Породица Балтезаревић – Митић у Нишу и Београду

Ђорђе (Ђока) Митић, мењач новца, помиње се међу београдским свечарима 1895. године. Крсна слава му је била Свети Никола. У истом списку се наводи и дуванџија Ставра Митић, који је такође славио Никољдан. Можда је он био Ђокин рођак. Као власник мењачке радње у Београду, Ђорђе Митић се помиње у „Трговинско – занатлиском шематизму Краљевине Србије“, који датира из 1896/97. године. Он се помиње 1902/03. године у Београду, међу „дувана и монополисаних хартија продавцима“. Исте године се помиње и међу мењачима новца. Те послове је обављао и 1910/11. године. Ђорђе се наводи и 1912. године, у списку београдских „банкара, мењача и продаваца срећака Државне класне лутрије“. У истом списку се помиње и његов син, Владислав Ђ. Митић, који је имао посебан локал. Обе радње су биле лоциране у Карађорђевој улици 21. Ђорђев број телефона био је тада 145, а Владислављев 1747.[1]

 

Ђорђе Митић је по доласку у Београд био дуванџија (трговац дуваном), а тек касније се почео бавити мењачким послом. Као члан дуванџијског еснафа у српској престоници помиње се током 1878. године. Можда је његов брат или рођак био Мијајло (Мијаило) Митић, који се поред Ђорђа 1878. помиње у списку истог еснафа. Из записа о Мијаиловој смрти у матичним књигама Саборне цркве (23. септембра 1893) сазнајемо, да је био рођен у Нишу око 1838. године и да је био ожењен. Можда је он био идентичан са Мијаилом Митићем, трговцем из Ниша, који се као „путник“ помиње 1858. године у Београду. Године 1881, у „Списку лица уписаних, који дуванџијску радњу обављају у Кварту савамалском“ помиње се Ђока Митић. За њега је тада било забележено, да прерађује домаћи и страни дуван.[2]

 

Београђанин Ђорђе Митић поседовао је парни млин у Убу. У поменутом „Трговинско – занатлиском шематизму“ се наводи, да је тај млин дошао у Митићев посед током 1884. године. У литератури се наводи, да  је исти млин био његов и 1896/97. године. Међутим, из до сада непубликоване тапије од 1. августа 1900. године, можемо сазнати, да је београдски трговац Ђока Митић управо тог дана купио „од Радомира – Лаке Нешића, бившег мех(анџије) из Уба“ два плаца на чаршији тог места. На тим плацевима су били лоцирани „зграда начињена за парни млин од чврстог материјала“ и „чардак – магаза зидана“. Плацеви су купљени за 1610,50 и за 750 динара. Не може се поуздано утврдити, да ли се ради о поновној куповини истог млина, који је краће време био у Нешићевом поседу, или је у питању био други млин у Убу. У „Трговинским шематизмима“ из 1902/03. и 1910/11. године је Ђорђе Митић такође забележен као власник парног млина у Убу.[3]

 

Георгије (Ђорђе) Митић, дуванџија, житељ београдски, венчао се 12. октобра 1875. године са Милевом, ћерком земунског житеља Алексија Секулића. Милева, рођена у Земуну, била је тада стара 21 годину, док је Ђорђе имао 28 (дакле, био је рођен око 1847. године). Њих двоје су имали више деце: Александра (умро 17. фебруара 1878, у узрасту од 1 ½ године), Душана (13. децембар 1880 – 22. август 1891), Владислава (видети следећи пасус), Вукосаву (12. јануар 1890 – 21. март 1890) и Даницу (умрла у својој 12. години, 9. августа 1905), а највероватније је њихов син био и Мита Митић, о коме ће даље бити више речи. Ђорђе је умро у Београду, 22. јуна 1913. године. Његова супруга Милева умрла је током фебруара 1928. године, такође у Београду.[4]

 

Владислав Митић, син Ђорђа и Милеве, рођен је у Београду, 23. јуна 1884. године. По занимању је био мењач новца и трговац. Заједно са својим оцем је водио радњу у Карађорђевој улици, а после његове смрти самостално. Био је ожењен са Зорком, ћерком свештеника Јосифа Грујића из Качфале (Јагодњака) у Барањи. Јосиф је био братанац пакрачког епископа и администратора Карловачке митрополије, Никанора Грујића. Владислав и Зорка су имали ћерку јединицу Надежду (Наду), рођену 1912. године. Нада се удала за Љубишу Бачка, чиновника досељеног из Книна и са њим добила сина Владимира Бачка. Владислав Митић је умро у заробљеништву, у логору код града Сливена у Бугарској, највероватније током 1917. године.[5]

 

Мита Митић је највероватније био син Ђорђа Митића. Мита се помиње међу закупцима у Карађорђевој 19, дакле на истој адреси на којој и Ђорђе и Владислав Митић. Мењачница породице Митић на тој адреси једно време је радила под фирмом „М. Ђ. Митић“, што су највероватније били Митини иницијали. Он је можда био идентичан са Митом Митићем, „потпуковником“ (потпоручником?) старим 26 година, који је умро у октобру 1909. године и сахрањен на Новом гробљу.[6]

 

Чланови ове београдске фамилије нису ни у каквом сродству са појединим другим Митићима који су живели у Београду у другој половини 19. и почетком 20. века (као што су Митићи са славом Свети Јован, или фамилија каснијег досељеника из Ниша, истакнутог трговца Владе Митића).[7]

 

Наведени београдски Митићи мењачи (и трговци дуваном) воде порекло из града Ниша. Одатле је досељен Ђорђе – Ђока Митић, вероватно током шездесетих година 19. века. Старо презиме ове породице било је Балтез. Као варијанте њиховог презимена јављали су се и нестали облици Балтезовић и Балтезаровић. Данас у Нишу има више домаћинстава Балтезаревића, који су у сродству са београдским мењачима Митићима по мушкој линији. Ђорђе се, по свему судећи, прозвао Митић по личном имену свог оца, Мите Балтеза.[8]

 

Један од истакнутијих чланова ове нишке породице био је трговац Сотир М. Балтезовић. Рођен је у Нишу, 8. јула 1858. године. Он је, између осталог, поседовао бакалницу у улици Обилићев Венац у Нишу. Био је 1893. године одликован Ореденом Таковског крста V степена. Сотир Балтезовић се помиње у „Трговинско – занатлиском шематизму Краљевине Србије“ из 1896/97. године, као власник бакалнице у Нишу, ужарске радње у Лесковцу и као трговац житом у том граду. Био је у више наврата посланик у Народној скупштини Србије (између 1897. и 1899, као и 1907. године). Сотир Балтезовић је 1910/11. године поменут као власник „ресторације железничке станице“ у Нишу.[9]

 

Године 1884/85. се у попису власника земљишта у Нишу помиње неколико чланова ове породице. Тада су међу нишким домаћинима који су поседовали парцеле били трговац Васка М. Балтезовић „и браћа“. Њихов плац био је пописан под редним бројем 209/389, а на њега су плаћали 3 динара и 20 пара пореза.[10]

 

Бакал Никола Балтезовић био је 1884/85. године поседник плаца у Нишу, који је био заведен под редним бројем 211/395. Никола је на овај земљишни посед плаћао порез од 88 динара и 24 паре.[11]

 

Никола М. Балтезовић је у то време држао нишки плац заведен под бројем 212/396, заједно са Ставром М. Пекмезановићем. На ову парцелу је порез износио 50 динара и 72 паре.[12]

 

Манча Емануело Митић – Балтез је 1884/85. године поседовао плац у Нишу, који је био заведен под редним бројем 258/489. На њега је плаћао порез у износу 1 динар и 60 пара. Поменути Манча је једини забележени носилац презимена Митић, међу нишким Балтезима (Балтезаревићима), у нама познатим документима.[13]

 

Чланови овог рода се помињу у Нишу и у другим документима током 19. и почетком 20. века. Тако се међу оснивачима Српско – јеврејске трговачке задруге 1889. године (погрешно је забележено 1898) помиње нишки трговац Стојан Балтезаревић. Један од првих ученика Трговинске школе у Нишу 1893/1894. године био је Драги Балтезаревић, који је касније постао „веома угледан трговац“. У Споменици нишке Саборне цркве из 1894. године, као приложници ове цркве наводе се: бакалин Стојан Балтезаровић, Сотир Балтезовић, Прока Балтезаревић и механџија Миле Балтезаревић. Крајем 19. или почетком 20. века је Риста Балтезаревић био власник кафане „Добрич“ у Нишу.[14]

 

У литератури је забележено предање о томе, како су преци породице Балтез(овић) стекли знатну имовину у време ослобођења Ниша од Турака, 1878. године.[15]

 

Родоначелник ове фамилије је, према породичној традицији, учествовао на (Божићној) манифестацији, маскиран као „цар Балтазар“. Највероватније је у питању био вертеп са маскираним учесницима. Због тога је стекао лични надимак Балтез, односно Балтезар, по ком је његово потомство прозвано Балтезаревићима (Балтезима, Балтезовићима).[16]

 

Према породичном предању, преци фамилије Балтезаревић су се у Ниш доселили из Кнез Села. У питању је насеље у близини Ниша, североисточно од овог града.[17]

 

Породице са презименом Балтез (Балтеза), као и слични топоними, забележени су и у другим земљама. Наиме, код Елбасана и данас постоји село Балтез, а истоимено насеље постоји и недалеко од града Фијерија. У Албанији у наше време има хришћана и муслимана, који се презивају Балтеза. Презиме Балтез (Balthes) забележено је и међу Немцима у долини Рајне, у Ердељу и по другим областима. Ово немачко презиме формирано је од мушког личног имена Балтазар. Није могуће са сигурношћу утврдити евентуалне родбинске везе неке од ових фамилија, са породицом Балтезаревић – Митић у Нишу и Београду.[18]

 

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Београд, децембар 2015.

 

 

 

Напомена: овај текст представља допуњену и кориговану верзију текста Александра Бачка „Митић – Балтез (Балтезовић, Балтезаревић)“, који је први пут био објављен на интернет презентацији „Српски деспот“  www.srpski-despot.com

 

 

Извори

[1] Имена свечара, ова књига важи само за Београд за 1895. годину, Издање штампарије Петра К. Танасковића, репринт издање, Београд 1994. (у даљем тексту: Имена свечара), 89; С. Р. Христић, Трговинско занатлиски шематизам Краљ. Србије за 1896 – 97, Београд 1896/97. (у даљем тексту: С. Христић 1896/97), 141; С. Р. Христић, Трговинско занатлиски шематизам Краљ. Србије, Београд 1902/03. (у даљем тексту: С. Христић 1902/03), 88, 107; Трговинско – занатлиjскo – индустријски шематизам Краљ. Србије, VI, уредник Е. Јевремовић, Београд 1910/11. (у даљем тексту: Шематизам 1910/11), 16, 33; Адресна књига Београда 1912, Београд 1912. (у даљем тексту: Адресна књига), део III, 147.

[2] Живети у Београду 1868 – 1878, књ. 4, Историјски архив Београда, Београд 2006. (у даљем тексту: Живети…, књ. 4), 258; Живети у Београду, 1879 – 1889, књ. 5, Историјски архив Београда, Београд 2007, 269 – 270; Станиша Војиновић, Прилог библиографији штампаних књига и претплатницима из јужне Србије (1815 – 1912), Нишки зборник 13, Ниш децембар 1983, 102.

[3] С. Христић 1896/97, 75 (друга пагинација); Тапија Ваљевског првостепеног суда од 8. августа 1900. године, број 18991 (документ у поседу аутора); Тапија Ваљевског првостепеног суда од 8. августа 1900. године, број 18991 (други документ са истим бројем, у поседу аутора); С. Христић 1902/03, 18 (додатак).

[4] Општина Земун, Протокол венчаних цркве Светог оца Николаја у Земуну (за годину 1875); Општина Стари Град, Саборна црква Светог Арханђела Михаила, Протокол рођених 1877 – 1891. године. (у даљем тексту: Стари Град, рођени 1877 – 1891), 111 – 112 и др; Историјски архив Београда, општина Стари Град, Саборна црква Светог Арханђела Михаила, Матична књига умрлих 1877 – 1892. године, инвентарни број 27; Општина Стари Град, Саборна црква Светог Арханђела Михаила, Протокол умрлих 1905 – 1916. године (у даљем тексту: Стари Град, умрли 1905 – 1916), 11, 149; Управа Новог гробља у Београду, архивски подаци (у даљем тексту: Управа Новог гробља).

[5] Стари Град, рођени 1877 – 1891.

[6] Адресна књига, део III, 147; фотографија у поседу аутора; Управа Новог гробља.

[7] Имена свечара, 11, 12.

[8] Стари Град, умрли 1905 – 1916, 149; по саопштењу пок. Надежде – Наде Бачко, рођене Митић (Балтезаревић), шефа рачуноводства Машинског факултета у Београду.

[9] Шематизам одликованих лица у краљевини Србији од 1865. до краја 1894. године, Издање Канцеларије краљевских ордена, Београд 1895, 22; С. Христић 1896/97, 319, 322, 359; Славица Тимотијевић, Народна скупштина 1858. – 1918, Архив Србије, Сумарни инвентар, Београд 1978, 245; Олга Поповић – Обрадовић, Каква или колика држава, Огледи, бр. 12, Београд 2008, 85; Миомир С. Наумовић, Насеље Стари Монопол, прилог урбаној историји Ниша, Нишки зборник, бр. 11, Ниш мај 1982. (у даљем тексту: Наумовић), 141; Шематизам 1910/11, 192.

[10] Видосава Стојанчевић, Етничка, демографска и социјално – економска структура Ниша после ослобођења од Турака (1878 – 1885), Издања Народног музеја у Лесковцу, Лесковачки зборник 13, Лесковац 1973. (у даљем тексту: Стојанчевић), 183.

[11] Стојанчевић, 183.

[12] Стојанчевић, 183.

[13] Стојанчевић, 184.

[14] Живорад Златковић, Трновит пут успешног развоја трговине у Србији, 100 година Трговинске школе у Нишу, Ниш 1993, 12; Лоза Пејчић Китановић, Оснивање Трговаче школе и њен рад до почетка Првог светског рата, 100 година Трговинске школе у Нишу, Ниш 1993, 26; Споменица нишке Саборне цркве, Ниш 1894, 23, 25, 29; Ђорђе Стаменковић, Развој радничког покрета у Нишу крајем 19. и почетком 20. века, Нишки зборник 13, Ниш децембар 1983, 22; Наумовић, 138 – 139.

[15] Историја Ниша II, Од ослобођења 1878. до 1941. године, Историјски институт Београд, Градина, Просвета, Ниш 1984, 53; Севделин Андрејевић, Друштвено – економске промене у Нишу и околини од 1878. до 1884. године, Нишки зборник, бр. 5, Ниш децембар 1978, 67.

[16] По саопштењу г. Радослава Балтезаревића.

[17] По саопштењу г. Радослава Балтезаревића.

[18] Fritz Keintzel-Schön, Die siebenbürgisch – sachsisen familiennamen, Studia Transylvanila 3, Bucureşti – Köln – Wien 1976, 102, 164, 215, 292.

Advertisements
Породица Балтезаревић – Митић у Нишу и Београду

Једно мишљење на „Породица Балтезаревић – Митић у Нишу и Београду

  1. koviljka каже:

    Imala sam strica koji je kod Baltazarevica radio pred drugi svetski rat….ujedno je ucio i trgovačku školu ali nazalost poginuo je u savezničkom bombardovanju Niša. Moj pok. deda ga je tražio ali uzalud ne zna mu se za grob….zvao se Milan Ćurguz iz Hašana, Bos Krupa i imao je 18 godina.

    Свиђа ми се

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s