Сентандрејске племићке породице

У Сентандреји је живео већи број породица које су припадале племићком сталежу. Према укупном броју становника овог места, број племићких породица је био велик.

Сентандрејске племићке породице биле су, између осталих: Авакумовић, Белгради, Јанковић, Ловчански, Маргаритовић, Нешко, Никола (Николић), Поповић – Радубицки, Радивојевић, Фелдвари, Цветковић а по свему судећи и Плевицки.

Племићких фамилија је било у Сентандреји и у првој половини 18. столећа. Тако се, у попису овог града из 1720. године, као племићи (nobil/is/) помињу: Михаило Грк (Michael Görög), Никола Вујчић (Nicol. Vujcsics) и Петар Ђорђевић (Pete. Györgyövics). За Михаила Грка у попису из 1715. године није назначено да је био племић, тако да се може претпоставити, да је племство стекао у међувремену. Није познато, да ли се потомство неке од ових фамилија одржало у Сентандреји до друге половине 18. века или дуже.

Сентандрејски племићи «от Фелдвари» представљају огранак коморанске племићке фамилије истог имена, која припада овом сталежу од прве половине 17. века или из још ранијег периода. Неке од ових породица, попут Ловчанских од Шустре, племство имају од прве половине 18. века. Шездесетих године тог столећа, тачније 1763, племство је добила породица Радивојевић. У Сентандреји је 1778. године умро Прокопије Стратимировић от Кулпина, који је за собом оставио ћерку Катарину. Стартимировићи су племство и посед у Кулпину добили 1745. године. Касније је у Сентандреји, као будимски епископ, боравио и његов рођак Стефан Стратимировић (1786 – 1790). Породица Никола имала је племићку титулу пре 1787. године, од када се у документима помиње као «от Никола» и «де Никола». Свакако су иста фамилија са њима сентандрејски племићи «от Николићи». Године 1791. племство су добили Авакумовићи, Белгради (раније Константиновић) и Маргаритовићи. Године 1792. племство су добили и Поповићи от Радубицки. Породица Нешко от Литманове, раније Попанешковић, постала је племићка око 1813. године. Није познато када су Цветковићи стекли племство. Ни за Јанковиће от Буње, који су били, делимично или у потпуности, исељени у Нови Сад и Стари Бечеј, није познато када су и где добили племство. Судећи по грбу који се налази на надгробној плочи архимандрита Данила Плевицког и та фамилија је вероватно припадала племићком сталежу. Породица Манастерли у Сентандреји највероватније представља огранак коморанског рода «Монастерлија от Каполне», који је племство добио 1665. године. Није познато да ли су и сентандрејске Манастерлије одржале овај статус. Годинe 1799. сахрањена је поред Ћипровачке цркве Ана Сабадош Свободна, супруга племића Давида Нађа от Далнока. Поред набројаних, још су неке сентандрејске породице имале племство.

Познат је био Матија Раби, племић «од Рабе и Муре», који је једно време, током друге половине 18. века, живео у Сентандреји. Истакнута сентандрејска грађанска породица Белан(овић) била је у блиском сродству са сегединским Белановићима, који су почетком 19. века стекли племство.

Сентандрејске племићке породице су биле у брачним и кумовским везама са појединим истакнутијим грађанским (махом трговачким, занатлијским и свештеничким) породицама у Сентандреји. Тако су сентандрејској грађанској породици Младеновић – Чачић кумовали на крштењима и свадбама Поповићи – Радубицки и пре него што су постали племићи, а са кумством су наставили и касније. У нешто каснијем периоду, као кумови Младеновића појављују се от Фелдвари. Чланови исте породице су ступали и у брачне везе са сентандрејским племићким фамилијама, као што су от Николић и Маргаритовић. Свештеничкој породици Римски су, опет, кумовали племићи Маргаритовићи. Чланови једне од најистакнутијих сентандрејских породица, Радивојевића, венчавали су се са припадницима појединих угледних породица из овог места, као што су, на пример, фамилије Турнај и Пиперковић. Потомцима калашког пароха Константина Теодоровића, који су живели у Сентандреји, кумовали су чланови породица Попанешковић (Нешко от Литманове) и от Добри. Документа из 18. и 19. века нам сведоче о великом броју оваквих примера.

АЛЕКСАНДАР БАЧКО

Текст преставља сепарат из књиге: Александар Бачко, Из прошлости сентандрејских породица, Зборник за српску етнографију и историју, књ. 3, Београд 2009, 32 – 33. У књизи су наведени коришћени извори и литература. Ова монографија добила је награду „Миле Недељковић“ 2010. године, као најбоље дело из области савремене фолклористике на српском језику.

Advertisements
Сентандрејске племићке породице

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се /  Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се /  Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се /  Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се /  Промени )

Повезивање са %s