Породице које славе Св. Игњатија у Помазу код Будимпеште

Породице које славе св. Игњатија доприле су до најсевернијих подручја, који је српски народ насељавао у већим групама. У питању су оне фамилије, које су се населиле у Помазу код Сентандреје (северно од Будимпеште), а неки њихови огранци су прешли и у саму Сентандреју.

Једна од тих породица је и фамилија Голуб. Њена матица је у Помазу, док је један породични огранак прешао у Сентандреју, где се наводи у православним црквеним матицама од 1875. до 1882. године. Јереј Георгије Голуб био је сентандрејски парох. У том својству се помиње у помашким матичним књигама 1883. и 1885. године.1

Помашка породица Голуб има предање, да су јој преци досељени из Црне Горе. Поменуто предање се несумњиво односи на њихово порекло из источне Херцеговине, односно из краја који је у суседству Црне Горе. Са њима су свакако у даљем сродству по мушкој линији и Апићи, Пајчићи и Ђурини у Помазу, који такође славе св. Игњатија. Преци ових породица свакако су се доселили за време Велике сеобе Срба под партијархом Арсенијем III Чарнојевићем 1690. године.2

У црквеним матицама православног храма св. Ђорђа у Помазу презиме Голуб појављује се 1753. године, када је крштен Филип Голуб, син Димитрија и Марије. Матице венчаних из 18. века нам такође доносе податке о овој породици (венчање Филипа Голуба и Јелисавете Топаловић 1773. године), као и матице умрлих (упокојење Димитрија Голуба, старог 30 година, 1754). Од тих података, па до новијих матица, наилазимо на велики број помена ове бројне породице.3

Тако, године 1754. крштен је син Павела Голуба и његове супруге Сосе, чије име у матицама није читљиво. Павел и Соса имали су још: Станику (рођену 1757), Теодора (рођ. 1769), Татијану (1774) и Катерину (рођ. 1775). Игњатије Голуб и његова супруга Рокса имали су сина Михаила (рођ. 1757) и ћерку Ану (1760), док име њиховог најстаријег детета, рођеног 1754. године није остало сачувано. Пане Голуб и Стефанија имали су ћерку Јованку (рођ. 1760), као и синове Илију (1763) и Андреја (1766). Петар Голуб и његова жена Марија имали су, поред једног детета рођеног 1755. године, чије име није остало сачувано, још и сина Тому (рођ. 1760). Брачни пар Павле и Ана Голуб имали су ћерку Анђелију (рођ. 1760), док су Гаврил Голуб и његова супруга Јелисавета имали децу: Анастасију (рођ. 1763), Јерину (1766) и Филипа (1770). Тасо Голуб и његова супруга Ана добили су 1767. године сина Димитрија, 1770. ћерку Марију, затим Григорија (1776), Јулијану (1784) и Марту (1786). Аћим и Ана, још један брачни пар Голуб, добили су 1769. године ћерку Пелагију, а 1772. сина Милована. Из изложених података се може видети, да је породица Голуб неких 60 – 70 по свом досељењу у Помаз била веома разграната. Током педесетих и шездесетих година 18. века забележено је чак 9 брачних парова код којих је муж био из ове фамилије и којима су се у том периоду рађала деца. Иначе, презиме ове фамилије се у матицама бележи у три различите варијанте, као: Голуб, Голубов и Голубовић.4

Из помашких матица крштених сазнајемо, да су се преци породице Голуб крајем 18. и почетком 19. века претежно венчавали са супругама које су биле из Помаза и суседног, тада такође српског места, Калаза. Поред поменутог Филипа Голуба, венчаног 1773. године, у овом матицама наводе се, на пример: другобрачни Павел Голуб који се 1776. године оженио са Томанијом почившег Петра Андришковића, Андреј Голуб венчан 1798. године са Софијом Ђурић, свакако из Помаза (1801. године се као другобрачни венчава са Ђурђијом бившом супругом Пере Црногорца), затим Голуб Голуб, син поконог Тасе, који се 1808. оженио са Саранфилом, ћерком Теодора Црногорчевића из Помаза, као и многи други чланови ове породице.5

У матичној књизи умрлих православне цркве у Помазу, поред поментутог Димитрија који је умро у 30. години 1754, помињу се и бројни други чланови ове породице. Међу најстаријим белешкама у овој матици су записи о смрти следећих Голуба: Јованка (умрла 1758. у 60. години), Марија супруга Петра (умрла 1775. у 50. години), Аница (умрла 1778. у 60. години), Игњат (преминуо 1783. у 69. години), Јоаким (умро 1784. у 40. години), као и многи други чланови ове фамилије.6

Породица Апић (Апићев) се у матицама тог места јавља почевши од 1759. године, када је крштена Екатарина, ћерка Димитрија Апића и Марије. У матицама венчаних ова породица се помиње само једном, 1877. године, док се у матицама умрлих помиње више пута, почевши од 1782. године. Ова породица се знатно ређе помиње у матичним књигама од фамилије Голуб, пошто је била малобројнија од ње.7

У другој половини 18. века се, поред поменуте Екатарине, наводе рођења Цвете (рођ. 1771), ћерке Миће Апића и његове супруге Марте, као и Параскеве, Цветине рођене сестре (1774). Почетком 19. столећа у овој матици су бележена крштења деце три брачна пара Апића. То су били: Мића Апић и Пелагија, који су имали сина Симеона (рођ. 1802), Игњат Апић и Ана (деца су им била Василије, Лука, Петар, Десанка, Пауна, Стефан и Марта, рођени у периоду 1802 – 1816), као и Михаил Апић и Тода, чија су деца била Милош (рођ. 1804) и Кристина (рођ. 1807). Из помашких матица умрлих могу се издвојити записи о упокојењу Параскевије ћерке Михаила Апића (умрла 1782), Михаила Апића (умро 1807. у 28. години) и Игњата Апића (преминуо у 40. години 1830).8

Ђурићи или Ђурини се у црквеним матицама у Помазу појављују од 1752. Године. Тада су Јован Ђурић и његова супруга Јелисавета добили сина Јакова. Исте године је у матицама овог места забележена и његова смрт, што представља најстарији помен ове породице у тамошњим матичним књигама умрлих. У матицама венчаних Помаза ова породица се помиње од 1759. године, када су у брак ступили Нинко Ђурић и Петра Миловановић. Фамилија Ђурић се често помиње у овим изворима, што сведочи о њеној великој бројности. Преци ове фамилије су највероватније досељени у Помаз 1690. године, када и преци Голуба и других њихових рођака по мушкој линији у овом месту.9

Поред наведеног помена крштења Јакова Ђурића, у помашким матицама се током педесетих и шездесетих година 18. века наводи већи број крштења чланова ове породице. У том периоду су децу добили: Јован Ђурић и његова супруга Јелисавета (наведеног Јакова, Георгија 1754, једно дете чије име није сачувано 1755, близнакиње Ксенију и Сару 1759, Стану 1761, Пелагију 1766 и Живка 1768), Петар Ђурић и његова жена Милица (добили су 1753. године ћерку Агрипину, 1756. сина Григорија и 1758. Николаја), Димитрије Ђурић и супруга Ана (1753 родио им се син Григориј, 1756 Тома, а 1759. Андреј), Лука Љурић и Ћерманка (1754 добили су дете чије име није читљиво, 1757 Сару, а 1760 Димитрија), Нинко Ђурић и његова жена Петра (ћерка Јованка родила им се 1765, Рахилија 1767, друга Јованка 1773. и Ана 1776), као и Крста Ђурић и Дафина (1769 добили су сина Васила, 1773 Петра, а 1775. Димитрија). Из наведених података може се видети, да је отприлике 60 – 70 по досељавању код Ђурића забележено 6 брачних парова, којима су се у том периоду рађала деца.10

Из матица венчаних сазнајемо, поред поменутог венчања Нинка Ђурића и Петре, за бракове следећих чланова ове породице у другој половини 18. века: Василија Ђурића и Софије ћерке Стефана Никлића 1771, Андреје Ђурића и Савке ћерке Дакове 1783, као и Живка Ђурића и Екатарине ћерке Андреје Ћосића 1788. године.11

Помашка матица умрлих нам доноси податке о упокојењу чланова ове породице почевши од 1752. године. Између осталих белешки о члановима ове фамилије, у том извору се наводи, да је поменуте године умро је Јаков Ђурић, затим 1769. Димитриј Ђурић у 50. години, Лука Ђурић 1771. у 48. години итд.12

Пајчићи се у помашким матичним књигама не помињу, што упућује на претпоставку, да је код њих дошло до извесне промене презимена у новије време.13

С обзиром на поменуто предање о пореклу породице Голуб из Црне Горе (односно источне Херцеговине), може се поуздано рећи, да ова помашка фамилија представља огранак старог и бројног рода Малешеваца, чија је матица у билећком крају. За овај род је веома специфична слава св. Игњатије Богоносац, о чему је опширно писано у литератури.14

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Настанак и публиковање овог текста омогућио је господин Милорад Ћустић из Француске

Извори

  1. Наталија Петровић, Патронимија неких српских насеља у Мађарској, Прилози проучавању језика, 12, Катедра за јужнословенске језике Филозофског факултета у Новом Саду, Нови Сад 1976. (у даљем тексту: Н. Петровић), стр. 129; Бојана Чобан Симић, Корени, свештеници и народни учитељи у Помазу 1752 – 1895. (Помаз 2003) (у даљем тексту: Чобан Симић 1), стр. 51.
  2. Душан Дрљача, Национално мешовити бракови Срба у околини Будимпеште, Сеобе Срба некад и сад (уредник Владимир Гречић), Институт за међународну политику и привреду, Матица исељеника Србије, Београд 1990, стр. 298 – 299; Душан Ј. Поповић, Велика сеоба Срба 1690, Срби сељаци и племићи, Српска књижевна задруга, Поучник 14, Београд 1954, стр. 39 – 42.
  3. Бојана Чобан Симић, Корени 2, Помашке породице 1752 – 2002 (Помаз 2003) (у даљем тексту: Чобан Симић 2), стр. 40, 48, 50.
  4. Чобан Симић 2, стр. 40 – 41.
  5. Чобан Симић 2, стр. 48 – 49.
  6. Чобан Симић 2, стр. 50.
  7. Чобан Симић 2, стр. 14 – 15.
  8. Чобан Симић 2, стр. 14 – 15.
  9. Чобан Симић, 62, стр. 67, 68.
  10. Чобан Симић 2, стр. 62 – 63.
  11. Чобан Симић 2, стр. 67.
  12. Чобан Симић 2, стр. 68 – 69.
  13. Чобан Симић 2, стр. 198.
  14. Александар Бачко, Малешевци – род који слави св. Игњатија, Зборник за српску етнографију и историју, књ. 1, Удружење грађана „Српски деспот“, Београд 2007, стр. 1 – 224.
Advertisements
Породице које славе Св. Игњатија у Помазу код Будимпеште

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s