Марјановићи, породица мајке кнеза Милоша – генетичко – генеалошко истраживање (текст из маја 2009. године)

Иако Марјановићи из Бруснице код Горњег Милановца (таковски крај) нису никада били племићка породица, они су блиско везани са историјом српских династија. Наиме, од ове породице је била Баба Вишња, мајка српског кнеза Милоша Обреновића.

 

Баба Вишња је рођена у Брусници. Први први муж јој је био Обрен Мартиновић, такође из Бруснице. Са њим је имала синове Јакова Обреновића и Милана Обреновића, као и ћерку Стану, која се удала за Саву Јашића из Добриње. Обренова и Вишњина деца, као што је тада махом био обичај, носила су презиме формирано по очевом личном имену – Обреновић. Вишњин први муж умро је око 1780. године, а она се удала за Теодора Михаиловића из Средње Добриње. Са њим је имала синове Милоша (рођеног 1780. године), Јована (1786) и Јеврема (1790). Њих тројица су се првобитно по оцу презивали Теодоровићи, али је касније Милош, због свог утицајног полубрата по мајци, Милана Обреновића, прихватио презиме Обреновић. Исто су потом учинила и његова браћа Јеврем и Јован. Они су били заснивачи српске династије Обреновић.[1]

 

Баба Вишња рођ. Маријановић, родоначелница династије Обреновић, сахрањена је у манастиру Враћевшници под шумадијском планином Рудник. Њен гроб са натписом се и данас тамо налази.[2]

 

Године 1821, 26. децембра, умро је Димитрије Урошевић, ујак господара Милана (Обреновића). По овом натпису на Урошевићевом надгробном споменику, може се закључити, да је он био брат Баба Вишње. То би, опет, упућивало на закључак, да је њено девојачко презиме било Урошевић. Ово секундарно презиме највероватније је формирано по личном имену Димитријевог и (највероватније) Вишњиног оца, који се, према томе, могао звати Урош (Марјановић).[3]

 

Вишња је потицала из брусничке фамилије Маријановић, која слави Светог апостола Тому. У Брусници је било 10 домаћинстава ове породице око 1950. године. Марјановићи (Маријановићи) су потомци Марјана (Маријана), који је из Врнчана прешао у Брусницу. Узрок његовог пресељења лежи у чињеници, да је у Врнчанима ставио маст у јело Турчину. То је било примећено, а Марјан је због тога морао бежати из Врнчана. Сматра се, да су Марјановићи и њихови сродници „давном старином… можда из Херцеговине“. Када је дошао у Брусницу, Маријан се настанио на тамошњем локалитету Врелу. То место је у време његовог досељавања у потпуности ненасељено и обрасло шумом. Морао је крчити, да би се населио. Марјановићи су у сродству по мушкој линији са фамилијама: Лучић у Брусници (1 домаћинство), Новковић, Јовановић, Радовановић, Алемпић, Петровић, Филиповић, Теодоровић и Адамовић у Врнчанима. Традиција, да су ове породице у сродству по мушкој линији са Нинковићима, Алемпијевићима и Сајићима (Спасојевићима) у Дићима у Качеру није утемељена, о чему ће даље бити више речи.[4]

 

У харачком тефтеру Бруснице из 1832. године се помињу два домаћинства породице Марјановић. На челу првог од њих стајао је Јован Марјановић, који је уједно био и једини његов мушки члан. У време писања овог тефтера је био 24 године стар, односно, рођен је око 1808. године. На челу другог домаћинства стајао је Марко Марјановић, тада стар 48 година (рођен око 1784. године). Са њим су живели, од мушких укућана, његов брат Вићентије (38 година) и син Маринко (22 године).[5]

 

Поменути Лучићи су били свештеничка породица. Код ове фамилије се чува ракијски казан господара Јована Обреновића. Са Маријановићима и Лучићима су били у сродству и изумрли Маријановићи – Бабовци у Брусници. Сматра се да су они били „од трећег брата“, али су, судећи по њиховом презимену, и они били потомци поменутог Маријана.[6]

 

Маријановићи у Горњем Милановцу су пореклом из Бруснице. Преци су им се доселили у периоду од краја Првог светског рата до средине 20. века. Славе Светог Тому, а око 1950. године их је било 5 домаћинстава у Горњем Милановцу.[7]

 

Сродници Марјановића, Новковићи (Новаковићи), представљају разгранат род у Врнчанима. Деле се на: Јовановиће (6 домаћинстава средином 20. века), Радовановиће (3 домаћинства), Алемпиће (1 дом), Петровиће (1 кућа), Филиповиће (9 кућа), Тодоровиће (1 домаћинство) и Адамовиће (1 кућа). Све ове сродне породице славе Светог апостола Тому. Предак ових Адамовића је отишао „на мираз“ у врнчанску породицу Адамовића, од којих је примио презиме. Према једном предању Новковића, у овај крај су се доселила четири брата: Маријан, који се настанио у Брусници, Нинко, који је отишао у Диће, док су Новко и Филип остали у Врнчанима. Део предања, који се односи на фамилију у Дићима, није тачан, барем не, када је у питању сродство по правој мушкој линији.[8]

 

У време писања харачког тефтера Врнчана из 1832. године, овај род се највероватније састојао од неколико домаћинстава. Једно од њих се може препознати у том тефтеру. На челу тог домаћинства стајао је Јован Новаковић, 58 година стар (дакле, рођен око 1774. године). Са њим су живели његови синови: Мелентије (22 године стар), Новко (15 година), Алексије (12 година) и Петар (8 година).[9]

 

Савићи у Зуцама под Авалом, у околини Београда, такође славе Светог апостола Тому. Преци су им се доселили у другој половини 19. века из Бруснице у Такову. Предак ове породице, који се доселио у Зуце, звао се Илија. Највероватније је био од тамошњег рода Маријановића – Лучића. Данас у Зуцама живе 2 домаћинства овог рода. Једно од њих је деведесетих година 20. века имало 2, а друго 5 чланова породице. Имају породични надимак Ере.[10]

 

Генетичким испитивањима добијен је хаплотип породице Марјановић из Бруснице, од које је била Баба Вишња, мајка кнеза Милоша Обреновића. Испитана су два члана ове породице, која имају међусобно идентичан хаплотип, наведен у следећој табели:

 

Презиме DYS 393 DYS 390 DYS 19 DYS 391 DYS 385 a DYS 385 b DYS 439 DYS 389 I DYS 392 DYS 389 II DYS 458 DYS 437 DYS 448 Y GATA H4 DYS 456 DYS 438 DYS 635
Марјановић 13 24 16 11 13 14 12 13 11 32 17 15 19 11 15 10 23

 

 

Предикцијом се долази до тога, да бруснички Марјановићи припадају хаплогрупи I2a. Ова хаплогрупа је најчешћа од свих, које се јављају међу Србима. Код других балканских народа је хаплогрупа I2a такође веома фреквентна. Међу неким од балканских популација, као што су на пример Хрвати или Бошњаци, она исто представља најбројнију групу. Хаплогрупа I2a је, по свему судећи, формирана на Балканском полуострву и махом се може везати за старобалканско становништво. О овој хаплогрупи биће више речи у посебном тексту.

 

Групу међусобно сродних породица у Дићима у Качеру, које такође славе Томиндан, као што је поменуто, предање Новковића сматра за сроднике по мушкој линији. У ту групу породица спадају: Сајићи (Спасојевићи), Нинковићи и Алемпијевићи у Дићима. Генетичка испитивања, међутим, показују да ове породице нису у сродству по паравој мушкој линији са Марјановићима, па самим тим ни са Новковићима. Сајићи из Дића не само што имају различит хаплотип од Марјановића, већ не припадају ни истој хаплогрупи. Предикована хаплогрупа Сајића је Ј2, а њихов хаплотип открива сродство са Годијељима (Пејановићима и другима), из истоименог места под Дурмитором, који такође славе Светог Тому.

 

Са друге стране, хаплотип Марјановића показује извесне сличности са хаплотипом Каљевића и Мишића из Струганика (разлика је код 3 од 17 маркера за по 1 алел), о чему ће бити бити писано другом приликом.

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Београд, мај 2009.

 

 

 

Напомена: овај текст је први пут био објављен на интернет презентацији „Serbian DNA“ (Српска ДНК).

 

https://porodicnoporeklo.wordpress.com/2015/11/27/%d0%bf%d1%80%d0%b2%d0%b0-%d1%81%d1%80%d0%bf%d1%81%d0%ba%d0%b0-%d0%b8%d0%bd%d1%82%d0%b5%d1%80%d0%bd%d0%b5%d1%82-%d0%bf%d1%80%d0%b5%d0%b7%d0%b5%d0%bd%d1%82%d0%b0%d1%86%d0%b8%d1%98%d0%b0-%d0%bf%d0%be/

 

 

Извори

[1] Династије и владари јужнословенских народа, Интервју, специјално издање, бр. 12, Београд 16. јун 1989, 86, 90; Синиша Дилпарић, Вишња, родоначелник династије Обреновић, Зборник радова Народног музеја 22 – 23, Чачак 1992/93. (у даљем тексту: Дилпарић), 97 – 102.

[2] Дилпарић, 97 – 102.

[3] Дилпарић, 97 – 102.

[4] Миленко С. Филиповић, Таково, С.А.Н, Српски етнографски зборник 75, Насеља и порекло становништва 37, Београд 1960. (у даљем тексту: Филиповић, Таково), 215, 257; Мил. Т. Ракић, Качер антропогеографска проучавања, С.К.А, Српски етнографски зборник 6, Насеља српских земаља 3, Београд 1905, 837; Дилпарић, 97 – 102.

[5] Радош Љушић, Ана Самарџић, Рудничка нахија 1816 – 1839, документа књажевске канцеларије, Горњи Милановац 1995. (у даљем тексту: Љушић, Самарџић), 168.

[6] Филиповић, Таково, 257.

[7] Филиповић, Таково, 273, 281.

[8] Филиповић, Таково, 215.

[9] Љушић, Самарџић, 147.

[10] Риста Т. Николић, Околина Београда, С.К.А, Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља 2, Београд 1903, 1006; Миладин Николић Гија, Зуце село под Авалом, Библиотека «Хронике села» 44, Београд 1996, 23.

Advertisements
Марјановићи, породица мајке кнеза Милоша – генетичко – генеалошко истраживање (текст из маја 2009. године)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s