ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФСКИ РЕЧНИК ВИТЕЗОВА ОРДЕНА СВЕТЕ АНЕ У КРАЉЕВИНИ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА И КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ (I ДЕО)

Посвећено

Њеном Императорском Величанству

Великој Кнегињи

Марији Владимировној

од Русије

Поглавару Руског Царског Дома и

de jure Царици Сверуској

 и

 Његовом Императорском Височанству

Царевићу Престолонаследнику

Великом Кнезу

Георгију Михаиловичу

 

002

 

 

Аутор:

Александар Бачко

УВОД

            Велики број породица и појединаца емигрирао је током Грађанског рата у Русији, на простор Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца (касније Краљевине Југославије). Међу њима је био и знатан број носилаца различитих Императорских Одликовања, па и витезова Императорског Ордена Свете Ане. Овде ће бити изнете краће биографске белешке о неким од витезова Реда Свете Ане.

 

ОРДЕН СВЕТЕ АНЕ

            Године 1735, 14. фебруара, херцег Карл Фридрих од Холштајн – Готорпа, основао је у част своје прерано преминуле супруге Ане Петровне, Орден Свете Ане. Покојна велика кнегиња Ана била је ћерка руског императора Петра Великог Романова. Првобитни Орден имао је само један степен.[1]

У њену част, на позадини првобитне верзије овог Ордена било је исписано „A.I.P.F.“, односно „A(nna) I(mperatoris) P(etri) F(ilia)” (Ана ћерка Императора Петра). Касније су ови иницијали пренети на мото Ордена, који гласи: „Amantibus Justitiam (Iustitiam), Pietatem, Fidem“ (Онима који воле правду, побожност, веру).[2]

Од посебног значаја за Орден било је проглашење Аниног и Карловог сина Петра III (рођеног под именом Карл Петер Урлих) за руског престолонаследника, 1742. године. Он је постао император Русије 1762. године. У то време је неколико истакнутих особа у Русији награђено Орденом Свете Ане.[3]

Син Петра III, руски император Павле I, уврстио је 5. априла 1797. године, Императорски орден Свете Ане (Императорский орден Святой Анны) у руски систем одликовања. Овај Ред је намењен за одликовање: свештених, војних и грађанских лица, као и чиновника. Предвиђено је, да се и странци могу наградити Орденом Свете Ане. Император Павле изделио је овај Ред на три класе. Четврту класу додао је његов син, император Александар I, 1815. године.[4]

Статут овог Ордена регулисан је током 1829. године. Иначе, 12. новембра 1796. године, у императорски наградни систем уведен је Знак одличја Ордена Свете Ане (незванични назив Медаља Ордена Свете Ане).[5]

У ранијем периоду је Орден Свете Ане награђенима доносио наследно племство. Од 1845. године, само први степен Реда Свете Ане доноси наследно племство, док остали степени овог реда доносе лично, односно доживотно племство. Знак одличја Ордена Свете Ане не доноси племство.[6]

Празник овог Ордена је на дан Свете пророчице Ане (Свети Симеон и Ана), 3. фебруара по старом календару. Овом празнику посвећена је и црква Ордена, која се налази у Санкт Петербургу.[7]

 

О РУСКОЈ ЕМИГРАЦИЈИ У КРАЉЕВИНИ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА

(КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ)

            Када је 1914. године Аустро – Угарска објавила рат Краљевини Србији, што је уједно представљало и почетак Првог светског рата (1914 – 1918), Руска Империја је, у знак солидарности са Србијом, објавила рат монархији коју су водили Хабзбурзи.[8]

Први светски рат донео је огромне промене у Европи и свету. Борбом Срба из Краљевине Србије и из других области, њиховом победом над непријатељима, као и слободном вољом становништва других народности, 1918. године формирана је Краљевина Срба, Хрвата и Словенаца (Краљевина СХС). Ова држава је 1929. године постала Краљевина Југославија.[9]

У Русији је, након Фебруарске и Октобарске револуције, избио Грађански рат (1917/18 – 1922/23). Бољшевици су формирали Совјетски Савез, а велики број („Белих“) Руса, морао је напустити земљу. Највећи део тадашње руске елите је емигрирао, заједно са другим избеглицама, припадницима различитих друштевих слојева.[10]

У том периоду многи руски емигранти населили су се у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Неки од њих су се током наредних година и деценија преселили у друге земље, али је знатан део њих остао у Краљевини СХС (Југославији). Многи од њих су овде основали породице и оставили потомство.[11]

Поред Београда, руских емиграната тада је било и по бројним другим местима Краљевине СХС. Забележени су у: Нишу, Лесковцу, Крагујевцу, Књажевцу, Зајечару, Смедереву, Краљеву, Врњачкој Бањи, Бору, Новом Саду, Сомбору, Суботици, Вршцу, Панчеву, Великом Бечкереку, Кикинди, Новом Бечеју, Сарајеву, Дервенти, Херцег Новом, Скопљу, Загребу, Дубровнику, као и по другим насељима.[12]

Већина Руса досељених у овом периоду, имала је високо и средње образовање, што је, уз друге њихове способности и вештине, веома позитивно утицало на развој средина у које су се населили, па и на развој Краљевине Срба, Хрвата и Словенаца уопште.[13]

 

ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФСКИ РЕЧНИК

            На овом месту биће презентован азбучни преглед појединих витезова руског Императорског Ордена свете Ане, који су живели у Краљевини Срба, Хрвата и Словенаца, односно у Краљевини Југославији. Овај преглед свакако није потпун, али верујемо, да може бити користан за даља истраживања.

 

***

 

Абацијев, Дмитриј (Дзамболат) Константинович (Дмитрий (Дзамболат) Константинович Абациев)

Родио се 3. децембра 1857. године, у насељу Кадгарон у Теречкој (Терској) области Руске Империје (Северна Осетија), у козачкој породици. По националности је био Осетин, а по вероисповести православац. Школовао се у Вилнусу, у Војној (пешадијској) школи. У војну службу ступио је са 22, или 23 године.[14]

Борио се у саставу Руске Императорске Армије за ослобођење Бугарске од Турака 1877 – 1878. године. Учествовао је у акцијама код: Ловеча, Плевена, Зелених Гора, Бреславца, Једрена, Старе Загоре, Трнова и на другим местима. У наведеним војним дејствима показао је велику храброст и био је унапређен у официра.[15]

У војним кампањама у Туркменистану и другде по средњој Азији, учествовао је током 1881. године. У борбама је био тешко рањен, а након опоравка вршио је службу у Варшави и Санкт Петербургу.[16]

Узео је учешћа и у Руско – јапанском рату 1904 – 1905. године, као пуковник Усуријског козачког пука. Под тешким условима, његова јединица дејствовала је у Манџурији. Од посебне важности били су њихови извиђачки задаци.[17]

Касније је Абацијев службовао на Кавказу. Командовао је Кавкаском козачком дивизијом, а потом и корпусом. Био је члан војно – окружног суда. Године 1912, унапређен је у чин генерал – лајтанта. Тада је преузео команду над Другом козачком кавкаском дивизијом.[18]

Почетком Првог светског рата, постао је командант Шестог корпуса кавкаске војске. Овај корпус учествовао је у већем броју значајних војних операција, којима су спречавани турски напади у правцу Кавказа. Абацијев је са својим јединицама имао и знатних успеха у офанзивним дејствима, због чега је био награђен.[19]

Након Фебруарске револуције 1917. године, Абацијев је пребачен у резервни састав војске. Крајем 1918. године, приступио је Добровољачкој армији, која се налазила у саставу Белог покрета. Генерал коњице постао је 13. јуна 1919. године. Од 7. јуна исте године био је и почасни представник „горских племена“ под командом војске Северног Кавказа. Абацијев је такође био председник суда части за генерале. Касније је емигрирао у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Запослио се као цивил, у Универзитетској библиотеци. Генерал Абацијев преминуо је у Београду, 4. јуна 1936. године. Сахрањен је на Новом гробљу.[20]

Био је у браку са Јелисаветом Едвардовном рођеном Фукс (1872 – Лондон 1964), ћерком дејствујућег тајног саветника. Са њом је имао три ћерке. Јелисавета Абацијева била је управница Прве руско – српске девојачке гимназије са интернатом. Та установа, лоцирана у (Великој) Кикинди, била је „под високом заштитом Њеног Величанства Краљице Марије“.[21]

Године 1880, Абацијев је био награђен Императорским Орденом Свете Ане четвртог степена, а 1882. вишим, трећим степеном овог ордена (са мачевима). Године 1902, био је награђен другим степеном овог ордена са мачевима, док је витез првог степена постао 1912.[22]

Поред Ордена Свете Ане, био је носилац бројних других руских и иностраних одликовања – укупно нешто више од 40. Био је витез руских Императорских Ордена: Светог Георгија (четвртог степена 1916. године), Светог Владимира (четвртог степена са мачевима 1882; трећег степена са мачевима 18. новембра 1904), Светог Станислава (трећи степен 1881; други степен 1894; први степен 1909), а Златно (Георгијевско) оружје стекао је 1882. године.[23]

Међу страним одликовањима Абацијева, били су ордени из: Румуније (Гвоздени крст, Орден Румунске звезде), Персије (Орден Лава и сунца), Прусије (Орден Црвеног орла), Бугарске (Орден Светог Александра; Орден „За храброст“), Француске (Орден Легије части), Грчке (Орден Спаситеља) и Сијама (Орден Круне).[24]

 

Абрамов, Фјодор Фјодорович (Фёдор Фёдорович Абрамов)

Рођен је 4. јануара 1871. године у племићкој породици, у месту, односно станици Митјакинскаја (Тарасовски реон Ростовске области). Његов отац, који се такође звао Фјодор Фјодорович Абрамов, пензионисан је у чину генерал – лајтанта.[25]

Образовање је стекао у различитим војним школама, а на крају је завршио и Николајевско инжењерско училиште у Санкт Петербургу. Ступио је у војну службу 1891. године. Током 1898. године окончао је школовање на Николајевској генералштабној академији.[26]

Постао је начелник штаба Четврте донске козачке дивизије, 17. септембра 1905. године. Током 1912. године постао је командир Првог уланског санктпетербуршког пука, а 1914. начелник Тверског коњичког училишта, у чину генерал – мајора.[27]

Учествовао је у Првом светском рату, на више војних функција, у периоду од 1915. до 1917. године (био је генерал – квартирмајстер штаба Дванаесте армије, затим командант Петнаесте коњичке дивизије, командант Друге туркестанске козачке дивизије и командир Првог донског корпуса).[28]

За време Грађанског рата командовао је и борио се у неколико војних јединица у области Дона. Јула 1918. постао је начелник Прве коњичке донске дивизије, а у августу исте године унапређен је у чин генерал – лајтанта. Наредне године обављао је дужност инспектора коњице Донске армије.[29]

Генерал Абрамов је, на челу Донског корпуса, прешао у Чаталџу (Турска). Тамо је, у четири логора, смештено укупно између 19 000 и 20 000 војника. Потом, током 1921. године, припадници овог корпуса пребацили су се на острво Лемнос. Касније је Абрамов прешао у Бугарску, да би 11. октобра 1922. године био изаслан од стране бугарских власти, као помоћник главнокомандујућег Руске армије, у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Ту је био све до 1924. године, када се вратио у Бугарску. Након Другог светског рата прешао је прво у Француску, а потом у Сједињене Амерчке Државе. Преминуо је 10. марта 1963. године, у месту Лејквуд у америчкој савезној држави Њу Џерзи.[30]

Витез Императорског Ордена Свете Ане другог степена са мачевима, Фјодор Фјодорович Абрамов постао је током 1905. године. У први степен овог Ордена унапређен је 12. јула 1915. године. Мачеве на првом степену ордена стекао је 18. јануара 1916. године.[31]

Био је носилац и других руских одликовања: Ордена Светог Станислава (други степен 1903, први степен 1915, мачеви на првом степену 1917), Ордена Светог Владимира (четвртог степена са мачевима 1906, трећег степена 1910), Ордена Светог Николаја Чудотворца, као и Златног оружја «За храброст» (1906. године).[32]

 

Аверјанов, Пјотр Иванович (Пётр Иванович Аверьянов)

Аверјанов се родио 5. октобра 1867. године. Завршио је кадетски корпус у Тбилисију (1885. године), а потом и Николајевско инжењерско училиште у Санкт Петербургу (1888), као и Академију генералштаба (1894. године).[33]

У једном периоду, био је војни агент при руском генералном конзулату у Ерзуруму (тада је имао чин капетана). Током каријере, узнапредовао је све до чина генерал – лајтанта. За време Првог светског рата био је главни начелник за снабдевање кавкаског фронта, а потом и главни управитељ области, које су Руси освојили од турске војске.[34]

За време Грађанског рата био је у Добровољачкој армији. Био је у служби главнокомандујућег Оружаних снага Југа Русије. Обављао је функцију заменика помоћника начелника војне управе.[35]

Отишао је, преко Турске, у емиграцију у Краљевину Срба, Хрвата и Словенаца. Служио је у југословенској војсци, а био је стациониран у гарнизону у Великом Градишту. Преминуо је у Београду, 13. октобра 1937. године. Сахрањен је на београдском Новом гробљу.[36]

Пјотр Иванович Аверјанов је био ожењен. Са својом супругом имао је две ћерке. Био је аутор већег броја војно – научних радова и публикација, међу којима је и књига о Курдима у руско – персијским и руско – отоманским ратовима.[37]

Витез Императорског Ордена Свете Ане трећег степена постао је током 1901. године. У други степен овог Ордена био је унапређен 1906. године. Први степен Ордена Свете Ане добио је 13. јуна 1915. године.[38]

Био је такође носилац Императорског Ордена Светог Владимира четвртог (од 1910. године) и трећег степена (од 1912), као и Ордена Светог Станислава (трећи степен је стекао 1897, а други током 1903. године).[39]

 

(Наставиће се)

 

[1] Ф. А. Брокгауз, И. А. Ефрон, Энциклопедический словарь, том Iа, Санкт Петербург 1890. (у даљем тексту: Брокгауз, Ефрон 1а), 811; Императорский Орден Святой Анны, на интернет адреси http://www.saintanna.ru/?lang=rus&id=8 (у даљем тексту: Императорский Орден Святой Анны); Сто великих наград, Москва 2003. (у даљем тексту: Сто великих наград), 111; В. M. Безотосный, Отечественная война 1812 года: энциклопедия, 2004. (у даљем тексту: Безотосный), 26; Владимир Николаевич Балязин, Неофициальная история России, Эпоха Павла I, Москва 2007. (у даљем тексту: Балязин), 177.

[2] Брокгауз, Ефрон 1а, 811; Безотосный, 26; Императорский Орден Святой Анны; Балязин, 177.

[3] Императорский Орден Святой Анны; Балязин, 177.

[4] Брокгауз, Ефрон 1а, 811; Безотосный, 26; Императорский Орден Святой Анны; Александр Александрович Кузнецов, Награды, 1998. (у даљем тексту: Кузнецов), 294; Сто великих наград, 113; Балязин, 177.

[5] Кузнецов, 294; Балязин, 177.

[6] Сергей Владимирович Волков, Русский офицерский корпус, 2003, 42; Михаил Тихонович Яблочков, История российского дворянства, 2006, 476; Володымыр Олександровыч Замлынскый, Специальные исторические дисциплины, 1992, 273; Балязин, 180.

[7] Безотосный, 26; Брокгауз, Ефрон 1а, 811.

[8] Савремени свет, Илустрована историја света, четврти том, Београд – Љубљана 1984. (у даљем тексту: Савремени свет), 216; Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, II, Л – Ш, Београд – Љубљана 1978. (у даљем тексту: Нова енциклопедија 2), 1585 – 1587; Мала енциклопедија Просвета, Општа енциклопедија, друго издање, 2, М – Ш, Београд 1968 – 1970. (у даљем тексту: Мала енциклопедија 2), 358 – 361; Никола Поповић, Односи Србије и Русије у Првом светском рату, 1977, 31, 43, 58 – 61.

[9] Нова енциклопедија у боји, Вук Караџић, Larousse, I, А – К, Београд – Љубљана 1977. (у даљем тексту : Нова енциклопедија 1), 782 – 783; Нова енциклопедија 2, 1585 – 1587; Мала енциклопедија Просвета, Општа енциклопедија, друго издање, 1, А – Љ, Београд 1968 – 1970. (у даљем тексту : Мала енциклопедија 1), 662 – 663; Мала енциклопедија 2, 358 – 361; Савремени свет, 234, 238.

[10] Савремени свет, 228 – 230, 239, 281; Нова енциклопедија 2, 1301 – 1302, 1554 – 1555, 1587; Мала енциклопедија 2, 213 – 215, 361, 495 – 496; Сергей Карпенко, Гражданская война в России: 1917 – 1922 гг, 2002, 4; Мирослав Јовановић, Руска емиграција на Балкану 1920 – 1940, Београд 2006. (у даљем тексту: Јовановић, Руска емиграција…), 142, 370, 397; Милана Живановић, Брижљиво чувајући трагове: руски емигранти у Великој Кикинди и монахиње манастира Хопово, 2016. (у даљем тексту: Живановић), 17; Alban Godwin Gordon, Russian Civil War: A Sketch for History, 1937, 1 – 280.

[11] Мирослав Јовановић, Досељавање руских избеглица у Краљевину СХС, Београд 1996. (у даљем тексту: Јовановић, Досељавање…), 1 – 386; Јовановић, Руска емиграција…, 1 – 559; Сергей В. Волков, Проект „Участники Белого движения и эмиграции“ (биографический словарь) на интернет адреси http://www.bfrz.ru/data/beloie_dvizgenie_volkov/personalii_volkov_1.pdf (у даљем тексту: Волков, Участники…), 1 – 334; Тома Миленковић, Момчило Павловић, Белоемиграција у Југославији 1918 – 1941, том II, Институт за савремену историју, Београд 2006. (у даљем тексту: Миленковић, Павловић), 10; Тома Миленковић, Школовање деце емиграната из Русије у Југославији 1919 – 1941, Београд 2004. (у даљем тексту: Миленковић), 12, 17, 19; Живановић, 11 – 25.

[12] Живановић, 11 – 25; Јовановић, Досељавање…, 111, 114, 118, 182, 196, 204, 212, 213, 300, 306, 317; Јовановић, Руска емиграција…, 370, 397.

[13] Јовановић, Руска емиграција…, 175 – 176, 178; Живановић, 17.

[14] Галина Таймуразовна Дзагурова, Под российскими знаменами, Владикавказ 1992, (у даљем тексту: Дзагурова), 7; Волков, Участники…, 4; Русская Императорская Армия, на интернет адреси http://www.regiment.ru/index.htm (у даљем тексту: Русская Императорская Армия).

[15] Волков, Участники…, 4; Дзагурова, 7 – 8; Русская Императорская Армия.

[16] Дзагурова, 8; Русская Императорская Армия.

[17] Дзагурова, 8; Русская Императорская Армия.

[18] Волков, Участники …, 4; Русская Императорская Армия; Дзагурова, 8 – 9.

[19] Фёдор Иванович Елисеев, Казаки на Кавказском фронте (1914 – 1917), 2001; Русская Императорская Армия; Дзагурова, 9.

[20] Миленковић, Павловић, 152, 476; Волков, Участники…, 4; Русская Императорская Армия; Дзагурова, 9.

[21] Живановић, 73, 101; Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 4; Дзагурова, 9.

[22] Alexey Likhotvorik, Абациев Дмитрий Константинович, на интернет адреси http://www.grwar.ru/persons/persons.html?id=342 (у даљем тексту: Likhotvorik); Русская Императорская Армия.

[23] Ф. Киреев, Осетины – кавалеры ордена Святого Георгия, ИА „Белые воины“, на интернет адреси http://ruskline.ru/monitoring_smi/2006/07/24/osetiny_-_kavalery_ordena_svyatogo_georgiya/ ; Списки Всемилостивейше награжденных в русско-японскую войну
Согласно Высочайших приказов 1904 года, на интернет адреси https://www.genrogge.ru/hwj/hwj-award1-53.htm ; Дзагурова, 8; Likhotvorik; Русская Императорская Армия.

[24] Русская Императорская Армия; Дзагурова, 8.

[25] Волков, Участники…, 15.

[26] Русская Императорская Армия ; Волков, Участники…, 15.

[27] David R. Jones, The Military-naval Encyclopedia of Russia and the Soviet Union, I, 1978, 100 – 101; Волков, Участники…, 15; Русская Императорская Армия.

[28] Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 15.

[29] Волков, Участники…, 15; Русская Императорская Армия.

[30] Мирослав Йованович, Русская эмиграция на Балканах 1920 – 1940, Библиотека – фонд „Русское зарубежье“, Русский путь, Москва 2005. (у даљем тексту: Йованович), 91, 196, 251, 255, 257, 259; Јовановић, Руска емиграција…, 114, 236, 300; Волков, Участники…, 15; Русская Императорская Армия.

[31] Русская Императорская Армия.

[32] Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 15.

[33] Candan Badem, “The” Ottoman Crimean War: (1853 – 1856), Leiden – Boston 2010. (у даљем тексту: Badem), 28; Михаил Казбекович Басханов, Русские военные востоковеды до 1917 года: биобиблиографический словарь, 2005. (у даљем тексту: Басханов), 9; Волков, Участники…, 29; Русская Императорская Армия.

[34] Badem, 28; Басханов, 9; Русская Императорская Армия; Волков, Участники…, 29.

[35] Волков, Участники…, 29; Русская Императорская Армия.

[36] Миленковић, Павловић, 82; Басханов, 9; Волков, Участники…, 29; Русская Императорская Армия.

[37] Badem, 28, 375; Русская Императорская Армия.

[38] Русская Императорская Армия.

[39] Русская Императорская Армия.

ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФСКИ РЕЧНИК ВИТЕЗОВА ОРДЕНА СВЕТЕ АНЕ У КРАЉЕВИНИ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА И КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ (I ДЕО)

Једно мишљење на „ПРИЛОЗИ ЗА БИОГРАФСКИ РЕЧНИК ВИТЕЗОВА ОРДЕНА СВЕТЕ АНЕ У КРАЉЕВИНИ СРБА, ХРВАТА И СЛОВЕНАЦА И КРАЉЕВИНИ ЈУГОСЛАВИЈИ (I ДЕО)

  1. […] (I део), Интернет презентација „Породично порекло“ https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2019/04/06/%d0%bf%d1%80%d0%b8%d0%bb%d0%be%d0%b7%d0%b8-%d0%b7%… (у даљем тексту: Бачко, Прилози за биографски речник […]

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s