Породице које славе Св. Игњатија Богоносца у парохији Осиња код Тешња

У парохији Осиња недалеко од Тешња у Републици Српској (област Крњин или Вакуф) још крајем 19. столећа је забележен већи број породица које славе св. Игњатија Богоносца.

Ћустићи у Осињи славе св. Игњатија Богоносца. Само презиме Ћустић формирано је по термину «чуст». Ово је турцизам у српском језику и има значење «хитар, гибак, спретан, окретан». Термин «ћуст» има исто значење. Ове особине су несумњиво одликовале родоначеника Ћустића, па је због тога добио надимак Ћусто (Чусто).[1]

Исти или сличан надимак носили су и родоначелници Ћустићима несродних породица Чустовића и Ћустоња. Чустовићи су муслиманска породица у Церници у Гатачком Пољу у Херцеговини. Они воде порекло од једног црногорског досељеника, који је ту примио ислам, добио земљу и ћерку муслиманског капетана Тановића за супругу. У овом месту се несумњиво формирало само презиме Чустовића, а одатле су се расељавали у Благај код Мостара (тамо се зову Чусте), Фатницу код Билеће и Кобиљу Главу код Сарајева (презивају се Ћустовић). Од њих су можда и Ћустовићи у Дубровнику, Карловцу и Загребу, мање породице које су забележене у новије време.[2]

Постоји мишљење, да Чустовићи воде порекло од Томановића из племена Цуца (Катунска Нахија у Старој Црној Гори). Према том мишљењу, њихов предак је био Кариман Чустовић. Ово мишљење је неутемељено, зато што је у њему Кариман Чустовић, који је учествовао у боју на Брњцу 1831/32. године, помешан са Кариманом Томановићем, који се помиње средином 18. века (1766. године). Кариман Томановић, који се пре прихватања ислама звао Живко, био је син Вука Томановића. Због тога што није могао да трпи злостављање од стране цуцких Пешикана и Марковића, прешао је у Корјениће у Херцеговини и потурчио се. Због освете је посекао 22 главе из племена Цуца. Од Каримана није остало потомство, али је зато његов рођени брат Матош, који је такође прешао на ислам, имао мушке потомке. Касније се његово потомство, које живи у херцеговачком селу Домашеву, вратило на православље и данас се, као и раније, презива Томановић. Православни Томановићи и данас живе у Цуцама. Даљим пореклом су из племена Куча у црногорским Брдима, североисточно од Подгорице. Томановићи, дакле, нису у сродству ни са Чустовићима, ни са Ћустићима.[3]

Чустовићи су живели и у гатачком Кључу, Фатници код Билеће, Требињу и Мостару. Чустовићи у Међуљућима код Гацка пореклом су из Цернице. Дошли су ту у другој половини 19. века, као деца са преудатом мајком. Несумњиво је са њима истог порекла и муслиманска породица Чусто у Мостару. Један од познатијих гуслара из Гацка био је Адем Ћустовић.[4]

Чустовића муслимана има и у Кљенцима у Дабарском Пољу (Херцеговина). Ова породица тамо броји 3 домаћинства. Пореклом су из Гацког Поља, одакле су прво прешли у Вријеку (Дабарско Поље) око 1816. године, а затим 1879. у Кљенке.[5]

Ћустоње су римокатоличка породица у месту Биштрани, недалеко од Високог у Босни. Они су пореклом из Подстиња у Фојничком срезу. Свакако су њихов огранак Чустоње у Валпову у Славонији, којих је средином 20. века било 1 домаћинство са 4 члана.[6]

За православне Ћустиће у парохијама: Дабар код Санског Моста, Приједор и Драговићи код Прњавора, као и за изумрле Ћусте у Високом, не може се поуздано рећи, да ли су у сродству са осињским Ћустићима. Ћустићи у Дабру и Приједору данас славе св. Ђорђа, у Драговићима св. Јована, док за Ћусте није познато која им је била слава. Исто важи и за Чусте, који се помињу у Шапцу, највероватније у 19. веку. Наиме, у једном документу је забележено, да је «Стојан Калајчија продао своју кућу Николи Чусти». Ћустићи који нису род са својим презимењацима у Осињи живе у месту Козељу у области Качер, у сливу истоимене реке у Шумадији. Тамошњи Ћустићи представљају огранак рода Петровића, заједно са Секулићима, Филиповићима, Шукићима и Павловићима. Сви они славе св. Јована, а преци су им давно досељени из Старог Влаха. На прелазу из 19. у 20. век је овај род укупно бројао 30 домаћинстава у Козељу.[7]

Ћустићи у Мурвици код Задра, којих је 1948. године било 72 у 8 домаћинстава и њихови сродници у суседном Бришеву (22 у 5 домова) несумњиво су римокатолици. Њихови рођаци са донекле измењеним презименом су Ћуштићи у недалеком Бокањцу (9 у 2 куће) и Чустићи у Смоковићу код Задра (5 чланова домаћинства у 1 кући 1948. године). Они највероватније нису ни у каквом сродству са осињским Ћустићима. Није познато да ли су са неком од поменутих фамилија сродни малобројне породице Чустића у неколико славонских места (у Томпојевцима код Вуковара, Нијемцима код Винковаца и другим насељима).[8]

У источној Босни постоје два села чије је име изведено од основе «чуст». У питању су Чусте у Зворничком округу и Чусто Брдо, код Маглаја. Није познато, да ли је неко од њих у вези са осињским или неким другим Ћустићима.[9]

Поред Ћустића, у Осињи живе и друге породице које славе св. Игњатија. Оне су у сродству са Ћустићима у овом месту, а предање о њиховим родбинским везама очувано је до данас. У питању су породице: Калоперовић, Планинчевић, Станић, Станковић, Алексић, Новић и Петрић.[10]

Презиме Планинчевића сведочи о пореклу овог рода из Планине, области која се налази у јужном суседству области Крњин. Из Планине, нарочито из места Имљана, досељен је највећи број породица у Осињу и суседна села. Према подацима из 1884/86. године, ово је била једина породица са презименом Планинчевић на територији Дабробосанске митрополије. Носиоци сличних презимена, попут Планинчића, Планинштака, Планинаца и Планинаша, који славе различите славе, свакако нису у сродству са Планинчевићима.[11]

Калоперовићи су своје презиме добили по украсној мирисној биљци, која се зове калопер. Родоначелник је вероватно носио такав надимак, или је на неки други начин породица прозвана по калоперу. Калоперовића са истом славом је крајем 19. века било и у парохији Гњионица код Дервенте. Они су несумњиво сродници својих презимењака у Осињи.[12]

Станића има много по Босни, али само они у Осињи славе св. Игњатија. Други Станићи прослављају различите свеце и нису ни у каквом сродству са својим презимењацима у Осињи.[13]

Станковића са славом св. Игњатије, опет, има у већем броју парохија Дабробосанске митрополије. Поред Осиње, године 1884/86, овог свеца су славили Станковићи у парохијама: Високо, Возућа, Ступари и Хрге код Маглаја. Један огранак Станковића Игњатијевштака преселио се у Појезну код Дервенте, а рођаке су имали и у Јеланској и Лијешћу код Босанског Брода. Поред тога, по Босни је живео и велики број Станковића, који су славили друге светитеље и нису били у сродству са својим презимењацима у Осињи.[14]

Алексићи са славом св. Игњатије су у Босни крајем 19. века били присутни у само две парохије, у Осињи и Јеремићима код Власенице. Иако су ове две породице несумњиво у даљем сродству, као што ће се даље видети, вероватно су се оне развиле од два сродна родоначелника, која су носила исто лично име – Алекса. Други бројни Алексићи по Босни, који славе друге свеце, нису род носиоцима овог презимена у Осињи.[15]

Новићи у Осињи нису једина породица са тим презименом, која је на територији Дабробосанске митрополије славила св. Игњатија. Исту крсну славу су имали и њихови презимењаци у парохијама: Дервента, Прњавор и Бања Лука. Они су несумњиво у блиском међусобном сродству. Новића са славом св. Стефан било је у то време такође у Прњавору, али се не може поуздано рећи, да ли су им они били род, или су им само родоначелници носили иста лична имена.[16]

Петрићи са славом св. Игњатије су 1884/86. године били забележени на територији ове митрполије само у Осињи. Други Петрићи по Босни, који славе: св. Ђорђа, св. Јована, св. Николу, св. Пантелију, св. Саву и св. Симеона Богопримца, нису сродници својих презимењака у Осињи.[17]

Поред осињских фамилија које славе Игњатијевдан и које до наших дана имају очувано предање о међусобном сродству, у парохији Осиња живе и поједине породице које славе исту крсну славу, а за које није познато да имају наведену традицију о сродству са наведеним фамилијама. Те породице су свакако у ближем или даљем сродству са осталим осињским Игњатијевштацима.

Тешићи у осињској парохији су крајем 19. столећа забележени као породица која слави св. Игњатија Богоносца. Њихових презимењака који славе исту славу на територији Дабробосанске митрополије било је осамдесетих година 19. века још само у парохији Јошавка код Бања Луке. Две наведене групације Тешића несумњиво представљају огранке једне породице. Презиме Тешић је у Босни релативно често. Његови носиоци који славе различите славе (укупно 13 крсних слава) најчешће нису ни у каквом међусобном сродству. Ово презиме је формирано по личном имену Тешо (Теша), изведеном од Теодор.[18]

Тешендићи који су славе Игњатијевдан живе у босанским парохијама Осиња и Детлаккод Тешња. Ове међусобно сродне фамилије несумњиво чине један род са другим породицама Игњатијевштака у парохији Осиња. Тешендића са другим славама није било на територији Дабробосанске митрополије крајем 19. века. Лишно име родоначелника ове породице, Тешенда, несумњиво је изведено од Теодор (Тешо).[19]

Стојановићи у истој парохији код Тешња такође славе св. Игњатија. Презимењаке са истом славом, који су уједно и њихови рођаци, имају у парохијама Бања Лука и Брусница код Маглаја. Стојановића са другим славама, од којих вероватно нико није у сродству са овом осињском породицом, има много по Босни. Крајем 19. века је у Дабробосанској митрополији забележено чак 15 различитих слава код носилаца овог презимена.[20]

Ђекићи у осињској парохији славе Игњатијевдан. Ово је крајем 19. столећа била једина породица са том славом у Дабробосанској митрополији, која се презивала Ђекић. Свакако су били сродни са осталим Игњатијевштацима по парохији Осиња.Презиме Ђекић се јавља у већем броју босанских парохија. Његови носиоци често имају различите крсне славе и нису у међусобном сродству.[21]

Веселиновићи на територији исте парохије, славили су, према подацима из  1882/86. године, св. Игњатија Богоносца. Веселиновића са истом славом, који су несумњиво били у ближем сродству са њима, било је тада у парохијама Босански Брод, Винска и Лијешће код Дервенте. У сродству са овом осињском породицом, али вероватно даљем, стоје и Веселиновићи у парохији Јеремићи код Власенице.[22]

У Осињу су се, дакле, доселили преци групе сродних породица које славе св. Игњатија из области Планина јужно од Крњина. Ту се овај род умножио и изделио на већи број породица, које су добиле презимена по именима или личним надимцима својих нешто новијим родоначелника. Презимена српских породица у северној Босни су, иначе, најчешће формирана у не тако давној прошлости. Досељавања из Планине у Осињу и околна села (област Крњин или Вакуф) била су веома учестала. Она су махом настајала као последица сезонских миграција пастира, који су живели у области Планине (у Имљанима, Котор Вароши, Оћауши и другим насељима тог предела), а долазили су сваке године у Крњин са својим стадима. Ови доласци су се одигравали «у време око Лучиндана», па су се враћали «око Никољдана», а уколико је зима оштра «онда дођу опет о Симуњдану (16. фебруара по новом), а иначе тек око Ускршњих поклада и онда остану до Благовести, неки до Ђурђевдана». Овакве сезонске миграције су несумњиво претходиле и досељавању предака рода са славом св. Игњатије. О пореклу осињских Игњатијевштака из Планине сведочи и презиме једног огранка овог рода, Планинчевића. Вероватно су преци Ћустића, Планинчевића и других сродних породица у Осињу досељени у исто време.[23]

Данас се не може поуздано рећи, да ли су преци осињских породица које славе св. Игњатија досељени у Планину (Врховину) преко западнијих предела Босанске Крајине или непосредно из Херцеговине.

Александар Бачко

Београд 2007.

Настанак и публиковање овог текста омогућио је господин Милорад Ћустић из Француске

Извори

[1] Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, пето издање, Сарајево 1985. (у даљем тексту: Шкаљић), 182; Рјечник хрватскога или српскога језика, дио 2, чета – ђављи, Ј.А.З.У, Загреб 1884/86. (у даљем тексту: Рјечник 2), 103, 157.

[2] Јевто Дедијер, Херцеговина, С.К.А, Српски етнографски зборник 12, Насеља српскох земаља 6, Београд 1909, 192 – 193, 247; Дедијер Јевто, Билећке Рудине, С.К.А, Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља 2, Београд 1903, 879, 900; Шкаљић, 182; Миленко С. Филиповић, Височка Нахија, С.К.А, Српски етнографски зборник 43, Насеља и порекло становништва 25, Београд 1928. (у даљем тексту: Филиповић, Височка Нахија), 558 – 559, 764; Стјепо Трифковић, Владимир Трифковић, Сарајевска околина: I Сарајевско Поље, С.К.А, Српски етнографски зборник 11, Насеља српских земаља 5, Београд 1908, 243; Лексик презимена С.Р. Хрватске, Ј.А.З.У, Институт за језик, Загреб 1976. (у даљем тексту: Лексик), 117.

[3] Ристо Милићевић, Херцеговачка презимена, Београд 2005. (у даљем тексту: Милићевић), 287; Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, С.К.А, Српски етнографски зборник 39, Насеља и порекло становништва 24, Београд 1926. (у даљем тексту: Ердељановић, Стара Црна Гора), 690.

[4] Милићевић, 185, 287 – 288.

[5] Петар Шобајић, Дабарско Поље у Херцеговини, С.А.Н, Српски етнографски зборник 67, Насеља и порекло становништва 34, Београд 1954, 22, 32.

[6]Филиповић, Височка Нахија, 558 – 559, 764; Лексик, 117.

[7]Јањатовић Ђорђе, Презимена Срба у Босни, Сомбор 1993. (у даљем тексту: Јањатовић), 376; Филиповић, Височка Нахија, 449; Рјечник 2, 103; Мил. Т. Ракић, Качер, С.К.А, Српски етнографски зборник 6, Насеља српских земаља 3, Београд 1905. (у даљем тексту: Ракић, Качер), 808.

[8] Лексик, 117, 119.

[9]Рјечник 2, 103; Гојко Никетић, Административни речник места Краљевине Југославије, Београд 1931, 753.

[10]По саопштењу г. Милорада Ћустића; Јањатовић, 23, 170, 269, 286, 293, 341, 343.

[11]Миленко С. Филиповић, Прилози етнолошком познавању североисточне Босне, А.Н.У.Б.И.Х, Грађа, књ. 16, Одјељење друштвених наука, књ. 12, Сарајево 1969. (у даљем тексту: Филиповић, Североисточна Босна), 58; Душан Јелић, Чедо Петрић, Радивоје Ђукић, Бранко Белић, Осиња, Мјесна заједница Осиња, Монографија Церани, Осиња и Појезна 1982, Осиња 1982. (у даљем тексту: Јелић…), 101 – 102; Јањатовић, 293.

[12]Речник српскохрватског књижевног и народног језика, књ. 9, С.А.Н.У, Институт за српскохрватски језик, Београд 1975, 130; Петар Шимуновић, Наша презимена, поријекло – значење – распрострањеност, Накладни завод Матице хрватске, Књижница монографије, студије, критике, Загреб 1985, 127; Вук Стефановић Караџић, Српски рјечник (1818), Сабрана дела Вука Караџића, књига друга, Просвета, Београд 1964/1966, 294; Јањатовић, 170

[13]Јањатовић, 341.

[14]Јањатовић, 343; Влајко Палавестра Влајко, Прилози за проучавање поријекла становништва у околини Босанског Брода, Гласник Земаљског музеја, Етнологија, св. 30/31, Сарајево 1975/76, 33.

[15]Јањатовић, 23.

[16]Јањатовић, 269.

[17]Јањатовић, 286.

[18]Јањатовић, 359; Милица Грковић, Речник личних имена код Срба, Београд 1977, 193.

[19]Јањатовић, 358.

[20]Јањатовић, 349.

[21]Јањатовић, 121.

[22]Јањатовић, 67.

[23]Филиповић, Североисточна Босна, 58; Јелић…, 101 – 102.

Напомена – текст се базира на књизи Александра Бачка: Малешевци – род који слави св. Игњатија,Зборник за српску етнографију и историју, Удружење грађана „Српски деспот“, Београд 2007. Текст је први пут објављен на интернет презентацији Малешевци malesevci.com

Advertisements
Породице које славе Св. Игњатија Богоносца у парохији Осиња код Тешња

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s