Отишићки Петровићи

Морејски рат (1684. – 1699. године) довео је, између осталог, и до великих миграционих кретања на подручју северне Далмације. Преци већине породица, православних или римокатоличких, које су живеле током 20. века у унутрашњости северне Далмације, дошли су управо за време овог рата у северну Далмацију. Мали Морејски рат (1714. – 1718. године), такође је довео до миграција ка Далмацији. Досељавања из Црне Горе у северну Далмацију, у време ових ратова, била су запажена, али се свакако по свом интензитету нису могла упоредити са досељавањима из суседних области, тачније из Босне, Херцеговине и Лике. На овом месту биће речи о једној породици која припада управо тој, црногорској, миграционој струји.

Отишић је српско село у Цетинској Крајини, између Сиња и Врлике. Према подацима из 1857. године, ово место је имало 1010 становника, 1921. године 1929, а 1971. године 1230 становника. У Отишићу је постојала од 1784. године стара православна црква, посвећена св. Арханђелу Михаилу, док је нова отишићка црква из 1889. године. (1:617;2:165)

Порица Петровић у Отишићу слави св. Арханђела Михаила, 21. новембра (8. новембра по старом календару) као своју крсну славу. Отишићки Петровићи су завршетак Другог светског рата дочекали као бројна породица, и поред интензивног исељавања, и жртава које су поднели у том рату. Према подацима Српске православне цркве између 1941. и 1945. године погинула су четири отишћка Петровића, и то Дарко, Ђуро, Марија и Митар Петровић. Године 1948. ова породица је бројала 19 домаћинстава са укупно 106 укућана. Петровићи се појављују у најстаријим очуваним отишићким матичним књигама, из периода 1845. – 1863. године. (3:505;4:302;5:130)

Исељених Петровића из Отишића има у више места Ливањског Поља. Отишићки Петровићи су се населили у Челебићу, Црном Лугу, Пржинама, Сајковићу и Губину. Они у Челебићу и Пржинама су задржали стару славу, св. Арханђела Михаила, док су остали огранци ове породице, највероватније услед призећивања, славу променили. Тако данас Петровићи у Сајковићу и Губину славе св. Ђорђа, а они у Црном Лугу св. Ђорђа и св. Враче. Чланови ове породице такође су тешко пострадали у Другом светском рату. Само у огранку ове породице који живи у Челебићу, изгинуло је тада осам чланова домаћинства. (6:70,74-77;7:397)

Неки Петровићи од овог рода су се пресељавали и даље из Ливањског Поља. Тако, за своје порекло из Ливањског Поља и за даље порекло из Далмације, знају Шпоње у Гламочком Пољу, који су се раније презивали Петровићи. Да су они пореклом баш од оног огранка у Црном Лугу, види се по њиховој крсној слави, св. Врачима. Они имају предање да су им у Далмацији запалили кућу, и да је њихов прадеда (то јест прадеда генерације која је била у зрелим годинама око 1920. године) пребегао у Ливањско Поље. Досељавање Петровића у Црни Луг одиграло се, дакле, негде крајем 18. или почетком 19. века. Из Црног Луга воде порекло и Петровићи у гламочком Старом Селу, одакле су у првој половини 19. века дошли у Заглавицу (Гламочко Поље), па око 1860. године у Старо Село. Они славе св. Арханђела Михаила, стару славу Петровића, по чему се види да су и Петровићи у Црном Лугу славили стару славу до половине 19. века. (8:109,122)

У Халапићу, такође у Гламочком Пољу, живе Петровићи који су се “давно” доселили из Губина у Ливањском Пољу. Као и губински огранак ове породице, и Петровићи у Халапићу славе св. Ђорђа. (8:147)

Презиме Петровић долази по честом личном имену Петар. Учесталост овог личног имена је проузроковала појаву да се многе породице које нису ни у каквом међусобном сродству, презивају исто (Петровић), по својим родоначелницима којима је само лично име исто. Такав је случај, на пример, са породицом Петровић у Плавну, која слави св. Ђорђа, а раније је носила презиме Зорић, па се по Петру Зорићу тако прозвала. Петровићи у Уздољу (Далматинско Косово), који такође славе св. Ђорђа нису у сродству са својим презимењацима у Отишићу, а неизвесно је и њихово сродство са Петровићима у Плавну. На територији Дабробосанске митрополије живело је, крајем 19. века, чак 166 породица Петровића по различитим парохијама и са разним славама. Ови родови Петровића су славили 25 различитих слава. У истом периоду у западној Славонији (Пакрачка епархија) било је различитих породица Петровића са укупно 12 слава, док су у Горњој Крајини (Лика, Кордун и Банија) породице са овим презименом прослављале 7 различитих крсних имена, а било је и римокатолика Петровића. Из наведених узрока је презиме Петровић једно од најчешћих презимена код Срба, па тако и отишићки Петровићи имају много несродних презимењака. (9:111,120;10:18,286-289;11:31 додатак;12:363)

Петровићи су у Отишић досељени из Црне Горе, за разлику од већине породица севернодалматинских Срба, које су, као што је већ речено, махом насељене из Босанске Крајине и, делом, из Херцеговине и Лике. Предање о даљем пореклу из Црне Горе, што је интересантно, сачувало се и код готово свих огранака ове породице исељених у Ливањско Поље. Ово предање је забележено, поред Петровића у Отишићу и код њихових исељеника Петровића у Црном Лугу, Сајковићу и Губину. (6:74-77;9:89-125;13:130-141;14:245-263)

Досељеници из Црне Горе у северну Далмацију наводе се и у једном документу из 1700. године. Реч је о попису досељених фамилија из Црне Горе у Книнско-Дрнишку Крајину, под називом: „Rubbriche delle famiglie dei rurali benestanti dei soldati, se Cingari, de Montenegrini, e di quegli con investik eresoza a Knin – Dernis 1700“. Овај попис, који се чува у Хисторијском архиву Задра, до сада није публикован. У матичним књигама Врличке Крајине, вођеним 1688.-1691. и 1726.-1728. године помиње се презиме Петровић, али овде, по свему судећи нису у питању преци отишћких Петровића пошто се ради о подацима из римокатоличких матичних књига. (5:118-119)

У Полачи код Книна живи бројна породица Црногорац (године 1948. било их је 114 у 24 домаћинства), која слави св. Арханђела Михаила. Црногорци воде порекло, као што се и по њиховом презимену може видети, из Црне Горе. Раније су се презивали Петровић, па су по доласку у Далмацију примили презиме Црногорац. Судећи по њиховом старом презимену, слави и области порекла, они би могли бити сродници отишићких Петровића. Црногораца има исељених такође у Ливањском Пољу, у местима Поточани, Застиње и Челебић. (3:100;6:59,70;9:108)

Досељавање Петровића из Црне Горе у Далмацију се свакако одиграло крајем 17,  или почетком 18. века. Наиме, после дуготрајне турске владавине над континенталним делом северне Далмације, за време Морејског рата (1683.-1699. године) ово подручје је прешло под млетачку власт. Пошто је услед ратних операција у претходном, Кандијском, рату (1645.-1699. године), као и у почетку Морејског рата, Книнско – Врличка крајина остала без знатног дела и тако невеликог становништва, крајем 17. века почело је њено интензивно насељавање. Већина породица овог краја насељена је уз помоћ или присилу млетачких власти. Отишић је био међу оним местима која су ослобођена у време Морејског рата, али се 1701. године, када је извршено разграничење између Венеције и Турске, нашао на самој граници, тачније био подељен, пошто је границу представљала права линија која је ишла од Врлике ка Сињу. Тек након Малог морејског рата (1714.-1718. године) граница је коначно премештена на Динару. Завршетком овог рата престају и масовнија досељавања у северну Далмацију. У прилог томе да су баш у том периоду дошли и преци отишћких Петровића, иде и наведени списак црногорских досељеника из 1700. године. Не сме се у потпуности занемарити ни предање породице Црногорац у Полачи, по коме су њихови преци ту насељени почетком 18. века. Чињеница да су најстарији исељеници Петровићи из Отишића (у Губин и Црни Луг), такође иде у прилог досељавању ове породице у Отишић у периоду масовног досељавања у Далмацију. (5:118;8:109,147;9:108;13:130-141;14:245-263;15:256;16:454)

Данас се не може са сигурношћу рећи из ког места, области или племена у Црној Гори воде порекло Петровићи. Нешто прецизнијем лоцирању њиховог места порекла иде у прилог чињеница да не некадашња територија Црне Горе, Стара Црна Гора, била вишеструко мања од данашње Црне Горе. Стара Црна Гора, која се делила на 4 нахије (Катунску, Ријечку, Црмничку и Љешанску) простирала се, у грубим цртама, од манастира Острог на северу, до планинског масива Румије (између Вирпазара и Сутомора) на југу. На западу је Стара Црна Гора досезала до планинског масива над Котором и Рисном, а на истоку до доњег тока реке Мораче. На овом релативно уском простору, или у његовом непосредном суседству, треба тражити најстарије познато пребивалиште отишићких Петровића. На овом простору живи већи број породица са презименом Петровић, од којих неке славе св. Арханђела Михаила. Такав је случај, на пример, са Петровићима у племену Дупилу у Црмничкој нахији, али су ово често презиме могли носити и огранци других старо црногорских племена или братства, којима је св. Арханђел племенски (тј. братственички) светац, као што су Озринићи, Сотонићи, Глуходољани и други. Поред тога, можда су Петровићи имали, док су живели у Црној Гори, неко друго, још старије, презиме. (17:283-284,548;18:98,105,349)

Црногорци у Полачи тврде да су им преци досељени из племена Његуша у Старој Црној Гори. Међутим, у Његушима нема родова који славе св. Арханђела, Нити се памти да је неки од родова са овом славом стално боравио на његушкој територији. Тврђење о пореклу из овог племена највероватније је мотивисано потребом да се старо презиме Црногораца (Петровић) доведе у везу са династијом Петровића из Његуша. Сродност ове две породице не може се ничим поткрепити, пошто Петровићи – Његуши од старине славе св. Ђорђа, а махом су познати и сви њихови исељени огранци (нема их у северној Далмацији). (9:108;17:425-433,448)

Дакле, из Црне Горе тачније из области Старе Црне Горе (или њеног непосредног суседства) води порекло породица Петровић, која је у време млетачко-турских ратова, крајем 17. века или почетком 18. века, досељена у Отишић код Врлике. Релативно рано, негде крајем 18. века, почели су се поједини огранци ове породице исељавати у Ливањско Поље, где и данас живе у 5 насеља. Неки од ових огранака су задржали стару славу св. Арханђела, док су неки измењали славе. Из Ливањског Поља су неки од њих прелазили даље у Гламочко Поље, где се презивају Петровићи и Шпоње. Са отишићким Петровићима могли би бити род и Црногорци у Полачи. И поред знатног исељавања и страдања у ратовима, Петровића је у Отишићу половином 20. века било чак 106 у 19 кућа.

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Извори

1)  Мирко Коренчић, Насеља и становништво С.Р. Хрватске 1857. – 1971, Дјела Ј.А.З.У, књ. 54, Загреб 1979.

2)  Милан Радека, Прилози о споменицима културе код Срба у сјеверној Далмацији, Алманах, Срби и православље у Далмацији и Дубровнику, Загреб 1971.

3)  Лексик презимена С.Р. Хрватске, Ј.А.З.У, Институт за језик, Загреб 1976.

4)  Косовска народна читанка 1989, Далматинско Косово, Шибеник-Београд 1989.

5)  Весна Чулиновић-Константиновић, Живот и социјална култура сточарског становништва под Динаром, Ј.А.З.У, Зборник за народни живот и обичаје 51, Загреб 1989.

6)  Марио Петрић, Ливањско Поље, Гласник Земаљског музеја, Етнологија, св.16, Сарајево 1961.

7)  Будо Симоновић, Огњена Марија ливањска, Ливно 1991.

8)  Боривоје Ж. Милојевић, Купрешко, Вуковско, Равно и Гламочко Поље, С.К.А, Српски етнографски зборник 25, Насеља и порекло становништва 13, Београд 1923.

9)  Саво Накићеновић, Книнска Крајина, Београд-Книн 1990.

10)  Ђорђе Јањатовић, Презимена Срба у Босни, Сомбор 1993.

11)  Шематизам православне епархије пакрачке за годину 1898, Пакрац 1898.

12)  Милан Радека, Горња Крајина или Карловачко владичанство, Загреб 1975.

13)  Марко Јачов, Срби у млетачко-турским ратовима у 17. веку, Београд 1990.

14)  Марко Јачов, Сеобе Срба у Далмацију и Боку Которску кроз векове, Catena mundi I, Краљево – Београд 1992.

15)  Иван Гргић, Постанак и почетно уређење војне крајине Книнскога Котара под Венецијом, Ј.А.З.У, Старине, књ.52, Загреб 1962.

16)  Глигор Станојевић, Југословенске земље у млетачко-турским ратовима 16.-18. вијека, Историјски институт у Београду, Посебна издања, књ.14, Београд 1970.

17)  Јован Ердељановић, Стара Црна Гора, С.К.А, Српски етнографски зборник 39, Насеља и порекло становништва 24, Београд 1926.

18)  Јован Вукмановић, Црмница, С.А.Н.У, Посебна издања DLXXXIII, Одељење друштвених наука, Одбор за филозофију и друштвену теорију, књ.1, Београд 1988.

Advertisements
Отишићки Петровићи

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google photo

Коментаришет користећи свој Google налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s