Малина и Жудојевићи код Билеће

Малина је старо седиште рода Малешеваца. Ово, данас пусто селиште, лоцирано је на путу Билећа – Требиње. Почетком 20. столећа је Малина била у атару општине Зарјечје. На месту на коме се налази ово селиште, становници суседних Жудојевића имају своје земљиште, односно „поједине долине”. Данас је простор на коме се налазило село Малина у атару Жудојевића. Постоје мишљења, да презиме овог рода стоји у непосредној етимолошкој вези са именом Малине.1

Малина је увала затворена са три стране. То место је скровито и врло погодно за становање. Ово је била „једна природна оаза у којој је било могуће организовати живљење и у време разних непредвиђених опасности”. Над Малином се налази Малинска Градина, 720 метара надморске висине. Малина је лоцирана југоисточно од тог узвишења. Малина је „карактеристичан локалитет, како у хидролошком, тако и у геоморфолошком погледу”.2

Код селишта овог имена налази се и Малински поток. Он извире у ували Малина, југозападно од Жудојевића, у близини тог насеља. У питању је стални извор са великом количином воде, нарочито у кишном периоду. На том месту извире квалитетна пијаћа вода, чија је температура константно око 10 Со. Малински поток тече као бујичави поток преко Жудојевића и Скроботна. Овај поток је кратак, али на јесен има толико снаге, да покреће и млинове. Лети не пресушује. Становници Жудојевића и Скроботна су спровели воду од извора Малина до својих кућа. Користе је, између осталог, за заливање својих башта.3

Од материјалних остатака из прошлости, на Малини су очуване поједине старе гробнице. Све оне су четвороугаоног облика, „већином су положене по земљи… већином су ишаране; има људских и животињских слика; на многима је изрезан полумесец, а на некима правилан рељеф лука и стреле. На њима није нађен ни један натпис”. Оваj опис се односи како на гробнице у Малини, тако и оне у суседним Жудојевићима, Мистијаљу и Кљенку, које су сличне гробницама у Малини. У Жудојевићима се на простору који заузима око 15 метара у пречнику налази чак 45 оваквих гробова.4

У Малини такође постоје остаци старог селишта. Управо је ово старо, напуштено насеље у коме су некада живели Малешевци. Селиште се налази у близини поменутог извора Малинског Потока. У Малини су се очувале и старе омеђине. Сам назив узвишења Малинске Градине над Малином, упућује на то, да се на овом месту налазило некакво утврђење. Између Малине и превоја Пресло налази се крај звани Гомила. Ту је лоцирано више праисторијских гомила.5

У атару Жудојевића се налазе остаци старе цркве, некада посвећене св. Игњатију Богоносцу, коју су подигли преци Малешеваца. Није познато када је тачно ова црква сазидана. Сматра се, да су је Турци разорили, такође незнано када. Како је забележио покојни професор Новак Мандић Студо, „зидови су јој прилично сачувани, као и `часна трпеза на камен ступцу`. Има украшеног камења на црквеним ћошама, чини се од средњовјековних стећака”. У овој цркви налази се гроб протопопа Обрада Малешевца, са надгробном плочом на којој се налази релативно добро очувани епитаф. Овај, несумњиво стари надгробни натпис је недатиран.6

На помен Малине наилазимо у поименичном попису Херцеговине из 1475/77. године. Тада се ово место, заједно са Скроботним („Скрободна”) помиње као зимско насеље, односно зимовалиште „џемата” Радана сина Новака. Овај џемат се 1475/77. године састојао од 25 домова, као и 3 домаћинства неожењених мушкараца. Летње насеље чланова овог џемата било је у месту Корочица. Малина је, према тадашњој административној подели, припадала нахији Рудине. Термин „џемат” у овом попису означава пастирску заједницу, катун, која је често била састављена од сродних фамилија. Буквални превод овог турцизма у српском језику је „скупина”, „друштво”, односно „заједница” или „општина”. Сваки џемат имао је свог старешину, џематбашу, који је у Херцеговини најчешће носио титулу кнеза. Понекад је старешина џемата имао војводску титулу. Код Радана сина Новака, старешине џемата у који је спадала Малина, није наведена никаква посебна титула, тако да се може претпоставити, да се сматрао кнезом (џематбашом).7

Домаћини у овом џемату су тада били: Радан син Новака (старешина џемата), Иваниш син Доброг, Херак син Обрада, Радашин син Брајке, Драгоје син Брајке, Обрад син Радоја, Смољан син Радоја, Драгиша син Радоја, Радун син Милића, Вукосав син Брајке, Вучихна син Брајке, Јеловац син Брајке, Радоња син Димитра, Томаш син Вике, Вукач син Добрашина, Вукић син Добрике, Ђурица син Окројице (?), Ниноје син Милше, Радко син Љубише, Дејан син Хранисава, Обрад син Богдана, Вукач син Остоје, Степан син Остоје, Милорад син Брајана и Гловадил (?) син Плавше. Неожењени су тада били: Станко син Добрашина, Радосав син Радула и Радосав син Љубише. Свакако су сви наведени домаћини, или њихова велика већина, били припадници рода Малешеваца. Ово мишљење се базира на чињеници, да нису познати други становници Малине, сем чланова овог рода. Поред тога, познато је да су се Малешевци веома рано проширили и на Скроботно. Како се из овог документа може видети, то њихово ширење се одиграло пре седамдесетих година 15. века.8

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Настанак и публиковање овог текста омогућио је господин Милорад Ћустић из Француске

(у питању је сепарат из књиге: Малешевци – род који слави св. Игњатија,Зборник за српску етнографију и историју, Удружење грађана „Српски деспот“, Београд 2007, 21 – 25)

Извори

  1. Јевто Дедијер, Билећке Рудине, С.К.А, Српски етнографски зборник 5, Насеља српских земаља 2, Београд 1903, 802 – 806; Јевто Дедијер, Херцеговина, антропогеографске студије, Библиотека „Културно насљеђе“, Сарајево 1991, 72, 81; Момчило Ћурић, Ономастика Љубомира, С.А.Н.У, Одељење језика и књижевности, Одбор за ономастику, Ономатолошки прилози, књ. 6, Београд 1985, 209; Неђељко – Неђо Паовица, Завође, антропогеографска истраживања, С.А.Н.У, Српски етнографски зборник 101, Насеља и порекло становништва 47, Београд 2005, 100.
  2. Паовица, Завође, 14, 119.
  3. Дедијер, Билећке Рудине, 803; Паовица, Завође, 14, 119.
  4. Дедијер, Билећке Рудине, 805; Новак Студо Мандић, Малешевски Мандићи, Гацко 2001, 65.
  5. Дедијер, Билећке Рудине, 805; Ћурић, 209; Паовица, Завође, 14, 129.
  6. Мандић, Малешевски…, 65; према истраживањима проф. Новака – Студа Мандића и г. Дарка Мандића.
  7. Ахмед Аличић, Поименични попис санџака Вилајета Херцеговина, Оријентални институт у Сарајеву, Monumenta Turcica, historiam slavorum meridinalum ilustrantia, tomus sextus, серија 2, дефтери, књига 3, Сарајево 1985. (у даљем тексту: Аличић), VI, 113, 655; Абдулах Шкаљић, Турцизми у српскохрватском језику, пето издање, Сарајево 1985, 236 – 237.
  8. Аличић, 113; Ристо Милићевић, Херцеговачка презимена, Библиотека „Баштина“, Београд 2005, 477.
Advertisements
Малина и Жудојевићи код Билеће

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s