. године.[31]

Орден Светог Георгија четвртог степена са мачевима добио је 27. јануара 1917. године. Орден Светог Станислава трећег степена са мачевима стекао је 8. августа 1915, а други степен тог Ордена са мачевима 4. децембра 1916. године.[32]

 

Андрејев, Андреј Парфјонович (Порфиревич) (Андрей Парфёнович (Порфирьевич) Андреев)

Родио се 9. септембра 1855. године. Службовао је у Морском корпусу од 1876, а официр је постао током 1877. године. Касније је имао чин капетана прве класе. У Руско – јапанском рату (1904 – 1905. године) командовао је бродом «Русија». Године 1907, Андрејев је био пензионисан у чину контра – адмирала.[33]

Емигрирао је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Преминуо је 7. априла 1924. године у Београду. Био је носилац Ордена Светог Георгија, Ордена Свете Ане, као и других руских и иностраних одликовања.[34]

 

Апухтин, Константин Валеријанович (Константин Валерианович Апухтин)

Апухтин се родио 6. марта 1881. године у племићкој породици. Школовао се у Корпусу пажева до 1902, а потом у Академији генералштаба (1911) и Официрској коњичкој школи. Постао је гардијски официр, а потом и пуковник Седамнаестог уланског пука. [35]

Ступио је у Оружане снаге Југа Русије августа 1919. године. Био је начелник штаба гарнизона. Од 6. новембра 1919. године, био је командир Другог таманског пука Кубанске козачке војске, Дњестровског одреда, у Новоросијској области. Касније је био командант комбиноване коњичке бригаде, као и начелник штаба Одреда генерала Осовског. Апухтин је обављао и дужност начелника штаба Пете пешадијске дивизије.[36]

Био је учесник Бредовског похода и начелник штаба издвојене коњичке дивизије. Године 1920, 20. јула, прешао је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Потом је на Криму био командир коњичког пука, све до евакуације. Фебруара 1921. године, био је командир Резервног 248. коњичког дивизиона у Галипољу.[37]

Вратио се у Краљевину СХС, где је службовао у Пограничној стражи. У Корпусу императорске армије и флоте (Корпус Императорской армии и флота – КИАФ) био је од 1924. године. Имао је чин генерал – мајора (од 1928), а касније, од 1929. године, генерал – лајтанта. Године 1938, био је председник једног од војних удружења у Краљевини Југославији. Након Првог светског рата се међу истакнутим Русима у Новом Саду и околини наводе и носиоци презимена Апухтин. Константин Валерианович Апухтин преминуо је током 1945. године у Југославији. Супруга му је била Лилија Александровна, а деца Валеријан и Јелисавета.[38]

Орденом Свете Ане четвртог степена награђен је 1904. године. Овај Орден у трећем степену (са мачевима), добио је током 1905. године. Други степен Ордена Свете Ане додељен му је такође 1905. године.[39]

Награђен је и другим руским одликовањима: Орденом Светог Владимира четвртог степена са мачевима (1905), Орденом Светог Станислава трећег степена са мачевима (1904) и другог степена са мачевима (1905), као и Георгијевским оружјем (11. новембра 1914. године).[40]

 

Артемјев, Василиј Васиљевич (Василий Васильевич Артемьев)

Василиј Васиљевич Артемјев завршио је Кијевску војну гимназију током 1879, затим Александровско војно училиште (1881), а школовање је окончао на Академији генералштаба, током 1887. године.[41]

У Белогардејском покрету учествовао је на источном фронту. Од 31. августа 1918. године био је командир Самарског армијског корпуса, а касније командант Курганског војног округа. Команду над јединицама Приамурског војног округа преузео је 8. октобра 1918, а помоћник команданта трупа на далеком истоку (Александра Васиљевича Колчака) постао је 8. новембра исте године. Командовао је трупама на подручју Иркутског војног округа од 15. јануара 1920. године, а обављао је и друге значајне војне функције. У својој војној каријери дошао је до чина генерал – лајтанта.[42]

Емигрирао је у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца, где је остао до краја живота. Генерал Артемјев преминуо је у Београду, 17. децембра 1929. године.[43]

Орденом Свете Ане трећег степена одликован је 1899. године. Првим степеном овог Ордена са мачевима био је награђен током 1915. године.[44]

Такође је био носилац других руских императорских одликовања: Ордена Светог Станислава (трећег степена од 1891, другог од 1902. и првог од 1911. године), Ордена Светог Владимира (четвртог степена од 1905, трећег степена од 1908 и другог степена са мачевима од 1916), Ордена Светог Георгија четвртог степена (од 1915) и Георгијевског оружја (од 1915. године). Од иностраних награда, добио је Орден Златне звезде првог степена (Бухара).[45]

 

 (НАСТАВИЋЕ СЕ)

 

[1] Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 40.

[2] Александар Животић, Руски ђак на челу Српског добровољачког корпуса – генерал Михаило Живковић (1856 – 1930), Србија и руска револуција 1917, Нове теме и изазови, Тематски зборник радова, Библиотека „Зборници радова“, број 15, Институт за новију историју Србије, Институт славяноведения Российской академии наук, Београд 2017, 98; Волков, Участники…, 40; Русская Императорская Армия.

[3] Волков, Участники…, 40; Русская Императорская Армия.

[4] Јовановић, Досељавање…, 114; Миленковић, Павловић, 152, 158; Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 40.

[5] Милана Живановић, Успомене на цара Николаја II код Срба уочи и после Првог светског рата (први део), Историјске свеске, свеска 16, Андрићев институт, Андрићград – Вишеград април 2015, 38 – 39.

[6] Волков, Участники…, 40; Русская Императорская Армия.

[7] Русская Императорская Армия.

[8] Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 40.

[9] Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 53.

[10] Волков, Участники…, 53; Русская Императорская Армия.

[11] Йованович, 228;  Р. В. Полчанинов, Русские в Сараеве; Миленковић, Павловић, 240 – 241; Русская Императорская Армия; Likhotvorik; Волков, Участники…, 53.

[12] Русская Императорская Армия; Likhotvorik.

[13] Волков, Участники…, 53; Русская Императорская Армия; Likhotvorik.

[14] Русская Императорская Армия; Likhotvorik.

[15] Волков, Участники…, 58; Русская Императорская Армия; Likhotvorik; Немцы России: А – И, ЭРН, 1999. (у даљем тексту: Немцы…), 29.

[16] Русская Императорская Армия; Likhotvorik; Волков, Участники…, 58.

[17] Волков, Участники…, 58; Русская Императорская Армия; Likhotvorik; Немцы…, 29.

[18] Русская Императорская Армия; Likhotvorik.

[19] Likhotvorik; Русская Императорская Армия.

[20] Русская Императорская Армия.

[21] Волков, Участники…, 61; Русская Императорская Армия.

[22] Казачество России – прошлое и настоящее, том 2, Российская академия наук, Южный научный центр, 2008, 112, 115; Волков, Участники…, 61; Русская Императорская Армия.

[23] Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 61.

[24] Русская Императорская Армия.

[25] Волков, Участники…, 61; Русская Императорская Армия.

[26] Likhotvorik; Волков, Участники…, 64.

[27] Волков, Участники…, 64; Likhotvorik.

[28] Likhotvorik.

[29] Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 69.

[30] Волков, Участники…, 69; Русская Императорская Армия.

[31] Русская Императорская Армия.

[32] М. С. Нешкин, Авиаторы, кавалеры ордена Св. Георгия и Георгиевского оружия периода Первой мировой войны 1914 – 1918 годов: биографический справочник, 2006, 20; Волков, Участники…, 69; Русская Императорская Армия.

[33] Переписка князя А. А. Щербатова и княгини С. С. Васильчиковой, Часть 1 (у даљем тексту: Переписка…), 214, 217; Волков, Участники…, 171.

[34] Переписка…, 214, 217; Волков, Участники…, 171.

[35] Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 247 – 248; Likhotvorik.

[36] Likhotvorik; Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 247 – 248.

[37] Миленковић, Павловић, 79; Волков, Участники…, 247 – 248; Likhotvorik; Русская Императорская Армия.

[38] Подаци о руским емигрантима са интернет презентације Градске библиотеке у Новом Саду, на интернет адреси http://www.gbns.rs/index.php?option=com_content&view=article&id=592:rusi&catid=56:n-r-di-u-n-v-s-du&Itemid=1102 (у даљем тексту: Руси у Новом Саду); Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 247 – 248; Likhotvorik.

[39] Русская Императорская Армия; Likhotvorik.

[40] Волков, Участники…, 247 – 248; Likhotvorik; Русская Императорская Армия.

[41] Likhotvorik; Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 279.

[42] Волков, Участники…, 279; Русская Императорская Армия; Likhotvorik.

[43] Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 279; Likhotvorik.

[44] Likhotvorik.

[45] Likhotvorik.

ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФСКИ РЕЧНИК ВИТЕЗОВА ОРДЕНА СВЕТЕ АНЕ У КРАЉЕВИНИ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА И КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ (II ДЕО)

Једно мишљење на „ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФСКИ РЕЧНИК ВИТЕЗОВА ОРДЕНА СВЕТЕ АНЕ У КРАЉЕВИНИ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА И КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ (II ДЕО)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s